Tragicni zivoti, smrt i afere poznatih licnosti

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica - nesrećna je na svoj način

Tolstoj


Porodične senke


Kenedijevi

"Umro poslednji od braće Kenedi", javile su pre nekoliko dana sve svetske agencije. Ted Kenedi jedini je od braće iz slavne porodice koji je doživeo starost! Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džon Kenedi kao i senator Robert Kenedi su ubijeni, a Džozef junior je kao mladić poginuo tokom Drugog svetskog rata. Ted je i sam jedva izbegao smrt u avionskoj nesreći u kojoj je zadobio trajne probleme s leđima i vratom. Kenedijevi su samo jedan od primera koji tako čudovišno potvrđuje antologijsku Tolstojevu krilaticu...

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica - nesrećna je na svoj način; poznatoj, tako često cistiranoj misli iz Ane Karenjine ipak prkosi jedno opšte mesto kada su porodične nesreće u pitanju, a to je breme nasleđenog imena, koje ume da vodi do očaja i dekadencije, pa deca poznatih često važe za prave modele lošeg ponašanja. Znali su to Obrenovići, a kasnije i Karađorđevići kada su svoju decu, iz vaspitno - preventivnih razloga, slali preko letnjeg i zimskog rasputa, a često i preko vikenda, u sela da se druže i igraju sa običnom, radničkom i seljačkom decom, ne bi li od njih naučila nešto životne jednostavnosti, te i sreće koja u njoj leži.



Zaklina Kenedi iAristotel Onazis

Velike svetske afere gotovo volšebno izazivali su naslednici porodice Onazis i Kenedi, kojima je na kraju bilo i suđeno da se ukrste. Robert Kenedi Junior, sin istoimenog ubijenog senatora, izjavio je u intervjuu za Si-Bi-Es :Alkohol i droga su u genima Kenedijevih i ja sam alkoholičar, kao i mnogobrojni moji rođaci.

Milioni nisu sve što je potrebno za sreću u životu,umela je da kaže Kristina Onazis, ćerka grčkog milijardera Aristotela, srljajući kroz propale brakove, porodične tragedije i afere u potpuno duševno rasulo.

Takođe, i sin Ernesta Hemingveja, pa i čitava porodica borila se sa teretom naslednog porodičnog prokletstva i slavnog imena. Bludni sin slavnog pisca skončao je 2001. u depresiji u zatvorskoj ćeliji. 1976. Gregori Hemingvej godine objavio je knjigu ,Moja uspomena na oca, u kojoj je, pored ostalog, napisao da je patio od stravičnog kompleksa da nikad ništa ne bi postigao bez njega. Potrošio sam milione pokušavajući da budem normalan. Moja nesreća je u tome što sam imao velikog oca,rekao je jednom prilikom. Teret dominantnog tate nije mogla da podnese ni Čejen Brando, ćerka slavnog glumca koja se mlada obesila, a sin Kristijan robijao zbog ubistva vršnjaka sa 14god.



Majka i cerka - Dzudi Garland i Liza Mineli

• Mnogo sličnih storija za koje znamo održava živim i dalje stari stereotip o nesrećnoj deci javnih i slavnih roditelja, njihovom stalnom senkom koja prati potomke, obavezuje pa i zamagljuje njihovo ostvarenje, nekad i čitav život.O tom teretu iskreno je govorilo i zlatno dete Holivuda i Brodveja, Lajza Mineli, ćerka čuvene glumačko pevačke zvezde Džudi Garland i producenta Vinsenta Minelija. Sa 36 godina, 1982. godine, Lajza je u jednom tv intervjuu rekla:
Slavni roditelji su prednost ali i velika obaveza i svojevrsna kočnica u životu potomaka. Majka me učila da se smejem i da istrajavam i da se sve može postići i prevazići uz osmeh i rad. Zahvaljujući roditeljima, mnoga vrata su mi bila otvorena. Ali, od nekoga kao što sam ja, tj. potomak takvog para roditelja, toliko se očekuje da to postaje uništavajuća i preteća obaveza.
Iako obe profesionalno izuzetno uspešne, teret slave razarao im je privatne živote.



Sofija Coppola

Pitanje je šta bi na tu temu rekli još mnogobrojni svetli primeri uspešnih naslednika filmadžijskih porodica npr.: Majkl Daglas za oca Kirka, Čarli Šin i Emilio Estevez za Martina ili Ramona, Sofia Kopola za oca joj Frensisa, ili pak velika porodica Fonda sa čak tri generacije slavnih unutar nje - od patrijarha familije Henrija, do sina mu Pitera, ćerke Džejn i unuke Bridžit. I koliko tolstojevski ove porodice liče jedna na drugu, a koliko su nesrećne na svoj način...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Životna priča - Klark Gejbl: Život prohujao s propalim ljubavima

Mada se pet puta ženio, spekulisalo se da je zavodnik neodoljivog šarma Klark Gejbl bio naklonjen i jačem polu, a ni pola veka nakon smrti nisu otkrivene sve misterije koje su ispunjavale život ove legende filma

Najveći zavodnik 20. veka, američki glumac Klark Gejbl kojeg su nakon što je odigrao Reta Batlera u kultnom filmu Prohujalo s vihorom nazivali Kraljem Holivuda, zauvek je odredio definiciju mačo muškarca koji slama ženska srca bez obzira na godine, poreklo ili versko uverenje. Markantan, razvijen i vragolastog osmeha, mogao je da ima svaku pripadnicu nežnijeg pola bilo da je ona bogata, siromašna, uspešna ili domaćica sa šestoro dece, ali nekako je uvek ostajao unesrećen svojim izborom. Uprkos savršenom telu, duhovitosti koju je posedovao, harizmi kojom je zračio i bogatstvu koje je stekao, duboko u sebi bio je veoma nesrećan, mračan i u stalnom sukobu sa samim sobom. Žene su dolazile i prolazile kroz njegov život, brakove je započinjao i okončavao ih, ali nikako se nije dešavalo da se zadrži kraj one idealne. Naizgled srećan brak sa glumicom Kerol Lombard koji je trajao tri godine, prekinut je njenom smrću.

Možda je na večno emotivno nespokojstvo slavnog glumca uticala i činjenica da je još kao dečak ostao bez majke, a i maćeha s kojom je bio veoma blizak umrla je tek što je bio na početku karijere. Rastao je uz surovog oca koji ga je neretko zadirkivao zbog činjenice da je u knjigu rođenih greškom zaveden kao devojčica. To su kasnije mnogi tumači njegove biografije navodili kao mogući faktor za glumčevu izraženu homofobiju. Ipak, neki njegovi savremenici iznosili su i drugačije, uglavnom neosnovane navode koji započinju neproverenim izvorima i bez dokaza. Naime, ističe se da je Gejbl na početku karijere radio kao žigolo za muškarce kako bi napredovao u poslu. Serijski zavodeći žene iza paravana muškarčine imao je veze i sa osobama istog pola, sa starijim ženama i biseksualkama. S druge strane, tvrdi se da su najlepše dame ondašnjeg Holivuda bile u Gejblovom zagrljaju, između ostalih i Grejs Keli. Sa nekima od svojih ljubavi doživeo je vrhunac sreće, kao što je to bio slučaj sa Kerol Lombard, a nekima je dugovao rani uspon na filmu i ohrabrivanje u trenucima krize i povremenih padova.

Pravo ime ovog filmskog velikana bilo je Vilijam Gejbl, a rođen je 1. februara 1901. godine u Kadizu u Ohaju kao jedino dete farmera i tragača za naftom Vilijama Henrija Bila Gejbla i njegove žene Adelin koja je bila irsko-nemačkog porekla. Kada je imao svega šest meseci njegova majka je teško obolela, a svega četiri meseca kasnije i umrla najverovatnije usled naglog širenja tumora koji joj je zahvatio organizam. Nakon ovog tragičnog događaja otac ga je poslao u Pensilvaniju na farmu kod ujaka Čarlsa koji je bio ortodoksni katolik, ali se Klark godinu i po dana kasnije, kada mu se otac ponovo oženio, vratio u porodični dom. Maćehu Dženi Danlop doživeo je kao nešto najlepše što je tada moglo da mu se dogodi. Bila je to izvanredna osoba, nežna i kultivisana, od koje je istovremeno dobijao snagu i nežnost. Slušajući je kako u njihovoj kući svira klavir zavoleo je muziku, a ona mu je davala i prve časove klavira. Ubrzo je počeo da svira u jednom gradskom bendu, ali se to njegovom ocu nije svidelo, pošto je želeo da se njegov sin bavi ozbiljnijim poslom. Međutim, jedina ženska figura koju je budući umetnik doživljavao kao majku razumela je dečakovu ljubav prema umetnosti, između ostalog i prema književnosti, u kojoj ga je posebno fascinirao Šekspir. Zbog toga je u osnovnoj školi uživao naklonost nastavnika, a potom i u srednjoj gde su profesori bili oduševljeni Klarkovim talentom pa je bio angažovan u mnogim dramskim sekcijama. Ipak, ni sav talenat koji ga je krasio, ni inicijativa kojom je odisao, nisu mu otvorili prava vrata. Gejbl je morao da radi uobičajene poslove na koje je bila primorana većina ondašnje omladine jer je dvadesetih godina prošlog veka svetska ekonomska kriza tresla američki kontinent.

Završivši srednju školu, budući glumac izrazio je želju da radi u fabrici guma u gradu Akronu. Uz nagovor maćehe otac ga je jedva pustio da ode od kuće, a Gejbl se u Akronu prvi put susreo, a potom i očarao pozorištem. Ubrzo je bio angažovan kao dečko za sve. Nameštao je svetla, sakupljao kablove i prao šolje glumcima. Nije mu bilo dozvoljeno da izlazi na scenu, osim povremeno kao statista. Kada je napunio dvadeset jednu godinu, njegova maćeha je usled iznenadne i teške bolesti umrla, otac se vratio starom poslu, a Gejblu je deda dao tri stotine dolara i odveo ga u Kanzas Siti gde se on ubrzo pridružio putujućoj pozorišnoj družini Draguljasti igrači. Budući da je odisao muškošću, nije mu bilo teško da glumi žestoke kauboje, hrabre reportere, beskrupulozne naftne magnate, grube vozače kamiona, da učestvuje u auto-trkama, bude bokser ili vojnik. Želja za napredovanjem odvela ga je u naručje glumice Džozefin Dilon koja je bila i direktor pozorišne scene. Svesna njegovih izvanrednih glumačkih mogućnosti pomogla mu je da razvije talenat. Zajedno su otišli u Holivud gde su se 1924. godine venčali, a šest godina kasnije i rastali. U savladavanju tajni glumačkog zanata Džozefin je kod Gejbla imala odlučujuću ulogu. Ubedila ga je čak i da promeni ime u Klark. U doba uspona zvučnog filma u Holivudu otvarao se prostor za nove zvezde, budući da su dva najromantičnija glumca ere nemog filma Valas Rid i Rudolf Valentino, već nezadrživo bledeli. Usled takvog razvoja situacije Džozefina je uspela da Gejblu preko veze obezbedi i prve uloge u igranim filmovima.

Markantni mladić debitovao je 1924. u filmu White Man, a godinu dana kasnije dobio je i malu ulogu u The Plastic Age gde je igrao u društvu velike zvezde nemog filma Klare Bou. Njegova sledeća žena Marija Frenklin koju je upoznao dok je još bio u prethodnom braku, bila je starija od njega petnaest godina, a svojim iskustvom dala je njegovom glumačkom umeću neophodnu glazuru. Pomogla mu je da razvije samouverenost i neusiljenost u glumačkom izrazu. Ubrzo je 1931. dobio priliku da igra nitkova u malom vesternu Obojena pustinja sa tada velikom zvezdom Vilijamom Bojdom. Nakon tog filma, počeo je da niže uloge u više od dvadeset filmova koje je, uglavnom za produkcijskog giganta MGM snimio za svega dve godine. U periodu od 1932. do 1943. ušao je u red deset najplaćenijih filmskih zvezda, ponovivši taj uspeh i od 1947. do 1949, nakon što se vratio iz Drugog svetskog rata. Kompanija MGM posebno se posvetila izgradnji imidža Gejbla kao glumca izražene muškosti i želji da ga spoji kao partnera sa tadašnjim starletama, a kasnije velikim filmskim zvezdama Džoan Kraford, Mirnom Loj i Džin Harlou. Gotovo sa svim ženskim filmskim zvezdama igrao je bar u jednom filmu, osim sa Mari Dresler koju nije mogao da podnese. Osim pred kamerom sa koleginicama se dosta družio i van seta zbog čega je njegov brak jedva uspevao da odoli raznim iskušenjima. Najveću pretnju njegovom drugom braku predstavljala je veza sa slavnom Loretom Jang, inače revnosnom katolkinjom koja je u svojoj biografiji objavljenoj nakon njene smrti priznala da je tajno rodila ćerku Džudi Luis koja je začeta u vanbračnoj vezi sa Gejblom. Njihova avantura počela je 1935. godine u vozu dok su se vraćali sa snimanja filma Zov divljine. Iako je Loreta u to vreme bila neudata, na nagovor ljudi iz studija koji nisu želeli skandal takve vrste pobegla je u Evropu gde je ostala do pred kraj trudnoće, a u Kaliforniju se vratila da bi se porodila. Odlučila je da šestomesečnu bebu smesti u sirotište u San Francisku, a zatim je posle godinu dana predstavljena svetu kao njena usvojena ćerka Džudi Luis. Kako tvrdi autorka biografije, zvanični papiri za usvajanje deteta nikad nisu bili podneti, a Gejbl je nikada nije priznao. Spekuliše se da nije ni znao za njeno postojanje, a s druge strane, pojedini izvori tvrde da je dolazio da upozna malenu Džudi Luis, ali da joj se nije predstavio kao otac.

Baš te godine i u jeku preljubničke afere dobio je ulogu u filmu Pobuna na brodu Baunti gde je igrao neposlušnog oficira Flečera Kristijana koji diže pobunu protiv rigidnog, surovog i arogantnog kapetana Vilijama Blaja. Osim toga, posebno su zapažene i njegove uloge u filmu Komandna odluka i u filmu Kroz Misuri. Značajna je i njegova rola reportera Pitera Verna u filmu Dogodilo se jedne noći, za koju je dobio i Oskara. Međutim, u sećanje filmofila širom sveta upisao se likom Reta Batlera iz nezaboravnog Prohujalo sa vihorom. Tokom snimanja ovog ostvarenja, za koje je sam Gejbl verovao da je previše slatkasto, razveo se od Marije Frenklin i oženio svojom najvećom ljubavlju, koleginicom Kerol Lombard. Taman kada je delovalo da su njih dvoje bračni par iz snova, tu romansu prekinuo je Drugi svetski rat u kojem je i Kerol učestvovala tako što je posećivala i hrabrila vojnike na frontu. Nakon povratka sa jednog od tih putovanja avion u kojem je bila srušio se u američkim planinama. Njena pogibija Gejbla je bacila u očaj i od njega napravila depresivnog čoveka. Odlučio je da se prijavi u Osmu vazduhoplovnu armiju, a za dostignuće tokom vazdušnih misija u Nemačkoj dobio je dva velika odlikovanja i bio čak promovisan u čin majora. Nakon rata vratio se u kompaniju MGM, ali više nije bio onaj stari, nasmejani, opušteni i šarmantni zavodnik, već strogi i namrgođeni ratni heroj. Takvog Gejbla MGM odlučila je da predstavi novim generacijama u filmovima Avantura, Propagandisti, Povratak i Svaki broj igra. Međutim, čak i popularni Mogambo, koji je odlično prošao na blagajnama, bio je samo skroman pokušaj u odnosu na prvu verziju Crvene prašine Viktora Fleminga. Ti neuspesi samo su pojačali Gejblovu dezorijentisanost. Osetivši se usamljenim, učinio je veliku grešku kada se 1949. oženio Silvijom Ešli, udovicom Daglasa Ferbanksa starijeg. Nakon dve godine se razveo, a 1954. godine izgubio je i ugovor sa MGM-om. Ipak, to se nije pokazalo lošim za Gejbla jer je tada postao najskuplji slobodni glumac. Svi filmovi koje je snimio nakon razlaza sa ovom kompanijom doneli su mu ne samo više novca, već su bili i kvalitetniji. Ipak, poznati srcelomac nije više mogao da živi usamljenički pa mu je peta supruga postala Kej Sprekles.

Njegov poslednji film Neprilagođeni prema scenariju Artura Milera, jedan je od najboljih u kojima je glumio, a igrao je kauboja u godinama koji izgubljeni smisao života nalazi u neuzvraćenoj ljubavi prema mladoj i prelepoj devojci Merilin Monro. Sniman je na lokaciji grada Rino u Nevadi, gde su i glumci i filmska ekipa bili izloženi teškim vremenskim prilikama, a nekada su radili i na temperaturi višoj od 45 stepeni. Gejbl je odbio da ga u zahtevnim scenama zamenjuje dubler, a iako je Merilin Monro otežavala snimanje stalnim kašnjenjem, sve je mirno podnosio jer je bio presrećan što će dobiti sina. Nije dočekao da ga vidi jer je dva dana nakon završetka snimanja uloge doživeo težak srčani udar i umro 16. novembra 1960. godine. Inače, njegov sin Džon Klark Gejbl rodio se četiri meseca nakon glumčeve smrti, a odlazak umetnika označilo je i kraj ere Holivuda koja se označava kao zlatno doba.

Loreta Jang je iz veze sa Klerkom Geblom rodila dete ljubavi

Ljubav u vozu

Devojčicu dala u sirotište pa je posle godinu dana usvojila

Loreta Jang, glumica koja je nagrađena Oskarom, priznala je u svojoj posthumno objavljenoj biografiji da je Klerk Gebl bio otac njene navodno "usvojene" kćerke.

Ovo otkriće izneto je u autorizovanoj biografiji filmske dive pod naslovom "Zauvek mlada: život, ljubavi i nepresušna vera holivudske legende" koju je napisala Džoan Vester Anderson. Knjiga je objavljena prošle nedelje, tri meseca pošto je Loreta umrla od raka jajnika u 87. godini.

Loreta Jang, inače revnosna katolkinja, priznala je autorki biografije da je tajno rodila kćerku koja je začeta u vanbračnoj vezi sa Klerkom Geblom.

Glumica je do detalja razradila plan kako da tu svoju vanbračnu vezu i dete rođeno iz nje sakrije od očiju javnosti i filmskih studija: bebu je poslala u sirotište, a godinu dana kasnije ju je usvojila. Ovo priznanje potvrđuje tvrdnju Džudi Luis, kćerke Lorete Jang, da je njen otac zaista bio holivudska legenda. Ona je ovu tvrdnju iznela još 1994. godine u biografiji svoje majke.

Iako je ljubavna veza Lorete Jang sa Geblom godinama bila predmet trač rubrika u Holivudu, glumica nikada nije javno priznala tu avanturu, čak ni kada je njena kćerka objavila biografiju.

Loreta je pristala da se ispovedi tek pošto ju je na to nagovorila autorka biografije Džoan Vester Anderson. Osim toga, ona je nameravala da dozvoli objavljivanje knjige za života. Međutim, smrt ju je preduhitrila.

Džudi Luis kaže da su joj osećanja pomešana kada je reč o ovoj novoj biografiji. "Gorko-slatko je osećanje znati da me je mama priznala, kao i moju priču. Nažalost, ona više nije živa da bismo u tome mogle zajedno da uživamo, i to me čini tužnom."

Loreta Jang je najviše ostala upamćena po ulozi u komediji "Farmerova kći" za koju je 1947. godine nagrađena Oskarom. Ona je takođe vodila izuzetno popularnu američku TV seriju pod naslovom "Loreta Jang šou", koji joj je doneo tri nagrade "Emi".

Prema upravo objavljenoj biografiji, njena avantura sa Geblom počela je 1935. godine u vozu, dok su se vraćali sa snimanja filma "Zov divljine". Loreta je u to vreme bila neudata, dok je Gebl bio u drugom braku. Glumica je pobegla u Evropu gde je ostala do pred kraj trudnoće, a u Kaliforniju se vratila da bi se tamo porodila. Dete je smešteno u jedno sirotište u San Francisku kada je imalo samo šest meseci, a zatim je, posle 13 meseci, predstavljeno svetu kao usvojena kći Lorete Jang. Kako tvrdi autorka biografije, zvanični papiri za usvajanje deteta nikad nisu bili podneti.

Zla kob Gandijevih


Tragične smrti Sanđaja i Radživa Gandija, a potom atentat na **majku Indije** Indiru Gandi. Savez komunista nije bio nevin u stradanjima porodice Josifa Papića. Da li je Grejs Keli žrtva saobraćajne nesreće ili zavere?

UZ slučaj Vladimira Dedijera i tragično stradanje njegovih sinova Branka i Borivoja, slučaj Josifa Papića je jedno od retkih samoubistava u poznatim porodicama koje je obelodanjeno u medijima. Veo tajne se morao skinuti, jer je samoubistvu Papićevog sina 16-godišnjeg Mladena prethodila **afera Papić** u kojoj je Josif ispao žrtva, budući da je, kako se ispostavilo, afera isfabrikovana.
Pre tridesetak godina, štampa se uveliko utrkivala ko će više i ko će pre oblatiti Josifa Papića, dugogodišnjeg istaknutog rukovodioca u privredi i političkim strukturama Srbije. Bio je u mnogobrojnim foteljama, od direktora preduzeća do sekretara Skupštine grada Beograda. Kad je afera obelodanjena, bio je na dužnosti generalnog sekretara stalne konferencije gradova Jugoslavije..
Ukratko, Josif Papić je prodao očev stan, podigao kredite i zadužio se na razne druge načine da bi sebi sagradio porodičnu kuću sa tri stana u Beogradu. Za taj greh Papića je partijska organizacija opštine Stari grad u Beogradu isključila iz SK sa čudnim obrazloženjem, **zbog kršenja normi komunističkog i samoupravnog ponašanja**. To je, praktično, značilo da više ne može imati poverenje partije i to je bio kraj briljantne karijere u njegovim najboljim stvaralačkim četrdesetim godinama.

DEČAK ŽRTVA HAJKE
TU ne strada samo on, već i nedužni supruga, prosvetni radnik, i dva poodrasla sina, od kojih je stariji Mladen učenik osmog razreda, u početku hajke imao 13 godina. Bio je vukovac i primer u svakom pogledu, školi, porodici i komšiluku. Dete koje su svi u okruženju voleli kao svoje.
Kako to biva u takvim vunenim vremenima, kad se sruči lavina na žrtvu, na krivičnu prijavu reaguju tužilaštvo i drugi istražni organi. Epilog je da je na najvišim istancama od opštine do Vrhovnog suda, konstatovano **da je Josif Papić postapio u granicama zakona**.
Najkraće rečeno, činjenice pravne i druge išle su njemu u prilog, a protiv njega samo sticaj okolnosti, kako je konstatovano na kraju balade.
A kraj balade se, neočekivano, pretvorio u surovu i sumornu dramu koja je u to vreme šokirala Beograd i celu državu.
Kako smo se uverili u Novinskoj dokumentaciji **Borbe**, o slučaju Papić napisano je toliko članaka da su prepunili četiri debele kutije - registra, a to je samo jedna mali deo isečaka iz ovog slučaja.
Dve i po godine kasnije, kad se afera već uveliko stišala i stvar legla ipak na štetu porodice Papić, nekoliko listova objavili su kratku vest 6. maja 1975. godine gde piše:

SANĐAJ, RAĐIV, INDIRA
**JUČE (tj. 5. maja, prim. N.S) samoubistvo je očevim pištoljem izvršio 16-godišnji učenik osmog razreda osnovne škole u Beogradu Mladen Papić sin Josifa Papića, političkog radnika. On je u početku afere imao 13 godina, a ostaće zauvek tajna šta je mladić sve preživljavao posle dramatičnih događaja vezanih za njegovog oca. Sahrana je sutra u Beogradu.**
Posle ove vesti, koju nije objavio nijedan list iz Zagreba, Sarajeva i LJubljane, o porodici Papić više nije ništa pisano.
Posle stradanja **oca Indije** Mahatme Gandija, jednog od najčuvenijih porodičnih klanova na svetu pratile su nesreća za nesrećom. Prvo je u atentatu 31. oktobra 1984. iz automata i pištolja, sa 24 prostrelne rane, ubijena Indira Gandi, **majka Indije**, ćerka DŽavararla Nehrua, rođena 1917. godine.
Kada je njen otac Nehru umro od srčanog udara maja 1964. godine (srce **prepuklo** zbog iznenadnog rata sa Kinom), Indira se uključuje u politički život, a dve godine kasnije, posle smrti premijera Šastrija 1966. gine, postaje vođa velike indijske nacije - premijer Indije.
Noću, danju **ginula** je za svoj napaćeni narod.
Uistinu, uvek uspešnim i uvek tragičnim porodicama Nehru- Gandi kao da je bilo suđeno da svakom uspehu prethodi najmanje jedna smrt.
Posebno je Indija šokirana 23. juna 1980. godine, kada je, nesrećnim slučajem, u sportskom avionu poginuo Sanđaj Gandi, mlađi sin Indire Gandi, inače pripreman da nasledi majku u velikim državničkim poslovima. Stariji sin Radživ, pilot na redovnim letačkim linijama kompanije **Indija ervejz** morao je da nasledi dužnost poginulog brata, mada se zna da je to uradio protiv svoje volje, jer nije voleo politiku. Odbijao je dužnost da nasledi majku i ustupio je mlađem bratu kada je rekao **da bi više voleo da bude prosjak nego političar**.



ENIGMA GREJS KELI
NA molbu majke posle tragične pogibije brata, on, zakleti pilot, ipak napušta nebo i **silazi** na užarenu indijsku političku scenu.
Posle smrti Indire Gandi, Radživ Gandi je izabran za premijera Indije. U utorak 21. maja 1991. godine paklena bomba odnela je san i život Radživa Gandija.
Grejs Keli slavna filmska zvezda, koju je pedesetih lansirao Alfred Hičkok, stradala u saobraćajnoj nesreći u blizini Monte Karla, u jesen 1982. Zvanično je saopšteno, nakon opsežne istrage o udesu automobila kojeg je sama vozila, da je u toku vožnje doživela moždani udar.
U verodostojnost zvaničnog izveštaja odmah se posumnjalo, jer je vožnja bila umerene brzine, a put, sa kojeg je sletela u provaliju duboku 40 metara, pogodan za vožnju. Jedan od najglasnijih u rasvetljivanju misterije bio je njen brat DŽon Keli.
U javnosti se raspredaju priče i nagađanja da je njena smrt naručena, odnosno da je na njenom automobilu napravljena sabotaža koja je uslovila katastrofu. Otvoreno se govorilo da je posao odradio plaćeni ubica.
Rođena 1928. godine u Filadelfiji, proslavila se sa 24 godine, 1952. godine, u filmu **Tačno u podne**. Ušla je u sve filmske enciklopedije sveta.
Za princa od Monaka Renijea 1956. priređena je svadba koju svet dotad nije video. Bio je ceo Holivud, mnogobrojni političari iz celog sveta i filmski poslenici. Venčala se u crkvi u Monaku i primila oreol princeze od Monaka. Ujedno, bio je to, po zakonima Monaka, kraj filmske karijere.
Pre udaje u njoj je **svaki otac video svoju ćerku**, kako su pisali američki kritičari. Jedno vreme pre udaje dok je radila u Americi živela je raskalašno sa čestim avanturama i alkoholisanjem. Imala je više ljubavnih idila, ali se **u vezi** najviše zadržala sa Klerkom Geblom. Sa njim se upoznala u Keniji 1952. godine za vreme snimanja filma **Mogambo** u režiji DŽona Forda.





IZ TRAGEDIJE U TRAGEDIJU
KONGRESNA partija Indije upražnjeno mesto poverava Radživovoj supruzi Italijanki Sonji Gandi. Kongresnu stranku je 1888. godine osnovao Radživov pradeda Motilah Nehru, otac DŽ. Nehrua, a pripadnici ove stranke smatrali su za prirodno da snaja Sonja može zameniti ubijenog muža na prestolu, a to rade i zato što su pripadnici opozicije svojevremeno osporavali premijersko mesto i Radživ zato što je oženjen strankinjom. Čak se pričalo da je CIA namerno **sklopila** ovaj brak Radživa i Sonje kako bi posle lakše zamutila mutne indijske političke vode.
Tako je, u stvari, Indija od atentata na Mahatmu Gandija, 31. jula 1948. do smrti Radživa i izbora Sonje išla iz tragedije u tragediju.


Radziv Gandi

BRODOVLASNIK KOGA SU VOLELE ŽENE
Brodovlasnički magnat Aristotel Onazis duže od četiri decenije gradio je odlučnošću, lukavstvom, prevarama i neobičnim duhom svoje prostrano carstvo. Njegova priča o poslovnom uspehu sasvim je suprotna od privatnog života koji je protekao u stilu grčke tragedije



Njegovo gotovo nemerljivo bogatstvo, veza sa operskom divom Marijom Kalas i odluka da se oženi Žaklinom Kenedi, svrstali su ga u red najintrigantnijih ličnosti na svetu. Rođen je 1906. godine u Izmiru u grčkoj porodici srednje klase koja je sve izgubila po proterivanju Grka iz Turske 1922. Onazisova porodica je tada, izgubivši svoje imanje, izbegla u Grčku. Već sledeće godine Aristotel je krenuo za Argentinu gde je uprkos finansijskim poteškoćama uspeo da oživi porodični posao prerade duvana. Okušao se u raznim poslovima, ali svoj prvi milion je zaradio u poslu sa brodovima i tankerima. Često je optuživan za prevaru Sjedinjenih Američkih Država. Kršio je zakon po kojem su svi brodovi sa američkom zastavom bili u vlasništvu osoba sa američkim državljanstvom. Platio je kaznu od sedam miliona, nakon čega je osnovao „Olimpik ervejz”.

Luksuz na veliko
Onazis je umeo da vidi daleko u budućnost, što se ogledalo i u njegovom neverovatnom uspehu. Njegovu poslovnu imperiju činile su flota naftnih tankera, aviokompanija „Olimpik ervejz", duga lista najluksuznijih nekretnina od Njujorka do Pariza, ostrvo Škorpion i u to doba najluksuznija privatna jahta na svetu kojoj je dao ime po ćerki Kristini. Onazis je na jahti gostio i zabavljao najbogatije i najslavnije ličnosti svog doba. Između ostalih, Vinstona Čerčila, Josipa Broza Tita, Rudolfa Nurejeva, Gretu Garbo, Elizabet Tejlor...

Biznis brak
U decembru 1946. godine Onazis se oženio Atinom Livanos, ćerkom velikog brodograditelja Stavrosa Livanosa, i sa njom dobio dvoje dece: sina Aleksandra i ćerku Kristinu. Povod za ovaj brak nije bila ljubav, već Onazisov osećaj za biznis. Ovom vezom osigurao je pristup u krug vrhunskih brodovlasnika, koji su njega, pridošlicu, prihvatili sa sumnjom i podozrenjem. Nakon razvoda Atina se udala za udovca svoje sestre i Onazisovog poslovnog rivala Stavrosa Niarkosa.

Ljubav sa Marijom Kalas
Kada su se Onazis i Marija Kalas prvi put sreli na jednom balu u Veneciji, oboje su bili u brakovima. Marija sa trideset godina starijim mecenom i menadžerom Đovanijem Batistom Meneginijem, Aristotel sa Atinom Livanos. Kalas uz svog muža nije upoznala veliku strast. Onazis je uvek bio mačo, čovek koji je i u javnosti održavao ovakvu reputaciju o sebi i svojoj potenciji. Već na prvom susretu, između njih se rasplamsala vatra. Sa 33 godine, Marija Kalas bila je u zenitu slave, kritičari su pisali hvalospeve o boginji jedinstvenog glasa. Na krstarenju na „Kristini" rodila se velika ljubav. Kada se završilo putovanje, Marija je molila svog muža da se razvedu: „Hoću da ostanem kod Arista." Menegini je bio van sebe i javno je optužio Onazisa za slom svog braka. Onazis je napravio ponudu: „Koliko hoćete za Mariju? Pet ili deset miliona?" Ipak, Aristotel Onazis nije razmišljao o razvodu, hteo je obe, ljubavnicu i suprugu. I posle razvoda s Atinom, on ipak nije ponudio Mariji brak. Kada mu je ona 1960. godine objavila da je trudna, reagovao je grubo: „Imam već dvoje dece. Čemu još jedno?" Sin, koji je došao na svet, umro je nekoliko sati nakon rođenja. Ona se od ovog udarca dugo, a možda i nikad, nije oporavila. Odnos sa Onazisom, duševni bolovi koji su pratili ovu burnu ljubav, odrazili su se i na njenu karijeru. Marija Kalas je sve više posezala za umirujućim sredstvima i tabletama za spavanje. Kada je, nakon svega, počelo da se piše i priča o Onazisovoj aferi sa Li Radživil, sestrom Džeki Kenedi, Marija je sebi htela da oduzme život. Onazis ju je našao u njenom pariskom stanu. Iako se nikada nije zaista od nje rastao, nije propuštao nijednu priliku da je povredi. Često je govorio: „Imaj na umu, ljubavi, da ti nisi moja žena, niti domaćica u kući. Ti si samo gost."

Novi trofej: Džeki Kenedi
Godine 1964. Onazis se prvi put u javnosti pojavio sa Džeki Kenedi, a Marija Kalas je umirala od ljubomore. Venčali su se 1968. godine na Džekino insistiranje jer nije htela da osramoti svoju decu. Četiri meseca ranije Robert Kenedi, brat njenog pokojnog muža, ubijen je u Los Anđelesu. Tada je Džeki odlučila da je bolje da sa decom ode iz SAD. Brak sa Onazisom je imao smisla, on joj je dao novac i moć koji su joj u tom trenutku bili potrebni. Međutim, Onazis je ubrzo tražio razvod, koji nije mogao dobiti zbog nedostatka razloga po grčkim zakonima. U tom periodu je često pokušavao da vidi Mariju. Već 1969. godine, godinu dana nakon venčanja sa Džeki, njegove posete Marijinoj kući postale su sve češće. Jednom prilikom je u javnosti, u noćnom klubu „Maksim", Onazis uzviknuo glasno: „Kako je dobro opet osetiti Marijine debele kukove. Kostiju sam sit kod kuće." Džeki se pred kraj njihovog braka preselila u Njujork, gdje je i ostala do smrti.

Zla kob je pratila porodicu
Porodicu Onazis je zadesila zaista velika tragedija. Aleksandar Onazis, Aristotelov sin, poginuo je u avionskoj nesreći. Ovo je dotuklo njegovu prvu ženu Atinu koja je ubrzo umrla. Onazis je oformio dobrotvornu fondaciju u čast svog sina. Njegova ćerka Kristina je u poslovnoj imperiji Onazis i fondaciji zauzimala važno mesto, čime je dokazala da je dostojan naslednik. Nažalost, privatno joj nisu cvetale ruže. Udavala se četiri puta, razvodila još brže. Bilo kako bilo, uveliko je upravljala milijardama kada je sa četvrtim izabranikom, francuskim zavodnikom Terijem Raselom, dobila ćerku koja je dobila ime po baki, Atina. Ali, sreća je i ovog puta izneverila. Terija su zanimali milioni više od njihove vlasnice, čim je ugledao prelepu Šveđanku Gabi Lendhejdž i novac je izgubio sjaj, a Kristina je još jednom bila ostavljena. Konačno, 18. novembra 1988, pronašli su je mrtvu, nagu i napuštenu od svih, u hotelu u Buenos Ajresu, gde je njen otac svojevremeno zaradio prvi milion dolara, kako se sumnja, predoziranu.

Kraj morskog kralja
Posle smrti sina Aleksandra, višestruki brodovlasnik počeo je sve više da oboleva. Mnogi su kasnije izjavili da je Aristotel istinski umro onog dana kad i njegov sin Aleksandar. Sve što je dotad sagradio i stvorio, nije mu značilo ništa posle sinovljeve smrti. Godine 1975. on je morao na lečenje zbog upale pluća. Kada je osetio da je kraj blizu, pozvao je Mariju: „Ona treba da dođe, supruga treba da dođe." Bliski prijatelji kažu da je Marija Kalas cele jedne noći preležala budna u njegovom bolesničkom krevetu. „Voleo sam te. Ne uvek dobro, ali toliko koliko sam samo mogao", navodno joj je rekao. Petnaestog maja 1975. godine umro je kralj brodova. Njegova ćerka Kristina je nasledila pola njegovog bogatstva. Druga polovina je otišla na Fondaciju Onazis, koju je uspostavio u čast sina Aleksandra. Džeki Kenedi je dobila deo nasledstva u nekretninama u iznosu od 23 miliona dolara.


Nestanak jedne loze
Unuka Atina Onazis je poslednji potomak Aristotela Onazisa i jedina naslednica bogatstva koje se procenjuje na tri milijarde dolara. Atinin otac, čovek koji je potrošio 30 miliona dolara od razvoda, pokazao se kao dobar staratelj. Jer, iako su Grci jedva dozvolili da dobije starateljstvo nad malom Atinom (i njenim milionima), Teri je dokazao da je „sreća tamo gde ti je srce, a ne lova." Atina se zaljubila, prvo u konje, potom u instruktora jahanja, skoro duplo starijeg Brazilca Alvara Alfonsa de Miranda Grandsona, zvanog Doda. Upoznali su se u Belgiji, gde je ona trenirala jahanje. Venčali su se u Sao Paulu, uz stroge mere obezbeđenja da bi se izbegli paparaci.





Onazisovo ostrvo na prodaju

Unuka slavnog bogataša Atina Onazis traži od potencijalnog kupca 120 miliona evra
Grci su u šoku, duboko razočarani odlukom Onazisove unuke da proda porodično ostrvo Skorpios na kome su sahranjeni njen deda, majka i ujak. Atina Onazis, kako prenosi ovdašnja štampa pozivajući se na napis u britanskom „Sandi ekspresu”, ozbiljno razmišlja o ovom potezu kojim bi inkasirala 120 miliona evra.

Druga je stvar šta o tome misle Grci, jer Atina, koja je odrasla u inostranstvu, daleko od domovine svojih predaka koji su joj ostavili slavno ime, porodično breme puno tragedija i zle kobi ali i preko dve milijarde evra nasledstva – Grkinja sigurno nije. Ona čak ne govori ni jezik svoje tragično preminula majke Kristine, komentarišu grčki listovi i podsećaju da u zemlju retko dolazi, da joj je grčka tradicija daleka i strana, da je već polako počela da rasprodaje dedovinu.
Ovo je drugi put da Atina Onazis, koja je punopravna naslednica postala punoletstvom 2003. godine, javno govori o prodaji ostrva Skorpios u Jonskom moru, nedaleko od Lefkade. To je privatno ostrvo sa neobičnim rastinjem, veoma bogato vegetacijom, koje je svetu postalo poznato 1968. godine kada su se na njemu venčali grčki brodovlasnik Aristotel Onazis i udovica američkog predsednika Kenedija – Žaklina Kenedi, poznatija kao Džeki O. Posle smrti Onazisa, ostrvo na kome je brodovlasnik sahranio i svog sina jedinca Aleksandrosa, koji je poginuo pilotirajući sopstvenim avionom, prešlo je u nasledstvo ćerke Kristine Onazis. Posle njene tragične smrti, naslednica je postala Atina Onazis Rasel.


Činjenica da su na Skorpiosu sahranjeni njeni najbliži preci, Atinu, po svemu sudeći neće zaustaviti od namere da ga proda. Naime, troškovi koje ima oko njega su veliki, a prihod nikakav.

Kao drugi mogući razlog za prodaju Skorpiosa navodi se nezadovoljstvo Onazisove naslednice ponašanjem grčkih vlasti koje su odbile da daju državljanstvo njenom suprugu Brazilcu Alvaru Alfonsu de Mirandi. Naime, neposredno pred Olimpijadu u Atini 2004. ona je zatražila grčko državljanstvo za Alvara kako bi mogao da se pod grčkom zastavom bori u takmičenjima u jahanju. Negativni odgovor jako je razočarao Onazisovu naslednicu koja je posle toga još ređe navraćala u Grčku i lagano počela da rasprodaje bogatstvo koje je nasledila.

Bivši predstavnik za štampu njenog oca Teodora Rusela, kod koga je Atina odrasla, Aleksander Menteaki izjavljuje da nisu daleko od istine glasine da bi kao kupac Skorpiosa mogao da se pojavi Bil Gejts koji je ostrvo već video. Ranije je za njega bila zainteresovana i Madona i nije nemoguće da se sada, kad se ozbiljne glasine o prodaji ostrva pročuju širom sveta, pojave i novi interesenti. Međutim, ma ko da postane novi vlasnik ostrva, moraće da se pomiri sa poslednjom željom Aristotela Onazisa koji je zahtevao da nikada ne može da se proda komad na kome su sahranjeni članovi porodice. Da li će o grobovima neko brinuti, ostaje na duši naslednice kojoj Grci prebacuju da je već propustila da prisustvuje poslednjem pomenu svojoj majci Kristini.
Mladoj ženi su porodična tradicija i koreni, izgleda, opterećenje jer je Grčka daleko od svih njenih puteva. Čini se na kraj sveta, pa je, sa prekorom komentariše ovdašnja štampa, već požurila da proda kuću u Glifadi, nadomak Atine, jer u njoj nikada ne boravi. Prošle godine na aukciji je prodala i deo majčinog nakita koji je dobila u nasledstvo. Reč je o vrlo skupim komadima najfinije izrade, ali je očigledno da se od nečeg mora i živeti jer Atina godišnje troši milion i po evra. U nasledstvu joj je mnogo ostalo: još jedno ostrvo pored Skorpiosa, Sparta, priobalni deo na zapadu centralnog dela Grčke, posed na Lefkadi, nekretnine u Atini, luksuzni apartmani u Parizu, Londonu i Briselu, kao i u Sent Moricu.

Međutim, očigledno je da je potrebno sve više „živih para” pa, tako – Onazisovo nasledstvo lagano mora da se krnji.

Kristina Onazis sa cerkom Atinom

Da bogatstvo ne donosi i sreću pokazuje i sudbina naslednika Kenedija, ali i Kristine Onazis, ćerke i naslednice grčkog brodovlasnika Aristotela Onazisa. „Sirota mala bogatašica“ u potrazi za ljubavlju platila je mnoge muškarce, da bi je na kraju našli mrtvu u jednoj vili u Buenos Ajresu.

Atina Onazis najbogatija
devojka na svetu
Poslednji živi član brodovlasničke imperije nasledila 3,1 milijardu evra. Novac im donosio samo nesreću

Zlatna devojka! Najbogatija tinejdžerka! Poslednji živi član najbogatije brodovlasničke imperije Onazis - samo su neki od naslova u vodećim svetskim medijima, koji se utrkuju da saopšte da 29. januara 2003. Atina Onazis Rasel slavi 18 rođendan.

Odnosno, kao punoletna osoba stiče pravo na veći deo dedinog nasledstva - preciznije, 3,1 milijardu evra. Novac je raspoređen na 217 bankovnih računa širom sveta, a sirota mala bogatašica (ovo sirota u njenom slučaju zaista nije samo poštapalica) dobija i pravo na 33 odsto udela u imperiji kralja Aristotela Onazisa.

Potomak kćerke grčkog bogataša, pokojne Kristine i francuskog plejboja Terija Rasela, za tri dana ima pravo da kontroliše investicije u 87 kompanija. U ruke dobija i ključeve jednog oblakodera od 52 sprata, kao i rezidencija u Parizu, Atini, Akapulku i Njujorku.

Ipak, srećna naslednica nije nimalo oduševljena ovom svojom bajkom. I pre nego što je i zvanično preuzela dedino bogatstvo, svesna cele situacije, Atina je priznala: "Novac mojoj familiji nije nikada doneo ništa osim loše sreće."

Tragičari

Naravno, ko iole zna šta se dešavalo Onazisovima, razume malu bogatašicu. Jer, teško da se može reći da je priča o najbogatijim Grcima dosada imala srećan kraj.

Devojčica, s kojom bi se sve druge rado menjale, pogotovu posle 29. januara, imala je tek tri godine kada je njena majka Kristina pronađena mrtva u stanu svog prijatelja u Argentini, Buenos Arijesu. Kćerka Aristotela i Atine Onazis (devojčica je dobila ime po baki), rođena je 11. decembra 1950. u Njujorku, u trenutku kada se porodica grčkih doseljenika polako, ali sigurno, upisivala u top liste svetskih parajlija.

Luda za starijim muškarcima

Atinin prvi dečko imao je 31 godinu i zvao se Havijer Prokasini. Poreklom je Argentinac, a Atina ga je upoznala u skijaškom centru Sent Moric u Švajcarskoj. Prokasini kaže da jedna od najpoželjnijih naslednica u svetu ima samo 14 godina i da je zato sklona zaljubljivanju. Ipak, brižnog oca Rasela to nije utešilo. Upozorio je Prokasinija da se plaši da će njegova kćerka biti povređena, na šta mu je latinski ljubavnik odgovorio da je zanos jednostran i da će učiniti sve da je odvrati od daljeg zaljubljivanja... Očigledno da novom izabraniku takvo nešto ne pada na pamet!





Njeno detinjstvo obeležio je razvod roditelja, sredinom šezdesetih, i već tada stiže na naslovne stranice, ali u veoma ružnom kontekstu. Školske dane provela je "što dalje" od svoje zauzete porodice, u internatima u Švajcarskoj... Godine 1968. tata Aristotel, oženio je Žaklinu Kenedi, udovicu američkog predsednika Džona Kenedija, čime je, osim Kristini, slomio srce i dugogodišnjoj ljubavnici - operskoj divi Mariji Kalas.

Dodatni udarac, već odrasla Kristina, doživela je od mame Atine (Tine), koja se udala za dvadeset godina starijeg Stavrosa Niarhosa. Njoj je to bio treći brak, ali kap koja je prelila već punu čašu kod Onazisovih oličena je u činjenici da su Aristotel i Stavros bili ljuti konkurenti u brodogradnji.... Uzme li se u obzir da je gospodin "mamin treći muž" bio oženjen rođenom Atininom sestrom, postaje jasnije zašto je Kristina tugu uveliko topila u alkoholu i barbituratima...

U međuvremenu, 1973. desila se i nova tragedija, ovaj put zaista velika - Aleksandar Onazis, Kristinin brat, poginuo je u avionskoj nesreći. Ovo je dotuklo i majku, ubrzo je Tina umrla od plućnog edema. I voljeni tata, veliki Ari, preminuo je marta 1975. godine, sasvim sam u stanu u Parizu, gde je i živeo poslednjih godina...

Iako je u poslovnoj imperiji Onazis i Fondaciji Aleksandar Kristina zauzimala važno mesto, čime je dokazala da je dostojan naslednik, privatno joj nisu cvetale ruže. Udavala se četiri puta, razvodila još brže, u braku bi sastavila u vrh glave dve godine. Bilo kako bilo, uveliko je upravljala milijardama kada je sa četvrtim izabranikom, francuskim zavodnikom Terijem Raselom, dobila kćer Atinu.

Ali, sreća je i ovog puta izneverila - Terija su zanimali milioni više od njihove vlasnice, čim je ugledao prelepu Šveđanku Gabi Lendhejdž i novac je izgubio sjaj, a Kristina je još jednom bila ostavljena. Konačno, 18. novembra 1988. pronašli su je, kako se opravdano sumnja, overdoziranu.

Srećan kraj?

Atinin otac, čovek koji je profućkao 30 miliona dolara od razvoda, pokazao se kao dobar staratelj. Jer, iako su Grci na jedvite jade dozvolili da dobije starateljstvo nad malom Atinom (i njenim milionima), Teri je dokazao da je "sreća tamo gde ti je srce, a ne lova."

Atina je donedavno živela sa njim, pomajkom Gabi i dve polusestre i polubratom u švajcarskom mestu blizu Lozane. Pohađala je školu za običnu decu, trudila se da ne primećuje vojsku telohranitelja, blindirane automobile. Čak ni džeparac od 150 franaka nedeljno nije je "pokvario" - dokaz - skupi "roleks" od hiljadu i po dolara menjala je s drugarom za plastični "svoč"... Osim toga, kao i svaku devojčicu, zanimali su je bioskop, pop muzika, skijanje... Činilo se da je loša sreća konačno ostavila na miru Onazisove.

Ali... Atina se zaljubila - prvo u konje, potom u instruktora jahanja - gotovo dva puta starijeg Brazilca Alvara Alfonsa de Miranda Grandsona, zvanog "Doda". Uz to, oženjenog!
"Ja nisam mogla da mu kupim najboljeg konja, ali s ovom malom sigurno neće morati da brine", izjavila je Sibila Dorsa (27) eks supruga konjičkog učitelja, s kojom Doda ima trogodišnjeg sina.

Atina se, zbog ljubavi, preselila iz očeve kuće u stan u Briselu, a od svih stvari koje joj se trenutno dešavaju - punoletstva, sticanja prava na dedine bilione, fame oko porodičnog "pedigrea" i tragičnog nasleđa, zanimaju je samo dva detalja - njen dečko Doda i predstojeće Olimpijske igre u dedinoj postojbini. Jer, Atina planira da rođake obraduje zlatnom medaljom u konjičkom sportu.

"Nisam želeo da moja kćerka završi drogirana ispod nekog mosta, ili kao Lejdi Di", kaže tata Tjeri, i za svaki slučaj, bar tako kažu, vodi ozbiljne pregovore sa eventualnim zetom Alfonsom, koji je pokazao da se, zasada, dobro razume bar u konje. Alfonso je, naime, na prošloj Olimpijadi u Atlanti osvojio bronzu, a na panameričkom takmičenju u Kanadi 1999. i zlato.

I, kao što je već rekla, sirota mala bogatašica ne misli da će joj 29. januar bitnije promeniti život. Uostalom, vrlo brzo pokazaće da li je baš toliko imuna na novac! Ili će joj se ipak desiti ona: jednom Onazis, uvek Onazis.

Marija Kalas i Aristotel Onazis u raljama boemije

Oni koji su poznavali Mariju Kalas tvrde da je najveća operska diva 20. veka bila otelotvorenje ženstvenosti: nežna, temperamentna, ambiciozna, uporna i požrtvovana. Ipak, saglasni su u oceni da je ljubav prema brodovlasniku Aristotelu Onazisu najveća greška slavne Grkinje. Marija i Aristotel slovili su za najzanimljiviji, najpopularniji i najintrigantniji par 60-ih godina prošlog veka na Starom kontinentu, a predstavnici medija u stopu su pratili njhov boemski život.


Pedantni Marijini biografi zabeležili su da je, već prilikom prvog susreta s Kalasovom na venecijanskoj zabavi 1957. godine, Onazis bio opčinjen šarmom 32-godišnje operske dive. Dve godine kasnije harizmatični bogataš uspeo je da osvoji njenu naklonost, uprkos činjenicu da su oboje bili u braku - Marija s tri decenije starijim mecenom i menadžerom Đovanijem Batistom Meneginijem, a Aristotel s Atinom Livanos. U braku s Atinom, bogatom naslednicom, dobio je sina Aleksandra i kćerku Kristinu. Povod za brak nije bila ljubav, već Onazisov „njuh“ za biznis, s obzirom na činjenicu da je tako obezbedio ulaznicu u krug brodovlasnika.


Prva godina ljubavi: Kalas i Onazis

Veruje se da je ljubavna priča primadone i, 17 godina starijeg, bogataša počela na krstarenju Mediteranom na jahti „Kristina“, u leto 1959. Među Onazisovim gostima bili su i Marijin suprug, kao i političari poput britanskog premijera Vinstona Čerčila i jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Nakon putovanja, ljubavnici su zatražili razvod od supružnika, a Menegini je javno optužio Onazisa za bračni brodolom. Mada Aristotel nije Mario za operu, govoreći da zvuči kao „dovikivanje kelnera u italijanskom restoranu“, bio je ponosan na Marijin uspeh. Ona mu je uzvratila osećanja i prijateljima pričala da je prvi put u život iskreno zaljubljena.

Zbog ljubavi operska diva, koju je publika zavolela 1947, kada je u veronskoj Areni nastupila u „Đokondi“, rešila je da napravi pauzu u karijeri i bude samo „žena koja voli“. Često je pratila Onazisa na putovanjima širom sveta, uživajući u njegovim poklonima, pažnji i raskošnim haljinama. Ipak, on joj nije ponudio brak, a 1964, prvi put u javnosti, pojavio se s Džeki Kenedi, udovicom američkog predsednika Džona Kenedija. Marija je umirala od ljubomore i sve češće posezala za umirujućim sredstvima. U potrazi za utehom počela je ponovo da nastupa i u februaru 1965. devet puta dočarala lik Toske u francuskoj prestonici. Istu rolu trijumfalno je otpevala u Njujorku. Ipak, publika je primetila da je njen glas izgubio snagu, što je bila posledica sve izraženijih zdravstvenih problema, zbog čega se povukla iz javnosti. Poslednji put nastupila je u Japanu 1974.

Onazis se 1968. venčao s Džeki, koju su nazivali „najpoželjnija udovica na svetu“ (Marija je za to venčanje saznala iz novina), ali ako je suditi prema rečima ljudi iz njegovog okruženja, ubrzo je zažalio zbog takve odluke. Postoje podaci da je zatražio razvod braka, koji nije dobio zbog nedostatka „valjanog razloga“ po strogim grčkim zakonima. Nije se trudio da od predstavnika sedme sile sakrije da je ponovo čest gost u pariskom stanu Kalasove. Ostalo je zabeleženo da je u čuvenom klubu „Maksim“ uzviknuo: „Kako je dobro opet osetiti Marijine kukove, kostiju sam sit kod kuće.“ Džeki se pred kraj njihovog braka preselila u Njujork, gde je ostala do smrti, 1993. godine.

Brodovlasnik je najteži udarac doživeo 1973, kada je njegov sin Aleksandar poginuo u avionskoj nesreći. Mediji su ocenili da je Aleksandrova smrt zapravo označila kraj Onazisovog života, uprkos činjenici da je živeo još dve godine. Kada je osetio da mu je kraj blizu, potražio je Mariju. Onazisovi najbliži prijatelji posvedočili su da se odazvala pozivu i celu noć preležala budna u njegovom bolesničkom krevetu. „Voleo sam te, ne uvek valjano, ali voleo sam te koliko sam mogao“, navodno je rekao Mariji. Prema jednoj priči, pred smrt je pričao da je Kalasova „njegova istinska supruga“. Onazis je preminuo 15. maja 1975, a Marija je naredne dve godine živela usamljenički u Parizu. Šesnaestog septembra 1977. operska diva umrla je od posledica srčanog udara u 53. godini. Njen pepeo rasut je iznad Egejskog mora. Bio je to još jedan dokaz Marijine ljubavi prema brodovlasniku nemirnog duha.

Odiseja mladog Arija

Novcem mogao da kupi sve, ali nikad nije stekao osećaj istinske moći. Tri strasti milijardera: moć, novac i žene



OVE godine, 25. marta, navršilo se 35 godina od smrti najkontroverznijeg biznismena 20. veka Aristotela Onazisa.

Ni tako dug vremenski period, ni milioni stranica biografskih knjiga, publikacija, novinskih napisa, senzacionalističkih pamfleta, ali i ozbiljnih poslovnih analiza, nisu uspeli do kraja da rasvetle "misteriju Onazis".

Čarobna formula za sticanje bogatstva, ako je i bilo, nije otkrivena i patentirana. Doduše, precizno su omeđene faze u nastajanju Onazisove poslovne imperije, jedne od najvećih u svetu, i zauvek zapamćene njegove omiljene maksime:

"Ne treba verovati čoveku koji neće da primi mito" i "Osnovni zakon uspešnog biznisa je faktor NGO (novac gramzivih osoba)".

Svedoci smo da je Onazisova teorija ostala bazični i široko prihvaćen princip savremenog tajkunskog poslovnog koncepta.

Lakoća kojom je savladavao najteže prepreke i nulti koeficijent straha od uletanja u rizične investicije na početku karijere, sigurno su utemeljene u neugasivoj gladi izbeglice iz Smirne (današnji Izmir), kome je svega i uvek bilo malo. Međutim, bravure u presecanju najkomplikovanijih finansijskih čvorova u zrelim godinama, magični uticaj na finansijere i otkrivanje "rupa" u ugovorima, pripisuju se čistoj genijalnosti.

PORESKI MOLJCI
ZAPAMĆENA je Arijeva jadikovka, posle izgubljenog spora na američkom sudu i plaćenih sedam miliona dolara da bi mu se vratili rekvirirani brodovi:
- Ništa ne vrede sve milijarde sveta u poređenju s jednim nezadovoljnim poreskim moljcem, do koga nisi uspeo da stigneš.


Čovek koji je uspeo da ispuni sve želje, osim da oseti ljubav onih do kojih mu je najviše stalo - sina Aleksandra i kćerke Kristine, imao je tri strasti u životu.

Moć. Novac. Žene.

Uprkos tome što je u većem delu života mogao svojim novcem da kupi sve što bi mu palo na pamet, nikada nije stekao osećaj istinske moći. Osećao je izrazitu odbojnost prema svim političarima, iako je njegova prohodnost u raznim vladama širom sveta bila adekvatna njegovoj galantnosti. Dakle, ogromna!

Prezir prema nosiocima visokih političkih funkcija, koji nije ni pokušavao da prikrije, tumači se prigušenim osećanjem nemoći. Mogao je svakog da kupi, da korumpira čitava ministarstva, ali su odluke ipak donosili isti ti "sivi moljci", kojima je bacao tek mrvice svog basnoslovnog bogatstva.

Prezir je bio obostran, a svako je na učtivim sastancima zadovoljavao svoje potrebe. Ari je gomilao milione, a političari "pozlaćivali" svoje neizvesne i kratkotrajne mandate.

Ljubav, kojoj je uvek neuspešno težio, ostala je van domašaja čoveku koji je mogao i imao sve.

Stotinama žena, koje su prolazile kroz bajkovite salone i luksuzne apartmane širom sveta, nije se ni imena sećao. Onih nekoliko, koje su se izdigle iznad epizodnih uloga, bile su više njegova projekcija partnerke kakva mu je u datom trenutku potrebna. Nije ostalo neprimećeno da su sve tri Arijeve najvažnije životne saputnice, uprkos glamuroznosti, bile ružnjikavi izdanci ženskog roda.

Atina Livanos, supruga i majka njegove dece, kćer "kralja mora" Stavrosa Livanosa, doživljena je više kao investicioni fond i ključna potpora u uspostavljanju brodovlasničke imperije. Ogoljena korist.

Marija Kalas, operska diva kojoj je poklonio ono malo osećanja, preostalih od bolne ljubavi prema sinu i kćerki, u početku je predstavljala onaj drugi, manje važni deo u "spajanju najslavnijih Grka u svetu". Kasnije ga je dubina njene tragične posvećenosti ipak dotakla. Ali, nikad više od toga da ostane poslednje utočište za izlive žuči i "rame za plakanje". Navodno je pri kraju života rekao "nema boljeg jezika od grčkog da se izrazi najdublja tuga". Marija je i tugu i grčki savršeno razumela.

Žaklina Kenedi je bila most sa naslovnim stranama i vodećim kanalima belosvetskih medija. Poznato je da taj bračni savez nikada nije podrazumevao čak ni minimum emocija. Ako je u početku i bio fasciniran oreolom iznad glave "prve udovice sveta", realnost je bila surova u savladavanju hirova svetske ikone koja je kao magnet privlačila "ples smrti". Latentni strah od "žene koja priziva nesreću", u početku prigušen snagom izazova da njenu globalnu popularnost i slavu upakuje u brend Onazis, posle tragične smrti sina Aleksandra u avionskoj nesreći, pretvorio se u paranoju. Više nije mogao da je vidi i nije pitao za cenu da se njena zlokobna pojava izgubi iz njegovog vidokruga. U tome je svesrdno pomogla i Marija Kalas, čiji je glas, izgubljen za opersku scenu, ipak bio dovoljno sugestivan da stalno iznova produbljuje Aristotelove noćne more.

Da bi se shvatilo kako je omaleni, ni po čemu poseban, momak sa izbegličkog broda, stigao do Olimpa, i sa svakom novom stepenicom ka vrhu produbljivao svoju nepreglednu tugu, potrebno je vratiti se na početak prošlog veka. Na mesto odakle je Arijeva odiseja počela.

ARISTOTEL Onazis je rođen 15. januara 1906. godine u Smirni, današnjem Izmiru, poznatoj maloazijskoj trgovačkoj luci, koja je već tada bila pod turskom vlašću, ali su sve poluge unosnih poslova čvrsto kontrolisali Grci.

Bio je to dan velikog slavlja u porodici Sokratisa Onazisa, vlasnika male trgovačke flote i uspešnog trgovca duvanom. Posle kćerke, njegova supruga Penelopa donela mu je na svet naslednika. Na zapadnoj obali Egeja, na "grčkoj zemlji, trenutno okupiranoj", kako su Grci doživljavali uzan pojas razuđene obale, to je imalo posebnu težinu.

Ne sluteĆi predstojeći tragičan rasplet, i proterivanje sa vekovnih ognjišta u Maloj Aziji, svaki domaćin je imao životni imperativ da podigne muškog potomka, kako bi se loza nastavila, a grčki jezik zanavek održao.

Umesto olujnih vetrova i velikih talasa, koji su se tokom januara obično bučno obrušavali na kamene dokove, divan sunčan dan bio je važno znamenje za budućnost najmlađeg Onazisa.

KAZNE URAČUNATE
"Nikada nisam hteo da kršim zakon bilo koje zemlje", tvrdio je Onazis. Do problema je dolazilo zato što je Ari zakone nekih zemalja "tumačio na svoj način, ostavljajući propisanu rigidnost birokratskim moljcima". To ga je koštalo ukupno oko 30 miliona dolara za razne kazne koje je platio tokom poluvekovne poslovne karijere. "Ne treba gledati na visinu svote, već na procentualno učešće u zaradama koje sam napravio. Mada sam bio ljut kad su me kažnjavali, moram da kažem da sam uračunao taj rizik. Ono što ne bi trebalo da kažem je kome sam sve platio da bude 'dobar', ali sve to zajedno predstavlja kap u moru mojih profita!"


Detinjstvo omalenog Aristotela naglo je prekinuto u šestoj godini, kada je upala bubrega odnela majku Penelopu. Otac se, po nepisanom pravilu, odmah oženio, a maćeha ubrzo donela na svet još dve Arijeve polusestre. Neprikosnoveni položaj prvorođenog sina, poštovan u grčkim pravoslavnim porodicama tog vremena, bio je ozbiljno uzdrman netrpeljivošću maćehe, pa je Ari već na samom početku života upoznao borbu za ono što mu po pravu i običajima pripada.

Otac Sokratis je prepoznao oštar um kod jogunastog sina. Nije znao kako da kazni dečaka koji je izbačen iz nekoliko škola, a umeo je da ga frapira suvislim komentarima o tome kako se rešiti viška robe. Namenio mu je stolicu u svojoj omalenoj kancelariji i odlučio da se posveti njegovom izrastanju u pravog trgovca. Nije imao ni punih 13 godina kada je počeo da se upoznaje sa tajnim prečicama u poslu. Otac nije imao baš blagonaklon stav prema revolucionarnim idejama svoga sina, ali je nekoliko saveta diskretno prihvatio i bio zapanjen razultatima.

Posle pobede u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, zavedeni navodnom podrškom velikih sila, Grci 1919. godine otvaraju "turski front" i osvajaju priobalje Turske, spremajući se za pohod ka kontinentalnom delu.

Nacionalna euforija o "ispravljenoj nepravdi" Grka u Turskoj, trajala je nepune tri godine. Zaboravljeni od velike Evrope, izmoreni od desetogodišnjeg ratovanja, prepušteni surovim zimama, bez obećane municije, hrane, a pre svega entuzijazma, Grci doživljavaju ratnu katastrofu.

Turska 1922. ponovo preuzima kontrolu nad Smirnom, a odmazda nad nevinim stanovništvom prelazi sve granice brutalnosti. Otac Sokratis biva uhapšen, optužen za saradnju sa grčkim okupatorima.

Svestan da su prepušteni pukoj neizvesnosti, u atmosferi velikih međuetničkih tenzija, Aristotel odlučuje da prebaci porodicu u Grčku. Sakrivši očevu ušteđevinu, uspeva da ukrca maćehu i sestre na izbeglički brod za ostrvo Lesbos.

Nekoliko meseci kasnije, obuhvaćen opštom amnestijom, posle potpisanog mirovnog ugovora, Sokratis izlazi iz zatvora i pridružuje se porodici. Odmah optužuje sina za lakomislenost i preuzimanje nepotrebnog rizika.

Aristotel, poštujući neprikosnovenost očeve reči, pomirljivo prima kritike, ali se tajno prijavljuje za Nansenov pasoš, koji je Liga naroda uvela za izbeglice širom sveta. Pasoš uveden na inicijativu Fridjofa Nansena, norveškog istraživača, naučnika, diplomate i vodećeg humanitarca tog vremena, spasio je živote stotinama hiljada ljudi bez doma.

Istovremeno, u potrazi za idealnom destinacijom, potražio je "svetske ljude" u zadimljenim rebetiko klubovima u Pirejskoj luci, gde se u to vreme svirao evropski bluz i konzumirao opijum u zavidnim količinama.

Bili su to mahom ljudi iz "starog kraja", sa trgovačkim vezama u čitavom svetu. Nijednom Grku nikada nije bio problem da u toku dana pronađe nekog zemljaka, ma koja tačka na svetu bila u pitanju.

To nije bila nikakva garancija, ali kada je nadi bila potrebna garancija?

Uveren da je pravi trenutak da zakuca na vrata sopstvene sudbine, bez ikakvog straha šta će ga sačekati kada se ta vrata otvore, Aristotel Onazis, s 250 dolara ušteđevine, kupuje kartu u jednom pravcu.

Bogataš praznog džepa

Dugo putovanje brodom preko Atlantika, ka konačnom odredištu Buenos Airesu, Aristotelu Onazisu je 1923. poslužilo da „malo ostari“



DUGO putovanje brodom preko Atlantika, ka konačnom odredištu Buenos Airesu, Aristotelu Onazisu je 1923. poslužilo da „malo ostari“, što je bilo neophodno zbog radne dozvole, da usput zapamti nekoliko važnih adresa zemljaka i otkrije cilj kome će težiti.

Kao mitski Odisej, čijim je pustolovinama u ranom detinjstvu hranio nepresušnu maštu, jednog dana će imati svoje brodove kojima će osvojiti svet.

Za razliku od slavnog prethodnika i kralja Itake, on neće pronositi poruke bogova sa Olimpa o nepobedivosti grčkog duha. On će pokazati kako mladić praznih džepova može da postane „bog novca“, zahvaljujući svom prirodnom daru da nanjuši izlaz iz svakog finansijskog lavirinta.

Buenos Aires je tridesetih godina prošlog veka bio omiljena destinacija za hiljade emigranata iz Španije, Italije, Grčke, a gotovo pola Argentine je naselilo širi region tada autonomnog grada.

Poznanstva i izbeglička solidarnost obezbeđivala su taman onoliko novca, koliko je bilo neophodno da se preživi. Prelomni trenutak je susret sa šefom Britanske telefonske kompanije, koji je tokom Prvog svetskog rata bio stacioniran u Solunu. Englez nije zaboravio srdačnost Grka, pa je mladom poznaniku obezbedio mesto električara u kompaniji i neophodne papire, savetujući Onazisa da falsifikuje datum rođenja.

Po celi dan slušao je razgovore na engleskom, učeći jezik, a noću je tražio povoljnu žrtvu među lepoticama Buenos Airesa. Lutajući gradom, čudio se što se baš na svakom mestu svira i strasno igra njemu nepoznata igra tango. Tako je naleteo na svetleću reklamu Teatra „Kolon“, koji je najavljivao operu „Boemi“. Žrtvovao je nešto dolara iz džepa ušivenog sa unutrašnje strane jedinog kaputa, i krenuo na svoj prvi susret sa operom. Ispostaviće se da je najjači utisak na njega ostavila italijanski sopran Klaudija Muzeo. Danima uporno dežura ispred ulaza za umetnike, tek da vidi lepu pevačicu. Na kraju, upornost je naterala Klaudiju da ga bolje osmotri.

Opčinjena egzotikom u tužnim očima omalenog Grka, Klaudija ga pušta u svoj krevet i uvodi u ekskluzivni svet bogatih i moćnih. Pozajmljuje novac za nekoliko odela, nekoliko dobrih kravata i ulje za bujnu, talasastu kosu. Spreman je za režiju prvog čina svoje sudbinske predstave.

U lokalnom bioskopu gledao je film „Lorens od Arabije“, a prosvetljenje je stiglo posle scene u kojoj Rudolf Valentino pali cigaretu. Okrenuo se oko sebe i video da nema muškarca koji ne drži cigaretu u rukama. Pita se šta je sa ženama i saznaje da većina „ne pali“ na javnom mestu, ali da većina traga za nešto slabijim duvanom nego što je kubanski, koji dominira na tržištu.

Bilo je potrebno samo godinu dana da premosti sukob sa ocem, obezbedi isporuke turskog duvana, organizuje brodski prevoz, nabavi mašine i pokrene proizvodnju sopstvenih cigareta „Osman“ i „Primeros“.

Izbegava tužbe zbog „pozajmljenog“ dizajna, na sebi svojstven način uspeva da omekša lokalne monopoliste na tržištu duvana i novac počinje da se sliva. Naravno, izbegava svaku moguću vezu sa poreskim organima.

Poslovna bajka biva ugrožena vestima rođaka iz Atine da će Grčka drastično povećati porez na izvoz robe u zemlje sa kojima nema trgovinski dogovor.

Naoružava se strpljenjem i dovoljnom količinom dolara da se upusti u „zidanje“ trgovinskog mosta između domovine i zemlje u kojoj je stekao prvi ozbiljniji imetak.

Ne samo da je misija uspela, nego ga vlada u Atini imenuje za zamenika konzula u Buenos Airesu, kao uglednog člana grčke zajednice u Argentini i čoveka koji radi na poboljšanju odnosa dveju zemalja.

Sa prvim milionom, stvorenim u duvanskom dimu i večnom natezanju sa uličnim dilerima, probudila se nostalgija. Ponovo mu je pred očima životni lajt-motiv - legenda o Odiseju. Noću čuje morske sirene iz najranijeg detinjstva. Brodovi mu nisu izlazili iz glave. Imao je tek 25 godina i dovoljno vremena, a sada i novca, da zaroni u svoje snove.

Iz domovine stiže vest o smrti oca Sokratisa.

Posle sahrane u Atini, odlazi u London, centar svega što je imalo veze sa brodogradnjom i trgovinom na moru. Usput, razmotriće mogućnosti za poslovno-bračni ugovor u grčkoj dijaspori, po sugestiji ozbiljnih provodadžija. Za tu priliku iznajmljuje apartman u „Savoju“. Investicija bi verovatno propala, jer nije bilo devojaka sa dovoljno bogatim očevima, da u letu nije uhvatio zlatnu informaciju u zadimljenoj grčkoj taverni „Sunce Egeja“, smeštenoj u jednoj od bočnih ulica što izlaze na Ridžent strit.

Šuškalo se među Grcima da je brodovlasnička kompanija u Kanadi, koja poseduje teretnjake, zapala u finansijske probleme i da bi budzašto prodala imovinu. Svo „Sunce Egeja“ je obasjalo omalenog Aristotela. Ona neuništiva glad za izazovima se probudila.

Kupuje avionsku kartu za Montreal.



PARTIJA POKERA

„Veliki novac je nemoguće napraviti ako se ne upuštate u rizik i blefove, kao u partiji pokera“, rekao je Aristotel Onazis svom biografu na brodu „Kristina“.

„Najvažnije je da znaš kada da uletiš bučno u igru, a još važnije da osetiš trenutak kada ćeš najtiše moguće napustiti partiju“, objašnjavao je najveći od svih tajkuna.

Buka kod ulaska i grobna tišina kod izlaska iz igre, ostao je njegov životni moto tokom cele karijere i svih zarađenih milijardi.


Lađe od tuđih dolara


Tuđim novcem Aristotel Onazis u Kanadi kupio svojih prvih šest brodova

U avionu, na letu od Londona do Montreala, Aristotel Onazis je stavio tačku na sve svoje dotadašnje poslovne aktivnosti. Shvatio je da mu je životni cilj na dohvat ruke i odlučio da sve svoje misli i snagu usmeri u pravcu buduće flote. Iako još nije video kanadske brodove, mašta je učinila svoje. To neće biti obična flota. Onazisovi brodovi vladaće svetskim morima.

Od 10 brodova koje je prodavala Kanadska nacionalna kompanija, kupuje šest, plativši za svaki po 20.000 dolara, što je bila ogromna cifra u to vreme. Vredno je napomenuti da za tu transakciju nije uložio ni jedan sopstveni dolar. Počeo je da primenjuje svoj omiljeni investicioni koncept - NGO - novac gramzivih osoba. Držaće ga se celog života, sve do trenutka kada je već imao toliko para, da je postalo besmisleno da razmišlja koliko troši.

Kako nije imao nikakvu ideju o tome šta bi sa tek kupljenim brodovima mogao da radi, rešio je da najpre umiri savest i prva dva krsti imenima majke i oca. Porinuti su u more "Penelopa Onazis" i "Sokratis Onazis". Sada ih je trebalo i zaposliti.

Kao i uvek, rešenje je bilo vezano za neku atraktivnu ženu. Dok je ugovarao prve plovidbe preko Atlantika za svoju novu kompaniju "Olimpik maritim", u Londonu upoznaje nešto stariju raspuštenicu Ingebor Dediken. Veštim manevrom prijatelja dobija priliku da jedinoj naslednici švedskog brodovlasničkog magnata demonstrira kompletan arsenal grčkog zavodnika.

Ingebor se zaljubljuje u Arija, a Ari u njene sposobnosti da isposluje neverovatno povoljne uslove za gradnju do tada najvećeg tankera na svetu. Brod nosivosti 15.000 tona, porinut 1938. u brodogradilištu u Geteborgu, nazvan je "Ariston", u prevodu na grčki "Najbolji".

Ubrzo finansira gradnju još dva supertankera, ali Hitlerova soldateska ulazi u Dansku i Norvešku, a Švedska proglašava neutralnost i blokira izlazak svih brodova iz svojih luka i brodogradilišta.

Amerika je najsigurnija destinacija u to vreme, pa se Aristotel, sa "verenicom" Ingebor, seli u Njujork, u luksuznu kuću na Long Ajlendu. Dok ona obilazi antiratne skupove i upozorava na opasnost od fašizma, Onazis otkriva najboljeg prijatelja u zemljaku Stavrosu Nijarhosu, Kazanovi i brodovlasniku u usponu, velikom ljubitelju bogatih žena i raskalašnog života. U naredne dve decenije njih dvojica će od saboraca u holivudskim bahanalijama postati najveći poslovni neprijatelji, potom pašenozi, a na kraju će Nijarhos oženiti i bivšu Aristotelovu ženu.

Ali tada, tridesetih, Holivud im je pod nogama. Defiluju prelepe starlete, troše se sanduci šampanjca i kavijara, smenjuju nargile sa najskupljim kubanskim cigarama. U retkim trenucima trezvenosti obojica sa čežnjom pominju Stavrosa Livanosa, vodećeg grčkog brodovlasnika tog doba, zanimljivog i kao oca dveju kćeri stasalih za udaju. Ko se domogne neke od njih postaje naslednik ogromne flote.

Dok Nijarhos mašta, Aristotel priču pretače u delo. Iznenada se odlučuje da odleti u Njujork, ostavljajući mamurnog kompanjona da se pripremi za nova ludovanja. Naglo prekida vezu sa ucveljenom Šveđankom, a vernim saradnicima daje nalog da se intenzivira komunikacija među bogatim Grcima u Njujorku i organizuje više humanitarnih večeri za pomoć domovini.

Na prvom takvom skupu viđen je pored Atine Livanos. Scenario je zahtevao da on bude potpuno nenametljiv, ali da se oko njega stalno nešto događa. Devojku koju su svi saletali, što zbog njene mladosti, što zbog tatinih para, zaintrigirao je "mladi brodovlasnik". Upecala se iz prve.

Iako je tata Livanos bio prilično siguran u namere potencijalnog zeta, očarana Tina nije ostavila ni milimetar manevarskog prostora. On je taj princ iz bajke o kome je maštala u preskupim koledžima i mondenskim skijalištima. Ne pomažu nikakva upozorenja i svadba je organizovana u decembru 1946. u Grčkoj pravoslavnoj crkvi u Njujorku. Aristotel u svojoj 40. godini postaje najmoćniji čovek u svetu brodovlasnika, iako mu tast nije dozvoljavao uplitanje u poslove Livanos kompanije. To nije bila smetnja da se u poslovnim svetu, a još važnije finansijskim krugovima, plasira priča da o "svemu odlučuje Ari".

Godinu dana kasnije, nekadašnji prijatelj, a sada ozlojeđeni i nasankani Nijarhos, ženi se treći put. Utešna nagrada je Evgenija, mlađa Livanosova kćerka.

Nesrećni otac Stavros Livanos, koji je tokom duge poslovne karijere uspevao da izbegne sve zamke, doživeo je da mu omiljene Tina i Gina uvedu u familiju dve "pirane". Neće poživeti dovoljno dugo da vidi kako mu se carstvo cepa, tokom najperfidnijeg brodovlasničkog rata između njegovih zetova.



BRAČNA IDILA

BraČna idila između Aristotela i Tine u prvih nekoliko njujorških godina bila je potpuna i nepomućena. Rađaju se sin Aleksandar (1948) i kćerka Kristina (1950). Sve je ukazivalo na to da je Aristotel pronašao bračnu luku u kojoj ga očekuje harmonija i sreća.

Tito u plavom salonu

"Kristina" sa gostima, Čerčilom i njegovom suprugom doplovila do Briona. Napravio poreski raj od Monte Karla



NEPOMUĆENU Onazisovu radost zbog rođenja sina Aleksandra i kćerke Kristine vremenom počinje da nagriza saznanje da je njegova razmažena supruga Tina sve drugo do posvećena i strpljiva ženica, spremna na čekanje i kompromise.

Navikla da živi u izobilju, okružena guvernantama i mnogobrojnom poslugom, Tina se sve češće sećala reči svog razočaranog oca.

Direktno iz centra svog mikro sveta, preselila se na margine neutoljive Aristotelove sujete, koji je na drugu i treću poziciju postavio Aleksandra i Kristinu. Tačno tim redosledom. Za nju tu nije bilo mesta, pa je morala da pronađe adekvatnu zamenu. Van zlatnog bračnog kaveza i što dalje od "brutalnog pijanca", kako je u jednoj prilici okarakterisala supruga!

Aristotel nije mnogo mario za njeno nezadovoljstvo. Odlučio je da od najmoćnije zemlje na svetu načini partnera.Greška je bila što mu jogunasta samouverenost nije dopuštala da se zapita hoće li se Amerika složiti sa tim planom.

KAMERA KAO IGRAČKA
ONAZIS nije ispuštao fotografski aparat za vreme boravka na Vangi. U jednom trenutku je pokušao da napravi poklon Titu, nudeći mu skupocenu kameru. Tito je odmahnuo rukom i rekao da su to igračke, da je on pravi majstor u tom poslu i da ima mnogo bolje aparate.


Uključuje se u veliku rasprodaju američke "Liberti flote", koja je posle rata ostala besposlena. Mada je zakon bio izričit da niko ko nije Amerikanac ne može da kupuje te brodove, ipak postaje vlasnik 16 brodova i četiri tankera. Advokati su obavili svoj posao, ali ga CIA i FBI stavljaju na prioritetnu listu potencijalnih neprijatelja američkih interesa.

Višegodišnje preganjanje sa raznim komitetima, sudovima i komisijama, završava se na tipično američki način - sedam miliona dolara globe zbog izigravanja zakona. Na finansijski udarac Onazis je bahato odgovorio - "ako hoćeš da radiš ovakav posao, u svakom delu sveta moraš da imaš dovoljno miliona u lokalnoj valuti, da ne bi gubio tempo zbog podmitljivih budala". I ta izjava je podvučena debelom crtom, tamo gde treba.

Da bi dokazao svoju snagu, u Hamburgu 1952. njegova mezimica Kristina razbija flašu šampanjca o krmu monstrum-tankera od 46.000 tona. To je najveći tanker na svetu nazvan po supruzi "Tina Livanos".

Iz godine u godinu postaje sve moćniji u transportu nafte, što velikim petrolejskim i prerađivačkim kompanijama u Americi predstavlja trn u oku.

Dok se u Teksasu razmišlja kako zaustaviti nezasitog Grka, on za relativno male pare kupuje ogromne nekretnine u Južnoj Francuskoj. Nekoliko zamaka, vinograda, placeva uz obalu... Mada je istorija značajano umanjila njegov udeo u erupciji popularnosti Monte Karla, upravo je Onazis osmislio miks holivudskog sjaja, bescarinske zone i aristokratske otmenosti u minijaturnoj kneževini.

Ko bi mogao bolje da smisli takav poreski raj od čoveka čiji brodovi zgrću milione ploveći pod panamskim i liberijskim zastavama, bacajući mrvice u poreske fondove.

Kada je pokupovao kritičnu količinu nekretnina, princ Renije je diplomatski upozorio Arija da je on krunisani vladar na tom prostoru i da bi voleo da tako i ostane. Onazis je shvatio poruku, a kratkotrajno razočaranje raspršilo je uplovljavanje najluksuznije i najveće jahte na svetu. "Kristina" je pravo iz brodogradilišta stigla u marinu, a u Monte Karlu se sjatio kompletan svetski džet-set da vidi to čudo od luksuza i lepote. Bivša kanadska fregata opremljena je bazenima, luksuznim apartmanima, nazvanim po grčkim ostrvima, sa mapama, desetinama klubova i restorana, raskošnim salonima koji su ličili na muzeje...

Na otvaranju je pevao Frenk Sinatra, a Merlin Monro, Greta Garbo, Glorija Svenson su predvodile jato najpoželjnijih žena sveta. Po njih su slati privatni avioni da dodatno ulepšaju boravak na "Kristini", ako je to uopšte bilo moguće. Eva Peron je bila čest gost, jer je Aristotel negovao veze sa Argentinom. Gotovo da nema krunisane glave tog doba, koja u nekoj prilici nije udostojila svojim prisustvom odabrano društvo na "Kristini".

Na njenoj palubi 1956. dogodilo se i spektakularno slavlje posle venčanja princa Renijea i Grejs Keli.

U "plavom" salonu Vinston Čerčil je upoznao Džona Kenedija, kongresmena iz Bostona i budućeg predsednika Amerike. Tokom višednevnog krstarenja Sredozemljem 1960. godine, legendarni tvorac ratne poruke "krv, znoj i suze", zatražio je od Onazisa da usmeri brod ka Jadranskom moru. Uplovili su u marinu na Brionima, a Onazisu se ispunila želja da upozna jugoslovenskog predsednika Tita. Posle kraće šetnje po Vangi, Tito i Jovanka su čitavo popodne bili gosti Čerčila i njegove supruge Sare na "Kristini".

Jahta "Kristina" ostaće "ploveći dom" Aristotela Onazisa sve do smrti. Kasnije je pripala njegovoj kćerki po kojoj je i nazvana, a ona je odmah poklonila grčkoj državi. Zbog ogromne potrošnje i neverovatno skupog održavanja, svi pokušaji da se komercijalizuje su propali.


Venčanja nije bilo

Uzalud je operska diva Marija Kalas čekala verenički prsten. Neumorni Odisej počeo je da gubi dah



DOK se uvećavao broj miliona na bankovnim računima širom sveta, s one strane Atlantika gomilalo se sve više olujnih oblaka nad poslovnom imperijom Aristotela Onazisa.

Dešavalo se to delom zbog otvorenog prezira prema američkom političkom establišmentu, a više zbog neoprostive lakoće kojom je brodovlasnik presecao najkomplikovanije zavrzlame koje su mu uporno poturali.

Optuže ga, po preporuci CIA, za nelegalan lov kitova u blizini peruanske obale. Vlada u Limi, pod pritiskom američkih moćnika, napadne njegove brodove i privremeno ih rekvirira, tražeći tri miliona dolara zbog nelegalnih radnji u vodama pod peruanskom kontrolom.

Onazis od osiguranja kod londonskog Lojda naplati 50 miliona dolara odštete, jer su njegovi brodovi lovili pod panamskom zastavom, a Panama nije potpisala Protokol o kontrolisanom lovu na kitove.

Taman kad su naftaši iz Teksasa mislili da su mu stali na rep, isključivši ga iz svih većih transporta nafte, kriza oko Sueckog kanala bila je prilika da mu bogovi sa Olimpa ponovo pošalju spasonosnu poruku.

Posle nacionalizacije Sueckog kanala od strane Nasera i blic rata isprovociranog od strane Engleske, Francuske i Izraela, najrentabilniji morski put za prevoz nafte je bio pod blokadom. Dok su se ostali premišljali, Onazis je sve svoje tankere usmerio ka bogatim arapskim bušotinama. U prvim danima posle otvaranja Sueca, njegovi napunjeni tankeri su već plovili ka kupcima u Zapadnoj Evropi. Za šest meseci zaradio je oko sto miliona dolara.

Kada je shvatio da je praktično nepobediv na moru, prihvata ponudu tadašnjeg premijera Grčke Konstantina Karamanlisa da uloži deo para u domovini. Ideja je bila da tri propale male avio kompanije ujedini u jednu i postavi na noge nacionalnu avio kompaniju.

"Olimpik ervejz" je nastao 1957. godine.

Onazis potpisuje sa grčkom državom verovatno najbolji ugovor za pojedinca u prebogatoj birokratskoj istoriji. Monopol na 20 godina, kredit na isti period, po stopi od 2,5 odsto, oslobođenje od zemaljskih taksi i more ostalih beneficija, ipak ga nisu spasli gubitka.

Grčka država je profitirala dobivši solidnog avio prevoznika, ali je Onazis iz godine u godinu gubio znatne količine novca. Nije vredelo ni što je pribegao lukavom rešenju da nijedna letilica ne bude u vlasništvu nacionalne kompanije, već su sve iznajmljene od pravog vlasnika "Erkraft lizing društva", sa sedištem u omiljenoj Panami. To će se pokazati kao veoma mudar potez, jer je do nacionalizacije sedamdesetih godina ipak došlo, ali nije bilo ničeg da se "podržavi" osim rashodovanih stolica i stolova u ruiniranoj zgradi na aerodromu u Glifadi.

Avioni, brodovi, bankovni računi nabrekli do pucanja, nekretnine širom sveta, preko 100 kompanija u vlasništvu ili sa većinskim akcijama, ali na drugoj strani poreski inspektori stalno za vratom, kreditne linije čije je isplate na magičan način uspevao da prolongira makar na nedelju dana, nekoliko sudskih sporova koji su pretili visokim kaznama... Neumorni Odisej je počeo da gubi dah.

Ne želeći da prizna tu nepobitnu činjenicu, utapao se u ogromnim količinama najkvalitetnijeg viskija i postajao sve nervozniji.

Iz tog vremena se pamti njegovo poređenje vode i novca.

"Nekad nisam imao vode ni žeđ da utolim, a danas su moji okeani i moram da gradim mostove kako bih prešao preko te vode.To je možda teže nego biti žedan. Umara čoveka i stvara mu neprijetelje".

Brak sa Tinom se davno raspao, a sudsko finale odigralo se bez glavnih aktera. Imalo je tu šta da se podeli, a oboje su već uveliko bili zabavljeni novim životnim saputnicima.

Ari je neumorno dopunjavao kolekciju najskupljih slika i najzahtevnijih žena na svetu. Samo za trenutak spustio se sa tog vratolomnog bonvivanskog ringišpila kada je sreo Mariju Kalas. Učinilo mu se da će konačno moći da voli jednu ženu.

Ispostavilo se da je u posesivnoj i neurotičnoj operskoj divi najviše voleo to što je "najveća pevačica na svetu". To nisu bila pitanja duše i ljubavi, tu je presuđivalo ono "naj". Sve sa tim prefiksom moralo je da bude njegovo. Makar u pokušaju.

Do koje granice je narasla njegova bahatost najbolje ilustruje podatak da kad je čuo da Marijin suprug i menadžer Đovani Menegini ne želi da joj da razvod, jednostavno mu je ponudio novac da mu prepusti Mariju.

Marija se razvela, ali njegov entuzijazam je nestao. Kada mu je saopštila da je slobodna, jetko je primetio da više nije "sinjora", da je sada ponovo "sinjorina". Nikada je nije odveo pred oltar, koji je ona toliko želela, a ako je za utehu, pred samu smrt je priznao da je ipak samo nju od svih žena voleo.



CIA NE OPRAŠTA

Onazis je pred kraj života u više navrata optuživao američku tajnu službu CIA za smrt svoga sina Aleksandra, mada nikada nije ponudio pouzdane dokaze.

Navodno mu nikada nije oprošteno što je uspešno prkosio petrolejskim magnatima iz Teksasa, tokom dugog i bespoštednog rata na tržištu energentima. Verovatno bi njegova poslovna beskrupuloznost bila oproštena, da nije svojim bogatstvom uništio mit o "najmlađem i najlepšem" predsedničkom paru u istoriji Amerike.

CIA mu to nije oprostila, tvrdio je. Najpre su pokušali da ga ubiju prilikom posete Buenos Airesu, ali već tada je bio pod budnim okom specijalaca iz Palestine.

Kada nisu mogli da naude njemu, Aristotel je ubeđen da su se ustremili na sina Aleksandra. Letilica kojom je upravljao kada se srušio, prošla je rigorozan tehnički pregled, ali nikada nije ustanovljeno kakav je bio kvar na avionu koji se srušio 23. januara 1973. u blizini Atine.

Princeza Diana

1.jula 1961. Rođena je Diana Frances Spencer, treća kći osmog grofa Spencera i njegove supruge Frances

29.jula 1981. Diana se udala za princa Charlsa, britanskog prestolonasljednika, od nje starijeg dvanaest godina. Vjenčanje u Katedrali svetog Pavla u Londonu putem televizije vidjelo je više od 750 miliona ljudi širom svijeta

21. juna 1982. Princeza Diana je rodila prvog sina, princa Williama Arthura Philipa Louisa, drugog u liniji nasljednika britanske krune. Protivno vijekovnoj tradiciji kraljevske porodice, mali princ nije rođen u Buckingamskoj palati, već u bolnici St. Mary's , kako je željela njegova majka

15. septembra 1984. Rodila je drugog sina, princa Henryja Charlesa Alberta Davida, koga porodica od milja zove Harry

15. juna 1992. Nakon špekulacija o potresima u braku princa i princeze od Walesa, Andrew Morton izdao je knjigu "Diana: Njena istinita priča", u kojoj je objavio da je dugogodišnja veza princa Charlesa sa udanom ženom Camillom Parker Bowles, natjerala Dianu na pokušaj samoubistva

25. novembra 1992. Britanski tabloid "The Sun" objavio je prepis u decembru 1989. Snimljenog razgovora princeze Diane i misterioznog muškarca koji joj tepa "lignjice"

9. decembra 1992. Britanski premijer John Mayor u parlamentu je objavio da se Diana i Charles razdvajaju, ali da se ne planiraju razvesti

12. januara 1993. "The Sun" je objavio prepis intimnog telefonskog razgovora Camille Parker Bowles i princa Charlesa, Tajno snimljenog u decembru 1989.

28. juna 1994. U televizijskom dokumentarcu princ Charles priznao je preljub sa Camillom, počinjen nakon što mu se brak raspao, uprkos obostranom trudu da ga održe

3. oktobra 1994. Anna Pasternak, u svojoj knjizi "Zaljubljena princeza" otkriva da je Diana pet godina održavala vezu sa svojim instuktorom jahanja Jamesom Hewittom

20. januara 1995. U ispovijednom televizijskom intervjuu Diana je priznala aferu sa Hewittom

Novembar 1995. Štampa izvještava o vezi Diane i ragbi zvijezde Willa Charlinga. Charling i njegova supruga razišli su se 29. Septembra

Decembar 1995. Charles je primio pismo svoje majke, kraljice Elizabete, u kojem ga ona tjera da se razvede od Diane

28. februara 1996. Diana je pristala na razvod

28. novembra 1996. Diana i Charles su se razveli

31. novembra 1997. Diana je stradala u saobraćajnoj nesreći u Parizu. S njom je poginuo i Dody Al Fayed , njena nova ljubav

6. avgusta 1997. Šest miliona ljudi na ulicama Londona ispratilo je Dianu na posljednje putovanje, a tv-prenos pogreba pratilo je 2,5 milijarde ljudi. Sahranjena je na imanju svoje porodice, Altroph , u središnjoj Engleskoj.



TRAGEDIJA U PARIZU

U nedjelju, 31. Avgusta, pola sat poslije ponoći, zaljubljeni par princeza Diana i Dodi Al Fayed nakon romantične večere u hotelu " Ritz ", praćeni paparazzima mercedesom 600 su krenuli na svoje posljednje putovanje. U naletu na zid tunela Alma uz Seineu na mjestu su poginuli vozač Henry Pole i Dodi, Diana je umrla četiri sata poslije u bolnici, a preživio je samo Dodijev tjelohranitelj Trevor Rees Johnes.
U četiri sata ujuto u pariškoj bolnici La Pitie Salpetrere, doktor Bruno Rion, Diana je preminula usljed posljedica unutrašnjeg krvarenja, prouzrokovanog jakim povredama grudnog kola, pluća i glave.

Pitanje o uzrok nesreće nije riješeno a vjerovatno neće ni biti. Sve je prekriveno velom tajne. Prvi optuženi bili su paparazzi koji su ih pratili u stopu i nakon nesreše nisu pomogli nastradalima već su nastavili snimanje unakaženih mrtvih tijela. Zatim je sumnja pala na vozača, koji je navodno bio u pijanom stanju, te zbog vožnje brzinom većom od 200 km/h nije mogao održati kontrolu nad vozilom. Sumnja je pala i na Britansku obavještajnu službu, koja radi za dvor, a kojima je smetala Dianina veza sa muslimanom, da bi se na kraju pojavio tajanstveni bijeli Fiat Uno, koji je navodno pri prolasku kroz tunel zakačio mercedes. Ali još uvijek ništa nije sigurno, a na tom pitanju se malo i radi.

Dodi je sahranjen iste večeri u Londonu, u skladu sa običajima islama,dok je Diana uz sve kraljevske počasti, iako su joj one bile oduzete razvodom od Charlesa, sahranjena na porodičnom imanju Spenerovih, Altrophu, na Ovalnom jezeru, 6. septembra.

Ulice Londone i ostalih gradova širom planete bile su preplavljene cvijećem i porukama za princezu, čiji je humanitarni rad pomogao mnogima, a tada su svi oni bili uvjedinjeni u bolu za princezom koja je postala njihova "kraljica srca".

RAĐANJE PRINCEZE

Princeza Diana je u svom životu doživjela velike fizičke i psihičke promjene – od sramežljive provincijalke do najpoznatije svjetske dame, od najupadljivije djevojke do žene koju su čak i Parižani
nazvali "kraljicom stila".

Diana Francis Spencer rodila se 1.jula 1961. Kao treća kći u porodici Spencer, a njen otac je bio potomak osme grofovske generacije.
Priželjkivani sin, koji bi naslijedio grofovski naslov, roðen je nakon nje i najmlaði je član porodice
U mladosti je sanjala kako će, kad poraste, biti balerina, jer joj se to činilo najvećim iskazom ženstvenosti, elegancije i stila, ali se ni taj, kao ni mnogi drugi Dianini snovi, nije ispunio. Naime, narasla je do 175 cm, što je za klasičnu plesačicu bilo previše. Zanimljivo je da je i kad je već postala princeza još pokušavala ostvariti tu svoju djevojačku želju.
U oktobru 1985. Zamolila je poznatog britanskog plesača Waynea Sleepa da je nauči plesu, kako bi nastupila u dobrotvornoj akciji, koja se održala u Covent Gardenu.

Če Gevara



Dr Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili el Če
14. jun 1928. — 9. oktobar 1967

Ernesto Gevara de la Serna rođen je 14. juna 1928. u mestu Rosario, jednom od većih argentinskih gradova, u dobrostojećoj porodici. Iako je porodica bila aristokratskog porekla preferirala je socijalističke ideje. Godine 1947. Ernesto susreće mladu devojku po imenu Berta Gilda Infante, poznatu pod imenom Tita. Tita je bila članica argentinske komunističke omladine i njih dvoje će kasnije postati nerazdvojni prijatelji. Zajedno će čitati marksističke tekstove i raspravljati o aktuelnim pitanjima. Godine 1948. Ernestu je 20 godina i upisuje se na studije medicine na univerzitetu u Buenos Airesu. Do marta položio je sve ispite iz prve godine medicinskog fakulteta, u junu polaže sve ispite iz druge godine, a u decembru sve ispite s treće godine. Dana 1. januara 1950. Ernesto kreće na putovanje severnim argentinskim provincijama i to na biciklu koju je preradio u mali motor. Tako stiže u San Francisko del Čahar, blizu Kordobe, gde njegov prijatelj Alberto Granado upravlja centrom za obolele od lepre. Po povratku s tog putovanja nastavlja studije s velikim interesom za alergije, astmu i lepru.
*Za vreme studija radio je kao bolničar na trgovačkim brodovima argentinske nacionalne trgovačke pomorske kompanije. Na tim putovanjima obilazi južne obale Argentine, Brazil, Venecuelu i Trinidad. U oktobru odlučuje da krene na putovanje kroz Latinsku Ameriku, zajedno s Albertom Grandadom na starom Norton motociklu od 500 cc. Na tom putovanju 1. maja stiže u Limu. Tu upoznaje doktora Huga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru te istaknutog marksistu. Oni nekoliko noći do ranih jutarnjih sati vode razgovore. Če će te razgovore kasnije istaći kao veoma važne u promeni njegovog stava prema životu i društvu. Tada odlučuje da se vrati u Buenos Aires kako bi dovršio studije. Putuje teretnim avionom preko Majamija, gde dolazi do tehničkih poteškoća što odlaže let za mesec dana. Kako bi preživeo radi kao kelner i perač posuđa u jednom baru. U redovnoj proceduri provere stranaca ispituje ga policija i između ostalog ga pitaju da li su njegovi roditelji komunisti.
*Vraća se u Buenos Aires 31. avgusta, a studije završava početkom 1953. godine. Nakon lekarskog pregleda za regrutaciju proglašen je nesposobnim. Potom odlazi u Boliviju, da bi se nakon promene nekoliko zemalja skrasio u Gvatemali. Dana 7. jula ponovo odlazi na putovanje po Latinskoj Americi. S tog putovanja piše svojoj tetki Beatris: "Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena". Godine 1954. učestvuje u borbama protiv gvatemalske vlade, gde se prijavio u sanitet pobunjenika i naučio svoje prve vojničke veštine. Početkom 1955. godine Če radi kao doktor u bolnici u Meksiku. U junu susreće brata Fidela Kastra – Raula Kastra, s kojim će se sprijateljiti.Dana 24. juna 1956. meksička policija hapsi Čea zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI objavljuje: "Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste". Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas umešaće se u rad policije kako bi odbranio kubanske revolucionare pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Dana 2. decembra grupa od 82 ljudi iskrcava se na istočnoj obali Kube kod mesta Los Kayelos. Međutim njihov dolazak je primećen i vladine snage kreću u poteru za njima. Revolucionari se dele u manje grupe.
Dana 5. decembra kod mesta Alegđija del Pino Če upada u zasedu, biva ranjen u vrat ali uz pomoć saboraca uspeva pobeći u polja šećerne trske, da bi 21. decembra Čeova grupa stigla na plantažu kafe gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana.U januaru 1957. napadaju kasarnu u mestu La Plata. Bila je to prva pobeda revolucionara. U osvit zore prvog dana nove godine diktator Batista pobegao je iz zemlje. Nakon pobede revolucije Če 9. februara dobija kubansko državljanstvo. Od jula do avgusta je na putu sa službenom kubanskom delegacijom, prvo u Ujedinjene Arapske Emirate i Egipat, gdje susreće Nasera. Potom odlazi u Indiju, Tajland, Japan, Indoneziju i Pakistan. Povodom incidenta u Zalivu svinja kada su izbegli Kubanci uz pomoć Amerikanaca pokušali srušiti vlast na Kubi izjavljuje: "Mi imamo sastanak s istorijom i jednostavno si ne možemo dopustiti da budemo uplašeni! Moramo zadržati entuzijazam s kojim smo krenuli u borbu. Moramo graditi fabrike levom rukom, u desnoj ruci držati pušku, a s obe noge zgaziti crve".
Nakon ubistva kongoanskog premijera Patrisa Lumumbe i dolaska na vlast diktatora Čombea Če u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku izjavljuje: "Svi slobodni ljudi sveta moraju biti spremni na osvetu za kongoanski zločin". Godine 1965. Če odlazi u Kongo s grupom kubanskih suboraca kako bi učestvovao u tamošnjim borbama. Godinu dana kasnije (1966.) Če u najvećoj tajnosti putuje u Havanu gde se priprema za novu misiju u Boliviji. Preko Moskve, Praga, Beča i Brazila Če stiže u Boliviju 3. novembra.
Dana 8. oktobra 1967. kod sela La Igera Čea i njegova dva saborca zarobila je bolivijska vojska. Na mesto gde su zarobljeni uskoro dolazi pukovnik bolivijske vojske, Kubanac koji radi za CIA-u. On sprovodi naređenje sa više instance i na licu mjesta ubija Čea i njegove saborce Vilija Kubu i Huana Pabla Čanga. Bolivijski vojnik je izvršio naređenje, ali nije mogao gledati dok je pucao u njih.
Nakon Čeove smrti vodeći svetski listovi ponudili su 125.000 američkih dolara za njegov dnevnik. Dana 1. jula 1968. dnevnik je objavljen na Kubi i distribuiran je besplatno. Sadržaj dnevnika izazvao je međunarodni skandal zbog načina na koji su bolivijska vojska i Amerikanci tretirali ratne zarobljenike.
Zbog svoje mučeničke smrti Če je postao svetski uzor mnogim mladima, posebno 1960.-ih i 1970.-ih godina XX veka. Ernesto Gevara de la Serna, ili kraće – Če, autor je i dve knjige:
* Gerilsko ratovanje (1960.) i
* Epizode iz revolucionarnog rata (1963.).

Džon Lenon: Ugašeni zrak svetlosti...



Na dan 8. decembra 1980. godine, ispred ulaza u svoju zgradu u Njujorku, besmisleno je stradao, upucan i ubijen najsenzibilniji i najposvećeniji član čuvene "liverpulske četvorke", Džon Lenon.
Tog jutra Džon je izašao na prvu jutarnju kafu do omiljenog kafea u kraju, sa namerom da ode do berberina i spremi se za tog dana zakazani foto sešn sa Eni Lebovic, za magazin "The Rollin Stone", kada su napravljene njegove poslednje fotografije, od kojih se jedna pojavila na naslovnoj strani ovog magazina u januaru 1981.
Vraćajući se prvi put se susreo sa svojim budućim ubicom kada mu je potpisao autogram.
Posle pucnja ubica je mirno izjavio: "Ubio sam Džona Lenona".
Žalost za Lenonom još uvek traje širom sveta, i predmet je mnogih memorijalnih okupljanja i koncerata u znak sećanja, kao što su susreti u Centralnom parku tačno prekoputa kompleksa zgrada "Dakota", gde je bračni par Ono-Lenon živeo.
Tu se nalazi "Strawberry Fields memorial" centar, koji se prostire na 2,5 hektara zemljišta u obliku trougla, iz svakog polazi staza, a u njihovom raskršću nalazi se mozaik sa ispisanim tekstom koji jednostavno glasi "Imagine".
"Strawberry Fields memorial" je postalo uobičajeno mesto na kome njujorčani izražavaju žalost, pa su se osim na Lenonov rodjendan i godišnjicu smrti tamo okupljali i posle napada na "Bliznakinje" i posle smrti Džordža Harisona.
Udovica Joko Ono priložila je za održavanje ovog memorijalnog centra preko milion dolara.
"Imagine Peace Tower", ili "Toranj zamišljenog mira" takodje inspirisan čuvenom Lenonovom pesmom iz 1975. godine, otvorila je ove godine na Islandu 9. oktobra, na Džonov rodjendan, kada će se svake godine paliti i biti upaljen do godišnjice njegove smrti, 8. decembra.
Toranj je zapravo snop svetlosti koji izbija iz fontane želja, na kojoj su urezane reči "zamisli mir", na 24 jezika.
Tokom godina ljudi su se narazličite načine sećali i žalili za jednom od ključnih figura hipi pokreta, kolege su mu posvetile pesme, Liverpulci svoj aerodrom, Japanci muzej, Kubanci park u Havani, gde se nalazi čuvena klupa na kojoj bronzani Džon sedi sa turistima, Gruzijci poštansku marku, podignuti su brojni spomenici, održani mnogi koncerti, okupljanja i festivali.

Ispovesti Merlin Monro



Tokom vikenda na naslovnim stranama britanske i američke štampe ponovo se pojavilo dobro poznato, zavodljivo lice Merlin Monro.

Merilin Monro umrla je 5. avgusta 1962. godine u svojoj 36. godini. Zvanično je zaključeno je da je čuvena glumica izvršila samoubistvo.

To su kao činjenicu prihvatili svi, osim opsesivnih fanova, zagovornika teorija zavere i još jednog čoveka, koji tvrdi da, sudeći po magnetofonskim trakama snimljenim neposredno pre njene smrti, Merlin Monro nije zvučala kao osoba koja razmišlja o samoubistvu.

Njegovo ime je Džon Majnor koji je u vreme smrti Merilin Monro bio okružni javni tužilac u Los Andjelesu i koji je izvršio uvidjaj.

Medju dokaznim materijalom, čuo je trake koje je Merlin snimala za svog psihijatra.

"Rečeno mi je da obavim razgovor sa psihijatrom gospodjice Monro, doktorom Grinsenom, povodom njenog samoubistva. Doktor Grinsen mi je dao da preslušam trake koje je Monro kao deo terapije, snimala za njega pod jednim jedinim uslovom - da ne obelodanim njihov sadržaj."

Kako tvrdi britanska štampa, Džon Majnor je na njima mogao između ostalog da čuje i nove detalje o ljubavnom životu slavne glumice, kao što je seksualni kontakt sa takođe velikom holivudskom zvezdom, glumicom Džoan Kroford, odnosno da je Merlin Monro žudela za očinskom ljubavlju tokom veze sa legendarnim Klerkom Geblom.

Posle 43 godine od smrti Merilin Monro, nekadašnji tužilac Majnor odlučio je da progovori o onome što je čuo na trakama koje je snimila za svog psihijatra. Osamdeset šestogodišnji Majnor pristao je da o tome obavesti i slušaoce BBC-ja.

"Ono što pretpostavljam da je od najvećeg značaja jeste, što je uz puno poštovanje rekla, da veruje da će na njen zahtev postati najbolje plaćena glumica u Holivudu. I da će dobiti duplo više novca od Elizabet Tejlor."



Ubistvo ili samoubistvo?
Još uvek postoje nedoumice da li je za smrt Merlin Monro zaista odgovorna ona sama i njena nestabilna ličnost ili neko drugi stoji iza svega toga. Kako god, to će uvek biti misterija.

Niko nikada nije saznao šta se stvarno dogodilo između Džona F. Kenedija i prelepe Merlin. Postoje čak i neka ubeđenja da je CIA umešana u njeno ubistvo, jer je mlada glumica ugrožavala predsednikov imidž. Navodno, vladini tajni agenti u pokušaju da prikriju skandal vezan za njenu ljubavnu aferu sa američkim predsednikom, učestvovali su u ubistvu.

Tužilac Džon Majner tvrdi da je glumica ubijena ubrizgavanjem smrtonosne doze barbiturata. Takođe se nagađa da je i brat Džona Kenedija, Robert Kenedi, učestvovao u likvidaciji čuvene Merlin Monro, iako je istraga utvrdila da je glumica umrla od prevelike doze pilula za spavanje i alkohola.

Međutim, neki učesnici istrage stvorili su drugačiju sliku, veruju da je reč o ubistvu, a ne o samoubistvu u napadu depresije. Smatraju da je motiv zločina bila pretnja Merlin Monro da će reći celom svetu za aferu ukoliko se Džon Kenedi ne razvede. Neki su nagađali i da je bila trudna. Još se navode i poverljivi detalji o planovima Amerike da napadne kineska nuklearna postrojenja koje je predsednik poverio glumici. Postoje i tvrdnje da je i brat američkog predsednika takođe bio u vezi sa Merlin Monro.

Veruje se da su Kenedijevi iskoristili emocionalnu nestabilnost mlade zvezde i osmislili da sve izgleda kao samoubistvo. Sve su ovo mogući razlozi smrti Merlin Monro.

Iako postoje i mišljenja da je glumica zaista, kako se u početku mislilo, život okončala šakom pilula, smrt legendarne Merlin Monro će ipak ostati pod velom tajne.

Brus i Brendon Li



Nakon postizanja slave u SAD, kao sto je to uspeo u rodnom Hong Kongu, Brus Li je bio spreman da postane velika zvezda. Medjutim, 1973. godine, naizgled nepobedivi borac izgubio je svest nakon uzimanja analgetika i nikada se nije probudio. Dvadeset godina kasnije, njegov sin Brendon Li umire na prilicno bizaran nacin. Prilikom snimanja, u pistolju u kome se trebao nalaziti "corak" opalio je iznenada pravi metak i Brendon na licu mesta ostaje mrtav. Od tada se spominje kletva koja prati porodicu Li.

Princ Rudolf i baronesa Meri fon Vecera



Rudolf, princ prijestolonasljednik Austro-Ugarske

U suprotnosti s vrlo konzervativnim ocem, Rudolf je za života bio izričito liberalnih shvaćanja čime je bio bliži svojoj majci Elizabeti. Rudolf je bio vrlo senzibilno dijete, no po želji oca Franje Josipa I. koji je bio pod velikim utjecajem svoje majke nadvojvotkinje Sofije, bilo mu je određeno strogo vojničko obrazovanje. Uspjevši se usprotiviti svekrvinim planovima, Elizabeta prekida takav način obrazovanja i potiče njegove sklonosti ka prirodnim znanostima. Unatoč tome odnos majke i sina nikada nije bio pretjerano dubok i obilježen toplinom. Kao mladić proputovao je Europom i cijelim svijetom te prikupljao raznu građu, posebice s područja ornitologije. 1883. uređuje enciklopedijsko izdanje "Die österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild" (Austro-Ugarska monarhija u riječi i slici), koje je od 1885. izašlo u 24 sveska. Kasnije piše pod pseudonimom Julius Felix i to ponajviše novinske članke uperene protiv politike vlastitog oca. S 20 godina boravi u Pragu gdje se zaljubljuje u mladu Židovku koja je bila njegova prva velika ljubav, iako joj nikada nije otkrio svoj pravi identitet.

Na nagovor Franje Josipa I. oženio se dana 10. svibnja 1881. belgijskom princezom Stephanie, kćerkom kralja Leopolda II., kada je upriličena bještava i pompozna ceremonija državnog vjenčanja u crkvi sv. Augustina u Beču. Iako na početku sretno zaljubljeni dobivaju i jedino dijete, nadvojvodtkinju Elisabeth, koja je rođena 2. rujna 1883., par se uskoro sve više udaljuje. Svrha braka bilo je i osiguranje muškog nasljednika krune, a po svemu sudeći Rudolf je 1886. svoju suprugu zarazio spolnom bolešću zbog koje Stephanie više nije mogla rađati. Rudolf sve češće ulazi u konflikte s vlastitim ocem, te postaje sve veći ovisnik o alkoholu i morfiju, a povelik je i niz njegovih ljubavnica od kojih je jedino s Mizzi Kaspar ostvario dužu vezu.



Godine 1887. kupuje dvorac Mayerling i uređuje ga kao lovački dvorac. U jesen 1888. godine tada 30-ogodišnji princ upoznaje 17-ogodišnju barunicu Mariju Vetseru. Od samog početka mlada ga barunica obožava i spremna je za njega sve učiniti. Iako mu to nije bila najveća romansa u životu, Rudolf je ipak gajio osjećaje prema Mariji, posebice zbog njezine nesebične, gotovo fanatične ljubavi.





Prema službenim izvorima, njihova smrt dana 30. siječnja 1889. bila je rezultat težnji Franje Josipa I. da okonča njihovu sramotnu vezu: prijestolonasljednik Rudolf i Marija Vetsera skovali su suicidalni plan, Rudolf je svoju ljubavnicu ubio hicem u glavu, a potom je sebi oduzeo život. Službeno je priopćeno da je Rudolf bio u stanju "duševne rastrojenosti" kako bi se omogućila njegova sahrana u carskoj grobnici (Kapuzinergruft) u Kapucinskoj crkvi u Beču. Marijini posmrtni ostaci su iznijeti noću iz Mayerlinga i tajno pokopani na groblju opatije sv. Križa u Heiligenkreuzu, dok je dvorac Mayerling pretvoren u samostan karmelićanki.

Nesretna sudbina Rudolfa i Marije Vetsere pobuđuje i dalje veliko zanimanje javnosti, te zahvaljujući proturječnostima i detaljima otkrivenim u novije vrijeme i danas predstavlja nerazjašnjenu tajnu. Mnogi su već po tragičnom događaju posumnjali u istinitost službenog priopćenja bečkog dvora. Prije svoje smrti 1989. godine i posljednja austro-ugarska carica Zita, udovica Karla (vladao od 1916.–1918.), više je puta javno iznijela optužbe kako su ubojstvo nesretnog para izvršili francuski špijuni koji su htjeli ušutkati Rudolfa nakon što je odbio sudjelovati u zavjeri protiv Nijemcima naklonjenog i konzervativnog Franje Josipa I. Navedene tvrdnje Zita za svog života ipak nije potkrijepila materijalnim dokazima.

Posmrtni ostaci Marije Vetsere ukradeni su s groblja u Heiligenkreuzu u prosincu 1992. godine. Kada su ponovno pronađeni podvrgnuti su ispitivanjima forenzičara kako bi se utvrdilo da li uistinu pripadaju mladoj Rudolfovoj ljubavnici, što je na koncu i dokazano. Utvrđeno je, međutim, da na lubanji pokojnice ne postoje tragovi smrti od pucnja iz vatrenog oružja, te je dokazana mogućnost da je preminula od niza nasilnih udaraca u glavu. Postoje i izvješća s mjesta nesreće prema kojima su na Rudolfovom tijelu pronađeni dokazi o nasilnoj borbi, a u istim se izvješćima navodi i šest prostrijelnih rana od metaka ispaljenih iz puške koja mu očito nije pripadala.

Službeno je priopćeno da je rastrojeni Rudolf najprije ubio Mariju Vetseru, a potom i sebe iz vlastitog oružja, te se ne spominju ranije navedene činjenice iz čega proizlazi da su pravi razlozi i činjenice o ubojstvu iz nekog razloga zataškani. Očito je da se pravi tijek događaja nikada neće otkriti, a danas o tome postoje dvije teorije. Prva je da su se Rudolf i Marija borili prije smrti, te da je Rudolf ipak prvo ubio svoju ljubavnicu, a potom i sebe što je za konzervativni bečki dvor zasigurno zvučalo bolje od dvostrukog samoubojstva. Međutim ova teorija propada kada treba dokazati kako je Rudolf uspio upucati samog sebe šest puta, k tome još iz oružja koje mu nije pripadalo. Druga je, možda i izglednija teorija, da je oboje napao netko treći, nasmrt pretukao Vetseru i potom ubio prijestolonasljednika Rudolfa. Carica Zita, koja je i sama iznosila ovakve tvrdnje, zasigurno je kao prijestolonasljednikova supruga od 1914.-1916. čula za ovu teoriju i od samog Rudolfovog oca Franje Josipa I. te od drugih članova carske obitelji.

Priznanje da mu je sin u stanju "duševne rastrojenosti" ubio ljubavnicu i potom izvršio samoubojstvo starom je caru vjerojatno teško palo. Priča o zavjeri i nepoznatoj ubojici ili ubojicama para bila je stoga mnogo prihvatljivija od javnog priznanja o prinčevom ludilu i samoubojstvu.

Smrću jedinog sina carskog para konačno se raspao brak Franje Josipa I. i Elizabete, koja će sve više vremena progonjena nemirom provoditi u inozemstvu, posebice u Engleskoj i Irskoj u kojima je voljela sudjelovati u lovu. I sama će priželjkujući smrt uskoro stradati u besmislenom atentatu na Ženevskom jezeru. Prijestolonasljednikom postaje najstariji živući carev brat, nadvojvoda Karl Ludwig, kojeg će po smrti naslijediti sin Franz Ferdinand. Njegova pogibelj u atentatu u Sarajevu 1914. godine dovest će i do Prvog svjetskog rata.

Da je Rudolf poživio vjerojatno bi car Franjo Josip I. abdicirao kao što je to učinio i njegov ujak, ustupajući carski tron mnogo liberalnijem sinu suprotstavljenom austrijskom vojnom savezu s njemačkim carem Wilhelmom II.

Na koncu, Franju Josipa I. nasljeđuje nećak Karl, koji će 1916. godine postati posljednji austrijski car i iako će pokušati neće uspjeti zaustaviti rat i sačuvati Habsburšku monarhiju od konačne propasti.

Iz filma "Poslednja ljubav princa Rudolfa"