Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Zanimljivosti iz zivota poznatih licnosti iz sveta filma, kulture, politike, muzike, religije, mode, kriminala...

U svacijem zivotu postoje interesantni, tuzni, radosni, pa i neobicni i misteriozni dogadjaji koji su vredni

pomena, medjutim, ovde cemo se baviti licnostima koje su na bilo koji nacin, svojim delima, postali poznati

u svetu: slikari, pisci, glumci, pevaci, kompozitori, sportisti, kreatori, vojvode, ratnici, majstori svojih

zanata, kriminalci, ubice...



Amadeo Modiljani, slikar, vajar, boem...
Umetnik, cija je skulptura zene od oko 65 santimetara dostigla cenu na aukciji od preko 40 miliona evra,
a koji je kao i mnogi drugi umro mlad, siromasan i neshvacen.
Moram poceti sa Modiljanijem...ne mogu drugacije... jos uvek sam pod jakim utiskom koji je na mene ostavio
film "Modiljani" sa Endi Garsijom...strasan film...


Amedeo Modigliani (1884–1920)







Amedeo Clemente Modigliani (Livorno, Italija, 12. srpnja 1884. - Pariz, 24. siječnja 1920.), talijanski slikar židovskog porijekla.

Modigliani je rođen u siromašnoj obitelji kao četvrto i najmlađe dijete. Cijelog su ga života pratili zdravstveni problemi. Godine 1898. obolio je od tifusa, a nakon oporavka omogućeno mu je da napusti školu i pohađa satove crtanja i slikanja u umjetničkoj akademiji u Livornu.

Krajem 1900. njegovo se zdravstveno stanje pogoršalo, obolio je od tuberkuloze te je zimu proveo u Napulju, na Capriju i u Rimu. Godine 1906. odlazi u Pariz, gdje uvježbava crtanje osoba na Académie Colarossi. Upoznaje njemačkog umjetnika Meidnera koji opisuje Modiglianija kao posljednjeg pravog boema. Godine 1907. Modigliani pronalazi svog prvog mecenu - Paula Alexandrea. Preko njega upoznaje i Brancusija, jednog od najvećih kipara XX. st. U tom razdoblju pa sve do I. svj. rata Modigliani izrađuje uglavnom kamene skulpture inspirirane afričkom umjetnošću. Godine 1910. upoznaje Anu Ahmatovu, s kojom će imati burnu aferu.

Godine 1914. Modigliani prestaje praviti skulpture jer mu nije više bio dostupan kamen za klesanje. Iste godine upoznaje Beatrice Hastings, mladu englesku novinarku s kojom će se sprijateljiti i koja će mu biti model sljedeće dvije godine. U to se doba zamjećuje njegov ekspresionistički stil portretiranja. Lice i vrat su izduženi, linije su fino savijene, često se ne vide zjenice u očima, usne su sitne. Osjeća se blaga ironija.

Godine 1916. Modigliani je upoznao poljskog pjesnika Leopolda Zborowskog i njegovu ženu Annu, s kojima se sprijateljio i u nekoliko navrata portretirao, započevši veliku seriju izrazito erotičnih aktova.

U travnju 1917. upoznaje 19-godišnju Jeanne Hébuterne, s kojom započinje zajednički život. Ona postaje jednim od njegovih glavnih modela; naslikao ju je barem 25 puta.

3. prosinca 1917. g. organizirana je izložba aktova u galeriji Berthe Weill. To mu je bila jedina samostalna izložba za života. Izazvala je velik skandal i policija je naredila da se slike s izložbe uklone.

U proljeće Modigliani i Jeanne bježe u Nicu, nakon što su Pariz okupirali Nijemci. Tamo nastaje najveći broj njegovih djela koja će kasnije postati najcjenjenija i najskuplja. Dana 29. studenog 1918. Jeanne rađa kćer koja će dobiti ime po Modiglianijevoj majci. Godine 1919. Modigliani i Jeanne vraćaju se u Pariz.

Nakon nekoliko uspješnih izložbi u Engleskoj, tamošnji su kolekcionari počeli kupovati Modiglianijeva djela. Ali on je krajem godine ozbiljno obolio od tuberkuloze, te je početkom sljedeće godine umro. Dan nakon smrti trudna Jeanne počinila je samoubojstvo skočivši iz stana svojih roditelja na petom katu. Pokopani su zajedno na pariškom groblju Père-Lachaise.

Jeanne Hebuterne












...kako je i često bilo isticano, njegov život, ispunjen siromaštvom, bolešću, alkoholizmom, konzumiranjem droge i turbulentnim ljubavnim aferama, nije imao apsolutno ništa sa njegovim radovima. Možda je bas ova neusaglašenost između njegovog neumerenog života i smirenog, uzdržanog rada, toliko koncentrisanog na formu, ono što je vodilo do stalnog interesovanja za Modiljanija i njegov život tokom čitavog XX veka.



Izgleda kao da su njegovi aktovi razapeti između samo dva ekstrema. Neki ih vide kao misteriju, kao izraz nevinosti, dok ih neki vide kao kasni dokaz delikatnog i uglađenog izgleda ljudskog tela i degenerisanog kulta žene. Njegov poseban pristup aktu leži u veštoj mešavini tradicionalne teme sa specifično modernim tretmanom ženskog tela, oslobođenog sve prividne čednosti. U njegovim aktovima može se prepoznati tendencija ka ornamentalnoj stilizaciji kao i u njegovim portretima. Redukcija i apstrakcija su Modiljanijeva glavna sredstva kreacije. Osim nekoliko glavnih detalja sobe u kojoj se nalazi model, kontura sofe, jastuka ili bele lanene posteljine, nema ničeg drugog što bi odvuklo paznju od mladih, nežnih tela. Stilizovane forme ženskog tela su snabdevene dovoljnim prostorom za njihovo efektno prikazivanje. Ono što najviše privlači pažnju kod Modiljanijevih zavodljivih aktova jeste njihova nagost, senzualnost, eroticizam, lepota.Ti aktovi nisu prosto opisivanje njihove prirodnosti i njihovo oživljavanje, već mnogo više, stilizacija prikazanih tela dodaje slikama sjaj, eleganciju i visok stepen neprirodnosti.

Uprkos njihovoj čulnosti, ovi aktovi imaju i nešto skulpturalno. Čak i kada su predstavljene koketno, i stoga podsećaju na erotske fotografije, koje su tada bile popularne, njihova senzualnost nikada nije agresivna, već je uvek umerena i obojena melanholijom. Modiljanijevi aktovi su likovi kreirani od strane umetnika. Njihova lepota emituje kamenu hladnokrvnost i dostojanstvo. Neko bi rekao da je sa serijom aktova koje je naslikao u kratkom vremenskom periodu, Modiljani podigao drugi hram lepote, jer ove slike pokazuju istu zanesenu otmenost kao njegove rezbarije; njihova idealna lepota prošla je istu poetsku transfiguraciju.

Nakon njegove koncentracije na akt 1917.godine, u nadolazećim godinama Modiljani je samo povremeno portretisao naga tela. Akt “Elvira”, naslikan u južnoj Francuskoj 1919., ilustruje svetliju paletu od njegove tipične za to doba. Frontalna prezentacija stojećeg modela ponovo naglašava važnost skulptoralnog u Modiljanijevoj slici.

Ludwig van Beethoven





„Careva i kraljeva bilo je, i bice ih...Betoven je samo jedan." (Betoven)



Betoven je jedan od najvećih kompozitora svih vremena. Iako ukorenjen u tradiciji Hajdna i Mocarta, njegova umetnost se uzdiže do novog, romantičarskog duha, izraženog u delima Getea i Šilera. Počeo je svoju karijeru kao neverovatan improvizator na klaviru, da bi kasnije komponovao sonate, simfonije, koncerte za gudačke kvartete... Najveći doprinos dao je razvoju instrumentalne muzike, koja je pre njega bila potisnuta vokalnom. Njegov opus čine čuvenih 9 simfonija, 16 kvarteta za žičane instrumente, 32 klavirske sonate, jedna opera, 2 mise, 5 klavirskih koncerata, jedan violinski koncert, 6 klavirskih trija, 10 sonata za violinu i 5 za violončelo, te veći broj koncertnih uvertira.



„Muzika je veće otkrovenje od svake filozofije i mudrosti". (Betoven)



Ludvig van Betoven rođen je u Bonu, u muzičkoj porodici. Kršten je 17. decembra 1770. godine, a kako je u to vreme bio običaj da se deca krštavaju dan nakon rođenja, dugo se pretpostavljalo da je rođen 16. decembra, ali savremena istraživanja su odbacila ovu pretpostavku, mada nisu ponudila alternativu. U 11. godini morao je da napusti školu, a u 18. godini nakon smrti majke, postao je glava porodice i preuzeo odgovornost za svoja dva mlađa brata.



Betovenov otac, Johan, inače muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i neizlečivi alkoholičar koji je često bio nasilan, želeo je od svog sina da napravi čudo od deteta, novog Mocarta, ali u tome nije uspeo. Budio ga je noću kako bi mu držao lekcije uz pomoć muzičara amatera, Tobajasa Pfajfera, ali sve do adolescencije Betoven nije privukao nikakvu pažnju javnosti, a i tada samo blagu, iako je prvi javni nastup imao već sa osam godina. Zanimljivo je, kada već spominjem Mocarta, da je 1787. godine Betoven proveo u Beču dva meseca, učeći upravo kod ovog velikog kompozitora. Ovo je redak slučaj u istoriji da se dva genija na istom stvaralačkom polju sretnu i sarađuju. Uglavnom ih dele epohe. Nažalost, Betovenova majka je umrla i on je morao da napusti Beč i vrati se kući, ali je zabeleženo da je Mocart bio fasciniran njegovom snagom improvizacije i da je, navodno, rekao: „Ovaj mladić će postati veliko svetsko ime".



„Mocartov duh žali i plače nad smrću svog ljubimca. Sa neiscrpnim Hajdnom ovaj duh nalazi mir, ali ne i zanimanje. Uz pomoć marljivog rada, ti možeš primiti Mocartov duh iz Hajdnovih ruku." (Grof Waldstein u pismu Betovenu, nakon Mocartove smrti)



Prvi pravi Betovenov učitelj bio je Kristijan Gotlob Nef, dvorski orguljaš u Bonu, zahvaljujući kome je Ludvig napisao svoju prvu kompoziciju 1783. godine. Godinu dana ranije, Betoven je postao Nefov pomoćnik na dvoru. U ovom periodu, Betoven je počeo i sa davanjem privatnih časova u imućnijim porodicama, stičući na taj način značajna poznanstva koja će mu pomoći kasnije u životu.



1790. godine Jozef Hajdn je prolazio kroz Bon na putu za London i prisustvovao je svečanosti kod Elektora i njegovog muzičkog kruga, gde su mu pokazali Betovenovu partituru koja ga je prilično impresionirala, pa se ponudio da ga podučava kada se vrati iz Londona. Betoven je prihvatio Hajdnovu ponudu i u jesen 1792. godine, dok su se armije Francuske revolucije probijale i u provinciju Rajne, Betoven je napustio Bon, pridružio se Hajdnu u Beču i više se nikada nije vratio. Kompozicije komponovane u Bonu - isključujući one koje su započete u Bonu a završene u Beču - više su zanimljive proučavaocima i stručnjacima nego ljubiteljima muzike.



Kao i drugi kompozitori tog doba, Betoven je bio pod uticajem tadašnje popularne i folk muzike. Plesni ritmovi iz oblasti Rajne mogu se naći u mnogim njegovim kompozicijama, ali i elementi iz italijanske, francuske, slovenske, čak keltske narodne muzike. Kao i svi pijanisti s kraja 18. veka, Betoven se učio na Bahovim sonatama, koji je bio glavni eksponent „ekspresivne muzike" u vreme kada je muzika smatrana umetnošću prijatnih zvukova. Ali, u Betovenovoj muzici već su se ogledali ideali koje je crpeo iz knjiga, koje je čitao naširoko i proždrljivo, naročito Getea i Šilera, kao i težnja da, poput njih, stvori balans forme i emocija.



Pre nego što je Betoven napustio Bon stekao je veoma značajnu reputaciju u severozapadnoj Nemačkoj kao virtuoz na klaviru, sa naročitim talentom za izvođenje bez pripreme. Mocart je bio jedan od najboljih improvizatora svoga doba; po svim izveštajima, Betoven ga je prevazišao. Njegova pijanistička tehnika bile je revolucionarna. Melodije je izražavao sa neverovatnom snagom u brzim i snažnim muzičkim tokovima. U eri osećajnosti, dovodio je publiku do suza mnogo lakše od svih drugih izvođača.



„Muzika bi trebalo da dolazi iz vatrenog muškog srca i da pobudi suze u ženskim očima". (Betoven)



U Beču 1790-tih, muzika je sve više i više postajala omiljena zabava aristokratije, usled politike imperatora Francisa II koji ni prema jednoj drugoj umetnosti nije pokazivao sklonosti. Verovatno ni u jednom drugom vremenu i ni u jednom drugom gradu nisu bili tako visoki standardi za kompozitore amatere i polu-profesionalce, kao u Beču u Betovenovo vreme.



Kao kompozitor, Betoven je još uvek imao probleme i shvatio je da Hajdn nije prava osoba koja mu u tome može potpuno pomoći, pa je tajno krenuo na časove kod drugog kompozitora. Zanimljivo, u ovom periodu učio je vokalne kompozicije sa Antoniom Salijerijem, carskim kapelmajsterom i osobom koja će kasnije u literaturi (a sve je započeo Puškin) postati Mocartov arhineprijatelj i ubica, iako je u stvarnosti on, zapravo, bio njegov zaštitnik.



1795. godine Betoven je po prvi put javno nastupio kao pijanista u Beču. Kraj veka obeleževa i kraj njegovog prvog stvaralačkog razdoblja, u kojem je njegova umetnost ostala u granicama tehnike i ideja 18.veka.



„Betoven može, hvala Bogu, da stvara muziku, ali on ne može ništa drugo raditi na zemlji". (Betoven)



Prvu simfoniju komponovao je pre 1800. godine, ali se njegov život nije mnogo menjao: svirao je u kućama plemstva, takmičio se sa drugim pijanistima i svirao koncerte sa gostima virtuozima. Promena pravca u stvaralačkom izrazu desila sa Betovenovim polaganim gubljenjem sluha. I možda bi smo se mogli zapitati, da li bi se njegov napredak desio bez ove bolesti, te samim tim, da li je ova bolest bila neizbežna u njegovom životu, jer bez nje ne bi bio u stanju da drugačije pristupa svom stvaralaštvu? Ne ulazeći u filozofske rasprave o determinaciji, mislim da je dovoljno samo konstatovati kako je još jednom lična tragedija u životu umetnika donela napredovanje u njegovom izrazu. Verovatno otuda uvreženo mišljenje da je patnja usko povezana sa umetnošću, te da su veliki umetnički geniji, donosioci lepote svetu, skupo plaćali svoje darove. Do 1802. godine Betoven se trudio da prenebegne svoju bolest, ali je tada morao sebi da prizna da ona postaje i trajna i progresivna.



„O, ljudi koji mislite da sam zloban, tvrdoglav ili mizantrop, kako se grešite o mene! Vi ne znate za razlog zašto se takvim činim. Od detinjstva su mi um i srce bili skloni nežnim osećanjima i dobroj volji. Bio sam željan postizanja velikih dela, ali prethodnih šest godina sam postao beznadežan slučaj, moje stanje su još pogoršali loši doktori. Godinama sam živeo u nadi da će mi biti bolje, ali sam konačno primoran da se suočim sa trajnom bolešću za koju su potrebne godine lečenja ili je izlečenje nemoguće."(Betoven)


Dolazio je u iskušenje da se ubije: „Ali jedino me je umetnost održala, jer, ah, činilo mi se nemogućim da napustim ovaj svet pre no što napišem sve što osećam da mogu."



U potpunosti je izgubio sluh 1819. godine, pa je za komunikaciju sa drugima morao da koristi knjige za konverzaciju.



Na osnovu beležaka koje je pravio, stručnjaci su otkrili njegove metode rada. Čovek koji je mogao da improvizuje najzamršenije fraze istoga trena, pravio je beskonačne planove u osmišljavanju svojih kompozicija. Radio je na više dela u isto vreme i nije žurio da bilo šta odmah završi, ali kada bi delo jednom bilo gotovo, više mu se nikada nije vraćao radi prerade. Iz njegovih beleški potpuno je jasno da se u njegovom umu prvo javljala ideja ritma, pa tek onda melodije.



1804. godine Betoven je završio „Treću Simfoniju", koja po mnogim biografima predstavlja prekretnicu u njegovoj karijeri.



Zanimljivo je da se tokom svoje karijere Betoven nikada nije suočio sa problemom siromaštva. Ali, usled svoje teške bolesti, kao i zbog svoje urođene navike da vređa druge ljude, njegove veze sa muzičarima u Beču, od čije kooperativnosti je zavisio, postajale su sve lošije i 1808. godine, na dobrotvornom koncertu, kada su po prvi put izvedene Peta i Šesta simfonija, došlo je do tako snažnog sukoba da je Betoven razmišljao da napusti Beč zauvek. Ipak, nadvojvoda Rudolf, princ Lobkovic i princ Kinski udružili su sredstva i obezbedili mu godišnju platu od 4.000 florina, sa jednim jedinim zahetvom da mora ostati u Beču i komponovati. Ovo je prvi slučaj u istoriji da je jedan profesionalni muzičar živeo samo od sopstvenog rada, to jest, da nije morao da radi za crkvu ili na dvoru.



Betoven nije imao sreće u ljubavi. Nekoliko puta je bio nesrećno zaljubljen i nikada se nije oženio. Među papirima, pronađenim nakon njegove smrti, nalazilo se i pismo „Besmrtnoj voljenoj" koje nije poslao. Ni dan danas se ne zna kome je ono bilo namenjeno.



„Kada bih se samo izbavio iz moje tuge zagrlio bih ceo svet". (Betoven)



1812. godine Betoven se upoznao sa Geteom, čiju literaturu je obožavao, ali iz ovog susreta ni jedan ni drugi nije ponao lepe utiske. „Gete obožava dvorsku atmosferu" - pričao je Betoven. - „toliko, da je zbog toga postao pesnik..." S druge strane, Gete je smatrao da je Betovenova ličnost potpuno neukroćena, iako „ne greši potpuno kada smatra da je svet gnusan, ali sasvim sigurno ni on svojim stavom ne doprinosi ni sopstvenom ni zadovoljstvu drugih ljudi".



Glavne kompozicije 1811-12. godine bile su Sedma i Osma simfonija.



1815. godine umire Betovenov brat, i on preuzima starateljstvo nad njegovim devetogodišnjim sinom, Karlom. Zanimljivo, Betoven se prema Karlu ponašao kao što se njegov otac ponašao prema njemu, s tim izuzetkom što on nikada nije tukao svog štićenika. Ali, Betoven je od Karla na silu želeo da napravi vrhunskog pijanistu, iako ovaj nije pokazivao sklonosti prema muzici. Zbog toga, ne samo da se nikada nisu slagali, već je njihov odnos uvek bio prepun napetosti.



1824. godine završio je „Devetu simfoniju" na kojoj je radio od 1817, iako je bio potpuno gluv. Betoven je dirigovao prvim izvođenjem i nije bio svestan aplauza sve dok ga solisti nisu okrenuli prema publici.



1826. godine, baš pred diplomski rad, Karl je pokušao da izvrši samoubistvo. Oporavio se u bolnici i Betoven, na nagovor prijatelja, dopušta mladiću da se posveti vojnoj karijeri. Ipak, Ludvig je u ovom događaju, verovatno, spoznao svoju sličnost sa ocem, što je u značajnoj meri doprinelo dubokoj potresenosti i gotovo sigurno ubrzalo njegovu smrt.



26. marta Ludvig van Betoven umire od zapaljenja pluća.



„Prijatelji aplaudiraju, komedija je završena". (Betovenove reči na samrti)

Mata Hari






Mladost i karijera

Margaretha Zelle se rodila u nizozemskom mjestu Leeuwarden, od oca Nizozemca i majke Javanke.[1] Kad je navršila osamnaest godina, otišla je živjeti na Javi. U prvim godinama 20. stoljeća preselila se u Pariz, gdje je nastupala kao cirkuska jahačica pod imenom Lady MacLeod. Kako je jedva spajala kraj s krajem, pozirala je za slike.

Pročula se 1905. kao egzotična plesačica u orijentalnom stilu. Tada je uzela umjetničko ime Mata Hari, što na indonezijskom i malajskom znači "sunce" (doslovno "oko dana"). [2]

Izlažući svoje tijelo na opušten, provokativan i zavodljiv način, kojim je očarala i publiku i širu javnost, Mata Hari je preko noći postala slavna. Njezin stil i samosvijest, kao i spremnost da nastupa u erotskoj odjeći, bili su senzacija. Predstavljala se kao javanska kraljevna porijeklom iz indijske svećeničke kaste, koja je od malih nogu vježbala vještinu svetog indijskog plesa. Ništa od toga nije bila istina, naravno. Iz te su faze sačuvane brojne fotografije na kojima pozira oskudno odjevena ili gola. [3]

Unatoč izmišljotinama o njezinu porijeklu, njezina je točka bila značajna za povijest pariškog noćnog života jer je dala veći ugled erotskom plesu, po kojem će Pariz poslije biti glasovit. Iako nije bila poznata po ljepoti, Mata Hari je bila uspješna kurtizana i održavala veze s mnogim visokim časnicima, političarima i utjecajnim ljudima iz mnogih zemalja, nadasve Francuske, Rusije i Njemačke.
Dvostruka špijunka?

Kad je izbio Prvi svjetski rat, Nizozemska je ostala neutralna. Zato je Margaretha Zelle, koja je imala nizozemsko državljanstvo, mogla slobodno prelaziti državne granice. Da izbjegne bojišta, između Francuske i Nizozemske je putovala preko Španjolske i Engleske, obično uz velik publicitet. Spetljala se s mnogim visokim savezničkim časnicima. Jedanput je u razgovoru sa zaposlenicima britanske tajne službe, rekla da radi kao špijunka za francusku vojsku, što je poslije porekla.

U siječnju 1917. njemački je vojni savjetnik u Madridu odašiljao radijske poruke u Berlin u kojima je opisao korisno djelovanje njemačkog špijuna pod šifrom H-21. Francuska je tajna služba uhvatila te poruke i zaključila da je H-21 Mata Hari. Neobično je što su Nijemci koristili šifru za koju su znali da je već razbijena u Francuskoj, pa neki povjesničari tvrde kako je Mata Hari zapravo radila za Francuze, a njemačka ju je poruka prikazala kao dvostrukog špijuna da je upropasti.

Mata Hari je uhićena 13. veljače 1917. u svojoj hotelskoj sobi u Parizu. U vrijeme uhićenja, Francuska je stajala vrlo loše: domoljublje je posrtalo, ratu se nije vidio kraj, izginuli su milijuni vojnika Antante i Trojnog Saveza, pa se tražio žrtveni jarac. Notorna Nizozemka se lijepo uklopila. Mata Hari je izvedena pred sud, osuđena zbog špijuniranja za Njemačku, te joj je pripisana smrt desetaka tisuća vojnika. Iako se poslije tvrdilo da nije bilo čvrstih dokaza, strijeljana je 15. listopada 1917. u 41. godini.
Smrt i glasine

Nije bilo članova obitelji koji bi zatražili tijelo Mate Hari za ukop, pa je iskorišteno za medicinski rad. Glava joj je balzamirana i smještena u pariški Muzej anatomije, ali 2000. je otkriveno da je glava nestala, možda još prilikom preseljenja muzeja 1954. Zapisi iz 1918. pokazuju da je muzej dobio i ostatak trupla, kojem se izgubio trag.

Kružile su razne priče o njezinoj smrti. Jedna kaže da je Mata Hari poslala poljubac streljačkom stroju, koji je uostalom možda bio upućen njezinu odvjetniku, bivšem ljubavniku, koji je došao na smaknuće. Navodno su joj zadnje riječi bile "Merci, monsieur". Druga glasina tvrdi da je raskrilila ogrtač i pokazala vojnicima svoje golo tijelo. Prema trećoj priči, Mata Hari je bila neobično sabrana, te je odbila da joj vežu ruke ili povežu oči, i to zato što je mislila da je streljački stroj podmićen i da će pucati ćorcima. Međutim, ova zadnja priča jako podsjeća na libreto Puccinijeve opere Tosca.
Kulturno značenje

Erotska plesačica koja je zapravo smrtonosna dvostruka špijunka i saznaje vojne tajne od brojnih ljubavnika - to je slika koja je od Mate Hari stvorila jedan od arhetipova fatalne žene i dala joj mjesto u svjetskoj kulturi.

Zasluga za promicanje te slike uvelike se može pripisati filmu Mata Hari (1931.) u kojem je naslovnu ulogu imala Greta Garbo. Iako se zasnivala na stvarnim događajima iz života Margarethe Zelle, radnja je filma bila prilagođena ukusu publike. Poslije se lik Mate Hari pojavljivao u brojnim filmovima, televizijskim serijama, pa čak i animeu i video-igrama, ali uglavnom se sličnost sa stvarnom osobom svodi na puko ime. O Mati Hari su napisane i mnoge knjige, od kojih su neke ozbiljna povijesna i biografska djela, ali većina je plod mašte.






Greta Garbo u filmu " Mata Hari "

Gabrielle Chasnel alias Coco CHANEL (1883 - 1971)
Francuski modni dizajner





Priča o Coco Chanel je u velikoj meri priča o modi 20. veka. Ona je modi dala novo ime. Parfemom CHANEL No. 5 postala je neprevaziđena zvezda svetskog modnog neba. Kao jedan od tipičnih šablona prvovobitnog CHANEL stila, koristila je vojničke uniforme iz II Svetskog Rata, da bi u toj i takvoj formi Coco CHANEL po prvi put prepoznala snažnu i emancipovanu ženu.

Gabrielle Chasnel, rođena je 19. avgusta 1883 godine kao druga ćerka jednog prosečnog uličnog prodavca u Auvergneu.


Gabrielle je bila vanbračno dete. Njena majka koja je ljudima oko sebe lagala da je u braku, krstila je malu Gabrielle očevim prezimenom. Greškom su joj u krštenici izostavili slovo s, ovaj lapsus calamis nikada nije korigovan, tako je od Chasnel greškom crkvenog službenika nastalo ime velike dive modne scene madame CHANEL.
Gabrielle je odrastala u siromašnim uslovima, u kojima ljubav prema detetu nije imala svoje mesto. Tek što je napunila 12 godina, njena majka umire, a otac dobija pravo brige nad maloletnom Gabrielle. Medutim, otac po prirodi grubijan, nije imao ni volju, a ni emocije prema potomstvu te je tako Gabrielle i njenu sestru smestio u dom za nezbrinutu decu. ''To je jedan od dramatičnih perioda u mom životu, nikada nisam mogla da shvatim bezosećajnost svoga oca, dugo sam patila zbog toga'' - izjavila je jednom prilikom Madame CHANEL.

Napunivši 16 godina, Gabrielle napušta dom, nakon čega počinje da radi kao krojačica. Kasnije se seli u Pariz gde je u početku radila po noćnim klubovima kao igračica i pevačica. U pariskoj ''noćnoj sceni” je dobila nadimak Coco koji nakon izvesnog vremena postaje njeno ''pravo” ime. Njena velika želja je bila da se bavi dizjanom i izradom famoznih šešira koji su u tom dobu bili neprevaziđen modni detalj svake dame.

Nakon što je upoznala ''izvesnog” gospodina kome se ni dan danas ne zna ime, ali joj je isti na dar poklonio sva sredstva kako bi CHANEL mogla da otovri svoj atelje i počne s realizacijom dugo željenog sna.
Prodaja njenih kreacija krenula je bombastično, tako da je nakon kratkog vremena otvorila svoj prvi butik šešira u Parizu.
Gabrielle ne samo da je kreirala izvrsne šešire, već nakon kratkog vremena svoje mušterije počinje da intrigira sjajnim i jednostavnim kreacijama ''nove mode” tog vremena koja se odlikovala smelošću.

Famozni ''crni mini” je postao jedan od plemenitih proizvoda pariske luksuzne scene. Ukratko nakon ulaska na velika pariska modna vrata, otvaraju se butici pod imenom CHANEL u Deauvilleu i Biarritzu.
Coco se s vremenom ne dokazuje samo kao vrsna modna dizajnerka već kao iznad svega lukava i sposobna poslovna žena. Njen ulazak na svetsku modnu scenu nije prouzrokovala CHANEL moda već neprevaziđen i dan danas jedan od najprodavanijih parfema ''CHANEL No 5”. Ovaj parfem je ujedno i prvi u istoriji prezentovan i prodavan pod imenom njegovog kreatora.

30-ih godina rejting madame CHANEL počinje da opada, tada je viđena u društvu nacionalsocijalista, te se smatralo da sarađuje i simpatiše sa njima, a prijateljstva sa visokim nemačkim oficirima će je kasnije dovesti do propasti.
Za vreme rata, CHANEL se povlači sa modne scene i sve aktivnosti iz ove oblasti svodi na minimum. Vreme zatišja koristi kako bi dizajnirala novu kolekciju za koju kao inspiraciju koristi tadašnje naci uniforme, da bi u toj i takvoj formi Coco CHANEL po prvi put prepoznala snažnu i emancipovanu ženu. Tog trenutka je nastao CHANEL stil kojem je ostala verna do kraja života.

Coco i njeni ljubavnici

Njen dugogodišnji ljubavnik i nekadašnji finansijer Arthur Capel se u Engleskoj venčava, ubrzo nakon toga gubi život u tragičnoj saobraćajnoj nesreći na Azurnoj Obali. Mnoštvo njenih ljubavnih veza je trajalo vrlo kratko, kao da je posedovala neizmernu želju za upoznavanjem moćnih, solventnih i muškaraca koji su vrlo brzo pokazivali svoje slabosti prema njoj.

Svojevremeno se vidala i sa ruskim plemićem Dimitrijem Pavlovičem, ali i susreti sa Vojvodom od Westminstera, Hughom Richardom nisu manjkali.
Tek 1954. se ponovo vratila u modni biznis.

U Parizu joj je priređen vatreni doček, ljudi na ulicama su je gledali popreko, a modna industrija nije želela ni da čuje za nju. Predbacivali su joj saradnju sa nacionalsocijalistima, mrzeli je zbog neskrivene ljubavi sa jednim od naci oficira i pretili joj smrću ukoliko ne napusti Pariz. Nabacivali su joj na nos i bekstvo iz Francuske, boravak u Švajcarskoj u toku rata, manjak patriotizma. Kratko i jasno okarakterisali su je kao izdajicu francuske nacije... Ostala je čvrsta i nesalomiva, ostala je istrajna i doživela još jedan procvat, da reklo bi se ponovno rađanje jedne nove madame CHANEL. Kolekcija na kojoj je radila u toku rata je napokon prezentovana, a najveći uspeh je doživela u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovom kolekcijom je postigla ''100% pogodak u crno”, a po prvi put u istoriji mode su se žene odevene u dvodelni, legendarni CHANEL kostim osećale privlačnim i neodoljivim. Amerikanci su CHANEL obožavali toliko, da su 1969 na Broadwayu inscenirali njenu životnu priču. Ulogu Coco Chanel igrala je Katherine Hepburn. Na osnovu predstave, snimljen je i film o životu legendarne Coco.

Njeni prijatelji su govorili da se plašila tame i noći, zbog toga je poslednje godine svog života jela i spavala u famoznom Ritzu, odakle su joj po potrebi slali osoblje u kuću i atelje.
Radila je bez prestanka, sve do duboke starosti kada ju snaga izdaje, a ona odlučuje da se povuče sa modne scene i modu prepusti drugim, inovativnim, novim generacijama talenata. Umrla je u 87-oj godini života, 10. janura 1971 u toku priprema poslednje oproštajne kolekcije.
Njeno delo će ostati nezaboravno.
Danas je Karl Lagerfeld šef dizajner kuće CHANEL, upravo po izboru legendarne Coco.


[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Čučuk Stana



Detinjstvo

Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.
Brak sa Hajduk Veljkom

Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?“ Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima „Sada sam te ja darovao, sada si moja!“.

Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.

Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.
Brak sa kapetanom Jorgaćem

Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća (grč. Georgakis Nikolau Olimpos). Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.

Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.
Kasniji život

Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.



Hajduk Veljko Petrović





Da, da - bio je Veljko u Sokobanji... I on, i Čučuk Stana... Da se zna!...
I ne, samo, bio - oslobodio Sokobanju od Turaka!
Hajduk Veljko Petrović, najpopularniji junak Prvog srpskog ustanka (oko 1780, Lenovac, okrug timočki — oko 20. jula 1813, Negotin).
Veljko Petrović je rođen u Lenovcu, Crna Reka, okolina grada Zaječara, u bogatoj porodici Petra Petrovića kog su zvali Sirenjar zbog brojne stoke koju je imao i sira što je pravio i prodavao.
U mladosti, Veljko Petrović je bio čoban i sluga. Već je u 22. godini, kao mladić, žestoko istupio kad su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mestu ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Znao je šta ga čeka ako ga uhvate...
Prvo je išao u Vidin velikom odmetniku, bivšem janičaru Pazvanogluu.
Međutim, i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kad ubija dva Pazvandžijina momka i, naravno, beži.
Od 1803, bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi, zatim, prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Ðuši. Kad vojvoda Ðuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka, Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka.

Branilac Sokobanje

Od 1804, učestvovao je u ustanku u četi s Glavašem, a posle s Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a, zatim, ni samom Karađorđu. S Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima silno istakao. Godine 1807, postao je buljubaša i dobio dozvolu, od Sovjeta, da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. je branio i odbranio Sokobanju (tad Banju) od Turaka.
Njegova lična hrabrost, bila je izvanredna, i, upravo, zbog nje, on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. Godine 1810, odlikovan je zlatnim ruskim Ordenom za hrabrost.
Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog tog ostao malo sakat. Godine 1811, postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu. Sudbonosne 1813, nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su, zatim, pošli s daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.
Veliki bojevi oko Negotina, počeli su u leto 1813. Veljko prodire do Vidina, pa, zatim, kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16.000 turskih vojnika je napadalo Negotin koji je branilo 3.000 Srba.
Veljko je utvrdio Negotin, napravio obramben šanac, sazidao i učvrstio kule i sačekao Turke.
Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana Baba Finka. U šančevima, zajedno s Veljkom, borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola, Abraš, Delibalta i dr.
Očekivana pomoć koju je Veljko tražio, nije stigla. Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu sve kalajne stvari i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri. Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio vojnike i popravljao ruševine od turskih topova. Ali...
Jednog jutra, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu - pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća!
Kroz Veljka!...
Jedva je mogao da izgovori samo pola reči: "Drž...!"
Pao je mrtav.
Njegov brat Milutin ga je uveče sahranio kod negotinske crkve.
Posle Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči:
“Glavu dajem, Krajinu ne dajem!"

Ko je Hajduk Veljko?

Ženio se dva puta.
Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život, Veljkov, pa se raziđoše.
Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se s Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je, čak, četiri rane u tim borbama zadobila.
Posle njegove smrti, udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća.
Vrlo živu Veljkovu biografiju, napisao je Vuk Stefanović Karadžić.
S Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci Hajduk-Veljka žive u selu Dubona - i prezivaju se Hajdukveljkovići.

Narod o Hajduk-Veljku

Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije, slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su:
* Raslo mi je badem drvo
* Bolan mi leži Kara-Mustafa.
A tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.

Junak-legenda!

Legende o Hajduk-Veljkovom liku, njegovoj "razbarušenoj" prirodi i dinamičnim postupcima, potpomognute su njegovim originalnim načinom javnog pokazivanja pred svaku bitku. Kad bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi...
Ima mnogo slikovitih uspomena o Hajduk-Veljku...
Najčešće je jurišao na čelu svojih ustanika. On je bio od onih retkih koji nisu komandovali NAPRED!... već ZA MNOM!
Ovakvim svojim osobinama i uspesima u borbama protiv Turaka, nametnuo se kao jedan od najsposobnijih srpskih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Posle srpskog poraza na Čegru, istakao se u borbama za odbranu Sokobanje, što je, već, navedeno.
Polovinom 1810, sadejstvovao je ruskoj vojsci u borbama za oslobođenje Prahova, kao i u napadu na Varvarin. Za pokazanu besprimernu hrabrost u ovim borbama, Hajduk Veljko je odlikovan ruskom Zlatnom medaljom.
Srpski vožd Karađorđe ga je, po odluci Praviteljstvujuščeg Sovjeta, dekretom od 21. avgusta 1811, postavio za vojvodu Negotinske nahije, kao priznanje velikom junaku, ali i kao sračunat potez za predstojeće događaje. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko...
Hajduk Veljko nije mario za novac i bogatstvo, ostavši, pored Karađorđa, jedini slavni ustanički komandant koji nije stekao bogatstvo. U njemu je oličeno sve što je junačko, herojsko i epsko, negovano u viševekovnom otporu srpskog naroda tadašnjoj turskoj najezdi.

Vuk Karadžić o Hajduk-Veljku

Poznato je da je Vuk napisao više spisa o istorijskim ličnostima Srbije. Posebno se ističe Vukov rad o Veljku Petroviću. Između ostalog, Vuk piše:
"Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne, samo, u Srbiji, nego se može, slobodno, reći i u cijeloj Evropi svog svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti!"

PABLO ESCOBAR >>kralj kokaina




Pablo Escobar je rodjen 1949 godine od oca farmera i majke uciteljice,u gradu Medellin u Kolumbiji. Jos kao dijete,Pablo je,nakon sto je izbacen iz skole,upao u drustvo lopova i delikvenata medju kojima je jos kao tinejdzer poceo da gradi svoju kriminalnu reputaciju. Poceo je kao nosac smjese koke sa planina Anda do laboratorije u Medellinu,a zatim na sjever,u Panamu,i umalo da je vec na samom pocetku neslavno zavrsio svoju karijeru kada je jednom prilikom uhapsen. Optuzba je povucena samo zbog proceduralne greske policije i tuzilastva,i Pablo se nasao na slobodi. Sa nepunih 26 godina,Pablo je napredovao od raznosaca droge do pravog krijumcara. U to vrijeme,kilogram kokaina je vrijedio 35.000 dolara,i uz pomoc malog transportnog aviona koji raznosi posiljke moglo se doci do velikih para. Koristenje avio-prevoza u svercu droge u inostranstvo doprinjelo je pocetku uspona "El Patrona",ili Sefa,kako su ga njegovi saradnici nazivali.Uspostavivsi direktne letove sa kokainskim posiljkama za Kaliforniju,Pablo je do svoje 30-e godine postao milioner,sto se odma odrazilo i na uslove njegovog zivota:kompleksi siromasnog djetinjstva i zedj za prestizom gonili su ga da se utopi u luksuzu kojim je budio zavist u svojoj okolini. Kupio je Hacijendu Napoles za 63 miliona dolara,posjedovao je sopstvene helikoptere,zoloski vrt i hiljade hektara obradive zemlje u raznim djelovima Kolumbije.Bogatstvo i slava su mu brzo udarili u glavu-poceo je sebe da dozivljava kao novog Al Caponea,koji mu je bio idol,a svoj narko-biznis pravdao je poredeci ga sa alkoholom iz vremena prohibicije,koji je poslije,postao legalan.Ova identifikacija je postala toliko jaka da je Pablo sebe ubjedio da ne radi nista ilegalno,te da ce nakon legalizacije sinteticki spravljenih droga sav njegov novac i ulaganja postati potpuno legalni. Infantilno idolopoklonstvo za Al Caponeom dovelo je dotle da je Pablo u SAD-u otkupio jedan od originalnih automobila koje je posjedovao cikaski gangster i vozio se njime kroz kolumbijske dzungle. Avioni prepuni kokaina imali su nevjerovatan procenat uspjesnosti ilegalnog ulaska u SAD.Svega jedan od 100 aviona bio bi primjecen i uhvacen,a kako su avioni u prosjeku nosili oko 400 kg kokaina,jedan izgubljeni,sa transportom vrijednim na trzistu oko 10 miliona dolara,bio je vise nego mala cijena uspjeha. Ovi avioni bi se prizemljili na improvizovanim ili montaznim pistama,ili bi izbacivali svoj tovar padobranima na oznacenim mjestima u Pacifiku,gdje bi gliseri saradnika iz Amerike odmah dojurili i pokupili posiljke. Kada je imao 32 god. sverc kokaina je Pablu donosio pola miliona dolara na dan. Glavni problem koji ga je okupirao bila je konkurencija na medellinskom narko-trzistu,posto su tri najveca takmaca bila tri brata Ochoa. Pablo se dvoumio:da li da se nadmece ili da saradjuje. Nakon sto je procijenio da jos nije toliko jak da se uhvati u kostac sa bracom Ochoa,odlucio se za drugu opciju. Za vrlo kratko vrijeme sve narko-organizacije organizovale su se u jednu mrezu,u kojoj postoji kooperacija,zajednicki transport posiljki i zajednicko snosenje troskova. Novi super-kartel uskoro je postao poznat kao Medellin kartel,koji je na trzistu droga u SAD konkurenciju imao samo u suparnickom kartelu Cali,iz istoimenog kolumbijskog grada.Ubrzo je kartel Medellin pojacao sverc kokaina,tako da je u prosjeku bilo 5 letova nedjeljno,a sam Pablo je dobijao milion dolara dnevno. Dio novca poceo je da ulaze u fudbalske timnove i izgradnju stadiona,da donira socijalne programe za siromasne slojeve i tako kupuje njihovu naklonost,da preko svojih gradjevinskih kompanija unajmljuje veliki broj fizickih radnika da rade u gradjevinarstvu,kao i da pomaze lokalne skole. U jednom periodu,Pablova ulaganja u siromasne slojeve Medellina bila su veca nego drzavna davanja. Na vrhuncu moci,Pablo je kontrolisao preko 80% transporta kokaina koji je ulazio u SAD.Magazini "Fortune"i"Forbes" proglasili su ga jednim od deset najbogatijih ljudi na planeti. Kada se dovoljno ucvrstio u svom rodnom kraju i ojacao svoju bazu,Pablove ambicije su dobile jos vecu uzlaznu putanju. A to je znacilo samo jedno...otvoreno uci u politicku arenu.

CISTUNAC PABLO... Covjek odgovoran za najvise smrkanja u toaletima u historiji svijeta imao je patoloski strah od necistih toaleta.Fobija od prljavstine isla je dotle da niko nije smio da udje u njegova kupatila koja su bila ciscena tri puta dnevno. U vilama nije smjelo da bude prasine,i posluga bi nadrljala ako krvavi tragovi poslovnih partnera,kojima je Pablo prosuo mozak,ne bi bili uklonjeni s tepiha.

KOLUMBIJSKA KRAGNA... Pablo Escobar upamcen je i po izumu svirepe tehnike ubijanja. KOLUMBIJSKA KRAGNA podrazumijevala je klanje i vadjenje jezika kroz otvor na grkljanu.

OTROVNI METCI... Hugo Aguilar,covjek koji je ubio Pabla Escobara, u sarzeru Pablovog pistolja-trofeja i dan-danas nosi metke koje je imao tog dana. Ti specijalni metci bili su premazani cijanidom. "Uvijek sa sobom nosim ove metke.Mislio sam,ako samo zrno ne ubije Pabla Escobara,otrov sigurno hoce".-kaze Hugo.


Kolumbijski kralj kokaina Pablo Eskobar je založio jedne večeri dok je bežao od policije dolarske novčanice u vrednosti od preko dva miliona dolara kako bi ugrejao promrzlu ćerku Manuelu, izjavio je njegov sin Huan Pablo Eskobar za časopis „Don Huan“

Pablo Eskobar je bio na vrhuncu moći krajem osamdesetih godina. Od prodaje kokaina je živeo kao kralj. Američki magazin „Forbs“ je 1989. Pabla Eskobara stavio na sedmo mesto liste najbogatijih ljudi na planeti sa imovinom od 18 milijardi dolara.

Volela sam Pabla, a mrzela Eskobara


Nedavno se u Meksiku, kao na filmu, odigrala ovakva scena.
Policijski agent u civilu, snimio je neopaženo kroz prozor jednog luksuznog restorana troje gostiju koji su za istim stolom ležerno počinjali svoj ručak. U tom društvu policajcu je za oko zapala prelepa žena srednjih godina, elegantno obučena i sa mobilnim telefonom koji je svaki čas primicala uhu. Policajac je elektronskim putem poslao snimak u centralu, a otuda su mu ubrzo javili:"To je ona, "Kraljica Pacifika". Krećite u akciju..."
Oko restorana usred meksičke prestonice, bilo je raspoređeno 30 policajaca naoružanih do zuba. Oni nisu to oružje poneli zbog žene po su došli, nego zbog onih koji bi eventualno mogli da im se ispreče na putu da dođu do "Kraljice pacifika" i uhapse je.
U momentu, kada je društvo u kojem je sedela "Kraljica pacifika", završavalo sa obedom, policaja je uletela unutra.
"Ne pomerajte se, vi ste uhapšeni..." povikao je šef policijskog voda. Dama je mirno odložila salvetu, stavila mobilni u tašnu i mirno, kao da se obraća kelneru, rekla policijskom zapovedniku:
"Ne žurite gospodine, nikuda neću pobeći. Dajte mi malo vremena da osvežim šminku. Znate, sada me sigurno čekaju televizijske kamere..."
Na prvoj proveri, prilikom legitimisanja ustanovljeno je da se dama zove Danijela Garsija Sančes, ali će se ubrzo pokazati da je to njeno lažno ime, pod kojim je godinama živela u jednoj od otmenih četvrti Meksika, svakako, zahvaljujući i vezama koje je imala u vlasti i policiji.
Radilo se o Sandri Avila Beltran, "Kraljici droge na Pacifiku", ženi izuzetne lepote koju je sačuvala i u svojoj 46. godini, bivšoj manekenki, osobi koja je imala izuzetne veze u vlasti i maltene legendarnu ulogu među narko bosovima u Meksiku, Kolumbiji, pa sve do Floride.
Zahvaljujući njoj, stvorena je "narko federacija" u zapadnom Mekisku, koja je povezala sa narko bosovima u Kolumbiji i krijumčarima koji su kokain prebacivali preko meksičke granice u SAD. Ta lepa i visprena žena vrtela je oko prsta "kraljeve droge", policijske šefove i državne zvaničnike, koristeći pritom i svoju pamet i svoj seksepil. Među njenim ljubavnicima iz sveta droge, policije i politike, najpoznatija je bila njena veza sa čuvenim kolumbijskim narko bosom Huanom Dijegom Espinosom, kojeg zovu "Tigar", i pominju ga kao jednog od glavnih naslednika Pabla Eskobara, najvećeg među kraljevima kokaina. "Kraljica Pacifika" je odavno bila na policijskoj poternici, ali je živela spokojno u meksičkoj četvrti Polanko, vozeći luksuzni BMNj i noseći najnovije modne hitove. Istina, pod lažnim imenom, ali nesumnjivo pod zaštitom nekog ko je moćan, i ko je na kraju, ko zna iz kojeg razloga, digao od nje ruke.
Sandra Avila Beltran se našla na oku i poternicama policije, pre šest godina, kada je na pacifičkoj obali zaplenjen brod sa 80 tona kokaina. Usledio je i zahtev američkih sudskih vlasti da im Meksiko izruči tu opasnu ženu. Posle tog slučaja, "Kraljica Pacifika" se povukla u ilegalu, ali time putevi kokaina nisu prekinuti.
Kokaiin, koji narko bosovi i dalje "valjaju", uzdrmao je nedavno, ko zna po koji put, i Kolumbiju, zemlju čije se ime "proslavilo" po proizvodnji i krijumčarenju droge, kao i svim onim ljudskim i nacionalnim dramama koje već nekoliko decenija prate puteve kokaina i potoke prolivene krvi.
Oglasila se još jedna "narko- diva", Kolumbijka Virhinia Valjeho koja možda nije bila direktno i operativno umešana u poslove sa drogom, ali koja o tom biznisu i o tom ratu, zna veoma mnogo, jer je godinama bila ljubavnica čuvenog Pabla Eskobara, "kralja droge" i šefa zloglasnog Kartela iz Medeljina. Ta veza, koju njih dvoje nisu ni tajlili, cvetala je u završnoj fazi Eskobarove "kraljevine", tokom osamdesetih godina, onda kad je on, kao poslanik, delovao manje više legalno, da bi se potom povukao i ilegalu i odao se nasilju i teroru koji je zemlju zavio u crno.
I na slučaju Virhinije Valjeho, pokazuje se da narko biznis ne može bez lepih, poznatih i fatalnih žena. Virhinija Valjeho je pre nego što je ušla u krevet Pabla Eskobara, bila čuveno ime kolumbijske javne scene. Bila je voditeljka popularne tv serije "24 casa", novinarka, manekenka, glumica, dama iz džet - seta. Sva su joj vrata bila otvorena, a malo je bilo onih koji su odoleli njenoj lepoti. Nije ni Pablo Eskobar. Oborila ge je sa nogu već prilikom prvog susreta, na jednom prijemu u Medeljinu 1980. godine. Upala je u poslednjem trenutku u njegovu šemu da ga interesuju samo žene između 16 i 30 godina mladosti.
Kažu da je Eskobar u to vreme svakog vikenda slao u Bogotu svoj lični avion da mu Virhiniju dovedu u Medeljin. Sada se Virhinija Valjeho oglasila knjigom "Volela sam Pabla, a mrzela sam Eskobara", knjigom koja je digla Kolumbiju na noge, mada su i nju i Pabla, Kolumbijci bili skoro zaboravili. Ona ih je sada podsetila i na to vreme i na mnoge aktere narko-drame koji su bili poverovali da ih niko više neće prozivati.
"Ćutala sam skoro 15 godina, piše Eskobarova ljubavnica. To mi je spasilo zivot. Mnogi akteri su već mrtvi. Ali, ipak, hoću da kažem to šta nosim u sebi".
Virhinija Valjeho, kojoj je 57 godina, knjigu je napisala sa bezbedne distance, iz SAD, gde živi "u ilegali" i čeka politički azil. Verovatno će ga dobiti, jer ta žena može biti koristan "zaštićeni svedok" u ratu protiv droge.
Ona je, recimo, objavila da je sadašnji pedsednik Kolumbije Alvaro Uribe Veles, bio blizak prijatelj sa Eskobarom. Uribe je reagovao kategoričkim demantijem, što mu neće mnogo pomoći.
"Pablo Eskobar, piše njegova ljubavnica, sanjao je o Kolumbiji kao narko državi. Narko trafikanti su uspeli da to naprave od Kolumbije, ali ne zato što su bili geniji, nego zato što su u našoj zemlji predsednici jako jeftini". A onda navodi tri imena trojice predsednika - Alfonsa Lopesa Micelsena, Ernesta Sampera i Alvara Uribea.
U knjizi, kao i jednom nastupu na televiziji u Majamiju, Valjeho je obelodanila ko i kako je naručivao politička ubistva u Kolumbiji, navodeći imena političara, poslanika i doušnika. Saznaje se, takođe, da je bivša diva i Eskobarova verenica, mnogo više ispričala agentima američke Aencije za borbu protiv droge DEA. Ona to i sama priznaje "Iscedili su me kao pomorandžu. Rekla sam sve. Navela sam imena korumpiranih političara, ubica, doušnika".
Ali, otkuda takav naslov knjige, u kojem Valjeho kaže da je Pabla volela, a Eskobara mrzela?
To je, kako primećuju hroničari, najneubedljiviji deo njene ispovesti. Ona tvrdi, a svedoci to potvrđuju, da su se njih dvoje voleli, da je avion svaki čas dolazio po nju, da su pokloni pristizali svakog dana, ali da svemu dođe kraj, pa i njhovoj ljubavi.
Virhinija priznaje da je jednog dana Eskobar prestao da je voli, dodajući da se ugasila i njena ljubav prema njemu, ali da ga nije zbog toga zamrzla, nego zbog toga što se prozlio i okrenuo okrutnom nasilju i teroru najgore vrste. Kao da nije znala kakvim se poslom bavio najozloglašeniji kralj droge u toj zemlji. Očigledno Vrhinija se kasno setila ko je bio i šta je radio "čovek njenog života" Pablo Eskobar.
Ali, ona se očigledno setila i još jedne važne stvari, one koja se tiče njenog zivota i njene sudbine. Prošlo je nepovratno vreme kada je dospevala na naslovnu stranu "Kosmopolitena", kada su svi muškarci padali na njene čari, kada su se oko nje vrtele velike pare i moćni ljudi. Sve je to ostalo u prošlosti i nikada se neće vratiti. Ali, na staroj slavi i na priči o ondašnjim danima i ljudima, može se zaraditi bar još koji dolar, jer su odavno počeli da presušuju.



Amerikanci iskolačili oči

Virhinija Valjeho je pobegla iz Kolumbije prošle godine.
Pre toga, ona je jednog dana ušla u američku ambasadu u Bogoti i zatražila da se sastane sa diplomatom Džeri Makmilanom, zaduženim za davanje azila. "Rekla sam mu, piše Valjeho, kako se zovem, da sam bivša ljubavnica Pabla Eskobara i da sam spremna da sve ispričam. Gledao me je u čudu. Kad sam pomenula ime Eskobara i moju vezu sa njim, iskolačio je oči kao dva tanjira..."
I njen odlazak iz Bogote bio je spektakularan. Iz američke ambasade su je odvezli u pratnji tri blindirana automobila sa isturenim miitraljeskim cevima. Na aerodromu ih je čekao avion američke Agencije DEA i bez uobičajene procedure je odvezao u Majami.
Sada se pod zaštitom američkih vlasti i krije se negde u unurašnjosti SAD. Čeka da svedoči na suđenju nekim latinoameričkim narko dilerima, koji su u američkim zatvorima.



Predsednik omogućio nesmetane isporuke narkotika

U knjizi "Volela sam Pabla, mrzela sam Eskobara", nekadašnja kolumbijska diva piše o predsedniku Kolumbije Uribeu i ove reči:"Pablo ga je obožavao. Sećam se kada je Uribe bio direktor Civilne vazdušne plovidbe u Kolumbiji, izmedju 1980 i 1982. godine, dao je nekoliko desetina licenci za nove avionske piste u unutrašnjosti zemlje i stotine licenci za nabavku lakih aviona i helikoptera što je bilo od izuzetne važnosti za narko trafikante. Pablo je tim povodom znao da kaže: "Da nije tog blagoslovenog momka, morali bismo da plivamo do Majamija i da tako odnesemo drogu gringosima. Sada kada imamo sopstvene piste, naše avione, i naše helikoptere, niko nas neće zaustaviti". Odvozili su avionima i helikopterima drogu na Bahame, tamo ih je čekao narko diler Meksikanac Karlos Leder, a onda dalje morem do Floride..."
Virginia Valleho kaže da je spremna da o svemu tome svedoči i na
detektoru lazi.

VINSENT VAN GOG

Vinsent van Gog je rođen 1853.godine u Grof-Zundertu u Holandiji u porodici protestantskih sveštenika i trgovaca slikama.Imao je nameru da nastavi tradiciju ,ali se veoma malo bavio trgovinom slika.Proveo je svoje detinjstvo kod rođaka u Barbanatu. Sedam godina je proživeo kao namesnik u Hagu,a zatim je produžio u London.Kao trgovac nije imao samo uvid u slikarstvo već se i sam zagrejao za slikanje tj. nastojao je da postane slikar.Međutim u njegovoj nemirnoj i strastvenoj prirodi se pojavljuje religiozni kompleks.U Amsterdamu studira teologiju,ali studije teologije ubrzo napušta i ide među rudare i postaje njihov propovednik u Belgiji.Tamo su nastali i prvi Gogovi crteži.1881.godine napušta Belgiju i odlazi kod rođaka u Holandiju.Tamo se upoznaje sa Moveom koji postaje njegov učitelj.

Nakon kratkog boravka u Hagu , gde prolazi tečajeve crtanja na akademiji navraća se rođacima u Barbanat U tom razdoblju radio je male tamne slike ''Tkalci'' na kojima prikazuje kako se bedna porodica pred petrolejkom hrani krompirom. 1886.godine odlazi u Pariz gde postaje Kormonov đak. Gog takođe otkriva impresioniste Moneta Sisleja i Pisaroa kao i neoimpresioniste,a ponajviše na njega deluju japanski višebojni drvorerezi.Kasnije se u Parizu sprijateljuje sa Bernardom i sa Polom Gogenom.Gogov nov način slikanja se ispoljava sve snažnije ; isključuju se senke i svaka modulacija. On primenjuje čistu otvorenu skalu boja a oblike konturira tamnom bojom (Autoportret).Taj način primenjuje i u ostalim svojim prikazima ljudskog lika.

U rano proleće 1888.godine putuje u Provansu.Zadržava se u Arlu.Pod južnim suncem pada i hromatski furor.Izbacuje gotovo dnevno sliku za slikom.Gog je slikao sunce samo u njegovom punom žaru.Posebno poglavlje u njegovom slikarstvu čine slike livada, maslina, čempresa,bregova planina i zvezda.

Gogen je na Gogov poziv došao u Arl, kako bi se ostvario san mnogih slikara o tome kako bi se okupili na zajedničkom radu u prirodi.Između njih, Pola i Vinsenta postajala je velika razlika .Jedne noći u raspravi Gog je u svom neuravnoteženom stanju navalio na Gogena da ga zakolje.Bio je dovoljan samo jedan Gogenov pogled da se Van Gog osvesti i da sam sebe kazni.Odrezao je britvom svoje uho pa ga odnosi bludnicama u javnu kuću i pada u težak grč epileptika.Gogen odlazi u Pariz a Gog u duševnu bolnicu.Od rane se veoma brzo oporavio, ali se bolnice više nije rešio.U bolnici je sve vreme slikao.Radio je manijački divlje.Slika doktore ,vrt bolnice.Premešta se na savet svoga brata u Auversur-Oise 17.05.1890.godine.Tamo u momentu paničkog predosećaja strave pred novim nastupom hvata revolver.U polju kraj puta naslanja se na deblo koje je slikao i povlači oroz na revolveru.Razbija svoje rastrojeno telo i konačno izmiče svim krizama.

Gogove najpoznatije slike su:''Umetnikova soba'',''Bela kuća noću'',''Kafana noću'',''Spavaca soba u Arlu'',''Suncokreti'',''Polja žita sa žeteocem'',''Ljudi koji jedu krompir'',''Žetelac'',''Žitna polja sa čempresima'',''Most u Arlu'',''Starac'' i mnoge druge.

MIKELANĐELO MERIZI DA KARAVAĐO

(Caravaggio 1573-1610), tako nazvan po malom mestu kod Begama, u kome se rodio, prvi je i najbolji predstavnik naturalizma, drugog pravca u tadašnjoj italijanskom slikarstvu. Veoma mlad, učio je slikarstvo u Milanu, pa je oko 1590. došao u atelje vrlo popularnog slikara Kavaliera d'Arpino, čiji manirizam nikako nije odgovarao njegovom bujnom temperamentu, pa on sam studira prirodu i samostalno se razvija. On se vrlo rano oslobodio manirističkih stega i počeo je da slika na svoj način, ograničavajući se na figuru izanemarujući sve ono što je okružuje, pa i pejzaž.

Njegova mladićka dela su manjeg formata, sa jednom figurom, najčešće sa polufigurom, a među njima su najznačajnija Devojka sa lautom, Kotarica voća i Mladić sa kotaricom voća.

Karavađo je bio burne i silovite prirode. Stalno je bio po krčmama i u društvu njagorih skitnica, često se tukao i povlačio nož, pa je posle jednog dvoboja morao da se skloni u Đenovu a, i kada se vratio u Rim, skandali nisu prestjali. U tuči je ubio jednog čoveka pa je pobegao u Napulj (1606).


Ali, i pored tako burnog života, on je veoma mnogo slikao, odbacujući svako idealizovanje i težnju za ulepšavanjem, pa i na slikama sa religioznom tematikom, koje se često zbog toga savremenicima nisu dopadale, iako su svojim vanredno snažnim i sugestivnim deovanjem na posmatrače odgovarale zadacima religioznog slikarstva protivreforamcije. Svoje prve velike kompozicije radio je pre 1600. godne u crkvi San Luiđi dei Frančezi, slikajući na zidu Pozivanje sv. Matije i Mučeništvo sv. Matije, na kojima je prvi put koristio efekte svetla koje se probija u tamnoj prostoriji. Ove slike kao da prikazuju scene iz običnog života, pa se poručiocima nisu dopale.

Do svog odlaska iz Rima, pored ostalih slika, izradio je u crkvi Santa Maria del Polo Mučeništvo sv. Petra i Obraćanje Pavlovo a tada je nastala i jedna od njegovih najpoznatijih slika Polaganje u grob. Pred odlazak iz Rima izradio je izvanredan portret pape Pavla V.

Iako je u kompoziciji odstupio od renesansnih principa simetričnog grupisanja i harmonične ravnoteže, on je postizao utisak čvrste celine, dubine i pokreta, uzimanjem dijagonalne ili kose linije za osovinu svoje kompozicije, što će prihvatiti i ostali slikari 17. veka u različitim vrijantama. Međutim, glavna osobenost Karavađova slikarstva je tenebrozo, naročito tretiranje kontrasta svetla i senke i podešavanje osvetlenja, koja su već savremenici nazivali "podrumskim". Osvetljavajući scene i figure u tamnoj prostoriji, on je postizao štimung i dobijao željene efekte i akcente čisto slikarskim sredstvima, pa će tenebrozo, operisanje kontrastima svetla i scene, postati glavno izražajno sredstvo slikara baroka.

Iz Napulja Karavađo je otišao na Maltu na poziv velikog majstora Malteškog reda Adolfa Vinijakura, čiji je portret izradio, pa je postao i vitez, ali je smrtno uvredio jednog visokog časnika, pa je iz zatvora pobegao na Siciliju. Slikao je i lutao od Sirakuze i Palerma do Mesine, bežeći ispred progonitelja sa Malte, pa je čamcem prešao Napulj, gde su ga progonitelji stigli i teško ranili. Od pape je dobio oproštaj za ubistvo, pa se uputio u Rim, ali je na putu umro u malom mestu Porto Erkole.

Lutajući od mesta do mesta, Karavađo je malo učio i sve je stvarao velikom snagom svog sirovog talenta i, posle tako kratkog i burnog života ostavio je neverovatno veliki broj dela iza sebe. Iako nije ušao u red najvećih slikara, njegov uticaj na kasnije slikarstvo je neobično velik i značjan.

Karavađo je postao izrazito arogantan, jer je u Rimu bio neverovatno uspešan i svi su želeli da imaju njegove slike. No, istovremeno je pokazivao neverovatnu nesigurnost i nije trpeo nikakve kritike. Lako je ulazio u kavge, a najpogubniju od svih zapodenuo je sa čovekom, koga nije mogao da podnese i koji se zvao Ranućio Tomastoni.

Jedne noći, njih dvojica su u Rimu izašla na dvoboj. Mislim da ga je Karavađo slučajno ubo u stomak posle čega je on preminuo već sledećeg jutra. Karavađu je nad glavom visila smrtna kazna zbog čega je bio primoran da pobegne iz Rima.

Iako je ubio čoveka, na neki način, taj period predstavlja početak veoma zanimljivog dela njegove karijere, jer je bežeći, putovao po Italiji i ljudi su brinuli o njemu, jer su toliko očajnički želeli njegove slike, da su bili spremni da previde njegovu prošlost.



odsecena glava je njegov autoportret

Frida Kalo


Fridin život je počeo i završio u Meksiko Sitiju, u njenoj kući poznatoj kao
''Blue House''. Kao datum svog rođenja navela je 7. juli 1910. godine, ali na
njenoj krštenici piše 6. juli 1907. Frida je to zahtevala ovu promenu zato što
je želela da se godina njenog rođenja podudara sa godinom kada je počela
Meksička revolucija, jer tada bi njen život počeo sa rođenjem modernog Meksika.
U šestoj godini
Frida je obolela od poliomielitisa, što je za posledicu imalo da joj desna noga
bude mnogo mršavija od leve. Tako je zauvek ostalo.
Kad se upisala u
srednju školu bila je kao nestašni dečak i postala je predvodnica buntovne
grupe, uglavnom dečaka, koji su neprestano izazivali nevolje u školi. Uglavnom
su profesorima priređivali neslane šale. U toj školi je Frida prvi put srela
svog budućeg muža, Diega Rivieru, poznatog meksičkog muralistu. On je trebalo
da napravi mural u školskoj dvorani.
Kad joj je bilo 18
godina, 17. septembra 1925. godine, vozila se autobusom u Meksiko Sitiju, na
koji je naleteo tramvaj. Metalna drška probila joj je abdomen, izašavši kroz
vaginu. Kičmeni stub joj je polomljen na tri mesta. Slomljeni su joj i ključna
kost, nekoliko rebara i karlica, a desna noga joj je bila slomljena na
jedanaest mesta. Noga joj je bila dislocirana i smrvljena. Niko nije mislio da
će ostati živa, a kamoli da će ponovo hodati, ali nakon mesec dana u bolnici,
puštena je kući. Mesecima zarobljena u gipsanom koritu, Frida je počela da
slika u krevetu pomoću specijalnih nogara koje je postavila njena majka. Pomoću
ogledala počela je da slika samu sebe, i to je bio njen zaštitni znak. Od
otprilike stotinu pedeset dela koja su sačuvana, većina su autoportreti. Kao
što je kasnije rekla: ''Slikam sebe zato što sam često sama, i zato što sebe
najbolje poznajem.''
Iako je njen
oporavak bio čudesan (ponovo je prohodala), kroz ceo život je patila od snažnog
bola i umora, zbog čega je morala biti hospitalizovana na duže vremenske
periode, ponekad prikovana za krevet i morala se podrvrgnuti brojnim
operacijama. Jednom prilikom se našalila da drži rekord što se tiče operacija.
Imala je otprilike trideset operacija tokom života. Kako bi ublažila bol i
fizičke patnje okrenula se alkoholu, drogi i cigaretama.
Jednom, nakon
nesreće, blizak prijatelj ju je upoznao sa umetničkim svetom Meksika,
uključujući Tinu Modoti (poznatog fotografa, glumicu i komunistu) i Diega
Rivieru.
Diego i Frida su
se venčali 21. avgusta 1929. godine. Njihov brak se sastojao od ljubavi, afera
sa drugim ljudima, kreativnog vezivanja, mržnje i razvoda 1940. godine koji je
trajao samo godinu dana. Njihov brak su nazivali sjedinjenjem između slona i
golubice, zato što je Diego bio vrlo velik i debeo, a Frida je bila mala oko
150cm i vitka.
Uprkos Diegovim
aferama sa drugim ženama (jedna od njih je bila Fridina sestra), pomogao joj je
na više načina. Frida je delila Diegovu veru u komunizam i strastveni interes
za domorodačku kulturu Meksika. Diego je ohrabrivao Fridu u njenom radu,
veličajući je kao autentičnu, neiskvarenu i primitivnu, i naglašavajući
Indijanske aspekte njenog porekla. Tokom ovog perioda ''Mexicanidad'',
strastveno prihvaćanje prvobitne špansko-meksičke istorije i kulture, daje
veliku vrednost razmišljanjima domorodačke kulture. Istovremeno, su viđeni kao
slikari naivci kojima to služi kao put za priznavanje kao umetnika. Frida, koja
ima Indijanske krvi sa majčine strane, bila je mađarsko-jevrejskog porekla sa
očeve strane. Iako je na početku bila samouki slikar, ubrzo se, zahvaljujući
svojoj vezi sa Diegom, našla u najsofisticiranijim umetničkim krugovima.
Zaista, teško je zamisliti da neko ko deli život sa Diegom ostane umetnički
naivan.

Verovatno zato što
izaziva poštovanje i pruža verodostojnost u umetničkom svetu, Frida je
ohrabrivala mit o vlastitoj primitivnosti – delimično i zbog prihvatanja
tradicionalne meksičke haljine – koji ju je pratio tokom karijere.

Tokom svog života,
Frida nije bila toliko poznata kao veliki meksički muralisti, Riviera, Orozco i Sikueiros. Ipak, tokom
poslednje dve decenije 20. veka, koje su donele promene, Fridino temperamentno,
snažno autobiografsko delo kritički je i novčano nagrađivano, čak i više od
njenih muških sunarodnika.

Njene slike, koje
vuku korene iz meksičkog portretisanja iz 19. veka, dovitljivo uključuju
elemente meksičke pop kulture i predkolumbovskog primitivizma koje do tada,
(tridesetih godina 20. veka, nikad nije bilo rađeno. Uglavnom male, intimne
slike koje su u kontrastu sa velikim tradicionalnim muralima njenog vremena,
njene slike su rađene na metalnoj ploči, a ne na platnu, u stilu meksičkih
uličnih umetnika koji su slikali oltare male zavetne slike koje prikazuju hvalu
Devici Mariji ili svecu za čudesno izbavljenje iz nesreće.

Frida je sve svoje
emocije prenela na platno. Slikala je svoju ljutinu i bol zbog burnog braka,
bolne pobačaje i fizičku patnju kroz koju je prolazila zbog nesreće.

Bila je toliko
ponosna na svoje dlake na licu da ih je slikala na svojim autoportretima.

Uprkos svoj svojoj
patnji u životu, bila je vrlo društvena osoba čiji je vokabular bio ispunjen
rečju ''fuck''. Volela je da pije tekilu i da peva gostima na ludim zabavama
koje je priređivala. Volela je da priča proste viceve i da šokira sve oko sebe.
Ljudi su bili zadivljeni njenom lepotom i gde god da je išla, ljudi bi je
zaustavljali kako bi joj se divili. Muškarci su bili opčinjeni njome i zbog
toga je Frida imala brojne skandalozne afere.

1936. godine,
Diego Riviera,
odan Trockom, iskoristio je svoju moć da zamoli meksičku vladu da Trockom i
njegovoj ženi daju azil nakon što su prognani iz Norveške. Diego i Frida su ih
smestili u Fridinu porodičnu kuću, gde ga je Frida zavela. (Naslikala je
autoportret koji je posvetila njemu, a ta slika se danas nalazi u Washingtonskm
NMWA-u.)

Posle atentata na
Trockog, Frida se okrenula protiv svojeg bivšeg ljubavnika, tvrdeći u intervjuu
da je Trocki bio kukavica i da ju je pokrao dok je bio u njenoj kući (što nije
bilo istina). ''Iritirao me je otkada je došao sa svojom pretencioznošću,
svojom pedanterijom i zato što je mislio da je važan'', izjavila je... Frida je
kasnije bila uhapšena zbog njegovog ubistva, ali su je pustili. I Diego je bio
osumnjičen za ubistvo, ali i njega su pustili. Nekoliko godina nakon smrti
Trockog, Diego i Frida su uživali u tome da pričaju kako su ga pozvali u
Meksiko samo kako bi ga ubili, ali niko nije znao da li govore istinu ili ne.
Bili su odlični pripovedači.

Činjenica je da se
Frida okrenula protiv Trockog zato što je postala vatreni staljinista. Frida je
nastavila da obožava Staljina čak i nakon što je postalo opštepoznato da je on
odgovoran za smrt miliona ljudi, da i ne pominjemo samog Trockog. Jedna od
Fridinih slika se zove ''Staljin i ja'', a njen dnevnik je pun adolescentnih
škrabotina (''Živio Staljin!'') o Staljinu i njenoj želji da ga upozna.

Frida je bila
biseksualna i imala je mnogo afera sa ženama, uključujući i ženu
nadrealističkog pesnika, Andre Bretona.

Ljudi su voleli
Fridu svugde u svetu. Kad bi otišla Francusku pila bi i večerala sa Pikasom, i
pojavljivala bi se na naslovnoj strani francuskog Voga. U Americi su ljudi
voleli njenu lepotu i ono što je radila. U Meksiku, njenoj domovini, imala je
mnogo obožavalaca.

Imala je samo
jednu izložbu u Meksiku, i to je bilo u proleće 1953. godine. U to vreme
zdravlje joj je bilo vrlo loše i lekari su joj preporučili da ne prisustvuje
izložbi. Nekoliko minuta nakon što je gostima bilo dopušteno da uđu u galeriju,
čule su se sirene izvana. Masa je poludela jer su napolju bila ambulantna kola
praćena motociklima. Iz njih su izneli Fridu na bolničkim nosilima! Fotografi i
reporteri su bili šokirani. Smestili su je u krevet nasred galerije. Gomila
ljudi je krenula da je pozdravi. Frida je pričala viceve i zabavljala gomilu, i
pila je celo veče. Izložba je doživela neverovatan uspeh.

Te godine kad je
bila izložba, Frida je trebalo da bude amputirana desna noga ispod kolena usled
gangrene. Zbog toga je postala vrlo depresivna i sklona samoubistvu.

Nekoliko puta je
pokušala da se ubije. 1954. godine otišla je, sa zapaljenjem pluća, na
komunistički marš protestvujući zbog američke subverzije levog krila
gvatemalske vlade. Umrla je četiri dana kasnije, događaj koji se može a i ne
mora nazvati samoubistvom. Zvanična autopsija nije urađena.

Poslednje što je bilo zapisano u njenom dnevniku – ''Nadam
se da je odlazak radostan i da se više nikada neću vratiti''.

Ivana Zigon..heroina,andjeo medju zenama...


Glumica, lepotica i buntovnica na Vidovdan se udala za jedanaest
godina mlađeg bivšeg iskušenika manastira Prohor Pčinjski, u krajnje
neobičnom ambijentu: krenuli su sa groba njenog oca Steve, kome je tog
dana bio šestomesečni pomen, da bi se venačali na brodiću koji je
plovio Savom i Dunavom...



Na
ušću Save u Dunav, s vencem poljskog cveća na glavi i u beloj, rukom
rađenoj haljini, venčala se buntovnica, lepotica i jedna od najboljih
srpskih pozori šnih glumica Ivana Žigon. Udala se na Vidovdan za
Grigorija Brkovića, koji je ranije bio iskušenik u manastiru Prohor
Pčinjski. Njeni Kosovski božuri i sudbina spojili su je sa čovekom u
kome je našla prijatelja, saradnika, neizmernu ljubav i budućeg brižnog
oca.
Svadba pozorišne junakinje, humanitarca i žene u čijem je srcu pronašlo
utočište mnogo prognane dece, izgledala je kao bajka, dok su tri
spojena broda sa mladencima, opijenim snom koji su budni sanjali,
krstarila rekom.
Tog jutra joj je zazvonio telefon. Na vezi je bila kubanska ambasada.
Zvali su da bi joj uručili nešto važno, ali joj nisu rekli o čemu je
reč. Samo sat kasnije ispred njenih vrata je stajao njihov službenik s
pozivom za rođendan predsednika Kube Fidela Kastra i koncert u Havani
13. avgusta.
- Tako je počelo moje venčanje. Zbog tog poziva sam pomislila kako bih
sinu mogla da dam ime Stevo Fidel. Zatim smo otišli na šestomesečni
pomen mom ocu. Kosovski božuri su nad njegovom humkom recitovali
stihove koje su mu posvetili i pevali njegove omiljene pesme, a onda
smo na svadbu simbolično krenuli s njim. Ništa nije bilo uobičajeno,
jer ni njegov život nikada nije bio takav. Voleo je reku, plovio je
brodom, zato smo odlučili da se venčamo na ušću Save u Dunav. Sve se
nekako poklopilo: i pomen, i Vidovdan, i venčanje, i Božuri koji su
krenuli na turneju po Srbiji. A mi, naravno, nismo hteli svadbu bez
njih, jer su nas oni zbližili i upoznali - kaže Ivana.
Grigorija je osvojila ljubavlju i predanošću kojom je obasipala decu s
Kosova. Došao je na koncert Kosovskih božura i Sibirskih vitezova u
Užicu. Bio je potpuno opčinjen njihovom borbom i načinom na koji su
svima pevali o svojoj sudbini u kosovskim enklavama, a onda je i sâm
poželeo da im pomogne i bar malo umanji njihovu tugu.
Upornost je put do srca
Doputovao je u Beograd, učlanio se u Društvo srpsko-ruskog
prijateljstva i upoznao Ivanu. Zajedno su počeli da pišu pesme za
Božure i osmišljavaju scenarija za njihove nastupe. U septembru prošle
godine se i preselio u Beograd.
- Grigorije je mlađi od mene. Nijednog trenutka nisam ni pomišljla da
ću se jednog dana udati za njega. Pružao mi je ogromnu podršku u svemu
što sam radila. Obilazila sam sela po Kosovu, a on mi nije pomagao samo
rutinski, nego se svemu predavao sa bezgraničnom ljubavlju. Imali smo
iste ideje, radili slične stvari i prvi put sam poverovala da jedan
muškarac može da mi bude prijatelj.
Spojila ih je borba da tim mališanima vrate veru u ljude i činili su
sve da im ulepšaju detinjstvo. Kad su počeli s pripremama za koncert
Molitva za stradalnu decu sveta i izložbu dečjih crteža u Narodnom
pozori štu, u jednom momentu nastala je panika, jer je nestalo
dvadesetak radova.
- Bila sam slomljena i rasplakala sam se. Na kraju sam odlučila da
problem rešim kad se smirim. Ali, prvi put u životu, neko drugi je to
uradio umesto mene. Grigorije je iste večeri, a da nisam ni znala,
otputovao na Kosovo. Javio mi se ujutru. Išao je pešice od sela do
sela, od škole do škole i telefonom me obaveštavao koliko je dece
pronašao. Proveo je tamo četiri dana. Bila sam zaista zadivljena.
Pomislila sam kako bi takav čovek mogao da usreći svaku ženu, ne
sluteći da će zapravo usrećiti mene.
Posle mesec dana Grigorije je prišao devojci koja je nesebično pružala
ljubav i utehu svima oko sebe i priznao koliko je voli i želi da bude s
njom. U decembru su, po planu, posle koncerta šetali Knez-Mihailovom
držeći se za ruke sa dve stotine pedesetoro dece, ne znajući da je
Ivana u drugom stanju.
Posle kiše dolazi sunce
Njen otac Stevo Žigon, legenda srpskog glumišta, tada je još bio živ.
Grigorije ga je doživljavao kao roditelja, učitelja i duhovnika. Uživao
je u dugim razgovorima s njim.
- Mladi ljudi su voleli da dolaze kod Steve jer oni ne mogu da žive bez
ideala, a on ih je imao i za druge. Kosovski božuri su ga oslovljavali
sa deko. Grigorije se odmah vezao za njega. Zvao ga je tata, i to mi se
mnogo dopalo.



Ivana je nasledila tu Stevinu upornost da sve radi punim srcem, kao i
da ne priznaje postojanje prepreke koje ljubav ne može da savlada. Zato
se i nije uplašila kad je saznala da je u drugom stanju, iako je pre
osam godina imala tešku operaciju raka dojke.
- Nisam ni sanjala da ću posle svega odmah zatrudneti. Otišla sam kod
svog specijaliste koji me je podržao. Vratila sam se presrećna kući,
ali sam odlučila da tu predivnu vest tati saopštim postupno, jer mu je
srce bilo jako slabo. Svako veće uzbuđenje je moglo da mu naškodi. Bio
je 27. decembar. Delovao je veselo i dobro. Nisam bila svesna da su nam
to poslednji zajednički trenuci. Pitala sam ga da li bi bio srećan kad
bih mu rodila unuka, znajući koliko voli Vanu, kćerku mog brata Nikole.
Stalno je govorio da je njegova unuka lepa kao Marija Šarapova.
Pogledao me je iznenađeno: Ti, da rodiš dete?! Misliš li da je to mnogo
pametno, zar ne vidiš kakav je ovaj svet?
Znala sam koliko se plašio da ne mogu da ostanem u drugom stanju zbog
bolesti koju sam imala. Čak su i lekari bili ubeđeni da je to za mene
nemoguća misija. I oni koji su mi davali minimalne šanse tvrdili su da
najverovatnije trudnoću ne bih mogla da izdržim do kraja. Shvatila sam
da je tata pokušao da me uteši, pa mu više ništa nisam govorila, želela
sam da tu sreću podelimo za Novu godinu, jer bi to za njega bio
najlepši poklon. Sutradan je preminuo, onako kako je stalno govorio da
će umreti: svestan, budan i opčinjen životom.
Posle šest meseci tuge sve je ubeđenija da je njen učitelj i otac
duboko u srcu znao kako je ona u drugom stanju, zato je nakon duge i
teške bolesti konačno otišao srećan. Život koji se začeo u njoj nije
joj dao da poklekne. Sve vreme je bila na nogama. Nastupom u Kremlju
rasplakala je sedam hiljada ljudi, s Grigorijem je pripremala materijal
za očev muzej i sređivala pet stotina stranica knjige koju je on
napisao. Na Vidovdan je objavljen i njen DVD Prkosna pesma u susret
Vidovdanu sa srpskim pesama koje samo ona ume da tako otpeva i
odrecituje da svim slušaocima krenu suze.
- Spotovi su snimani od Sibira, do Obilića i Prizrena, od prve do
poslednje tvrđave pravoslavlja, od bola do najveće radosti, od pesme do
istorijskog svedočanstva.
Specijalista da od pozorišta i života napravi neki novi žanr koji je
živela, krhka i odvažna glumica tako je organizovala i svoju svadbu. U
jednom danu se odigrao pomen, venčanje, promocija DVD-ja, koncert
Kosovskih božura. I sve je ličilo na san i bajku.



- Pozvali smo naše dečake i devojčice sa Kosova, jer su nas oni i
zbližili. Savetovali smo se s njima i bratanicama Vanom, Jovanom i
Vjerom kako bi venčanje trebalo da izgleda. Jovan iz Orahovca je
predložio da taj čin obavimo u zoološkom vrtu. Svi smo se nasmejali,
ali mi je Grigorije posle rekao kako ga je Jovanov predlog veoma
rastužio, jer i deca misle da je bolje venčati se među životinjama,
nego među ljudima. Onda je moja Vana presudila rekavši kako bi najbolje
bilo da se venčamo na ušću, jer je Stevo voleo reku i govorio da je do
moje majke stigao Savom iz Slovenije i Dunavom iz Rusije gde je
studirao.
Organizacija venčanja je trajala dva dana. Kapetani Rade, Mirko i Boža
odmah su pristali da rekom provozaju ovu neobičnu skupinu. Svi su
uglavnom nosili belu odeću.
- Imala sam mnogo košulja koje su mi poklonili ljudi na Kosovu, tako da
sam kume, deveruše i ostale zvanice lako obukla za ovu ceremoniju. Bilo
je veoma uzbudljivo. Do broda je vodio prilično klimav mostić, ali niko
nije pao u vodu.
Ivana je nosila tuniku s ručno rađenom srpskom čipkom, a Grigorijeva je
bila s ruskim vezom. Brodove je mladoženja s mnogo ljubavi, uz pomoć
svojih drugarica, okitio poljskim cvećem. Devojčice su izgledale kao
vile, i osim Kosovskih božura na brod su mogli da stanu još samo
članovi najuže familije: Ivanina majka Jelena, brat Nikola sa suprugom
Ninom i kćerkom Vanom, Grigorijevi roditelji Slobodan i Radmilka i
njegov brat Vlada s porodicom. Nevestina kuma je bila Nevena
Damjanović, unuka Dobrice Erića, a mladoženjina Aleksandra Humo,
talentovana glumica koja je upravo diplomirala na Akademiji BK.
- Pošto je Grigorije veoma nepredvidiv, očekivala sam da će skočiti u
vodu pre nego što matičaru potvrdi da pristaje na brak, ali se to nije
dogodilo. Zato sam svom prezimenu dodala i njegovo Brković.
On je sve vreme posluživao goste i bio pravi domaćin, a Ivana mu je
pomagala koliko joj je to poodmakla trudnoća dozvoljavala. Na meniju je
bila, uglavnom, posna hrana: morski plodovi, punjene lignje, mnogo
voća, pite, raznovrsne salate, torte i kolači, a pilo se vino i kvas.
Ljudi koje je sudbina spojila pevali su i plesali do kasno u noć, dok
su ih radoznali prolaznici fotografisali, misleći da se snima neki film.
- Brod, voda, cveće i dragi ljudi. Ne bih volela da smo se venčali tek
tako, bez čari. Uostalom, Grigorije me je naučio da je kad nekom kažeš
volim te, isto kao da si voljenoj osobi rekao: Ti nikada nećeš umreti.

Драгољуб Дража Михаиловић





Нешто пре поноћи,како је записано у протоколу крштених,27.априла 1893,у Ивањици,покрај реке Моравице,рођен је Драгољуб Дража Михаиловић.Дражин отац звао се Михаило,а мајка Смиљана. После Драже,Михаило и Смиљана су добили две ћерке- Милицу (1894) и Јелицу (1895).Милица је преминула млада 1905.године.Јелица је дипломирала архитектуру у Београду,чим је овај факултет основан,а запослила се у општини града Београда.Убили су је комунисти кад су освајали Београд. Дража,Милица и Јелица,рано су остали без родитеља.Михаило је умро одмах по Јеличином рођењу,од туберкулозе,а Смиљана пет година касније.Старање о сирочићима преузео је један од четворице стричева,Владимир. Пошто је завршио четири разреда основне школе,Дража је у јесен 1904.године уписан у први разред треће мушке гимназије.Дража је у овој гимназији завршио прва три разреда,а следећа три у другој београдској гимназији.У обе гимназије је спадао у ред најбољих ђака. 1.септембра 1910.године,Дража је ступио у 43.класу ниже школе војне академије у Београду.Након шест месеци,био је унапређен у чин питомца-каплара,а после тачно две године у чин питомца-поднаредника.Али уместо на трећу годину студија,тог септембра 1912.,43.класа ниже школе војне академије морала је у рат против Турака,а одмах потом 1913. против Бугара. Дража је био у ИВ прекобројном пуку динарске дивизије,на дужности ађутанту у 1.батаљону,па је био упућен на бојиште.ИВ прекобројни пук формиран је од стране динарске дивизије,али је придодат дунавској дивизији ИИ позива.,да би имала четири пешадијска пука,тако да је учествовао у бици код Куманова.Након ове битке,унапређен је за наредника и одликован је сребрном медаљом за храброст.У ИИ балканском рату 1913. против Бугара,ИВ прекобројни пук је опет био у саставу дунавске дивизије ИИ позива,на правцу од страцина до криве паланке,али је убрзо одвојен и додан моравској дивизији ИИ позива и учествовао у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.Дража је учествовао не код ађутанта већ водника једне пешадијске чете.Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст,а ускоро,18.јула,биће произведен са својом класом у чин потпоручника. Одмор између два рата је кратко трајао пошто је избила Аранутска побуна,Дража је кренуо пут рашке области.После неколико месеци је враћен у Београд на дошколовавање.Већ наредног лета,наш јунак поново мења школу за ров,чиме се осујећује његов прелазак из пешадије у артиљерију. У Први св.рат,Дража је ступио у ИИИ прекобројном пешадијском пуку И позива,који је припадао Дринској дивизији.У Церској бици је учествовао као водник 3.чете,1.батаљона,капетана ИИ класе-Чедомира Станојловића.Потпоручник Драгољуб Михајловић:у борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7.новембра на Пламомишту,где је остао на положају и ако му је батаљон одступио:предлог златне медаље за храброст. Ратну 1915.годину Дражин ИИИ прекобројни пешадијски пук започео је код Шабца,почетком јула,да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаравца.Ту је добио нову дужост:Командир 4.чете 3.батаљона.Због великих губитака Дражин батаљон је расформиран 10.октобра.Тада је Дража прекомандован у пуковско митраљеско оделење,које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу.Половином месеца је почела албанска голгота.У саставу митраљеског оделења,Дража се повлачио Беране-Подгорица-Скадар. Дражин ИИИ прекобројни пук је 9.фебруара 1916.прекомандован у вардарску дивизију,да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Од 15.фебруара 1916. Дража је у саставу митраљеског оделења 2.батаљона XXИИИ пешадијског пука вардарске дивизије.Бродом «Абда» дражина јединица је 22.априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта. На овоме фронту,Дража је учествовао у борбама на Острвском језеру,Горничеву,код Жиове,на Котама 1050 и 1368,на Соколцу,Зеленим брду,Говедарском камену и Добром пољу.У бици код села Неокази,Дража је тешко рањен.Лекарска комисија је проценила да Дража због последица рањавања «више није за строј»,па је понудила «службу у позадини».Дража је то одбио.После опоравка се вратио на линију фронта априла 1917.У саставу Југословенске дивизије је учествовао у пробоју солунског фронта.25.јануара је унапређен у чин поручника. Орден белог орла са мачевима ИВ реда добио је 14.јануара 1918. Друго митраљеско оделење,одликовано је златном медаљом за храброст.Дража је добио и енглески војни крст,једини у својој дивизији.На Косову и Метохији је боравио све до краја 1918. упућен на гушење Арнаутске побуне. У јесен 1919.предложен је за прелазак у КРАЉЕВУ ГАРДУ у Београду.Поручник Михаиловић постао је водник 3.чете 1.батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Дража се није ту дуго задржао због инцидента у кафани «Слобода» уочи поноћи 31.децембра.Гардијски поручник Бухоњицки је држао говор у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију.Кад су му претили због тога,Дража је извадио пиштољ,репетирао и ставио на сто,рекавши : ДА ВИДИМО КО ЈЕ БОЉИ СРБИН ОД МЕНЕ.Добио је 15 дана затвора,после је враћен у XXВИИИ пешадијски пук у Скопље.14.октобра је унапређен за капетана ИИ класе. 1920.Дража се оженио Јелицом Бранковић,ћерком пуковника Јеврема Бранковића.Изродили су четворо деце:Бранка,Љубивоја,Војислава и Гордану.Једино је Гордана наставила свој живот,данас живи у Београду као лекар у пензији. Као капетан,Дража је годину и по дана радио у обавештајном оделењу,а шест месеци у наставном оделењу.Мајорски испит је положио 16.марта 1925. да би 17.децембра био унапређен у чин мајора.Следи превођење у ђенералштабну струку 24.фебруара 1926. које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.Тако јеДража стао у ред најелитнијих официра. 17.децембра униформу је украсио орденом југословенске круне ИВ реда.Чин пуковника је добио за Васкрс 1930.године. Службу у краљевој гарди Дража је завршио 14.фебруара 1935,кад је прекомандован у организацијско оделење ђенералштаба министарства војске и морнарице.Ту је остао само до 28.маја када је дошла наредба за одлазак у Софију на место војног аташеа.!936.је премештен за аташеа у Прагу.1939.Дража се враћаа у Љубљану.Током 1940.године неколико пута су забележени Дражини антихитлеровски испди.Генерал Недић даје Дражи 30 дана затвора због напада на Хитлера у енглеској амбасади на пријему. Недуго затим,Србију гази комунистичка чизма и Тито који »завијају» Србију у црвено.Дражу су комунисти ухапсили где су га свакодневно у затвору дрогирали ињекцијама «Мескалина».Осуђен је на стрељање али је убијен од стране партизана у ноћи између 16. и 17. јула 1946. Беда злочиначке комунистичке политике покосила је најбоље у нашем народу,међу њима и ђенерала Драгољуба Михаиловића.У сећању је остао подвиг,као некад Лазаров,који ће вјеки вјеков надахњивати нова србска поколења.

Дражино писмо

Писмо је објављено јула 1946. године у Њујорку, од стране Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу. Само неколико дана после тога, Михаиловић је ликвидиран у Београду. Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон када су му предлагали да напусти Франиуску. Једино што данас могу да учиним је да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито који нема ничег заједничког ни са овом земљом нити са овим народом, па да могу да побегнем.Тамо код вас у Швајцарској имате довољно мојих официра и војника који су напустили земљу и, са мојом дозволом. Ви такође имате и велики број некадашњих ратних заробљеника и депортираца, који данас представљају живе сведоке неправде која се спроводи над нашом нацијом. Међутим, сједињени духом, не пропустите ниједну прилику, а да пашу патњу не покажете онима око вас, тако да читав цивилизован свет сазна праведност наше борбе. Понављам, моје место је овде, у мојој земљи, са мојим народом, да бих тако умањио њихову патњу, и да бих их охрабрио у њиховом веровању у спасење, које ће ипак доћи.Увек сам говорио да ће савезници једнога дана схватити какву су грешку направили, дајући Југославију у руке Тита и његових терористичких комуниста.Комунисти су сконцентрисали све своје напоре да мене ухвате. Мобилисали су све своје сервилне послушнике: Бугаре, Албанце, Италијане и друге комунисте - који су сви сједињени у својој решености да мене ликвидирају. У овом подухвату совјетски специјалисти су такође бројни.Ви знате моју стратегијску намеру, да се одржим по сваку цену за велики задатак који је пред нама. Можда ћу пасти за наш свети циљ. Ви знате да ће тиме пасти и праведна борба наше нације. Јер ја једино чиним што је воља народа - због тога сам и почео борбу против окупаторских снага, а доцније и против комуниста.Не сумњам ни за тренутак, Зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком Отаџбином.

Милош Обилић


Милош Обилић (такође и Милош Кобилић или Милош Кобиловић) је име јунака из српске епске поезије, као и историјских извора који је убио турског султана Мурата I у Косовској бици. У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај; Милош је добио своју снагу кобиљег млека, од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена је била Мара, кћерка кнеза Лазара Хребељановића. Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару, током Косовске битке, Милош се дошао до турског кампа претварајући се да је пребегао на страну Турака, и у погодном тренутку се пробио до султановог шатора и смртно га ранио. Према турским изворима, султан Мурат I је убијен након битке, када је српски војник који се правио мртав убио султана када му се приближио. Овај догађај и Косовска битка су дубоко уткани у српску националну свест, историју и поезију. Овај чин је проглашен као Милошева најскривенија жеља да се одужи свом народу и да се жртвује да би задао ударац тиранији и помогне хришћанску борбу против ислама.



Прилично је тајанствена чињеница да ни у народном предању ни у писаним историјским документима није сачувано име косовског јунака који је на Видовдан 1389 погубио турског султана Мурата. У народној поезији он је Милош Обилић.
О његовом су херојском делу у потпуности сагласни и српски и турски извори, дакле зна се да је у јеку битке успео да се приближи султану и да га пробурази. Наравно, квалификације тог чина су супротстављене: врхунско херојство и домишљатост, по српским, или врхунска подлост и лудило, по турским тумачењима истог догађаја.


Ђакон Игњатије, неколико дана након боја, први помиње косовског јунака и наводи да је Мурата лукавством убио "Лазарев слуга по имену Милош".

У "Краљевству Словена" Мавро Орбин (1601.) наводи да је Милош Обилић пореклом са Тјентишта, одгајан на Лазаревом двору и ожењен Вукосавом - Лазаревом ћерком. Другом ћерком, Маром, ожењен је Вук Бранковић. Након свађе између сестара, Милош изазива Вука на двобој у коме га збацује с коња, након чега Вук постаје његов жесток противник и клевета га за издају уочи боја.
Након "Кнежеве вечере", у којој Милош одбија оптужбе, у зору, непримећен, са наопако окренутим копљем оде код турака и бива примљен код султана кога смртно рани. Мало је фалило да успе да побегне, успева да доспе до свог коња и попне се на њега, али бива рањен од султанове телесне гарде и гине.
Вест о Милошевом бекству је уздрмала српски табор, па кнез Лазар одржава говор у коме подстиче на одважност.
Бој почиње добро по српску страну која потискује турке, али је кључан тренутак Лазарева промена коња - настаје расуло због мишљења да је Лазар погинуо и општа бежанија којој се и сам Лазар морао прикључити након безуспешних покушаја консолидације војске. Кнез Лазар бива принуђен да крене за главнином војске избегавајући главни друм да не би набасао на турке, али упада у замку коју су сељаци ископали да би ухватили неку звер, где га турци сустижу и убијају.
Према Филипу Леоницеру и турским аналима - Лазара не убијају у тој замци (јами у земљи), већ га заробљавају и одводе у логор где му одрубљују главу.
Ову верзију косовског боја М. Орбин доноси према извесном Лују Цријевићу, али се у историографији његови извори не сматрaју довољно поузданим.
Константин Филозоф, писац животописа Стефана Лазаревића, не помиње Милошево име, али описује подвиг. У једном примерку рукописа је накнадно дописано Милошево име, али другом руком.
Остаје недоумица зашто је име изостављено, што неки сматрају потврдом о неисторијској, измишљеној личности Милоша Обилића.
Разлог изостављања Милошевог имена неки историчари виде у прагматичним разлозима очувања власти деспота Стефана Лазаревића. Деспот је врло добро знао да истицање јунаштва косовског јунака значи истовремено умањивање јунаштва и заслуга његовог оца кнеза Лазара, нарочито ако је Лазар заробљен и погубљен у бежанији. У условима одбране од турака, српске властеле, па и свог брата Вука, деспот је могао сматрати да је паметније величати свог оца и градити његов култ, а самим тим градити себи стабилнију позицију као легитимном наследнику.
Име Милоша Обилића тј. Кобилића, у таквим приликама подлеже неспомињању, али остаје подвиг који је тако велики да се не може прећутати.
Према фирентинским изворима - није било лукавства. Група од дванаест витезова са Милошем, пробила се до Мурата и убила султана (према писму фирентинске општине упућеном краљу Твртку у коме честита на косовској победи и упућује захвалност дванаесторици племића који су допрли до Муратовог шатора).

Isidora Dankan


Malo je znano da modernu igru otpocinju u Americi pocetkom veka tri samouke zene izrazite umetnicke osobenosti:
Isidora Dankan (Isadora Duncan:1878-1927),
Loi Fuler (Loie Fuller: 1862-1928 ) i
Rur Sen Denis (Ruth St Denis: 1880-1968 ).

Svaka od njih trazila je sopstvenu igru:
Isidora oslonjena na grcku filozofiju zivljenja i igre;
Loi traga za onim sto igri daje novu dimenziju - osvetljenjem i bojama;
Ruth se okrenula Orijentu i Indiji.
Sve tri stoje na pocetku price o stvaranju moderne igre i novog shvatanja zivota.




Utemeljivačica

Isidora je, prema misljenju istoricara igre, igraca, koreografa, duhovna utemeljivacica moderne igre. To pre svega znaci da nacela igre koja danas vidimo u modernoj igri razlicitih americkih i evropskih trupa, imaju zajednickog sa onim sto je ona pocetkom veka zastupala - da je umetnost zivot (Od samog pocetka ja sam igrala iskljucivo svoj sopstveni zivot, pise Isidora u svojoj autobiografiji). I jedno i drugo ona zasniva na slobodi (bila je protiv institucija - pozorisnih i bracnih) i ljubavi (jedino su iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni).


Inovatorka

Isidora umetnost shvata kao napor da se izrazi istina sopstvenog bica gestom i pokretom, i zato igra treba da bude izraz fizicke slobode (oslobodjena od ideoloskih pritisaka svake vrste). Osnovu - i umetnosti i zivota - cini ljubav - umetnost se ne moze razdvojiti od ljubavi (“umetnik je jedini ljubavnik, samo on ima cistu viziju lepote, a ljubav je slika duse kojoj je dopusteno da se zagleda u neprolaznu lepotu'').

Sopstvenost, sloboda, ljubav i lepota osnovni su stozeri Isidorinog traganja za jednostavnim, iskonskim pokretima kojima se svakodnevno uzdize na nivo umetnickog. Jednostavne gestove oblikuje u praznom scenskom prostoru, oslobodjenog dekora (samo plave zavese upucuju da je u pitanju pozoriste, a ne zivot), bosonoga, raspustene kose, obavijena porozirnom tunikom, Isidora gradi put novom vidjenju smisla i cilja igre u prostoru i vremenu. Ona negira umetnost baleta, a priznaje umetnost duse (''Ubrajam sebe u neprijatelje baleta, jer smatr-am da je to lazna i besmislena umetnost, zapravo, moje je misljenje da balet uopste ne spada u umetnost'').

Igrala je na osnovu svoje intuicije, na osnovu onoga sto joj je urodjena potreba, bez stvorenog plana unapred (kako je to cinio Fokin ili neki drugi poznati i priznati koreograf). Zato su mnogi bili skloni da njenu igru odrede kao improvizaciju, a taj sud vec vuce negativnu konotaciju da je rec o necem ''nestudioznom''. Stanislavski zapaza da ''Duncanova nije u stanju da o svojoj umetnosti govori sistematicno i logicno. Njoj su ideje padale na pamet slucajno, cesto izazvane najneocekivanijim svakodnevnim dogadjajima''.


Inspiratorka


Bas zbog te svoje osobine da svaki put oseca i situaciju i sagovornika ona je bila velika inspiratorka, pokretacica vec osvescenih ideja svojih savremenika: vajara, slikara, posebno pos-lenika u pozoristu. Ne zato sto je tako htela, vec zato sto je svojom licnoscu nosila poslanje da u drugima budi potencijale koji ce ih uciniti vidljivim svetu.
Ocu svoje dvoje dece, voljenom coveku, ''stvorila (je) mogucno-st.... da primeni svoje pozorisne ideje i da postane tvorac modernog teatra''. Gledajuci nju na sceni on je u sebi otkrio da o pozoristu misli isto (''Ali zasto ste ukrali moje ideje i gde ste nasli moje dekoracije''?/ ''Izmislila sam ih kad mi je bilo pet godina, i od tad igram u svom dekoru'').

Fokin priznaje u autobiografiji (Protiv struje) da se tek nakon vidjenja Isidorine igre osmelio da unese izmene u svojim klasicnim baletima o cemu je razmi-sljao i pre susreta s njom, ali nije imao dovoljno smelosti da ih realizuje. Na mnogo mesta u knjizi govori o Isidori kao onoj neponovljivoj inspiratorki koja ocarava igrom i idejama.

Isidora belezi u autobiografiji (Moj zivot) susret sa Stanislavskim: ''Jasno mi je da smo mi trazili jedno te isto, ali u razlicitim vidovima umetnosti''... ''mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''. Stanislavski slicno potvrdjuje (u kjizi Moj zivot u umetnosti): ''Shvatio sam da na raznim krajevima sveta, silom nama nepoznatih okolnosti, razliciti ljudi u raznim oblastima, tragaju za novim, prirodno nastalim stvaralackim principima.Kad se sretnu, iznenade se saznanjem o zajednickim obelezjima svojih ideja - mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''.


Mističarka


Isidora je preteca danasnjeg dogadjanja u umetnosti igre: svoju svakodnevnicu promislja kao trenutak istorije, pridajuci joj onu vaznost koju joj je Stvoritelj namenio. Priroda, voda, more, bili su stalni izvori inspiracije njene stvaralacke energije, njene urodjene potrebe da onome sto je stvoreno oko nje daje opsteljudska znacenja, religiozno verujuci da ima misticnu vezu sa Stvoriteljom prirode (''Moj zivot i moja umetnost rodeni su iz mora'').

Tvrdila je za sebe da je ateistkinja, a verovala je u predodredjenost zivota; zelela je ''da izvrsi obnovu religije kroz igru, da postigne punu spoznaju lepote i svetlosti ljudskog tela izrazene pokretom''. Taj tragalacki put bio je dug: ''Dane i noci sam provodila u studiju muceci se da otkrijem onu igru koja bi mogla biti bozanski izraz covekove duse, ovaplocen u pokretima tela''.

Feministkinja


Nekonvencionalnim zivotom pokusala je da afirmise sopstvenost, lepotu, ljubav i slobodu u zivotu (muskarca i zene), nacela koja prelaze u umetnost i otuda se od nje otudjuju i postaju nasa. Njena potreba da stvara igrom, bila je veca od drugih potreba koje bi joj drustvene konvencije nametale. Ona je feministkinja po nacinu na koji je stvarala i po onome sto je stvorila.

U puritanskoj Americi svoga vremena, kao i u Evropi gde je vecinu godina igrala, bila je za zivota , osporavana kao umetnica, negirana kao osoba. Takve su se ocene prenosile i u nasu domacu periodiku i publicistiku, sto je stvaralo mizogenicnu atmosferu prema njenoj izuzetnoj stvaralackoj licnosti: taj neprijatni okolni svet koji je o njoj lose govorio za njena zivota; ta potreba da se njen zivot pokazuje kao prljavi ves, a ne da se povezuje sa njenim nacelom - umetnost = zivot.

A zivot, onda, po njoj, znaci neprestano traganje, kao i u umetnosti. Njena tragalacka potreba vodila ju je u corsokake, kako to i biva kod stvarnih stvaralaca: nagon za stvaranjem vuce, a ti ne pogadas onu pravu ulicu. Ti pogresni putevi (te pogresne ljubavi), davali su joj novu snagu, uvek u dosluhu sa prirodom. To je kod nje zanimljiva veza. Kao kad udes u morske talase i oni ti daju moc talasanja, kao svoju sopstvenu moc. Tako i ona nalazi neprestanu energiju koju joj drugi odvlace, ona je ponovo stvara i tako dok se nije istrosila i nestala kao stvarateljka. a ona fizicka smrt, dramski tako neponovljivo nama data, bila je tek tacka u stalnom dosluhu Stvoriteljeve i njene.

Nama je danas jasno da je Isidora primer zene koja stvara,
kreira i inspirise druge, kao jedna od onih koje pomeraju svet.





Isidora Dankan rođena je u San Francisku, 26. 05. 1877. u irskoj porodici. Ljubav prema muzici i pokretu, usadila joj je majka pijanistkinja.
Od malih nogu je svoje osećaje pokazivala kroz ples,
i uveliko sanjala o
sjaju pozornice.

Međutim, stvarnost je bila malo surovija. Kada je otac napustio porodicu, Isidora, njena majka i sestre su bukvalno gladovale.. Bez para u džepu, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom restoranu.

Bila je uporna i nepokolebljiva, postepeno se približavala svom cilju.
Dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa.
Zbog svog čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta
je bosa i skoro gola – izviždana od publike i urnisana od kritike.
Zbog toga odlazi u London.
Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, su je podržali,
uz obilnu finansijsku potporu. Krenula je na turneju po Evropi i svuda je doživela izuzetan uspeh. Mnoge druge balerine i igračice,
kopiraju Isidorin način igre – bose u providnim tunikama.
Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi je voleli.
Godine 1905. odlazi u Rusiju, i svojom je igrom opčinila tamošnje
umetnike i uzak krug publike.

Privatan život joj je bio prepun uzbudljivih događaja,
protkan sa mnogo ljubavi i mnogo patnje.
Njeno dvoje dece, rođeno u dve različite veze, poginulo je nesrećnim slučajem. Poslednji, od mnogobrojnih skandala, priredila je 1921.,
kada je opet otišla, u tada mladu komunističku Rusiju
– proglasivši se '' crvenom ''.
Time je na sebe navukla gnev Zapada. Udala se za slavnog pesnika
Sergeja Jesenjina, ali je i ta veza uskoro doživela krah.
On se ubio, a Isidora više nije mogla da se skrasi.

Vozila se kolima 13.09.1927. Oko vrata je imala dug svilen šal.
Šal se obmotao oko točka u brzini,
munjevito, okončavši život slavne igračice.

Erzebet Batori




Eržebet Batori (Elizabeth Nádasdy, Báthory Erzsébet, Elizabet Bathory; 7. avgust 1560-21. avgust 1614.) bila je mađarska grofica. Ona je jedna od najpoznatijih masovnih ubica i vampirista u istoriji. Optužena je zajedno sa 4 saučesnice za mučenje i smrt od 300 do 2.000 devojaka (u zavisnosti od izvora). Većinu svog života provela je u zamku Čahtice, Slovačka, dok je poslednje 4 godine svog života provela u zatvoru. Njene saučesnice su ubijene.

Biografija
Eržebet su sa 11 godina verili za Ferenca Nadaždija, moćnog mađarskog vojnika, a 1575. godine se i udala za njega. Pre udaje rodila je ćerku Anastasiju i smatra se da je otac ovog deteta jedan od slugu. Kao svadbeni poklon Eržebet je dobila zamak Čahtice, koji se nalazio na vrhu brda i bio je okružen selom. Eržebet i Ferenc imali su šestoro dece: Anastaziju Batori, Katalin Nadaždi, Katalin, Mikloša, Oršolju i Pal, od kojih je dvoje umrlo vrlo rano. Eržebetin muž ubijen je 1602. godine. Nije poznato kada je Eržebet počela ubijati devojke, ali smatra se da je to bilo između 1585. i 1610. Isto tako se smatra da su njen muž i rođaci znali za ubistva, ali da niko nije hteo da interveniše. Kao jedan od motiva Eržebete Batori navodi se da je preko krvi želela da očuva svoju lepotu.

Jednog običnog dana, neka sluškinja iz dvorca iznervirala je Eržebet nekvalitetnom uslugom i ova joj je zabila makaze u glavu. Devojčina krv pala je na Eržebetine ruke. Kada je Eržebet oprala tu krv, učinilo joj se da je tamo gde je bila krv koža postala mlađa. Tada je smislila plan kako da povrati svoju mladalačku lepotu. Mislila je, ako se bude kupala u krvi lepih, mladih devojaka ili čak pila njihovu krv, mogla bi postati lepša nego ikad. Eržebet je pozivala mlade, najčešće nevine devojke u svoj zamak, surovo ih mučila, pila im krv, a zatim ih ubijala.

Posle nekog vremena shvatila je da krv seljačkih devojaka nema efekta na njenu kožu. Trebala joj je kvalitetnija krv. 1609. otvorila je akademiju u svom zamku. Tu su imućniji roditelji iz svih predela slali svoju decu kako bi se učili plemićkim manirima. Eržebet je mučila žrtve makazama, iglama, užarenim gvožđem, kolcima.


Ruševina grada Čahtice, u kojem je živela Eržebet Batori.Eržebet je otkrivena 1610. godine, kada je sa zidina dvorca u svom ludilu bacila 4 masakrirane žrtve. Vest je ubrzo stigla do cara i on je naredio Eržebetinom rođaku Turzou da je uhapsi. Turzo ju je uhvatio na delu. Eržebetini saučesnici su poubijani, dok ona nije mogla biti pogubljena jer je bila plemićkog porekla. Međutim, pronađena je rupa u zakonu i Eržebet je zazidana u svom dvorcu, u toaletu. Pronađena je mrtva 1614. godine.

Porodica Batori je smatrana za vampirsku porodicu. Pored svih događaja sa Eržebet Batori, koja je čak živela u Transilvaniji čiji je princ bio nećak Eržebete, porodica Batori imala je veze i sa grofom Drakulom. Zapovednik pohoda koji je pomogao Drakuli da povrati presto bio je Ištvan Batori; jedan od Drakulinih poseda, dvoraca Fagaras, postao je vlasništvo Batorijevih u Eržebetino doba, a i obe porodice su imale amblem zmaja na porodičnim grobovima.

Pretpostavlja se da su strašna nedela iz života Eržebet Batori inspirisali Brama Stokera da napiše roman Drakula.

ЂУРА ЈАКШИЋ
(1832-1878)


Рођен је у Српској Црњи, у свештеничкој породици. Пошто двапут бежи из трговачке школе у коју га отац уписује, завршава три разреда гимназије а потом учи сликарство у Темишвару, Бечу, Пешти, Великом Бечкереку и Минхену. Није стекао шире опште или књижевно образовање јер је сав био усредсређен на сликарство као позив и рано је почео да слика по наруџби и тако обезбеђује егзистенцију. Из Војводине прелази у Србију, учитељује по забитим селима. Немиран дух, пргав и нетрпељив, вечити бунџија- Јакшић је свуда долазио у сукоб са појединцима, друштвом, властима. Стално је премештан, отпуштан из службе, судски гоњен због свога књижевног рада или мишљења. Посљедњих година радио је као коректор Државне штампарије у Београду. Умро је од исцрпљености и туберкулозе у Београду 1878. године.
У лирској поезији је остварио тематско богатство и највећи уметнички домет иако је објавио само једну књигу песама ("Песме", 1873). Ове су песме искрене и доживљене, одликује их сликовитост и музикалност, снажна осећања и богат израз, поетски занос и егзалтирани тон. Најизразитији романтик међу српским уметницима у поезији је ишао властитим путем. Песник ноћи, потмулих тишина, стрепњи пред непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих тирана и стекао глас српског Тиртеја. Писао је такође историјске трагедије херојске инспирације с монументалним или једнодимензионалним ликовима, обележене снажним лиризмом (Јелисавета и др.). Он је и прозни писац, најзначајнији приповедач епохе романтизма.

Мила точи...

..."После боравка у Бечу и Минхену где је учио сликарство, песник Ђура Јакшић, октобра 1855. године, привремено се настанио у Кикинди. Данима је углавном самовао у свом атељеу, а зимске вечери је проводио у крчми "Код белог крста". Неочекивано, ту га је обузела љубав која ће касније бити чувена захваљујући баш његовим уметничкиим склоностима. У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. "Оне су служиле, оне наплацивале, оне забављале, па... оне, односно она Мила-и привлачила госте", открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај Нушићев пријатељски запис "Мила"(прва љубав Ђуре Јакшића), прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић. Она је "млада, лепа, ватрених очију, танка струка". Служила је Ђуру, пио је сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице:
"Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео да га други послужи, чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и... испио часу до дна."
Јакшић се толико загледао у Милу да се намеравао њоме и оженити. Међутим, није имао куражи то да јој каже, тврде његови биографи. Он је поваздан по столу или по хартији цртао њену слику и у томе се толико извештио да ју је напамет радио, што је Мили било мило…
А једног дана - записује даље Нушић - Миле нестаде, оде у госте. Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило да се неће никада ни вратити. Тада се изјадао у четири строфе песме "Мила"
"…Ана точи, Ана служи,
ал' за Милом срце тужи…"
Аналитичари су за то рекли да одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији догађај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе…
Међутим, Ђурин удес почео је крајем 1856. године, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен главни редитељ и драматург био је Ђура Рајковић. Тада се Јакшићу догодило нешто да не може бити горе, песму "Мила" показао је ником другом него имењаку Рајковићу, који се већ био загледао у Милу на шта она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више него сликар и песник. Кад је прочитао песму Рајковић је Бога молио да је Јакшић не објави;
"Убио га Бог, само да не штампа ту песму, а какав је и то ће учинити", говорио је Рајковић. Тако је и било. Јакшић је у листу "Седмица" у Новом Саду објавио "Милу" 1856. године, али се сакрио под псеудонимом "Теорин". Није имао куражи да се потпише, или је желео да остане тајна ко то тужи за Милом из крчме "Код белог крста".
Док је први Ђура стално цртао портрете свог идола, дотле је други Ђура прво код девојчиног оца, а после и код саме девојке удесио женидбу. И после неколико дана рекао је Јакшићу да више не слика Милу јер је она његова вереница.
"Нема нама Миле више", туговао је Јакшић у стиху. Нема Миле нема ни радости. И ко да игра, да пева, ко да жедни, ко да пије? Куда да оде и шта да ради? Са Милом у срцу и без јасног пута у живот, Ђура се обрео у Новом Саду, а убрзо и у манастиру Крушедол у намери да се закалуђери. У песми "Искушеник" из тих најтежих дана у његовом животу, он тугује за далеком крчмарицом. Из Крушедола се упутио у србијанска села, у беспућа где је једно време учитељевао. Прво је био учитељ у влашком селу у Подгорцу, затим Сумраковцу, па Пожаревцу, Крагујевцу, Рачи… А свуда га прати бреме сиротиње, сукоби са страшним кметовима…
А шта је било са Милом?
Удала се за Ђуру Рајковића, новембра 1857 године и три године касније заједно су ступили у позоришну дружину. Играла је епизодне улоге. Док је живела у Београду Нушиц је од ње сазнао многе појединости из крчме "Код белог крста".
"Мила, та лепа Мила, којој је Јакшић написао прву песму, није нико други до данасња тетка Мила, удовица Ђуре Рајковића, коју смо дуги низ година виђали на београдској позорници, а која данас живи тешке дане, са бедном пензијом од 500 динара"- записао је Нушић. "Ви је Београђани сви знате и видећете је сутра на погребу Јакшићевом"- огласио је Нушић у свом запису, објављеном 20. октобра 1907. дан пре преноса посмртних остатака Ђуре Јакшића, његове супруге Тине и сина Белуша са Старог на Ново гробље у Београду. Позвао је Милу у поворку :"…пођи, пођи са својих седамдесет година тетка Мило, и сети се, сети се оних лепих дана…"
Јакшићеви биографи тврде да Мила никада није схватила величину Ђурине љубави. Ни после песникове смрти, када су га сви славили, она изгледа, једина није схватила његову величину. Све до пред саму смрт говорила је о њему с добродушним покровитељством као о боему и пијаници, тиме се ваљда тешила што није пошла за њега. Умрла је у дубокој старости, 1916.године у Русији, тридесет и осам година после Јакшића, а четрнаест година након смрти мужа Ђуре Рајковића.
Јакшићева слика "Девојка у плавом" у коју је уткао дубоку осећајност према вољеној девојци, ушла је у нашу уметност као ремек-дело, а "Мила", осим у престижним збиркама поезије, живи у народу, пева се у крчмама, на естради, телевизији, иако је настала пре 150 година."

Мила

,,Вина Мило!'' орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи -
Ал' за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали'
- Ма се раст'о бела света -
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!...
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!''

АЛЕКСА ШАНТИЋ
(1868-1924)

Алекса Шантић је рођен 27. маја 1868. у Мостару. Један од највећих српских песника. Отац му је умро док је Алекса био дете, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани
и потом се вратио у Мостар.
Највећа дела стварао је на крају 19. и почетком 20. века.
Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао
Хајнриха Хајнеа. Његове песме пуне су емоционалног бола,
родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално
и социјално угрожен српски народ. Био је оснивач културног листа „Зора“ и председник Српског певачког друштва „Гусле“. Током живота је објавио огроман број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“,
„Немања“ и „Под маглом“.

Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Познати песник умро је у Мостару од туберколозе - 2. фебруар 1924.


Остајте овдје

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ - ДИС
(1880-1917)

Владислав Петковић Дис (10. март 1880, Заблаће код Чачка - 16. мај 1917, код Крфа), песник. Велики српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата пребегао је у Француску. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће немачка подморница код Крфа и он бива потопљен.
У седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму "На прозору свећа гори" и то на немачком језику који једва да је срицао.
Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова,
с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара, својим двема збиркама поезије, заслужио је место у скоро свим антологијама српске поезије.

У браку је био са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом, коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:
- Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити...
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
- За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали. На свет је дошло и њихово двоје деце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и светски, растанак...
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију пјесника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да "јесте једна неука и груба имитација". Поезија "Утопљених душа" је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио "Ми чекамо пара". У овој збирци пјесник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други пјесници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Због тога су многи критичари сматрали да је ова збирка слаба у целини те да су стихови звечећи празни и јефтино патетични.


Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

SVETI KNEZ LAZAR



Knez Lazar,koji je vladao od 1371 do 1389 god. u oblasti triju Morava,predstavlja jednog od najvaznijih srpskih vladara u to vreme.Proslavio se ucescem u Kosovskoj bitci,u kojoj je i izgubio zivot,ali koja ga je ujedno svrstala u red besmrtnika.

O knezevom zivotu pre pocetka vladavine i o njegovim precima, ne zna se mnogo.Prema oskudnim podatcima koji su zabelezeni,knezev otac je bio Pribac Hrebeljanovic iz Prilepca kod Novog Brda.On je bio znacajna licnost na dvoru cara Dusana.Obavljao je posao logofeta,sluge ili peharnika.Na osnovu patronima Hrebeljanovic,moze se zakljuciti da se deda kneza Lazara zvao Hrebeljan,za koga ne postoje pouzdani istorijski podatci.Od blize porodice knez Lazar je imao i sestru Draganu,koja je bila udata za celnika Musu.Inace ime Lazar je jevrejskog porekla,”El’azar”,sto znaci “Bozija pomoc”.

Knez Lazar je jos kao mladic doveden u sluzbu na dvor cara Dusana,koji je ubrzo ocenio sposobnosti i vrline Lazareve,te ga je postavio za prvog u dvoru.Car Dusan zeni Lazara svojom srodnicom Milicom,kcerkom kneza Vratka,potomka Nemanjica po Vukanu.Dao mu je i jedan deo drzave na upravljanje,gde su kneza Lazara svi voleli i postovali.Knez Lazar je pokusao da nastavi tradiciju Nemanjica,ali mu desavanja u zemlji nisu isla u prilog.Krizno vreme od smrti cara Dusana pa do ucvrscenja na vlasti kneza Lazara,u jos slobodnom delu Srbije unelo je surevnjivost u ponasanje i uzajamne odnose oblasnih gospodara.Pored tih unutrasnjih nesuglasica,sve se jace osecala i opasnost od Turaka,koji su vec zauzeli dobar deo srpske zemlje,pa su cak cesto upadali i u moravsku Srbiju kneza Lazara.
Knez Lazar se titulisao kao “gospodar svih Srba”, i upotrebljavao vladarsko ime Stefan.Crkva je priznala kneza Lazara za suve-



renog samodrzavnog vladara svih Srba,a takvim ga smatra i Carigradska patrijarsija koja se knezu Lazaru u pismu iz 1386, obraca kao preuzvisenom knezu sve Srbije.Knez Lazar je postavio pitanje skidanja crkvene anateme sa Srbije kod odgovornih u Carigradu.Carigradski patrijarh Filotej poslao je jeromonahe Mateja i Marka da u Srbiji svecano objave skidanje anateme.Oktobra 1375 za srpskog patrijarha izabran je Jefrem,poreklom Bugarin,ali Hilandarac.
Zupan Nikola Altomanovic je posle pokasaja da pomocu Venecije oduzme od Dubrovnika Ston i Peljesac,doziveo slom.Uplitanje Venecije na obalama istocnog Jadrana pogodilo je ugarske interese.Zato je kralj Ludvig I,podstakao bosanskog bana Tvrtka i svog vazala, kneza Lazara, da se obracunaju sa Nikolom Altomanovicem.1373 godine, zupan NIkola je pobedjen od strane udruzenih saveznika i pomocne ugarske cete.Zupan je uhvacenu Uzicu i oslepljen,a njegove posede su podelili Tvrtko i knez Lazar.Knez Lazar je sa svojim srodnicima Musicima i zetom Vukom Brankovicem,dobio

krajeve od Rudnika do Kosova.Knez Lazar je 1379 godine,napao Radica Rastislavica,i oduzeo mu Kucevo i Branicevo.Posle smrti kralja Ludviga,knez Lazar je napao Golubac i Beograd.Tako je oblast u kojoj je vladao, obuhvatala predele od izvorista Morave do Save i Dunava,sa gradovima:Nis,Krusevac,Uzice,Novo Brdo i Rudnik.Bracnim vezama je ucvrstio svoje pozicije.Kcerku Maru je udao za Vuka Brankovica,Jelenu za Djurdja II Stracimirovica Balsica,trecu kcerku je udao za bugarskog velikasa Sismana,a cetvrtu za velikasa Nikolu Gorjanskog Mladjeg.Kasnije se Olivera,najmladja kcer,udala za Bajazita.
Kada je sultan Murat podigao vojsku na kneza Lazara i Srbiju,knez Lazar je sazvao velmoze,podanike i prijatelje uoci bitke,da mu pomognu u odbrani Srbije.Neki vladari su se odazvali knezevom pozivu,prvenstveno njegovi zetovi,i na Vidovdan 28.VI 1389 godine, izasli su na Kosovo polje da odbrane Srbiju od najezde Turaka.U tom boju je poginuo knez Lazar.Kneza Lazara i jos nekoliko srpskih velmoza uhvatili su Turci i posekli.



Sahrana kneza Lazara nije mogla biti obavljena odmah nakon njegove pogibije,jer se njegovo telo nalazilo u rukama Turaka.Bajazit,naslednik sultana Murata,koji je posjekao kneza Lazara,drzao je knezevo telo kao ratni trofej i sredstvo za pregovore i ucenu knezeve porodice.U nametnutim uslovima porodici,da dodje do tela,lezi kosovski poraz.Po zavrsetku pregovora,knezevo telo je predano porodici i ona ga je sahranila u Pristini,potom prenela u manastir Ravanicu,knezevu zaduzbinu.Sahrana u Pristini je izvrsena prvih dana meseca jula 1389.Po zavrsetku trece godine od Lazareve sahrane, pristupilo se svecanom otvaranju knezeva groba.Tada je utvrdjeno da telo nije podleglo trulezi i da je sveto.

Kneginja Milica


Kneginja Milica bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka. Njen otac je bio knez Vratko, u narodu poznat kao Jug Bogdan, koji je pripadao lozi Nemanjića. Milica je roćena 1335. godine, a udala se za kneza Lazara 1353 godine. U tom braku rodila mu je osmoro dece, tri sina i pet kćerki. Nakon pogibje kneza Lazara u Kosovskom boju 1389. godine, kneginja Milica je pruzela njegove državne poslove. Pored upravljanja državom Milica se bavila i književnošću. Kada je njen sin Stefan porastao i postao vladar, Milica je napustila državne poslove i sa Jefimijom, svojom rođakom, koja je bila udovica despota Uglješe otišla je u Ljubostinju, manastir koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Ostatak svog života Milica je provela u Ljubostinji, gde je umrla i sahranjena 1405. godine.


Kad začuše devet Jugovića,
poskočiše na noge lagane,
potegoše mače kovrdine
da pogube cara u stolici.
Moli im se stari Jug-Bogdane:
„Nete, sinci, ako Boga znate!
Ako danas cara pogubite,
na vama će ostanuti kletva;
dok izvadim knjige staroslavne,
da ja gledam, sinci, u knjigama,
je l' Milica Lazu suđenica."
Knjige uči stari Jug Bogdane,
knjige uči, grozne suze roni:
„Nete, sinci, ako Boga znate!
Milica je Lazu suđenica,
na njemu će ostanuti carstvo,
sa njome će carovati Lazo
u Kruševcu kod vode Morave.
Kad to začu silan car Stjepane,
on se maši rukom u džepove,
te izvadi hiljadu dukata,
i izvadi od zlata jabuku,
u jabuci tri kamena draga,
obilježje Milici đevojci.

KAD JE LAZAR POSO NA KOSOVO...

MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST


Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.




МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА

Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"


СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."
Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.
Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на јалију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
- Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.

Justin Popović


Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.

U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji vladika dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog.

Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.

Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.

Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi Religija i filosofija Dostojevskog, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetoga sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima.

U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu prima jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa „Hrišćanski život“. Poznati su njegovi članici „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji sv. Isaka Sirijskog i sv. Makarija Egipatskog. Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis „Hrišćanski život“ ugasi.

U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo ga je Sveti sinod odlučio postaviti za episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Posle toga je postavljen za profesora |Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sv. vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije.

Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetotačke literature.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva.

U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.

O samome životu oca Justina u Ćelijama, ima se mnogo reći. Stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji su stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović - lelićki paroh, avvini učenici i ostali poštovaoci...

Otac Justin je se upokojio u isto vreme i u isti dan kada je i rođen - na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.

Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC zajedno sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru.