Nek ti jutro zamirise jasminom

Danas zivimo u vremenu hladnih, okamenjenih srca i sledjenih dusa.

Ljudi jedva jedni drugima nazovu dobar dan, a ako se uz to i progovori po koja rec, ona je obicno neiskrena i hladna.

A tako je malo potrebno da bi se nekom ulepsao dan i pruzila nada u zivot... samo par toplih iskrenih reci od srca i osmeh koji ne kosta nista

Svima nama je to danas potrebno, nismo ni svesni koliko, pa ipak ne cinimo nista da se prvo mi sami promenimo u odnosu na druge, da obradujemo nekog lepom recju, da prvo mi damo, da bismo dobili...

Zasto ovo pisem?

Nedavno sam gledala na satelitskom programu nemacke televizije reportazu o starim zanatima u nekoj od arapskih zemalja.
Bazari su bili prepuni najraznovrsnije robe, od tona raznih zacina, do savremene tehnike. Medjutim, posto se radilo o rucnim izradama pojedinih predmeta, to je ekipa obisla krojace koji su sili i rucno vezli zlatnim nitima najlepse kaftane i tunike, pa zatim zlatare, kujundzije, grncare, kao i mnoge druge zanatlije.
Emisija je bila divna, ali jedna stvar me posebno zadivila i iznenadila, a to je njihova medjusobna srdacnost koja prelazi u poeziju.
Jedan zlatar, koji ima desetak svojih radnji, poveo je ekipu do jednog poznatog kujundzije, a usput je pozdravljao poznanike sa najtoplijim, najiskrenijim osmehom recima:
"Neka ti ovo jutro zamirise jasminom"
"Kao zubor planinskog potoka neka odzvanjaju tvoje reci u usima onih koji te slusaju"
"Neka bi ti svaki trenutak ovog dana bio obasjan suncem"

Ljudi kojima su bile upucene ove reci odgovarali su na isti nacin, ili samo recima :
"Bog te blagoslovio za tvoje lepe zelje", i sve iskreno, nasmejanog lica koje je zracilo toplinom i prijateljskom naklonoscu.

Mogu reci da je i svaba bio zbunjen na neki nacin, jer je samo prokomentarisao - "Da.
oni se tako pozdravljaju medju sobom..."

Nas bi te covek ismejao i reko da si lud kad bi ga odjednom susreo recima: "Neka ti
ovo jutro zamirise na jasmin..."
A to tako lepo zvuci! I tako krepi dusu i greje srce...
Probajte
Nije tesko

Neka vas nocas pohode najlepsi, najsladji snovi, neka vas kad sklopite oci prenesu na zlatnim oblacima u srecne doline radosti i smeha...

Sledeci tekst cini mi se bas odgovara ovde


Božiji memorandum

Za: Tebe Od: Boga

Primi moj savet.
Ja čujem tvoj krik.

Prolama se kroz tamu, prolazi kroz oblake, meša se sa svetlošću zvezda i pronalazi put do mog srca sledeći sunčane staze. Boli me krik zeca uhvaćenog u zamku, vrapca kog je majka izbacila iz gnezda, deteta koje se bespomoćno praćaka u jezeru, i sina moga koji je prolio krv na krstu. Znaj da i tebe čujem. I budi miran. Budi staložen. Donosim ti olakšanje za tvoju tugu, jer poznat mi je njen uzrok... i znam joj lek.

Plačeš nad svojim dečjim snovima, koji prohujaše s godinama.
Plačeš nad svojim samopoštovanjem, koje je uništio neuspeh.
Plačeš nad svojim mogućnostima, koje si trampio za sigurnost.
Plačeš nad svojom individualnošću, koju je pregazila rulja.
Plačeš nad svojim talentom, koji je protraćen zloupotrebom.

Gledaš sebe s osećanjem stida i užasnut okrećeš glavu od svog odraza u vodi. Ko je to ruglo čovečanstva koje te gleda bez trunke srama u očima? Gde je tvoja uljudnost, lepota tvog lika, brzina tvojih pokreta, jasnost tvoga uma, tvoje briljantno izražavanje? Ko je ukrao ta tvoja blaga? Znaš li lopova, kao što ga ja poznajem?

Nekada si spuštao glavu na travnati jastuk na livadi svog oca i, gledajući gore u katedralu od oblaka, znao si da će, vremenom, sve zlato Vavilona biti tvoje.
Nekada si pročitao mnoge knjige i ispisao mnoge tablice, ubeđen da ćeš, van svake sumnje, dostići i nadmašiti mudrost Solomonovu. Godišnja doba će se smenjivati i prolaziće godine, a ti ćeš suvereno vladati sopstvenim Rajskim vrtom. Sećaš li se ko je usadio u tebe sve te planove i snove, zasejao to seme nade? Ne sećaš se.

Iščileo je iz tvoga sećanja i trenutak kada sam stavio ruku na tvoje nežno čelo, onog časa kada si izašao iz majčine utrobe. I tajna koju sam šapnuo u tvoje maleno uvo poklanjajući ti svoj blagoslov. Sećaš li se naše tajne? Ne sećaš se. Godine koje su prošle, uništile su tvoje sećanje, tako što su ti ophrvale um strahom i sumnjom, uznemirenjem, kajanjem i mržnjom, a u obitavalištu tih zveri nema mesta za radosne uspomene.

Ne tuži više. S tobom sam... a ovaj trenutak je prelomna linija tvog života. Sve što je prošlo, nije ti ništa bliskije od vremena koje si proveo u majčinoj utrobi. Prošlost je mrtva, i neka pripadne mrtvima.

Danas vaskrsavaš iz žive smrti. Danas ću se, kao što je Elijah učinio nad udovičinim sinom, triput nadneti nad tobom i ti ćeš ponovo živeti. Danas ću, kao i Eliša Šanamatinom sinu, staviti svoja usta na tvoja usta, svoje oči na tvoje oči, svoje ruke na tvoje ruke i tvoje telo će ponovo biti toplo. Danas ću ti, kao Isus na Lazarevom grobu, narediti da izađeš, i ti ćeš izaći iz jame prokletstva i započeti novi život.

Danas je tvoj rođendan. Ovo je novi datum tvoga rođenja. Tvoj je prvi život, baš kao u pozorišnoj predstavi, bio samo proba. Ovaj put, zavesa se podiže. Ovaj put, svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put nećeš napraviti grešku. Upali svećice. Podeli tortu. Sipaj vino. Ti si ponovo rođen.
Kao leptir iz svoje čahure, vinućeš se u vis...poletećeš onoliko visoko koliko želiš. Ni ose, ni vilinski konjici, ni insekti ljudskog roda, neće ugroziti tvoju misiju i tvoje traganje za istinskim bogatstvima života.

Oseti moju ruku na svojoj glavi. Slušaj moju mudrost. Dopusti da ponovo s tobom podelim tajnu koju si na rođenju čuo i potom zaboravio. Ti si moje najveće čudo.

Ti si najveće čudo na svetu.

To behu prve reči koje si ikada čuo. A tada si zaplakao. Svi zaplaču.
Nisi mi tada poverovao...i ništa se u godinama koje su prolazile nije promenilo, što bi pobedilo tvoju nevericu. Jer, kako bi ti mogao da budeš čudo, kada si okovan dugovima i budan ležiš na mukama, jer ne znaš kako da sutra zaradiš za hleb?

Dosta je bilo. Za prolivenim mlekom se ne plače. Pa ipak, koliko sam ti proroka, koliko mudraca, koliko pesnika, umetnika, kompozitora, koliko naučnika i filozofa i ostalih glasnika poslao s porukom o tvojoj božanskoj prirodi, pobožnosti i tajnama dostignuća? Kako si se ophodio prema njima?
Još te volim i sad sam uz tebe, da bi se kroz ove reči obistinilo predskazanje da će Bog ponovo pružiti ruku da bi po drugi put povratio ostatak svog naroda.
Pružio sam ti ruku. Ti si ono što mi je ostalo.

Beskorisno je da te pitam: zar nisi znao, zar nisi čuo, zar ti nije rečeno još na početku; zar nisi shvatio još od postanka Zemlje? Nisi znao; nisi čuo; nisi shvatio. Rečeno ti je da si prerušeno božanstvo, bog koji izigrava ludu. Rečeno ti je da si nešto izuzetno, plemenitog razuma, neograničene umešnosti, brz i izvanredan u obliku i kretanju, kao anđeo u pokretu, kao sputani Bog. Rečeno ti je da si so zemlje.Otkrivena ti je tajna kako se pomeraju planine, kako se postiže i ono nemoguće.

Nikome nisi verovao. Spalio si mapu na kojoj je bio put do sreće, odrekao se traženja duševnog mira, ugasio sveće duž puta ka slavi, i tada si se spoticao, izgubljen i uplašen, u tami uzaludnosti i samosažaljenja, sve dok nisi pao u pakao koji si sam stvorio.

A onda si plakao, udarao se u grudi i proklinjao zlu sreću koja te je zadesila. Odbijao si da prihvatiš posledice sopstvene uskogrudosti i lenjosti i tražio si žrtvenog jarca kojeg ćeš okriviti za svoj neuspeh. Kako si ga samo brzo pronašao.

Okrivio si mene!

Tvrdio si da su tvoje teškoće, tvoja osrednjost i nedostatak šansi, tvoji promašaji... bili Božja volja! Nisi bio u pravu! Hajde da napravimo popis. Da navederno sve tvoje teškoće. Jer, kako da tražim od tebe da izgradiš novi život ako alat za to nemaš?

Da li si slep? Rađa li se i zalazi li sunce, a da ti to ne vidiš?

Ne. Ti vidiš... a stotine miliona receptora koje sam ti ugradio u oči omogućavaju ti da uživaš u čarobnoj lepoti lista, snežne pahuljice, jezerceta, orla, deteta, oblaka, zvezde, ruže, duge... i pogleda punih ljubavi. Upiši jedan blagoslov.

Da li si gluv? Može li beba da se smeje ili plače, a da je ti ne čuješ?

Ne. Ti čuješ... i dvadeset i četiri hiljade vlakana koje sam ugradio u svako tvoje uvo čuju vetar u granju, plimu koja kvasi stenje, veličanstvenost opere, crvendaćevu pesmu, dečju igru... i reči „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nem? Da li je pljuvačka jedino što izlazi iz tvojih usta kada pokreneš usne?

Ne. Ti govoriš... kao nijedno od ostalih mojih stvorenja, a tvoje reči mogu smiriti ljutite, oraspoložiti utučene, podstaći one koji pokleknu, razvedriti nesrećne, ugrejati dušu usamljenih, pohvaliti one koji zaslužuju, ohrabriti poražene, podučiti one koji ne znaju... i reći „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nepokretan? Da li tvoje bespomoćno telo zauzima prostor?

Ne. Ti se krećeš. Ti nisi drvo, osuđeno na mali komad zemlje, dok vetrovi i svet rade s tobom šta hoće. Možeš da se protegneš, trčiš, igraš i radiš, jer dao sam ti pet stotina mišića, dve stotine kostiju i petnaest kilometara nervnih vlakana, i sve ih sinhronizovao da se pokoravaju tvojim naredbama. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nevoljen i nedostojan ljubavi? Da li te usamljenost guši i danju i noću?

Ne. Ne više. Jer sada znaš da je ljubav tajna, da je moraš bez razmišljanja pružiti da bi je dobio. Ljubav radi ispunjenja, zadovoljstva ili ponosa, nije ljubav. Ljubav je poklon koji ne traži uzvraćanje. Sada znaš da je nesebična ljubav sama sebi nagrada. Čak i neuzvraćena ljubav nije gubitak, jer ona će ti se sama vratiti, i omekšati i pročistiti tvoje srce. Upiši još jedan blagoslov. Upiši ga dvaput.

Da li ti je srce bolesno? Da li popušta, da li mu je naporno da te održi u životu?

Ne. Tvoje je srce snažno. Dotakni grudi i oseti njegov ritam, pulsiranje, čas za časom, danju i noću, trideset i šest miliona otkucaja svake godine. Godinu za godinom, bilo da si budan ili spavaš, ono pumpa krv kroz više od devedeset hiljada kilometara vena, arterija i cevčica... više od dva miliona litara svake godine. Čovek nikada nije izumeo takvu mašinu. Upiši još jedan blagoslov.

Da li je tvoja koža bolesna? Okreću li ljudi glavu od tebe, užasnuti tvojim izgledom?

Ne. Tvoja je koža čista, ona je čudo. Sve što joj je potrebno jesu sapun i ulje, pranje i briga. Vremenom će i najjači čelik izgubiti sjaj i zarđati, ali tvoja koža neće. Upotreba će pohabati svaki metal, ali ne i taj omotač u koji sam te smestio. Koža se stalno obnavlja, nove ćelije zamenjuju stare. Upiši još jedan blagoslov.

Da li su ti pluća zagušena? Boriš li se za svaki dah?

Ne. Ona te održavaju i u najgadnijem okruženju, koje si sam stvorio, i neprekidno rade da bi provukla kiseonik, koji daje život, kroz šest milijardi džepova u tkivu, oslobadajući istovremeno tvoje telo od otpadnih gasova. Upiši još jedan blagoslov.

Da li ti je krv zatrovana? Da li je pornešana s vodom i gnojem?

Ne. U tvojoj krvi ima oko dvadeset i dva triliona krvnih ćelija, u svakoj od njih su milioni molekula, a u svakom molekulu nalazi se atom, koji osciluje više od deset miliona puta u sekundi. Svake sekunde dva miliona tvojih krvnih ćelija umire, da bi ih zamenilo dva miliona novih, u vaskrsavanju koje traje neprekidno od tvog prvog rodenja. Tako je uvek bilo u tvojoj unutrašnjosti, a sada će biti i spolja. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si malouman? Nisi u stanju da misliš?

Ne. Tvoj je mozak najkompleksnija struktura u univerzumu. Ja to znam. Njegovih kilogram i trista grama prosečne mase sadrže oko trinaest milijardi nervnih ćelija, a to je dva i po puta više nego što ima ljudi na Zemlji. Da bih ti pomogao da upamtiš svako opažanje, zvuk, ukus, miris i dešavanje od dana tvog rođenja, ugradio sam u tvoje ćelije hiljade milijardi proteinskih molekula. Svi dogadaji su tu, čekaju samo da ih se setiš. A da bih pomogao mozgu da kontroliše tvoje telo, raspršio sam po njemu milione receptora za bol, dodir i temperaturu. Zlatne rezerve nijedne nacije nisu tako dobro čuvane kao ti.
Ti si moje najbolje delo. U tebi ima dovoljno atomske energije da razori bilo koji od velikih gradova na svetu... i da ga ponovo sagradi.

Da li si siromašan? Nemaš ni srebra ni zlata?

Ne. Ti si bogat! Upravo smo zajedno nabrojali sva blaga koja poseduješ. Prouči taj spisak. Nabroj ih ponovo. Neka znaš šta imaš!

Zašto si izdao samog sebe? Zašto si govorio da su blagodeti čovečanstva tebi oduzete? Zašto si obmanjivao sebe govoreći kako si nemoćan da promeniš svoj život? Zar nemaš obdarenosti, čula, sposobnosti, zadovoljstava, instinkta, osećanja i ponosa? Zar si bez nade? Zašto se povijaš i kriješ u senci, kao poraženi div, čekajući saosećanje koje će te odneti u željeno ništavilo i vlagu pakla?

Toliko mnogo imaš. Preplavljen si blagoslovima... i tako se nepažljivo odnosiš prema njima, kao dete iskvareno luksuzom, a davao sam ti ih tako velikodušno i redovno. Odgovori mi. Odgovori samom sebi.

Nema bogatog čoveka, a starog i bolesnog, maloumnog i bespomoćnog, koji se ne bi menjao s tobom, dao ti sve svoje zlato u zamenu za blagoslove koje ti tako olako shvataš. Znaj da prva tajna sreće i uspeha i leži u tome da poseduješ, čak i u ovom času, svaki blagoslov koji ti je potreban da bi dostigao veliku slavu. Oni su tvoje blago, alatke pomoću kojih gradiš, počev od danas, temelje novog i boljeg života.

Zato ti kažem, pogledaj svoje blagoslove i svestan budi da već jesi moje najveće delo. Ovo je prvi zakon koji moras da poštuješ ako želiš da izvedeš najveće čudo na svetu, da svoju ljudskost povratiš iz žive smrti. I budi zahvalan na onome čemu te siromaštvo naučilo. Jer siromašan nije onaj koji malo ima, već onaj koji mnogo traži... a istinska sigurnost nečija ne leži u stvarima koje on ima, nego u onima bez kojih može. Gde su te teškoće koje su krive za tvoj neuspeh? Postojale su samo u tvom umu. Nabroj svoje blagoslove.

Drugi je zakon sličan prvom. Proglasi svoju jedinstvenost.
Osudio si sebe živog na sirotinjsko groblje, i sada ležiš tamo, nesposoban da oprostiš sebi sopstveni neuspeh, razarajući se mržnjom prema samom sebi, osećanjem krivice i gadeći se zločina koje si počinio prema sebi i drugima. Zar te ovo ne zbunjuje? Zar se ne čudiš kako to da ja mogu da ti oprostim tvoje promašaje, tvoje grehe, tvoje bedno ponašanje... kada ti ne možeš da oprostiš sebi?

Obraćam ti se sada, iz tri razloga. Potreban sam ti. Ti nisi deo rulje koja srlja u propast u bezličnoj masi mediokriteta. Uz to... ti si velika retkost. Zamisli Rembrantovu sliku, Degaovu statuu, Stradivarijusovu violinu ili Šekspirovu dramu. Od velike su vrednosti iz dva razloga: stvorili su ih vrhunski majstori i nema ih mnogo. Pa ipak, svako može da se umnoži u više primeraka.

Kada se tako rezonuje, ti si najvrednije blago na kugli zemaljskoj, jer znaš svoga stvoritelja i jedan si jedini. Nikada, među svih sedamdeset milijardi ljudi koji su hodali Zemljom od postanka sveta, nije bilo nikoga potpuno nalik tebi.
Nikada, do kraja sveta i vremena, neće biti nikoga kao što si ti. Nisi pokazao svest o svojoj jedinstvenosti, niti da je poštuješ. Pa ipak, ti si nešto najređe na svetu.

Od tvoga oca, u trenutku najveće ljubavi, poteklo je bezbrojno seme života, više od četiri stotine miliona ćelija. I sve su one, ušavši u tvoju majku, zalutale i uginule. Sve osim jedne! Tebe. Jedino si ti opstao u toploj nutrini tvoje majke, tražeći svoju drugu polovinu, jednu-jedincatu ćeliju majčinog tela, tako malu da bi više od dva miliona takvih kao ona bilo potrebno da ispuni žirovu kapicu. Ipak, uprkos neverovatno malim mogućnostima, ti si istrajao i, u tom nepreglednom okeanu tame i propasti, našao tu beskrajno malu ćeliju, sjedinio se s njom i započeo novi život. Svoj život.

Stigao si, donoseći, kao i svako dete, moju poruku da se još nisam sasvim razočarao u ljude. Dve ćelije sjedinjene u čudo. Dve ćelije, od kojih svaka sadrži dvadeset i tri hromosoma i, u svakom hromosomu, stotine gena, koji će odrediti svaku tvoju karakteristiku, od ponašanja do boje očiju i veličine mozga.

Kombinujući sve što imam na raspolaganju, počev od tog jednog zrnca sperme, od četiri stotine miliona koliko ima tvoj otac, pomoću stotina gena u hromosomima tvojih roditelja, mogao sam da stvorim trista hiljada milijardi ljudi, koji se svi međusobno razlikuju.

Ali, koga sam stvorio?
Tebe! Jednog i jedinstvenog. Najređeg od malobrojnih. Neprocenjivo blago koje poseduje kvalitete uma, govora, kreranja, pojavu i sposobnost delanja kao niko ko je ikada živeo, živi ili će tek živeti.

Zašto sebe daješ u bescenje kada si vredan kraljevskog otkupa? Zašto si slušao one koji su te ponižavali... jos gore, zbog čega si im verovao?
Poslušaj moj savet. Ne skrivaj više svoju jedinstvenost u tami. Neka se vidi. Pokaži je svetu. Ne stremi tome da hodaš kao tvoja braća, da govoriš kao tvoj voda, ni da radiš kao oni osrednji. Nikada ne radi kao drugi. Nikada ih ne oponašaj. Jer, kako da budeš siguran da ne oponašaš kakvo zlo, a oni koji se ugledaju na zao primer, uvek ga nadmaše, dok oni koji oponašaju ono što valja, nikada ne budu u toj meri dobri. Pokaži svetu svoju jedinstvenost i zasućc te zlatom. To je, dakle, bio drugi zakon.

Proglasi svoju jedinstvenost.

Sada si primio dva zakona. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Nemaš nikakvih teškoća. Nisi od osrednjih. Klimni glavom. Nasmeši se, makar na silu. Priznaj svoju snmoobmanu. Šta je sa sledećom tvojom priružbom? Šanse ne posežu za tobom? Poslušaj moj savet, i to će proći, jer dajem ti sada zakon uspeha u svakom poduhvatu. Pre mnogo vekova, tvoji praoci su ga dobili s vrha planine. Neki su mu se priklonili i, gle, život im je bio ispunjen plodovima sreće i dostignuća, blagom i duševnim mirom. Mnogi nisu slušali, tražeći magična sredstva, nepoštene puteve, ili su čekali đavola pod maskom srećne prilike da bi došli do životnih bogatstava. Zalud su čekali... baš kao i ti, i onda plakali, kao i ti, okrivljujući mene za svoju nesrećnu sudbinu.

Zakon je jednostavan mlad ili star, prosjak ili kralj, beo ili crn, muško ili žensko... svi mogu; da iskoriste tajnu za svoje dobro; jer od svih pravila, govora i zapisa o uspehu, samo je jedan metod koji je uvek uspevao... ma ko da ti traži da pređeš s njim jedan kilometar... ti pređi dva. To je, dakle, treći zakon... tajna koja će ti doneti bogatstvo i priznanja koji prevazilaze sve tvoje snove. Predi još jedan kilometar!

Jedini siguran način da uspeš jeste da uvek daješ od sebe više i bolje od onoga što se od tebe traži, bez obzira na to koji je tvoj zadatak. Ovo je oduvek bila navika svih uspešnih ljudi. I zato kažem, najsigurniji način da budeš proklet osrednjošću jeste da radiš samo ono za šta si plaćen.
Ne misli da te varaju ako daješ više nego što vredi srebro koje za to primaš. Jer, iznad svega što živi postoji klatno, i ako za proliveni znoj ne budeš nagraden danas, sutra će ti se vratiti desetostruko. Onaj osrednji nikada neće preći još jedan kilometar, jer, zašto da laže sebe, misli on. Ali ti nisi osrednji. Taj kilometar je privilegija koju moraš sam sebi odobriti. Ne možeš, ne smeš da je izbegavaš. Zapostavi je, radi malo kao drugi, i odgovornost za neuspeh je samo tvoja.

Ako više radiš, a ne primaš naknadu za to, kada prestaneš, nećeš patiti zbog gubitka. Uzrok i posledica, sredina i krajnost, seme i plod, nedeljivi su. Posledica se razvija u samom uzroku, krajnost već postoji u sredini, a plod je uvek u semenu. Predi još jedan kilometar.

I ne zabrinjavaj se ako služiš nezahvalnog gospodara. Služi ga još bolje.
Umesto njega, neka ja budem tvoj dužnik, jer tada ćeš znati da će ti svaki minut, svaki sekund koji si više radio, biti plaćen. I ne brini ako nagrada ne stigne za kratko vreme. Što se duže odgađa isplata, to bolje po tebe... a najbolje u ovom zakonu i jeste ta kamata na kamatu. Ne možeš zapovedati uspehu, moraš da ga zaslužiš... i sada znaš veliku tajnu, neophodnu da bi zaslužio njenu nesvakidašnju nagradu. Pređi još jedan kilometar!

Gde je ono polje sa koga si vikao kako nemaš šansu? Pogledaj! Pogledaj oko sebe. Vidi, tamo gde si se, koliko juče, valjao na smetlištu samosažaljenja, sada po zlatnom tepihu hodaš. Ništa se nije promenilo... osim tebe, ali ti i jesi sve. Ti si moje najveće čudo. Ti si najveće čudo na svetu. Sada znaš tri zakona sreće i uspeha. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Predi još jedan kilometar!

Budi strpljiv u svom napredovanju. Da nabrojiš svoje blagoslove sa zahvalnošću, da proglasiš svoju jedinstvenost s ponosom, da predeš još jedan kilometar, pa još jedan - to se ne postiže dok trepneš okom. Ono do čega se najteže dolazi, traje najduže; oni koji zarade svoje bogatstvo, pažljivije se prema njemu odnose nego oni koji ga naslede.

I nemaj straha na pragu svog novog života. Svako je plemenito dostignuće povezano s rizikom. Onaj ko se plaši susreta s jednim, ne može da očekuje da će dobiti drugo. Sad znaš da si čudo. A čudo ne poznaje strah. Budi ponosan. Ti nisi trenutni kapric nepažljivog tvorca koji eksperimentiše u laboratoriji života. Nisi rob sila koje ne možeš da shvatiš. Nisi izraz ničije sile do moje, ničije ljubavi do moje.

Stvoren si sa svrhom. Oseti moju ruku. Čuj moje reči. Potreban sam ti... i ti si potreban meni. Treba iznova da sagradimo svet... a ako je za to potrebno čudo, zar je to za nas problem? Mi smo oboje čudo, a sada imamo i jedan drugoga. Nikada nisam prestao da verujem u tebe, još od onog dana kada sam te iz velikog talasa bespomoćnog izbacio na pesak. To je, mereno na tvoj, ljudski, način, bilo pre više od pet stotina miliona godina. Mnogo sam modela, oblika i veličina isprobao, dok nisam, pre trideset hiljada godina, napravio od tebe savršenstvo.

Od tada nisam više ulagao napore da te poboljšavam. Jer, kako bi iko mogao da poboljša čudo? Bio sam potpuno zadovoljan tobom. Dao sam ti ovaj svet, i vlast nad njim. Potom sam, da bih ti omogućio da se u potpunosti iskažeš, još jednom položio svoju ruku na tebe i obdario te moćima koje, do dana današnjeg, nisu date nijednom drugom biću osim tebe.

Dao sam ti moć razmišljanja.
Dao sam ti moć ljubavi.
Dao sam ti moć volje.
Dao sam ti moć mašte.
Dao sam ti moć stvaranja.
Dao sam ti moć planiranja.
Dao sam ti moć govora.
Dao sam ti moć molitve.

Bio sam bezgranično ponosan tobom. Ti si moje najbolje delo, moje najveće čudo. Kompletno živo biće. U stanju si da se prilagodiš svakoj klimi, svakoj teskoći, svakom izazovu. U stanju si da izadeš na kraj sa sopstvenom sudbinom bez moje pomoći. U stanju si da protumačiš ono što osećaš ili opažaš, ali ne instinktivno, već razumom i namernom akcijom koja je u datom trenutku najbolja za tebe i čovečanstvo. Stigosmo, tako, i do četvrtog zakona uspeha i sreće... jer, dao sam ti još jednu moć - veliku moć, kakvu nemaju ni moji anđeli.

Dao sam ti... moć izbora.

Ovim darom, postavio sam te čak i iznad svojih anđela... jer oni nemaju slobodu da izaberu greh. Dao sam ti potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Rekao sam ti da sam odlučiš o svojoj prirodi, u skladu sa sopstvenom voljom. Ni rajski ni zemaljski u potpunosti, bio si slobodan da doteraš sebe u željeni oblik. Imao si moć da se spustiš do najnižih oblika života, ali i moć da, ako tvoja duša želi, budeš ponovo roden u nekom višem, božanskom obliku. Nikada ti nisam odrekao tu tvoju veliku moć, moć izbora.

A šta si ti učinio s tom ogromnom snagom? Pogledaj se. Pomisli na izbore koje si napravio u životu i seti se sada onih trenutaka gorčine, trenutaka kada bi pao na kolena, samo kada bi mogao ponovo da biraš. Što je prošlo, prošlo je... a sada znaš i četvrti veliki zakon sreće i uspeha... Koristi mudro svoju moć izbora.

Izaberi ljubav... radije nego mržnju.
Izaberi smeh... radije nego plač.
Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje.
Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.
Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje.
Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.
Izaberi davanje... radije nego kradu.
Izaberi delanje... radije nego oklevanje.
Izaberi razvoj... radije nego truljenje.
Izaberi molitvu... radije nego kletvu.
Izaberi život... radije nego smrt.

Sad ti je jasno da tvoje nesreće nisu bile po mojoj volji, jer ti si onaj koji je imao moć, i sve radnje i misli koje su te odvele među ljudski otpad tvoje su, a ne moje delo. Moji moćni darovi bili su previše za tvoj slabi karakter. Sad si postao mudriji i plodovi zemlje biće tvoji. Više si od ljudskog bića - postaješ sve ljudskiji. Sposoban si za velika dela. Tvoj potencijal je neograničen. Koje od mojih stvorenja, osim tebe, ima moć nad vatrom? Koje od mojih stvorenja, osim tebe, razume gravitaciju, koje je stiglo do neba, pobedilo bolesti, morije i suše?

Nikada se više ne ponižavaj! Nikada se nemoj zadovoljavati mrvicama!
Nikada ne skrivaj svoje talente, od danas, pa nadalje! Seti se kako deca kažu, „kada budem veliki dečko". A šta je to? Jer, veliki dečaci kažu „kada odrastem". A kada odrastu, kažu „kada se oženim". Ali, biti oženjen - šta je to, uopšte? Onda se misao menja u „kada se penzionišem". A kada i to stigne, osvrnu se i pogledaju za sobom; tada vide da je sve pomeo neki ledeni vetar i da su, nekako, sve propustili i da je sve otišlo u nepovrat.

Uživaj danas u današnjem danu... a sutra u sutrašnjem. Izveo si najveće čudo na svetu. Povratio si se iz žive smrti. Više nećeš žaliti sebe i svaki će ti novi dan biti izazov i radost. Ponovo si rođen... ali, kao i ranije, opet možeš da biraš izmedu neuspeha i očajanja, ili uspeha i sreće. To je tvoj izbor. Samo tvoj. Ja mogu samo da gledam, kao i ranije... ponosan... ili žalostan.
Seti se, dakle, koja su četiri zakona sreće i uspeha.

Nabroj svoje blagoslove. Proglasi svoju jedinstvenost. Predi još jedan kilometar. Koristi mudro svoju moć izbora. I još jedan, da bi dopunio ova četiri. Čini sve s ljubavlju... voli sebe, voli druge, i voli mene. Obriši suze. Posegni za mojom rukom, uhvati je - i uspravi se. Pusti da pokidam taj mrtvački pokrov koji te je sputao. Danas ti je obznanjeno:
Ti si najveće čudo na svetu!

U početku beše Reč Božija i ta Reč beše u Boga i Bog beše reč...


Moć reči beskonačna je ....


SRECA JE KADA JE - ONO STO MISLIS, ONO STO KAZES, I ONO STO RADIS U HARMONIJI.


Prikladno odabrana reč je
dovoljna da zaustavi vojsku u begu,
da poraz pretvori u pobedu,
te spasi carstvo. (Emile De Girardiu)



Riječi ... zlatne, poput melema za dušu, tople, drage, potrebne kao vazduh i voda ... riječi surove, okrutne, britke poput sablje, skidaju glavu i ubijaju ... riječi su zaista čudesno moćne.



Šaputaću ti na jastuku misli moje
I govoriću ti ono što osećam, što želim.
Što ti ne mogu reći u nekom običnom razgovoru.
Želim da od mene čuješ samo lepe reči.
Pa ja sam tu samo još neki sat i odlazim.
I dok budem bio tu i ti budeš bila.
Ja ću ti opisati reči mojih nadanja
Reči koje će milovati tvoju dušu.
Govoriću ti kako je napolju nebo plavo
Iako je u stvarnosti neke sive boje.
Ja ću ga rečima obojiti.

I pričaću ti kako kiša koja pada, pada zbog nas.
Da ono jato ptica proleće pored nas, zbog nas.
Da sneg kojeg gaziš pada da ti hod bude mekan.

Moja priča i moje šaputanje tebi
Biće uvek, uvek, najlepša, najiskrenija.

Og Mandino - Najvece cudo na svetu

Izvanredna motivaciona literatura, inace knjiga je rasporedjena u deset Svitaka, ovo je Svitak broj 1.

Danas započinjem novi život. Danas odbacujem svoju staru kožu, koja je dugo podnosila brazgotine neuspeha i trpela od rana osrednjosti. Danas se ponovo rađam i mesto mog dolaska na svet je ovaj vinograd u kojem ima voća za sve.

Danas ću ubrati zrna mudrosti sa najbogatijih i najsočnijih čokota u vinogradu, sa loza koje su, iz naraštaja u naraštaj, zasađivali najmudriji u mom zanatu. Danas ću okušati ukus grožđa sa tih čokota i u sebe uneti seme uspeha, pohranjeno u svakom zrnu i novi život, zastrujaće mojim krvotokom.

Put, koji sam za sebe odabrala je prepun mogućnosti, pa ipak, prate ga i očaj i čemer i na njemu leže rasuta tela onih koji su pretrpeli neuspeh, i kada bi se naslagala jedna preko drugih, nadvisila bi i bacila senku i na najveću piramidu na ovoj zemlji.

Pri svemu tome, za razliku od drugih, neću doživeti neuspeh, jer u rukama držim mape koje će mi pokazivati put preko opasnih voda, do obala, koje su mi se koliko juče činile neostvarivim snom. Neuspeh mi više neće biti jedina plata za borbu koju vodim.

Baš kao što priroda nije mom telu dala ništa što bi mu pomoglo da bude neosetljivo na bol, tako ni mom životu nije darivala baš ništa što bi mu pomoglo da podnese neuspeh. Kao i bol, i neuspeh je stran mom životu. U prošlosti sam neuspeh prihvatala kao što prihvatam i bol. Sada ga odbacujem i pripravna sam za mudrost i načela što će me iz senki izvesti na svetlost dana i dovesti me do bogatstva, položaja i sreće, koji daleko prevazilaze i moje najmahnitije snove, tako da će mi se čak i zlatne jabuke iz Hisperidskog vrta, činiti pravednom nagradom. Vreme uči svemu onoga ko živi zauvek, ali ja ne raspolažem dobrobiti večnosti.

Pa ipak, tokom vremena koje mi je dodeljeno, moram uvećavati umeće strpljivosti, budući da priroda nikad ne dela u žurbi. Da bi se stvorilo maslinovo drvo, koje je vladalac nad svim drugim drvećem, neophodno je stotinu godina. Opet, luk doživljava starost sa samo devet nedelja. Do sada sam živela kao stručak luka i to me nije zadovoljavalo. Sada, pak, namerna sam da postanem poput maslinovog drveta i uistinu najveća među svim u mome poslu. A kako da to postignem?

Nemam ni znanja ni iskustva koja bi mi pomogli da postignem veličinu, često sam se već spoticala u neznanju i zapadala u virove samosažaljenja. Ipak, odgovor je jednostavan. Svoj novi put, započeću neopterećena težinom nepotrebnog znanja i bez sputanosti nesmislenim iskustvom. Priroda me je već obdarila znanjem i instiktima daleko moćnijim od bilo koje šumske zveri, a i vrednost iskustva se precenjuje i najčešće to čine stari ljudi, koji glavama klimaju mudro i zbore glupo.

Uistinu, iskustvo nas uči temeljito, ali njegove upute istovremeno proždiru čovekove godine. I tako, poduke iskustva gube u valjanosti kada se javi trenutak potrebe za njihovom posebnom mudrošću. Na kraju, ispostavlja se da je bilo traćeno na već mrtve ljude. Pored toga, iskustvo se može uporediti sa modom. Ono što je uspešno danas, sutra se može pokazati i neprikladnim i nekorisnim. Samo načela opstaju i upravo njima sada raspolažem, pravila što će me odvesti do veličine, sadržana su u rečima ispisanim na ovim svicima. Ono čemu će me oni naučiti, više je kako da izbegnem neuspeh, nego kako da postihgnem uspeh, jer, šta je uspeh, nego stanje svesti.

Ni dva mudraca, među hiljada drugih, neće uspeh opisati istim rečima. Opet, s druge strane, za neuspeh je dovoljna jedna jedina reč. Neuspeh čini čoveka nesposobnim da ostvari ciljeve što ih je u životu sebi postavio, ma kakvi ti ciljevi bili.

U stvari, jedina prava razlika između onih koji jesu i onih koji nisu uspeli, stiče se u različitosti njihovih navika. Dobre navike su ključ svakog uspeha. Rđave navike, opet, predstavljaju još neotključana vrata koja vode u neuspeh. I tako, prvo pravilo, koje nameravam da sledim i koje dolazi ispred svih drugih jeste sledeće: Izgradiću u sebi dobre navike i postaću njihov rob.

Kao dete, bila sam rob svojih impulsa, sada sam kao i svi ostali rob svojih navika. Svoju slobodnu volju sam godinama stavljala u službu svojih brojnih navika, i ono što sam u prošlosti činila, već je obeležilo stazu, koja ozbiljno preti da mi zatoči budućnost.

Mojim postupcima upravljaju moj apetit, moje strasti, predrasude, pohlepa, ljubav, sredina u kojoj se krećem i navike, ali najgori tiranin između svega toga, jesu navike. Pa, prema tome, ako već moram da budem zatočenik navika, neka to bar budu dobre navike. Moje rđave navike, moraju biti počupane kao korov i nove brazde uzorane da se u njih baci dobro seme. Stvoriću dakle sebi dobre navike i postati njihov rob.

Ali, kako da dođem do tog velikog postignuća? To je moguće postići pomoću ovih svitaka, jer svaki svitak sadrži po jedno načelo koje će iz mog života odstraniti po jednu rđavu naviku i zameniti je po jednom dobrom, koja će me za još jedan korak, približiti uspehu. Jer, jedan je od zakona prirode, da se jedna navika može zameniti samo drugom.

I stoga, kako bih porukama ispisanim na svicima omogućila da obave namenjeni im zadatak, moraću se strogo pridržavati prve od svojih novih navika, koja glasi:

Svaki od svitaka čitaću i pročitavaću na propisani način tokom 30 dana, pre nego što predjem na naredni svitak.

Najpre, čitaću bezglasno reči svitka čim izjutra ustanem iz postelje. Potom, ponovo ću ih čitati bezglasno po završetku podnevnog obeda. Najzad, pročitaću ih još jednom sa dolaskom večeri, ali, što je najvažnije, ovom prilikom naglas. Sledećeg dana, postupiću isto kao i prethodnog i tako ću nastaviti da činim tokom narednih trideset dana. Potom, uzeću isti svitak i sa njim isto činiti tokom 30 dana. Nastaviću da isto postupam i sa ostalim svicima.

Živeću sa svakim od svitaka tokom 30 dana, sve dok mi to iščitavanje ne postane navika. Ali, šta će se postići ovakvom navikom? U tome se upravo i krije tajna svih ljudskih postignuća. Dok reči iz svitaka budem ponavljala iz dana u dan, ubrzo će postati deo mog delatnog uma, međutim, što je mnogo važnije, one će se zavući i u onaj moj drugi um, onaj tajanstveni izvor koji nikada ne spava, onaj koji stvara moje snove i koji me često navodi na postupke koje ni sama ne mogu da razumem.

I kada se reči svitka stalože u tom mom tajanstvenom umu, počeću svakog jutra da se budim sa osećanjem obodrenosti, kakvo nikada ranije nisam upoznala. Snaga će mi narasti, kao i bodrost i želja da se suočim sa svetom ukloniće strahove sa kojim sam se budila sa izlaskom sunca i biću srećnija no što sam ikad verovala da mogu biti u ovom svetu čemera i sukoba. Na kraju, doći ću do toga da se prema svemu sa čim ću se suočiti, odnosim kako mi svici nalažu da se odnosim i ubrzo ću sve što činim u prilog nečemu ili nasuprot nečemu, činiti sa lakoćom, jer sve što čovek čini uz vežbu, vremenom postaje lako.

Na taj se način rađa nova dobra navika, jer kada nešto što čovek čini postaje lako zahvaljujući stalnom ponavljanju, on u tome nalazi i zadovoljstvo. A kada u tome nalazi zadovoljstvo, u čovekovoj je prirodi da često to i ponavlja. Kada nešto stalno činim, to mi postaje i navikom, ja postajem njen rob, i budući da se radi o dobroj navici, to je upravo ono što i želim.

Danas započinjem svoj novi život. I svečano se zaklinjem sebi samoj, da ništa neće moći da uspori razvojni put mog novog života. Neću propustiti ni jedan dan da čitam ove svitke, jer izgubljeni dan, ne može se nadoknaditi, niti se može pokriti nekim drugim. Neću i ne smem narušiti tu naviku svakodnevnog čitanja ovih svitaka, jer uistinu, nekoliko časaka koje ću svakodnevno posvetiti svojoj novoj navici, mala su cena za sreću i uspeh, koji me očekuje.

I dok budem čitala i pročitavala reči na svicima što slede, ni za trenutak neću dozvoliti da me kratkoća bilo kog zapisa, ili jednostavnost reči u njemu, navede da se prema poruci sadržanoj u njemu odnosim sa nipodaštavanjem. Hiljade grozdova potrebno je iscediti da bi se dobio jedan jedini vrč vina, a i koštica i ljuska, daju se za hranu peradi. Isti je slučaj i sa grožđem drevne mudrosti.

Mnogo je toga što otpadne i što vetrovi razveju. Samo pročišćena i drevna istina, najčistija istina nalazi se u rečima što slede. Ispijaću je onako kako mi se nalaže i neću dopustiti da mi se i jedna kap prospe. A seme uspeha ću progutati. Danas mi se moja stara koža pretvara u prah. Hodaću uspravno među ljudima, ali me oni neće prepoznati, jer od danas sam nova osoba, sa novim životom.

Svima nama... i tebi, koja uvek ume da primeti ono sto je lepo.

Tu sposobnost su ljudi na zalost izgubili okrecuci se bezvrednim stvarima...bas kao

sto rece neko - divljak, hodajuci obalom mora prolazi pokraj dragulja, skupljajuci

skoljke i kamencice...



Hvala ti

Citat:


Mislim da prava poezija nije samo u knjizevnosti. Mislim da je poezija i kvalitet zivota. Poezija je upravo to sto se voli kod ljudi. Zivecu u poeziji. Nesto lagano, svetlo, nesto sto se rado gleda, udise, harmonizuje, nadahnjuje. Godi svakom coveku i ako moj osmeh probudi tu poeziju koji svaki covek ima u sebi, ma koliko bio mrgud, vratice mi se isto tako poeticnim osmesima na tim sumornim licima.


Ali, nazalost, puno ljudi jos ne mogu shvatiti vaznost zivota u raznim bojama. Da li se ikad neko od takvih ljudi zapita, kakav utisak ostavlja na druge i kako ce mu se to vratiti. Ne, oni su tu i dalje neprijatni. Krecu se stisnutih usana, nabranih obrva, sumnjicavog pogleda pa cak i ako pokusavaju da nekim trikom nameste svoja lica iz njih ipak izbija onaj njihov prozaican zivot.

Zato, hocu da zivot koji vodim bude poetican. Neka bude kao kisa, kao muzika, kao duga, stavicu u ravnotezu svoj unutrasnji zivot sa tim bojama. I usrecicu sebe, dacu svetlosti mog bica svojim bliznjima i prijateljima. Postoji i takva vrsta umetnosti da stvaram i rasejavam poeziju svuda oko sebe, da budem topla i ziva zauvek. Volela bih da sam kao Sunce pa da uvek probudim, osvetlim, izmamim radost ne samo na licima vec prvo u duhu. Kako bi samo lepo bilo.


Neka vam noc sapne svoje najlepse tajne kad se na vas jastuk spusti mirisni veo sna...

U koje nebo ti sada gledaš?
U čijim očima dio sebe tražiš?

Priznaj,
makar ljubičastom naivnom oblaku,
kakve plamene dubine u sebi ćutiš...




Reci prijateljske i blage miluju dusu mirisom jorgovana u meki prolecni suton

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni. Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila. Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći... dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…

A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?

Da, to je istina.

Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima,
samo… ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po čemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini
nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.

Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.

Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

Patuljci žive u kuglama - J. Klepac

Tema je izuzetna , voleo bih da se pridružim, ali trenutno nisam nesto in.
pokušaću , kada mi dođe inspiracija, a znam da hoće jer se družim sa Zlatnim osobama.

Sent Egziperi kaze:

Davanje nas obogacuje. Treba davati, ali potrebno je da ima onog koji prima.



To je ono sto treba obuhvatiti ovom temom.

Danas, na zalost, ljudi niti umeju da daju, niti umeju da primaju, a nisu svesni ni jedni ni drugi koliko gube time od svog sopstvenog zivota.

Nisu u najgorem polozaju oni koji ti se podsmehnu kad im dodjes u susret recima: "Nek ti ovo jutro zamirise na jasmin", i upitaju te : "Covece, jesi li poludeo?" Jer takvom coveku mozes iskreno, kao sto si ga i pozdravio, da veselo odgovoris: "Ne, nisam, stvarno ti to zelim od srca" i da se radosno udaljis od njega, jer si tvojim pozdravom pokrenuo nesto u njemu, uzdrmao njegovu uspavanu dusu, pa makar i mislio na trenutak da si poludeo, ipak nece ostati ravnodusan bar izvesno vreme, mozda ce cak i nesvesno osetiti blagi miris jasmina u sebi - po prvi put u zivotu...

Najtezi su oni ravnodusni, oni koji cute, jer su baksuzi u dusi, teski i sebi i drugima. Takvi mogu da obeshrabre coveka, da ga sputaju, da mu slome krila svojom hladnocom i ravnodusnoscu.

Ali, oni ne treba da zaustave one Zlatne Ljude u svom nesebicnom davanju
cija jutra stvarno mirisu na jasmin, ljubicicu, jorgovan i rascvetale livade i koji bi da rado podele sa drugima to svoje neiscrpno blago

tbajka ::Tema je izuzetna , voleo bih da se pridružim, ali trenutno nisam nesto in.
pokušaću , kada mi dođe inspiracija, a znam da hoće jer se družim sa Zlatnim osobama.

poz tbajka.... hvala u vivijenino ime, ona baš ume ovim temamam da nam dirne srce i dušu... a ti ne moraš da budeš in, samo imaj otvoreno srce za ove reči ovde i za tvoje Zlatne osobe i bićeš bogat


dobro jutro..dobar dan... Sunce nas zove da mu pružimo ruke

Dobro vece, svim Zlatnim srcima na ovom forumu - i onima koji nam svojim ucescem ulepsavaju dan, i onima koji nas samo rado citaju.

Oprosti Tbajka sto ti se odmah nisam javila i zahvalila za divne reci podrske, koje su me, moram priznati, dirnule. To nije moj obicaj, ali desilo mi se, medjutim, Zagino Zlatno srce se zahvalilo u moje ime, sto je divno od nje - hvala, mnogo hvala.

Hvala svima koji su se odazvali ovoj temi, hvala i Danguberu koga dugo nismo culi na ovom forumu, a koji nam se opet vratio u svom stilu.



"Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi… "

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

..........dobro jutro

[You must be registered and logged in to see this link.]

....................danas

Dobro jutro - najlepse, najtoplije, najsjajnije, nezaboravno, dobro jutro !

Ovo sam pronasla pre par minuta i dopalo mi se, nadam se da ce se dopasti i vama

neka ti ovaj dan bude prekretnica za sve one koje je suza orosila nekada,
evo sve sam ih sabrala u ovu ruzu da ti zamirise za nova jutra.




Zelim da kada god otkucas slovo na tastaturi ti zaigra osmeh,
neka bude lajt motiv za dane koji su pred tobom.

vivijen ::

Ovo sam pronasla pre par minuta i dopalo mi se, nadam se da ce se dopasti i vama

neka ti ovaj dan bude prekretnica za sve one koje je suza orosila nekada,
evo sve sam ih sabrala u ovu ruzu da ti zamirise za nova jutra.




Zelim da kada god otkucas slovo na tastaturi ti zaigra osmeh,
neka bude lajt motiv za dane koji su pred tobom.

prelepe misli vivijen

Hvala, Zago!


Na krilima svojih snova poleti kud te srce vodi

Komentari i fotke su odlični. Vivijen , Zaga ,hvala od sveg srca.Drago mi je da sam tu, sa Vama.

Evo jos lepih reci koje bi svakog obradovale. Tbajka, hvala ti sto si sa nama!

Zato ti saljem jedan topao, plavi vetric da te ponese u susret najlepsim snovima.

Svima vama, za dobar san i lepe snove.

..vetrić plavi od noći, vetrić žuti od sunca, svaki vetrić je lep samo kad nas nosi put ljubavi ....

[You must be registered and logged in to see this link.]

Svako od Vas mi je jedan dragoceni poklon u zivotu. Cast mi je biti sa vama! Ispunili ste me svojom ljudskosti i toplinom, ovde, gde caruje topla ljudska rec.

A ovo vam je nesto za pokraj uzglavlja, kad otvorite oci... da vam lepo zapocne dan

(nije sala - za sve one koji imaju nizak pritisak preporucuje se sampanjac za dorucak!)