Gosti Iz Prošlosti - VlaDISlav Petković 'DIS'

Hvala za ovaj divan prilog! Dis je moj omiljeni pesnik. Ne moze svako da pise o patnji, bolu i umiranju pre smrti na tako stvaran i slikovit, a ipak jednostavan i uzvisen nacin - to mogu samo veliki pesnici, a Dis je sa sigurnoscu jedan od njih.Njegova besmrtna dusa zivi u svakoj od njegovih pesama i svedoci o tragicnosti sudbine jednog ljudskog bica koje, svesno nemogucnosti da promeni bilo sta, odlucno i pomirljivo hoda u susret toj i takvoj sudbini.


Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k’o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

CRNA KRILA

gledam tu jesen sto ide kroz grane,
to lisce svelo, umorno, sto gine,
mirno, u blede i maglene dane,
u noci bele pune mesecine.

gledam tu jesen. dosle boje sure
i srce hladno i lagano prate
padanje lisca, umrle bozure
i crne grane sto na vetru pate.

osecam studen sa pospalog cveca,
veliki korak od te spore pratnje,
oblake dima nevidljivih svecja,
skupljene suze za nevine patnje.

sarana leta - vaskrs moje tuge,
ko mrtve ruke grane stare, gole,
uprte stoje predelima duge:
kao da zale i kao da mole.

taj pogreb prosti u kome sve cuti,
taj sprovod lisca kao jauk bije.
ja vidim jesen' padaju minuti,
sve sto je bilo, sto jos bilo nije.

i sum tajanstven kao pokret vila
ide sa zemlje, gde jos ruze cepte,
gde srca trnu: suste crna krila,
i crna krila nad zivotom trepte.

UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse.