Vredne ruke - veste ruke - zlatne ruke

Srpska tradicija je veoma bogata i dobro očuvana kroz raznovrsni izbor ručno-rađenih predmeta različite namene, koji su umetnički primeri srpskog kulturnog nasleđa.

Kombinovanjem starih tehnika i novih nacina izrade uz bogatu mastu, spretnost i kreativnost, danas imamo veliko bogatstvo u razlicitosti rucnih radova.

Ne smemo da zaboravimo da pored krojenja, sivenja, pletenja, vezenja, heklanja, tkanja i drugih rukotvorina vezanih za tkaninu uopste, imamo i bogati spektar rucnih radova vezanih za drvo, kamen, glinu, staklo, metal,
pa zato moram da spomenem duborez, grncariju, korpe i druge predmete od pruca, nakit od najrazlicitijih materijala, vitraz, mozaik i jos mnogo toga sto ulepsava i oplemenjuje zivot i onih koji te predmete izradjuju, a isto tako i onih koji ih poseduju.

Mirne duse mogu reci - Svaki rucni rad je stvaralastvo vrednih, vestih ZLATNIH ruku!

Mozaik je od davnina poznata slikarska tehnika, koja se izvodi slaganjem raznobojnih, manje ili više pravilnih kockica kamena, obojenog stakla, glazirane keramike. Poznate su italijanske mozaičke kockice (teserae) proizvedene u muranskim staklarnicama u više dimenzija i velikom broju različitih boja i tonova. Kamene kockice dobijaju se usitnjavanjem (čekićem, klještima, itd.) različitih vrsta obojenog kamena.

Tako usitnjene, kockice se koriste u zavisnosti od svog oblika i boja. Kockice se utiskuju u svežu masu na bazi disperzije veštačke smole, raznih lepkova, poliesterske smole (od koje se mogu praviti i kockice) i slično. Mozaikom se oslikavaju zidne, podne i druge površine. Podni mozaici su uglavnom od kamenčića, a zidni mogu biti i od drugih materijala.
Zlatno razdoblje mozaik je doživeo u Vizantiji (pre toga je široku upotrebu imao u Grčkoj i Rimu), pa iako se kasnije koristio, manje je bio zastupljen nego neke druge, jednostavnije slikarske tehnike.

Osim običnog mozaika, postoji i tehnika mikromozaika, mnogo složenija, iste osnove, ali sa posebnim efektima i rezultatima, rezervisana samo za veoma uporne i strpljive, kojima nije žao da izgube vreme kako bi postigli što bolji rezultat.

Interesantna ideja za mozaik



Ulepsajte neki ugao na terasi

Stranice čaše ili tegle premažite uz pomoć četke drvofiksom. Komadom izrezane čipke uredno obložite spoljašnje stranice prdmeta koji dekorišete. Višak čipke sa donje strane prilepite za dno. Posle sušenja lepak postaje providan.

Jos ponesto o mozaiku

Rec mozaik je izvedena od latinske reci musivum i grcke reci mouseion (mesto gde zive muze). Prvi mozaici poticu iz Mesopotamije (danasnjeg Iraka) i napravljeni su krajem IV milenijuma pre nove ere. Pronadjeni su u arheoloskom nalazistu Uruk Warka u juznoj Mesopotamiji. Negde oko 3200 godine pre nove ere, taj grad je verovatno bio centar sveta. Pravi, veliki grad ukrasen keramickim mozaicima.


Potpuno je neverovatno videti danas fotografije radova napravljenih pre 5 milenijuma. Male raznobojne kupe napravljene od terakote utopljene u malter koji obavija velike sumerske stubove.

Zvanicno, mozaik kao umetnost je rodjen u VIII veku pre nove ere u Gordionu (Turska) gde su pronadjeni mozaici od crnih i belih oblutaka. Obluci su utisnuti u malter, a vezivo medju njima je cement. Grci su preuzeli tehniku mozaika od oblutaka u VI veku pre nove ere i njima ukrasavali pecine posvecene Muzama. Za njih je to bio nacin prinosenja darova.




Do revolucije u umetnosti mozaika dolazi pojavom tesera, tj kockica. Prvi takav mozaik je pronadjen na Siciliji u Morgantini. Rimljani su usavrsili umetnost mozaika i proslavili je po celom mediteranskom svetu. U starom Rimu je postojao citav niz razliticih zanimanja koja su saradjivala na realizaciji jednog mozaika. Njihove plate su bile strogo utvrdjene i njihov rad normiran. Necemo nista reci o mukotrpnosti tog robovskog rada. U zavisnosti od osobina kamena, taj rad je mogao biti jako tezak ili jos tezi.


Kako se prave mozaici od kamenih kockica? Jasno je da prvo treba osmisliti sliku, izabrati materijal i sloziti boje. Slika ne sme da ima mnogo detalja. Veoma je tesko napraviti kameni mozaik sa mnogo detalja. Staklo (smalti) daje malo vise slobode. Keramika takodje. Ne postoje dva identicna mozaika. Kao sto ne postoje ni dva identicna coveka. Kao sto ne postoje ni dve identicne ljudske zajednice.

Deljanje kamena nije ni malo jednostavan posao i obavlja se najcesce specijalnim cekicem kome ne znam ime na srpskom (pogledajte slilku, svaka sugestija je dobrodosla) ili klestima. Potreban je vrhunski alat i jako puno strpljenja. Dosta je korisno poznavati tipove kamena i mermera i znati sta vas ocekuje kad udarite cekicem u kamen. Da li se on deli na dva dela lako kao kocka secera ili je otporan na lake udarce i treba stvarno jako zamahnuti kako bi se prepolovio (odlazak kod fizioterapeuta se podrazumeva posle par dana intenzivnog bavljenja mozaikom, sta li su radili stari Rimljani po tom pitanju?). Samo vezba cini majstora!


Sirovi materijal puca pod silinom udarca cekica za mozaik. Dobijeni oblik treba obraditi tako da moze da bude deo harmonicne celine. Uglovi moraju biti zaobljeni, velicina kockice mora biti slicna velicini ostalih kockica. Cekic se mora koristiti kao precizna vaga i svaki pogresan potez cini da zapocetu kockicu bacate u djubre. Ako odstranite previse kamena ne valja, kockica ce biti premala i izmedju nje i ostalih ce biti preveliki razmak. Ako odstranite premalo kamena, necete uspeti vasu kockicu da stavite u sliku. Znati obraditi kockicu (teseru) je kljucno umece svakog mozaicara. Obradjivanje grubog kamena je kao raditi na sebi, a znati prilagoditi se na sredinu u kojoj
smo je jedan od kljucnih kriterijuma inteligencije.



Kockice se redjaju jedna pored druge na odgovarajucem rastojanju u zavisnosti od tipa mozaika. Necemo ovde ulaziti u detalje koliki taj razmak treba da bude. On zavisi od tehnike koju primenjujemo, od vrste kamena ili stakla, maltera i cementa (koji moze i da se zaobidje, sto ja cinim sa zadovoljstvom!). Kao kad gradite odnose sa ljudima... Ni preblizu ni predaleko… U zavisnosti od konteksta, odnosi su drugaciji, razdaljina je drugacija.

Kad smo zalepili sve kockice za podlogu, mozemo ispuniti vezivom prostor izmedju kockica. Vezivni materijal, cement, ne sme biti previse vlazan, ni previse suv. Mora imati dovoljnu kolicinu vode i mora se pazljivo mesati i naneti na mozaik. Njegova boja mora da bude harmonicna sa bojama kockica. Kao ljudska zajednica. Ljude u jednoj zajednici mora da spaja vezivni materijal koji je dobro napravljen i koji se harmonicno uklapa u celinu.


Igra svetlosti na jednom mozaiku cini da su mozaici veoma razliciti ujutru, u podne i u smiraj dana. Posmatranje jednog mozaika iz dva razlicita ugla moze da da sasvim razlicite utiske. Kao i posmatranje neke ljudske zajednice. Veoma je tesko fotografijom preneti utisak koji mozaici ostavljaju na svog gledaoca. Kad pogledate ravenske mozaike na fotografijama (cak i onim najboljim) oni vas ni priblizno ne doticu kao kad se nadjete pred njima. Nesavrsenost kockica i cinjenica da svaka odbija svetlost pod drugim uglom daje posebnu dinamiku slikama, cini da su oci figura zive, a da se njihova odeca mice. Smatra se da su stari vizantijski majstori veoma dobro poznavali optiku i da su svaku kockicu lepili pod drugacijim uglom kako bi slika dobila dinamican efekat.

Umetnost mozika je slaganje raznobojnih kockica od kamena, stakla, keramike ili zlata... Samo od vas zavisi koji materijal cete koristiti, kako cete ga obraditi, koliko cete na njemu raditi, koliko cete ljubavi u svoj rad ugraditi, koliko cete strpljenja uloziti... I pored svih cvrstih materijala od kojih se prave mozaici, mozaici ipak pucaju. Kao i ljudi. Kao i ljudske zajednice. Uzasno je tesko ponovo sklopiti mozaik koji je jednom pukao. Moguce je, ali je uzasno tesko. Treba puno strpljenja, umeca, vremena i znanja...

Mozaik u kuhinji

Stolica na zidu

Zidna stolica ili trpezarijska slika je jedinstven, praktičan ukras u malom stanu. Ovaj neobičan komad nameštaja ima dvostruku namenu. Može da stoji okačena na zidu dok se ne ukaže potreba da posluži svojoj drugoj nameni.

Suština ovakve stolice je to da je njena dvostruka namena u stvari osnovna namena savremenog nameštaja. Kako su stambeni prostori mali, česte su potrebe za smanjivanjem i povećavanjem nekih funkcija u stanu, naročito u slučaju trpezarije. Ljudi se sve češće opredeljuju za nameštaj koji može lako da se skloni sa strane gde neće smetati, a biće pri ruci kad zatreba.

Idealna kombinacija
Ovakva stolica je pun pogodak u dizajnerskom smislu. Obe njene namene su u potpunosti ispunjene, i sasvim očigledne. Kao stolica, ona pruža sve što se od nje zahteva. Kao slika, ona može biti šta god poželite. Ali kao kombinacija, ona je izuzetno maštovita, dekorativna, nesvakidašnja.

Naravno, ova njena kreativnost dolazi do izražaja tek u trenutku transformacije, tako da ćete najsnažniji utisak na goste ostaviti ako pred njima izvedete ovaj mađioničarski trik.

Izvor: Da vinci - The Genius

Грнчарија су производи посуде од печене глине. Производња грнчарије назива се грнчарство. Грнчарски производи су печени керамичарски радови различите боје од различитих врста глина и могу бити глазиране или пак неглазиране а стварају се ручно на грнчарском кругу али и одливањем у калупима и пеку се у разним типовима пећи то су следећи производи;
теракота- неглазиране вазе, скулптурице, посуде за цвеће...
мајолика- украсни предмети, посуде, вазе које су украшаване покривном оловном глазуром...
лонци за кување- који не смеју да имају оловну глазуру која је отровна...
керамика за завршне радове у грађевинарству- разни рељефи и сл.
каљеви и делови за израду пећи...

Најстарији производи су били ручно формирани и украшавани су жљебовима и нису били глазирани а касније су били израђивани на грнчарском кругу који се покретао руком или ногом и био је познат у предњој Азији и Египту пре 3.500. године п. н. е. а у Европи пре 1.000. године п. н. е. Код словенске керамике се одомаћио тек у 11. – 12. веку Производи су били глазирани и осликани. У грнчарству су се прославили углавном Грци. Средњовековна грнчарија се изравнавала са савременим грнчарским производима уметничких заната. Посуде племенитих форми су били украшаване жљебовима и пластичним украсима које су биле стваране утискивањем форми које су били од људских и животињских главица до плодова малина. У новије време оживљава грнжарска декоративна пластика.

Dosta toga se zna, a i dokumentovano je u vezi sa predivnom umetničkim radom Luisa Comfort Tiffany-a (1848-1933). Njegova kompanija, sastavljena od majstora i zanatlija, proizvela je na hiljade upotrebnih i dekorativnih predmeta koji se sada nalaze kako u javnim, tako i u privatnim kolekcijama. Mnogi prepoznaju lampe, prozore, bronzane i staklene primerke po kojima je poznat. Ali, sve do skoro, samo Tifanijevi sledbenici i napredni kolekcionari znali su za ekstremno retku umetničku grnčariju. To je verovatno jedino područje Tifanijeve umetnosti koje je vrlo malo izučavano i prezentirano. Pored malog broja izrađenih primeraka, nije ni čudo što je samo mala količina postala dostupna i prezentovana javnosti, po prvi put na proslavi godišnjice ove firme.

Od početka rada, ranih 1900-ih, publika je morala da čeka čak stotinu godina do velike izložbe posvećene upravo ovim radovima. 2004. godine, Muzej umetnosti Čarlsa Hosmer M., u Zimskom Parku na Floridi, bio je domaćin izložbe „Vajajući prirodu“, umetničke grnčarije L.C.Tiffany-a, sa preko 60 prikazanih činija, ćupova, vaza. Inače, Morsov Muzej poseduje najviše primeraka Tiffanijeve grnčarije.



Grnčarija je bila jedan od poslednjih materijala koje je Tifani strastveno istraživao . Priča se da je Tifani bio više vezan za grnčariju, nego za bilo koji drugi proizvod koji je ikada prodao. Prve eksperimente u ovom materijalu započeo je u tajnosti, negde oko 1898. godine. Prvo što je prikazao su tri stare glazirane činije od slonovače, 1904. godine na internacionalnoj izložbi. U septembru 1905. godine, otvara novu zgradu Tiffany & CO u Njujorku. Upoređujući Tifanijevu umetničku grnčariju sa drugim proizvođačima, čak i za njegovu imućnu klijentelu, Tifani je važio kao veoma skup proizvođač.



* Ovoj grnčariji je dao ime „Favrile“, koristeći isti stari engleski termin, kao što je koristio u radu sa staklom. Ovaj naziv je registrovao kao Tifanijevu marku februara 1892. godine, sa značenjem ručno pravljeno, majstorski rad. Samo oko 1500 primeraka je napravljeno od 1904 do 1914. godine u Tifanijevoj fabrici u Kvinsu na Longajlendu. Sam Tifani je dizajnirao, odobravao, pa čak i sam pravio mnogo originalnih uzoraka činija. Na osnovu ovih originala pravljen je ograničeni broj kalupa, zbog čega su i najuobičajeniji oblici retki. Dalje je predmet išao na ručnu obradu rezbarenja, graviranja, zatim je svakom komadu koji je podrobno pregledan i odobren u unutrašnjost utisnut monogram LCT.



Više od polovine izrađene Tifanijeve grnčarije ima neglaziranu belu glinenu spoljašnjost sa glaziranom unutrašnjošću. To je rađeno jer se spoljašnja glazura radila kasnije, po želji kupaca. Visina većine vaza je ispod 8 inča, međutim postolja za lampe su dostizala visinu i do 16 inča.



Tifani je preferirao prirodni dizajn i organske forme, kao što su biljke, cveće, voće i ostala vegetacija. Često je donosio delove biljaka ili nešto što bi mu obuzelo maštu, kako bi ih glazirao ili galvanizirao ( galvanizovati - prevlačiti nekim metalom električnim putem, pozlatiti, posrebriti) . Ovi „zamrznuti“ delovi često su korišćeni u stvaranju originalnih komada.



Većina primeraka je napravljena pomoću modela, kalupa, ali isto tako postoje unikatni, ručni radovi.

Prve dve glazure koje je koristio bile su stara slonovača i mahovinasto zeleno. Stara slonovača, kao što sam naziv kaže, ima beličast izgled sa zelenkasto-crnim područjima nastalim poliranjem glazure. Mahovinasto zelena je nalik mekanoj mešavini zelenih boja, koje ima mahovina na stenama. Posle toga dolazi čitava paleta boja, plava, bela, zelena, boja butera, braon, oker, žuta, crvena, tirkizna pa čak i boja lavande. Tifani je koristio čitav spektar boja i nije se plašio da spoji bliske tonove ili tamne boje. Generalno, najviše neobičnih boja i tekstura vidi se na manje dekorisanim vazama i postoljima za lampe.



Glazirane površine mogu biti u vidu teksture, mekano matirane, sjajne, kristalne čistoće ili, kao na pojedinim komadima, u vidu duginih boja. Oko 1910 bronziranih komada grnčarije napravljeno je upotrebom metalnih površina, od kojih su neke dalje posrebrene ili pozlaćene.

Sve u svemu, iako čitav vek kasnije, Tifani dobija priznanje i u ovom delu umetnosti.

Ne bacajte plasticne flase!

Ne bacajte otvarace od limenki

Alkice od zice

Ukrasite vasu letnju obucu

Torbica za pet minuta