Angelski crkveno-slovenski jezik

Ангелски црквено-словенски језик
Tuesday, 21 December 2010

Милорад Тодорић

АНГЕЛСКИ ЦРКВЕНО- СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Док је постојала сирота држава Србија и Црна Гора, био сам у једном манастиру на истоку и присуствовао сам у тамошњем храму Литургији. Службу је држао игуман а главни одговорач беше један млађи човек уз подршку монаха. И за време службе која се на „српском“ извођаше, један придошли поче тихо на Црквено- Словенском да одговара а један га монах због тога опомену, и он ућута. Кад дође „Иже херувими“ онај човек лепо на Црквено- Словенском запоја, а монаси га опет ућуташе. А онај одговарач отпева то на „српском“, да је то било тешко одслушати. Кад се служба заврши, насмејани игуман рече одговорачу: „Ето имали смо службу на „српском“ да је сви разуму“. А онај му придошли човек добаци: „Хвала БОГУ да на овакву службу не дођоше они изасланици РУСког кнеза Владимира, РУСки се народ никад не би ПОХРИСТИЈАНИО.

А кад изађосмо из Храма онај човек (што му не дадоше монаси ни да одговара ни да поје на Црквено- Словенском) приђе оном одговорачу и рече му: „Пријатељу, ја видех да у ову Светињу, коју наши предци Свети Немањићи основаше и службе БОГУ устројише, овај игуман, по твојој музичкој жељи и теби сличнима, узведе ову реформу – држа Божанстевну Литургију Златоустога на „српском“ што досад никад није било.“ А одговорач рече: „Ја хоћу на „српском“ службу, да је разумем.“ „А шта да разумеш? Ја видим и чујем по Црквама много више оних који не разумеју Црквено- Словенски, а радије такву службу слушају“, рече придошли човек. У том један од заинтересованих, који слушаше ту расправу, рече: „Ни ја не разумем Црквено- Словенски, али ми је на њему служба некако тајновитија, узвишенија, свечанија, Божаственија. Не могу то да објасним али ја то тако доживљавам. А на жалост и срамоту моју, нисам ни покушао да Црквено- Словенски научим.“

Нама је у генима, у душама, у срцу нашем Црквено- Словенски јер смо и ми као Свети предци наши Истим Духом Свјатим рођени. Преко хиљаду година се службе Богу врше на Црквено- Словенском. Па је су ли они луди били? НИСУ. И чему сада ово и коме ово треба? А одговарач рече: „ И наш владика је за „српски“.“ А онај човек га упита: „А знаш ли ти, због чега се држаше онолики Васељенски Сабори? И због чега се тешки и крвави ратови водише и онолико милиона Право- Славних Христијана изгибе? Не знаш. Држаше се Сабори због владика- патријараха и свештеника, палих у ђавоље обмане, прелести и јереси, непоштовања Речи и Заповести ИСТИНЕ Истинитога Господа и Бога нашега, Исуса Христа. Истине Његове коју нам оставише Ученици – Апостоли Његови и Свети оци наши – који то од њих преузеше. Један од првих отпадника бејаше свештеник Александријски Арије – вешт и препреден обмањивач. Кад је Свети Никола чуо његово безумље, толико се разгневио да му је шамар одвалио. А потоњи отпадници бејаху владике – патријарси Цариградски. Македоније и Несторије и да ти даље не набрајам. Апостоли су заповедили. „То што од нас примисте, то има и да предате“, а све оне који то не учине, под анатемом, проклеством ставише. Рекоше: Никакве новотарије ђавоље и реформе његове у Цркви Христовој не сме да се чине. И свак ко то примљено од Апостола и Светих отаца преправља и доправља, на себе и дом свој проклество бремени и гњев Божији на себе и дом свој навлачи и истребљује га. Зар не видите, да сте се већ истребили. Пуста вам села, пусте планине, пусте долине а ова ваша „грађанска СЦГ“ топи се ко чварак на ватри шиптарској. Ви сте сами себи највећи непријатељи јер сте ОТЦА и БОГА вашега оставили.

Сви моји предци, као и сви ваши, 523 године издржаваше турску окупацију и тога блага се не одрекоше. Ни по цену набијања на колац, ни по цену сечења главе на пањ. Јесу ли ваша имена Мујо, Хасо, Ибро, Мериме и Фатиме? Нису. Па што не поштујете то што нам они оставише? Моји дедови, тврди ратници са Куманова, Брегалнице и Солунци и још тврђи БОГОмолници са страхом, трепетом и Љубовљу чуваше и сачуваше Веру нашу Право – Славну у БОГА и аманетом је нама, потомцима, оставише. Мој деда по оцу није „глагољив“ био а по мајци јесте. „По цели дан шта год да ради појаше БОГУ и Славеше Га“, тако моја мајка казиваше о њему, и још казиваше да је са детињом радошћу говорио: „Нама Право – Славним Христијанима, ОТЦ наш и БОГ наш, дао је Свечано Облекло – Ангелски језик за разговор са Њим.“ И тим Ангелским језиком, званим Црквено – Словенски и писаше и говораше са ОТЦЕМ нашим, БОГОМ нашим и Слављаше га, Благодарећи Му за свје и свја, а посебно за бројни пород којим га БОГ дарова. Свето Писмо им је било упаљени фењер с којим су кроз мрак овога света ишли и изишли ка ОТЦУ свом и БОГУ свом и стигли у ОТЦчество своје. И не могу ја сада да оставим Пут којим иђаху сви моји предци и за твојим владиком да кренем.

А одговарач се успротиви: „Зашто мој, он је наш, па и твој.“ А овај човек му рече: „ Ја чујем и видим ове сироте „грађане“ (који учише и научише да су постали од мајмуна), те једни навијају за једне играче а они други за неке друге, и трче за тим њиховим да их гледају, и то дебело плаћају. Тако исто и за онима што им певају, скупе се на десетине хиљада и то још дебље плаћају. Тако трче и за оним „политичарима“ што им чешу уши са „боље“ и то најскупље плаћају. А ја идем за Оним Кога ми Завети и Аманети тврди наложише, за Сином Божијим и Сином човечијим Господом и Богом нашим Исусом Христом. И данас се свечано облекох и дођох у Цркву Његову да Га Славим и да Му Благодарим а ви, вукови ђаци, до гола се скинусте у вуково дроње – „српски“ угурасте и истерасте ме. Али ћу ја и даље да се држим Тврдог Пута – Светих Немањића. На ком језику они славише БОГА? На оном на коме наш Родоначелник Стефан – Симеон Немања на самтрној постељи остави завет: Свјакоје диханије да хвалит Господа. То је Завет за свакога ко осећа да је од Рода његова. Тај Завет испоштовали су и поштоваће сваки СРБ и СРБкиња и СРБче.

Када ми мајка у дубокој старости онемоћа, одох да је чувам. Она се увек повлачила „ у свој клет“ кад се БОГУ молила. А једног дана ми рече: „ Сине! Ајд ти као мушка страна очитај Оче наш.“ И ја почех на „српском“. Кад она сва у страху, као да сам неку страшну хулу на БОГА рекао, рече: „ Каква ти је то молитва?“ А ја у чуду кажем: „Па, Оче наш.“ А она мени: „НЕ, то није ОТЧЕ наш.“ А ја рекох: „Ајд ти.“ А она са страхом и трепетом као да пред њом сам Господ у Сили Својој стоји, осени се Крсним знамењем, крстно прекрсти руке на груди и поче тихо: ОТЧЕ наш, иже јеси на небесјах, да свјатитсја Имја Твоје… и кад заврши рече: „То је ОТЧЕ наш, и ако хоћеш БОГУ да се молиш, тако да се молиш или боље да се не молиш.“

Кад неко хоће са Французима да разговара учи француски, а са Немцима онда учи немачки. А за разговор са БОГОМ се учи Ангелски Црквено – Словенски Језик. Тај Језик је свечана одежда за душу, срце и уста – језик човечији. То је језик Духовни, и не може да се преведе ни на који земаљски – материјални језик, па ни на ту вуковицу, звану „српски“. На том Језику, Црквено –Словенском, могу да се искажу најфинија и најдубља осећања радости, туге и жалости човечије. Тај Језик, за разлику од „српског“ (који има три степена поређења), има чак седам степена поређења: мало добар, па добар, па добрији, па бољи, па бољији, па најбољи, па још више од тога. Ко у ово не верује нека узме Речник Црквено- Словенском, професора Богословије, проте Саве Петковића, па нека погледа. У Речнику се за скоро сваку реч Цркево- Словенског духовног израза даје неколико „српских“ израза (негде чак седам израза) и онда се по „смислу“ одређује који највише одговара. То је Језик над свим језицима, то је НадЈезик.“

А тада један добаци: „Па нису ли сви језици од Бога равноправни?“ А онај човек рече: „У Делима Апостолским лепо пише: Испунише се Апостоли Духом Свјатим и почеше говорити другим језицима – тада знаним и познатим. Узмите па прочитајте Свето Јевангелије по Марку шта пише у задњој глави. Тамо, Господ и Бог наш Исус Христос (пред само своје Вознесење на небо) каже: А знаци онима који вјерују у Мене биће: Именом мојим изгониће ђаволе, и Језицима проговориће новим. Чујете ли шта је Господ рекао, проговориће се новим језицима за које се тада није знало, нити чуло, нити пак говорило. А суштина и срж тих Његових речи је да ће те нове језике проговорити само и једино оно који буду веровали у Њега. Они који се буду исказали и доказали делима Вере и Љубови прем Њему – Сину Божијем и Сину човечијем. Потражите себе сви ви „вуковци“ у тој ИСТИНИ.

Од тих нових језика за Слављење, Благодарење и Молење БОГА, изгледа да су ГРЦи међу првима а ако не и први од Господа и Бога нашега добили Нови Језик.

На том Англеском Језику ГРЦи Слављаху, Благодарјаху и Мољаху се Богу у оном прекрасном Храму Божијем, Светој Софији (који подиже наш СРБ велики цар Јустинијан), кад стигоше они изасланици великога РУСкога кнеза Владимира. И то што чуше, видеше и доживеше тада, књазу својему овако пренеше и рекоше: „Светли књаже, ми бејасмо ван себе, не знајући дал смо на земљи ила на небу.“ А то не рекоше они изасланици што из џамије мухамеданске, из Меке дођоше ни они што од Латина из Рима дођоше. И по том Сведочанству, кнез Владимир у Христа се крсти и у Христа се облече а потом и сав народ РУСки ПОХРИСТИЈАНИ. А када се наши предци изказаше и доказаше делима Вере и Љубови у Господа Нашега Сина Божија и Сина човечија, Промислом Божијом бејаху послана браћа Кирило и Методије да им оДухове језик и у Ангелски преведу. И започеше, а ученици њихови Свети Климент и Свети Наум то окончаше. И тај Ангелски Језик за Слављење. Благодарење и Мољење БОГУ и ОТЦУ и СИНУ и СВЈАТОМЕ ДУХУ зове се Церковни – Славиански, само име му каже који је то Језик. Господ наш рече: Где сте вас два и три сабрана у Име Моје (да Славите и Благодарите БОГУ) онда сам и ЈА међ вас и то је ЦРКВА Његова. А оно тамо где се сбирамо да Славимо БОГА је Храм Божији. А ко су и шта су Славиани? Па то су они који Славе БОГА, или Слововни – преведено Слово в – ни, Господ у нас. Ту загонетку је Свети Јован Богослов и Јеванђелист у његовом Јевангелију разрешио. Ту Истину су сви наши предци знали. Слововни су највиши вид сродства који постоји на земљи и Господ је њима и дао Језик где год да се нађу Слововни да могу на истом Ангелском Језику да Славе Бога и у Охриду, и у Крушевцу, у Сибиру, и на Аљасци и на Татрама и у Трнову Бугарскоме. Најумнији СРБ после Светога Саве, други Златоуст, пети Јевангелиста како за њега казује преподобни ава Јустин ћелијски, наш Свети владика Николај када су га питали „вуковчићи“ – настављачи затирања СРБскога Народа, зашто се он увек и само на Црквено – Словенском моли БОГУ одговорио је: „Нисам ни сеоски свињар а ни говедар, па да на језику на коме гоним неразумну стоку, на њему и БОГУ да се молим. А Богу Слава нисам ни марксизмом ометен у развоју па да изводим револуцију и правим реформе у Цркву Христову.“

Господ наш рече: Овце моје гласа мога слушају, и ја знам њих и замном иду. И овце Његове Господ потрди и овери Печатом Његовим и ево хиљаду година на њима Светима: Кирилу, Методију, Клименту, Науму, Немањи, Сави, Јоаникију, Петру, Василију, Николају Прст Божији стоји – Мошти им чудотворне. И сада ја вас питам: да ли за њима да идем и Ангелским Језиком, Церковно-Славјанским, БОГА да славим, или тај Пут да оставим и да за једним сиротим несрећником – отпадником од Вере Православне а покатоличеним унијатом, удатог за католкињу, духовног и умног инвалида кренем? Када бисте ви о њему истину знали огадило би вам се не име његово но и сама помисао на слово в. И тај несрећник је глуварио по свету залуђујући слабоумну и слаборазумну светину са једним безвредним папиром – докторант Философијских и књижевних наука – и наишао је на једнога исто таквога „докторанта – сатаниног“ испранога мозга на париској Сорбони, и тај је био председник ондашње скупштине Кнежевине СРБије и прогура он „вуковицу“ у скупштини и зацари се несрећа у овом винограду Божијем. И тај несрећник за којим ви буљате – вук црнчић – по Промислу Божијем је од стране његових обожаваоца – вуковаца сахрањен изван Храма Саборног, Светог Архангела Михаила у Београду. А гроб му је тако постављен (као и ономе другоме несрећнику Доситеју) да по цели дан по њима тапају и газе они, којима се „његовим“ – „српским“ осиротише Службе Божије. Пошао ја на Службу БОГУ у тај храм, кад једна жена пред улазом с леве стране стоји и пита ме: „Извините, чула сам да је овде сахрањен Вук Караџић, а где му је гроб?“ „Па ето жено, на сред гроба му стојиш и газиш по њему, намирујеш му се за дуг који је према теби и свима нама учинио. Да није било њега и његове реформе. СРБскога у „српски“, не би ни ми сада имали ову расправу и поделу, но би за ово време Славили и Благодарили БОГУ у псалмима, и у духовнијем пјенијима како нам заповеди Апостол Павле, и то Англеским Језиком“.

Сви Слововни од Охридских до Балтичких и од Дрезденских до ВладиВоисточких имаху Радост Истине Истинитога у срцима својим и једним устима, једним серцем и једним Језиком Слављаху БОГА и ОТЦА нашего. Ено запис тога. Када после 433 године турске окупације, и то само окупације а не робовања (како лажитељи комунисти уче), француски сенатор и песник дође да види да ли има и један Православни Христијан преостао од турског затира. И прође Србију уздуж од Шапца до Цариброда, и виде: На све стране по пољима Радосну СРБску младеж која поје… и виде : Дуге колоне Радосне деце која излажаху из Цркава, које се на све стране граде, и из школа. И виде тај Француз Алфонс Л`Мартен Ћелекулу код Ниша, и стаде човек и записа: А од куда Та и Толика Радост у том епском народу? Радост Истине Истинитога БОГА усрцима њиховијем бејаше. А година када он то виде и записа бејаше 1833- ћа, када су Турци ту још владали. Чудо – „робље“ које поје, „робље“ које је Радосно – чудо невиђено. А КО храни Радост? Радост Храни Љубов БОЖИЈА. А којим делом СРБски народ исказа и доказа своју Љубов према БОГУ и ОТЦУ својему? Чујте добро шта наш Свети владика Николај заветова: „Када би се сва крв СРБскога Народа проливена из Љубови према БОГУ и ближњима повратила у једном часу корито реке Дунава било би претесно да је прими.“ А други сведок који прође Албанску голготу, Патријарх Димитрије, заветова: „Не постоји ни једна стопа земље у овом Божијем Винограду, званом СРБија, која није натопљена крвљу синова наше Свете, Право –Славне, Христове Цркве.“ А како се ми према томе СвеБлагу, Љубови Божијој, пенесосмо? Благу које је са толиком крвљу КУПЉЕНО? СРБ – то је једини национално име у Европи чије се значење изгубило. Нагађање, да је реч СРБ, ово или оно, је само нагађање. Име СРБ је тајна дубока и скривена, као и сва судба СРБског народа. По промислу ОТЦА и БОГА нашега, сретох једног старину, и он ми даде кључ за улазак у ту тајну и рече: „Наше име СРБи је кованица, и сковано је од почетних речи Слова наше Особености, а треће Слово означава БОГОљубије нашего народа. А када научите Цркевно – Словенски даће вам се Откровење и на она два прва Слова. Па зар то треће Слово у нашем Имену СРБи онај несрећник вук његовом његовом операцијом не окрену у „п“, а шта се крије иза њега? Па слово „п“ је почетно слово „мајмунових потомака“ – пролетера – које је њихов идол маркс, позвао на рат против БОГА, и Божијих Право- Славних Христијана и само и једино против њих. На Цркевено- Словенском постоје само две речи „срамотне“ а то су „стид“ и „срам“. А тај ваш „српски“, што хоћете на њему БОГА да Славите, па не знам да ли у свету има језика погоднијег за хулу на БОГА и на сву Божију Творевину, и за псовање.“

„Глас са Цера“, број 18, новембар Л. Г. 2010.