Nismo mi od juce

Nismo mi od juče



Autor: Zoran Milojević





Čeda dobio nagradu za širenje kulture i identiteta Sarajeva (Sarajevo je sada muslimanski grad), gej aktivista Boris Milićević u najužem rukovodstvu SPS (sad će nas SPS i spreda i otpozadi), Ružica Sokić podržala Rasima Ljajića ("Žuta'' kuca na vrata socijaldemokrata), Toma i razni bi da menjaju ustav (a da su oni nepromenjivi)... I tako Srbijom tiho teče reka dosade i hladnoće. Na površini reke nema talasa, jer njeni stanovnici više i ne dišu. Srbijo, mir Božiji, Hristos se rodi!

Stranke održavaju kongrese, biraju rukovodstva, spremaju se da vrše vlast, žele da budu domaćini Srbije. U tome svi gledaju svoju računicu. A svaki pravi domaćin brine, pre svega, za svoje domaćinstvo. Za domaćina - šta ostane!

Kada su srpski teniseri osvojili Dejvis kup hrvatska televizija je tu vest propratila sledećim komentarom: "Kada bi nekog Srbina poslali na takmičenje tri skakaonice, i to bi Srbin osvojio". Jelko Kacin oplakuje sudbinu: "Srbi mogu da osvoje Dejvis kup, ali ne mogu da uhvate Ratka Mladića!". Bivša braća i dalje boluju od "tisućljetnog" kompleksa i nikako da nauče šta Srbin ima u glavi: "Ma, neću, bre, kako ti hoćeš, a ako se iznerviram, neću ni kako ja hoću! Šta mi možeš?"

Preminuo je protojerej-stavrofor, otac Ljuba Petrović, negdašnji starešina hrama Aleksandra Nevskog. Poslednje što mi je rekao bilo je: "Pozdravi sve naše, čuvajte se i držite se zajedno!" Spadao je u duhovnike koji znaju šta su i ko su i nikada i nikome nije imao razloga da se dokazuje.

Otkrivena je spomen-ploča čika Dušku Radoviću. To je spomen svih nas koji smo radili emisije u istom studiju, iz iste stolice. Za istim mikrofonom preko kojeg se on obraćao narodu. "Ko zna kako će se sve završiti", rekao bi danas, "mi stariji ćemo se izvući, jer nas neće biti".

Za Terezu Kesoviju Srbi više nisu "prljavi i zli divljaci". Kuću koja joj je srušena sada će popraviti evrima iz Sava centra. Uzgred, na njenu kuću su pucali Crnogorci Mila Đukanovića. Ali, tako je sa Srbima, ono što drugi tek uče, mi smo već zaboravili.

"Demokratski" svet poziva Srbe da se "integrišu" u kosovsko društvo. To je kao kada vas neko zove u goste i kaže vam da za vas ima mesta u njegovoj kući, jer ima prazan bunar.

U toku su promocije knjiga važnih, zgodnih i estradnih žena. Na jednoj od njih pitam gošću, poznatu pevačicu: "Šta misliš o knjizi?" "Nisam čitala, ali je baš seksi" "Knjiga?" "Ne, autorka." Na drugoj promociji, TV voditelj čvrsto drži knjigu u rukama i kaže: "Baš je slatka" "Misliš na knjigu?" "Mislim na spisateljicu" Na trećoj promociji poznati novinar je oduševljen: "Na ovo sam čekao godinama" "Čekaš njenu knjigu?" "Ne, čekam njen autogram." Pričam ovo Drakčetu bakalinu, a on nemarno konstatuje: "Sve su to budući literarni junaci. Ko ne voli knjige, obavezno ulazi u njih."

Na Kosovu ništa novo! Isti Srbi i dalje žele da Tačiju "vodaju opanke". Predlažem im da, za života, zaveštaju organe ovom monstrumu kako se ne bi trošio, jer su kidnaperi digli cenu usluga!

Sačuvajte osmeh na svom licu i zaveštajte ga onima koji brinu o zdravlju vaših organa.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Autor: Zoran Milojević





Zli jezici tvrde da je Boris Tadić čestitao Novu godinu Ivi Josipoviću pesmom "Oprosti mi, pape", Milu Đukanoviću pesmom "Ko te ima taj te nema", Nadi Kolundžiji pesmom "Osmehni se, draga, na rastanku", Vuku Jeremiću pesmom "Idu suze, je l ideš i ti". Ti isti jezici šapuću da Velimir Ilić, kad god sedne pored Vojislava Koštunice, voli da mu peva na uvce "Ako te upita neko šta sam ti bio ja, reci mu prijatelj samo, ne mora sve da zna". A po raznim kuloarima kolaju priče da je Tomislav Nikolić dobio muzičku razglednicu od nepoznatog pošiljaoca sa pesmama "Čekaj me, ja ću sigurno doći" i "Čekaj me, još malo ima do povratka moga".

Nobelovu nagradu za mir dobio je kineski separatista koji želi rastakanje Kine. Za 2009. ju je dobio Barak Obama koji je odmah poslao još trideset hiljada vojnika u Avganistan. Za 2008. ju je dobio Marti Ahtisari za rastakanje Srbije. Za 2011. odmah predlažem Hašima Tačija i Srbe koji su mu pružili ruke, da bi uz njegove krvave pravili vladu. Uslov je da Hašim obeća da neće više vaditi ljudske organe, osim organa iz šlica Baraka Obame.

Fejsbuk, gugl i seks su najtraženiji termini na internetu u 2010. godini. Knjiga, razum i ljubav nisu u sferi interesovanja. Ovu vest srpski domaćini nisu ni shvatili ni prihvatili. Ko je slep, on je slep! A ko je slep kod očiju, za njega je sve opasno. Za mladost srpsku - posebno.

Valja se polako januar 2011. godine, a mi se opijamo "evropejstvom" i unosimo se sve dublje u njega. To je svet lep i umiven, ali ima kvarne zube i nosi prljave potkošulje ispod skupocenih "firmiranih" košulja. U tom svetu je Elton Džon sa svojim "partnerom" dobio dete uz pomoć "surogat-majke". Neka je dete živo i zdravo! Kopka me našta bi ličilo zajedničko dete Hašima Tačija i Mila Đukanovića, a da "surogat-majka" bude Hilari Klinton? Dete bi bilo nasmejano, ali ne bi umelo čisto da izgovori "r", volelo bi tuđe organe i uživalo u čarima šiptarsko-kosovske demokratije.

Ulazi u kafanu mrzovoljni Drakče bakalin, seda za sto, pa nervozno prebira po računima koje je upravo platio. Tek posle dva gutljaja raskravio se pa priča: "Samo nas jedna plata deli od bankrotstva". Onda otpi još gutljaj, pa mirno izreče: "Tako ti je to kad živimo u državi koja bi da radi kao motor sa unutrašnjim sagorevanjem, a da gorivo koristi sa spoljašnje strane". Odvaži se Cale Bugarin da mu se požali: "Nešto sam jutros kucao nekim rumunskim čekićem, koji se odvoji i tresnu me po čelu". Gleda ga Drakče pa izgovori: "Bolje da te je udarila srpska tojaga". "A što?" "Zato što ste vi Bugari među prvima priznali Kosovo!" Cale gunđajući ustade, a Drakče ga upita: "Gde ćeš?" "Idem kući", odgovori Cale ljutito. "Šta ćeš kući, kad te tamo svi znaju? Sedi da gucnemo još po jednu". Cale ne reče ništa, samo sede do Drakčeta i tiho progunđa: "Zajedno smo nepodnošljivi!" Za to vreme Mića Negotinac i Tića kafedžija prelistavaju novine. Mića ih sklopi: "Bogami, i za one pune para došla zima. Ali za čoveka nema zime dok ga ne pokrije inje i ne počne da cvokoće". Na to Tića kafedžija konstatuje: "More, brinem se za ove što uče škole". "Što?", pita Mića Negotinac. "Ko uči - znaće, ali ko krade - imaće!" Svi uzdahnuše i udubiše se u svoje misli.

Na Kosovu ništa novo. Pseudodržava stvorena uz NATO-bombe sve više postaje "bolesnik sa Balkana", koga podržava anatomija morala koji stvara vreme u kojem ljudima nije potrebna glava.

Sačuvajte osmeh na licu i oči u glavi kako biste videli čemu se smejete.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



autor: Zoran Milojević



Ne mogu da ćutim! Nemam vremena da se svađam sa Srbima, imam preča posla, ali ne mogu da Srbe ne podsetim da je dr. Vojislav Šešelj više od osam godina u zatvoru.

Kao pisac istorijskih romana imam pravo da pozovem srpske intelektualce zbog ćutanja.

Zar hoćemo još jedno haško "sudsko ubistvo", kakovo je izvršeno nad Slobodanom Miloševićem?

Zar ste toliko morala izgubili da vas ne zanima sudbina srpskog doktora nauka? Zar se toliko bojite svojih gospodara? Ako stalno vežeš konja gde ti gazda kaže, na kraju postaješ magarac! Ne, ne mogu da ćutim! Razbuktavaju se pripreme za izbore.

I Dušan Mihajlović hoće da se vrati u politiku, kažu da je ostao bez para. Razlika između poštenog političara i letećeg tanjira je da je leteći tanjir već viđen!

Drakče bakalin se moli: "Ne da Bože rata do marta, dok se ne ratosiljamo zime!" Na to će Mića Negotinac: "Otkako je počela zima, svakog jutra na tramvajskoj stanici srećem nekog čiču koji stoji satima i nešto čeka. Petog jutra se odvažim i pitam ga koga čeka na ovoj hladnoći. A on će: Čekam slobodu za Srbe! Čuje ga neki mladić, pa viknu: Čiča idi kući, nije ovo stanica za to što čekaš. Čiča ga pogleda: Ne razumeš ti to sinko, ti imaš dva različita pogleda na svet. Mladić iznenađeno: Otkud ti to? Tako, sinko, samo slepac ne vidi da si razrok."

"Tito jaše na čelu kolone", a i njegovi saradnici (jošte živi) su "na konju". Titov lični srboubica Jovo Kapičić ušao u Čedinu stranku. Drakče bakalin se vajka: Partizani su jedini pokret koji je ubijao svoje ljude. Nadam se da Jovo Kapičić nije zadržao stare navike svog pokreta. Zamislite da bude na vlasti, pa on bi stvorio "srpski Goli Otok" za komunističku decu i đake. Šta bi učinio Ljubinim Bocom, Mirosinkinim Mlađom, Slobinim Ivicom, Vidakovim Vukom, malim od Čankovih, Tominim Vulinom, Mirinim Željkom i ostalima, ne smem ni da mislim. Šta su deca kriva za zločine svojih roditelja?"

Gleda Tića kafedžija sliku u novinama sa koje mu se smeši razgolićena pevačica, pa kaže: "Što bi rekla bivša braća Crnogorci, dabogda se na tebe ne drešile muške gaće!"

Calče Bugarin gleda istu sliku, pa konstatuje "Sve lepe i slatke žene imaju malu petu, a ovim pevalkama pete kao slavski kolači."

Razni "umetnici" svoju "umetnost" grade na spletkama, lažnim ljubavima, neproverenim glasinama i prostituciji. Još gori su novinari koji hleb zarađuju afirmišući nemoralne nakaze koje stvaraju nemoralnu nekulturu! "Ako možeš, to moraš učiniti! To im je logika pod kojom pišu. To je priča o crvu koji radi dok šljiva truli. Crva je sve više, šljiva sve manje. Oj, Srbijo, zemljo međ' šljivama! Trulim!"

Čeda dramaturg, "evropejski Srbin" se savetovao sa Dobricom Ćosićem, "komunističkim Srbinom" i Matijom Bećkovićem, "crnogorskim Srbinom", šta nam valja činiti. Bojim se da dramaturški zaplet ove predstave ne počnu "junaci socijalističkog rada" koji pevaju "Drugarska se pesma ori", a da rasplet bude u visinama planine gde spava "najmudrija srpska glava". Drakče bakalin razmišlja: "Srbija mora bez dramaturgije, sa istinom o komunističkim vremenima i ljubavlju Srba iz Crne Gore koji će voleti Srbiju iz Podgorice, a n e iz Beograda, da stane pred sopstveno ogledalo i glasno kaže onoj koju u ogledalu vidi: nema meni bez tebe, ni tebe bez mene!"

Na Kosovu ništa novo! A ja sanjam da idem preko gvozdenog mosta na Ibru, u severni deo Mitrovice (preko Ibra!). Kaže mi Drakče bakalin: "Kada budeš sanjao da iz severnog dela ideš u južni, e, tada će na Kosovu biti nešto novo!"

Sačuvajte osmeh na svom licu, jer će vas on prevesti preko rodnog mosta i vratiti vas na njega da pogledom zagrlite rodnu reku i svoje detinjstvo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Zoran Milojević



Gledam svoju sliku iz onog jutra devetomartovskih demonstracija. Bio sam mlađi dvadeset godina i verovao da još ima ljudi koji umeju da vole druge ljude. Nisam ni u snu pomišljao da kriminal može da postane običaj i način života. Gledam se na slici, pa kažem onom mlađem sa slike naivnost pod zaštitom ima istu sudbinu kao i nevinost bez zaštite.

Rekonstruisana vlada! To je kao kad biste smešom kolubarskog uglja i zaječarskog kreča zamenili bistu od bronze. A bista, kao bista, hladna i nema! Opozicija bi da stavi novu bistu, napravljenu od stiropora i čačanske ovnujske vune. Narodu je svejedno koja je bista, čija je, od čega je pravljena i ko je potpisan na postamentu. Narodu je važno da oko biste postoji prazan prostor na kome bi mogao da upali sveće za svoje zdravlje.

Sergej Trifunović na projekciji "Montevidea" u Sarajevu nosio majicu sa likom generala Jovana Divjaka, Srbina, ubice srpske dece, iz Dobrovoljačke ulice. Brani se da nije znao čiji lik mu je na majici. Dragan Bjelogrlić je "žalio" što general-ubica nije na projekciji, kao njegov prijatelj. Drakče bakalin gleda sliku Bjelogrlića, pa kaže: "Sergej mu se... na sliku potpisao". Moša i Tirke su pucali u gol, a Divjak pucao u nenaoružane vojnike u povlačenju. Austrijanci pustili Divjaka uz kauciju, a Divjak srpsku decu pobio bez kaucije. General Divjak je davno postao počasni gost svih muslimansko-hrvatskih mehana u Bosni. Naši generali su starosedeoci ševeningenskih zatvora. A zemlja se okreće oko sebe, pa oko Sunca, a od pre dvadeset godina se okreće u svim pravcima. Ko kako shvati...

Vlada Crne Gore protestuje što Srbija želi da Srbi u Crnoj Gori budu konstitutivan narod. Stručnjaci tvrde da je ljudsko meso najpokvarenije i da se zato ne jede. Osim... ako meso nije srpsko...

Srpskom narodu se podmeće antisemitizam. Posle izjave praznoglave uspaljenice. Srpski narod ne ume da mrzi. Čak ni Turke ("danak u krvi"), čak ni Austro-ugare (vešali zapadnu Srbiju!), čak ni Nemce ("sto za jednog"), čak ni Amere i Britance... Srpski narod ne ume da mrzi! Pogotovo ne Jevreje čije kosti leže sa srpskim žrtvama fašizma na obalama novosadskih reka, na Banjici, u Jajincima, na Sajmištu, na Bubnju. Srpski narod ne ume da mrzi jer zna: ti si TO što mrziš!

Dva "informisana voditelja" su utvrdila da postoji "kulturna manjina". Jedna od njih izreče da su to, najvećim delom, gledaoci Studija B i B92. Drakče bakalin to čuo, pa viče: "Piskaralo, šta ti o ovome misliš?" "Eto", rekoh, "ja sam radio sedam godina u Studiju B sa Acom Kostićem, Desom Ćurčić, Pecom Maršom, Branom Milunov i drugima i nismo smatrali da su naši slušaoci i gledaoci vredniji od drugih. Doduše, ja i dalje slušam srpsku izvornu muziku, čitam Janka Veselinovića, ne govorim englesku varijantu srpskog jezika, ne idem na hepeninge, ne volim performanse, ne razumem umetnost Đorđa Davida". Na to Drakče bakalin dobaci: "Ti si relikt prošlosti, ti misliš da je televizija još uvek prozor u svet, a ne znaš da je taj prozor zazidan i sa njega se vidi samo kroz špijunku. Ti si tipičan predstavnik nekulturne većine!"

Na pitanje šta misli o svojoj koleginici sa kojom je u stalnoj svađi, mlada "umetnica" ogovara: "Ne bih o tome, pitanje je jako MEĐUSOBNO!" Mnogo puta sam čuo reči koje podsećaju na strv. Ovoga puta sam se glasno nasmejao. Osmehom na smrad, to nam još samo preostaje.

Na Kosovu ništa novo. Pišu novine: počeo dijalog, a neki kažu počeli pregovori. Nema tu ni dijaloga, ni pregovora, ni dogovora. Da toga ima sa okupatorima, zar bi Čiča išao na Ravnu goru?

Sačuvajte osmeh na svom licu. Okupator ne sme videti suze u našim očima!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Autor Zoran Milojević





Kad god prođe mart, stignu me devedesete i razmišljam o nekima u koje su Srbi verovali. Slobodana Miloševića je ubio haški tribunal. Zorana Đinđića su ubili neki Srbi. Vojislav Koštunica se "ubija" da dokaže da nije bio među tim Srbima.Vojislav Šešelj se u Hagu "ubija" da dokaže kako su Srbi nevin narod. Vuk Drašković se "ubija" da dokaže kako bismo tu nevinost lakše dokazali da smo njega slušali. A naš se narod snalazi sjajno.On prema nuždi ćuti i trpi. Javno je srećan i živi bajno, pa seče uši da dupe zakrpi.

Da je nešto živ Jovanča Micić, pa da podvikne: "Aman, braćo Amerikanci, prestanite s to pucanje, bre, nisu to prangije, od toga može i i da se pogine!" Jovanča živi još samo na filmu, a "amerikansko pucanje" ne prestaje i od njega je ubijeno više civila nego Nemaca u partizanskim filmovima.

"Telekom Srbija" je ove godine trebalo da bude za Srbiju "zlatna koka". Ali, koka snela mućak. Izgleda da joj je potreban petao koji neće samo da kukuriče, već da koku stalno kljuca u mozak i izbije joj iz glave da samo od kokodakanja može da se snese zdravo jaje.

Mića Negotinac čita novine: "Braća Britanci jedva dočekali da bombarduju Libiju, pa još i napujdali Francuze. More, da oni ne bombarduju Srbiju, ako narod krene protiv Borisa?!" Drakče bakalin podiže glavu: "Ne bi im bio prvi put. Ama, da čujem da su se zavadile dve ribe na dnu okeana, verovao bih da su ih posvađali Britanci".

Moj komšija Raka Ciganin i ja vozimo se GSP-om i čujemo kako se jedna devojka obraća drugoj: "Sestro, sine, ćale si, keve mi!". Raka me pogleda: "Bata komšija, pa ova govori srpski mnogo gore od mene, nego ja!" Iskreno zagrlih komšiju.

Zamišljam decembar dve hiljade petnaeste, kad krene ruski gas: svakog jutra, svaki Srbin, u modernoj kineskoj garderobi, seda u italijanski auto, krene ulicama asfaltiranim nemačkim parama, kupi za doručak špansku tortilju i stigne na posao u austrijsku firmu. Odmah uključuje japanski mini-kompjuter i na engleskom jeziku počne da obavlja radne obaveze. A kad se vraća sa posla, otvori vrata francuskim ključem, opere ruke turskim sapunom, otvori slovenački frižider, izvadi iz njega konzerviranu američku hranu, nalije čašu portugalskog vina, upali južnokorejski televizor i uživa gledajući latinoameričke sapunice, dok ga greje ruski gas. Svake večeri, svaki Srbin leći će srećan što živi u zemlji demokratije u kojoj nikada neće priznati "nezavisno Kosovo".

Otvoren naš konzulat u Herceg Novom. Konzulka nam "od Čegovića". Gleda Tića kafedžija sliku na kojoj se ljube Boca i rića, a Drakče bakalin se krsti: "Bože me prosti, čisto mi žao što Fića nije žensko, pa da ga isprosimo za Bocu. Kad su kraljevi mogli da uzimaju iz kraljevske porodice, što predsednik ne bi uzeo predsednicu. Predsednica (ženski Fića) je u mandatu (recimo!), pa predsednik i predsednica ujedine Srbiju i Crnu Goru. Opet bi Crnogorci uz svoju državu imali i našu, a bili bi siti i beogradski Crnogorci. Tako to gordo zvuči: jedan krevet, jedan mandat, jedna država.

Pijani lokalni političar podriguje: "Baš mi ga uz Kalemegdan... hik!... još koji mesec primam mito i živim od korupcije... hik... posle će i ljubavnica da me ostavi, nema love, nema ljubavi... ej, piskaralo... hik... počela i da me tera da koristim kondom... to je kao kad noge pereš kroz čarape... majke joj ga... oseća da mi je blizu kraj mandata!"

Na Kosovu ništa novo, pišu novine da mi "preko Ibra" nismo predmet dijaloga. I nismo, dok nam ne vrate silom oteti Bair, hram Svetog Save, groblje, gimnaziju, osnovne škole, pijacu, železničku stanicu, stadion FK Trepča, bioskope Zvezda i Tesla, hotel "Jadran". To smo mi koji smo sada "preko Ibra" gradili.Na svojoj zemlji.

Sačuvajte osmeh na svom licu, on je uzdanica nade koja nikad ne umire.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Autor: Zoran Milojević





Pre neki dan nam reče Boca da je, što se tiče ekonomije, Srbija kao "majka u trudnoći", Ali, ne reče nam da li nam je majka začela u ljubavi ili od bluda. Kakvi ekonomisti i "biznismeni" su se izređali na majci Srbiji, bojim se da ne rodi probisveta koji će se baviti politikom.

Serž Bramerc traži "rigoroznije mere" da bi se uhvatio Ratko Mladić. Predlažem Bramercu da zatraži od NATO-a da bombarduje predsedništvo Srbije kad u njemu nije Boris Tadić, da sravni sa zemljom Spomenik neznanom junaku, da sruši "gazelu", da spali fruškogorske manastire, da uništi "Đavolju varoš", da više puta gađa "Drvengrad" i da baci kasetne bombe na Hram svetog Save i Biblioteku grada Beograda. Ako nešto od ovoga slučajno promaše, pa pogode Britansku ambasadu, za kaznu da nam vrate Kosovo i Metohiju.

Dva dana po sramnom prekidu finala kupa u fudbalu, otvorena je "kuća fudbala", sva u raskoši i sjaju. Mnogi ukućani novootvorene kuće bi trebalo, da se ja pitam, da budu zatvoreni u njoj. Njihova kućica, njihova slobodica! I to - bez nagodbe!

Rasprava o zakonu o finansiranju političkih stranaka samo potvrđuje da naši političari imaju dugačke ruke,a malo, plašljivo srce. I ovaj zakon će potvrditi: imamo zakone koje ne sprovodimo, nemamo zakone koji su nam potrebni. Nisu krivi oni koji lažu, već oni koji im veruju.

Sedim u društvu nove i stare pevačke zvezde. Nova se hvali: "Dečko mi je visok, vozi džip, izvodi me u najskuplje restorane, kupuje skupe poklone i stalno mi šalje SMS poruke pune ljubavi". Na to će "starija" zvezda: "Meni nije bilo važno da li je visok ili nizak. Pupak na pupak i na isto mu dođe. I, uvek sam bila spremna, jer nikad nisam znala kad će neki od njih biti spreman".

Na književnoj večeri tiražna spisateljica tvrdi: "Žena očevog muškarca uvek želi i traži više. Optimista sam da to muškarci u Srbiji sve češće shvataju"! Iz publike joj dobacuje Drakče bakalin: "Optimista je čovek kome nedostaju informacije. Srpski muškarci još uvek veruju: ko pre devojci njemu i devojka! Ko poslednji devojci - njemu žena!".

U Srbiji je najlakše osnovati "malo preduzeće". Srbin kupi "veliko" preduzeće, pa ga uz pomoć ekonomske politike vlade pretvori u "malo"! Kad bi neki Srbin pronašao uranijum i njega bi, uz pomoć srpske ekonomije, "osiromašio". Jer, ljudi u Srbiji misle samo stomakom. Drugačije i nisu naučeni. Zato i kukaju za socijalizmom. Tada je bilo važno imati pun stomak i praznu glavu. A današnji političari se trude i da narod prima anesteziju, kako bi lakše podneo bolove. Zato mu i serviraju "Farmu", "Dvor", "Velikog brata", striptizete koje pevaju, "kraljice noći" koje pišu, partizanske filmove i sećanje na druga Tita. Eh, da je on živ, ne bih ni ja ovako laprdao!

Poznata, nevladina, "društveno zaštićena pametnica" kritikovala me je zbog želje da Sudu u Strazburu uložim žalbu što trista hiljada reči za koje postoje pisani dokazi da ih Srbi koriste više od hiljadu godina, neovlašćeno koriste oni koji govore hrvatskim, crnogorskim ili bošnjačkim jezikom. Još me je nazvala "društveno angažovanim antiglobalistom". Žena je u pravu, sve sam to izgovorio i napisao. Ali, zašto da mi neko krade jezik koji sam od dedova nasledio? Neka mi vrate dedovinu. Što je moje, neka je kod mene!

Na Kosovu ništa novo! Šiptari traže da im Srbija vrati "otete arheološke iskopine sa Kosova". I to iz vremena kada Šiptari nisu živeli na Kosovu. Ja. bih im poslao samo PUPS, to su starine nastale iz vremena kad su Šiptari živeli na Kosovu!

Sačuvajte osmeh na svom licu, jer je on jedina srpska starina koju Srbi vole da podele sa drugim narodima.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Zoran Milojević





Svoje istorijske romane pišem prateći očev zavet i savet: svome rodu samo istinu piši! Dakle, ako 2013. godine pustimo papu u Srbiju, onda smo zaslužili i Jasenovac, i Banjicu, i Šumarice, i Broza, i otimanje Kosova, i autonomiju Sandžaka, i otcepljenje Vojvodine, i primanje islama, i stvaranje Beogradskog pašaluka. Ako dobrovoljno stavimo glavu na panj, nemojte se brinuti da li je dželat dovoljno naoštrio sekiru.

"Bolje je živeti siromašno među svojima, nego bogato među tuđima", govorio je Toma Zdravković kad se vratio iz Kanade. Bio mi je komšija, prijatelj i sabrat u mnogim zorama koje su pre nas stizale na Julino brdo. Dvadeset godina je od Tominog odlaska među anđele. Kad odem u nebo, znam gde ću ga naći. Samo se plašim hoće li me rajska dušica prepoznati. Već dugo živim među ljudima.

Dobrica Ćosić piše da je ovo "razdoblje poraza naroda i pokušaja da se, oktobarskim prevratom taj proces poraza zaustavi, ali se to nije dogodilo". Dobrice, Dobrice, poljoprivredni tehničaru jedan, sve ovo vreme narod predvode tvoji sledbenici i đaci. Kao i od Tita, i njih pereš i ruke i obraz. Obraz se ne može oprati vodom, ruke mogu, ali uz malo sapuna. Njih nije vaspitavao Čiča u koga bi ti i danas pucao, već oni koji su đaci njegovih ubica. Zbog toga Srbi, umesto bistre vode, još uvek piju namerno zamućenu vodu.

Jelena Karleuša izjavila da se nova Cecina i nova Brenina pesma "S....e!". Drakče bakalin kaže: "Jeca hoće da nam kaže da su to "smrdljive" pesme. Možda i jesu, ne protivim se, ali ni njene pesme baš ne mirišu na ljubičicu, već su obučene u kožu od tvora".

Premijer Cvetkević kaže da ne raste broj nezaposlenih, već da se broj zapeslenih povećao za dve hiljade. A gladnih Srba, od rane zore, puni tramvaji i autobusi. I svaki se od njih u istok nada: tamo je fino, tamo su Rusi! A nekih je Srba poveća suma. Oni se potajno zapadu dive. Hteli bi kao istok da banče, ali i kao zapad da žive.

Dok je Novak Đoković pobeđivao, bilo mi ga je žao. Dugo nije napravio nijednu grešku, a na greškama se uči. Želeo sam da napravi nekoliko grešaka i da slete na zemlju i stane na svoje noge. A kad je protiv Federera, posle svake svoje greške počinjao da se smeje, odahnuo sam. Novak je pokazivao vrline srpske i u tom je porazu postao veliki šampion. Kad padaš, nije važno kako ustaješ, već kad ustaneš - kako ćeš dalje...

Neka ni Bog oprosti što pomeram srebreničke kosti, ali ne mogu više da slušam laži tužioca Vukčevića i ostalih šarlatana, koji tvrde da je to najveći zločin posle drugog svetskog rata. A zločini Britanaca nad Ircima, zločini Španaca nad Baskijcima, zločini komunista nad neistomišljenicima? I niko od Srba da digne glas protiv te laži, da zavapi kao Matija: Ima li iđe, iđe, iđe... ikoga, ikoga, ikoga?

Pažljivo oko može na mnogim ćoškovima da spazi maloletnice,našminkane kao matore, sa cigaretom u rukama, spremne da "usluže klijente", pod parolom "Pušila sam, uvlačila nisam". Zašto uz komunalnu policiju nije uvedena i komunalno-seksualna policija ("Otvoreni šlicevi", recimo), pa da spreče duvan, drogu i prostituciju maloletnica.

Na Kosovu ništa novo. Stiže i priča o podeli. I to od onih koji su učestvovali u podeli, preko sindikata, svinjskih butkica za pihtije svim radnicima. Podržavaju ih oni koji ne znaju da se podela dedovine vrši samo među braćom i sestrama, a ne sa okupatorom!

Sačuvajte osmeh na svom licu, uprkos "osmehu Evrope" koji u nama izaziva poniženje.,


[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Autor: Zoran Milojević



Obaveštavam srpsku naučno-popularnu javnost da đeneral Mihailović nije bio četnički komandant! U vreme Drugog svetskog rata bio je ministar vojni međunarodno priznate države, čiji je ambasador u SAD Konstantin Fotić potpisao 14. oktobra 1941. tzv. Atlantsku povelju, koja je osnivački akt UN. Neznanje mogu da razumem, ali onda se neznalicama mora reći da se ne kite "znanjem" koje je drugo ime za laž.

Aktivisti nevladinih organizacija, pripadnici tzv. civilnog društva hoće da se pobiju oko stranih donacija i para sa budžetske pozicije 481. Moj pokojni Sisoje bi na ovo pevao: "Motka tvrda, a čvoruga meka, najveća je naša briga, briga za čoveka. Tan, tan, tan, tandrčak, tandrčak, tandrčak!"

Novak Đoković je potreban Srbiji, Srbija nije potrebna Novaku Đokoviću! Ovaj samostalni uspeh Nole je pripisao svojoj ze i svome rodu. Nije gledao šta je Srbija učinila za njega, gledao je da on nešto učini za Srbiju. U tome je Nole bolji deo nas! Njegove pobede su lek za sve naše poraze.

Lepa Brena izjavila da Jelena Karleuša "laje kao pas". U psećem životu, psi laju a karavane prolaze. "Pseće dame", tzv. kučke, laju iz navike, a tada nevolje dolaze. Kad žive među ljudima, kučke se lakše od pasa privikavaju na ljudsku vrstu, a njihovo se lajanje daleko čuje. "Lajanje na pse" je slabost istomišljenika, a lajanje na ljude znak raspoznavanja. Psi reže na ljude, a ljudi reže kao psi! Lajanje postaje kultura življenja!

Na TV kanalima počela letnja šema. Smenjuju se reprize sto puta repriziranih serija i filmova, smenjuju se kreštalice, alapače, "nepismene" književnice, silikonske striptizete bez sluha i feminizirane muške lutke bez duha, a TV čorbu nam začine političari, puni sebe od moći i puni para od naroda. Drakče bakalin se lupka u glavu: "Ja, budala, još plaćam TV pretplatu, a TV program kao kad netremice gledaš farbu kako se suši!"

Ah da, Exit. Tuđe navike koje su nam podmetnute da budu naše, pa i da poverujemo da smo ih mi izmislili. Od tuđih mana stvaramo svoje vrline. Znam ja da su srpske vrline istekle sa srpskom krvlju i da je "novom svetskom poretku" potreban novi Srbin. U tom Srbinu ne sme da ima Kosova, Brankovih "mlidijada", ljubavi iz frule pastira, sećanja na "uveoke". Postoji samo - Exit!

Drakče bakalin čita novine i krsti se: "Ivici Dačići udarila slava u glavu, ili mu salo pritiska glavu. Posle podele Kosova, hoće i 7. juli kao državni praznik. Kad je tako, predlažem mu predizborni slogan: "I podeljeno Kosovo, i Evropska unija, i Boca i Palma, i Tito i Sloba! I socijalisti, i komunista i demokrata do groba!"

Na popisu stanovništva Crnogorci su opet dokazali da uz svoj crnogorski imaju i naš srpski jezik, da imaju svoju crnogorsku naciju, ali imaju i našu srpsku, da imaju svoju državu Crnu Goru, ali imaju i našu državu Srbiju!

Na Kosovu ništa novo! Šiptari i dalje ne znaju šta na njihovom jeziku znače reči Kosovo, Priština, Albanac, Prokletije, šota.

Sačuvajte osmeh na svom licu! Mi se oduvek smejemo i plačemo na jeziku koji nosi naše ime i koji razumemo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Zoran Milojević



Da je kojim slučajem živ, Mihailo Pupin bi prvo morao da bude "gospodin član partije" da bi postao direktor Telekoma Srbija. Nikola Tesla bi morao da bude "gospodin član partije" da bi postao direktor EPS-a. Slobodan Jovanović bi morao da bude "gospodin član partije" da bi postao dekan Pravnog fakulteta. Da su živeli u Titovo vreme, svaki bi morao da bude "drug član" da bi bio na tim funkcijama. Razlika između statusa "gospodin član partije" i statusa "drug član" u Srbiji je uvek bila u vrsti i nameni kape na srpskoj glavi. Najgore je što je kapa često bila vrednija od glave.

Muči me moralno pitanje: treba li vratiti imovinu naslednicima onih koji su se borili za komunistički sistem i nacionalizaciju? Možda je izlaz u "rehabilitaciji naslednika". Oni nisu krivi za štetne ideje predaka. Naslednici se odreknu tih ideja i vrati im se imovina! I unuci siti i dedovi na broju!

Srpska pamet smislila i donela zakon po kome maloletnik stariji od petnaest godina može od roditelja, uz pomoć lekara, da sakrije svoj zdravstveni karton. Kao roditelj dece koja su već ljudi, imam samo jedan zaključak: budala se ne postaje, budala se rađa!

Sa RTS kanala prizivaju mlade, digitalno pismene, koji se prepoznaju po glasu i još po koječemu da preuzmu odgovornost za budućnost RTS-a. Tića kafedžija gleda reklamu i krsti se: "Ovi sa RTS-a, Bože me prosti, kao da prizivaju teroriste - da preuzmu odgovornost!"

Mića Negotinac priča o svom bivšem direktoru iz društvene firme: "Kupio je to preduzeće i pare mu padaju s neba kao julska kiša u podne. Razbacuje se milionima kao konfetama. Na to će Drakče bakalin: "Da bi opstao, komunizam je svojim rukovodećim ljudima omogućio da ga muzu, a kad su ga izmuzli, postali su kapitalisti. A oni su, ustvari, muzli narod koji danas kuka za vremenom u kome su ga muzli oni isti koji mu danas ne daju posao!"

Sad je jasno: ili ćemo u EU kad Zapad to bude hteo, ili ćemo Kosovo i Metohiju kad Zapad to bude hteo! Ja lično u EU nemam ništa, na Kosovu i Metohiji imam sve! Ako odem u EU, izgubiću sve, a neću dobiti ništa!

Srpske sluđene budale nastavljaju da nam dovode "mrtve duše" koje srpskoj mladosti prizivaju smrt kao način života, učeći je da je lepše umirati od želje za alkoholom, drogom i bezduhom, nego umirati od želje za Kosovom, ćirilicom ili srpskim narodnim pesmama.

Možemo mi preminulim rokerima da posvetimo i ulice i trgove, ali je istina da su oni, kao i njihovi uzori Dženis Džoplin, Džim Morison ili Džimi Hendriks, bili stvaraoci muzike koja nosi nemir, nespekoj i beznađe. To je muzika u kojoj se ne zna ko plaća za ubistvo duha, ali se zna ko naplaćuje. Onaj koji im otme mladost, a ubrzo i život.

Zločin norveškog umobolnika je samo početak. Evropski zločinci, vaspitani od iste te Evrope, sve češće će je prozivati: stani, kurvo, stani svetice! Oni će razgolititi lažni pojas nevinosti koji nosi "stara dama" da bi sebi učinila zadovoljstva i postala američka "dvorska dama".

Na Kosovu ništa novo! U ostatku Srbije bar polovinu Srba "zaboleše donja leđa" za Kosovom i Metohijom, jer nikada tamo i nisu bili. Bar trećina njih, do bombardovanja i nije znala da na Kosovu i Metohiji žive i Srbi! Oduvek!

Sačuvajte osmeh na svom licu, iako on vredi upola cene, jer polovina Srba ne želi da Kosovo i Metohija bude sadržaj njihovih osmeha.
[You must be registered and logged in to see this link.]