Sveti Sava

Rastko Nemanjic - Sveti Sava

Sveti Sava je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, njegovo svetovno ime je bilo Rastko. Ne zna se tačno godina njegovog rođenja, obično se pominje 1169. ili 1174. (nekad i 1175).Rođen je u deževačkom kraju na planini Goliji. Kao mladić pobegao je u Svetu Goru i zamonašio se, tada je dobio monaško ime Sava. Posle nekoliko godina, njegov otac se odrekao prestola i zamonašio se. Njih dvojica su zajedno sazidali manastir Hilandar na Svetoj Gori. Sveti Sava je izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) Srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop 1219. godine. Po povratku iz hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, je posle godinu dana preneo njegove mošti iz Trnova u manastir Mileševa. Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle uzeo i odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka, srpski narod i pravoslavna Crkva su odlučili da na tom mestu podignu hram posvećen ovom svetiteljui, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i Crkvu. Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu "Čupina umka" na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar. Kao svetitelj praznuje se 27. januara, ili 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save - Savindan obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji. Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru kod Pljevalja. Književni rad sv. Save namenjen je organizaciji manastira. U tipiku studeničkom opisao je život ktitora toga manastira, svoga oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeona (kasnije sveti Simeon Mirotočivi). Žitije sv. Simeona je najvažnije Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija srpskih vladalaca i arhiepiskopa.

Растко Немањић је рођен око 1175. године1 као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг[2].

О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца[3] и могао се упознати са неким основним питањима вођења
државе.2

Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље) [4]3 Године 1190, исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет
Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања[5]4

У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.[6] Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако
није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.[7]

Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште[8]. По његовом мишљењу, највероватније је да
је Растко кришом отишао на Свету гору5 где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио,
али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.

У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности[7]. Рани боравак на Светој гори
имао је значајног утицаја у формирању Савине личности[9]. Ту се формирала његова
религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.[9].

У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким7 тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио8 у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.

Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва[10][
11]. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су
великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили[12][
13]. Све
ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао[14].

У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру[15].

Оснивање Хиландара



После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда[15] Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III
Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати[15]. Управа Свете горе је
затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године[16]. Он је поништио раније издати документ и
одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда[16]. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео
монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника[17]. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира
тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.

Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе[18]. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо
растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен[18]. За
Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду[19].

До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори[20]. Тих година Саву је
привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.

Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер[20], те га је
средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну.9

Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата[25]. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа
писала да пренесе очеве мошти у Србију.

У Србији (1207—1217)

Сава је пошао на дуго путовање у Србију са Симеоновим моштима и у пратњи групе хиландарских калуђера највероватније у зиму 1206/07. године[26]. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су
његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Највероватније је Симеон ту убрзо био и канонизован[26]. Недуго затим, Сава је
постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао типик који је заправо представљао нешто измењени Хиландарски типик. По Доментијановим речима, Сава је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, то јест, оснивао је манастире, лавре и испоснице. Тада је отпочео и Савин ктиторски рад у Србији. Заједно са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и опширно Симеоново житије које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности[27].

Као игуман најзначајнијег манастира у Србији Сава је морао да се укључи и у државничке послове. По упуствима брата Стефана учествовао је у двема дипломатским мисијама. Прва, у којој је требало да преговара са Стрезом, бугарским великашем10, завршила се неуспешно. Много значајнију дипломатску мисију Сава је обавио када је 1220. године Србији запретила велика опасност од угарског краља Андрије II. Тада је Сава вештом дипломатијом успео да угарског краља претвори од српског непријатеља у пријатеља[29]. Доментијан и Tеодосије објашњавају успех ове мисије Савиним чудотворним моћима.

Краљ Андрија je септембра 1217. кренуо из Сплита у крсташки поход. Само што је испловио, велики жупан Стефан је по други пут од папе затражио краљевску круну. Папа Хонорије III послао је свог легата са круном којом је Стефан крунисан.11

У српској историографији је уврежено мишљење да се Сава није слагао са братовљевом прозападном, односно проримском политиком и да је зато љут отишао из Србије у Свету гору[30]. Оболенски оспорава ово мишљење и сматра да je Сава остао у добрим односима са
Стефаном, наводећи како је Стефан 1216. Саву називао учитељем и саветодавцем. Пре одласка из Србије Сава је радио на организовању монашког живота у Студеници и учествовао је у избору новог игумана[31], тако да је мало вероватно да је Сава кренуо у
важну дипломатску мисију у Никеју без претхоног саветовања са братом.

Савин однос према римској цркви је одраз оштре подељености између источног и западног хришћанства раног 13. века[32]. У доба првих Немањића постојала је извесна црквено-
политичка отвореност коју су заступале и ондашње папе[33]. Стефан Првовенчани јасно је
раздвајао различите нивое свог политичког, црквеног и верског деловања[34]. Иноћентије III
(1198—1216) је водио црквену политику великог стила и успео је да успостави духовну супрематију над Србијом и Бугарском. Сава и људи око њега без сумње су сматрали папу за изузетнан ауторитет у духовним питањима, а извесне теолошке разлике између Истока и Запада или су им биле непознате или, што је вероватније, нису изгледале непремостиве. На однос раних Немањића према римокатоличкој цркви утицала је и чињеница да је приморски део земље био насељен католицима[35]. Сава вероватно није видео ништа спорно ни
проблематично у томе што је он свега неколико година након што је његов брат добио круну из Рима отишао у Никеју где је био хиротонисан за првог српског архиепископа.12

Одлазак из Србије и мисија у Никеји

Сложене политичке околности на Балкану почетком 13. века а исто тако сложена црквена ситуација у Србији13 [36] биле су позадина мисије
Саве Немањића у Никеји чији је резултат била аутокефалност Српске цркве.

По свој прилици Сава се на мисију одлучио у договору са Стефаном. Из Србије је прво отишао у Хиландар одакле је извесно време одржавао преписку с братом[37]. На пут у Никеју Сава је пошао 1219. године.14 У Никеји, Саву су дочекали Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло I
сарантен. Сава је с царем био родбински повезан, али је за успешност мисије сигурно био важнији Савин лични углед.15 У вези с оновременим политичким околностима присне везе су одговарале и Србији и Никејском царству. Византији свакако није било свеједно што се Србија Стефановом крунисањем прибилижила Риму и што се Стефан крунисао круном коју је послао рисмки папа[38]. Војни успеси Теодора
Анђела, епирског владара, отежавали су Ласкарисов положај, па је побољшање односа са балканским државама могло донети Никеји корист. Сава је као вешт дипломата и угледни духовник успео да постигне споразум повољан по обе стране. Истовремено су донесене две одлуке којима је Сава хиротонисан за архиепископа и којом је српска црква стекла аутокефалију16.

Српска аутокефалија била је више формално него сушински ограничена тиме што је приликом богослужења прво требало да се помиње име цариградског патријарха испред других епископа. У административном и црквеноправном погледу Српска црква је добила право да неограничено бира и и хиротонише архиепископа и друге епископе[39]. Савина хиротонија довела је до деликатног проблема у области
канонског права. Византијско црквено право забрањивало је да се једна одређена личност препоручи за неку дијецезу. Теодосије и Доментијан, знајући за ову потешкоћу напомињу да је Сава прво за положај архиепископа предложио једног од својих сапутника, што је мало вероватно[40]. По свој прилици Синод и патријарх санкционисали су цареву одлуку којом је Сава постао први српски архиепископ.

Први српски архиепископ

Приликом повратка из Никеје у Србију Сава се једно краће време задржао на Светој гори, а нешто дуже боравио је у Солуну, у манастиру Филокал[41]. Савин боравак у Солуну имао је великог
значаја за развој српског црквеног права јер је он ту организовао рад, а можда једним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Крмчија светог Саве (Номоканон светог Саве). Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве[42].

Сава се вратио у Србију 1220. године. Прво се састао с братом, затим је отишао у Студеницу да би се поклонио очевом гробу да бина крају отишао у Жичу, која је одређена за средиште нове Српске архиепископије. Одмах се посветио њеном организовању — основао је око 11 епархија (епископија) укључујући и архиепископију у Жичи. За епископе је поставио своје ученике од којих су неки били управо стигли из Хиландара. Одредио је још једну групу ученика који су постали презвитери (протопопови) и чији је задатак био да као његови заступници (егзарси) мисионаре по земљи и успостављају хришћанске законе о браку, као и да искорењују незнабоштво[43]. На дугој проповеди у Жичи Сава је осудио нека јеретичка учења.17 У борби против јеретика
Сави су помагале и световне власти, пре свега његов брат Стефан Првовенчани.

Успостављање самосталне Српске архиепископије чије су три епархије биле издвојене из састава Охридске архиепископије, немоновно је морало довести до сукоба с Димитријем Хоматијаном, охридским архиепископом. Маја 1220. године он је Сави послао писмо у коме је пребацивао Сави начин живота који је водио, али главна тема овог писма је било изузимање три епископије испод његове власти. По свој прилици, Сава није ни одговорио на овај изазов. Сукоб се сам по себи угасио а аутокефалност Српске цркве су још за Савина живота признали поглавари других православних цркава.

Односи са Радославом и прво ходочашће

Стефан Првовенчани je умро 1228. године. Пред крај владавине успоставио је добре односе са Теодором Анђелом, епирским владаром. Радослав, Стефанов наследник, оженио се 1219/20. Аном, Теодоровом ћерком, због чега ће током његове владавине епирски утицај бити изузетно снажан у српској политици. Радослава је у Жичи крунисао архиепископ Сава.

Радослав се дописивао са Димитиријем Хоматијаном, охридским архиепископом, у вези са недоумицама око службе и црквене дисциплине[44].
Поједини српски историчари сматрали су да је Радослав на овај начин хтео да врати Српску цркву под власт Охридске архиепископије и да је Сава незадовољан овим дешавањима одлучио да напусти Србију и оде на ходочашће у Свету земљу[45]. Оболенски релативизује ово
гледиште наводећи да није логично да Сава напусти Србију ако је његово животно дело, аутокефалија српске цркве, у опасности[46]. У
Савиним биографијама наглашени су добри односи које је имао с Радославом, чији је избор за краља Сава подржавао и кога је и сам крунисао[46]. Доментијан наводи да се краљ тешка срца растао од Саве, тако да разлоге за Савино прво ходочашће пре треба тражити у
његовој жељи да обиђе света места, побољша богослужење угледајући се на старе хришћанске центре и да учврсти положај српске цркве успостављањем контаката са источним патријаршијама[46].

Године 1229. Сава је из Далмације отпловио за Палестину. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан као и манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку, прошао је кроз Малу Азију где је посетио никејског цара, Јована Дуку Ватаца, а затим је отишао на Свету гору где је боравио у Ватопеду и Хиландару. У зиму 1229/30. највероватније је боравио у Солуну где се састао са Теодором Анђелом. Његово путовање имало је великог значаја за развој богослужења у српској цркви[47]. На овом путу, Сава је сигурно проучио Јерусалимски типик по
коме је организован живот у манастиру Светог Саве Освећеног. По повратку у Србију 1230. у богослужбену праксу српске цркве унео је неке елементе из овог типика.
Друго ходочашће и смрт

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је доводен његов млађи брат Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато[48]. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се
зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.

Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. јануара 1237. године.

Достигнућа

Након дипломатске мисије у којој је издејствовао аутокефалност Српске цркве, Сава је морао да приступи њеном организовању. Тај задатак је ставио пред њега читав низ проблема црквене, правне и политичке природе. На повратку у Србију, Сава је прошао кроз Солун и Хиландар, где је провео извесно време у приопремама свега оног што му је било неопходно за организацију цркве. У Србију је коначно стигао крајем 1219. или почетком 1220. године[49]. Вероватно већ у рано пролеће
1220. године започео је рукоположење епископа[50]. Сава је Српску
архиепископију организовао у десет епископија са седиштем у Жичи (која је била једанаеста епархија). Од ових епископија три су претходно биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије (Призренска, Рашка и Липљанска), две (Стонска и Хумска) су се налазиле на приморју, док је пет њих обухватало унутрашњост српске државе[51]. За седишта епископија бирани су најугледнији манастири на њиховој
територији[52]. Промене у црквеној организацији које је Сава извео нису
одговарале охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, између осталог и зато што је изгубио три епископије. Он је маја 1220. године преко скопског епископа Јована послао Сави писмо у коме оштро критикује његове поступке, аутокефалију Српске архиепископије, Савино посвећење за архиепископа, али пре свега неканонско смењивање епископа у Призрену и Расу. Ипак, овај сукоб није добио веће размере и временом се сам од себе угасио. Сматра се да је Хометијаново писмо било његова лична иницијатива и да није било у вези са политиком епирске државе која је у то време била у добрим односима са Србијом. Српску цркву су још за Савина живота признале друге православне цркве.

Сава је пажљиво бринуо о распореду епископија. Тако је један од задатака Хумске епископије био да представља брану према латинским дијецезама Дубровачке архиепископије док је Зетска епископија имала исту улогу према Барској архиепископији.

Велики значај Сава је придавао и организовању монашког живота. У Србији је и пре њега било манастира, али су се од Саве они почели организовати по светогорским узорима[53]. Живот у манастирима је био организован с циљем да се досегне највиши ступањ изворног,
источног монаштва[53]. Киновијски (општежитељни) манастири добили су типик израђен према типику манастира Богородице Евергетиде у
Цариграду, а пустињачке келије биле су организоване према Карејском типику који је био Савино дело.

У Савном раду на организовању цркве није занемарено ни ниже, парохијско свештенство. У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова, егзарха (опуномоћени изасланици) који су имали различита задужења (пре свега склапање бракова према хришћанским обичајима и искорењивање остатака паганства)[53].
Ктиторска делатност

Детаљније у Ктиторска делатност Светог Саве

Ктиторска делатност Светог Саве којом је почео да се бави још као светогорски монах била је веома интензивна, да би свој врхунац доживела током Савиног рада на успостављању и организовању аутокефалне српске цркве.

Своју градитељску делатност започео је у Ватопеду[54]. На Светој гори је Сава
заједно са својим оцем, тада монахом Симеоном, даровао и велики број других манастира. Приликом обиласка Свете горе они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Убрзо су Сава и Симеон отпочели рад на оснивању српског манастира на Светој гори. Заједно са великим жупаном, Стефаном Немањићем, обновили су потпуно запуштени манастир Хиландар. У подизању Хиландара Сава је имао веома значајну улогу[55]. После Хиландара, Сава је постао ктитор још једне
самосталне монашке установе, келије у Кареји. Током 1199. постао је ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Ови манастири су толико страдали од разбојничких напада с краја 12. века да је то довело у питање њихов опстанак. Сава се побринуо за браство манастира Каракала, обновио је разорена здања и набавио је храну за манастир. У Ксиропотаму је подигао цркву и дао да се изради живопис. Манастир Филотеј је нарочито тешко страдао, па је Сава знатно допринео његовој обнови. У Цариграду је Сава даровао манастир Богородице Евергетиде где је сматран за ктитора, а у Солуну се за њега везује оснивање манастира Филокала.

Као ктитор у Србији, Сава је био активан између 1206. и 1216. или 1217, и после 1219. године[56]. Под његовим руковoдством је живописана
Богородичина црква у Студеници, а у околини Студенице, у селу Савову, Сава је основао тзв. Савине испоснице (Горње и Доње). Након Студенице уследило је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао је и у подизању Милешеве.

Сава је такође даровао бројне цркве и манастире у Палестини. Ту је основао и један нови манастир на Сиону у Јерусалиму који је требало да буде уточиште за српске ходочаснике. Главно ктиторско право, помињање у службама, Сава је стекао у још неколико цркава у Палестини: у витлејемској Цркви Христовог рођења, у Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у тзв. Испосници Господњој, као и у александријској цркви приликом своје друге посете Блиском истоку.

Мотиви овако замашне ктиторске делатности су поред искрене побожности били и политичке природе. Међу главним циљевима били су учвршћивање српске државе и младе аутокефалне Српске архиепископије.[57]

Законодавац

С правном проблематиком Сава се први пут морао упознати током свог краткотрајног боравка у Хумској области (1190/91). Током боравка на Светој гори његова законодавна делатност је била богата и разноврсна, јер је његову ктиторску активност у светогорским манастирима морала да прати и правна, с обзиром да је морао потписивати уговоре о куповини имања и слично[58]. Оснивање манастира Хиландара
пратио је велики број различитих правних аката међу којима су били и Ктиторска повеља Симеона Немање и Хиландарски типик. Сматра се да је Сава доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.

Хиландарски типик представља унеколико прерађен превод типика манастира Богородице Евергетиде. Карејски типик настао је пре хиландарског. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. С друге стране, Карејски типик по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве[59].

У одредбама Карејског типика посебна пажња је била посвећена осигуравању незавинсности ове монашке установе, како од светогорског прота тако и од игумана Хиландара. Повезаност келије са манстиром утврђена је чињеноцом да је упражњено место настојатеља келије попуњавано монахом из хиландарског братства[60].

По повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта — Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познат као Закон светог Симеона и светога Саве)[61]. Током Савиног боравка у
Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве. У питању је компилација састављена од разних канонских зборника (Синтагма канона у 50 наслова патријарха Јована Схоластика, Префотијевски номоканон у 14 наслова), превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји.

Организовање архиеписопије пратило је и издавање низа правних аката. Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана била је документарна промулгација српске архиепископије и овај документ је познат само по кратком изводу у рукопису Синтагме Матије Властара из 1453. године. Формирање епископија и постављање епископа пратило је издавање одговарајућих аката али ниједан од њих није сачуван. Исто тако од великог броја различитих повеља сачувана је у аутентичном препису само једна, повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.

За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.
Књижевник

Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности [62] Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може
да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. [63] Прва Савина дела су по својој
природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).

Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. [64]
Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. [64] У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део
Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.
Свети Сава у традицији и уметности
Култ светог Саве

Смрт светог Саве ван Србије и његова сахрана у Бугарској изазвали су велико незадовољство у Србији[65]. Краљ Владислав је уложио
значајне дипломатске напоре да се Савини посмртни остаци пренесу у Србију. Преговори су трајали дуго и у први мах нису довели до конкретних резултата[66]. Затим је Владислав лично отишао у Трново у посету свом тасту, бугарском цару, с намером да преговара о овом
проблему. Цар Асен није био вољан да дозволи пренос Савиних посмртних остатака и није мењао мишљење и поред Владислављевог инсистирања. По Доментијановим речима, Владислав је тражио да му се да господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Ипак, после неколико дана Асен је попустио и Владислав је понео Савине мошти у Србију.18

По повратку у Србију Владислава су дочекали архиепископ Арсеније I са свештенством, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. Савино тело је положено у гроб у Милешеви[67]. Убрзо потом Сава је и канонизован.

Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Григорије Синаит га је сматрао великим светитељем, Сава III га је назвао светим и великим апостолом и архијерејом српским[68],
док је за архиепископа Данила Сава био светилник отачаствију (…) господин наш и учитељ.

Савин култ се развио у целом српском народу. Нарочито је јак био у местима која су на било који начин била повезана са његовим животом и радом, поготову у манастиру Милешева и његовој ближој околини. Када се у позном средњем веку из Хума, издвајањем из Босне развила посебна државна јединица, Савин култ је и овде ојачан. Нарочито га је поштовао Стефан Вукчић Косача који је узео титулу херцега од светог Саве.

У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом[70]. У то доба Савин култ је већ био далеко превазишао границе некадашње
српске државе. Ширио се и у Русији, нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног. Старац Исаија, руски калуђер, донео је са Свете горе у Русију један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве које је затим интензивно преписивано у Русији тако да су га поседовале многе библиотеке. Руски писац Захарије Копистенски у једном полемичком спису против католика истиче светог Саву као личност на коју се треба угледати.

Као светац, Сава је поштован и међу римокатолицима. Томко Мрњевић, босански бискуп, написао је почетком 17. века прву биографију светог Саве која нема историјску већ искључиво књижевну вредност. С поштовањем о светом Сави су писали дубровачки песник Антун Сасин, Јован Кавањин и Павле Ритер Витезовић[71]. Поред Срба, на ходочашће у
Милешеву долазили су и Јевреји и Турци.

Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према светом Сави. Култ св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Истог дана је и Сава Вуковић потписао завештање којим је основана Српска гимназија у Новом Саду 1810. године.

Од друге деценије 19. века свети Сава се све више сматра заштитником и покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно прво у Земуну 1826), затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији. Као школска слава дан светог Саве се није прослављао само у пероду комунистичке власти у Југославији да би се та пракса поново успоставила након његовог завршетка.
Свети Сава у књижевности

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. [72] Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и
учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.

Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.

У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.
Свети Сава у уметности

Од раних портрета светог Саве сачувана су само два — у Милешеви и припрати краља Радослава у Студеници. Претпоставља се са извесношћу да су постојале бројне ктиторске иконе и фреске светог Саве у Хиландару, светогорским манастирама и манастирима у Србији али је највећи део њих уништен. Сматра се да је портрет у Милешеви настао још за Савиног живота и да је најуспешнији Савин портрет.

Развој иконографских типова светог Саве у наредним вековима зависиће од више чинилаца:
круга одакле је долазио подстицај за израду ликовних представа (српски двор, високи црквени кругови, властела, братства манастира којима је Сава био ктитор);
стања и тенденција у српској уметности;
тренутних политичких, црквенополитичких и културних прилика.

Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници



nastavak:

Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и учитеља[73] — које су често наглашаване и у каснијем
сликарству. У иконографији 13. века Сава је приказиван и у поворци архијереја (Студеница) и као млад монах (Сопоћани). У 14. веку иконографија светог Саве досеже највишу тачку у развоју. У Лози Немањића, сцени у којој је ликовно приказивање идеологије Немањића досегло врхунац, Сава је приказиван са леве стране родоначелника Стефана Немање. Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године.

У време турске власти а и у каснијим временима готово да није било српске цркве без Савиног лика. Нове политичке и идеолошке околности су имале утицаја и на развој иконографије светог Саве[74]. Његова сложена личност допринела је развоју великог броја иконографских типова[
74].
И поред извесних специфичности и у време турске власти главни иконографски тип светог Саве је онај на коме је приказивао као архијереј и учитељ, присутан још од 13. века. Ретко се приказује самостално а готово увек са светим Симеоном. Повремено је сликан и у друштву најугледнијих црквених отаца.

Барокни утицаји у српској уметности донели су и извесне промене у Савиној иконографији. На бројним барокним иконама Сава је углавном заједно са Симеоном где су приказани како између себе држе модел цркве или икону Богородице. У уметности 18. века иконе светог Саве и Симеона се укључују у строго одређену тематику иконостаса[75]. Врхунац ликовног култа Саве и Симеона
18. века досегнут је у иконостасу катедралне цркве у Сремским Карловцима који су 1780. израдили Теодор Крачун и Јаков Орфелин. У савременом српском сликарству (19—20. век) свети Сава је био честа инспирација уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и родољубиву страну његове личности.
Свети Сава у народној традицији

У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања[76]. Такве легенде ни у ком случају не одражавају
истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобама.

Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде[76]. Већ у другом слоју народних предања
насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава[77].

У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту[78]. Књижевно су много значајнија
дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд[79].

Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед19. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.

Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ruka Svetog Save



Manastir Sveta Trojica

Pljevlja

Manastir se nalazi oko 1,5km sjeverno od grada (u nekim dokumentima se pominje i kao Vrhobreznica). Najverovatnije je sagrađen na ostacima manastira iz nemanjićkog perioda. Prvi pisani pomen “Svete Trojice” potiče iz 1537. godine, kada ga je pomenuo jeromonah Sava, prvi poznati trojički prepisivač. Više puta obnavljan i dograđivan, današnji oblik ima od XVI vijeka kada je za vrijeme igumana Visariona sagrađena glavna crkva. Krajem istog vijeka dozidana je priprata, dar monaha Georgija Poblacanina, njegovog sina Ananija i sinovca, spahije Vojina.

I priprata i naos su živopisani do kraja XVI vijeka. Živopisanje je obavio pop Strahinja iz Budimlja, ugledan živopisac koji je oslikao više crkava i manastira krajem XVI i početkom XVII vijeka.

U XVI, XVII, pa i XVIII vijeku manastir Sveta Trojica je bio poznat i kao vrlo značajan prepisivački i književni centar. Više desetina rukopisanih knjiga nastalo je u “Svetoj Trojici” kao djela trojickih dijaka (prepisivača). Najznačajniji stvaralac na ovom polju je čuveni Gavrilo Trojičanin koji je između 1633. i 1651. prepisao više knjiga od kojih su najpoznatije: Šestodnev Jovana Egzarha, Kozma Indikoplov, nastavak Vrhobrezničkog Hronografa, više Psaltira i još nekoliko značajnih knjiga. Istovremeno sa Gavrilom Trojicaninom u manastiru je stvarao iluminator i ikonopisac Andrija Raićević koji je svojim vrlo uspjelim minijaturama ukrasio rukopise Šestodnev i Kozma Indikoplov. Za Raicevica se vezuje i nekoliko ikona nastalih polovinom XVII vijeka. U manastirskoj biblioteci se čuvaju i vrijedne knjige na pergamentu i papiru iz XII i XIV vijeka kao i poznati korekturni tabaci Mileševske štamparije iz 1557. godine koji spadaju medu najstarije dosad poznate korekturne tabake. Tu su i 824 turska dokumenta koji se odnose na sam manastir ili na njegova brojna imanja. Nažalost neki od značajnih rukopisa nastalih u “Svetoj Trojici” nalazi se u inostranim muzejima i arhivama: u Pragu se nalazi dio Vrhobrezničkog hronografa (ljetopisa), kao i jedan psaltir a u Rusiji u Sankt Petersburgu poznati Pljevaljski Služabnik iz XIV vijeka.

Manastirska riznica, pored više dragocjenih predmeta od srebra, zlata, i drveta vezanih za bogosluženje, sadrži i vrijedne stare tkanine i crkveni vez, okove za knjige, veliki pozlaćeni putir Igumana Stefana, vrlo poznat, izvanredno izraden Kivot (Darohranilica iz 1576.), srebrom okovan “štap” Svetog Save... U njoj se nalaze i predmeti izašli iz radionice poznatog zlatara XVI vijeka Jovana Hocanina (Fočanina). U manastiru se čuvaju vrata i dvije pjevnice rađene u rijetkoj i jako skupoj tehnici koštane intarzije.

''Smatra se da je svetatrojička riznica treća po bogatstvu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odmah posle hilandarske i dečanske. U njoj je danas više od 1.700 eksponata. Od 15. pa do kraja 19. veka manastir je bio prepisivački centar. Monasi su u njemu prepisivali mnoge bogoslužbene knjige, pa je i sama biblioteka bogata. U njoj danas ima samo oko 150 rukopisnih knjiga, preko stotinu povelja, gde su se monasi obraćali i Carigradu i carskoj Rusiji za zaštitu i pomoć jer su manastir često napadali i pljačkali ovdašnji Turci - kaže arhimandrit Ilarion, starešina manastira Svete Trojice.

U vitrinama nove manastirske riznice su i pozlaćeni krst na kome su čestice krsta na kome je izdahnuo Isus Hrist, i koji je iz skrivnice iznošen samo za Krstovdan da ga narod celiva, i Darohranilica, dar ruskog cara iz 16. veka, i mitra patrijarha Varnave, i kadionice radovi venecijanskih majstora, pozlaćene i posrebrene, stari putiri, ruski svećnjaci - carski pokloni Svetoj Trojici...

Tokom priprema za otvaranje riznice svetotrojičkog manastira, majstori u radionicama Narodnog muzeja i Narodne biblioteke u Beogradu sa ikona čuvenih majstora, sa rukopisnih knjiga, sa bogoslužbenih liturgijskih predmeta skinuli su naslage prašine i voska, reprezentativni primerci starih majstora, neki od njih iskivani u ruskim carskim radionicama, pa u Svetu Trojicu stizali kao pokloni, sinuli su ponovo punim sjajem.

U manastiru Svete Trojicu nalazi se i ćivot u kome je ležalo telo Svetog Save sve do momenta kad je odneto na Vračar. U kivotu se nalazi i leva ruka za koju se veruje da je to ruka Svetog Save. I pravoslavni hrišćani i muslimani izuzetno poštuju ovaj ćivot i običaj je da se ispod njega provlače. Prošle godine ovde je bila jedna četvoročlana crkvena delegacija iz bugarskog grada Trnova u kome je Sveti Sava umro i gde mu je bilo prvo grobno mesto. Oni su bili ovde interesuju"ći se za ruku Svetog Save. Naime, kad je kralj Vladislav preneo telo Svetog Save iz Trnova u manastir Mileševu, Bugari su molili da im ostave jedan deo moštiju Svetog Save za uspomenu. I tamo, u Trnovu, nalazi se jedan prst ruke Svetog Save i zato su oni došli da vide da li na ovoj ruci nedostaje taj prst. I, zaista, na ovoj ruci nedostaje jedan prst što sve ide u prilog tvrdnji da je ovo zaista ruka Svetog Save, iako se do skora govorilo da je ruka nepoznatog svetitelja - kaže iguman Ilarion. ''

[You must be registered and logged in to see this link.]

Отац Јустин: Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава!
Thursday, 27 January 2011



Преподобни Јустин Ћелијски

Беседа на Светога Саву 1966. године у манастиру Ћелије

Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде.

Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!

Такав је мрак, такви крстови по Београду. А Свети Сава где се у Београду слави? По црквицама, по црквама као по збеговима, тамо дечица, тамо њихови родитељи, ето они славе Светога Саву, а храм Светога Саве који је почео да се зида пре толико деценија претворен у гаражу! И пред тим храмом крст и Свети Сава плаче над кукавним Српством и вапије: Господе опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље, напустимо мрачни и срамни Београд. Хајдемо у Шумадију, хајдемо у наша шумадијска села. Данас је Свети Сава. Школе треба да брује од песме Светоме Сави, а тамо у сваком селу школа затворена, нигде ђака у њој, нигде ученика, нико не слави Светога Саву. Школа устала против Светога Саве. Пред сваком школом у сваком селу шумадијском, било то у Љигу, у Милановцу, у Петровцу, Јагњиловцу... Пред сваком школом крст, и на крсту распет Свети Сава, а његова болна и тужна уста понављају непрекидно: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље по варошима српским, по варошима Српске земље. Шта је то? Крагујевац, Ниш, Лесковац, Врање, Нови Сад, Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Никшић, шта је то? Што је толико крстова пред толиким здањима, пред црквама, пред школама? И на свима тим крстовима Свети Сава вапије Господу: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Не знају, Господе. Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

Хајдемо, хајдемо широм Српске земље. Тамо, далеко у сумаглици, стоји Црна Гора. Српска Црна Гора! А у њој скоро све цркве затворене, претворене у магацине. Затворене и служба се Божја не служи. И пред сваком црквом, не један крст, него стотине крстова, и на свима њима Свети Сава распет! О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Охридског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. - Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? - О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. - Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? - То се не може описати - одговара младић. - А што? - Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића.

Таква је судбина душа које неће Христа у овоме свету. Таква је судбина човека који хоће без Христа да живи у овоме свету. Таква је судбина и вама, несрећни Срби, који сте се одрекли Светога Саве, који сте се одрекли Господа Христа, одрекли се свога живота. Шта те чека у ономе животу ако душа твоја у овоме свету не стекне Христа и не испуни себе божанским мирисом, светим врлинама, светим животом, светим заповестима Христовим? Шта ће бити од твоје душе, шта ће се у њој накупити? Смрад! Смрад! Смрад! - од кога се нећете моћи спасти никада, и трајаће вечне муке.

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не пропаст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске које те гађају да те устреле, да ти душу убију.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Господом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их покајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим новим животом по Еванђељу.

Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се претворити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.

О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

Sveti Sava izabranik Božiji



„О
во ће дете бити нови знак свету„ (хилендарски монах Теодосије 13. Век) - Овако су говорили они који су видели Растка Немањића по његовом рођењу,
а Стефан Немања и Ана знали су да га „ они нису родили, него да је послат са неба „што је по казивању сведока забележио монах Теодосије. Већ тада могло је да се види да је Растко ИЗАБРАНИК БОЖИЈИ.

Изабраници Божији су људи које Бог изабра, да људима пренесу његове заповести, да проричу будућност,да исцељују болесне, да ревнују и мученички страдају за Бога. Постоје и изабраници Божији највишег ранга (баш као што постоје и анђели вишег ранга), који су Богу најближи. Бог је за ове изабранике имао велики одређени план изузетне важности, који би ти изабраници требало да ураде за Бога, а ради спасења људи. Таквих Божијих изабраника било је у Старом Завету (Аврам, Исак, Ноје Мојсије…),а имамо их и у Новом : Богородица, Свети Јован Крститељ, Апостоли и последњи, наш Свети Сава.
Многи ће ми овде поставити питање зашто сам у ове највише изабранике Божије сврстао и нашег Светог Саву ? Надам се да ћете одговор наћи у овом тексту.Ја ћу се овде усредсредити на ове новозаветне Божије изабранике од „ изузетне важности“ за Бога и човечанство.Сви ови Божији изабраници од „изузетне важности“ имали су нешто заједничко, осим Апостола , које је Бог, на земљи изабрао.Богородица, Свети Јован Крститељ и Свети Сава,су на свет дошли тако што су их њихови родитељи измолили од Бога и што су их они у поодмаклим годинама својим добили . Имамо оваквих примера и у Старом Завету (Аврам и Сара). Сва ова деца су вишегодишњим молитвама њихових родитеља ,и вишегодишњим доказивањем пред Богом, измољена од Бога. Стефан Немања се исто тако молио за своје чедо Растка :


„ Владико Господе Боже Сведржитељу, који си негде послушао Аврама и Сару и остале праведнике који су се молили за чедо,услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по Својој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник НАШЕ државе, жезел старости наше на кога ћемо положити руке и починути. И дајемо Ти заједничке обете : по зачећу детета, од природне и законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се“. (монах Теодосије 13. Век)

Стефан Немања је предходно морао да се докаже Богу, а доказао се тако што је прво одбацио католичко крштење и поново се крстио у Православној Цркви Светог Апостола Петра и Павла са миропомазањем, а затим саградио и помогао многе манастире и цркве : Студеница, Ђурђеви ступови, Арханђел Михајло у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу и др.

Да је Бог рачунао на Немању показао је, када га је преко Светог Ђорђа избавио из пећине у коју су га његова браћа бацили. Бог га је спасао баш као и Јосифа кога су исто тако браћа у јаму бацили. И Немању и Јосифа Бог је уздигао, чини ми се Немању више, јар га постави на место владара његове нове државе Србије, зато је Немања у својој молитви Богу говорио: „Тобом наследник НАШЕ државе“, није говорио „моје државе“, зато што је знао да му је Србију Бог дао. Можда је Немања и мислио на Србију као територију, али Бог је мислио на ону другу Небеску Србију.

Заједничко за Богородицу , Светог Јована Крститеља и Светог Саву, није само то што су их родитељи добили у поодмаклим годинама и што су сви заветовани Богу, већ је заједничко и то што су сви они предходно проречени од пророка . Богородица је проречена од пророка Исаије, Свети Јован Крститељ је проречен од последњег старозаветног пророка Мелахије, Свети Сава је проречен шест векова пре него што се родио, од његовог имењака Саве Освећеног, и гле чуда, од Саве Освећеног до нашег Светог Саве није било ни једног другог Саве, баш као што ни од библијског Немије нема ни једног Немање до нашег Немање.

Свети Сава Освћени је у аманет оставио како да препознају човека коме треба да дају жезел и две иконе : “доћи ћи један велики Божији човек Архиепископ, име му је Сава“, шест века након тога монаси су га одмах препознали. На исти начин свештеници у месту Миру у Ликији препознали су Светог Николу када је изабран за Архиепископа: “пази ко ће први доћи од свих у цркву,Тај, рече Он, је Мој изабраник; примите га са почастима и поставите га за архиепископа; име том човеку је Николај.“

За све ове изабранике Божије „ од изузетне важности“заједничко је и то, што су или они, или њихови родитељи разговарали са Анђелима о задатку који им је Бог одредио. Знамо за разговор Дјеве Марије са Светим Архангелом Гаврилом, знамо за разговор Захарија са истим Архангелом о рођења његовог сина Светог Јована.

Да ли је Свети Сава имао разговор са Анђелом ? Да, и то два пута.

Први пут као Растко, када је разговарао са „монасима црнорисцима“, који су га одвели на Свету Гору. То је био разговор са Анђелима, само они су могли да младића од 16. год. одвоје од родитеља браће и краљевства. За Растка пресудно је било: „Онај који воли оца и матер више од мене,није мене достојан“ ( Мат. 10,37 ). То што тада нико није приметио да су то Анђели није чудо , ни Аврам када је разговарао са три путника који су се упутили ка Содоми и Гомори није приметио да су то Анђели.

Други пут монах Сава је разговарао са „ незнанцем“, који се изненада појавио, и тај „незнанац“ је био Анђео који му је рекао :

„ Учинио си много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савет као једнога КОЈИ ТИ ГОВОРИ У ИМЕ БОЖИЈЕ. Нађи место и подигни манастир, за свој сопствени народ и назови га СРБСКИМ МАНАСТИРОМ . То ће бити за многе твоје сународнике МЕСТО СПАСЕЊА „( монах Теодосије 13. Век. )

Анђео послат од Бога говори Светом Сави који му је задатак Бог одредио. После овог неочекиваног разговора , Сава отрча код оца да га обавести о томе,а овај му одговори: „Ја верујем да је то био АНЂЕО ПОСЛАТ ОД БОГА .“ (монах Теодосије), а ја грешни верујем да је то био онај исти Анђео који је Растка одвео на Свету Гору.

Од овог момента и Сава и Симеон су знали да на Свету Гору нису дошли само ради свог спасења, већ и ради спасења Србског народа, Божијег народа. Деветнаест година Свети Сава се доказивао Богу, да би му Бог објавио који је његов задатак од изузетне важности: требало је спасити једину праву Христову православну веру од налета римокатолика са запада, од богумилске јереси, и муслимана са истока. БОГ ЈЕ СВЕТОГ САВУ ИЗАБРАО КАО СПАСИОЦА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ. Зашто баш Светог Саву? Зашто баш тада у том временском периоду? Тај временски период је био изузетно тежак за православну веру. Цариград је пао у руке латина, папини крсташи су га разрушили и опљачкали, у њему је устоличен латински патријарх. Бугарски Цар је признао папу и сам прешао у римокатоличку веру, све су то били тешки тренуци за православље и Бог је морао да интервенише. Свети Сава је био његов избор, он је Божији изабраник који ће спасити Божију веру ,веру православну. Бог је знао да ће и Његов и Савин народ овога пута за разлику од Израиљаца сачувати Христову веру макар само и „мало стадо“ остало.

На том путу Сава ће имати многа искушења од браће своје, баш као што је и Мојсије од брата свога Арона имао искушење. Док је Мојсије на Синају од Бога Божије Заповести примао, његов брат Арон окренуо се другом богу, златном телету. И Савин брат Вукан се окренуо другом богу, папи, док је Сава на Светој Гори био и градио Цркву Христову. И Срби као и Израиљци били су преко 400. Год. у ропству, и Израиљци су 40.год. лутали да би се вратили у обећану земљу, и Срби су под Арсенијем Чарнојевићем лутали да би се вратили у своју земљу, али веру коју им Свети Сава даде чували су до дана данашњег, а даће Бог да ће је и сачувати.

Од тада до дана данашњег, Бог је увек Србском народу слао некога ко ће чврсто бранити Његову и Савину веру , почев од Светог Цара Лазара, па до Светог Николаја Велимировића, Светог Аве Јустина, до данашњег Артемија, а и после Артемија Бог ће послати нове бранитеље његове вере, да ли ће то бити Симеон Рукумијски, Николај Црноречки или монах Антоније или неко други не знам , али знам да Бог неће оставити његов народ без пастира.

Ово су само неке „случајности“ или подударности, има их још, али то остављам оним мудријим и паметнијим главама од моје да расуде. Ја сам ово написао из три разлога:

1. Mој поклон Светом Симеону Мироточивом за његов 900. рођендан, који је исте 2013.г., као и прослава 1700. годишњице Миланског едукта. .

2. На отрежњење Србском народу да види колико је стварно велики био наш Свети Сава, да је он најмање био Србски просветитељ и ђачка слава, а највише БОЖИЈИ ИЗАБРАНИК, да по налогу Божијем спашава веру његову, који сада клечи пред самог Бога и моли се за свој народ.

3. Трећи разлог је тај, да ми патријарх Србски Иринеј, који седи на трону Светог Саве, или неко од његових владика екуманиста каже, да ли имају неког њиховог папу који је макар и сличан нашем Светом Сави?

Ја морам да признам, не знам ни једног. Знам папе који су крсташке убилачке и пљачкашке ратове водили, папе који су инквизиције спроводили…, папу који је благосиљао Јасеновачке крвнике, папу који их је „пацовским“ каналима извлачио да их не стигне рука правде, папу који је у блажене Алојзија Степинца превео, папу који је….

Док су Срби били чувари Христове вере и бранили је животима својим, док су Цркве своје зидали од костију и лобања својих (Ћеле кула ), папа је зидао велелепне катедрале од побијених и опљачканих Хришћана, а све у име Христа и за Христа.

Том папи патријарх Србски и његове владике екуменисти, хоће Цркву, коју Сава по налогу Божијем изгради, да продају, ономе папи , од кога је Сава већ једном спашавао када је његов брат Вукан то урадио, спашавао и Богу враћао. После тога Сава је морао јасно да стави до знања коме припада Српска Православна Црква и њен народ:“ Срби народ мој, Христови су, а не папини“. Да је Бог хтео да Савина Црква и његов народ буду папини Свети Сава ово никада не би рекао, и не само то него Сава не би ни постојао, а ми би већ скоро 900. г. били католици. Да се то не би десило Бог је Сави као заштитницу своју Мајку, Богородицу поставио, а показао је то тако што је од Саве Освећеног две иконе добио, обе иконе Богородице.

Можда ће овде неко да каже, да су ове подударности које ја овде наведох , само пуке случајности, ја му одмах одговарам: „случајности али намерне“,код Бога ништа није случајно.

Зато нека је слава и хвала Стефану Немањи једином владару који је победио земаљско царство и отишао на Свету Гору да стиче небеско, не само за себе него и за свој народ, нека је слава и хвала његовом „чеду“ и нашем спасиоцу Светом Сави који нас стави на пут вечног спасиоца Исуса Христа, и што нам у аманет стави да су „Срби народ мој, Христови , а не, папини“. Нека је слава и хвала Светом Цару Лазару који потврди да Срби припадају Царству небеском а не земаљском, нека је слава и хвала свим Светим Србима који то до дана данашњег сачуваше веру Христову.

Хвала ти Боже и за Артемија и његове монахе , и за Симеона Рукумијског и остале борце за Светосавску веру православну и за оне који ће тек доћи, да је сачувају до свршетка света.Амин ,дај Боже.


Верољуб Браничевски

[You must be registered and logged in to see this link.]