Vikiliks i novi uzlet "obojenih revolucija"

„Викиликс“ и нови узлет „обојених револуција“

Пише: Божидар Трпковић

У свету расте схватање да је театар апсурда и његова представа на тему „Викиликса“ још једна од операција психолошког рата. „Викиликс“ и његов шеф Џ. Асанж показали су се као класичан облик делимичног саморазобличавања, варијанта дречавог стриптиза, када темељно одабрана организација, добивши од тајне службе неке документе, исте публикује с таквим прорачуном да не начини никакву суштинску штету ЦИА-и, Великој Британији и Израелу. Напротив, штета се наноси онима који су се нашли на „црном списку“ ЦИА-е: Путину, Берлусконију, Карзаију или Гадафију.
У врховном штабу ЦИА-е и Стејт департмента вероватно влада празнично расположење. Стратези америчке политике пребивају у уверењу да је испробани модел „обојене револуције“ (постмодернистичког државног преврата) поново спреман за вађење из ормана за примену против целог низа земаља у арапском свету, а и против Италије. „Обојене револуције“ су бећ биле побледеле након што се без резултата завршила „Твитер-револуција“ („цвркутајућа револуција“) у Ирану у јуну 2009. године. Пре тога, у 2005, претрпела је неуспех „кедрова револуција“ у Либану. С одстрањењем натовских клептократа Јушченка и Тимошенкове стигла је до краја и „наранџаста револуција“ у Украјини. „Ружичаста револуција“ у Грузији снажно је дискредитована захваљујући бруталном рату у Јужној Осетији, који је изазвао председник Сакашвили.

А сада су у плановима ЦИА-е, Националног савета за безбедност и министарства иностраних послова САД, „обојене револуције“ добиле нови импулс. Захваљујући „Вилиликсу“ и Асанжу, Сједињене Државе добиле су могућност да мобилишу нова поколења младих нихилиста у арапским и другим земљама у развоју. То поколење младих које је стасало после 11. септембра 2001, не жели више ништа да зна ни о влади, ни о опозиционим партијама и спремно је да трчи тамо куда их позову најамни пацоловци.

Интензивна фаза коришћења Асанжа почела је у прошлој години с публиковањем видеоснимка тешких злочина САД у Ираку. Ова документација је, захваљујући својој експлицитности, постала светски позната. И друга „плотунска салва“ докумената тицала се Ирака, тачније премијера Маликија; по чудној коинциденцији управо тада су се САД намериле да га склоне и замене својим марионетом Алавијем. Трећи плотун, који је избацио депеше Стејт департмента, ударио је на класичне циљеве ЦИА-е, као што су руски премијер В. Путин, италијански премијер С. Берлускони, стратешка руско-италијанска алијанса, председник Аргентине Кристина Фернандес и авганистански председник Карзаи. Бочни удар био је нанесен и неким политичким силама које су, заправо, савезници САД, али је ипак из неких разлога било одлучено да се, ослабивши унутрашњу стабилност, њихова зависност од САД учини још директнијом. То се односи на саудијску краљевску породицу и на председника Француске Саркозија. Као што видимо, „Викиликс“ претежно усмерава своје стреле против оних личности и оних снага које су унете на „црни списак“ ЦИА-е.
„Викиликс“ је објавио низ службених телеграма Стејт департмента у којима је описиван раскошно-расипнички живот ЦИА-и неугодног председника Туниса Бен Алија и његовог клана, што је допринело „јасминовој револуцији“ и паду режима. ЦИА се учврстила у мишљењу да је помоћу „Викиликса“ могуће срушити било који арапски режим, био то Мубарак или Гадафи, и на њихово место поставити послушну марионету која ће бити спремна на курс конфронтације с Ираном, Русијом и Кином.

Значајно је да ниједан од докумената које је објавио „Викиликс“ није изазвао макар и најнезначајнији скандал повезан с Великом Британијом или Израелом. Ни један од америчких политичара није био принуђен да да оставку. Није проваљен ни један од високопозиционираних агената утицаја. У објављеним документима не помиње се ни једна од тајних операција ЦИА-е које се непрекидно воде. Међутим, у САД ипак није покренута никаква тужба против Асанжа, иако сви знају да поротни суд у САД може да оптужи чак и телеграфски стуб ако то захтева државни тужилац. Ако би ЦИА стварно хтела да принуди Асанжа на ћутање, она се не би либила ни класичног „киднаповања“; пребијен и накљукан наркотицима, Асанж би се пробудио у некаквом тајном затвору у Египту, Пољској или на Гвантанаму. Па и користећи своје обичне прљаве методе ЦИА би могла да уклони Асанжа. Створена у САД „Киберкоманда“ располаже довољним могућностима да „исече“ сервере „Викиликса“. Исто се односи на организације које пружају подршку „Викиликсу“. Али ово су већ празна наклапања о неизгледним стварима, јер је Асанж данас постао љубимац медија као што су „Њујорк тајмс“, „Шпигл“, „Гардијан“, „Ел паис“ – кратко речено свих главних англо-америчких гласноговорника. Сакривши се ван града у удобном дому пензионисаног британског официра, он живи у пуном комфору. Истина, сам домаћин је управо морао нешто да промрмља у одговору на питања мас-медија о његовом односу према британским спецслужбама.

„Викиликс“ је, по свему судећи, основан 2006. године. Испочетка су његови оснивачи узели на нишан Кину, руковођени сумњивим кинеским дисидентима и активистима „демократије“ из тамног круга „сорошеваца“. Занимљиво је приметити да је први продор у водеће америчке мас-медије „Викиликс“ успео да оствари помоћу једног псеудолиберала – садашњег саветника Барака Обаме, Кеса Санстина (Cass Sunstein). 24. фебруара 2007. године је у „Вашингтон посту“ осванула Санстинова колумна под називом „Прекрасни нови Викимир“. „WikiLeaks.org, који су основали дисиденти у Кини и другим земљама, намерава да на Интернету поставља тајне владине документе и да их штити од цензуре помоћу шифрованог „меког рата“ (Softwar)“ – истицао је аутор. Карактеристично је да се Санстин при рађању нове операције психолошког рата нашао на потребном месту у потребно време.

Данас Санстин руководи Службом информација и регуларних послова у Белој кући (Office of Information and Regulatory Affairs). У јануару 2008. године у раду о „теорији завере“, припремљеном за Harvard Law School, Санстин је инсистирао на томе да влада САД мора да искористи групе тајних агената или псеудонезависних агената утицаја за „инфилтрацију у екстремистичке групе“. Под таквима имале су се у виду организације, веб-сајтови и појединачни активисти који, по Санстиновом изразу, произвољно интерпретирају „лажне теорије завере“. Циљ је био да се широка јавност скрене са дискусија које би доводиле у питање власт садашњег олигархијског естаблишмента тиме што би га повезивале са многим мрачним догађајима садашњице.

Скоро као по Санстиновим инструкцијама, Асанж се противи утврђивању истине о 11. септембру. 19. јула прошле године он је писао у „Белфаст телеграфу“ (Belfast Telegraph): „Мене стално љути што се људи занимају за лажне завере, као што је на пример 11. септембар, док у исто време ми свету предочавамо доказе стварних завера, ратова и масовне финансијске преваре“. Другим речима, Асанж тврди да истина о 11. септембру не може никако да се упореди с различитим скандалима којима „Викиликс“ части публику.
Џулијан Асанж делује мање као активиста-правдољубац или новинар, а пре као обавештајац, стварајући предуслове за увођење цензуре и ограничење слободе интернета. Последњих недеља због нарушавања процедуре прописане законом у САД је било конфисковано или затворено 75 веб-сајтова. Демократски сенатор Фајнстајнова већ је захтевала да се реанимира „Espionage Act of 1917“ – закон о шпијунажи усвојен у време Вудроа Вилсона. Асанж можда јесте постао култна фигура. Али, мас-медији које контролише Вол-Стрит могу, ако пожеле, свакога да учине планетарно познатим.

Треба приметити да се Асанж много година васпитао у једној тоталитарној секти (Anne-Hamilton-Byrne-Sekte) близу Мелбурна у Аустралији. У њеним просторијама децу, одвојену од родитеља, кљукали су разним снажним психотропним препаратима. Деци је утувљивано да је секта њихова права мајка, при томе их приморавајући да своју косу префарбавају у светлу боју (што је наводно симбол расног преимућства). Пажњи посматрача није промакла ни таква чињеница да Асанж и данас фарба своју косу час у светлу, час у тамну боју, тврдећи при томе да он не жели да се о секти ни подсећа. Па ипак, немогуће је одвојити се од мисли да је експеримент ЦИА-е (или МИ-6) с Асанжом почео не јуче и не пре пет година, већ од момента када је он дошао на свет.

Асанжова открића тичу се депеша које су рекламиране као „поверљиве“ или „тајне“, али које већим делом садрже само ознаку „за службено коришћење“. Никаквих тајни светског значаја у њима нема ни у назнаци. То подсећа на аферу познату под именом „Пентагонови папири“, која се тицала докумената које је у време Вијетнамског рата преко Њујокр тајмса објавио Данијел Елсберг, некадашњи високи службеник Пентагона и сарадник RAND-корпорације, који је убрзо постао идол левих либерала. Може се обратити пажња на следећу подударност: чим је Б. Обама капитулирао у борби с непопуларним наслеђем Буша и изгубио поверење многих левих либерала, одмах је на сцену у улози новог месије изашао Асанж (својеврсна реинкарнација Елсберга).

„Пентагонове папире“ темељно је пробрала ЦИА да би заташкала ратне злочине ЦИА-е у Вијетнаму, а кривицу за њих, по могућности, превалила на америчку армију. Истовремено, умотавана је у димну завесу активна улога ЦИА-е у производњи и шверцу наркотика. Ова документа су темељно ретуширала чињеницу да је управо председник Кенеди недуго пре него што је убијен покушао да прекине активно ратно мешање у Вијетнаму. Уместо тога, у „Пентагоновим папирима“ Кенеди је представљан као главни виновник. Разуме се, они нису бацили, и нису могли да баце светло на улогу ЦИА-е у убиству Кенедија – исто као што се ни Асанжови документи не односе ни на 11. септембар, ни на убиство израелског премијера Рабина, ни на афере везане за Иран, ни на бомбардовање Србије 1999. године, ни на хаварију атомске подморнице „Курск“, ни на разне „обојене револуције“ ЦИА-е или друге битне тајне операције из протекле деценије.

[You must be registered and logged in to see this link.]