Secanje na rat NATO-a protiv Jugoslavije

Сећање на рат НАТО-а против Југославије

Пише: Мишел Чосудовски
субота, 26 март 2011 18:25





Пре дванаест година, 24. Марта 1999 започело је НАТО-бомбардовање Југославије. То бомбардовање је потрајало скоро три месеца, а следила му је војна инвазија (под лажним УН-мандатом) и илегална окупација провинције Косово.
Током прошле недеље, такозвана међународна заједница, под покровитељством Савета Безбедности УН (СБ УН) је позвала на бомбардовање Либије, једне суверене државе, а наводно у циљу заштите живота цивила под мотом “Одговорност за Заштиту“.
Тајне операције, војне стратегије примењене на Либију – а да не говоримо о процесу медијских дезинформација, све то по својој лукавости и промишљености упадљиво подсећа на Југославију у 1999-ој години.
Кампања “хуманитарног бомбардовања“ Либије је неодвојиви део војне стратегије, која подразумева уништавање цивилне инфраструктуре те земље. Она је тачна копија, састављена од слепљених исечака ранијих хуманитарних бомбардовања Југославије и војне кампање против Ирака 2003-е године. Али, војна технологија је данас далеко софистициранија и прецизнија.
У 1999-ој години, када је Београд бомбардован, дечја болница је биља циљ ваздушних напада. Војни стратези су је издвојили као стратешки циљ.
НАТО је признао да је то учинио, али “како би сачувао животе“ новорођенчади, нису за циљ одредили део болнице у коме су била новорођенчад, него зграду у којој је био електрични генератор, што је значило да неће бити струје за инкубаторе – а то је практично значило да је цела болница била уништена, па су многа деца помрла.
Ту болницу сам посетио годину дана после бомбардовања, у јуну 2000-е, и видео својим очима да су то извршили са највећом прецизношћу. То су ратни злочини, извршени помоћу најсавршеније војне технологије, коришћењем НАТО-вих тзв. “паметних“ бомби.
У Југославији, циљ је била цивилна економија: болнице, аеродроми, владине зграде, фабрике, инфраструктура, а да не спомињемо цркве из 17. века, као и културно и историјско наслеђе те земље.
Следећи чланак, написан и објављен 1999-е године, пажњу усредсређује на везе УЧК са оранизованим криминалом и Ал Каидом.
Мада природа опозиције у Либији још треба да се проучи, извештаји у медијима су потврдили да ту опозицију спајају чланови Либијске Исламске Борбене Групе (Libyan Islamic Fighter Grooup [LIFG]), повезане са Ал Каидом.
Мишел Чосудовски, 24. марта 2011
--------------------------------------------------------------------------------
Најављивано од стране глобалних медија као хуманитарна мисија за очување мира, НАТО-во немилосрдно бомбардовање Београда и Приштине далеко превазилази обично кршење међународног закона. Док Слободан Милошевић бива демонизован као немилосрдни диктатор, УЧК се истиче као поштовања достојна националистичка групација која се бори за права етничких Албанаца. Истина је, међутим, да је УЧК издржавана од стране организованог криминала уз прећутно одобравање САД и њених савезника.
Сходно моделу начињеном током рата у Босни, јавно мњење бива прецизно завођено на погрешан пут. Балканска трговина наркотицима, вредна више милијарди долара је, у складу са економским, стратешким и војним циљевима Запада, играла најважнију улогу у “финансирању конфликта“ на Косову. Још од средине 1990-тих година везе УЧК са криминалним синдикатима у Албанији, Турској и ЕУ су одлично документовани у европским полицијским досијеима и познати су обавештајним службама и владама Запада.
„...финансирање косовског герилског рата поставља критичка питања и ставља на тежак испит тврдње да је то “етичка“ спољна политика. Да ли Запад треба да даје подршку герилској војсци која испада да је делом финансирана од стране организованог криминала?“ [1]
Док су се главари УЧК руковали са америчким министром спољних послова Медлин Олбрајт у Рамбујеу, Еуропол (Европска Полиција са седиштем у Хагу) је „припремао један извештај за европске министре правде и унутрашњих послова, о везама УЧК са бандама кријумчара дроге из Албаније“.[2] У међувремену, та побуњеничка војска је од стране глобални медија била вешто приказивана као представник најширих интереса етничких Албанаца на Косову.
Уз вођу УЧК, Хашима Тачија (29-годишњег “борца за слободу“), постављеног за главног преговарача у Рамбујеу, УЧК је де факто постала крманош мировног процеса у име етничке албанске већине а то је било упркос вези УЧК са трговином наркотицима. Запад се ослонио на своје УЧК марионете да запечате споразум који би Косово претворио у окупирану територију под администрацијом Запада.
Иронија је у томе што је Роберт Гелбард, специјални изасланик Америке у Босни, прошле године обележио УЧК као “терористе“. Кристофер Хил, амерички главни преговарач и архитекта споразума у Рамбујеу „такође је снажан критичар УЧК због њених наводних послова са дрогом“ [3] Усто, једва два месеца пре Рамбујеа, амерички Стејт Департмент е (на основу извештаја америчке посматрачке мисије) забележио је улогу УЧК у терорисању и прогањању етничких Албанаца:
„... УЧК малтретира или и киднапује свакога ко одлази у полицију,.... Представници УЧК су претили да ће поубијати сељаке и попалити им куће ако се не укључе у УЧК [што је процес који се наставио и после НАТО бомбардовања]....степен УЧК малтретирања је доспео дотле да су становници шест села у околини Штимља “спремни да беже“. [4]
Док подржава “ослободилачки покрет“ повезан са трговином дрогом, изгледа да Запад намерава да заобиђе и остави по страни цивилну Демократску Лигу Косова и њеног вођу Ибрахима Ругову, који је позвао на обуставу бомбардовања и изразио жељу да путем преговора дође до мирног решавања са владом Југославије.[5] Вреди забележити да је УЧК свега неколико дана пред његову конференцију за штампу, 31. марта, објавила да су Ругову (уз још тројицу руководилаца, укључујући Фехми Аганија) убили Срби.
Тајно финансирање “бораца за слободу“
Сећате ли се Оливера Стоуна и Контраша? Тај начин рада на Косову је сличан осталим тајним операцијама ЦИЕ и Централној Америци, Хаитију и Авганистану, где се финансирање “бораца за слободу“ обавља прањем новца стеченог трговином дрогом. Још од почетка Хладног Рата, обавештајне службе Запада су развиле комплексне односе са тајном трговином дроге. У многобројним случајевима, тако зарађен новац је пран у међународном банкарском систему и коришћен за финансирање тајних операција.
Према писцу Алфреду МекКоју (Alfred McCoy), систем тајног финансирања је започет још у рату у Индокини. Током 1960-тих, Мео војска у Лаосу је , као део војне стратегије Вашингтона, у борби против комбинованих снага неутралистичке владе принца Сувана Фуме и покрета Патет Лао била финансирана трговином дрогом.[6]
Таква шема политике коришћења дроге која је започета у Индокини, је понављана у централној Америци и Карибима. Новинар Џон Динџес ( John Dinges) је забележио: “Крива пораста увоза кокаина у САД скоро до детаља следи притицање америчког оружја и војних саветника у Централну Америку“. [7] Било је познато да су војске Гватемале и Хаитија, којима је ЦИА пружала тајну помоћ, уплетене у продају дроге у јужној Флориди. И – како је показано у скандалима Иранских Контраша и оном Интернационалне Банке за Трговину и Кредит (Bank of
Commerce and Credit International [BCCI ]), постојали су јаки докази да су тајне операције биле финансиране прањем новца из трговине дрогом. “Прљави новац“ је био рециклиран кроз банкарски систем – често помоћу неке анонимне маскирне компаније, и постајао је “тајни новац“ коришћен за финансирање разних побуњеничких група и герилских покрета - као контраша Никарагве и муџахедина у Авганистану. Према извештају “Тајм магазина“ из 1991.г.: „ Америка је желела да снабде муџахединске побуњенике у Авганистану ракетама стингер и осталом војном опремом, а за то јој је била потребна пуна сарадња Пакистана. До средине 1980-тих година, операција ЦИА у Пакистану је била вођена из тамошње - једне од највећих база ЦИЈЕ на свету. Један амерички обавештајац је казао: ` Упркос томе што је скандал са банком BCCI огромна непријатност за САД, сама чињеница да се не врши директна истрага има много везе са тим што Америка жмури на оба ока у односу на трговину хероином у Пакистану`“.
Рука руку мије Америке и Немачке
Још од раних 1960-тих, Бон и Вашингтон су се удружили у одређивању сопствених сфера интереса на Балкану. Сарађивале су и њихове обавештајне агенције. Према обавештајном аналитичару, Џону Витлију (John Whitley), тајна подршка косовској побуњеничкој војсци је била успостављена као заједнички подухват ЦИА и обавештајне агенције Немачке (Bundes Nachrichten Dienst [BND ]), (БНД) а ова друга је пре тога играла кључну улогу у устоличавању десничарске владе Фрање Туђмана у Хрватској. [9] Задатак стварања и финанасирања УЧК је првобитно био додељен Немачкој: „ Они [УЧК] су у почетку носили немачке униформе, имали источнонемачко оружје а финансирани су, делимично, новцем од продаје дроге.“ [10] Према Витлију, ЦИА је била најбитнија за каснију обуку и опремање УЧК у Албанији.[11]
Тајне активности немачког БНД су у складу са намером Бона да свој "Lebensraum" (животни простор) прошири на Балкан. Пре почетка грађанског рата у Босни, Немачка и њен министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans Dietrich Genscher) су активно подржавали сецесију: она је „наметнула брзину међународној дипломатији“ и вршила притиске на своје западне савезнике да признају Словенију и Хрватску. Према Геополитичком Прегледу Дрога (Geopolitical Drug Watch), како Немачка, тако и Америка су давале предност (истина, незванично) формирању “Велике Албаније“, која обухвата Албанију, Косово и делове Бивше Југословенске републике Македоније (БЈРМ).[12] Према Шону Џервасију (Sean Gervasi), Немачка је тражила од својих савезника одрешене руке „да ради на увођењу [своје] економске доминације над целом Средњом Европом [Mitteleuropa].“ [13]
Исламски фундаментализам у подршци УЧК
“Скривена агенда“ Бона и Вашингтона се састојала од изазивања националистичких ослободилачких покрета у Босни и на Косову, са коначним циљем дестабилизације Југославије. Овај други циљ се постизао и “жмурењем“ на придолазак најамника и финансијске подршке од исламистичких фундаменталистичких организација.[14]
Најамници које је финансирала Саудијска Арабија су се борили у Босни [15], а босански модел је примењен и на Косову:
Муџахедини – најамници из разних исламских земаља су запажени у редовима УЧК на Косову. Немачки, турски и авганистански инструктори су запажени како увежбавају УЧК герилским и дивезантским тактикама. [16]
По извештајима Deutsche Press-Agentur (ДПА), финансијска подршка УЧК је из муслиманских земаља била каналисана преко бившег шефа Националне Информационе Службе Албаније (National Information Service [NIS]), Башкима Газидеде (Bashkim
Gazidede). [17] „Како се извештава, Газидеде, који је дубоко верујући муслиман, побегао је из Албаније у марту прошле године (1997), а сада (1998) је под истрагом због његових контаката са муслиманским терористичким организацијама.“ [18]
Путеви снабдевања и наоружавања “бораца за слободу“ УЧК иду преко врлетних планинских граница Албаније са Косовом и БЈРМ.
Албанија је и кључна тачка за транзит на балканском путу дроге , који снабдева Западну Европу хероином 4-ог степена. 75% хероина који доспева у Западну Европу је из Турске. А, велики део пошиљки дроге из Турске пролази преко Балкана. Према америчкој агенцији за борбу против дроге (US Drug Enforcement Administration [DEA] ) „сматра се да 4-6 метричких тона хероина сваког месеца из Турске [преко Балкана] има за дестинацију Западну Европу.“ [19] Недавни обавештајни документ немачке федералне криминалне агенције сматра: „Етнички Албанци су данас најистакнутија група за снабдевање хероином у западним потрошачким државама “ [20]
Прање прљавог новца
У циљу свог успешног рада и развоја, криминални синдикати балканске трговине дрогом морају имати пријатеље на високим местима. Сматра се да кријумчарски кругови који су наводно повезани са турском државом контролишу промет хероина преко Балкана „у тесној сарадњи са другим групама са којима имају политичке или верске везе“, што укључује и криминалне групе у Албанији и на Косову. [21] У тој новој, глобализованој финасијској средини, моћни скривени политички лобији повезани са организованим криминалом одржавају везе са истакнутим политичким личностима и званичницима војног и обавештајног естаблишмента.
Па ипак, трговина дрогом користи респектабилне банке за прање великих сума новца. На комфорној удаљености од обичних кријумчарских операција, моћни банкарски интереси у Турској, али углавном они у финансијским центрима Западне Европе, дискретно узимају масне провизије у мултимилијардском доларском бизнису прања новца. Тим интересима је изузетно важно да имају безбедан пролаз пошиљки дроге на западноевропска тржишта.
Албанска веза
Кријумчарење оружја из Албаније на Косово и у БЈРМ, кренуло је почетком 1992, када је на власт дошла Демократска странка на челу са председником Салијем Беришом. Дошло је до развоја велике подземне економије и пограничне трговине. Размена у троуглу нафта-оружје-дрога се углавном развила као последица ембарга који је међународна заједница наметнула СЦГ, као и блокаде коју је Грчка увела БЈРМ-у.
Индустрија и пољопривреда на Косову је упала у банкрот после “смртоносне медецине“ коју је ММФ наметнуо Београду 1990-е. Југославији је наметнут ембарго. Етнички Албанци и Срби су били гурнути у ужасавујућу беду. Економски колапс је створио околности које су потпомагале развоју нелегалне трговине. На Косову, стопа незапослености је порасла на запањујући 70% (сходно западним изворима). Сиромаштво и економски колапс су послужили распламсавању тињајућих етничких напетости. Хиљаде незапослених младића „једва више од тинејџера“ су биле регуртоване у УЧК....[22]
У суседној Албанији, реформе које су 1992 г. створиле слободно тржиште, су од 1992 г. створиле околности које су погодовале криминализацији државних институција. Новац од дроге је пран и у албанским системима пирамидалне штедње, који су се размножили као печурке током владавине бившег председника Салија Берише (1992-1997) [23] Ови мутни инвестициони фондови су били нераздвојни део економских реформи које су кредитори са Запада наметнули Албанији.
Барони дроге на Косову, у Албанији и у БЈРМ-у (повезани са италијанском мафијом) су постали нова економска елита, врло често повезана са западним економским интересима. Заузврат томе, финансијске добити из трговине дрогом су биле усмераване у правцу осталих нелегалних активности (и обрнуто), што укључује и огромну експлоатацију проституције између Албаније и Италије. Албанске криминалне групе које оперишу у Милану „постале су тако моћне бавећи се експлоатацијом проституције, да су чак надмашиле и Калабријце по својој снази и утицају.“ [24]
Примена “јаке економске медецине“ под вођством институтција вашингтонског Бретон Вудса је допринела бродолому албанског банкарског система и убрзавању колапса албанске економије. Хаос који је био резултат тога, омогућио је америчким и европским транснационалцима да се стратешки сместе. Неколико западних нафтних компаније – што укључује Occidental, Shell и British Petroleum су упериле очи на бројна и неиспитана налазишта нафте. Западни инвеститори су се такође забуљиле у велике албанске резерве хрома, бакра, злата, никла и платине.... Фондација Аденауер је за то време из позадине лобирала у интересу рударског бизниса Немачке . [25]
Беришин министар одбране Сафет Зулали (за кога се прича да је уплетен у илегалну трговину нафтом и дрогом) је био творац уговора са немачким Пројсагом (Preussag), што је тој фирми дало контролу над албанским рудницима хрома, а у томе су губитници били конзорцијум под америчким вођством Macalloy Inc., у заједници са Rio Tinto Zimbabwe (RTZ).[26]
Велике суме долара из трговине дрогом су такође убачене у програме приватизације, што је довело до тога да су мафије преузеле државне интересе. Приватизациони програм је у Албанији практично довео до тога да се преко ноћи развила класа поседника потпуно одана “слободном тржишту“. На северу Албаније, та класа је повезана са “фамилијама“ Гега повезаним са Демократском странком.
Уз подршку западних банкарских интереса, а под контролом Демократске странке председника Салија Берише (1992-1997), “фамилије“ Гега су основале највећу албанску финансијску “пирамиду“ , VEFA Holdings. VEFA је потпала под инстрагу у Италији 1997 г., због њених веза са Мафијом, која је, наводно, користила VEFA за прање огромних сума прљавог новца.[27]
Према једном извештају штампе (писаном на основу обавештајних извора), виши функционери владе Албаније из времена председника Сали Берише (укључујући и министре и чланове тајне полиције SHIK) су наводно учествовали у трговини дрогом и илегалној трговини оружјем са Косовом:
(....) Те оптужбе су веома озбиљне. Дрога, оружје, кријумчарене цигарете – сматра се да је свим тим трговала компанија Shqiponja, која је у власништву владајуће Демократске странке Албаније (...). Наводи се да је у току 1996 г., министар одбране Сафет Жулали (Safet Zhulali) користио свој положај да омогућава транспорт оружја, нафте и кријумчарених цигарета (....) Барони дроге са Косова (...) оперишу некажњено у Албанији, а сматра се да државна тајна полиција SHIK организује највећи део промета хероина и осталих дрога из БЈРМ и Грчке преко Албаније у Италију (....). Обавештајци верују да командна линија у том криминалу иде све до самог врха и не оклевају да у својим извештајима наводе имена министара.[28]
Упркос присуству великог контингента америчких снага на граници Албаније са БЈРМ, чији задатак је био да наметну ембарго, омогућен је раст трговине дрогом и оружјем. Запад је жмурио на то. Приходи од нафте и наркотика су коришћени да се финансира куповина оружја (често и у облику директне размене): „Испоруке нафте у БЈРМ (избегавајући грчки ембарго у периоду 1993-4), може се користити за прикривање хероина, а то је случај и са испорукама калашњикова `браћи` на Косову. [29]
Северни племенски кланови, или “фисови“ су успоставили везе са криминалним синдикатима у Италији [30]. Заузврат, италијански криминални синдикати су играли кључну улогу у кријумчарењу оружја преко Јадрана у луке Драч и Валону у Албанији. Почетком 1992 г., оружје које је пребацивано на Косово је углавном било лако, укључујући Калашњикове AK-47, и митраљезе RPK и PPK , тешке митраљезе калибра 12,7 мм., итд.
Зараде од трговине дрогом омогућиле су да УЧК брзо нарасте до снаге од 30.000 људи. Недавно, УЧК је добила и савршеније наоружање, укључујући противавионске и противтенковске ракете. Како Београд наводи, део новчаних средстава је потекао од ЦИЈЕ „каналисано преко такозване `Владе Косова` која се налази у Швајцарској, у Женеви. Њен вашингтонски огранак је ангажовао пи-ар фирму Ruder Finn, озлоглашеног клеветника владе у Београду“. [31]
УЧК је такође дошла и до електронске опреме која јој омогућава да добија сателитске информације од НАТО-а о кретању југословенских тенкова. Кажу да се камп за обуку УЧК у Албанији усредсређује на обуку са тешким оружјем: гранате са пропелерским погоном, топове средњег калибра, употребу тенкова и транспортера, као и на систем командовања и контроле.“(према изворима из владе Југославије) [32]
Ове велике испоруке оружја косовској побуњеничкој војсци су у складу са геополитичким циљевима Запада. Не треба да чуди да је владала “заглушујућа тишина“ о трговини дрогом и оружјем на Косову. У извештају Геополитичког Надзора за дрогом (Geopolitical Drug Watch) за 1994 г., стоји: „Илегална трговина и промет [дроге и оружја] се углавном процењује на основу њених геостратешких импликација (....) На Косову, она даје подлоге како геополитичким надама, тако и страховањима“... [33]
Судбина Косова је већ била брижљиво испланирана пре потписивања Дејтонског споразума 1995-е године. НАТО је ступио у морално нездрав “брак из рачуна“ са мафијом. “Борци за слободу“ су добили ослонце, трговина дрогом је омогућила Вашингтону и Бону да “финансирају сукоб на Косову“, са коначним циљем дестабилизације владе у Београду и потпуне реколонизације Балкана. Резултат је унштење целе државе. Западне владе које су учествовале у НАТО-бомбардовању носе на својим плећима велики терет одговорности због смрти цивила, осиромашењу како албанског, тако и српског становништва и мукама оних који су услед бомбардовања брутално протерани из градова и села Косова.



[You must be registered and logged in to see this link.]

ИЗВИЊЕЊЕ ЈЕДНОГ ОФИЦИРА НАТО-а

Пише: Кристијан Карс

Кристијан Карс бивши официр НАТО-а
Моја држава, Норвешка и НАТО савез, кренули су у рат против Југославије, па ме је влада Норвешке у јануару 2000-те године послала на Косово да, као мајор норвешке војске будем представник за штампу КФОР-а.

Свакако, НАТО је имао [своје] разлоге за бомбардовање, али ја не познајем ни једну једину државу која би прихватила споразум из Рамбујеа. У сваком случају, ја не могу да прихватим одговорност за бомбардовање, јер у том времену нисам био у саставу НАТО-а.

Сходно резолуцији Савета безбедности УН бр. 1244 и у складу са војнотехничким споразумом, наш задатак у оквиру КФОР-а је био да штитимо Србе и не-Албанце од освете Албанаца – али у томе смо имали срамни неуспех

Пред нашим очима је са Косова извршено етничко чишћење 250.000 Срба и не-Албанаца. Наравно, ја не браним етничко чишћење 800.000 Албанаца током НАТО бомбардовања – али за то је била одговорна влада Југославије, а не НАТО.

Како ја видим- ми у КФОРУ смо починили две главне грешке:

1.
Од првог дана када смо доспели на Косово, морали смо да уведемо ратно стање. Тада се не би могло постављати питање да ли смо ми ти који одлучују. Свако ко би се нашао напољу по падању мрака, требало је да буде ухапшен и стрпан у логор, иза бодљикаве жице – без обзира да ли се радило о Србину, Албанцу, или било ком другом. Али, ми смо превише бринули да играмо улогу ослободилаца Албанаца.

2.
Понели смо се сувише кукавички када смо дозволили да се УЧК преформира у Косовски Заштитни Корпус, а затим у Косовску Полицијску Службу, у августу 1999 г. На тај начин, криминални елементи из УЧК су били легитимизовани и постали владајуће структуре на Косову. Влада Србије је то веома добро документовала у Белој Књизи о организованом криминалу и тероризму на Косову и Метохији. Многим официрима КФОРА се није допадало то [што смо учинили], али - тај избор смо направили како би заштитили наше снаге од напада албанских екстремиста.

Пре одласка на Косово, ја сам напустио своје запослење, како бих могао да проучим стање на Косову – према томе, био сам спреман на одлазак у област у којој је владао албански организовани криминал. Па ипак, нисам био приправан на реалност која је тамо владала, и – док сам радио у КФОР-у нисам био свестан тога да свој посао нисмо обављали како ваља.

Ипак, дуго сам имао осећај колективне одговорности што нисмо били у стању да заштитимо мањине Косова. У септембу 2010 г., Норвешка је вратила 70 косовских Срба – избеглица који су тражили политички азил – Норвешка је 2008 г. признала Косово као независну државу – и ја се стидим због тога што влада Норвешке сада враћа косовске Србе Београду. Ми смо створили тај избеглички проблем – а ето како се сада према њему понашамо.

Као новинар, после мог сусрета, са избелицама са Косова у избегличком логору у Реснику код Београда, доживео сам такође снажан лични утисак. Не говорим о посттрауматском шоку - али добио сам осећај личне одговорности и плакао сам. Али – ова моја лична реакција може послужити и неком добру. Надам се да Норвешкој и другим НАТО државама започнем дебату о тешкој моралној одговорности око започињања ратова. Могу ли нешто променити? Не знам, али – покушаћу.

Као бивши официр НАТО-а, желим да се извиним српском народу због тога што нисам био у стању да помогнем мањинама на Косову.
______________________________
Кристијан Карс је норвешки новинар и пословни саветник. Живи и ради у Београду, а служио је у КФОР-у од јануара до јула 2000.г. Више о њему се налази на његовој веб страници [You must be registered and logged in to see this link.] и на [You must be registered and logged in to see this link.]

Викиликс: Како су и зашто САД и Ватикан сарађивали на бомбардовању Југославије

Пише: Вести



Вашингтон је за време сукоба на Космету затражио од Ватикана неку врсту благослова или "позитивне неутралности", како би осигурао да се Ватикан неће мешати у америчке војне планове, наводи се у тајним документима до којих је дошао "Викиликс", а које преноси италијански недељник "Еспресо". У тексту под насловом "Циљ: регрутовати Војтилу", лист пише да су САД тада успеле да убеде папу Јована Павла Другог да не осуђује нападе НАТО на Србију.

У документима се описује сарадња Ватикана са Вашингтоном током сукоба на Косову и Метохији и наводи да су кардинали и високи црквени достојанственици чак били спремни да "отворе врата цркве Светог Петра" и оправдају акције америчке администрације "замењујући моралне вредности прагматизмом".

У једној депеши од 11. јуна 2001. године, тадашњем председнику Џорџу Бушу изложени су резултати постигнути у бившој Југославији у којој се истиче, између осталог, да је америчка влада ангажовала Ватикан да промовише решење конфликта на Балкану.

"Током ваздушних напада НАТО на Косову блиско смо сарађивали са Ватиканом како бисмо елиминисали критике на рачун војне акције јер би папина осуда кампање као 'неправедног рата' отежала покушаје уједињења Алијансе. Ми смо недавно затражили од Ватикана да утиче на хрватско националистичко свештенство у БиХ" наводи се у депеши.

Према тајним депешама, Ватикан је на Балкану имао три приоритета - подршка миру и помирењу из хуманитарних разлога, заштита католичке популације и њених интереса и јачање католика у православном свету, пише лист, додајући да је један од главних циљева папе Јована Павла Другог био да се превазиђе раскол између католика и православаца.

У депешама се наводи да Ватикан генерално тврди да су основе њене политике одбрана људских бића, али да у стварности често делује као држава која брани своје интересе.

Вашингтон је са друге стране желео да искористи Ватикан, који има раширену и моћну дипломатску мрежу, како би оснажио своју стратегију. Заједничко за обе стране била је борба против комунизма, односно "дијалог од узајамне користи", истиче лист и додаје да је након пада берлинског зида то савезништво поново употребљено на Балкану.

У овим документима откривају се маневри америчке дипломатије последњих година живота папе Јована Павла Другог, који треба да буде беатификован, односно проглашен блаженим 1. маја ове године.
Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]