Skup NATO u Beogradu

Скуп НАТО у Београду: ударнички према дну
Пише: Стефан Душанић
04 јун 2011

Уместо увода

У сенци срамног хапшења легендарног војсковође Републике Српске Ратка Младића и његовог изручења Хашком трибуналу одигравају се припреме за самит НАТО пакта у Београду. По већ виђеном сценарију у коме једна експлозивна вест наткриљује другу (сетимо се само како је убиство сина и малених унука Моамера Гадафија намах засењено медијском ликвидацијом Осаме бин Ладена), београдски квислинзи мирно припремају још један корак у правцу разградње српског националног идентитета.

Изручивање Генерала, рутински правдано фамозним „међународним обавезама Србије“, овој земљи неће донети никакву корист. Напротив: стари стереотипи о Србима као јединим кривцима за све рђаво што се деведесетих година прошлог века дешавало на просторима бивше Југославије овим ће бити подгрејани, а сребренички мит и последични притисци на Републику Српску бескрајном халабуком доведени до усијања. Дамаклов мач могуће осуде Караџића и Младића за „геноцид“, онако како тај појам дефинишу англосаксонски господари планете, сада виси над вратом Србије.

С друге стране, толико жељени статус кандидата за приступање Европској унији отуђена београдска врхушка могла је да постигне и без изручења Младића и Хаџића. [1] Имајући у виду дубоку структурну кризу у којој се налази ЕУ, та уистину митска творевина за наше властодршце, сва је прилика да ће Србија под њиховим вођством сагласно речима Џона Лоланда постати управо „први пример пацова који се пење на брод који тоне“. [2]



Нажалост, серија аутоголова овим није завршена. Напротив, аутодеструктивна матрица најгоре владе у историји Србије као да се тек захуктава. При том, за сваки од ових потеза без преседана, наћи ће се довољан број „експерата“, сасвим одговарајуће названих корисним идиотима [3], да нам на неком од пригодно ЕУфоричних електронских медија окупиране Србије објасне њихову корисност и успут дотакну национално застрањивање, затуцаност и неукост остатка грешне Србије.

Сетимо се, пре само дванаест година НАТО је бомбардовао Србију у циљу отимања Косова и Метохије. Та злочиначка акција изведена је без одобрења Савета безбедности. У нападима који су без прекида трајали 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. [4] Важно је приметити да се политика коју светски хегемон од тада без прекида води према Србији слободно може означити наставком рата другим средствима. То се најбоље уочава у односу према кључним питањима српског територијалног интегритета: Косову и Метохији и Републици Српској.

Српска располућеност призвана хапшењем Ратка Младића, тај болни контраст између бестидног медијског оргијања политичке псеудоелите, с једне, и готово свеопште туге, огорчења, те осећања немоћи у народу с друге стране, као да ће се ускоро поновити...

НАТО некад и сад

Након Другог светског рата Западна Европа била је економски исцрпљена и војно слаба. Западни савезници су у кратком послератном периоду драстично смањили војне снаге. Насупрот томе, Совјетски Савез је војно доминирао у остатку Европе. Да би направили противтежу совјетској војној моћи, САД и једанаест западноевропских држава 1949. формирају војни савез - НАТО пакт. Западна Немачка му се придружује 1955, а исте године Совјетски Савез и осам његових источноевропских савезника стварају Варшавски пакт. Тиме је процес груписања с обе стране Гвоздене завесе добио своје историјски препознатљиве обрисе.

Првобитна мисија НАТО пакта била је да задржи Совјетски Савез путем система колективне безбедности - напад на једну чланицу био би напад на све. Ова дефанзивна доктрина била је успешна све до распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта.

Да се НАТО својевољно расформирао 1991, већ тада евидентно изгубивши разлог постојања, могла би то бити потка за неку модерну бајку. Али, геополитика постмодерне и традиционалне бајке предвиђају потпуно другачије завршетке. Тако већ 1995. Алијанса започиње своју прву војну операцију икада - ваздушне ударе по положајима босанских Срба. Тиме се НАТО из дефанзивног савеза по свему судећи неповратно претвара у средство за остваривање глобалне доминације Империје.

Клинтонов дивљачки рат против Србије 1999. био је базиран на његовој личној доктрини „хуманитарне интервенције“ која подразумева право САД да користи војне снаге у циљу заустављања наводних кршења људских права, онако како то Вашингтон дефинише. Тај рат утро је пут злогласној Бушовој доктрини превентивног рата која је 2002. кодификована у америчком документу „Стратегија националне безбедности“. [5]

У наредном периоду уследели су нови ратови (или је то можда само један, временски и просторно неограничени рат) и збацивања непоћудних режима као последица примене доктрине Клинтон-Буш. И данас су још увек у току напади НАТО пакта на независну и суверену Либију, прави крсташки поход усмерен на смену режима пуковника Гадафија.

Нови стратешки концепт НАТО пакта који је усвојен прошлог новембра у Лисабону само повећава број разлога због којих се тој организацији не треба придружити. Тај концепт одлично илуструје потпуни губитак смисла постојања Алијансе. Тако се као „директна претња“ издвајају тероризам и транснационалне илегалне активности попут „трафикинга“ оружја, наркотика и људи, пиратство и сајбер напади које изводе стране војне и тајне службе, организовани криминал, те терористичке и/или екстремистичке групе. Поред тога, а ваљда баш тако и доликује, тај документ дужну пажњу придаје здравственим ризицима, климатским променама, несташици воде и повећаној потреби за енергијом, те прекидима у снабдевању енергентима. Заиста необична новост је да сваки од наведених „ризика“ убудуће изгледа представља потенцијални разлог за рат!?



Није неопходно проверавати како се у поменуту доктрину уклапају чињенице да је данашњи протекторат НАТО пакта Косово и Метохија један од највећих светских центара за трговину људима, те да је окупирани Авганистан светски „лидер“ у производњи хероина који се „случајно“ највише дистрибуира баш у правцу Русије.

Лисабонско усвајање нове доктрине НАТО пакта озваничило је идеолошки стуб и оквир агресивне политике непрекидног глобалног интервенционизма. Одлучна руска војна акција у Јужној Осетији означава крај америчке униполарне доминације (1991-2008). У условима настајуће асиметричне мултиполарности нова доктрина Алијансе штетна је по глобалну безбедност, а евентуално придруживање Србије том пакту било би равно колективном самоубиству.
Повратак на место злочина

Када се фебруара ове године први пут појавила вест о одржавању скупа Алијансе у Београду, реакције исцрпљене и осиромашене Србије свеле су се на констатацију „уз ову власт ништа нас више не може изненадити“. Свако чудо је овде за три дана, па је тако и поменута вест по навици убрзо замењена очекивањем нових бисера марионетског режима.

Намеће се питање зашто је за домаћина овог скупа изабран баш Београд. Свакако не случајно. Стражари по истом шаблону редовно пролазе поред затвореничких ћелија. Ради се о симболичком парадирању на освојеном и присвојеном простору. Уосталом, састанци ионако нису важни, битне су поруке. Најважнија се шаље urbi et orbi, а пре свих Русији: „ово су сада наши вазали, ово је наша колонија“. Русија то свакако већ зна, али никада није згорег поновити.

Београдска конференција је још један корак у правцу издајничког сламања нације, убијања наде, те стварања неке „нове“ Србије, „која треба да постане интегрални и апсолутно лојални део идеално замишљене светске корпоративне империје“ [7].

Српски властодршци који су дозволили одржавање овог скупа, показавши по ко зна који пут да је њихова улога сведена на пуко окупационо намесништво, заслужују најдубљи презир. Ово осионо изругивање, како култури сећања, тако и слободарској духовној вертикали српског народа, увод је у ново понижење Србије у режији западних „пријатеља“ председника Тадића, жалосне реинкарнације Уроша Нејаког.

Злочинац се тако и овог пута враћа на место злочина, једног у низу оних историјских злочина над Србима који се никада не смеју заборавити. Да ли ће га на београдским улицама дочекати сада већ непријатно устаљен, злослутан мук, или пак непредвидиви српски пук?

[You must be registered and logged in to see this link.]