Opasna igra sa čovekom bez duše

Opasna igra sa čovekom bez duše



Prag – centar jevrejske magije

Piše David Putnik

Ako biste nekim slučajem uspeli da slobodno krstarite vremenom i prebacite se na kraj XVI veka, u srednjovekovni Prag, jedan od glavnih ekonomskih i umetničkih centara tadašnje Austrije, siguran sam da biste bili iznenađeni velikim brojem stvari. Austrija je tada, za razliku od ovog vremena, bila jedna od dve-tri najmoćnije države Evrope i tek se spremala za svoj procvat. Prvo što biste morali da primetite jeste neobična priroda vladara Rudolfa II Habzburškog. Ugarsko-hrvatski kralj, češki kralj, rimsko-nemački car, uglavnom se bavio aktivnostima koje nisu u opisu radnog mesta jednog državnika. Smatrao je, sasvim u duhu tog vremena, da su alhemija i astrologija mnogo važnije nego carska blagajna i vođenje bitaka.
Imao je mogućnosti da na svom dvoru okuplja alhemičare i astrologe, nekromante i mistike, i da sa njima pokuša da oblikuje onu drugu, nevidljivu, stvarnost. Takav stav ga je, na kraju, koštao prestola u ovoj vidljivoj stvarnosti. Bio je primoran da preda krunu jednom od trojice braće, od kojih je i sam Rudolf, dok je bio na vlasti, tražio da ga menjaju u svakodnevnim, dosadnim poslovima upravljanja. Možda svojoj braći nije bio dobar, ali nama je on zanimljiv baš takav kakav je bio, jer se pod vlašću monarha okrenutog okultizmu uobličila moćna saga jevrejske i svetske ezoterije, duboka priča o – golemu.

Atmosfera stvorena za magiju
Da biste se približili toj priči, moraćete da sliku sa svog vremeplova-satelita suzite još malo i uđete u jevrejski geto grada Praga. Uske ulice, prepune blata i prašine po kojoj se valjaju zaigrana, musava deca. Glas rabina iz sinagoge i potmuli smeh iz krčme, smeh drevnog naroda koji je naučio da trpi ćudi onih na vlasti. Dim i magla skupljaju se nad krovovima čak i letnjih meseci, dok u jesen i zimu preplavljuju geto kao bujica. Tih hladnih, kišnih dana magla ume da uzme zastrašujuće i mračne oblike, tako da se i odrasli klone nekih uličica i prolaza. Miris košera, posebno spremljene verske hrane kod Jevreja, širi se i ulazi u nozdrve gladne sirotinje. Jedni pored drugih, prolaze učeni hasidimi i rabini, trgovci u masnim kaputima, obogaljeni prosjaci, zabrinute žene, uplašena deca i poneko nestvarno biće sa drugog sveta, kao anđeo, zli dibuk ili besvesni golem. Setne melodije koje dopiru negde iz dubine geta dopunjuju sliku mistične melanholije koja preovladava ovim ljudima. Trenutno je odnos sa hrišćanskim vlastima podnošljiv, ali niko se ne opušta, nikada se ne zna kada će se nešto otkačiti i inicirati novu turu nesreće. Rudolf II je već najavio buduće progone.
U tom i takvom getu živeo je, oko 1580. godine, rabin Juda Lev ben Bezabel, hasidim, što znači jevrejski mudrac i poznavalac tradicije judaizma. Znao je mnogo toga iz verske prakse, iz talmudskih primera, iz jevrejske istorije, ali i magije, zasnovane na Kabali. Uz pomoć te magije, rabin Juda Lev je postao tvorac golema, onakvog kakvog ga mi poznajemo i kakav je do nas došao kroz umetnička dela. Iako priča o golemu seže mnogo dublje u prošlost, u neprozirna vremena Biblije i Talmuda, slobodno možemo reći da savremena slika te mistične pojave počinje krajem XVI veka, u jevrejskom getu Praga, u bljesku moći rabina Leva.

A onda dolazi - strah
Golem je stvorenje ljudskog oblika, veštački stvoreno putem jevrejske magije. U kasnijoj formi ove legende, onoj koja počinje sa pomenutim rabinom, golem je figura napravljena od blata ili gline i oživljena čudesnim imenima Boga. Golem je tupavo biće, bez duše, bez sposobnosti izražavanja, ali napravljeno tako da razume naredbe. Koristi se kao sluga u kućnim poslovima ili kao sredstvo da ispuni mračne namere svoga tvorca i nekome nanese zlo.
Golemu ne sme biti dozvoljeno da napusti kuću svoga gazde i domaćina. U trenutku stvaranja, na čelu golema ispisuje se hebrejska reč emeth, što znači istina. Svakim danom svoga postojanja, golem dobija na masi i postepeno postaje sve veći i sve jači, moćniji nego bilo ko u kući. U jednom momentu, sama njegova pojava postaje pretnja za ukućane, koji počinju da ga se plaše. Tada na scenu stupa rabin koji ga je stvorio i briše prvo slovo u reči na njegovom čelu. Ostaje napisana reč meth, što na hebrejskom znači mrtav. Istog trenutka, golem se raspada i pretvara u ogromnu masu gline i blata, u ono od čega je stvoren.
Jakob Grim, čuveni pisac bajki kojih se svi dobro sećamo iz detinjstva, prvi je napisao priču o golemu, 1808. godine, u svojoj knjizi Novine za isposnika. Grim je, kao i svi romantičari, voleo jezive i tamne priče iz različitih tradicija i oduševljeno je pisao o jevrejskom divu od blata. Grimov golem, međutim, svog tvorca iznenadiće neprijatnim zahvatom. S obzirom na to da nije na vreme obrisao prvo slovo sa čela, tvorac je pustio golema da raste i uskoro nije mogao da mu dohvati čelo. Nastupila je faza straha, kada tvorac nije znao kako da prekine svoju zastrašujuću kreaciju. Naredio je golemu da mu izuje čizme, da bi ovome mogao da dotakne čelo kada se bude sagnuo. Uspeo je to da postigne, ali se golem momentalno raspao u hrpu blata i gline koja je doslovno smrvila svog kreatora.

Opasna oholost
Hebrejska reč golem pojavljuje se na jednom mestu Starog zaveta (Psalm 139:16) i označava ljudsko biće koje nije potpuno završeno, nešto kao embrion. U Talmudu, najstarijem zborniku jevrejskog zakona, ta reč se na jednom mestu (Sanhedrin 38b) koristi za telo Adama, prvog stvorenog čoveka, u prvim satima njegove egzistencije. Adam je tu živ, ali nije potpuno završen, nije do kraja ispunjen životom i svešću. Tek kasnije, tokom Srednjeg veka, reč golem biva povezana sa magijskom tradicijom, vezanom za mogućnost stvaranja ljudskog ili nekog drugog oblika putem formula, božjih imena, i permutacija i kombinacija slova jevrejskog alfabeta.
Izvor te tradicije je srednjovekovni biser jevrejske mudrosti, čuvena Sefer Yetsira, u prevodu Knjiga Postanja. U njoj je data vizija stvaranja sveta kroz Kabalu, jevrejsku mistiku. Struktura sveta je napravljena kombinacijom 22 slova jevrejskog alfabeta. Tih kombinacija od po dva slova ima 231. Sve stvoreno na ovom svetu nastaje kroz neku od tih kombinacija ili kapija, kako se zovu u knjizi. Drugim rečima, stvaranje nije stihijski čin već precizan proces koji se može naučiti. Naravno, uz ogromno odricanje i predanost mističkom znanju.
Takav stav nosi sa sobom opasnost od ljudske oholosti. Čovek lako može pomisliti da je ravan Stvoritelju i sposoban za sve. Stari rabini su na ovo upozoravali. Još jedno upozorenje došlo je 1797. godine od velikog evropskog pesnika Getea. Njegova poema u četrnaest strofa Čarobnjakov učenik predstavlja mladog šegrta magije kako, u odsustvu učitelja, pušta iskru života u čarobnjakovom ateljeu. Mladi šegrt zna magijske formule kojima se život stvara, ali ne zna kako da ga kontroliše i uskoro nastaje haos.
Učitelj u poslednjem trenutku spasava stvar. Poema je indiretno povezana sa golemom, jer ista vrsta oholosti koja je povela šegrta može biti kobna za rabina koji pravi golema. Godine 1911. u ruskom gradu Ljvovu pojavljuje se izvesni Judl Rozenberg i objavljuje navodni dnevnik rabi Levijevog zeta, koji je, po priči, pomagao svom tastu u pravljenju golema. Dnevnik je, naravno, bio lažan, ali je njegova pojava ukazala na prisutno interesovanje za ovu temu. Trebalo je da prođe samo četiri godine i svet je dobio ključno delo o golemu.

Nacistička priča
Gustav Majrink, bečki Jevrejin i književnik potpuno okrenut ezoterijskim temama, 1915. godine objavljuje roman Golem. Roman delimično prati radnju legende, ali temu artificijelne kreacije stavlja u širi kontekst. Samo stvorenje dobija veće značenje, postaje simbol čežnje za svetom u kome vlada magija, u kome postoji još nešto osim obične, materijalne egzistencije, neka fina supstanca mistike. Na početku veka u kome su materijalne vrednosti postale bitnije nego ikada pre, Majrinkov golem budi snove o svetu koji smo znali kao deca, svetu punom čudesa i mogućnosti.
Pojava ovog romana se poklapa sa uzdizanjem nove umetnosti – filma.
Majrink je iste godine uradio scenario za film koji je režirao nemački ekspresionista Paul Vegener. Priča je donekle promenjena. Građevinski radnici otkopavaju u zemljištu srednjovekovno biće, napravljeno od ilovače. To biće vraća u život trgovac antikvitetima zahvaljujući svom poznavanju magijskih formula. Golem se zaljubi u trgovčevu kćer i poludi, nakon čega je uništen. Iako su u film ubačeni melodramski elementi, ova verzija, sudeći po jedinom insertu koji je opstao do danas, ima genijalno napravljenu atmosferu. Tešku i potmulu, punu senki i zlokobnih odsjaja, jedinu atmosferu u kojoj je priča o golemu uverljiva. Fim je izgubljen, ali je ostala legenda u potonjim decenijama da postoji samo jedna sačuvana kopija.
Ona se prikazuje uskom krugu ljudi, bliskih kabalističkim eksperimentima, u određenim trenucima. Koliko je to istina, nemoguće je utvrditi. Sam taj urbani, filmski mit odlično se uklopio u iščašeno, ekspresionističko viđenje golema. Paul Vegener je, srećom, 1920. godine snimio ponovo film na tu temu, pod naslovom Golem, kako je došao na svet. Taj film je u celini sačuvan do danas.
Sledeća filmska verzija povezana je sa pojavom moćnog zla u Nemačkoj, kao da se kabalistička nauka okrenula protiv svojih tvoraca. Nacistički golem je 1936. godine dovoljno ojačao da krene sa progonima Jevreja i neistomišljenika. Te godine poznati francuski reditelj Žilijen Divivije snima svoj film Golem. Planirano je da snimanje bude u Nemačkoj, ali zbog nacističkog ludila i njihovog diskriminatorskog stava prema jevrejskoj kulturi film se snima u Francuskoj.
U pitanju je više politička drama nego horor. U zoru antisemitizma film se pohvalno izražava o jevrejskoj kulturi, a sa nekoliko scena u kojima se potlačeni Jevreji muče, vešaju i bacaju lavovima nagovestio je buduće zločine. Golem se pojavljuje tek u poslednjih pet minuta filma, ali je samo čekanje na njegovu pojavu napravljeno napeto i uzbudljivo. Za razliku od Vegenerovog filma, u kome golem podseća na dečju igračku, u ovom je stvorenje predstavljeno kao visok, impozantan muškarac, veoma realističan i uverljiv.
Za Divivijeov film se, na žalost, vezuje i podatak koji je ironičan koliko i tragičan. Hari Baur, glumac koji u filmu igra Rudolfa II, progonitelja Jevreja, jedan je od prvih koji su stradali kada su Hitlerove horde ušle u Francusku. Baura, francuskog Jeverejina, nije mogla da spase filmska uloga nemačkog imperatora. Magija umetnosti pokazala se nemoćna pred tenkovima.

[You must be registered and logged in to see this link.]