Tajanstvenim stazama duse...

Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost,
na kraju uvjek ti iskrsneš...

Mir i po neki
zalutali cvrkut ptice.

Javi se kao
da traži ljubav
zalutalu u tmini.

Kročim korak,
dva, tri...

Kuda, zapitam se

-Ka nadanju,
šapat mi reče.

Zaboravljeni san dolazi,
vraća se...

Tu negde,
među travama prošlosti
pod nekim nebeskim svodom...

Noćas si me opet saček'o u snu...

Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo
ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek...

Izbrisah jedno ime, sve slike što razum mute. Ubih svaku melodiju ... ali čemu sve, kada srce još kuca, kada sećanja u duši stoje, kada svaki treptaj oka ima plave boje... Tvoj dlan još uvek na koži mi stoji i nekako svaki pokret ruke crte tvoga lika kroji...

Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен.

Kao što uvijek gledam iznova u prošlost,
na kraju uvjek ti iskrsneš...

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u
tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti...

Sjeti li te dah ljeta
i pjesme uz gitaru
kad se djeca ljube
i mirise na travu...

Научио сам твоје кораке да чујем
и чувао сам доста
да друге
не трујем
али
за тебе, Судбино
нећу
да чујем.

Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki puk kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane...

Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja... Lete nekakve slike, reči i osećanja... male krpice nečega što nekada beše celina. Kažu vreme leči sve... nisu u pravu. Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše snove. Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me nose... Želim tvoje usne da me leče, da zacele svaku ranu.

sećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?

Okreni još jedan list. Načni još jedan početak. Sve iznova... Zašto da ne, pa i drvo lista svakog proleća, plima nadolazi sa mesecom, laste se vraćaju... Nanovo i nanovo, ali nikada isto. Zašto onda ne bih i ja...

Možda se u nekom drugom životu, na nekoj novoj strani sudbine, rodim u pravom času, na pravom mestu. Možda onda neću imati potrebe da sanjam, pišem, plačem...