Najlepse bajke za malu i veliku decu

Дјевојка бржа од коња
Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем ногама, па им онда рече: "Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините." Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: "Знамо одиста да не ће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи." Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ви куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.

Мачак у чизмама
Био једном један стари млинар и имао три сина. На самрти, он их позва да им остави оно што је имао. Најстаријем сину даде млин, другоме магарца, а најмладем мачка. И тако сироти младић узе мачка и пође у свет.
Убрзо је открио да његов мачак није обичан. Умео је да говори, знао је многе вештине, а носио је чаробне чизме које је украо једним диву.
-Господару, учинићу те богатим. Од сада, кад те неко пита, реци да си Маркиз од Карабаса - рекао је мачак зачуђеном младићу и повео га до једног језера. Знао је да ће туда ускоро да проде краљ са свитом и кћерком и наговорио је господара да уђе у воду и претвара се да се дави.
Убрзо је наишао краљ који је са кћерком и свитом пошао у шетњу. Када су видели младића као се дави, застали су да му притекну у помоћ. Младић је, како га је саветовао мачак, исричао да је он Маркиз од Карабаса и да су му разбојници украли одело. Краљ му је поверовао и дајући му одело, сместио га у кочију заједно са принцезом да наставе шетњу.
Јурећи испред њх, мачак стиже у прекрасан замак чији је господар био један сташан див. Неустрашиви мачак изађе испред страшног господара и кад се овај разбеснео видећи своје чаробне чизме на ногама мачка, лукава животиња му рече да је дошао да му их врати. Див одобровољен, поче с њим да разговара.
Мачак је тада упитао дива да ли је истина да може да се претвори у било коју животињу. Кобајаги чудећи се, рекао је да не верује да може да се претвори у лава. Див се тада грохотом насмејао и претворио у страшног лава.
Мачак је устукнуо пред страшном риком правећи се да је уплашен. Тада лукаво рече диву како је лако бити велики и зачика га да се претвори у миша. Брзоплети див, да би се показао, за тран ока претвори се у малог миша.
Видећи миша како трчи, мачак скочи, зграби га и поједе у једном залогају.
Тако је див заувек нестао, а мачку је остао замак са огромним богатсвом. У том је стигла и краљева кочија и мачак изађе испред замка да прими уважене госте. Поклонио се и пожели им добродошлицу у замак Маркиза од Карабаса, намигнувши успут зачуђеном младићу.
У међувемену се између младића и принцезе родила љубав и краљ, видевши велико богатство, пристаде да се принцеза уда за Маркиза од Карабаса. А лукави мачак је весело и задовољно живео са својим господарима.

Лисица и рода
Лисица је одлучила да се нашали са својом пријатељицом родом. Позвала ју је на ручак и изнела пред њу неку ретку супу у плитком тањиру. Такав ручак се могао само полизати, а рода није могла ни кап да ухвати кљуном. Лисица се претварала да јој је јако жао што се роди није допао ручак, па се гладна вратила кући.
Следећег дана лисица је била родин гост. Задовољна и нестрпљива пожурила је родиној кући, јер је била гладна. Али је тамо са ужасом приметила да је ручак послужен у дубоким ћуповима, са врло тесним грлићем, из којих је рода врло лако јела. Лисица није дохватила ни мрвицу укусног јела и отишла је кући гладна.
А онда је рекла сама себи:Заправо немам право да се жалим. Рода ми је само вратила мило за драго..
(Езоп)

Ружно паче
Једног дана, на сеоском имању излегло се из јаја неколико лепих жутих пачића. Мама патка их је са поносом гледала, чекајући да се из последњег, великог јајета излеже још једно. Колико је њено разочарење било када се појавило велико, незграпно паче, потпуно другачије од осталих. Ох, како је ружно"! уздахнула је патка. Ипак, као и свака мајка, убрзо је заволела своје велико, ружно паче, па га је водила и хранила као и осталу децу. Међутим, то није било довољно. Суседи су се сви редом смејали ружном пачету, ругали су му се, злостављали га и тукли, све док га једног дана, у одсуству патке, нису отерали од куће.
Јадно, уплакано паче бежало је све даље од неваљалаца и од свог дома, гладовало и скривало се. Некако се ипак сналазило, али онда је почео да пада густи бели снег. Ускоро је прекрио поља и шуме, вода се заледила, а хране нигде. Промрзло и гладно паче угледало је пред собом нечији дом.
Једва је нашло снаге да приђе вратима и закуца. Срећом, домаћини су га чули и отворили. Пред њим се указала топла соба, са ватром на огњишту и храном у котлићу.
Пусти то сироче, нека уђе! Рече домаћин својој жени. Нахрани га и утопли, видиш да је сасвим промрзло!
Децо, однесите га у постељу", рече газдарица. "Покријте га и нахраните, можда ће преживети"!
Деца послушаше. Однесоше клонуло и промрзло паче, покрише га и чим је отворило очи, нахранише га топлом кашом.
Паче се брзо опоравило и ту би заувек остало, али га газдарица отера кад је схватила да паче не леже јаја и од њега нема користи. "Пођи даље", рече, "иначе си ружно"!
До краја зиме јадно паче се некако сналазило. Дочекало је да гране сунце и отопи се снег.
А онда је, на плавој воденој површини, угледало предивне беле птице дугих вратова. "Шта бих дао да сам и ја такав, а не ружан тако да ме сви терају"! уздахну.
У том часу пришла му је дивна лабудица. Паче је од стида сагло главу и угледало у води свој лик: дивног белог лабуда!
Током тешке зиме ружно паче беше порасло и претворило се у прекрасну птицу. Окружише га многе, исто тако лепе птице, а најлепша лабудица закликта и даде му знак да пође за њом. Поносни млади лабуд гласно кликну и снажно заплива.
Његовим патњама беше дошао крај.

VODA ZIVOTA
Ziveo jednom davno kralj sa tri sina. Jednog dana on nenadano oboli od teske bolesti... Lekari iz svih okolnih zemalja su dolazili ali nijedan nije nasao nacin da ga izleci. Nakon nekog vremena kada je kralj izgubio svu nadu da ce ozdraviti pozva svoja tri sina i rece im:

Kralj: Sinovi moji, kao sto vidite ovo ne ide na dobro. Ja ne znam koliko cu jos ziveti ali hocu da mi obecate da cete biti slozni i da cete dobro vladati nasim kraljevstvom kada ja umrem.

Sinovi saslusase oca, dadose mu rec da ce ispuniti njegovu zelju ako umre pa tuzni izadjose u dvorski vrt. Dok su sedeli u njemu nenadano im pridje mali sedi patuljak i upita ih:

Patuljak: Zasto ste tako tuzni momci?
Najstariji Sin: Otac nam je tesko bolestan a nijedan lekar mu nije uspeo pomoci. Izgleda da ce ubrzo umreti ako ne nadjemo leka...
Patuljak: Vasem ocu ne moze pomoci obican lek, ja znam sta ga moze spasiti.
Sinovi: Sta, sta mu moze pomoci?
Patuljak: To je voda zivota... Jedan od vas mu je mora doneti, put vam ja ne mogu reci, morate ga sami pronaci.

Pre nego sto sinovi stigose da bilo sta kazu patuljak nestade... Sinovi odmah odose kod oca i ispricase mu sta se desilo. Najstariji sin je odmah rekao da ce on ici po vodu zivota, pa se brzo opremi za put, pozdravi sa ocem i bracom i ode.

Dugo je jahao putevima, kroz sume i preko dolina dok najzad ne dodje na neku raskrsnicu. Pored putokaza je stajao sed starac koji ga upita kuda ide a on mu odbrusi da to ne treba njega da zanima jer mu ne moze nikako pomoci. Onda produzi dalje niz put ali kako je isao tako je put postajao sve uzi i mracniji dok se na kraju mladic ne izgubi.

Proslo je dugo vremena a najstariji sin se nije vracao, ocu je postalo jos losije pa ne mogavsi da ceka srednji sin podje na put da nadje vodu zivota. I on je dugo jahao dok na kraju nije naisao do istog onog raskrsca... Tu i njega upita sedi starac kuda ide a on kao i njegov stariji brat odbrusi starcu i produzi dalje sve dok se i on ne izgubi.

Kralju je bilo jos losije a njegove brace i leka nije bilo. Najmladji sin odluci da podje i on traziti vodu zivota ali i svoja dva brata pa se pozdravi sa ocem i majkom i ode. I on je dugo jahao dok ne dodje do raskrsca gde ga upita starac:

Starac: Kuda ides mladicu?
Mladic: Idem da nadjem vodu zivota kako bih izlecio svog bolesnog oca.
Starac: Kad si tako ljubazan, sigurno ces je pronaci, jasi ovim putem. Na kraju puta je veliki dvorac koji je zacaran zajedno sa svima koji zive u njemu. Dvorac cuvaju dva opasna lava... Kad dodjes do njih baci im po parce mesa i oni ce se smiriti. U dvorcu je zacarana princeza, ona ce ti objasniti sta dalje da cinis. Ali pazi, dvorac je zacaran, ne smes ostati u njemu duze od dvanaest casova, ako ostanes duze i ti ces potpasti pod zlu kletu koja je na dvorac bacena. Evo uzmi i ovaj gvozdeni stapic kojim ces otoriti zacarana vrata dvorca i evo ti meso za lavove.

To rece i nestade... Princ je jahao i ubrzo dosao do zacaranog dvorca. Vrata su bila zatvorena pa on upotrebi stapic kako mu je starac rekao. cime su se otorila vrata dva ogromna lava potrcase ka princu... On im baci ona dva komada mesa i lavovi pocese zadovoljno da jedu, ne obracajuci paznju na mladica koji se provuce pored njih i udje u dvorac. U prvoj sobi u koju je usao je za stolom sedeo covek koji je samo cutao. U drugoj sobi je nasao princezu, on joj pridje i dodirnu je po ramenu. Ona se okrenu i rece mu:

Princeza: Zakasnio si, nisi dosao na vreme... Dodji opet za godinu dana.
Princ: Ali za godinu dana ce moj otac umreti, treba mi voda zivota da ga spasim odmah.
Princeza: Voda zivota je iza trece sobe, niz dugacki hodnik.

Onda mu je jose nesto sapnula i rekla mu da to dobro upamti... Onda mu rece da ide u trecu sobu. Mladic joj se zahvali pa udje i u trecu sobu, a u njoj je nasao veliki krevet. Kako je bio premoren od dugog puta on leze da se malo odmori i zaspa. Posle nekoliko sati on se probudi i skoci sa kreveta uplasen da nije proslo 12 sati vec... Brzo otrca niz hodnik do izvora vode zivota, napuni flasicu pa brzo krenu ka izlazu iz dvorca. Skoci na konja i stize da izadje tacno u minut pre 12 sati. Ispred dvorca je sedeo sedi starac koji mu rece:

Starac: Bravo, uspeo si da nadjes vodu zivota. Sada pozuri kuci jer ti je ocu jos losije ali pre toga ces naici na jos prepreka. Posto si bio ljubazan ja cu ti opet pomoci... Na putu do kuce ces proci kroz tri kraljevstva. U prvom ce biti buna, u drugom velika glad a u trecem se vodi rat. Vec sam ti dao stapic, njime ces smiriti bunu... Evo ti magicni hleb kojim ces nahraniti gladne, od svake mrvice ovog hleba ce narasti novi veliki hleb pa ga razdeli siromasnima. Evo ti i ovaj carobni mac, njega upotrebi da okoncas rat. Starac opet nestade a mladic krenu od kraljevstva do kraljevstva da uradi sve kako mu je starac rekao.

Kad je izasao iz trece kraljevstva naidje na veliko jezero i tu nadje svoja dva brata. Silno se obradovase, najmladji sin im isprica sve sta mu se desilo a onda potrazise camac da predju preko jezera. Na camcu je najmladji sin opet zaspao jer je bio umoran. Dok je on spavao najstariji sin je presuo vodu zivota u svju flasicu a onu koju je najmladji sin nosio je napunio obicnom vodom iz jezera. Kada su stigli do druge obale braca probudise najmladjeg pa se zaputise zajedno ka dvorcu.

Ubrzo su stigli do dvorca i odmah su otisli do ocevih odaja. Otac je lezao tesko bolestan, majka je sedela pored kreveta i plakala... Tada udjose tri sina i odah najmladji dade kralju da popije iz njegove flasice. Kako je to sada bila obicna voda iz jezera nista se nij dogodilo, cak je kralju bilo jos losije jer voda iz jezera nije bila cista. Onda najstariji sin donese svoju flasicu i dade ocu da pije iz nje. Kralj odmah ozdravi a najstariji sin optuzi najmladjeg da je hteo da ubije oca. Otac ljut naredi da lovac mladica odvede u sumu i ubije. Kad dodjeose u sumu lovac znajuci da je najmladji sin dobre duse i da nikad ne bi nikome nista lose ucinio rece:

Lovac: Slusaj me, bezi u sumu a ja cu reci ocu da sam te ubio i sahtranio ovde u sumi.

Tuzni mladic mu se zahvali i poce da trci duboko u sumu. Dugo je trcao dok najzad ne naidje na istu onu raskrsnicu na kojoj je sedeo starac... Starac ga upita sta se desilo a madic mu sve isprica. Onda ga upita starac:

Starac: Da li se secas sta ti je sapnula princeza onog dana u sobi?
Madic: Secam se naravno...
Starac: A da li si pricao svojoj bratci o tome?
Madic: Nisam im za to rekao, pricao sam im sve ostalo sta mi se desilo na putu.
Starac: Dobro je, pozuri sada u dvorac kod princeze. Moras stici tamo pre tvoja dva brata, oni su vec krenuli...

Mladic se ponovo zahvali starcu i podje brzo ka zacaranom dvorcu. Njegov najstariji brat je vec tada bio blizu dvorca... On je naisao na zlatni put koji se odvajao od glavnog puta ali nije krenuo njime jer mu najmladji brat nije to pomenuo u prici pa je mislio da je to podvala. Ubrzo dodje do zacaranog dvorca ali bez stapica koji je imao najmladji brat nije mogao da otvori kapije... On je vikao i dozivao ali mu nikonije odgovorio pa nista drugo nije mogao nego da se vrati kuci. Malo nakon njega se isto sve desilo i srednjem bratu. I on se isto kao i stariji vratio kuci posto nije mogao uci u dvorac.

Najzad je dojahao i najmladji brat do zlatnog puta i posto je znao da mu je princeza rekla da je to put do njegove srece on krenu njima i ubrzo stize pred prelep dvorac, isto kao onaj zacarani ali lep, cist i sjajan. Kapije su bile sirom otvorene, umesto dva lava ga doceka princeza sa kraljem i kraljicom. Vec suttadan je bilo vencanje njih dvoje a najmladji sin je postao princ.

Nakon nekog vremena princeza predlozi svom novom muzu da odu zajedno do njegove kuce, da obidje oca i majku. On pristade pa natovarise kola vrednim poklonima i podjose na put. Kada su stigli u dvorac njeogvi otac i majka su bili presrecni sto je ziv a jos vise sto se ozenio prelepom princezom i postao princ. Njegova starija braca su proterana sa dvora kada je kralj saznao istinu a najmladji sin je ostao da se veseli sa svojim roditeljima.

Лепотица и звер
Био једном један трговац и имао четири кћери. Све их је волео, али најмлађа, по имену Лепотица била му је најдража. Једнога дана, потпун осиромашен, кренуо је на пут ради послова, обећавши кћеркама да ће им са пута донети поклоне. Старије сестре тражиле су скупоцене ствари, а Лепотица је желела само један цвет.
Послови су ишли лоше и јадни човек, враћајући се ноћу кући, у снегу изгуби пут. Лутајући тако, изненада се нађе испред неке прекрасно осветљене палате. Човек није знао да у палати живи страшна звер која је некад била лепи принц. Чаробница га је зачарала због његове окрутности, а чаролију је могла да скине само љубав девојке којој ружноћа звери неће сметати.
Дочекавши јутро, трговац крену кући. Пролазећи кроз врт палате, присети се Лепотице и убра једну ружу. Тек што је то учинио, појави се страшна звер и рече трговцу да ће га казнити смрћу. Сав уплашен, трговац стаде молити да га поштеди и да му дозволи да се врати кћерима. Звер је пристала да га пусти уз услов да му, као замену, пошаље једну од кћери која ће пристати да уместо оца прими казну. За пут му даде и скупоцене поклоне.
Кад је стигао кући, очајни отац са зебњом у срцу исприча своју страшну причу. На велику радост старијих сестара, Лепотица се одмах понудила да оде уместо оца. Тако су заједно отишли до палате звери где се отац тешка срца растао од кћери.
Звер је била добра према Лепотици. После три месеца упита је да ли хоће да се уда за њега. Девојка беше тужна, био јој је драг, али није могла, био је много ружан.
У дворцу, у једној соби стајало је чаробно огледало. Једнога дана она у њему виде свог болесног оца и зажели да га обиђе. Тешка срца звер је пусти да оде. Отпутовала је, уз обећање да ће се вратити после осам дана. Време је пролазило и Лепотица, задржавана од оца и сестара, није се вратила на време. Једне ноћи сањала је звер како је на самрти дозива. Пробудила се у страху и одлучила да одмах крене. Уз помоћ чаробног прстена који јој је он дао, Лепотица се зачас поново нашла у палати. Затекла је звер како умире од туге за њом. Тад је схватила да и она њега воли и то му је и рекла. Изговорене речи учиниле су чудо. Звер је нестала и појавио се лепи принц. Љубав су крунисали браком и срећно живели до краја живота.

Бамби
Стигло је пролеће, а са њим је...рођен Бамби, нежно лане које су сви становници шуме пожурили да поздраве и упознају. Веверица, мишић, птичице, зечић Трупко и други кунићи и зечићи - сви су, узбуђени, били код Бамбија и његове маме.
Стигло је јутро, и Бамби се придигао на своје танане ножице, па кренуо да испита сва чудеса шуме, уз помоћ својих пријатеља. Било је много тога да се види и упозна, али је Бамби имао одличног водича - Трупка.
Ево шареног лептира, ено слепог миша у висини, ту су и кртице што копају дугачке тунеле и не воле сунце, и весели кунићи и птице разнобојног перја и кљунова...
После више месеци безбрижног и срећног живота, стигла је зима, па је Бамби опет имао шта да види и научи.
Једног јутра, кад се пробудио, изненадио се колико се шума изменила.
- Пао је снег! - рекла му је мама. Пошавши у шетњу, Бамби опази како му ноге тону у ту чудну белу ствар, хладну, али ипак пријатну.
Дрвеће, жбуње, трава и маховина били су покривени блиставим снегом.
Једног дана Бамбија пробуди силан прасак, који узбуни сву шуму. Са свих страна шумом су одјекивали пуцњи пушака.
- То су ловци! - чуло се одасвуд.
Мама кошута натера Бамбија да бежи колико га ноге носе, и он је трчао, трчао, мислећи при том на своје пријатеље с надом да ће се и они спасти. Већ је чуо причу о лову, о томе како су једног дана дошли људи да својим пушкама поремете мир шуме, и колико су жртава оставили за собом...
Мама кошута, на жалост, није успела да умакне ловцима, а с њом су погинуле и многе друге животиње. Тата, моћни јелен, покушао је да утеши Бамбија, а и сви пријатељи дошли су да поделе тугу с њим. Дошла је и кошутица Фалина са којом се Бамби целог лета играо. Сада је она, заједно са Трупком и другим пријатељима, преузела бригу о Бамбију.
Бамби је знао да се у њих може поуздати.
Опет је дошло пролеће, и Бамби са чуђењем открио да се нешто мења у његовом животу. Фалинино присуство почело је да му значи много више него друштво свих других животиња.
Бамби се заљубио!
И Фалина је показивала своју љубав према Бамбију - нежно га је протрљала њушкицом.
Срећа се вратила у шуму, Бамби и Фалина постали су нераздвојни пријатељи. Једног дана шуму изненада захвати пожар. Требало је бежати, спасавати главу. Ватра се ширила, дим је почео да гуши, и све животиње, међу којима и Бамби и други јелени и кошуте, појурише према реци. Ватра је пламтала све јаче, врелина је постајала неиздржљива, али је Бамби, који је сада већ био порастао, помагао другим, слабијим животињама да се избаве. Пратио их је, једну по једну, док су прелазиле реку. Он ће бити последњи који ће прећи на другу, спасоносну обалу. Не обазирући се на опасност, Бамби је најпре помогао свјим малим пријатељима да се домогну друге обале, па се тек онда и сам придружио другим јеленима.
Постао је одрастао и одговоран.

Петар Пан
Венди је често читала својој браћи о доживљајима Петра Пана, па се није нарочито изненадила када се крај њене постеље појавио тај млади зелени вилењак. Петар Пан је наговорио Венди и њену браћу да полете заједно с њим у пустоловну у земљу маште.
Али у току путовања гусарски Капетан Кука, највећи непријатељ Петра Пана, опази малу дружину и стаде да је гађа из бродовских топова. Венди и њена браћа склонише се на једно острво. Али ту их заробише индијанци, заједно са изгубљеном децом, пријатељима Петра Пана. Да би ослободио своје пријатеље, Петар Пан спасе принцезу Лили, кћер индијанског поглавице, коју је био заробио Капетан Кука.
Тако су Венди и њена браћа почели да живе са изгубљеном децом у тајној кући Петра Пана, али Капетан Кука открио је то њихово скровиште. Да би се осветио Петру Пану, Капетан Кука отео је Венди и однео је на свој брод. Намеравао је да је баци морским псима; али Петар Пан са својим пријатељима притекао је јој у помоћ, па су у чељустима ајкула завршили капетан Кука и његова банда.
Тада се гусарски брод вину у ваздух и Петар Пан њиме одвезе Венди и њену браћу кући; ту их поздрави и отплови у нове пустоловине.

Мала Сирена
У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је отац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну.
Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду.
Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине.
У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама.
У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене.

Пинокио
Био једном један дрвосеча по имену Ћепето који није имао деце.
Да се не би осећао усамљено, он је једног дана издељао лутка од дрвета, направио му шешир од мекане средине хлеба и одело од хартије, па му даде име Пинокио... Замислите сада Ћепетово изненађење када је видео да његов лутак говори и хода као прави дечак.
Ћепето је решио да Пинокија лепо васпита. Продао је свој капут да би му купио буквар и послао га у школу као правог дечака.
Али на улици Пинокио зачу циркуску музику, па како му се није ишло у школу- продаде буквар, купи улазницу и пође да гледа представу; из прикрајка су на њега мотрила два неваљала другара, мачак и лисац.
Власник циркуса, гутач пламена, помисли да је Пинокио једна од његових лутака, па га зграби за косу и убаци у своја кола. Али кад му Пинокио кроз сузе исприча шта му се све догодило, гутач ватре, који је, иако страшно изгледа, био доброг срца, ослободи га, и чак му поклони неколико златника, препоручујући му да старом Ћепету купи нов капут.
Мачак и лисац чули су разговор гутача пламена и Пинокија и решили да се домогну златника.
Пришли су Пинокију и испричали му да знају једно чаробно поље на којем, кад се увече посеје златник, преко ноћи из њега израсте дрво од злата.
Простодушни Пинокио послуша двојицу варалица, и чим је пала ноћ пође на означено место да посеје своје златнике, али га на улици сустигоше два разбојника-а то су били мачак и лисац- па му отеше новац и окачише га на дрво.
Срећом, наиђе вила и ослободи га, па га одведе својој кући.
Вила је неговала Пинокија све док се није опоравио, а онда га замоли да јој исприча своје доживљаје.
Пинокио, не желећи да вила дозна као је изневерио Ћепета, стаде да измишља и прича којекакве лажи; али док је говорио, примети да његов нос постаје све дужи. Пинокио схвати да мора бити искрен, па исприча вили целу истину.
Вила га строго укори, а онда га посла кући, јер је знала да је Ћепето веома забринут због њега.
Пинокио обећа вили да ће се одмах вратити кући, али успут срете Луцињола, лењог и непослушног дечака, који га убеди да пође с њим у земљу играчака.
У овој чудесној земљи било је много друге деце која су се забављала најразличитијим играчкама, па су то радили и Пинокио и Луцињоло, али забава је кратко трајала. Свој деци одједном су порасле уши и сви се претворише у магарчиће.
Пинокија-магарчића купио је власник једног циркуса и терао га је да наступа свако вече. Али једног дана Пинокио је пао, и од тада је храмао. Па је газда решио да га се отараси и бацио га у море.
Кад је пао у воду, Пинокио се опет претворио у лутка, али тек што је то схватио-прогута га кит.
Изненађењима још није био крај: у утроби кита Пинокио угледа Ћепета, који је био пао у море из чамца док је тражио Пинокија. Ћепето и Пинокио загрлише се, одлучивши да заједно умру у китовој утроби. Срећом, кит стаде да кија, и тако их избаци из свога трбуха, те се на крају нађоше на обали здрави и читави.
Какво је тек било изненађење кад су схватили да Пинокио више није лутак него прави дечак од крви и меса.

Принцеза на зрну грашка
Био једном један принц, који је хтео да се ожени правом принцезом. Ишао је свуда по свету и срео многе принцезе, али увек се нашло нешто, што је указивало на то да ипак нису праве принцезе. Тужан, вратио се кући.
Једне ноћи, док је напољу беснела олуја, неко је залупао на дворску капију. На улазу је стајала млада девојка, мокра као миш, сва блатњава и прљава. Али она рече да је права принцеза. "Можда је истина, а можда и није", помислила је краљица и наредила да се брзо спреми постеља за девојку.
Преко двадесет душека ставила је двадесет перина, а испод свега тога, три сува зрна грашка. Да би легла, девојка се морала лествицама попети на постељу и тако је провела ноћ.
Следећег јутра упита је краљица како је спавала. "Страшно",одговори јој девојка. "Нешто тврдо се налазило у мојој постељи и ужасно ме жуљало. Сасвим сам сломљена. Целе ноћи нисам ока склопила. "Сада је краљица била уверена да су нашли праву принцезу, јер нико други не би ни осетио три зрна грашка, скривена испод свих тих душека и перина.
Врло задовољна, краљица је саопштила сину добру вест и он запроси принцезу. Од тада су живели заједно дуго и срећно.

Трнова ружица
После низа година испунла се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.

Златокоса и три медведа
Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.

Краљ и чобанин

Некакав краљ имао једну кћер, која је била много лијепа. Ње се љепота била разгласила по свијету. Ту су ти ишли краљеви и цареви да је просе, или од чуда само да је виде. Али отац њезин није је стио никоме другоме дати до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. То зачује на далеко један богати чоек, па креће из далеке земље, и прошавши многе земље и градове нанесе га једно вече пут пред кућу једнога богатог чоека. Кад запита може ли ноћити, домаћин га једва дочека и одговори му да може, за што не би! Домаћин ради госта одмах закоље брава, и кад га изнесу за вечеру, оставе од њега главу чобану, који бјеше у планини код стоке. Кад сјутрадан сване, крене се путник даље својијем путем да проси у краља ђевојку. Идући кроз планину нађе чобана од оне куће ђе је био на конаку, и назвавши му Божју помоћ, рече: "Добро пасеш! "А он му одговори: "Пасем да их напасем." Путник опет рече: "Ја сам синоћ у вас на конаку био." А чобан му одговори: "Нека си био; пут те нанио." Онда опет путник: "Кад сам дошао у ваш дом, за мене су брава заклали." А чобан: "Кад људи долазе, за њих ваља месо да се и коље." Опет путник: "За тебе смо главу оставили." А чобан: "Глава глави и иде." Опет путник: "Чељад од куће метнуше је на полицу, а дође кучка па изједе." А чобан: "За њу је и била." Опет му рече путник: "Твој отац дође те уби ону кучку." А чобан: "Ако су је убили, то је и заслужила." Опет путник: "Пошто је убише, бацише је на буниште." А чобан: "Ако су је на буниште бацили, онђе је и жива лежала." Кад путник чује ђе чобан тако на сваку одговара, врло се зачуди и помисли у себи да би он био добар за просца оне краљеве шћери, па му рече: "Тако ти вјере, примакни се ближе да још мало зборимо." А чобан му одговори: ,Причекај мало док вратим овце." Па онда чобан отрчи те поврати овце, па се примакне ономе чоеку; а чоек му рече: "Ево сам кренуо к томе и томе краљу да просим у њега ђевојку, али он ђевојке своје не да никоме другоме до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. А ја виђу да си ти хитре памети, и да умијеш добро и мудро зборити, би ли дакле пошао са мном к томе краљу, еда би ми како ђевојку испросио?" На то рече чобан: "Ја ћу поћи." Па отоле заједно крену и дођу у град ђе је живљео они краљ. Кад дођу на краљева врата онђе их дочека стража па их запита: "Куд идете?" А они кажу стражи: "Ми идемо ка краљу да просимо ђевојку." А стража одговори: "Свакоме је слободно проћи ко иде да проси ђевојку." Па их пропусти. Кад изиђу горе пред краља, онда они богати чоек проговори: "Помози Бог, наш свијетли краљу!" А краљ му помоћ прихвати: "Бог вам добро дао, ђецо!" Па онда рече ономе богатом чоеку: "Што је дошао они влах у грубој роби?" А чобан не даде чоек да одговара, него се сам утече и рече: "Ако сам ја влах у грубој роби, ја имам више блага него они у лијепој роби, и сувише имам три хиљаде оваца. Па у једну дубодолину музем, у другој сирим, а у трећу смок слажем." Онда му краљ рече: "То је добро кад ти толико благо имаш." А чобан прихвати: "Није ово добро, него је зло." А краљ му рече: "Окле може бити зло кад ти кажеш толико добро?" Онда чобан одговори: "Е, вас ми се поштети смок, и учини се гној." Онда краљ рече: "Јазук! толико се штете учини." А чобан прихвати: "То мене није зло, него мије добро." А краљ рече: "Како, море?" Тада чобан одговори: "Ја узех плуг и волове, па узорах три стотине дана, те све посијах шеницу." А краљ му онда рече: "То је добро кад си толико шенице посијао." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." А краљ рече: "Што, јадан?" Одговори чобан: "Прометну ми се она шеница: све никоше букве и јеле." Тада краљ рече: "Ох, ту би много штете!" А чобан прихвати: "Ту мене није штете, већ ми је корист." Вели му краљ: "Како ти може бити корист кад ти се толико шенице прометну?" Чобан му одговори: "Јере налеће једно јато чела, па све притиште оне букве и јеле, ни се виђе гране ни коријена." Тада вели цар: "То је добро кад толико долеће чела." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." Опет цар: "Што, море?" А чобан одговори: "Припече сунце Илијинско, па се отопи они кљук и мед па се просу по долини вас." Тада краљ рече: "Валај и јест ту било зла." А чобан прихвати: "Валај није зла, него добра." Опет пита краљ: "Како море?" А чобан одговори: "Ја ухватих једну буху, и заклах је, па је одријех на мијех и набих три стотине товара." Тада краљ рече: "Валај баш јест то лажно зборити." А чобан одговори: "Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао. Ја сам те доста преварио, него дај ђевојку, ја сам је заслужио." Цар не могне ни куд ни камо, него чобану да ђевојку, а чобан је да богату чоеку, а богат чоек да чобану силно небројено благо.

Прича о џунгли
У време док је џунгла још била тиха и тајанствена, женка пантера по имену Багира често се дуго шетала прашумом. Једног јутра, за време шетње, Багира зачу дечији плач који је долазио са обале реке. Опрезно се приближила обали и....
-Па то је дечак! -узвикну изненађено.
Багира одлучи да дечака однесе вучици која је имала младунче. Хранила га је и бринула се о њему као да је њено.
Одушевљени што имају још једног члана породице, назваше га Могли.
Могли је сретно растао у џунгли и са свима се спријатељио а научио је и језик животиња.
Али џунгла је за Моглија крила многе опасности. Његове пријатеље је највише плашило присуство страшног тигра Шир Кана који је мрзео људе. Зато одлучише да Моглија од тада непрестано чува и штити медвед Балу.
Могли и Балу су проводили много времена заједно, играјући се у џунгли. Али медвед је стално осећао присуство тигра који је вребао у близини, и упозоравао је дечака да се нипошто не удаљава од њега.
Могли је био веома несташан и једног дана када је Балу заспао, зашао је сам дубље у прашуму. А Шир Кан је само то и чекао...На срећу, верни Балу стигао је на време да спасе дечака. Две животиње су се супроставиле једна другој у суровој борби. Управо тада поче страшно невреме. Гром удари у једно дрво и изазва пожар.
Да би помогао свом пријатељу Балуу, којег је тигар скоро победио, Могли запали неколико сувих грана и поче да тера тигра. Разјарена звер која се плашила ватре побеже у џунглу.
Медвед је схватио да више није могао да штити дечака. Следећег дана Балу одлучи да одведе дечака у једно село. Он је испрва био уплашен али убрзо се спријатељио са једном девојчицом и она га поведе ка колибама у селу.
За Моглија започе нови живот, али никад није заборавио своје пријатеље из џунгле који су му некад много помогли.

Снежана
Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.

Очина заклетва

Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био. Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах дати, где је стар и сиромах, али најмлађи навали да је даду опомињући их очине заклетве на самрти. И тако је даду за старца и старац је одведе својој кући. После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе, кад тамо, а то кућа велика не може боља бити. Сестра се врло обрадује кад види брата, и кад је брат запита како живи, она му одговори: "Добро, не може боље бити." Кад је брат сестри дошао, старца није било код куће, али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру па му рече: "Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али онде да накосиш где коњ закопа ногом, а не где је теби воља." Шура му рече: "Добро, зете, хоћу." Па онда узјаше на коња и отиде. Идући тако дође на сребрну ћуприју; кад сагледа ћуприју и види да је сва од сребра, полако ми се, па сјаше с коња, те истргне једну сребрну талпу говорећи: "Могу се помоћи." По том накоси траве где је њему воља била не чекајући докле коњ ногом: закопа, па узјаше опет на коња и врати се натраг. Дошавши кући намести коња у коњушницу, и метне траву предањ, па отиде у кућу. Кад дође у кућу, старац га запита јели намирио коња и једе ли коњ траву, а он одговори да јесте и да једе. Онда старац рече: "Добро, да видим и ја." Па изиђе у коњушницу, кад тамо, а коњ није ни такао. Старац позна да трава није накошена онако као што је он казао; за то одмах испрати шуру неугошћена да иде од куда је и дошао. Онај дошавши кући не каже браћи својој како је код зета прошао, него рекне средњему брату: "Поздравио те зет да му и ти идеш у госте." После некога времена отиде средњи брат сестри у походе; али и он прође као и онај први: и њега пошље зет онако по траву, а он кад дође на сребрну ћуприју полакоми се као и онај, те истргне једну сребрну талпу, и не накоси траве као што му је зет рекао, него по својој вољи. Кад се врати к зетовој кући, зет и њега ухвати у лажи, и пошаље кући неугошћена као и првога. Кад и он дође кући, не каже никоме како је прошао код зета, него рекне најмлађему брату: "Поздравио те зет да му идеш у госте." После некога времена отиде и најмлађи брат, сестра кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: "Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила." Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то. Кад дође зет кући, и он се шури врло обрадује, па му рече: "Частићемо се и веселити, само иди најпре на моме коњу те му донеси траве, али где коњ ногом закопа онде да накосиш, а не где је теби воља." Он узјаше на коња и отиде по траву. Кад дође на ону ћуприју зачуди се њеној красоти, али му чисто жао буде што јој нема и оних двеју талпи, па кад дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају. За тим прешавши преко ћуприје дође у једно село, и пролазећи крозањ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева и весели се, те запита једнога: "Како је то, брате, у вас све весело?" А онај му одговори: "За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила." Кад изиђе иза села, нађе на путу две кучке где се кољу једнако; па их стане развађати, али не могавши их развадити, окани се и отиде даље. Идући тако дође у друго село и пролазећи крозањ види где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: "Ја прођох кроз једно село, и видех све весело, а за што је у вас све тако жалосно?" Сељак му одговори: "Како не ће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа." Кад изиђе иза онога села, нађе два бравца а они се једнако косе. Он их стане развађати, али залуду, и не могавши их развадити, остави их и пође даље. Најпосле га коњ донесе на једну прекрасну ливаду. Кад буду насред ливаде, коњ стане па закопа ногом, а он скочи с коња и накоси траве, па се врне натраг кући. Кад дође кући, уведе коња у коњушницу, па му положи траву и коњ одмах стане јести. Зет кад види да му је шура коња намирио, врло му буде мило, па му рече: "Ти си мој шура; сад ћемо се веселити и гостити." Па онда седну за трпезу и стану вечерати. За вечером рече му старац: "Сад да ми кажеш шта си видео?" А он му одговори: "О мој зете, исказати се не може шта сам видео. Прво сам видео сребрну ћуприју врло лепу, али је нагрђена где јој нема двеју талпи. Ко оно узе, убио га живи Бог!" Старац му на то рекне: "Оно су твоја браћа украла; како су чинили онако су и прошли. Него ми казуј шта си друго видео?" Шура одговори: "На среди под ћупријом видео сам велики казан где кључа, и у њему главе мртвачке а одозго их орлови чупају." На то зет рече: "Онака је вечна мука на ономе свету. Шта си још видео?" Шура настави даље: "Видео сам село све весело." Зет му на то рече: "Оно су људи Богу по вољи; свакога радо дочекају и угосте и сиромаха не терају празна испред својих кућа. Казуј шта си још видео." А шура му даље каже: "Видео сам на путу две кучке где се једнако кољу." Зет на то: "Оно су две јетрве. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам друго село и у њему све невесело." Старац му рече: "Онде нема никакве правде и никакве слоге нити знаду за Бога. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам два брава где се једнако косе." На то зет: "Оно су браћа која се добро не живе. Казуј шта си још видео." Шура му рече: "Видео сам прекрасну ливаду. Онде бих ти стајао три дана да се оне красоте нагледим." На то зет рече: "Онаки је рај онога света; али је тешко до њега доћи." – После тога још су се дуго дана гостили и веселили. Најпосле се шура дигне да иде кући, а зет га лепо оправи са великим даром и рече му да га је одмах познао да је поштен човек, што је навалио да се испуни очина заклетва, и да ће бити сретан а браћа његова несретна.

MALA VILA

Bili jednom kralj i kraljica, pa imali jedinca sina.
Kad je sin već narastao proslaviše njegovo šišano kumstvo.i na čast pozvaše najviđenije ljude iz svega kraljevstva. Bijeli dvori zasjaše od zlata, srebra i dra¬gog kamenja i od hiljadu svijeća, Kad uveče u bašti po¬vedoše kolo, uhvatiše se djevojke sve jedna ljepša od druge, a sve gledahu u kraljevića milo i drago, da ga pojedu očima..
U ponoć se raziđoše gosti, a kraljević ode u gaj od starih lipa, jer je bila mjesečina kao dan, a njemu se nije spavalo. Čarobno bješe pogledati na tamne sjenke debeloga drveća, kroz granje se uvlačila mjesečina i pa¬dala po zemlji u čudnim šarama. Lipe su mirisale kao tamjan iz crkve. Kraljević je polagano šetao zamišljen po mekanoj travici. Kad je izišao na proplanak, najed¬nom ugleda pred sobomi, usred mjesečine, na travi, malu vilu odjevenu u krasne haljine od finog ćerećeta zlatom vezena, Kosa joj je bila duga i spuštena niz pleći, a na glavi joj blistaše se zlatna kruna ukrašena dragim kamenjem. Ali je bila posve, posve mala. Kao lučica!
Kraljević u čudu zastane i zagleda se u nju, a ona pro¬govori glasom, kao da srebrno zvonce zvoni: »Moj lijepi kraljeviću, i ja sam bila pozvana na tvoje kumovanje, ali nijesam smjela doći u kolo, jer sam tako malena, nego ti se ovdje klanjam na ovoj sjajnoj mjesečini, koja je meni sunčev sjaj«.
Kraljeviću se mala vila veoma svide. Nije se nimalo poplašio od ove .noćne pojave, nego joj pristupi i uze za ručicu. Ali mu se ona ote i nestade je. Ostade mu u ruci samo njena rukavica, tako mala da je jedva navukao na svoj najmanji prst. S nekom tugom se vrati u dvore i nikom ne reče ni riječi, s kim je bio.
Ali drugu noć opet dođe u baštu. Hođio je po bijeloj mjesečini i tražio malu vilu. Ali nje nigdje ne bješe. Od žalosti izvadi iz njedara malu rukavicu i poljubi je. U taj mah stvori se vila pred njim. Kraljević se tako obra¬dovao, da se ne može iskazati kako. Sve mui je igralo srce u grudima od miline. Dugo su šetali po mjesečini i čavrljali. Kraljević se začudi, kad opazi da mala vila sve jednako raste, dok s njime govori. Kad su se rastali, bila je dvaput veća nego sinoć. Kad joj je vratio ruka¬vicu, nije je mogla više navući. »Uzmi je pa je čuvaj kao a manet«, reče mala i nestade je. »Nosiću je na srcu«, reče kraljević.
'Svaku noć su se odsad sastajali njih dvoje u bašti. Dok je sunce sjalo-, kraljević je muku mučio. Cio dan je bio tužan, jedva je čekao da izađe mjesec i sarmo je na nju mislio i pitao se: »Hoće li noćas doći?« Kraljević je sve većma ljubio malu vilu, a ona je svaku noć rasla i bila sve veća i veća. Kad je prošlo devet noći, bješe pun mjesec, a vila je narasla velika kao kraljević. Veselo ga dočeka i slatkim glasom proguka: »Dokle god bude mjesečina, ja ću ti dolaziti!« —
»A ne, moja draga! Ja ne mogu živjeti bez tebe. Ti moraš biti sasvijem moja. Ja ću te učiniti kraljicomi«. — »Dragi moj«, reče vila, »hoću biti tvoja, ali samo tako, ako ćeš me uvijek i samo mene voljeti«. — »Uvijek, uvijek«, vikao je kraljević , bez promišljanja, »i samo tebe, a druge nikad ni pogle¬dat neću«. — »Dobro! Ali pamti što velju: samo- dokle budeš držao riječ, biću tvoja«.
Poslije tri dana učiniše svadbu dvoje mladih. Ljepoti vilinoj se divio sav svijet. Srećno su živjeli .sedam godi¬na, i onda umrije stari kralj. Na ukop mu dođoše mnogi podanici. Kraj mrtvačkog lijesa čuvale su mrtvaca naj¬ljepše gospođe iz čitave zemlje. Bila je tuđe i jedna le-pojka crvene kose i crna oka. Ta se nije bogu molila, niti je mrtvog kralja gledala, nego je samo očima pratila mladog kraljevića. Vidio je i on, da ga lijepa gospođa gleda, i bilo miu drago. Kad je veliki sprovod krenuo na groblje, pogledao je kraljević tri puta u zanimljivu dje¬vojku vodeći za ruiku svoju ženu.
Najednom mu se žena potepe na svoju suknju i malo što ne pade. »Ju! gle suknja mi je preduga!« uzviknu kraljevička. Kraljević nije ni opazio da se ona smanjila. Kad su ukopali staroga kralja, pođe ona ljepotica crvene kose namah uz kralje¬vića putem kući, a on je ispovd oka sve u nju gledao. Tako i nije vidio, da mu je žena sve manja. Kad stigoše kući pod stare lipe — nestade je posve'.
Sada kraljević uzme za ženu gospođu crvene kose, a crnih očiju.. Ali s njom nije ni tri dana srećno živio. Tra¬žila je, da joj kupi posteljlu od samog a lem a, željela je sad ovo, sad ono, a sve same stvari, kakih i nema na svijetu. Kad on nije mogao> da joj ispuni želju, ona je plakala, svađala se s njim, ružila ga. Kad mui bješe već dozlogrdilo, on je otjera. Sad tek vidje, šta je učinio. Uzdisao je i jadikovao za malom vilom. Opet pođe svaku mjesečnu noć pod stare lipe, da dozove svoju lijepu i dobru vilu. Zvao je i zvao, čekao i čekao, već postao i starac čekajući. Ali se ona nikada nije više vratila.

ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА

Живео једном у некој пећини сиромах човек који сем једне кћери нигде ништа није имао. А кћер његова беше веома мудра,
па је свуда ишла у прошњу и оца свога учила како ће просити и паметно говорити.
И тако, једном, оде сиромах цару да му нешто удели, а цар га запита одакле је и ко га је научио мудром говору. А када сиромах рече како га је кћер поучила, цар упита:
- А од кога је кћер твоја научила?
- Беда и невоља беху њени учитељи,- одговори сиромах. Тада му цар даде тридесет јаја и рече: - Понеси ово својој кћери и реци јој да ми из тих јаја излеже пилиће па ћу је добро наградити. Али ако она не успе, тебе ћу на муке ставити. Сиромах оде у пећину плачући па исприча кћери шта се збило.Она одмах познаде да су јаја кувана,али рече оцу: Само ти пођи на починак, а ја ћу се о свему побринути. Отац послуша, а кћер дохвати котао, налије га водом и бобом па стави на ватру да се кува. Ујутру она зовну оца и рече му да узме рало и волове и оре крај пута којим ће цар проћи. А када угледаш цара, - настави она, - ти почни да сејеш боб и вичи: „Хај, волови, да роди кувани боб!" Онда ће цар запитати како може да роди кувани боб, а ти одговори: „Као што се из куваних јаја могу излећи пилићи!" Сиромах послуша кћер, па оде крај царског пута и стане орати. Кад наиђе цар, а орач повика: Хај, волови, да роди кувани боб!
Цар се зачуди овим речима, па стаде и запита: Како кувани боб може да роди? А сиромах одговори:
Часни царе, баш као и што се пилићи могу излећи из куваних јаја.
Досети се цар да га је то кћер научила па му нареди да приђе ближе. Онда узе повесмо лана и пружи га сиромаху говорећи: Узми ово и направи сву ужад и једра што су потребна за један брод. Ако тако не учиниш, изгубићеш главу! Уплашени сиромах узе повесмо, па оде кући плачући. Кад кћер виде шта се збило, рече оцу да спокојно спава, а она обећа да ће учинити све што буде требало. Сутрадан девојка узе комадић дрвета па пробуди оца и рече му: Узми ово дрво и однеси га цару, нека ми од њега направи преслицу, вретено, разбој и све остало што треба, а ја ћу тада њему направити ужад и једра. Отац послуша, оде у двор и понови цару речи своје кћери. Чувши то, цар се зачуди и стане мислити, шта да учини, па дохвати накекву чашицу и рече:
Узми ову чашицу, однеси својој кћери и наре-ди јој да ми њоме исцрпи море тако да остане само поље! Послуша сиромах и плачући однесе девојци чашицу. Онда јој рече шта је цар поручио а девојка га остави мирно да преспава. Сутрадан кћер пружи оцу мало кучине и рече: Однеси ово цару и реци му нека кучином затисне све изворе и језера, а ја ћу онда чашицом море исцрпсти. Оде уплашени отац и рече цару све по реду. Цар увиде да је девојка од њега мудрија па заповеди сиромаху да је доведе. А кад се овај са кћери врати, обоје се поклонише светлој круни.
Цар загледа девојку, па упита: Хајде, реци ми, шта се може најдаље чути? Девојка одговори: Светли царе, најдаље се чују гром и лаж. Онда се цар ухвати за браду, окрену се господи са двора и запита их: Погодите колико вреди моја брада?
Неки рекоше да вреди оволико, а други онопико. Онда девојка каза да нико није погодио, па сама рече:
- Царева брада вреди колико три летње кише. Цара то зачуди, али признаде да је њен одговор најбољи.
А онда је запита хоће ли бити његова жена. Девојка се поклони и рече: Нека буде, кад ти тако хоћеш, часни царе. Само једно од тебе тражим: напиши својом руком да ћеш ми дати да понесем са собом оно што ми је најмилије, ако се икад на мене наљутиш и са двора ме отераш. Цар се насмеја на те речи и написа оно што је девојка пожелела.
Прође тако неко време, а цар се нешто наљути на њу и рече: Нећу те више за жену него иди са мог двора да знаш. А царица ће на то: Светли царе твоја жеља је мени заповест. Само ме пусти да овде преноћим, а сутра ћу отићи некуда.
Цар јој допусти. Али за време вечере, царица помеша у вино неко мирисно биље које успављује, па даде цару говорећи:
- Пиј и весели се царе мој, јер ћемо се сутра растати. А ја ћу бити веселија него када сам се с тобом састала!
Цар се напије и утоне у чврст сан. Онда га царица стави у кола и одвезе у очеву пећину. Кад зора освану,
цар се пробуди и виде где је.
- Зашто си то учинила? — повика он. — Зар ти нисам рекао да више ниси моја жена!
А царица извади хартију коју јој је цар на свад-би дао, па рече:
- Истина је, светли царе. Али погледај шта си мени овде обећао: да понесем са собом оно што ми буде најмилије. Сад видиш, да сам само то и учинила.Цару заигра срце од радости, па пољуби своју мудру жену и поведе је у двор

Чардак ни на небу ни на земљи.

Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече
замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке.
Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.
По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши онђе, помисле да не ће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се уњ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли. Млађа два брата реку најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пењу уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.
Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе па једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и дочне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: "Баш овђе ме нешто уједе." Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: "Опет ме нешто овђе уједе." Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе. Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра. По том га одведе у другу собу, у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата.
Најпослије га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и: пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.Све ово обишавши и виђевши врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче на поље и баци на земљу а браћа кад га виде, умало их грозница не ухвати. По том најмлађи брат спусти најприје сестру своју браћи, иа онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени. Браћа његова завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресјеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.
Послије некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак. Кад дозна да му се средњи брат жени а он у оно исто вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари да се одмах с коња преметнуо, па између сватова опет одлети. На пошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у коме је он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне ђевојке. Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује

Bajke sveta - Vijetnam


ČUDESNI CVET

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

Bajke sveat - Alžirsko-Kabilska


GOLUBICA-DEVOJKA IZ SELA VUAK-VUAK

Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovištu. U početku je tamo bilo mnogo divljači, ali s vremenom sve manje i manje. Kad na njemu nije više imao šta da lovi, jer je svu divljač već bio polovio, pođe jednog jutra da traži novo lovište.
Otišavši daleko u divljinu, dođe jednoga dana do kuće u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga prime. Ispriča im kako traži novo lovište, jer na starom nema više šta da lovi. Devojke mu rekoše:
- Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi ćemo ti biti sestre. Ako ti je s voljom, nauči nas loviti. - Lovac na to pristane.
Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i učio ih loviti. Jednoga dana ode jedna sestra sama u lov i vrati se kući s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i ona vrati kući s dobrom lovinom. Trećeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kuće sam. Lovac je sedeo kraj kuće i gledao vrelo što se nalazilo pored kuće iza šipražja.
Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoše kupati. Lovac ih je gledao. Lovac im se prikrade kroz šipražje. Htede ugrabiti onu lepšu. Ali kad je već bio došao do nje, devojka se okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zvižduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.
Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Začude se videvši da je kuća zatvorena i stanu zvati brata. Zvale su ga i tražile, ali uzalud. Sestre rekoše:
- Mora biti da se nešto dogodilo. Sakrićemo se sutra u šipražje da vidimo šta je to bilo. - Idućeg dana sakriju se sestre u šipražje. Nisu dugo čekale kad opet doleteše one dve golubice da se kupaju.
Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke počeše se kupati. Jedna od sestara privuče se polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u šiprag.
Posle nekog vremena iziđu devojke iz vode i pođu da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obuče ga i kao golubica odmah odleti. Ona lepša stade se osvrtati tražeći svoje. Tražila ga je i tražila i naposletku reče plačući:
- Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra rece tiho drugoj:
- Možeš se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu nešto učiniti samo muškarcima, a ženama ne mogu ništa.
Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je iziđe pred devojku i reče:
- Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda ćemo razgovarati o tvojem perju. Na to lepa devojka položi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajaše pred njima kao čovek.
Golubica-devojka reče:
- Vrati mi sada moju pernatu haljinu.
Sestre videše kako lovac stoji još uvek ukočeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre rekoše devojci:
- Vidiš kako te gleda naš brat. Molimo te da mu budeš žena i kao naša sestra ostaneš kod nas. Golubica-devojka reče:
- Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muško čeljade ne može među njima opstati. Čovek koji bi došao u naše selo i bio primećen, bio bi prožderan. Kako onda da vam ispunim želju?
Sestre rekoše:
- Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nećeš izložiti muža takvoj opasnosti. - Naposletku pristane golubica-devojka da se uda za lovca.
Lovac se oženi golubicom-devojkom. Ali je brižljivo sakrio njeno perje, jer je mlada žena s vremena na vreme veoma žudela za selom svojih sestara. Mlada žena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga smiri se i više nije tako često tražila svoju pernatu haljinu.
Kad je njegovom malom sinu već bilo nekoliko meseci, zaželi lovac da vidi svoju majku i reče sestrama:
- Čuvajte mi, sestre, ženu i malog sina. Mnogo sam se uželeo majke i idem na nekoliko dana kući da je obiđem.
Lovac pođe na put kući. Zatekne majku u najboljem zdravlju i reče:
- Oženio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu ženu i malog sina.
Majka mu reče prekorno:
- šta, ti si oženjen i imaš sina, a dolaziš mi sam, bez žene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokaži mi ih da se radujemo tvojoj sreći. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa ženom svoga sina, svojom snahom.
Tako se lovac vrati po ženu i sina. Krišom ponese sa sobom i ženino perje, jer ga je ona jednom zamolila da ga uvek drži negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede majci ženu i sina. Krišom preda majci ženino perje i reče:
- Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja žena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inače, drži mi ženu stalno u kući i oko kuće i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da će sigurno doći do nesreće ako je budu videli drugi ljudi.
Majka mu to obeća. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u šumu i u lov.
Idućeg dana majka je već zaboravila šta joj je sin naredio. Ujutru reče mladoj ženi, svojoj snahi:
- Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada žena uzme grabulje i pođe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u mestu zastadoše zadivljeni lepotom mlade žene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje. Berberin koji je na ulici brijao jednom čoveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao svojoj mušteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odsečeno, toliko se bio zaneo diveći se lepoti mlade žene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda reče u sebi:
- Ova lepa žena mora biti moja!
Posle poljskog rada stara i mlada žena vratiše se uveče kući. Tek što su prešle kućni prag, kad amin banu u kuću i reče staroj ženi:
- Ili ćeš mi dati ženu svoga sina ili ću te ubiti. Stara žena reče:
- Kako bih ja ženu svoga sina mogla dati tebi? Amin reče:
- Kažem ti još jedanput: hoću da se tom tvojom mladom snahom oženim, pa ili ćeš mi je dati ili ću te ubiti.
Stara žena nije od straha znala šta da mu kaže. Ćutala je. Videvši to, mlada žena, njena snaha, prizva svekrvu i reče joj:
- Ovo se ne sme rđavo svršiti. Neću da te amin ubije. Da do toga ne bi došlo, daj mi moj zlatni nakit i perje. Kad to budem imala u rukama, možeš reći aminu neka me uzme.
Zaplašena stara žena pohita i donese mladoj ženi njezino perje i zlatni nakit. Mlada žena reče aminu:
- Pričekaj napolju koji trenutak. Videćeš me ubrzo kako izlazim. - Amin iziđe napolje.
Mlada žena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obuče pernatu haljinu i kao golubica izlete s detetom kroz prozor. Golubica slete na najbliži krov i odande doviknu svekrvi: - Počuj, majko moga muža! Kaži mom čoveku kad se bude vratio i pitao za mene, kaži mu kad se bude osetio nesrećnim videvši da me nema: "Tvoja žena je u selu Vuak-Vuak. Možeš poći u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.
Posle malo vremena dođe lovac majci. Uđe u kuću i zapita za ženu. Vide odmah po majčinu licu da mu je žena otišla. Lovac reče:
- Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne smeš pustiti da iziđe na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko, nisam rekao kako moraš brižljivo sakriti njezino perje i držati ga tako da ga ona ne vidi?
Majka reče:
- A zar sam ja, sine, znala da si se ti oženio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica. Mislila sam da je žena kao i druge žene. Tvoja ti je golubica poručila da je - ako ne budeš imao snage da preboliš njezin nestanak - možeš ponovo naći u selu Vuak-Vuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti što si je počinio, jer ja još nikad nisam čula da se koji razuman čovek oženio golubicom iz mesta što se zove Vuak-Vuak.
Lovac se spremi i pođe odmah na put da traži selo svoje žene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujući se svuda o selu Vuak-Vuak, ali ne nađe nigde nikog ko bi mu znao šta reći o tom selu.
Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naiđe na dva mladića koji su se oko nečeg prepirali. Lovac im priđe i reče:
- šta je uzrok vašem sporu? Mogu li vam pomoći da ga rešite?
Jedan od njih reče:
- Naš spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postaće nevidljiv. Može proći kroz selo Vuak-Vuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva štapa. Kad ko jednim od tih štapova udari po drugom, iskoči odmah iz zemlje četa ratnika koji savlađuju svakog neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kaži nam: da li jedan od nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije jednu stvar, a ko drugu. Bićemo ti zahvalni ako naš spor budeš rešio tako da jedan od nas ne prođe pri tom bolje nego drugi. Onaj drugi reče:
- Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne prođe bolje. Lovac reče:
- Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne prođe bolje no drugi, onda vam mogu pomoći. Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog brežuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i potrčite ovamo. Videćemo ko će od vas dvojice pre stići.
Dvojica mladića se s tim slože. Pođu pravce k bregu. Ali čim su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu, uze oba štapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po rečima mladica, nalazilo selo Vuak-Vuak.
Lovac stigne u selo Vuak-Vuak. Tamo se sretao samo sa ženama. Pošto je imao na glavi kapu, ni jedna ga žiteljka nije videla. Lovac prođe kroz selo Vuak-Vuak. Naposletku uđe u jednu kolibu. U kolibi je bila njegova žena s detetom. Lovac sedne na pod kraj žene i skine kapu. Žena ga poznade i uplaši se. Žena reče:
- Mužu moj, ako te moje sestre budu videle, ubiće te i poješće te. Jer moje sestre neće da imaju u selu čoveka. Beži stoga odmah onako kako si došao.
Lovac ostade sedeći. Lovac reče:
- Prešao sam daleki put da te nađem i neću se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, pođimo odavde zajedno sutra zorom. A ako nećeš, ja ću radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i deteta, neću otići.
Kad je njegova golubica-žena to čula, reče:
- Onda ćemo sutra zorom poći odavde zajedno s našim detetom.
Lovac sa ženom i detetom krene sutradan na put pre nego što su se žiteljke sela razbudile i poustajale. Jedna se, međutim, probudila i, osetivši miris čoveka, stala vikati:
- Sestre! Sestre! Osećam miris čoveka. Požurite da ga ubijemo i prožderemo.
Sve žiteljke sela Vuak-Vuak poskakaše na noge i sve potekoše iz kuća. Sve izidoše na ulicu i dađoše se u poteru za lovcem. Njegova mlada žena se rasplaka govoreći:
- Mužu moj, sad ce te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac reče:
- Neće, nemaj brige!
Sa ženom i detetom lovac je spokojno išao ulicom. Žiteljke sela Vuak-Vuak već su pristizale. Tada se lovac maši štapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoči iz zemlje cela četa ratnika i ustremi se na njih. Žiteljke sela Vuak-Vuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove žene.
Lovac se sa ženom i detetom vrati u šumu k sestrama i tamo ostade.