Mineralne vode - lekovite, cudotvorne vode

Uzmite bilo kuju vodu a da to nije obicna cesmovaca,pomolite se i tretirajte je svojim dobrim mislima i zahvalnoscu svaki put pre nego sto je popijete i posmatrajte rezultate za neko izvesno vreme....ne bih sirio pricu dalje-nema potrebe.

Trazim knjigu "Cudotvorne vode" koju je neko preveo sa ruskog na srpski. Ako neko ima ili zna gde ima, molim za link! Hvala!

Mанастир Крепичевац

U centru crnorečkog okruga, opkoljen visokim planinama i strmim krševima, između živopisnih klisura i klanaca, udaljen od ljudske sujete i ovejan legendama daleke prošlosti – Krepičevac je jedno od najupornijih mesta u borbi za opstanak u vreme Turaka, a u danima prvog ustanka, pored Grliškog manastira, ono na Timoku, što su u Šumadiji bili manastiri pred Karađorđev ustanak.
Kao i većina manastira u krajini i Krepičevac spada u one o kojima se veoma malo ili čak gotovo ništa nezna o vremenima gradnje i životu manastira uopšte. Na osnovu tragova živopisa moguće je saznati otprilike ko su bili ktitori. Ktitorska kompozicija pretstavlja nam Georgija sina "Anovog" i njegovu suprugu Zoru. Za Georgija se smatra da je unuk Radul bega.

U XVIII veku obnovio ga je knez Golub iz Jablanice.
Početkom XIX veka Hajduk Veljko sa knezom Milisavom postavljaju za starešinu manastira Jeromonaha Akakija o čemu svedoči zapis u jednoj bogoslužbenoj knjizi.
Danas manastir Krepičevac nema žitelja a opslužuju ga parohijski sveštenici.
Posvećen je Uspenju Presvete Bogorodice.



Nalazi se 4km severno od sela Jablanice u klisuri Radovanjske reke.
Manastir je građen početkom XVI veka, 1500.godine, pretpostavlja se po ktitorima.

Jедан од три извора хладне воде у кругу манастира, направљене су чесме....Иначе има и лековитих вода у околини. Једна од њих лечи очи и вид, а у близини манастира је и огромно дрво крушке- записа, око кога се некада славио Вид на Видовдан.



Дрво испред манастирске цркве је (такође џиновска) липа.

Лековити извори и бање



Бројни извори чисте и хладне воде налезе се широм Златибора. Неки од њих су међу најбољим у Србији, као што су Хајдучка чесма и Хајдучица у Муртеници, Заоглине под Чиготом, Јованова вода у Алином Потоку, Дуњића врело у Стублу, Пашића врело у Чајетини, Кулашевац и Ђурковац на Краљевим Водама, извори у Борковцу и многи други. ( Ђенић, 1970).
И неколико минералних извора распоређених с краја на крај планине могли би обогатити туристичку и здравствено-рекреативну понуду Златибора. Недалеко од Рожанства, уз реку Приштевицу налази се бања Вапа са извором лековите воде, чија је стална температура 17 степени целзијусевих јер извире из велике дубине. Као лековита од давнина је коришћења за обољења коже, слузокоже и очију.
У долини реке Рибнице, недалеко од њеног ушћа у Црни Рзав, налази се неколико извора лековите воде, у народу познате као "беле" воде.
И у Мокрој Гори поред реке Камишине налази се извор минералне воде, зову је "Бела вода" а лечи кожне и очне болести. Овај извор се помиње и у легендама и причама овог краја. Коришћен је још у време Турака, а анализа воде извршена на Институту за рехабилитацију је потврдила њену лековитост.



Izvor

Lekoviti izvori
Termalni izvori Sokobanje spadaju medu najradioaktivnije u našoj zemlji. Postoji ukupno 6 šest ovakvih izvora. Temperatura vode se kreæe od 28 do 45 stepeni C. Izbijanje radioaktivnih gasova u Banji je veliko, pa je svaki posetilac konstantno izložen blagoj inhalaciji, što korisno utièe na disajne organe i ceo organizam. Zato se u Sokobanji leèi: bronhijalna astma, hronièni bronhitis, pneumokonioza, psihoneuroza, lakši oblici povišenog krvnog pritiska, hronièni reumatizam, išijas, stanje posle povreda, hroniène ženske bolesti, anemija, iscrpljenost organizma i dr. Medutim, u njoj se ne leèe aktivne i poèetne tuberkuloze, teske srèane mane, zarazne bolesti. Ove radioaktivne vode koriste se u leèenju za kupanje, uzimanjem vode za piæe i druge terapije. Inhalacija se vrši u posebnim inhalatorijumima, jaèim udisanjem radioaktivnog gasa. Najèešæi oblik leèenja je kupanje u termalnim vodama kada se preko tela, podstièe dejstvo minerala na organizam. Lekovite vode su podeljene na: ugljenokisele, sumpome, hloridne, toplotne, mehanièke i elektrodinamièke osobine. Ove vode sadrže jod, brom, mangan, gvožde, kobalt, bakar i još neke elemente. Unošenjem minerala u organizam menja se ravnoteža teènosti u tkivu, od toplotnog dejstva vode poveæava se cirkulacija krvi, što dovodi do usmerenijeg i jaèeg izluèivanja štetnih materija preko bubrega i kroz mokraæne kanale. Tako poèinje jaèanje i okrepljenje organizma. Inhalacija se zasniva na udisanju gasova, pare ili rasprsenih èestica radioaktivne vode u vazduhu. Ovim putem jod dolazi do štitne žlezde, brom do nerava, sulfid do zglobova, a radon do nadbubrežne i drugih žlezda. Minerali potiskuju štetne materije iz organizma i one se odstranjuju u obliku sekreta, iskašlavanjem.


Osobine banjskih voda:
Izvorište „Sonda Park“
Voda bistra, prozraèna bez ukusa i mirisa * Temperatura 43°C * pH vrednost 6,98 - 7,26 * Sadržaj rastvorenih sastojaka (katjona, anjona, slabih * elektrolita) ukupno - 602,8 mg/l * Rastvoreni gasovi - slobodni vodonik i sulfid 0,9 * Kategorija - sulfidno, kalcijum, magnezijum hidrokarbonatna, * hipertermna, oligomineralna voda.

Izvor „Bunar Preobraženje“
Voda bistra, bez ukusa i mirisa sa mehuriæima gasa * - Temperatura 43,8 - 53°C * - pH vrednost 7,00 1 0,4 * - Sadržaj rastvorenih sastojaka 524,2mg/l * - Rastvoreni gasovi - ugljen dioksid 1,8 * - Kategorija-hidrokarbonatno,kalcijumzemnoalkalna,hipertermna, * radonska, oligomineralna voda.

Izvor „Banjica Bazen I“
Voda bez boje i ukusa, blagog mirisa sumporvodonika * Temperatura 27,8°C * pH vrednost 7,33 * Sadržaj rastvorenih sastojaka 590mg/l * Rastvoreni gasovi - vodonik sulfid 1,2 * Kategorija - kalcijum, magnezijum hidrokarbonatno sulfidna, * slaboalkalna hipotermna oligomineralna voda.

Izvor „Banjica II“
Temperatura 28,9°C * pH vrednost 7,2 1 0,3 * Sadržaj rastvorenih sastojaka 585,6mg/l * Rastvoreni gasovi - vodonik sulfid 0,8 * Kategorija - kalcijum, magnezijum, hidrokarbonatno sulfidno * zemnoalkalna, hipotermna, oligomineralna voda.

Izvor „Pijaca“
Voda bistra sa blagim mirisom sumporvodonika * Temperatura 32,4°C * pH vrednost 6,66 1 0,3 * Sadržaj rastvorenih sastojaka 620,2mg/l * Rastvoreni gasovi - slobodni ugljendioksid 99,6 slobodni * vodoniksulfid 1,8 * Kategorija-kalcijum,magnezijum,hidrokarbonatno sulfidna * homeotetermna oligomineralna voda. šest glavnih termalno-radioaktivnih izvora u Sokobanji, svrstavaju se u dve grupe: * hipertermaini izvori (kupatilo «Park») sa temperaturom od 39-45' C° * hipotermaini izvori (kupatilo «Banjica») sa temp. od 28-34' C°Mineralne vode Sokobanje pripadaju kategoriji alkalnih radioaktivnih voda.

Zatureni lekoviti izvori

U Kiseljaku kod Zvornika, na prostoru od samo petsto metara, mineralna voda različitog kvaliteta, kapaciteta, lekovitosti i ukusa izvire iz devet vrela i zasad nepovratno otiče u rečicu Jasenicu

Zvornik – Malo gde je priroda bila tako izdašna kao u Kiseljaku kod Zvornika. Tu, na prostoru od petsto metara, postoji devet izvora mineralne vode različitih po kvalitetu, kapacitetu, lekovitosti i ukusu. Izvori su možda jedinstveni u Evropi ali, nažalost, neiskorišćeni i lekovita voda nepovratno otiče u rečicu Jasenicu, iako bi mogla da se koristi za lečenje bolesti želuca, bubrega, malokrvnosti, žuči, disajnih organa, dijabetesa, reumatskih i kožnih oboljenja, malokrvnosti, poremećaja cirkulacije, krvnog pritiska i problema sa vidom. Preporučuje se da je piju i oni koji rade na teškim poslovima u crnoj metalurgiji i rudarstvu.

Izvori su zapušteni, nema pravog prilaznog puta i trenutno ih koriste samo meštani. Malo koji Zvorničanin dođe da natoči neku flašu vode bogate litijumom, gvožđem, kalcijumom i natrijumom.

Međutim, nije uvek bilo tako. Pre poslednjeg rata hiljade posetilaca, naročito iz Vojvodine, dolazilo je u Kiseljak tokom leta. Odsedali su u privatnom smeštaju, pili i nosili kući lekovitu vodu. Sezona je trajala od polovine juna do polovine septembra, a susedne kuće imale su i po 18 kreveta za izdavanje i svi su bili popunjeni. Pred sam rat u Kiseljaku je počela gradnja hotela koji nikad nije završen. U ratu su izvori i put do njih skoro uništeni. Posle su meštani nešto sanirali, ali sve je to nedovoljno, pa su opština i Vlada Republike Srpske najavili ulaganja za uređenje banje Kiseljak i prilaznog puta, kako bi se do kraja godine oživeo turizam. Opština je pre nekoliko dana izdvojila oko 2.000 KM za kupovinu i postavljanje 10 klupa kod lekovitih izvora i putokaza na magistralnom putu Zvornik–Bijeljina.

Tradicija korišćenja mineralne vode iz Kiseljaka u medicinske svrhe je duga, a prva zvanična istraživanja datiraju iz 1888. godine. Tada je profesor dr E. Ludvig zapisao da je kvalitetnom analizom dokazano da u vodi ima kalijuma, natrijuma, litijuma, kalcijuma, stroncijuma, barijuma, magnezijuma, gvožđa, mangana...

Izvori su označeni po redosledu pronalaska i obrade od jedan do devet. „Četvorka”, bogata gvožđem, koja se preporučuje za probavu, povećanje hemoglobina i disajne tegobe, ima solidan pritisak, dok je samo nekoliko metara dalje „šestica” ili voda za srce malog kapaciteta, a „sedmica” – voda za oči, udaljena pet-šest metara, tako slabo teče da je treba hvatati kap po kap. Veoma dobar pritisak imaju „osmica” i „dvojka”, na metar razdaljine, od kojih se jedna koristi za probavu a druga za disajne organe i krvotok. „Jedinica” je lako mineralizovana voda za piće koja se koristi u kombinaciji sa drugim vodama i dobra je za regulisanje pritiska, „trojka” poboljšava apetit (zbog konfiguracije zemljišta i nebrige ovaj izvor je trenutno nepristupačan), „petica” pomaže bubrezima, a „devetka”, izuzetno bogata litijumom, leči kožna oboljenja i reumu.

Ovo čudo prirode na obroncima Majevice nalazi se oko 20 kilometara od Zvornika i Loznice, a šest kilometara od magistralnog puta Zvornik–Bijeljina. Prema najavama iz opštine i Vlade RS, uz određena ulaganja i marketing, zdravstveni turizam u Kiseljaku uskoro će ponovo zaživeti.

Izvor

Na izvoru lek za mnogo tegoba

Sa svih strana po Savinu vodu

Odmenje nije ucrtano ni u jednoj karti. Ali se pročulo po Evropi i mnogi stižu ovamo samo da bi napunili pokoje balonče


Od Kraljeva do Odmenja ima pedesetak kilometara. Ide se uz Ibar prema Raški, put vijuga uz obale reke i ispred Ušća treba skrenuti udesno. Pet kilometara solidnog makadamskog druma, mali parking za automobile, a odatle kozjom stazom dugom stotinak metara stiže se do izvora. Voda se sliva sa svih strana, postoji i česma, pa i korito za kupanje izdubljeno u kamenjaru.


To je ta čudesna i lekovita Savina voda koja je do sada izlečila mnoštvo obolelih. To je voda koja svakodnevno privlači ljude čak i iz dalekih mesta.

Savina voda u Odmenju, po legendi, nastala je na čudesan način. To i na mermernoj ploči nad izvorom stoji uklesano. Prolazio tako sveti Sava ovim krajem pre 800 godina i dotakao štapom jednu stenu. I iz nje poteče voda. A vodu je prvo pilo neko onemoćalo gubavo kljuse. Pilo i - ozdravilo. Nestalo gube, oporavio se konjić i vratio snažan i čio svome gospodaru.



Legenda i danas živi i ispričana je na mermeru. Možda je bliža stvarnosti druga priča. A po njoj meštani Golog Brda i sela sa obronaka Čemerna imali su u dolini baruštine u kojima su kiselili konoplju. Taj proces omekšavanja ove tekstilne biljke traje uglavnom oko mesec dana. Jednom je neko pokiselio konoplju vodom sa česme u Odmenju i za samo sedam dana bila je pripremljena za preradu.

Tako je voda postala čudotvorna. Počeli su da je upotrebljavaju i oboleli od raznih bolesti. Ali, uglavnom iz ovih krajeva. Zaklinju se da je tako, a mi nismo proveravali. Pije se voda, nestanu crevna oboljenja. Privija se na rane, i one ubrzo zarastu. Posle samo nekoliko popijenih čaša nestaje depresija, napregnutost, nervna labilnost. Povoljno deluje i na hipertoničare i uspešno skida visok krvni pritisak. Odmenjski izvori leže na obroncima Radočela na visini od 675 metara. Izdašnost je sedamdeset do osamdeset litara vode u minutu, a temperatura 21 stepen i nikada se ne menja.

Koliba u krošnji

Glas o lekovitosti i čudotvornim svojstvima izvora u Odmenju dospeo je, pre tridesetak godina, i do Milenka Jevtića, tehničara elektroveza. Radio je u kraljevačkoj pošti, bio pomalo čudak i usamljenik, voleo je da luta šumama i planinama i nije zasnivao porodicu.

I jednog dana je stigao i do izvora u Odmenju. Bio je zapanjen lepotom predela, gustim bukovim šumama, pa i vodom koju je počeo da upotrebljava i koja ga je preporodila. Odlučio je da tu načini svoje privremeno boravište. Ali, gde i kako! Pod šator nije smeo zbog otrovnica. I odlučio je - napraviće kolibu u krošnji stare bukve.

Tako je i uradio. Za nekoliko dana koliba na bukvi je bila završena, Milenko je uneo u nju slamu, lišće i neke lekovite trave. Postao je tako jedini žitelj u čitavoj šumi, provodio je dane kraj izvora, kupao se u lekovitoj vodi, pio je i koristio za kuvanje.

Malo neobičan objekat na drvetu, malo priče o lekovitosti izvora u Odmenju privlačili su sve više pažnju ljudi sa raznih strana. I broj posetilaca se stalno povećavao. Pa i priče o vodi koja "sve leči". Mnogi su dolazili da vide šumskog Robinsona i njegovu kolibu na drvetu. Tako je zahvaljujući i ovom neobičnom usamljeniku voda u Odmenju postajala sve poznatija.

Milenko Jevtić je ubrzo sišao sa drveta i napravio kraj izvora kolibu od kamena. Kad se razboleo maršal Tito, Milenko je natočio balon odmenjske vode i krenuo za Ljubljanu da ga leči. Imao je neprilika, uhapsilo ga je Titovo obezbeđenje, pa je u Ljubljani i preminuo.

A kamena koliba stoji i danas.

Tekli su dani i godine, a na odmenjskim izvorima priroda se nije promenila. Voda je izbijala u mlazevima i neiskorišćena odlazila niz planinske strane. Ipak, glas o njenoj lekovitosti proneo se na sve strane. I sve češće i u sve većem broju dolazili su ovamo ljudi čak iz pograničnih mesta.

- Ja sam od svojih suseda u Novom Pazaru čula o tome da ova voda sve leči - ispričala nam je Mehdija Gicić, koju smo tog dana zatekli kraj izvora. - Moj muž Rizo godinama radi u Nemačkoj i boluje od teške infekcije u crevima. I kad sam čula o toj vodi, došla sam, uzela pun balon i poslala mu u Nemačku. Javio mi se da ga je voda preporodila i tražio da mu šaljem i dalje.

I sada Mehdija svakog utorka i četvrtka, kad novopazarski autobusi voze za Nemačku, šalje svome Rizi čudesnu vodu iz Odmenja.

Pripada narodu

Bilo je tog dana desetak automobila raznih registarskih oznaka: Čačka, Beograda, Novog Sada, Prokuplja, Sombora, Užica, Pirota i Kraljeva. Zlatan Sabo, mehaničar iz Sombora, čuo je, kako reče, da ova voda sve leči. A čuo je od nekih ljudi prilikom posete novosadskom sajmu. Probao je vodu, stomačne tegobe su nestale, rane na levoj nozi njegove supruge koje su je godinama mučile ubrzo su zalečene.

Tu je i Veselin Cvetković iz Beograda. Njegov brat Živko radi u Olborgu, gradiću na severu Danske. Živko je o odmenjskoj lekovitoj vodi čuo od naših zemljaka koji žive tamo. I sad su došli da natoče balone i pošalju mu u Dansku.

Put Savine vode iz Odmenja podno Čemerna otvoren je sada i prema Evropi.

Malo zahvaljujući glasovima o čudesnim svojstvima izvora u Odmenju, malo sve većem broju ljudi koji ovamo dolaze sa raznih strana, a malo i zbog potvrde nadležnih instituta koji su obavili analizu i utvrdili da je voda ispravna i da sadrži određene minerale, jedan privatnik iz Ušća je odlučio da vodu iz Odmenja cevima spusti u varošicu i otvori fabriku za flaširanje.

- Živi to nećemo dozvoliti - rekao nam je veterinar Srđan Petrović, predsednik saveta mesne zajednice iz Ušća. - Mi smo u našem razvojnom planu definisali stav prema vodi u Odmenju i stvorili inicijativni odbor za uređenje tog prostora i postepenog stvaranja banje. Na čelu odbora je Mile Korićanac, načelnik Raškog okruga.

Istu odlučnost u pogledu plana razvoja tog dela ušćanske teritorije ispoljili su i drugi članovi saveta mesne zajednice - Dragiša Bojanić, Miloš Bošković, Miroslav Pandrc. Savina voda, kako izjavljuju, ne može da se odvodi sa izvora.

- Voda pripada narodu vekovima, to je tradicija, mi tu nećemo ništa da menjamo u pogledu eksploatacije - rekao nam je Mile Korićanac. - Prihvatamo svako udruživanje sredstava sa zainteresovanima, ali pod uslovom da voda ne može da se odvodi sa izvora. I tu nećemo odstupiti.

Dolaze i odlaze posetioci. Toči se odmenjska voda i odnosi u kantama i balonima. Već se i sumrak spušta. Uskoro će prestati živost kraj Savine vode. Ostaće tu sve do mrklog mraka samo Goran Dugalić koji je tu od samog svanuća. On je neka vrsta čuvara i stara se o redu kraj izvora.

Onda će i on otići u svoje selo Golo Brdo. Do novog dana i novog dolaska posetilaca.


Voja BLAGOJEVIĆ

Izvor

ČUDOTVORNI MANASTIR RALETINAC!

Zahvaljujući molitvama u svetinji Raletinac i obližnjem izvoru, na stotine ljudi ozdravilo, iako su im doktori rekli da lek za njihovu bolest ne postoji



REKOVAC - Leče molitvom i vodom!
Na desetine bolesnih ljudi svakodnevno poseti manastir Raletinac, koji se nalazi između Kragujevca i Rekovca, kako bi se izlečili od oboljenja za koja su im doktori rekli da ne postoji lek. Deca koja nisu progovorila, nerotkinje, oni sa bolovima u kičmi i zglobovima, migrenama, osobe sa raznim deformitetima... Prema tvrdnjama posetilaca, ali i igumanija ovog svetilišta, bezbroj je onih koji su ozdravili uz pomoć molitve i lekovite vode s izvora svetih apostola Petra i Pavla.

Dragomir Živković (79) iz Slatine posle četrdeset godina ponovo je došao u manastir Raletinac. Kaže, da nije ovog čudotvornog izvora, do sada bi sigurno umro.

- Bolovi u kičmi terali su me da učinim najgore. Dok sam ležao na manastirskoj katedri, prskali su me vodom po leđima. Od tog doba sam preporođen, živim drugi život - priča Dragomir, koji je posle izlečenja dugo vremena igrao fudbal za seoski tim.
Igumanija Evgenija kaže za Kurir da je čitanjem molitve u ovom manastiru otac Gavrilo mnoge izlečio od neizlečivih bolesti.

- Jednog dana roditelji su doveli paralizovanog sina kako bi mu iguman očitao molitvu spasenja. Posle molitve otac Gavrilo reče roditeljima da poste četiri puta godišnje, da sredom i petkom idu u crkvu i da se redovno pričešćuju. Oni su to i uradili, a dete je ubrzo prohodalo - tvrdi mati Evgenija. Ona dodaje da, s prvim danima proleća, ogroman broj zdravih ljudi iz cele Srbije poseti ovu svetinju. Kako kaže, dođu da u tišini i miru pronađu spokoj koji su izgubili u gradovima.

Dejan Mihajlović


Nepokretan je prohodao

Knjiga isceljenja, koja se nalazi u manastiru Raletinac, puna je raznih svedočenja igumanije Evgenije i osoba koje su doživele isceljenje.
- Bilo mu je 18 godina. Nekoliko njih ga uvedoše u manastir kako bi mu otac Gavrilo očitao molitvu spasenja. Preporod se dogodi naočigled njegovih roditelja. Dečak koji ne mogade sam da uđe u manastir, sam stade na svoje noge i izađe napolje bez ičije pomoći - stoji u jednom od zapisa u Knjizi isceljenja.

Leči već šest vekova

Prema predanju, manastir Raletinac podignut je početkom 15. veka, kao isposnica obližnjeg manastira Denkovac. Prema drugom predanju, ovaj manastir, kao i Sarinac i Denkovac, zadužbina je tri sestre Rale, Dene i Sare, koje su bile ćerke srpskog plemića stradalog u kosovskom boju.
Poslednjih šezdeset godina, na Petrovdan, u manastir Raletinac dolazi ogroman broj zaljubljenika u prirodu i u tišini raletinačke reke traže spas od gradske vreve.

Izvor

Izvor Svete Petke za neplodnost



Izvor je u pravom raju zelenila i drveća gde čovek ne može, a da ne oseti, kako mnogi tvrde, blagoslovenu ruku svetice Petke, zaštitnice žena i nemoćnih.


Žitelji Železnika i okoline su na ovom izvoru napravili česmu, ogradili zemljište i napravili pravu crkvu pod otvorenim nebom. Sveće na sve strane, na ogradi voće i slatkiši, na granama drveća vise marame i peškiri... Pored česme penzionerke Mica Ugrenović i Tanja Zdravković pune balone sa čudotvornom izvorskom vodom.



- Dva puta nedeljno dolazim na ovaj izvor, pijem samo tu vodu, smiruje me, poboljšava mi apetit, spavam kao beba - kaže Mica Ugrenović.


Njena prijateljica Tanja Zdravković živi u Makedoniji, ali godinama obilazi crkve, manastire i sveta mesta širom Srbije.

Pomoć iskrenim vernicima


Sveštenik Dragan Anđelić iz crkve Stefan Dečanski u Železniku osveštao je pre desetak godina ovaj izvor, ali dolazi da održi na izvoru liturgiju kad god ga građani pozovu. - Izvor je sveto mesto, siguran sam u to. Voda je čudesna i lekovita, neki tvrde da je to zbog sastojaka, ali ubeđen sam da leči vera u Boga, jer voda pomaže samo iskrenim i pravim vernicima. Sveta Petka je bila čudotvorka i isceliteljka, verovati u nju i njene moći je put koji vodi do zdravlja i blagostanja - kaže otac Dragan.


- O ovom izvoru sam čula priče u Skoplju, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu... Voda leči nervna oboljenja, dobra je za želudac, a priča se da poboljšava vid, da ljudi koji sa njom ispiraju oči vrlo brzo prestanu da nose naočare - ubeđena je Tanja Zdravković.


Legenda kaže da je nekada ovuda prolazio put koji je Ostružnicu povezivao sa Beogradom. Bogati i ugledni trgovac čija je kćerka jedinica bila slepa od rođenja često je dete vodio kod nekog prestoničkog lekara ne bi li progledala. Jednom su zastali kraj izvora da predahnu, umili se i popili malo vode. Devojka je zaspala i kada se probudila, počela je da plače, kroz suze je rekla da vidi svetlost. Devojčin otac uredio je izvor i postavio mermernu ikonu svete Petke u znak zahvalnosti.


Miloje Vasić, koji redovno dolazi na izvor, pokazuje ploču na kojoj su uklesane reči: "Podignuto 1872. Obnovljeno 1973. Građani dobrovoljnim radom. Investirao i tri leta radio Kojić B. Milivoje iz Železnika."


Pristižu vernici, mole se, pale sveće, umivaju se vodom. Prepričavaju se čudesna izlečenja, posebno nerotkinja.


- Svog prijatelja i njegovu ženu sam doveo ovde, jer nisu mogli da imaju dece. Prenoćili su pored izvora i dogodilo se čudo, dobili su dvojke, ćerku i sina - priča Darko Milić.


Janković Dragan, momak iz Železnika, na izvoru je svakodnevno, pere stepenice koje vode do česme, brine o figuricama svete Petke koje su tu ostavili oni koji su na ovom izvoru potražili i našli spas. Dragan ne želi da se fotografiše, kaže da o izvoru brine jer mu se sveta Petka pojavila u snu i pomogla mu da prebrodi životnu krizu u koju je zapao i da je briga za izvor njegov sveti zadatak.


- Kada počistim livadu oko izvora, obrišem ogradu i operem stepenice osećam se lak kao perce i srećan kao ptica - veli Dragan.


Po predanju, izvor svete Petke nastao je kada su mošti svete Petke iz Carigrada preko Srbije prenošene u Rumuniju, u grad Jaši, gde se i danas nalaze. Gde god su oni koji su nosili mošti zastali da prenoće, potekla je čudotvorna voda.

Izvor

Sumporom protiv tumora



Starosedeoci Višnjice tvrde da je pre Drugog svetskog rata na višnjičkim brežuljcima, nadomak Dunava postojala banja sa kupatilima, tuševima, bazenima sa lekovitim blatom, ambulantom, restoranima iz kojih je grmela narodna muzika.



Likovi Branislava Nušića


Stariji meštani Višnjice pričaju da su redovni posetioci banje bili i članovi srpskog dvora sa svojim porodicama. Stalni gost bio je i srpski književnik i komediograf Branislav Nušić. Dolazio je da uživa u blagodetima banje, ali i osluškuje i traži likove za svoje komedije, jer je banja bila prava galerija ljudskih sudbina.


Običan svet, ali i beogradske dame i njihovi kavaljeri su kočijama stizali u banju da bi se lečili, rekreirali i zabavljali.


Danas Beograđani masovno dolaze da bi se ispolivali sumpornom vodom, koja ističe iz novosagrađene česme na samoj obali Dunava, a mnogi dolaze sa balonima i vodu nose kućama, za piće i umivanje.


- Voda je dobra za želudac, leči kožna oboljenja i oboljenja očiju, a ako se zagreje dobra je i za lečenje reume - kaže penzionerka Ljuba Stojnić dok u dva balona naliva vodu.


Na košarkaškom igralištu koje su gradski oci napravili pored česme izležava se i sunča dvadesetak muškaraca i žena, mahom penzionera, ali ima i mlađih, čak i dece. Pre desetak godina tu je bila poljana obrasla travom, prava oaza zdravlja pored reke. Sumporna voda je delom tekla kroz cevi do česme, a delom izbijala ispod zemlje na površinu i pravila sumporno blato.


- Žitelji Višnjice su dobrovoljnim radom i novčanim prilozima uspeli da sagrade česmu. Osnovana je i organizacija građana, ljubitelja banje, koji su pokušali da je obnove. Međutim, urbanisti su predvideli da se tu izgradi igralište za košarku. A onda su stigli i ugostitelji koji su obalu naselili splavovima-restoranima, pa je priča o banji pala u vodu - kaže penzioner Mile Radovanović, koji radi sumporne vode i sunčanja dolazi leti svakodnevno u Višnjicu.


Nekadašnja Višnjička banja je sada u betonu, a iz restorana dopire miris roštilja. Ali, narod dolazi, ne samo iz Beograda, jer o lekovitosti ove sumporne vode kruže neverovatne priče.


- Čula sam da je jedna žena izlečila rak želuca pijući vodu iz ove ovde česme. Mene muči čir na želucu i mnogo mi je bolje otkako vodu nosim kući i pijem je tri puta dnevno.


Posetioci banje su uvereni da voda pomaže kod lečenja svih kožnih oboljenja, a oni koji pate od reume žale za lekovitim blatom koje je pokrio beton. Višnjička banja danas je samo česma iz koje ističe zdravlje, kažu korisnici sumporne vode, ali je njena sudbina ove narodne banje neizvesna. Vrlo je moguće da će i slavina česme biti zauvek zavrnuta ako se nekom biznismenu prohte da tu sagradi restoran.

Izvor

Belom vodom protiv gube

Sumporovite mokrogorske vode - pričaju i oni kojih ih koriste i ne koriste - bolje su od svakog leka za kožu, a pogotovo za oči i sluznicu želuca. Da li zbog toga što se najpoznatiji izvor bele vode nalazi u živopisnom ambijentu ili nečeg drugog, mnogi tvrde da su mokrogorske vode dobre i za dušu.


- Iz ovih belih voda izvire zdravlje - kaže užički sveštenik Dragoslav Jaraković, jedan od stotine posetilaca koji svaki dan dođu sa balonima u podnožje Šargana, na jedan od izvora bele vode pored rečice Kameštine.


Profesor Radomir Tišma, koji je istraživao lekovitost mokrogorskih belih voda, kaže da su one veoma retke u svetu.



- Mokrogorske vode su, prema poznatoj literaturi, po visini alkaliteta 16. ili 17. takva voda u svetu, dok bi po užoj klasifikaciji bile čak na petom ili šestom mestu. Ove vode se mogu koristiti kod zapaljenja želudačne sluznice, gastritisa, povećane želudačne kiseline, kod čira na želucu i na dvanaestopalačnom crevu. Dobre su i za ispiranje sluznice nosa, kod zapaljenja očnih kapaka. Zato je narod ovu vodu i proglasio "očnom vodom" - kaže Tišma.


Jedan od najvećih čuvara starih mokrogorskih priča Gvozden Miković kaže da je Mokra Gora, nekad, davno, u Rimsko doba, bila poznato banjsko lečilište.


- U Mokru Goru su dolazili ljudi sa mnogih strana jer se na ovim vodama, bolje nego bile gde, lečila najteža kožna bolest - guba. Legenda kaže da se, tako, jednog dana ovde nakupilo toliko gubavaca da je neko pozvao vojsku, sve ih pobio i pokopao u obalama pored Kamešine. O tom stradanju gubavaca postoji i brojni zapisi, ali i spomenici. Vekovima kasnije, tačnije 1991, Kamešina je nadošla i počela nositi obale. Tada se na ovoj desnoj obali ukazala jedna drvena, skoro ugljenisana kaca, prečnika oko metar i dubine dva metra. Iz kace je izvirila bela voda, odnosno sumporovita voda. Naravno, odmah smo znali šta je u pitanju i okolo kace je ozidan bunar. I danas ljudi dolaze na izvor, umivaju se i toče vodu u balone i flaše - priča Gvozden Miković.


Šta su prorekli Tarabići


U Mokroj Gori se priča da su svojevremeno i čuveni proroci Tarabići iz komšijskog sela Kremna dolazili u Mokru Goru i umivali oči na tada jedinom otkrivenom izvoru bele vode. Miloš i Mitar su, navodno, rekli da u Mokroj Gori nema jedan, nego devet izvora lekovite vode. Prorekli su da će se otkriti svih devet izvora, ali da će tada svi Srbi već biti pod jednom šljivom.
- Znam šta su rekli Tarabići i to me brine. Do sada je otkriveno svega pet izvora i nadam se da ostali neće biti otkriveni - više u zbilji kaže Miković.





Na izvor bele vode na obali Kameštine pored novosagrađenog pravoslavnog hrama posvećenog svetom Jovanu Krstitelju dolaze ljudi sa svih strana i pomoću stare pumpe izvlače vodu sa dna bunara koji nikad nije presušio.


- Već 10 godina koristim ovu vodu za oči i lice, a moj otac koristi vodu za želudac. Ovo je najbolji izvor zdravlja za koji ja znam! - reče Radmila Milošević iz Požege.


Nedaleko od izvora nalaze se i dva bazena za kupanja, kao i nekoliko izvora planinske vode za piće.


- Kad bi se u ovu priču oko lekovite vode malo bolje uključili marketinški stručnjaci i lekari, verujte da bi za koju godinu u Mokru Goru dolazilo više ljudi zbog bele vode nego zbog pruge i Drvengrada - kaže Gvozden Miković, koji stotinak metara nizvodno od izvora, na obali Kamešine, gradi etno-kutak za "oči i dušu".

Izvor

Vilinski izvori - lek za živce



Nema dva zla gora od griže savesti i teške bolesti, kaže naš narod. Sa prvim zlom se nekako izađe na kraj, a lek za bolest se traži na sve strane, pa se ne bira mesto. Ide se kod vračara, belih magova, na mesta koja zrače posebnom energijom ili na čudotvornim izvorima.




Verovanje u lekovitu i isceliteljsku moć vode je vrlo staro. Naš narod i danas veruje da su lekoviti samo oni izvori oko kojih se okupljaju vile, ali i da izvori pored crkava i manastira imaju isceliteljsku moć.

Zaboravljeno bogatstvo



- Ultrabazične vode nalaze se na Zlatiboru, u svetu ih je pronađeno 25, od čega je 15 u Srbiji.
- Srbija, Makedonija i Bugarska imaju više mineralne i termalne vode nego cela Evropa.
- Tople vode imaju terapeutske komponente: jod, brom, litijum, barijum stroncijum.
- Energijom geotermalnih izvora u Srbiji može da se zameni milion tona nafte godišnje.


Etnolog Živka Romelić, koja nekoliko godina proučava narodna verovanja i običaje, kaže da širom Srbije ima bezbroj izvora na koje ljudi dolaze i leti i zimi, ne bi li našli lek za svoje tegobe.


"Moja istraživanja nisu senzacionalistička, reč je o naučno-istraživačkom prikupljanju podataka. Međutim, i ja sam ponekad zapanjena pričama koje čujem. Pitam se da li leče izvori ili vera u Boga", kaže ona.


Činjenica je, ipak, da Srbija eksploatiše samo 10 odsto od 1.000 izvora na 250 lokaliteta. Čak 240 izvora ima vodu čija je temperatura iznad 20 stepeni. U Vranjskoj Banji je najtoplija voda u Evropi, a druga u svetu (96 stepeni). Samo Kopaonik sa 78 takvih izvorišta bogat je koliko i cela Francuska. Prema nekim podacima, godišnji prihod u svetu od medicinskog turizma iznosi oko 60 milijardi dolara. Iako su netaknuta priroda, čist vazduh i lekovite vode blago brojnih banja širom Srbije, mnoge se ne koriste.


Svake godine u Srbiji narod proglasi neki izvor da je lekovit. Tako se rekovačkom selu Sibnica, na planini Straževici, nedavno pojavila "govor voda". Čuje se kao da voda ključa, pa neki kažu da "brblja". Na izvor dolaze nerotkinje, ljudi i deca koja mucaju, slabovidi...



Kraj "brbljive vode" je crkvica Svetog Petra i Pavla. Sveštenik Goran Stojanović priča da već decenijama roditelji dovode decu na izvor čudotvorne "govor vode" kako bi ih izlečili od mucavice.


"Deca koja posle rođenja dugo ne progovore dolaze ovde. Obred nad "govor vodom" traje kratko. Deca se umiju, popiju malo vode, a roditelji se pomole za njihovo zdravlje", priča sveštenik.


U selu Brajići, nadomak Ravne Gore, nalazi se izvor iz kojeg svakog minuta izbija 20 litara vode i koji je pre 55 godina proglašen svetim. Na livadi na kojoj se nalazi izvor čuvao je goveda Milinko Pantović, od mladosti tuberan. Pio je često vodu sa izvora i, na zaprepašćenje doktora, izlečio se potpuno. A čulo se daleko, pa je svet, gonjen mukom, počeo masovno da dolazi.


U Kiseljaku kod Zvornika, na prostoru od samo 500 metara, mineralna voda izvire iz devet vrela i nepovratno otiče u rečicu Jasenicu. Izvori su jedinstveni u Evropi, ali neiskorišćeni, iako bi mogla da se koristi za lečenje bolesti želuca, bubrega, malokrvnosti, žuči, disajnih organa, dijabetesa, reumatskih i kožnih oboljenja...



Preporučuje se da je piju i oni koji rade na teškim poslovima u crnoj metalurgiji i rudarstvu. Izvori su zapušteni, nema pravog prilaznog puta i trenutno ih koriste samo meštani.



Narod Potkozarja od davnina zna za lekovita svojstva Slatine u selu Lješljani, kod Novog Grada. Voda leči kožne bolesti, povećanu želudačnu kiselinu, čir, oboljenja žuči i žučnih puteva... U Lješljanima tvrde da je za otkriće lekovite vode zaslužna partizanska kobila. Kažu da su je borci tokom Drugog svetskog rata otpisali kao šugavu i bolesnu i ostavili je u šumi, a ona ih je mesec dana kasnije sustigla, u punoj kondiciji. Prateći je, primetili su da je pronašla izvor i pila vodu na potočiću, za čija lekovita svojstva se dotad nije znalo.


Kod Petrovca na Mlavi, između sela Malo Laole, Zdrelo i Veliko Laole, nalazi se prirodno jezerce sa geotermalnim izvorom u kome se ljudi kupaju i leti i zimi. Voda leči reumu, kožne bolesti i živce. Izvor u Knjaževcu na samom ulazu u selo Rgošte posećuju nevoljnici iz mnogih krajeva. Seljani kažu da leči išijas, smanjuje otoke, a pomaže i nervnim bolesnicima. Priča se da su teško obolele dovozili nepokretne, iznosili ih na rukama iz kola, da bi posle samo nekoliko dana kupanja u "bari" sami hodali.


U srednjovekovnoj Srbiji manastiri su obično građeni u okolini izvorišta, pa narod veruje da je i manastirska voda lekovita.

Hrist i slepac


Verovanja u isceliteljsku moć vode imali su potporu i u zvaničnom učenju crkve. Isceljenje slepih dovođeno je u vezu sa navodom iz Jevanđelja po Jovanu, o tome kako je Hrist podario vid slepom od rođenja: "I reče mu: Idi, umi se u banji Siloamskoj. Otide, dakle, i umi se, i dođe gledajući."


Manastir Svete Petke u Berkasovu kraj Šida poznat je i po izvoru čija voda leči razne bolesti. To potvrđuje i mermerna ploča na kojoj su uklesane reči zahvalnosti jednog Dubrovčanina koji se ovde izlečio od teške bolesti.



Manastir Svete Melanije Rimljanke u Zrenjaninu poznat je i po čudotvornom izvoru koji leči sve boljke. Mada je izvor pre nekoliko godina presušio, vodena žila je ponovo proradila pre dve godine, upravo kada je u Vojvodini vladala strahovita suša.


Izvora je mnogo, oni su neiskorišćeno blago Srbije. Za Đavolju varoš prošle godine je saznao ceo svet, kad je stavljena na listu kandidata za sedam svetskih čuda prirode. Međutim, i danas se u Srbiji malo zna o neobičnim izvorima u blizini čuvenih figura. Pri vrhu je izvor "bele vode", a u podnožju izvire "crvena". Ova voda navodno leči spoljne rane, skida bradavice s ruku, a posle ispiranja usta zubobolja nestaje kao rukom odneta.

Izvor

GOVOR VODA U REKOVCU LEČI MUCANJE

Ljudi iz cele Šumadije na čudotvornom izvoru koji se nalazi pored crkve svetog Petra i Pavla traže lek i spas od raznih bolesti



REKOVAC - Muka natera čoveka da pomoć traži bilo gde! U rekovačkom selu Sibnica, na planini Straževici, nalazi se "govor voda", za koju se veruje da je veoma lekovita. Kretanje vode podzemnim krečnjačkim pukotinama praćeno je snažnim žuborom i potmulom tutnjavom. Čuje se kao da voda ključa, neki kažu "brblja".

Kraj "brbljive vode" je crkvica svetog Petra i Pavla, a od Rekovca do njih ima 30 kilometara krševitog puta. U crkvi se nalazi posebna odaja u koju dolaze osobe sa čudnim boljkama - nerotkinje, ljudi i deca koja mucaju, slabovidi...
Sveštenik Goran Stojanović priča da već decenijama roditelji dovode decu na izvor čudotvorne "govor vode" kako bi ih izlečili od mucavice.

- Deca koja posle rođenja dugo ne progovore dolaze ovde. Obred nad "govor vodom" traje kratko. Deca se umiju, popiju malo vode a njihovi roditelji pomole se za njihovo zdravlje - priča sveštenik Goran i napominje da se posle bogosluženja u manastiru obavezno spusti do "govor vode" i osvešta je.

Nad izvorom zatičemo oca sa sinom koji nosi slušni aparat. Otac priča da su već dolazili i da je mališanu bilo bolje, zbog čega su se opet uputili u ovo šumadijsko bespuće. Ostali sa kojima smo razgovarali kažu da je "govor voda" veoma blagotvorna za zdravlje, da leči neplodnost, sluh, govor, vid..

Izvor

Mineralne vode Gamzigradske Banje u narodnom lečenju

Timočku krajinu priroda je obdarila banjskim i klimatskim mestima. Zastupljena su nalazišta svih termalnogeografskih kategorija, a izražene su i pseudotermalne pojave.
U mnoštvu toplih i hladnih mineralnih izvora posebno mesto zauzima Gamzigradska Banja. Nalazi se na 11 km. od Zaječara, na putu prema Paraćinu, sa leve strane u dolini Crnog Timoka, u čijem se samom koritu nalaze izvori mineralnih voda. Sa svih strana okružena je šumovitim bregovima obraslim listopadnim drvećem i novozasađenim četinarima. Sa blagom kontinentalnom klimom i najtoplijim mesecima: jul, avgust, septembar (ponekad i prva polovina oktobra), na nadmorskoj visini od 160 do 180 metara, Gamzigradska Banja je odgovarala lečenju svih hroničnih reumatičnih oboljenja i oporavku rekovalescenata posle iscrpljujućih bolesti. Nekada nazivana "rečna banja", danas je dobro poznata po Zdravstvenom centru za rehabilitaciju i banjskom lečenju.
Iako se u njenoj neposrednoj blizini na 3,5 km. Nalazi arheološki lokalitet Romulijana - velelepni dvorac rimskog cara Galerija, nema sačuvanih podataka o postojanju banje u antičko doba.
Mnogi istraživači su sa čuđenjem konstatovali činjenicu "da se Rimljani nisu služili ovom vodom jer se tu nigde ne vidi trag neke rimske zgrade, mada ova vruća voda nije ni po časa udaljena od znatnih rimskih razvalina. Ipak, nekih antičkih gradnji u vezi sa Gamzigradom svakako je bilo, ali su one na ovim hidrotermama kao i kod mnogih drugih isčezlih termaliteta lociranih i u rečnim tokovima – rečnih banja uništete. Banjska voda je u terme znamenitog rimsko–vizantijskog grada dovođena verovatno preko nadzemnog akvadukta kome su utrveni tragovi" (1).
Ni za kasniji period nema podataka. Pojavom knjige dr Dušanke Bojanić Lukač "Vidin i vidinski jat sandžak prez 15 do 16 vek" saznajemo za podatak da se "lekovite izvori Gamzigradska banja" pominju još u turskim popisima 15 i 16. veka (2).
Drugih pisanih podataka za srednji vek nema. Prvi pisani trag je iz 1835. godine, kada je baron Sigmund Avgust Herder, kraljevsko saksonski upravitelj rudokopstva, proputovao Srbiju da bi ostavljene stare majdane, srpske rudokope i uopšte rudno stanje ove zemlje izvidio i ispitao. Tom prilikom posetio je i Gamzigradsku banju i vršio ispitivanja njenih voda. Pored voda Gamzigradske banje izvršio je i hemijsko ispitivanje voda sa šesnaest mesta u Srbiji. Posle Herdera, ispitivanja su "vršili Dr Frušauer u Beču i Dr E. Lindermajer u Beogradu. Kasnije je Dr. Karlo Pacek sve mineralne vode u Srbiji klasifilovao i utvrdio kojim bolestima i kako koja voda treba da se upotrebljava" (3).
Da se u istočnoj Srbiji nalazi veliki broj mineralnih izvora poznato je još iz vremena razvoja balneologije u kneževini Srbije 1856. godine, kada je Dr Lindermajer prikazao Gamzigradsku banju (4). Tako su na teritoriji Srbije regionalizovane jedna balneo–termalna regija, više termalnih zona, termomineralni i netermalni tereni (5). Brestovačko – gamzigradska termalna zona obuhvata termo-mineralne izvore na sektoru termaliteta Brestovačke i Gamzigradske banje.(6)
Ovo je posle Sokobanje najznačajnija termalna zona istočne Srbije i u njoj su skoncentrisani termaliteti trajne vrednosti. Zato se smatra da je "lekovitost peloida Gamzigradske banje bila najvažniji faktor, da se u ovoj rečnoj banji toplih izvora usred hladne reke pojavi sezonsko banjsko naselje" (7). Na posebnu vrednost gamzigradsko – banjskog lekovitog peloida ukazao je istaknuti balneolog L. Nenadović 1936. godine, a "prvu analizu termalne vode Gamzigradske banje izvršio je 1889. godine Prof. Sima Lozanić".
Slične beleške ostavio nam je i Kosta Popović (1863. godine) pišući o licejskim pitomcima i njihovom kretanju kroz istočnu Srbiju, koji kaže: "Pređemo tako kroz vlaško selo Gamzigrad i na samo podne dođemo na Banjicu, tako se zvala samo voda, ali pored nje i okolina. Banjica izvire iz pukotine krečnog kamena koja svojim pravcem ide preko Timoka s kraja na kraj. Izvor je većinom u vodi i samo kad je mali Timok, ostanu izvori na krajevima te se mogu upotrebljavati. Ova voda Banjice, prilično je jaka i upotrebljavana je od naroda za lečenje rana i okobolje" (9).
"1892. godine Dr. Stevan Mačaj, prvi lekar u okružju zaječarskom, zabeležio je da su se bolesnici kupali u Gamzigradskoj banji u nadi da će se osloboditi groznice" (10).
O prvim kupanjima u Gamzigradskoj banji nema pisanih podataka. Prema predanju, bila su u higijenske svrhe – pranje od nečistoće i prljavštine, a pošto je voda bila topla meštani su u njoj prali veš i druge tkanine.
Vremenom se "čulo" za banju, njene tople i hladne izvore smeštene u koritu Crnog Timoka i čudotvornu, lekovitu vodu, koja je kako narod kaže "tamo njemu pomogla". Verujući u njenu lekovitost narod Timočke krajine je počeo masovno da dolazi u banju i to po "preporuci" onih kojima je banja pomogla, jer lekara u to vreme nije bilo.
Glas o lekovitosti Gamzigradske banje brzo se širio. Tome je pogodovala i saobraćajnica Zaječar – Paraćin koja je prolazila kroz samu banju (11). Ubrzo su ovde pohitali mnogi, a posebno seljaci iz timočkih sela. Nažalost, rudari iz okolnih rudnika ređe su dolazili. Sredstva za život rudara su bila oskudna, a "bratinska blagajna" (kasa uzajamne pomoći za invalide – rudarske radnike, penzije i dr. prema zakonu za sve rudnike u Srbiji od 1900. godine bila je delom formirana od sredstava vlasnika rudnika a delom od sredstava radnika i nadzornika) nije finansirala ovakve vidove lečenja. Ukoliko je neko od rudara smogao snage da nađe novac i ode u banju na lečenje, po povratku u rudnik, zbog teških uslova rada, ponovo bi oboleo" (12).
Lečili su se od raznih oboljenja: reumatizma svih vrsta, ženskih bolesti (neplodnost i žensko pranje), nervnih bolesti (šlog, ludilo i dr.), kožne bolesti, zapaljenje pluća i trbušne maramice i dr. da na lekovitim izvorima tople mineralne vode nađu utehu i zdravlje.
Bolesnici su dolazili najčešće preko leta, obično posle žetve i drugih poljskih radova.
Prevozno sredstvo za teške bolesnike bila su zaprežna kola, a inače se najčešće u banju dolazilo pešice i to preko sela Gamzigrad, starim putem koji je bio uzan, makadamski, skoro neprohodan.
Prva kupanja u svrhu lečenja započela su 1890. godine i to u improvizovanim bazenima, čija temperatura iznosi 38 do 42 stepena, koje su bolesnici i njihovi članovi porodice sami kopali. Od okolne rečne vode bazeni su ograđivani blatom, kamenjem, koljem i šašom, a preko njih su prebacivane lisnate grane i pruće koje su kupače koliko toliko skrivale od ljubopitljivih očiju prolaznika (13) slike 1, 2.
Licejski pitomci 1863. godine zabeležili su kako je "nad jednim izvorom izvan reke načinjen zaklon od lisnatih grana te se tu kupa ko hoće" (14).
Početkom 20. veka Dr L. Ilić i D. Micić u zvaničnim banjskim izveštajima pišu: "Preko leta su Gamzigradsku banju posećivali samo siromašni seljaci, da se tu leče (kupaju, oblažu mineralnim blatom) ali nešto kasnije dolaze i imućni ljudi, tu podižu šatore i bave se po deset do dvadeset dana. Svet se kupa i noćeva pod vedrim nebom a leži na vlažnoj zemlji" (15). Bolesnici su stanovali po okolnim pojatama, gde se spavalo na zemlji pokrivenoj slamom ili šašom, a gde se našao i po neki odar, ili u improvizovanim sobama koje su bile napravljene od pobijenih kolaca u zemlju, pokrivenih slamom i prućem (16) a bilo je i blatnjara, slamom pokrivenih, u kojima se spavalo na zemlji.








"Nešto kasnije počinju da grade kuće pletene prućem i oblepljene blatom, bez vrata sa niskim ulazom, tako da se moralo kleknuti da se u njih uđe" (17).
U izveštaju iz 1922. godine M. T. Leka i njegovih saradnika kaže se "da osim nekoliko koliba na obali i improvizovanih kupatila u Timoku nije imalo nikakve udobnosti" (18).
U tako primitivnom stanju, Gamzigradska banja je bila do 1925. godine, kad preduzimljivi seljaci iz okolnih sela počinju da zidaju bazene (sl. 3) na izvorima, i to bazen 2 i 3. Sadašnji bazen br. 3 i sada po predanju nosi naziv "blato" (19). "Istaknuti balneolog L. Nenadović naglasio je 1936. godine da se u neposrednoj blizini bazena 3 nalaze dva prirodna izvora sa toplom vodom koji su puni sivkastog mekog "mineralnog mulja", koji se obično upotrebljava u prirodnom stanju" (20). To blato je bilo blagotvorno i stavljano je na noge, kolena, prste i zglobove.

Tu je bio i bazen za nerve i pričalo se da je "dobar za živci". Danas tog bazena nema, kao ni izvora koji je nestao. Postojao je i izvor "za oči" u narodu znan kao "sveti izvor". Tu su ranije ljudi ispirali oči, a vremenom je i ovaj izvor izgubljen.
Narod je banju smatrao "svetom vodom". Postoji predanje da se neka žena ukočila usred zime, ne pomerajući ni glavu, ni ruke, ni noge. Ukućani je odvedu u banju. Posle nekoliko dana kupanja žena se oporavi, a te izvore nazvaše "Svetim". Tako se proču Gamzigradska banja kao "Sveta banja", i s tog razloga, bolesnici su pre nego što počnu sa kupanjem vršili posebne rituale, verujući da će darivanje vode i ostavljanjem sitnih poklona na izvorima, banja pomoći:
- pre nego što uđu u vodu molili su se Bogu, Bogorodici i svim svecima, da im banja pomogne
palili su sveće pored improvizovanih bazena, a bilo je slučajeva da su celo vreme držali upaljenu sveću u ruci, dok su se kupali. To se činilo "za zdravlje"
- izvore su kitili bosiljkom, a grane oko izvora vezivali raznobojnom vunicom i krpicama, posebno je bilo pored izvora za oči i blato,
- u vodu su bacali novac, jer se pričalo "plaća se vodi za lek". To se radilo i za vreme prvog kupanja i kad se odlazi iz banje, zadnjeg kupanja.
Eksplotaciju izvora mineralne vode 1927. godine preuzima opština Gamzigrad, a nakon dve godine 1929. godine uprava Moravske banovine. U to vreme u Gamzigradsku banju dolazi i prvi banjski lekar dr. Milivoj Milić, koji podiže svoju vilu, nekadašnju upravu banje (21).
"Od 1930. godine kada je Gamzigradska banja došla pod upravu Moravske banovine u staroj Jugoslaviji sa uvođenjem kontrolisanog zdravstvenog turizma počelo se izgrađivati organizovano banjsko naselje" (22). Počinje izgradnja modernijih i konfornijih kuća zidanih opekom. U ovom periodu se i sama banja popularizuje i sve više postaje banjsko lečilište. Preduzimljivim meštanima u gradnji stanova pritekli su u pomoć i bogatiji ljudi iz okolnih sela i gradova. Tako je podignuta i stara kafana Vražogrnački stanovi" (23), a Timok je premošćen drvenim mostom (sl.6), a sa druge strane mosta nalazila se kafana "Lipov lad" a nešto dalje su bile sobice "kvartiri", gde su bolesnici odsedali (sl.7).
"Do 1935. godine bila su ozidana tri bazena od cementa (br.1, 2 i 3) pod otvorenim nebom, a kasnije i četvrti. Do pomenute godine podignuto je 11 zgrada sa oko osamdeset soba, koje su imale ležajeve bez posteljine, sto i stolicu, dalje bio je jedan restoran i jedna baraka gde su se gosti hranili, mada je većina sama spremala hranu" (24), koju su donosili od kuće ili je sami pripremali u banji. Na mestu današnje česme (u centru banje) bila je nekad pijaca za bolesnike, gde su žene iz obližnjih sela najčešće Gamzigrada, prodavale sir, jaja, mleko, voće i povrće, hleb, a često i meso, što su nazivali "torbarenje". Tu se nalazio i bunar sa pijaćom vodom, za koji se pričalo da je "dobro za jetru".
Lečenja u Gamzigradskoj banji obavljala su se kupanjem (balneoterapija) i oblaganjem mineralnim peloidom (frangoterapija).
Bolesnici su se kupali dva puta dnevno, pre podne (od 06 do 14 sati) i popodne (od 16 do 19 sati). To su sami određivali jer lekara nije bilo.

Adresa autora:
Gordana Živković
Narodni muzej Zaječar