Misterija vode - voda pamti!

VODA JE CUDO!



Odavno se zna da voda "pamti". A kako deluje na spoljne faktore saznali smo zahvaljujuci zanimljivom eksperimentu koji je uradio poznati japanski naucnik Masaru Emoto. Dosao je na ideju da prouci uticaj govora, muzike, imena, ideja na-molukule vode. Sa svojim timom ispitao je i prikazao u svojoj knjizi "Poruke vode" reagovanje ciste, zagadjene vode, vode iz reka i jezera iz celog sveta...

Pred vama je kristal vode ciste izvorske vode:




Sledi slika uzorka zagadjene zaledjene vode uzetog iz jezera Fudjivara Dam. Kao što vidite, struktura vode je tamna i amorfna, bez formacija kristala. Izgleda zaista strašno!




Onda su doveli svestenika Kato Nokija koji se ceo jedan sat molio pored jezera. Nemalo su bili iznenadjeni onim sto su videli na dobijenim slikama: pojavio se jasan sestougaonik u samom kristalu!
(Obratite paznju na simbol sestougaonika: on je Davidova zvezda koju, u raznim varijantama cesto srecete. Sestougaonik se obicno uzima kao arhetip dobrog, milosrda, znanja. Ali, o tome u posebnom tekstu o simbolima...)

Muzika


U nekim doktrinama muzika je "jedna od sedam kraljevskih umetnosti". Ako je verovati mnogobrojnim eksperimentima, muzika moze da podigne i spusti covekovo raspolozenje, to znamo; moze da ga "razbesni, povede u borbu, izazove cak nasilje, podigne u zvezde", govorio je Frenk Zapa.

Eksperimenti visprenog Emotoa pokazali su ono što velika vecina ljudi misli: hevi metal je stvarno heavy. Uostalom, ko vodi ljubav uz hevi metal?! Pogledajte na šta to lici:




Evo kako se ponasa kristal vode na Goldbergove varijacije Johana Sebastijana Baha. Da covek ne poveruje!




Kada su vodi "pustili" da slusa cuvenu pesmu Elvisa Prislija Heartbreak Hotel, kristali su se podelili na dva!!!

Istrazivaci su ostali zapanjeni kada su videli sa su kristali vode, prilikom slušanja Pesme rastanka Frederika Šopena razbili na male delove!




Cvece


Masaru Emoto i njegov tim nisu zaboravili ni cvetno ulje. Kristali su dobili oblik originala! Na slici su cvetovi kamilice.








Reci

Sve ovo nije bilo dovoljno timu istrazivaca pa su ispitali kako izgledaju kristali vode kada slušaju negativne reci ili ideje. Na ime "Adolf Hitler" rezultat je bio zaista ruzan:




Na boce s vodom Emoto i tim nalepili su rec Budalo! i ostavili da "preleze" noc. Dobili su sta su trazili (lici na sliku hevi metala!):




Posle toga nalepili su rec "hvala" i dobili:




Zatim je ekipa dala nekoliko naredbi. Na reci "Hajde da to uradimo!" kristali su se pretvorili u predivne kristale pahuljica. Na naredbu "Uradi to!", nisu ni mrdnuli. Nisu odgovorili. Ostali su mrtvi hladni!

Sta smo naucili

Ponekad mislimo da nase molitve, nase pozitvine reci i dela nisu uslišeni. Ovaj eksperiment Masaru Emotoa pokazao je da mozemo da racunamo da sve što mislimo i kazemo dobija i takav oblik. To je poznata maksima Misao je akcija! Ali, i o tome u drugoj rubrici.

Nemojte da zaboravite da se mi sastojimo, tokom celog zivota, od minimum 70 posto vode. Sve naše misli ostaju zapisane u kristalima ove vode, u nama. Nije ni cudo da nas neprestano, od malih nogu, uce da mislimo lepo, dobro i pozitivno.

Japanski naučnik, Masaru Emoto, nedavno je sproveo opsežno istraživanje na temu kako se voda ponaša kad se izloži različitim spoljnjim uticajima, kao npr. rečima, muzici, mislima, pa i molitvi.

Rezultati do kojih je došao mogu iznenaditi samo one koji nisu imali priliku da dođu u kontakt sa radovima Viktora Šaubergera, čuvenog austrijskog naučnika, koji je još 20-tih godina prošloga veka tvrdio da se voda ponaša kao živo biće tj. da ima svoj život i smrt, i da ako sa njom nepravilno postupamo, ona može da se "razboli," i prenese svoje "bolesno" stanje na sve druge organizme, biljke, životinje i ljude.


Život vode

Voda je akumulator i transformator svih energija koje potiču na zemlji i u svemiru, i baza života na našoj planeti.

Kada padne na zemlju u obliku kiše, ponaša se kao dete koje je upravo došlo na svet. Potpuno je čista i ne sadrži nikakve strane minerale i elemente.

Na svom putu kroz zemlju ona absorbuje sve na što naiđe, dok se na kraju ne pojavi kao "zrela osoba" na nekom svom vrelu, i onda nastavi svoj životni tok u obliku potoka, reka i jezera, ulazeći usput u interakciju sa svim životnim procesima na zemlji.

Kao mlada, tek došla na svijet, ona je nepogodna za piće, jer i na svom putu kroz probavni trakt čoveka ona skuplja minerale iz njegovog organizma koji su joj potrebni za "rast" tako da npr. destilovana voda, nakon duže upotrebe, može da prouzrokuje ozbiljne probavne smetnje.



(Prema nalazima Keneta S. Dejvisa i Džona A. Deja, prirodna izvorska voda se sastoji od 18 različitih molekularnih jedinjenja i 15 raznovrsnih jona, što ukupno čini 33 komponente. Destilovana voda i "kišnica", za razliku od izvorske vode, ne sadrže te elemente. To bi značilo da je prirodna voda nešto mnogo više nego "H2O" - tj. jedinjenje 2 atoma vodonika sa jednim atomom kiseonika.)



Tako, kao i dete, ona u početku samo uzima a ništa ne daje, međutim, kad odraste, ona nam vraća sve ono što je do tada uzela, ili možda bolje rečeno - posudila.


Voda i pamti



Francuski profesor, Žak Benveniste, sa Francuskog Nacionalnog Instituta za Zdravlje i Medicinske Nauke, u Parizu, je još 1983g. izveo jedan eksperiment čiji su rezultati uzdrmali ortodoksni naučni svet, jer su pobili temelje na kojima počiva "moderna" fizika - i naučna misao uopšte.



On je jednu vrstu vrstu belih krvnih ćelija koje se zovu - bazofili izlagao dejstvu anti-imunoglobulina E (aIgE), koji inače ima biološku osobinu da neutrališe bazofile. Hteo je da vidi u kojoj najmanjoj koncentraciji će aIgE da ostvari efekat na bazofilne ćelije.

U tom eksperimentu on je dodavao jednu kap, homeopatskim rečnikom rečeno, - "majčinske otopine" (u ovom slučaju - aIgE) u 99 kapi destilovane vode, a onda je tu smesu mućkao 30 sekundi. Nakon toga je uzeo jednu kap od te nove smese pa ju dodao u drugih 99 kapi destilovane vode. Ponovio je takav proces 120 puta i nakon svakog razređenja još uvek je dolazilo do reakcije aIgE sa bazofilima. Ako pokušamo da upotrebimo "malo" brojeva, to znači da je na kraju inicijalna otopina aIgE bila razređena u odnosu 1:1+23 nule (broj koji je teško rečima izraziti), i još uvek je ta nova otopina ostvarivala efekat na bazofilne ćelije. Kada su izvršili statistička izračunavanja, pokazalo se da je već posle 23-ćeg razređenja, 100 triliona biliona molekula destilovane vode bilo dodano na svaku molekulu anti-imunoglobulina E, što znači da ni jedna molekula aIgE nije već odavno mogla da bude prisutna u novoj otopini, a do reakcije je još uvek dolazilo.

Na kraju je zaključeno da je reakcija koja se još uvek odvijala mogla samo da bude rezultat FIZIČKE MEMORIJE VODE.

Da stvar bude interesantnija, pokazalo se da je otopina koja je 37 puta razređena, bila više nego duplo efikasnija od one razređene samo 3 puta!?

( To je još pre 200 godina otkrio "otac" homeopatske medicine, Semjuel Haneman)

Naravno, iako "naučno" uspostavljeni "matriks" sve više liči - na kulu od karata, on još uvek ne sme da se ruši, te su rezultati i ovog eksperimenta vrlo brzo zataškani.



U svakom slučaju baza na kojoj počiva homeopatska medicina je ovim eksperimentom bila i naučno dokazana, jedini je problem ostao to što sada znamo da voda zapamti i desetine hiljada raznoraznih hemikalija koje ispuštamo u atmosferu, reke i mora, i da bez obzira na to koliko je kasnije "glancamo", filtriramo, "tretiramo" hlorom, fluorom itd. ona nam uredno vraća sve što smo u nju "uložili" (ili odložili).



Voda je ogledalo ljudske svesti. Čovek je nekada davno prvi put sebe ugledao - u vodi nekog potoka, reke ili jezera i voda mu je vrlo dugo služila kao jedino ogledalo. I danas nam voda većine reka i jezera može da posluži kao ogledalo, jedino što mi više ne želimo da se pogledamo u njemu. Već znamo da su slabe šanse da ćemo videti nešto, a možda se i podsvesno bojimo da bi ono malo što bi se možda i moglo nazreti - odrazilo našu pravu sliku.



Otkriće Masaru Emota pruža nam nadu, da bi možda mogli makar da zamolimo vodu - da nam oprosti za naše nepravedno ponašanje prema njoj.

Energetski kodirane magnetne kartice
Rađene na istim principima kao energetski fraktali, energetski kodirane kartice su generatori specifičnih vibracija koje postaju vaša lična energetska potpora za prevazilaženje pojedinih problema.

Elix tim je na osnovu drevnih znanja i tehnika, ali i dostignuća savremene nauke i medicine kreirao kartice za 10 najčešćih problema: vitalnost, stres, fizička snaga, optimizam, intuicija, koncentracija, depresija, strah, strast, plodnost, apatija, nervoza, čulnost, napetost, elokventnost.


Najveća podrška i ohrabrenje u sprovođenju ideje o kreiranju energetski dizajniranih i kodiranih kartica nam je istraživanje Dr. Masaru Emoti, koju je predstavio kroz knjigu «Poruka vode». Predivnim fotografijama dokumentuje da voda pamti i da ima neverovatnu sposobnost promene. Da kap vode koja je izložena blagotvornom uticaju (frekvencijama koji su u skladu sa prirodom-podržavaju život) prilikom zamrzavanja formira pravilnu kristalnu rešetku predivnih oblika. Kap vode iz istog izvora izložena štetnim vibracijama nije u stanju da formira pravilnu strukturu, već je njegova kristalna rešetka deformisana. Pri tom nema razlike da li je štetna vibracija zvuk, negativna reč ili buka, slika, oblik ili pisana reč, jer su to energije negativnih misli i emocija. Voda pamti ono čemu je izložena.

Ljudsko telo sadrži 95% vode. To znači da i naše telo pamti informaciju kojoj je izloženo. Zato smo u Elix-u došli na ideju da kreiramo kartice koje kroz fraktalnu energiju prenose na vodu željenu tj.odabranu informaciju. Da bi pojačli pozitivnu informaciju svaku karticu smo kodirali. Na magnetnu emulziju je utisnuta informacija koja je u skladu sa sadržajem fraktalnog oblika. To dvostruko kodiranje svake kartice obezbeđuje da ona emituje željenu pozitivnu energiju i informaciju.

Upotreba:

U staklenu čašu (staklo - silicijum oksid- veoma dobro prenosi informacije) sipajte vodu (može i druga negazirana tečnost) i sačekajte da se prenese informacija i obavi proces oživljavanja vode, koja postaje izvor energije i zdravlja. Ostavite vodu da stoji na kartici oko 1 minut i popijte je (gušće tečnosti – sok, jogurt... se kodiraju 2-3 minuta). Vibraciju kartice preuzima voda koju unosimo u telo. Voda u organizmu se izjednačava sa unetim vibracijskim nivoom, tj. pamti uneti kod. Voda u ćelijama popravlja kristalnu rešetku koja je bila deformisana zbog izloženosti stresu, strahu, umoru... Na ovaj način smo preneli željenu informaciju u najsitniju ćeliju organizma i sa tim započeli proces isceljivanja. Zbog ovih činjenica i potpuno zdravi ljudi treba da koriste energetske kartice (vitalnost, fizička snaga, optimizam...), da bi eliminisali dejstvo (izbrisali iz memorije vode) svakodnevnih negativnih uticaja okoline.

Kodiranu vodu je potrebno piti u takvim intervalima da organizam neprestano bude pod uticajem željenih vibracija (na svaka 3-4 sata npr.). Vibracije sa kartice se mogu preneti i nošenjem kartice uz sebe, stavljanjem pod jastuk...

Većina ljudi može da oseti da kodirana voda ima drugačiji ukus od vodovodske i flaširane vode, ali i da svaka MEK kartica daje drugačiji ukus.

Kartice možete kombinovati po potrebi, stavljajući vodu po minut na svaku željenu karticu (npr. za uspešno polaganje ispita, nastup... čašu sa vodom stavite prvo na strah, pa na koncentraciju).

Kodiranu vodu možete upotrebljavati za umivanje, negu biljaka, životinja, pranje... Dovoljno je da u potrebnu količinu vode sipate čašu-dve kodirane vode koja informaciju prenosi na ostalu količinu vode i upotrebite za kupanje (deteta), negu kože, kose, kuvanje...

Korišćenjem magnetskih energergetskih kartica jednostavno i jeftino možete da obezbedite nepresušnu energetsku potporu za vaš bolji i zdraviji život.

Da li voda može da pamti informacije?
Od rethinkall

Izgleda da može. Profesor Masaru Emoto iz Japana već dugi niz godina proučava kristale koji se formiraju u zamrznutoj vodi. Posle obimnog istraživanja i ogromne količine uzoraka vode iz raznih izvora (sa česmi, iz prirodnih izvora,…) širom Japana i sveta, došao je do zaključka da se ovi šestaugaoni kristali formiraju samo kod vode koja je nezagadjena – iz prirodnih izvora, ali i „česmovače“ gradova i naselja u čijoj okolini ne postoje velika zagađenja.

Kod zagađenih voda kristali se nisu mogli detektovati. Profesor Emoto je posle toga istraživao uticaj muzike, svesno koncentrisanje uma, kao i etiketa sa raznim rečima na vodu. Rezultati jasno ukazuju na to da se ovim postupcima vodi može promeniti njena sposobnost formiranja kristala. Na primer, ako se uzme „česmovača“ lošeg kvaliteta koja nema kristale, sipa u flašu i onda joj se pušta neka relaksirajuća muzika, zalepi natpis na papiru ili svesno koncentriše sa nekim „pozitivnom“ pojmom (ljubav, mir, zdravlje,…) na tu flašu vode, voda posle ovog tretmana menja svoju sposobnost formiranja kristala, to jest sada formira kristale!

Slično ovome, može se postići i obrnut efekat – ako se čistoj vodi pusti agresivna, uznemirujuća muzika, zalepi natpis na papiru ili svesno koncentriše na nju sa nekim „negativnim“ pojmom (mržnja, rat,…), voda koja je prethodno formirala kristale sada gubi pomenutu sposobnost! Na ovo se misli kad se kaže da voda pamti informacije koje su joj upućene. Takođe, kao što se vidi, informacije se vodi mogu slati na razne načine.
Profesor Emoto je sa „pozitivno“ informisanom vodom, postigao odlične rezultate u lečenju pacijenata.

Više o svemu ovome možete pogledati u dokumentarnom filmu o Profesoru Emotu i njegovim saznanjima iz ove oblasti (trajanje filma 38 minuta).

Pogledajte i njegov sajt.

VELIKA TAJNA VODE


Ruska dokumentarna emisija, transkript dijaloga

Ona ucestvuje u svakom trenutku našeg života. Ali, da li znamo kakvu tajnu krije ta zadivljujuca sila? Odakle je ona došla? Ko je i zašto sa njom darovao našu planetu? Jedinstvena u celoj vasioni!

Možda odgovore na ta pitanja zna jedino sama voda. Nje na Zemlji danas ima isto onoliko koliko je nje bilo i kada je sve tek pocinjalo. Kada se radjao svet i sticao oblik i osecaje koje mi poznajemo.

Hajde da se fokusiramo na vodu. Da pogledamo na nju iz raznih uglova.

Voda u Svetim spisima, to je mnogo više od proste fizicke supstance. To je svojevrstan pojam. Taj pojam je na određeni način vezan sa idejom života. U celom svetu nema ničeg mekšeg i podatnijeg od vode. Ali ona je istovremeno i čvrsta i jaka. Niko ne može da joj odoli, mada svako može da je pobedi.

„Podatna, a pobeđuje jačinom.
Meka, a pobeđuje čvrstinom.
I svi to znaju, ali niko se ne usuđuje da i sam tako postupa.“
- napisao je kineski filozof Lao Ce pre dve i po hiljade godina.

Znate, vodu su izučavali detaljno. Ja mislim na to da je svima poznato da voda ima neobična svojstva,fizicka i hemijska, u odnosu na sve druge tečnosti. Ali ni jedan naucnik ne može da objasni zašto se gustina vode na negativnoj temperaturi povecava, a na pozitivnoj smanjuje. Sve materije se pri hladjenju skupljaju, a voda obrnuto, širi se. Tu jedinstvenu osobinu, ljudi su naucili da koriste još u davnoj prošlosti.

Severni narodi su dobijali kamen za gradnju, zalivajući ga vodom pred zamrzavanje i pretvarajuci ga u gradivni materijal. Na jugu, drevni narodi su koristili porozne pukotine i zalivali ih vodom, rasprskavajući tako materijal i odvaljujući kamenje. Mnogo kasnije, naučnici su utvrdili da voda koja se nalazi u tim porama i kapilarima, stvara ogroman pritisak. U zrnu na primer, u momentu klijanja, taj pritisak može dostici 400 atmosfera. Eto zašto klica sa lakocom probija asfalt.

Voda, to je mali molekul, koji ima krajnje specificna svojstva. I nema drugih molekula koji imaju takve anomalije. Ako ne bi postojala bilo koja od tih anomalija, ne bi bilo ni života na planeti. Svaka osobina vode je jedinstvena.

Do dan danas, nauka nema odgovor zašto se samo voda, jedinstvena materija na planeti može nalaziti u tri oblika: tecnom, cvrstom i gasovitom. Zašto od svih tecnosti koje postoje, baš voda ima najvece površinsko naprezanje? Zašto je baš ona najmocniji rastvarac na Zemlji? I na koji nacin ona može da se penje po najvišem drvecu, savladjujuci pritiske od više desetina atmosfera?

Mi smo u današnje vreme napravili ogroman korak: Mi smo shvatili da o vodi, prakticno, ništa ne znamo! To je ogroman korak, jer kad on nastupi, dolazi do želje da se sazna.

Jugoistocna Azija, 1956. godina. Zatvorena za javnost laboratorija vojnog instituta za istraživanje i izradu sredstava masovnog uništenja. Tu vec više godina rade na istraživanju najjaceg bakteriološkog oružja nove generacije. Svojstvo, koje po mišljenju naucnika to oružje mora da ima, razmatra se na jednom od tajnih savetovanja.

Neočekivano, ono se prekida. Sve učesnike savetovanja voze u bolnicu sa simptomima jakog trovanja hranom. Počinje odmah istraživanje koje brzo dospeva u ćorsokak. Osim vode koja je bila na stolu, naucnici ništa nisu koristili. Proverili su vodu. Nije bilo nikakvih štetnih primesa. Hemijski sastav je bio H2O. U izveštaju su tako i napisali: Uzrok trovanja je obicna voda.

Posle 20 godina je izneta fantastična hipoteza, hipoteza kojom se moglo objasniti nepredvidivo ponašanje vode: Voda ima pamćenje!

Rezultati eksperimenata koji su provedeni u mnogim zemljama su pokazali: Voda upija i pamti svaki uticaj. Ona pamti sve što se dešava oko nje. Vode ima svuda, u dodiru je sa svim materijama i može da sazna sva njihova svojstva i to sačuva u svojoj memoriji.

Da li su to znali naši naši preci koji su vodu pretvarali u lekovitu i koristili je za lečenje, koristeći za to posude od srebra?

Danas je to najbolji antibiotik koji možemo proizvesti. Toliko je dobar da u Avganistanu i Iraku, Američka vojska koristi Srebrnu vodu. Jedan atom na sto miliona da se unište svi mikrobi u rani. Predsednik Amerike koristi ovu vodu za dezinfekciju ruku. I ja sam sebi postavio pitanje: Kako može postojati takva voda?

Prihvatajući neku informaciju, voda stiče nova svojstva. Pri tome, njen hemijski sastav ostaje isti. Ono što je bilo ranije uverenje je, da je jedino važan hemijski sastav vode. A po novim saznanjima ispada da je sve to glupost.

Struktura vode je mnogo važnija nego njen hemijski sastav. Struktura vode – to je ono kako su organizovani njeni molekuli.

Mi vidimo kako se molekuli vode objedinjuju u grupe. Te grupe se nazivaju – klastri. Naučnici pretpostavljaju da su baš klastri – ćelije za pamćenje, pomoću kojih voda, kao na magnetofonsku traku zapisuje sve što vidi, čuje i oseća. Ljudi i ne razmišljaju da se, kad upale svetlo, voda menja. To dolazi kao posledica tehničkog uticaja, od električnog polja, na primer, voda može da se promeni. Voda, naravno, ostaje voda. Ali njena nervna struktura reaguje na bilo koji nadražaj.

Savremeni uređaji su uspeli da utvrde da se u svakoj ćeliji kojom voda pamti, nalazi 440 000 informacionih „vlakana“, od kojih svako odgovara za svoj vid uzajamnog dejstva sa okolinom. Ako se analizira klaster po njegovim molekulima, onda je njegov životni vek mali, ali ako se govori o njemu kao o strukturi koju molekuli mogu napuštati i u koju se molekuli mogu uključivati, klaster može efektivno da postoji u toku dugog vremena.

Upravo čvrstina strukture klastera je potvrdila hipotezu o sposobnosti vode da prima i pamti informaciju. Moguće da je voda jedinstveni, neprocenjivi, posebnog roda kompjuter. Kompjuterska memorija posebnog roda. Memorija za informacije.

Mi moramo da znamo kako je to organizovano. To je kao azbuka, ako vam dam azbuku, a vi ne znate reči, vi ne znate slova, vi ne znate rečenice. Ta molekularna struktura, to je upravo azbuka vode. I vi možete da sastavite rečenicu vode i vi možete da izmenite tu rečenicu.

U zimu 1881 godine, brod Lara je išao na liniji Liverpul – San Francisko. Trećeg dana putovanja, na brodu je poceo požar. Medju onima koji su napustili brod, bio je kapetan Nel Keri. Pretrpevši brodolom, počeli su da osecaju žedj koja je rasla svakim časom. Onda, kad su posle tri nedelje mučnog skitanja po moru stigli do obale, kapetan – onaj čijim se izveštajima veruje, ovako je opisao ono što ih je spaslo:

“Mi smo maštali o slatkoj vodi. Mi smo poceli da uobražavamo da se morska voda u našoj posudi preobražava u zelenkastu slatku. Ja sam skupio svu snagu da je probam. Kad sam je probao, ona je bila slatka.“

Poznata je priča u kojoj je Isus Hristos pretvorio vodu u vino. On nije u nju dodavao nikakav šecer ili laktozu, a on sam je pridavao vodi sasvim posebna svojstva.

Mi smo proveli mnogo eksperimenata o obrascima delovanja na vodu najrazličitijim faktorima: magnetnim poljima, elektricnim poljima, obicnim predmetima, ljudskim prisustvom, ljudskim emocijama. Utvrdili smo da emocije, pozitivne i negativne, imaju najjači uticaj.

U laboratoriji profesora Korotkova su provedeni mnogobrojni eksperimenti o uticaju ljudskih emocija na vodu. Skupina ljudi je prema vodi u posudi pred njima izlivala najpozitivnije emocije: ljubavi, nežnosti, brige. Onda su posudu menjali. A ljudi su ponovo prema vodi izlivali emocije, ali drugacije: osecaj straha, agresije, mržnje.
Posle toga su uradili merenja obrazaca: promene vode i njene orijentacije. Utvrdili smo da ljubav povecava usmerenost vode i stabilizuje tu vodu, a agresija je resko smanjuje. Tada sam ja shvatio da voda ima pamcenje, i rešio sam da to pokažem ljudima.

U laboratoriji doktora Emota, istražuju se obrasci vode koji se podvrgavaju razlicitim vidovima uticaja
vode se fiksiraju pomocu njenog naglog zamrzavanja uz pomoc kriogenog zamrzivaca.

Savremene tehnologije omogućuju veštačko struktuiranje vode. U laboratorijskim uslovima pri klijanju semenja uz korišcenje takve vode, klice soje su imale fotonsko zračenje 6 puta jače nego pri korišćenju obične vode. U praksi na zemljištu koje se poliva struktuiranom vodom, skraćuje se vreme sazrevanja povrća, i nekoliko puta se povećava količina korisnih mikroelemenata i biljnih belančevina.

Ako se pogleda na biljke, tretirane biljke su duže, pravije i jače, a netretirane niske, tanke i slabe. Ako pogledamo danas, iz tog tretiranog semenja je već sve sazrelo, a iz netretiranog nije. Mora se reći da primena struktuirane vode na voće i povrće zaista ima efekat. Interesantno je da je pri zalivanju, takve vode potrebno 20% manje nego obične.

Ni u zemlju ni u vodu nisu dodati nikakvi dodaci. Hemijski sastav vode je ostao isti. Bila je izmenjena samo njena struktura. Danas naucnici mogu da odgovore samo na pitanje kako se to dešava, a na pitanje zašto, nauka nema odgovor.

Čovek se, u zavisnosti od uzrasta, 79% sastoji od vode. Za održanje normalne životne funkcije, coveku svakodnevno treba 2,5l vode, još se pola litra usvaja kroz kožu pri tuširanju ili kupanju.

Da bi dospela u naše domove, voda prolazi dug i težak put. Ranije su znali da se naselja mogu graditi samo tamo gde postoji prirodni izvor vode. Danas nema nikakvu ulogu ima li tu vode ili ne. Zato što mi danas dovodimo vodu hiljadama kilometara uz pomoć visokog pritiska. U prirodi, reke i potoci uvek teku po planu koji diktira teren, meko se gibajuci.

A u cevima, voda mnogo puta skrece pod pravim uglom. Sa svakim takvim skretanjem, njena prirodna struktura se sve više i više narušava. Sve kristalne strukture vode iz vodovoda su deformisane. Može različito da izgleda, i tu vi necete videti nikakvu simetriju.

U sistemu gradskog grejanja, voda je nevitalizovana. Ona je trula. Ona uzima od ljudi, od biljaka, od životinja koje žive u toj kuci energiju. Ona krade energiju. Poznato je da u mnogim velikim gradovima voda iz vodovoda kruži u zatvorenom ciklusu. Posle čišćenja jakim hemijskim sredstvima, prolazeći kroz moćne filtere, ona ponovo dospeva u naše domove, sačuvavši sećanje o jakim hemikalijama i nasilju kojem je bila podvrgnuta.

Ali još je jače informaciono zagađenje koje je ona skupila protičući kroz mnogobrojne kilometre cevi i hiljade i hiljade domova. Mi duhovno zagađujemo vodu i to je poprimilo ogromne razmere. Zašto?

Svu zavist, zlobu, stres, uzima na sebe voda. Ona je praktično mrtva kad dospeva u naš organizam. Naša Zemlja je gigantski sud s vodom u kojoj su nikle sve forme života. I sva živa bića su, u suštini, takodje posude sa vodom.

Savremene tehnologije nam omogućuju da dopremo daleko u kosmos trudeci se da nađemo život na drugim planetama, mi u prvom redu tražimo tamo vodu. Vi odlično znate da je na Zemlji život nemoguć bez vode.

Mi smo 100% ubeđeni da su se prvi živi organizmi pojavili u vodi. Kroz kratko vreme, oni su se razvili u tom stepenu da su mogli da opstanu i van vode. Ja uopšte ne mislim da je to slučajnost.

Uopšte nije slučajno da se u prvim redovima Biblije pominje voda. Tamo gde se govori o stvaranju sveta, života, čoveka, u prvom redu, reč ide o vodi. Kao što se u komadu gline nalaze sve još nestvorene skulpture, tako su se u vodi nalazili obrasci svih još nestvorenih živih organizama.

Upravo voda je ostvarila zamisao Tvorca.

Za početak svakog procesa, neophodan je impuls. Drevni mudraci su smatrali da je impuls za pojavu života bila Pra-Božanska iskra. To je ona u vodi zapisala redosled daljeg razvoja, gde sve živo, od najprostijih bakterija do najsloženijih bića, dostiže svoje savršenstvo. Najverovatnije nauka nikada neće spoznati proces stvaranja: šta, sa čim, u kakvoj proporciji, ali u Kuranu se govori da je voda u tome imala udeo, po volji Boga. Ja mislim da naučnici treba više pažnje da posvete tome kakvo uzajamno dejstvo voda ima sa molekulima.

Na molekularnom nivou ona stvara spiralnu strukturu DNK. Da nije vode, ne bi bilo nikakve spirale. Ona stvara strukturu proteina. Bez vode, ta struktura ne bi funkcionisala. Samo u vodi, pocinje život svaka porodica, svaki embrion. Voda učestvuje i u njegovom razvoju i u njegovom očuvanju. Upravo voda unaokolo, ličeći na univerzalni kompjuter, otvara bilo koji biološki program. Ali, u tom slučaju, i da promeni taj program, može samo voda. Dešava se nešto o čemu su pričali: Vidi ovo je novo! a to je već bilo u vekovima pre nas.

Mi smo spolja delovali na vodu veoma slabim impulsnim magnetnim poljima. To su polja koja su desetinama hiljada puta slabija od magnetnog polja Zemlje. Odnosno, ona su zanemarljiva sa tačke gledišta savremene nauke.

Tako obradjenu vodu su sipali u akvarijum sa ribama. Uskoro su se pojavili neobični mladunci. Sve nove ribice su ličile jedna na drugu, kao blizanci, ali su se kardinalno razlikovale od svojih srodnika. Pojavile su se promene na stomaku i pojavile su se pege u boji, čega nikada ranije kod tih riba nije bilo. To su takozvane fenotipske promene.

I veoma je važno, što se te promene ne pojavljuju kod nekih predstavnika tretiranih riba, već kod svih odjednom. Kao rezultat eksperimenta, nije se samo promenio spoljašnji izgled riba, vec i njihovo ponašanje. Oni su poceli isto da reaguju na spoljne nadražaje, kao da se kod svih pojavio kolektivni razum.

To je veoma ozbiljna oblast i potpuno neproučena i to je isplivalo na površinu. Shvatili smo da se može promeniti i izgled i ponašanje delovanjem samo na vodu. To ima ozbiljan znacaj. Ako tretirana voda tako silno utiče na promene, znaci da je do potpune proučenosti ne treba puštati na ljude.

1932. godine, svet obilazi senzacija. Americki fizicari Gari Djuri i Albert Ozborn otkrivaju da osim obične vode, u prirodi postoji još i teška voda ( deuterijum), D2O. Upravo je deuterijum poslužio za stva ranje najrazornije bombe – hidrogenske bombe. Danas je svakom poznato do čega dovode radioaktivna zračenja, ali pokazalo se da postoje i još gore posledice.

Mnogo strašnija je promena strukture vode na ogromnim teritorijama, koje hiljadama kilometara prevazilaze oblast nuklearnog poligona. Pri tom nema značaja gde se eksplozija dešava: u vazduhu, u vodi ili pod vodom. Promene u vodi su kolosalne. Da vam pamet stane! A životinje piju vodu i covek pije vodu i tako dalje, i dešavaju se strašne promene. Kad dodje do eksplozije, javljaju se talasi koje zemlja relativno brzo kompenzuje, ali voda, ona se može pomerati još 30 dana!

Stvara se novi patološki poredak.

Primećeno je da se posle atomskih eksplozija jako povećava broj samoubistava. I to 2,5 do 3 puta. Lekari to nisu mogli da objasne. A nama je to bilo potpuno jasno. Mi smo 85% voda, dolazi do konflikta u organizmu, do narušavanja strukture vode u bioplazmi mozga, i čovek gubi ono najvažnije, gubi svoj stimulans za život.

Po starim legendama, heroj se uvek upućivao za mrtvom vodom, tamo odakle nema povratka. Jedinstveno more u kome nema nikakvog života, prema legendi se pojavilo, na mestu razrušenih gradova Sodome i Gomore – Mrtvo More.

Mrtva voda uopšte ne postoji. Ona daje život. To je pocetak života uvek. Ona može biti više ili manje pravilno iskorišcena, ali ona je uvek pozitivna.

Kako se covek obraća vodi? Ako se on njoj obraća lepo, sa pozitivnim mislima, blagosilja je, govori joj – hvala, kvalitet vode će rasti i voda će pozitivno delovati na čoveka i njegovo telo.

Prema hronikama, 1472 godine, opat Karl Gastinsis, je zbog sukoba sa nekom uvaženom gospodjom bio osuđen od inkvizitora. U tamnici su opatu davali po komad gleba i posudu zelenkaste vode za umivanje. Posle 40 dana, tamničar je primetio da, ne samo da opat nije smršao, vec je izgledalo da je dobio zdravlje i snagu. To je samo ubedilo inkvizitore da je povezan sa nečistom silom. Pod žestokim pritiscima i ispitivanjima, ispostavilo se da je opat Karl, nad vodom za umivanje čitao molitve, zahvaljujući se Bogu što mu je i to dao. Posle molitve, voda je postajala meka, svežeg ukusa i prozračna.

Mi imamo dva uzorka sa naftnom emulzijom, nusproduktom nafte, jedinjenjem nafte i vode koje se u tom stanju održava godinama. Na opitni obrazac se stavlja izlučivač talasa. On će tu biti 7 dana. Pobuđivace molekule vode da smanje kontak s molekulima nafte. Upoređujemo kontrolni i ispitivani uzorak kroz 4 dana. Voda se već odvojila od nafte. Na granici koja razdvaja vodu i naftu je krater. To znaci da proces delenja još traje. Polja koja mi koristimo za delovanje na vodu, su suprotstavljena elektromagnetnim poljima srca. 7-mi dan, eksperiment je završen. Voda se potpuno odvojila od nafte.

Po oceni eksperata, naftne kompanije sad imaju oko jednu milijardu tona naftne emulzije. Ona nije zgodna za industiju i oni je se oslobađaju izlivajući je direktno na zemlju. Tada se na tim mestima obrazuju čudovišna, zastrašujuca jezera.

Trorajma – sa jezika venecuelanskih indijanaca Piemon se prevodi kao – Majka svih voda. Tamo se u januaru 2005. godine uputila grupa ruskih biofizičara, za jedinstvenim uzorkom vode, koja po tvrđenju naučnika, nikada nije bila u neposrednom kontaktu sa čovekom. Takva voda postoji samo na jednom mestu na Zemlji – u Venecueli.

Po jednoj od hipoteza, u paleozoitskoj eri, na južnoj polulopti je postojao kontinent pod nazivom Gondvana. Moćni gigantski procesi koji su se odvijali u Zemljinoj kori pre 3,5 miliona godina, razbili su ga na nekoliko delova. Tako su se obrazovale ploče i kamenita brda koje su indijanci nazvali Tapui, odnosno stubovi. Trorajma je najveci od njih.

To je toliko zabaceno mesto, i tako je teško tamo doći. Tri dana puta po savani, pa onda po džungli, pa penjanje na stenu od 800 metara, to sve zahteva odredjeni entuzijazam. Zbog toga je moguće reći da mi tamo imamo vodu u njenom jedinstvenom, delujućem obliku.

Nad Trorajmom stalno visi veliki oblak. Predveče se pojavljuje lagani dim. Kada se iza brda pojavi Mesec, magla pocinje da svetli svetlo plavom bojom i pri tom svetlu se vidi kako male čestice vlage vise u nepokretnom vazduhu. Maleni nalet vetra i te čestice se sjedinjuju u kapljice. Tako se rađa kiša, koja se kao beskonačni vodopad ustremljuje ka zemlji.

Danas je 30. januar 2005. godine, ovo je primerak vode broj 16. Upakovaćemo je tako da će ta voda nekoliko dana cuvati energiju i vazduh tog mesta sa Trorajne. Onda cemo otići u Sankt-Peterburg i tamo na miru u laboratoriji uraditi neke analize. Tada ćemo moći da kažemo neke zaključke.

U laboratoriji profesora Korotkova je napravljen pribor koji omogućuje da se odredi energija vode. Njegov rad je zasnovan na efektu Kirlijana. Sve što se stavi u jako elektromagnetno polje, pocinje da ispušta svetlost. Što jaču energiju poseduje objekat, jača je ta svetlost.

Vodu iz Venecuele su uporedili sa običnom pitkom vodom. Ta voda, ne da je aktivnija dva puta, ona je aktivnija 40 hiljada puta! U stvari, principijelno govoreci, to su dve sasvim različite supstance. I to je voda koja odmah aktivira organizam. Aktivira sve sisteme. Zato ljudi koji tamo blizu žive, su savršeno srećni i uopšte ne žele da idu u civilizaciju.

U poznu jesen 1632. godine, iz sela Eningem, siromašni covek imena Gens, potpuno siroče koji nije znao ni ko su mu roditelji, ni odakle je, uputio se u južnu Italiju da traži bolji život. Put ga je vodio kroz grad Valzgud na Rajni u Konstantskoj eparhiji. Odjednom je Gensa obuzeo osećaj da to mesto ima neposrednu vezu sa njim. Nešto ga je samo dovelo do mesta gde je bila šumica. Ušavši u nju, Gens je pogledao ispred sebe. Neposredno pred njim je bio izvor. On mu se približio, sagao se, pio vode. Kasnije je svojim unucima pricao kako mu je voda vratila pamćenje. I on se setio tog mesta i oca i majke i kuće u kojoj se rodio.

Savremena nauka je utvrdila, da je vodena struktura coveka indentična sa strukturom vode tog mesta gde se on rodio. Zbog toga se naša unutrašnja veza sa mestom rođenja čuva celog života. Dakle, shvatanje domovine nema samo onaj uzvišeni poetski smisao, već i potpuno konkretni fizički sadržaj.

Voda nigde na svetu nije ista. Probijajući se na površinu kroz minerale, kroz planinski materijal, voda upija u sebe osobine zemljišta, informaciju o njegovim biološkim i energetskim osobinama.

Mi smo ovde proveravali vodu koja se smatra odličnom, koja se prodaje u bocama, i za koju je proizvođač stavio da je to možda najbolja voda na svetu. Ali ona je nikakva, mrtva. Ona je zaista čista, dobra, nema nikakvih teških minerala, ali ona je mrtva. U njoj nema energije i nema života.

Čovek najverovatnije neće osetiti nikakvu razliku izmedju čiste prirodne i industrijski prečiđćene vode. A svaka životinja će izabrati vodu iz izvora, jer je ona napunjena prirodnim energijama.

Nedavno je otkriveno još jedno jedinstveno svojstvo prirodne vode. Ispostavilo se da je takva voda sposobna da gori. Kad prirodna voda gori, onda gori ona sama, i ona gori zato što je na poseban nacin strukturisana.

Prirodno gorenje vode, na naučnom jeziku je proces oksidacije uz izlučivanje toplote i svetlosti. Voda gori na temperaturi okoline, a svetlost koja se izlučuje detektuje se pomoću osetljivog pribora. Stalno se aktivira kiseonik i stalno vidimo svetlost koja se luči. Gorenje vode je malo sporiji proces, jer ako bi on bio brz, ona bi sva izgorela. Sva voda na Zemlji.

3. juna 1940. godine, u Sovjetski konzulat u Nemačkoj je dostavljen dopis, čiji autor je tražio da se odmah uspostavi kontakt sa njim. “Ako to ne bude urađeno, moj rad kod Hidriha gubi svaki smisao“- pisao je agent Vil Vilijemon, poznat kao Brajdenbah.

On je žurio da izvesti o tajnim istraživanjima o stvaranju sintetičkog benzina iz uglja uz pomoc vode. Još 1913. godine, imperator Vilhem poručio je jednom od najvećih hemičara, Francu Fišeru, da obezbedi Nemačku tečnim gorivom. Nedostatak sopstvene nafte, mogao je ugroziti Nemačku u budućem ratu.

1941. godine, nemačkim naučnicima je uspelo da dobiju tečno gorivo hidriranjem uglja. Istovremeno, to je bilo 10-12 puta skuplje od nafte, a njegov kvalitet je jako snižavao tehničke karakteristike bojeve tehnike. Posle rata, odustalo se od tih pokušaja kao neefikasnih.

Poslednjih 15 godina, nad tim istraživanjem radi istraživač Džan Gohua. On je prodemonstrirao proces pravljenja emulgiranog dizel goriva. Ima dva značajna efekta: jedan je povećanje energije, a drugi je smanjenje izduvnih gasova. Ovo je gorivo-nafta i uzeto je iz auta, drugo je strukturirana voda. U procentima to je 79% goriva, 20% vode i 1% emulgatora. Džan nam demonstrira da se u gorivo zaista dodaje voda.

“Sad ću dodati 1% emulgatora. Momentalno ce se obrazovati emulgirani rastor, koji podseća na mleko. Emulgirano gorivo sipam u auto i koristim za njegovo kretanje. Posle merenja, snaga se povećala za 5%, ušteda goriva je veća od 20%. Naša vlada tome pridaje ozbiljan znacaj.“

Ja čak mislim da se ni svi hemičari ne sećaju toga. Ako iz benzina udaljite vodu, u benzinu uvek ima vode, takav benzin uopšte neće goreti. To je bilo poznato još u 19 veku. Za svako gorenje, bilo čega, potrebna je neka količina vode.

Persijanci imaju legendu. Jedan mudrac je predskazao da ce doći vreme kada ce sva voda, osim one koja bude sakupljena, nestati. Umesto nje će se pojaviti druga voda, ali svak ko je bude pio, poludeće.

Samo je jedan covek ozbiljno shvatio proročanstvo i počeo da skuplja rezerve vode. I došao je predskazani dan. Presušili su svi izvori. A onaj ko je poslušao mudraca, pio je vodu iz svojih rezervi. A onda su se svi rezervoari napunili vodom, i ljudi su žedno pili tu vodu i svi su poludeli. A onaj koji je poslušao mudraca, pio je samo vodu iz svojih rezervi i sačuvao pamet.

Ostao je on jedini pametan među ludima i ludi su ga proglasili – ludim. I on je izlio svoje rezerve vode na zemlju i pio tu novu vodu. Tako se i on lišio razuma. A ludaci su zakljucili da je on stekao razum.

Osnovni deo mozga, to je voda. Voda i to što su njeni molekuli tako lako pokretljivi, je deo nasleđa u mozgu. Voda je u određenoj meri uključena u stvaranje obrazaca informacija u mozgu. Ako pogledamo organe: srce, pluca, mišiće ili mozak, sve ono što ćete vi videti je, odraz vode u tim organima. Sve što vi vidite, to je voda. Vaša glava je puna vode. I mi ništa tako osobito nemamo, osim vode.

Hajde da zamislimo: neka je ovo covek, a ovo je voda. U toj vodi je mnogo različitih tipova informacija. Ako uvedemo ovu vodu u telo čoveka, njegovo telo će usvojiti tu informaciju i to može da promeni stanje čoveka. Pogledajmo kako strukturirana voda deluje na krv čoveka.

Lekar uzima od pacijenta krv iz prsta, i po toj kapljici, uz pomoc mikroskopa, mi možemo da vidimo stanje organizma coveka. Ova crvena krvna zrnca su se slepila u gomilu jer su izgubila svoj električni potencijal. Ona su se slepila kao novčići i to je odredjena vrsta informacije. U ovom delu se nalazi već veliko srastanje. To srastanje je vezano sa bolesti srca i pluca. Lekarka predlaže pacijentkinji da popije mnogostruktuiranu vodu. Posle 12 minuta, lekar ponovo uzima krv od pacijenta i istražuje je.

Možete videti da su celije oživele i postale pokretljive. One su obnovile svoj električni potencijal i počele da se odvajaju jedna od druge. To im sad dozvoljava da prenose kiseonik. Mi možemo ovde da vidimo da se unutar ove ćelije stvara novo jedro. Ja mislim da je ovo prosto fantastično, da voda, prosta pijaća voda, može to da uradi.

Tradicionalna istočna medicina se vec mnogo vekova bazira na vibracijama. Zvuk vodnih tokova u organizmu – taj zvuk je puls. Smatra se da on može biti jak, slab, hladan ili vreo. Uz pomoć toga, iskusni lekar provodi svoje energetsko skeniranje organizma, postavlja dijagnozu i predlaže lečenje. Mi ne lečimo vodom, zato što čovek, njegovo telo, i jeste voda. Mi prosto čitamo mantre, da bi ispravili lošu vodu unutra u telu.

Kakav je mehanizam tog delovanja, nepoznato je.

U svim religijama, hrišcanstvu, judaizmu, islamu, običaj je da se pre obeda čita molitva, ili da se osvećuje jelo u vreme velikih religioznih praznika. Da li mi razmišljamo zbog cega je to? I odakle u takvim konfesijama koje nemaju veze jedna s drugom, mišljenje da je pravilno da se tako postupa? Kako su naši preci došli do toga da im bude očigledno ono što se nauka tek sad trudi da razume?

Ispostavlja se da je frekvencija molitvi svih konfesija, na svim jezicima, iznosi 8 herca. A to odgovara elektromagnetnoj frekvenciji Zemlje. Zato molitva, formira u vodi, koja ulazi u sastav apsolutno svih proizvoda, harmoničnu strukturu. I mi sad imamo predstavu kako se to dešava na račun struktuiranja pojedinih klastara, pojedinih molekula. I zato je savet, da sedate za sto samo sa veoma dobrim raspoloženjem, i ni u kom slučaju ne sedajte za sto sa agresivnim, ljutim ljudima. Jer to će imati direktan negativan uticaj na naše zdravlje.

1995. godine, doktor Emoto Masaro je prvi put uspeo da snimi muzičko pamćenje vode. Postavili su je da sluša muziku, posle čega su je brzo zamrzli i pod mikroskopom videli kristale koje je obrazovala voda.

Teški rok. Takva voda dovodi do emocionalno veoma negativnih rezultata. Ja ne znam za slučaj da je ikada na kraju koncerta klasične muzike došlo do proizvođenja takvih negativnih emocija.

Eksperimenti pokazuju, da agresija dovodi do nagle promene memorije vode. Takva voda može da proizvede agresivan nastup i kod veselih i spokojnih ljudi. Zlo, kao uzajamno dejstvo, iako je to neobično, deluje lakše i jednostavnije. Na izgled, to je povezano sa posebnom osetljivošcu čoveka, koji negativne stvari uvek prima jače.

Doktor Emoto je uradio još jedan eksperiment. Stavio je u tri staklene posude pirinač. Nalio je preko toga vodu i svaki dan u toku tri meseca je govorio: jednoj posudi – hvala, drugoj – ti si budala, a na treću nije obracao pažnju.
Kroz mesec dana, pirinač kome je govorio – hvala, počeo je da bubri, ispuštajuci jak, prijatan miris. Pirinač u drugoj tegli je pocrneo. A pirinač u tegli na koju nije obracao pažnju je počeo da truli. Doktor Emoto smatra da ovaj eksperiment daje veoma važnu lekciju.

Posebno o odnosu prema deci. O njima se mora brinuti, posvecivati im se pažnja, razgovarati sa njima. Najvecu štetu im nanosi ravnodušnost. \NJa dolazim do fantasticnih hipoteza. One se uvek oslanjaju na praksi. Ravnodušnost, mržnja, gnev, ljutnja, negativno deluju ne samo na drugog coveka, one imaju povratno dejstvo. Na duhovnom planu, na nivou misli, onaj ko ispušta negativne misli, zagadjuje svoju sopstvenu vodu, a u sastavu organizma je ima 75%. On je negativno orijentiše.

U mnogim laboratorijama sveta, više puta je provodjen eksperiment koji je uvek davao iste rezultate. Vodu iz jedne posude su podelili u dve. Na jednu od njih je vršen uticaj koji je menjao strukturu i svojstva te vode. Voda iz druge posude je kroz neko vreme dobijala tu istu strukturu i ta ista svojstva.
Voda ima fotografsko pamćenje.

Vi takodje možete da stvorite njeno pamćenje uz pomoć tananih energija. Čak i na daljini od 10 hiljada kilometara.

Znači li to da se među ljudima, koji su po svojoj suštini vodene strukture, postoji daljinska veza? Da bi potvrdili ili opovrgli hipotezu o daljinskoj vezi među ljudima, u februaru 2005 godine, profesor Vjaceslav Zvonjikov je sa grupom svojih kolega uradio eksperiment. Dva čoveka su udaljena jedan od drugog 15 hiljada kilometara. Jedan je u Moskvi, a drugi na severu Južne Amerike blizu grada Sveta Jelena.

Pred nama je virtuelni mozak učesnika eksperimenta. 15 minuta pre početka eksperimenta nema nikakvih vidljivih uzajamnih veza. Vidi se sve: najmanje promene poze, puls, disanje, zapisuje se kardiogram i encefalogram. Odjednom su se na instrumentima pojavile promene. Dva čoveka, koji su razdvojeni velikim rastojanjem, na neki nacin su došli na iste talase.

Instrumenti su zabeležili sinhronizaciju odvojenih delova mozga, disanja, pulsa. Na koji nacin se to dešava, mi nemamo nikakav odgovor. Postoji hipoteza da u tome učestvuje tečnost u organizmu. Na mnogo eksepiremanata smo utvrdili da tečnost ispunjava funkciju informacionog kontakta.

Svakodnevni postupci su veoma važni. To što covek radi, ne utiče samo na njega. To utiče i na druge ljude i na celu Vasionu. Mi smo izučavali vodu u vreme pomračenja Sunca. I pokazalo se, da tkivna struktura vode, kada se predviđa pomračenje Sunca, nedelju dana ranije, još nema pomračenja, ono je još daleko, a ona počinje o tome da daje saopštenje.

Sistemom prenošenja informacija vlada neki jedinstveni, savršeni organizam. I svi njegovi delovi, u tom smislu i mi, i naša Zemlja, neraskidivo smo međusobno povezani kolosalnim informacionim tokom. I u mehanizmu razmene informacija, ključnu ulogu na našoj planeti, ima voda. Praktično, ona je instrument, preko koga se upravlja celom prirodom. Kineske hronike govore o Daoskom mudracu Cang Cunu, za koga je poznato da se sa njim više puta sreo i dugo razgovarao Džingis Kan.

Jednom kada je zemlja stradala od nepoznate epidemije, vladar Pekinga je zamolio mudraca da zaštiti ljude. Mudrac se pomolio i bolest je ustuknula. Kao odgovor na mnogobrojne izlive zahvalnosti, mudrac je odgovorio:

Nije stvar u molitvi. Jedino što je potrebno, to je – VERA!

Upravo, mnogi smatraju da misli ili namere, mi koristimo reč namere, mogu biti zapamćene u vodi. To je samo mogućnost. Na primer, pri molitvama, kada se vi obracate Bogu, da li njih pamti voda?

Postoje izuzetne reči u Svetom Pismu: Ne postoji ništa nemoguće za onog ko veruje. Ako imaš veru kao zrno graška i kažeš planini – pomeri se, planina ce se pomeriti sa mesta.

Naravno, to sa planinom je metafora. Ali ona nam pomaže da shvatimo snagu vere. U svim svetim knjigama na svetu, postoje price o ljudima, koji su snagom svoje vere, snagom svojih dubokih duhovnih shvatanja, bili u stanju da stvaraju čuda. Kao što predanje govori, Jevreji su zahvalili Mojsiju, što zahvaljujući njegovoj očajničkoj veri, Gospod nije ostavio na cedilu svoj narod.
Mi imamo potpuno sigurne dokaze da molitva utiče na ozdravljenje bolesnih. Čak do onih fantasticnih ozdravljenja, kada se kod coveka kod koga je počela gangrena, ona odjednom zaustavlja. Ako svetom vodom polijete životinje ili biljke koje venu, one će se obnoviti. To su sad cinjenice. Iako nijedan fiziko-hemicar ili ko drugi to ne može da razume.

18. januar, uoči pravoslavnog praznika krštenja. Vodom iz obicnog vodovoda su napunjene dve posude. Iz godine u godinu, 19. januara, vernici, pa i oni koji ne veruju, žure u hram, da bi posle službe uzeli krštenu vodu. Smatra se da ona ima neobicna svojstva.

Da bi to dokazali ili opovrgli, uzorci su odmah posle službe dostavljeni u laboratoriju. Ovde je voda naglo zamrznuta u kriogenom zamrzivaču, a onda fotografisana pod mikroskopom. Kristali neosvećene vode iz česme su izgledali kao haotično razmrljana fleka. A voda koja je osvećena u hramu, imala je pravilnu strukturu i izgledala kao šestokraka zvezda.

Poznato je da sveta voda poseduje izuzetno stabilnu strukturu. Ona je sposobna da predaje svoja svojstva. Ako se svega 10 grama takve vode sipa u 60 litara obicne, sva ta voda ce steci osobine svete vode.

Možda će nekad naučnici uspeti da nam kažu šta je to molitva. Možda ce nekad moći da kažu šta se dešava pod uticajem božanske blagodeti. S moje tačke gledišta, to što je radio Isus, to je bio informacioni uticaj na vodu. On je uticao svojom duhovnošcu. On je uticao uz pomoc viših duhovnih sila.

Da se voda može izmeniti tako da stekne željene karakteristike, danas je potpuno jasno. Uticaj bi moglo da proizvede zracenje, a mogla bi i fina energija. I mi se veoma bavimo time, kako takvu energiju može da prepozna materija.

Danas su ljudi ubeđeni da vremenske prilike na našoj planeti odredjuju cikloni i anticikloni. Svakodnevne prognoze sinoptičara, mi prihvatamo kao normalno. A ustvari, sve vreme mi čekamo da vidimo kako će se ponašati voda. Isparavajuci i preobracajuci se u čudne i nevremenske oblake, ona stvara arhitekturu neba. Stvara neverovatne boje na nebu i duge. I sve to, zato što svetlost deluje na vlagu koja se nalazi u atmosferi. Oblaci tu vlagu prenose na ogromna rastojanja i prosipaju kao kišu.

Kiša, grad, sneg i magla, vetar i bura, bure i uragani, svi ti složeni procesi zavise od njenog raspoloženja. Mi se trudimo da predvidimo kako ce se ona ponašati i na kom mestu na Zemlji će pokazati svoju milost ili obrušiti svoj gnev. Sve što mi možemo, to je da pratimo procese iz kosmosa. Ali, samo da pratimo. A kako je samo primamljiva misao – potčiniti sebi vremenske prilike. Kako je to sladak mamac za ljudsku slavu.

Kod mnogih naroda su i dan danas sačuvani običaji i obredi uticanja na vemenske i atmosferske prilike. Ti rituali se predaju veoma pažljivo, sa pokolenja na pokoljenje, u neizmenjenom obliku. Ako smo mi u duši dovoljno ubedjeni, ako sam ja izabrao pravo vreme i pravo mesto, i pravilno pročitao mantre, i očistio srce, tada Gospodar Vode daje nama vodu. Slična dejstva, ne izazivaju kod nas preveliko poverenje i najčešće to prihvatamo uz smešak. Da li je moguće da samo čovek, ne ogromna savremena laboratorija koja ima najnoviju tehnologiju, vec samo čovek, prosto snagom svoje želje, može da utiče na prirodni mehanizam.

To je bila svadba pod otvorenim nebom. Nebo je bilo potpuno tmurno, počela je kiša. Pola sata pre ceremonije, kiša je baš lila, svi su stajali pod kišobranima. I tu smo nas četvoro: ja, mladoženjin otac i još dva moja učenika, odlučili da meditiramo i da se molimo da se popravi vreme. Posle minut, izmedju oblaka se pojavila svetlost i Sunce je počelo da sija, direktno iznad nas. Ne svuda, a samo iznad nas.

Leto 1991 godine. U Izraelu nije bilo kiše već dve godine. Voda u jedinom slatkovodnom jezeru Kinereta, spustila se 15 centimetara ispod kritične granice. I tada se 10 hiljada Izraelaca skupilo kod Zida plača, da izgovore molitvu za kišu. Trećeg dana, na Izrael je pala kiša. Mnogi su to objasnili kao slučajnu koincidenciju.

Vera u slučajnost, nema ni naučni ni religiozni karakter. S naučne tačke, uzima se u obzir naučni determinizam, a sa religioznog stanovišta, vrši se uticanje na rezultat.

Slučajnost – to je način pomoću koga se čovek trudi da skine sa sebe bilo kakvu odgovornost. Isto kao što nekad u planinama krik ptice može da izazove moćnu lavinu, a mahanje krila leptira da dovede do promene vremena na celom kontinentu, tako i čovek može da pokrene globalni proces snagom samo jedne svoje misli. I to nije preuveličavanje. U to ne sumnja nijedan naučnik kome je poznata teorija sistema.

Stvar je samo u tome, da treba pogoditi momenat, u kome će se sistem nalaziti u nestabilnom stanju. U fazi nestabilnosti je dovoljno kretanje samo misli, da sistem počne da se menja. Ja ne vidim uvek, kada moja greška, moj greh, počinje da mi se vraća u drugačijem obliku. Mada, u suštini, to je jedan proces. To što sam ja nepravilno uradio, ne vraća mi se kao kazna, već kao rezultat.

Pri svom obilju vode na planeti, na dostupnu, slatku vodu otpada tek oko 0,5% celokupne njene količine na Zemlji. I toku istorije čovečanstva, te količine su opstajale praktično bez promene. U isto vreme, broj ljudi je rastao. Nikad još na svetu nije bilo toliko ljudi koliko ih ima sad. 6,5 milijardi ljudi. I za sve bi bilo dovoljno slatke vode, da se ona ne podvrgava žestokom uništenju od strane ljudske civilizacije. Ne možemo ni zamisliti šta bi se desilo da vode nestane, da se prosto povuče u dubinu Zemlje.

Ko će vam dati vodu, ako je ona nedostupna duboko ispod vas? Danas više od milijardu ljudi nema pristup pitkoj vodi. Iz tog razloga, svake godine umire više od 5 miliona ljudi. Polovina od njih su deca. To je 10 puta više nego što godišnje strada u ratovima. Ako se taj problem ne bude rešavao, onda voda može u 21 veku postati uzrok medjunarodnih ratova. Već sad ona poprima status osnovnog resursa, koji počinje da figurira u političkim dijalozima medju zemljama i narodima.

Mi govorimo o naftnoj krizi, zato što se nafta može iscrpeti. Ali s mog stanovišta, mnogo je bitnije brinuti se o vodi, da nam se ne bi desila vodena kriza. Po podacima Ujedinjenih Nacija, svakodnevno se u okean izliva oko desetina miliona tona nafte. Na atlantskoj obali Amerike je pohranjeno 900 hiljada kontejnera s radioaktivnim otpadom sa 100 hiljada kirija. U Evropskom delu, sa 500 hiljada kirija. Zemlje koje imaju pristup moru, čuvaju u njima industrijski, gradjevinski i radioaktivni otpad. Taj otpad rastvara voda i menja se ne samo kvalitet vode, već i njena memorija. Okeani još imaju mogućnost za poništavanje te memorije, jer imaju veliki salinitet.

Da, efekat oporavka postoji, i o njemu nije dovoljno samo pričati, njega treba izučavati, jer na velike oporavke, memorija počinje da deluje jače nego na male i na to treba obratiti posebnu pažnju.

Ovo je veoma težak period našeg planetarnog postojanja. Mi smo već ugrozili sve zemlje. Mi smo izgubili 33% zelenila, polovinu planktona u okeanima. I iako nama izgleda da je to problem tamo negde, voda je svuda. Za poslednjih godinu dana, temperatura hladne, duboke vode Golfstrima se snizila za jedan stepen. Za poslednjih 9 godina brzina tanjenja lednika u Irskoj, je porasla 3 puta. Za poslednjih 30 godina, razorna rušiteljska sila uragana, povecala se 2 puta. Raste broj prirodnih kataklizmi.

Za deset godina, od 1973. do kraja 1982. godine, u svetu se desilo hiljadu i po katastrofa. Od 1983. do kraja 1992. godine, bilo ih je tri i po hiljade. Od 1993. do kraja 2002. godine, bilo ih je šest hiljada. U vreme cunamija u Jugoistocnoj Aziji, u decembru 2004. godine, poginulo je i nestalo bez traga – 226 hiljada ljudi. Bez krova je ostalo pola miliona ljudi. Poplave u Evropi u oktobru 2005. godine, su ostavile bez krova 200 hiljada ljudi. U vreme uragana Katarina u avgustu 2005. godine, poginulo je oko 1.300 ljudi, a milion ljudi je ostalo bez krova. Za poslednjih 30 godina, od posledica prirodnih katastrofa je poginulo skoro 4 miliona ljudi, a stradalo je na razne nacine, 4,5 milijarde.

Ako bi danas pitali običnog čoveka na ulici: Da li je kriv čovek, da li su krivi ljudski postupci za to što uragana na planeti ima sve više, što je njihova snaga sve više rušilacka? – ja mislim da će svaki drugi drugi odgovoriti:

Da! To je posledica ljudskih postupaka. Ja mislim da sve što se sad dešava u našem svetu, svi cunamiji, ili neobične vremenske prilike po celom svetu, terorizam, ili strah koji nas obuzima, sve te stvari su posledica bolesti ljudi. I u obrnutom smeru sve to deluje i to je takođe, ja mislim, rezultat zagađenja vode.

Fenomon strukturne memorije, omogućuje vodi da pamti sve što se oko nje dešava. Ona tako međusobno povezuje sve žive sisteme. I svako od nas je karika u beskonačnom lancu predaje informacija. Ali, osim toga, svak od nas je takođe i izvor informacija. Svako naše dejstvo: misli, emocije, reči koje izgovaramo, otcepljuju se od nas i voda ih pamti. Informaciono zagadjenje truje vodu i skuplja se u njenoj memoriji. Ako bi se taj proces produžio beskonačno, voda bi mogla da poludi.

Ali ona ima svojstvo da se čisti. To se dešava u fazama preobražaja, kada ona isparava, onda se kondenzuje i pojavljuje kao kiša. Ili zamrzava, a onda otapa. Odbacujući informaciono zagađenje, ona čuva baznu strukturu. Odnosno, program života.

Ajnštajn je jednom na primer, rekao: Ja bih želeo da znam njegove misli. Imam u vidu Boga. Sve ostalo su već detalji. Ja bih želeo da znam kako je on stvorio ovaj svet?

Sve počinje u vodi. U određenom smislu mi možemo reći da sve ima svoj pocetak u vodi, a takođe da se u vodi i završava. Svi narodi smatraju da, da bi čovek stao pred Boga, on mora biti čist. U svim konfesijama na svetu, voda se javlja kao neki posrednik, koji povezuje čoveka sa Tvorcem.

U Judeji se umivaju u mikvama. Kod muslimana je moguće moliti se tek posle umivanja. Ako pogledamo napise o pamćenju vode u Svetim spisima, onda je to pamćenje veoma često povezano sa idejom ocišćenja.

Najizražajnije je to, naravno, u priči o krštenju Izraelaca u reci Jordan, u vreme proroka Jovana. Jovana Preteče. Jovan je krstio krštenjem pokajanja. I način i simbol njihovog očišćenja, je bilo njihovo umivanje u reči.

A u hrišćanskoj crkvi postoji Tajna krštenja. Kao prvo, zašto Tajna, zašto se upotrebljava ta reč? To je povezano sa pojmom tajne. Zašto Tajna krštenja? Zato što je upravo do kraja skriveno od nas – šta se dešava sa čovekom u momentu krštenja. Poznato je da božanska energija, koju mi na crkvenom jeziku zovemo Blagodet, silazi na čoveka.

U istoriji čovečanstva je bilo mnogo ratova na religioznoj osnovi. Ali, u našem istraživanju, voda je reagovala na odredjene reči religioznog sadržaja, obrazujući prelepe kristale. To znači, da se koncepcija naše prirode, slaže sa svakom religijom. Doktor Emoto pretpostavlja da više teških prestupa dogadja u tim oblastima, gde ljudi cešće skrnoslove.

Hrišćanska molitva.
Budistička molitva.
Muslimanska molitva.
Budala.
Ja tebe ne podnosim.

Na laboratorijskim posudama su bili napisani hijeroglifi, koji su predstavljali neke reči i imena poznatih ljudi. Mnogobrojni su eksperimenti Emota Masara, s ciljem da nađe reči, koje najbolje i najjače čiste vodu, pokazali su da to nije jedna reč, već slaganje dve reči.

LJUBAV I ZAHVALNOST

Svet je stvorio Apsolut. Njegov začetak je proizveo sve postojeće i sve njegove materijalne pojave. U svakom od nas se nalazi čestica vode Praokeana. Svaka naša reč je kao kapljica vode, nosilac misli i izvor informacija. I za to smo dužni da platimo Apsolutu, LJUBAVLJU I ZAHVALNOŠĆU.

KAD JE VODA POSTALA ČUDNA I MISTERIOZNA?
Mnogi će s pravom postaviti gornje pitanje. Kažem s pravom, jer većini ljudi niko nije o vodi govorio kao o nečem neobičnom. Istina, svi smo svesni značaja ove materije, ali mnogi će se zapitati zašto bi baš voda bila naročito čudna i misteriozna. Moderna nauka je već prilično bila “zaboravila” na vodu. Smatralo se da su hemičari, biolozi, fizičari, hidrolozi, lekari, poljoprivredni stručnjaci i tehničari već dovoljno proučili ovu supstancu, naravno - svako za svoje potrebe. Ova “isparcelisanost” nauke učinila je da su mnoge neobičnosti vode ostale neprimećene, jer je svako smatrao da ga se ne tiču. Voda je, dakle, oduvek bila čudna i misteriozna, samo što nam se nekad činilo da to nije bitno, ili te njene neobičajenosti jednostavno nismo primećivali.

Kad je pre nekoliko godina u ozbiljnom naučnom svetu počela da se “diže prašina” oko nekih najblaže rečeno neobičnih svojstava vode, malo ko se setio da je voda i bez toga veoma čudna supstanca. Ta njena čudnovatost bila je dobro poznata zvaničnoj nauci, ali upravo njeno prećutkivanje dovelo je do ignorantskog i krutog stava dela naučne javnosti prema ovim fenomenima. Meni lično neobičnosti “obične” vode nisu bile nepoznate ni pre nego što sam saznao za otkrića koja su uzburkala svet nauke. Štaviše, ja sam u početku sopstvenih istraživanja zapravo i pošao od njih. Stoga smatram bitnim da ovde prokomentarišem neka odavno poznata neobična svojstva vode, jer to može korisno poslužiti u objašnjavanju pojava o kojima će tek kasnije biti reči.

Svaki stariji osnovac zna da je voda tečnost bez boje, mirisa i ukusa, koja prelazi u čvrsto stanje na 0°C, a u gasovito stanje (paru) na 100°C (naravno, tačka mržnjenja i isparavanja važe za atmosferski pritisak). Voda je hemijsko jedinjenje. Malo ko ne zna njenu hemijsku formulu H2O, što znači da se njen molekul sastoji iz dva molekula vodonika (H2) i jednog molekula kiseonika (O). Njena gustina iznosi jedan kilogram po litru zapremine, odnosno 1000 kg/m3. I tu se najčešće završavaju znanja prosečno obrazovanog čoveka o vodi kao supstanci. Međutim, dobrim poznavaocima odavno je jasno da je voda NAJNEOBIČNIJA, NAJPARADOKSALNIJA I NAJANOMALNIJA supstanca na Zemlji! Ovaj zaključak izveden je na bazi davno stečenih saznanja o ovom hemijskom jedinjenju i ni u čemu se ne kosi sa zvaničnom naukom. Pogledajmo u čemu se sastoje te poznate neobičnosti, razmotrivši usput malo bolje sastav, strukturu i osobine vode.

Voda je jedna od najrasprostranjenijih supstanci na Zemlji. Možemo govoriti o svojevrsnoj sveprisutnosti vode. Ona pokriva više od 3/4 Zemljine površine i prosečno čini više 3/4 telesne mase živih organizama (da li je ova podudarnost slučajna!?). Ako bi se sabrale sve vode mora, okeana, reka, jezera i močvara, zatim podzemne i atmosferske vode, kao i sva voda koja je zaleđena ili “zarobljena” u sastavu čvrstih materija Zemljine kore, dobila bi se količina od 2·1018 (ili dve milijarde milijardi) tona! Kad bi se sva ta voda ravnomerno raspo-redila oko naše planete, dobio bi se vodeni omotač visok dva kilometra, koji bi opasivao celu Zemlju. Voda predstavlja relativno mali deo ukupne Zemljine mase, jer se u unutrašnjosti naše planete nalaze veoma guste materije u ogromnim količinama, ali na površini i u blizini površine Zemlje voda je zaista veoma mnogo zastupljena. Izvorske, podzemne i rečne vode uglavnom sadrže rastvorene soli kalcijuma i magnezijuma. To su tzv. slatke vode, a u zavisnosti od toga da li sadrže malo ili mnogo ovih soli dele se na meke i tvrde. Vode mora, okeana i slanih jezera (slane vode) sadrže pretežno natrijum-hlorid (kuhinjska so), a zatim hloride i sulfate magnezijuma. Inače, iako je bezbojna tečnost, voda u debljim slojevima i većim količinama može imati plavu, modroplavu ili zelenu boju, zavisno od toga da li se u njoj “ogleda” nebo ili zelenilo. Sve drugačije boje potiču od prisustva raznih rastvorenih materija ili zagađenja, kao što je npr. mutna braon boja zbog zemljanog mulja, ili različite boje koje nastaju dospevanjem nekih (najčešće ekološki štetnih) materija u vodu.

Voda je neophodna za život. Ona ne samo de čini najveći deo telesne težine svakog (pa i ljudskog) organizma, već su sve žive ćelije ispunjene vodenim rastvorima i potopljene u vodene rastvore. Suvozemna bića “suva” su samo spolja, pa i to prividno! O pravom suvom organizmu na našoj Planeti ne može se ni govoriti. Nije moguća ishrana ni jednog živog bića ako bi se iz nje isključila voda.Život kakav poznajemo nemoguć je bez vode.
Nijedna materija na Zemlji nema takvu sposobnost kruženja kao voda. To je materija koja se neprestano transformiše i stalno “putuje”. Može duže da “miruje” jedino kad je “zarobljena” u čvrstim materijama, ili zaleđena u polarnim prostranstvima. Ipak, postepene klimatske makropromene i geolološke transformacije učinile su da više nema ni kapi vode koja nekad nije bila zamrznuta ili “ugrađena” u čvrstu materiju. U morskim, okeanskim i jezerskim vodama neprestano se dešavaju strujanja, kako “u horizontali”, tako i “u vertikali”. Podzemni i nadzemni vodotokovi neprestano teku vučeni gravitaciom. Voda sa svih vodenih površina stalno isparava i na temperaturama mnogo nižim od tačke ključanja. Istina, to isparavanje je mnogo sporije nego pri ključanju i naziva se sublimacija, ali se ponovo treba setiti da su vodene površine na Zemlji ogromne. Isparena voda odlazi u atmosferu gde formira razne vrste oblaka i nakon kondenzacije pada na tlo u vidu atmosferskih padavina (kiša, sneg, itd.). A onda opet ispočetka - i tako neprekidno. Naravno, događa se da voda u toku kruženja bude “potrošena” od strane neke biljke ili životinje. I ta voda se opet vraća u prirodnu cirkulaciju, izlučivanjima ili raspadanjem organizma po uginuću. Napomenimo da ovo kruženje vode nije nikad teritorijalno lokalizovano. Morske i vazdušne struje (koje nose oblake) čine veoma komplikovanu “putnu” mrežu vode koja mnogostruko opasuje Planetu. Može se reći da na Zemlji verovatno nema ni jednog-jedinog molekula vode koji mnogo puta nije obišao čitavu Kuglu zemaljsku, “upamtivši” pri tom mnogo toga iz Zemljine istorije duge više milijardi godina! Neki od molekula iz čaše vode za piće verovatno se već nalazio u telu dinosaurusa, pterodaktila, mamuta i ko zna čega sve još. Ali, ne brinite, nema potrebe da se nad ovim “zgadite”, takav molekul ionako ne možete razlikovati. Uostalom, možda ste upravo popili molekul vode koji je svojevremeno “prošao” kroz nekog od svetskih velikana.

Inače, pored kvalitetnih bunarskih i izvorskih voda, za piće, ishranu i ličnu higijenu često se koriste vode koje se u vodovodnim postrojenjima prethodno “dorađuju”. Pod ovim se podrazumeva mehaničko, hemijsko i bakteriološko prečišćavanje i kontrola, kao i eventualno dodavanje nekih bitnih materija. Tehničke vode, namenjene upotrebi u nekim tehničkim sistemima (npr. kotlovska i druga postrojenja) moraju takođe da se prilagode tim potrebama, usled čega se takođe prečišćavaju, dekarbonizuju, demineralizuju itd. Najčistija voda dobija se destilacijom. Takva voda ima primene u tehnici, medicini i farmaciji, ali nije dobra za piće, ishranu i zalivanje. Inače, tehnologija prerade voda za različite potrebe predstavlja veoma ozbiljnu i opsežnu oblast naučnog i stručnog delovanja savremenog čoveka.


[You must be registered and logged in to see this link.]

ONO ŠTO MNOGI NE ZNAJU
Većina ljudi zamišlja vodu kao “prostu” mešavinu njenih molekula H2O. Međutim, hemičari odavno znaju da to nije tačno. Molekuli H2O međusobno su povezani u ogromne i vrlo složene molekulske strukture, nalik džinovskim prostornim mrežama, koje se nazivaju asocijacije. Voda je u stvari tečni kristal. Iako je u svetu do sad urađeno na desetine istraživanja strukture vode, ni dan-danas ona nije potpuno razjašnjena. Bolje rečeno - hemijska struktura “obične” vode nešto je što se i dalje mora istraživati i na čemu se dosta radi u velikim svetskim institutima. Istina, neka od pravila kojih se voda drži prilikom građenja molekulskih struktura već su poznata. Zna se npr. da se atomi vodonika i kiseonika ne nižu u proizvoljne lance, već grade ugao od približno 120O (sl. 1.a). Moguć “isečak” jedne molekulske asocijalne vode prikazan je na sl.1. b.




Inače, ove složene molekulske strukture vode nisu nešto što se ne menja. One mogu poprimati veoma različite forme. Na njih utiče temperatura, prisustvo drugih materija u vodi, čak i mehanički uticaji (potresi, mešanje, pljuskanje i padanje vode itd.). Za objašnjenje nekih fenomena o kojima ću kasnije govoriti vrlo je bitno shvatiti da su te strukture vrlo složeni elektrodinamički sistemi, podložni uticajima električnih i magnetnih polja, čak i kad su intenziteti tih polja veoma mali.

Teško je naći jedinjenje koje je toliko prisutno u svakodnevnom životu, a o čijoj strukturi nauka toliko malo zna, kao što je slučaj sa vodom. Uzgred, često se za nešto krajnje lako i jednostavno kaže da to predstavlja “luk i vodu”. Izgleda da je sa ovom komparacijom narodna mudrost načinila grešku. Kao što smo upravo videli voda se nikako ne može smatrati prostom, kao uostalom ni luk (barem zbog toga što se i on većim delom sastoji od vode!). Vodonik, koji ulazi u hemijski sastav vode, zaista jeste najprostiji hemijski element po atomskoj strukturi (jezgro mu se sastoji samo od jednog protona, a elektronski “omotač” čini jedan - jedini elektron). Međutim, vodonik je istovremeno i najneobičniji hemijski element. On je osnova građe čitave Vasione - u njoj ima ubedljivo najviše vodonika. Zračenje koje emituje vodonik ima talasnu dužinu od 21 cm, što je istovremeno i tzv. svetska konstanta zračenja zajednička za celu Vasionu. Neki se nadaju da bi ova talasna dužina radio-zračenja morala biti poznata svakoj eventualnoj inteligenciji, ma gde bila u Svemiru, pa bi mogla da posluži kao osnova komunikacije sa vanzemaljskim razumom.

Nijedno hemijsko jedinjenje nema toliko varijeteta kao voda. Sem običnog vodonika (protijuma), čije se atomsko jezgro satoji samo od jednog protona, postoje i vodonikovi izotopi koji u jezgru imaju i jedan neutron (deuterijum), odnosno dva neutrona (tritijuma). Pored toga, kiseonik takođe ima još dva prirodna izotopa (pored običnog kiseonika). Ma koji kiseonikov izotop može u kombinaciji sa dva atoma bilo kojih vodonikovih izotopa da gradi vodu. Ovo znači da postoji ravno 18 različitih varijeteta vode. Danas se može i veštačkim putem proizvesti još nekoliko kiseonikovih izotopa, pa broj mogućih varijeteta vode prelazi stotinu. Ipak, pored obične vode, koju gradi običan vodonik sa običnim kiseonikom, postoje još dve naročito bitne vrste vode. To je najpre tzv. teška voda (deuterijumska voda), gde je ulogu običnog vodonika preuzeo deuterijum. Jedna tona vode iz gradskog vodovoda sadrži oko 150 grama teške vode. U morskim vodama ima još nešto više, ali je zato lednici visokih planinskih masiva sadrže dvadesetak puta manje. Teška voda je neophodna za usporavanje neutrona koji u nuklearnim reaktorima izazivaju fisiju urana. Pomoću nje se nuklearne reakcije drže pod kontrolom. Druga vrsta vode koju ćemo još pomenuti jeste tritijumova voda, ali nje ima neuporedivo manje i od deuterijumove vode. Inače, svi varijeteti vode liče na običnu vodu, ali se međusobno ipak razlikuju u nekim osobinama (tačka mržnjenja i ključanja, gustina itd.). Naravno, mi nismo u mogućnosti da pogledom ili ukusom opazimo prisustvo i količinu drugih varijeteta u običnoj vodi.

Voda je najsnažniji poznati rastvarač. Istina, postoje i takve materije za čije je rastvaranje potrebno koristiti neki drugi rastvarač, ali voda ipak “drži prvo mesto”. U prirodi praktično i nema procesa u kojima na neki način ne učestvuje voda. Rude i minerali u svoj svojoj raznolikosti nastaju zahvaljujući vodi. Složene biohemijske reakcije u živim organizmima bez vode se ne mogu zami-sliti. Na oblikovanje reljefa Zemlje najviše je uticala voda skidanjem i odno-šenjem materijala, kao i strpljivim hemijskim i rastvaračkim delovanjem. Bez vode ne samo da ne bi bilo života, već ne bi bilo ni prekrasnih reljefnih oblika kojima Zemlja obiluje. Ova izuzetna rastvaračka sposobnost vode može se pripisati jedino njenoj strukturi, tj. molekulskim asocijacijama o kojima je prethodno bilo govora. Smatra se da su ove džinovske molekulske strukture sposobnije da privlače druge atome i molekule nego molekuli bilo kog drugog rastvarača. Pri tom se molekuli vode trude da stvore takvu strukturu koja će omogućiti najveću postojanost rastvora. Međutim, naučnici koji se bave teorijom rastvora i strukturom vode i dalje imaju pune ruke posla.

Specifična toplota vode (toplota koju treba dovesti jednom kilogramu materije da bi joj temperatura porasla za jedan stepen) znatno je veća od specifične toplote ogromne većine supstanci, što se takođe objašnjava složenošću molekulskih asocijacija u vodi. Štaviše, gotovo da je zanemarljiv broj onih supstanci koje imaju veću specifičnu toplotu od vode (npr. gasovi vodonik, helijum i amonijak). Istovremeno, vrednost specifične toplote vode višestruko je veća od specifičnih toplota praktično svih ostalih tečnih i čvrstih materija. Zahvaljujući tome voda je fantastičan akumulator toplotne energije, i regulator globalnog energetskog bilansa Planete. Kad bi specifična toplota vode imala manju vrednost (što bi u odnosu na druge materije bilo sasvim “logično”), klimatski uslovi na Zemlji bili bi bitno izmenjeni, a život kakav poznajemo najverovatnije nemoguć. Zahvaljujući ovoj osobini voda se masovno koristi u različitim oblastima tehnike kao radna materija u termoenergetskim postrojenjima, zatim kao rashladno sredstvo u raznim tehničkim sistemima (poput toplotnih motora), kao prenosnik toplote kod centralnog grejanja i toplotne regulacije itd. Znoj koji izlučujemo takođe najvećim delom sadrži vodu i zato predstavlja odlično prirodno rashladno sredstvo organizma, koje prilikom zagrevanja i isparavanja odnosi višak toplote.


[You must be registered and logged in to see this link.]

ANOMALIJE I PARADOKSI OBIČNE VODE - Prvi deo
Može se reći da su anomalije i paradoksi, baš kao čuda i misterije, takođe deo našeg Sveta. Možemo zapravo smatrati da je anomalnost ili paradoksalnost neke pojave u stvari njena prava suština, a to što mi ne možemo da je rastumačimo i shvatimo pitanje je koje se ne tiče same pojave, već valjanosti naših teorija i pogleda na Svet. Sve bi ovo još bilo i razumljivo da su anomalije i paradoksi “ravnomerno” raspoređeni na mnoštvo pojava kojima smo okruženi. Međutim, u ovo se naročito ne uklapa voda. Najčudnije i jeste to što je voda “pokupila” za sebe nesrazmerno veliki broj anomalija i paradoksa. Gotovo da nema hemičara koji vodu neće staviti na pravo mesto rang-liste anomalnosti i neobičnosti supstanci. Međutim, anomalije i paradoksi osobina i ponašanja vode ne iscrpljuje se u hemiji! Razmotrićemo neke od onih koji su odavno poznati, ali se o njihovoj čudnovatosti obično ćutalo. Inače, zvanična nauka je do sad svoju nesposobnost da nešto razjasni i uklopi u postojeću logiku obično “pokrivala” ćutanjem i neprimerenim proglašavanjem za dokoličare i šarlatane svih onih koji su i dalje pokušavali da se bave paradoksalnim i anomalnim pojavama. Srećom, uvek je bilo naučnika (ili, bolje rečeno PRAVIH naučnika) koji nisu marili za napade ozvaničenih naučnih “dušebrižnika”, već su išli dalje. Danas su se na tom polju stvari već umnogome izmenile.

Kad se pomenu anomalije vode, svi se sete one za koju su čuli u osnovnoj školi. To je anomalija promene gustine pri mržnjenu tj. pri očvršćavanju. Što je voda hladnija, gustina joj je sve manja, jer se i ona hlađenjem skuplja kao i druga tela. Međutim, za vodu ovo pravilo važi samo do četiri Celzijusova stepena iznad nule. Ako je hladimo i dalje, ona počinje da se širi! I kad se na nula stepeni sasvim zaledi, očvrsla voda (led) ima zapreminu oko 9% veću nego pre početka hlađenja. Sasvim dovoljno da “kao od šale” popucaju čak i jake metalne cevi, blokovi i hladnjaci automobilskih motora i gotovo svaka posuda u kojoj se voda zaledi. Led je, dakle, ”širi” od vode, pa zato upire u zidove cevi i posuda, ali veoma čudi i sila koju on uspe da ostvari. Treba se npr. zaista pomučiti da se polupa liveni blok ogromnog kamionskog motora, a vodi je za taj “posao” potrebno samo da se u njemu zamrzne! I ovo je jedan od načina na koji voda razara stene i oblikuje reljef Planete, znalačkom upornošću veštog i strpljivog majstora.

U vezi sa ovom anomalijom vode valja skrenuti pažnju na još jednu pojavu. Pošto je led “širi” nego odgovarajuća količina vode, to znači da mu je gustina manja. Zbog toga on pliva na vodi. Ovo je razlog što se vodene površine zalede po površini, a sav podvodni biljni i životinjski svet normalno nastvlja život u vodi ispod leda. Štaviše, sloj leda i snega koji po njemu eventualno napada postaje svojevrsna izolacija i štiti vodu od daljeg zaleđivanja. Kad bi se voda prilikom mržnjenja ponašala “normalno”, život bi bio nemoguć u vodama koje se bilo kad lede. S obzirom na ekološke međuzavisnosti, ne bi se moglo reći da bi za ostatak živog sveta to bilo nevažno. Sem toga, ova pojava omogućuje da reke i dalje nesmetano teku ispnod leda. Kad bi reka bila skroz zaleđena na nekom delu svog toka, pristižuća (nezaleđena) voda morala bi da traži nov put.

Upravo pomenuta anomalija vode susreće se još i kod livenog gvožđa, bizmuta i antimona. Međutim, kod ovih materijala ona nema ni približno isti značaj kao kod vode. Sve druge supstance prilikom hlađenja i očvršćavanja sma-njuju svoju zapreminu, tj. povećavaju gustinu.

Anomalija širenja vode pri hlađenju i mržnjenju uglavnom je poznata još iz osnovne škole. Čak i predškolska deca znaju da led pliva. Međutim, malo ko zna da su tačke mržnjenja i ključanja vode takođe - anomalne!
Vodonikova jedinjenja nazivaju se hidridi. Svi hidridi elemenata iste grupe periodnog sistema hemijskih elemenata imaju osobine koje podležu vrlo preciznim zakonitostima. Ovo se može reći i za hidride elemenata šeste grupe, kamo spada kiseonik. A hidrid kiseonika je - voda. Ostali elementi šeste grupe takođe grade hidride čiji su molekuli po sastavu identični sa molekulom vode: hidrid sumpora - H2S, hidrid selena - H2Se, hidrid telura - H2Te, hidrid polonijuma - H2Po itd. Kod svih hidrida uočava se stroga zakonitost promene osobina, na osnovu koje bi se recimo mogla predvideti tačka topljenja nekog od njih pre nego što se izmeri, samo na osnovu poznavanja tačke topljenja ostalih. U taj red jedino se ne uklapa voda (opet!). Kad bi se i voda držala toga reda i poretka, koji važi za sve ostale hidride, morala bi da mrzne čitavih stotinu stepeni ispod nule, a da ključa već na osamdeset stepeni ispod nule! Na tzv. sobnim tempe-raturama tad bi svaka kap vode bila u vidu dobro zagrejane pare. Ovo znači da na našoj Planeti ne bi bio moguć apsolutno nikakav život, bar ne u nama shvatljivom smislu. Tako beživotna planeta ne bi ni približno podsećala na ovu koju poznajemo. Ovo dakle nije samo anomalija, već i svojevrstan paradoks: svet kojim smo okruženi, uključujući i nas same, uopšte ne bi bio moguć kad bi se voda ponašala onako kako treba! Tu se sad već postavlja pitanje imamo li prava, makar i u ime naučnih istina, da određujemo šta je u Prirodi “normalno”, a šta nije. Očigledno je da TVORAC nije mnogo mario za to kako ćemo mi objašnjavati Svet, već se potrudio da upravo taj Svet bude što je moguće raznovrsniji, čudnovatiji i oživotvoreniji!

Kad već govorimo o tome kako je voda u svakom slučaju prilagođena životu, pomenimo još jednu osobenost vode. Ni jedna druga supstanca ne traži toliku količinu toplote za otapanje kao led. Prilikom mržnjenja ta toplota se vraća okolini. Ovo mnogo utiče na klimatske prilike, a time opet - na život. Naravno, u pozitivnom smislu. Da to nije tako, prelazi između godišnjih doba bili bi nagli i veoma neprijatni za vegetaciju i život uopšte.

Sve upravo pomenute anomalije vode takođe se tumače kao rezultat njene strukturne složenosti. Velike i neobično složene molekulske asocijacije utiču da se voda ponaša “mimo” pravila. Srećom, to ponašanje je u interesu života i Sveta u kome živimo.

Bilo bi neumesno govoriti o neobičnostima i anomalijama vode, a ne pomenuti hidrostatički paradoks. Istina, ova pojava važi i za ostale tečnosti, ali to ni najmanje ne umanjuje njenu paradoksalnost. Iako je davno dobio “pravo građanstva” u nauci, pa i u svakodnevnom životu, hidrostatički paradoks u stvari nikad nije objašnjen. On je tipičan primer prihvatanja jedne neobjašnjivosti kao nečeg sasvim normalnog i uobičajenog, samo zbog toga što se ona u realnom svetu jednostavno - dešava. Zagriženi skeptici i banalni materijalisti podjednako ne veruju u ono što se (po njima) ne dešava, kao ni u ono što se (opet po njihovom mišljenju) ne može objasniti. Hidrostatički paradoks je savršen način za dokazivanje neopravdanosti takvih razmišljanja. Sem toga, on je svojevrstan faktor intelektualnog izjednačavanja osnovca i inženjera, jer ni jedan ni drugi ne znaju da ga objasne, a obojica mogu da ga kao pojavu dokažu. Podsetićemo se u čemu se sastoji ovaj paradoks.


[You must be registered and logged in to see this link.]

FENOMEN MEMORIJE VODE - VODA PAMTI! - Prvi deo
Jedan od najpoznatijih naučnih časopisa u svetu, čuveni britanski nedeljnik “Priroda” (“Nature”) objavio je 30. juna 1988. godine članak u kome je bilo reči o “degranulaciji ljudskih bazofila koji su putem izuzetno blagog rastvora uneti u anti-serum”. Tekst je potpisao francuski naučnik Žak Benvenist, istraživač u francuskom Nacionalnom institutu za zdravlje i medicinska istraživanja (INSERM) na univerzitetu Južni Pariz, kao i još dvanaestorica naučnika iz poznatih svetskih laboratorija u Kanadi, Izraelu i Italiji. Reklo bi se da se jednom tako potpisanom naučnom članku nema šta prigovarati, bez obzira o čemu se u njemu govori. Međutim, uredništvo časopisa je mimo ustaljene prakse dalo i sopstveni komentar, u kome se otvoreno izražavala neverica u rezultate eksperimenata prikazane u tom članku! Šta se zapravo krilo iza tog terminološki stručnog i komplikovanog napisa, kada je uredništvu izgledalo tako čudno i neverovatno, bez obzira na potpise tako velikog broja priznatih naučnika iz institucija velikog svetskog ugleda?

Pomenuti francuski naučnik Ž. Benvenist je par godina pre objavljiva-nja spornog članka otkrio kod najobičnije vode jedan čudan i zaista neverovatan fenomen, a to je ništa manje nego - sposobnost pamćenja. Drugim rečima, voda se “seća” prisustva materija koje su u njoj nekad bile rastvorene, čak i onda kad u njoj više nema ni jednog molekula takvih materija. Ovo “sećanje” manifestuje se tako što voda koja je, recimo, nekad sadržala u sebi biološki aktivnu mate-riju i dalje deluje na žive sisteme (organizme) slično kao da se ta materija u njoj još uvek nalazi! Istini za volju, mnogi bi se jednoj ovakvoj tvrdnji začudili kad bi je neko neosnovano postavio. Međutim, Benvenistovo otkriće bilo je zasnovano na konkretnim eksperimentalnim rezultatima. Štaviše, svi istraživači koji su uz Benvenista potpisali tekst izvršili su više puta iste eksperimente (i to u tri različite laboratorije u svetu) nemajući pri tom mogućnost međusobnog kontakta. Dobijeni rezultati eksperimenata u svim slučajevima su se podudarili, pa u njihovu verodostojnost nije moglo biti sumnje! Tek tad je tekst i mogao da bude objavljen u “Prirodi”, ali se oko ovog otkrića ipak “podigla prašina” u naučnom svetu. Ovo ne mora da čudi ako se uzme u obzir da se “buka” dizala i oko manje važnih otkrića.

Benvenist je proučavao dejstvo supstanci koje izazivaju alergije (to su tzv. alergeni) na bela krvna zrnca, zvana bazofili. On je ova krvna zrnca izlagao jednom antiserumu rastvorenom u vodi, koji izaziva otpuštanje hemijskih histamina smeštenih u granulama u njihovoj unutrašnjosti. Time ova krvna zrnca postaju degranulisana, što menja njihovu reakciju na neke hemijske boje. Tako se lako moglo postići praćenje procenta degranulacije zrnaca u zavisnosti od “jačine” rastvora, tj. od stepena razređenosti antiseruma u vodi. Međutim umesto da se sa stepenom razređenja biološka aktivnost antiseruma (tj. degra-nulacija bazofila) smanjuje, kako bi ispod nekog “praga” sasvim prestala (što je trebalo da se pronađe), dogodilo se nešto zaista neobično: biološka aktivnost se sasvim dobro osećala i kad je rastvor toliko razređen da se u njemu više nije ni teoretski mogao naći nijedan molekul antiseruma. To je znači1o da nešto čega više nema deluje kao da je još uvek tu! Ovaj efekat jedino se mogao objasniti ako bi se vodi pripisala sposobnost PAMĆENjA, premda se ni takva sposobnost nije mogla objasniti. Eksperimentalni rezultati su, dakle, bili tu, nije im se imalo šta prigovoriti, pa nije nikakvo čudo što je sve to delovalo zastrašujuće na “čiste” materijaliste. Da nije bilo pouzdanih eksperimenata cela stvar bi bila ignorisana (možda i s pravom) kao najobičnije šarlatanstvo, ali ovako su se “profesionalni” skeptici i pristalice “uprošćenog materijalizma” našli u situaciji da možda prvi put u istoriji nauke imaju pred sobom konkretan i naučno verifikovan eksperimentalni dokaz o dejstvu nečega što ne postoji (barem u “standardnom” smislu te reči)! Onda nije nikakvo čudo što su mnogi pokušali da ospore Benvenistovo otkriće, ali, srećom po nauku - bezuspešno.

Pogledajmo kako je tekao Benvenistov eksperiment. On je sa svojim saradnicima u serijama ponavljao razređenja rastvora anti-seruma, i potom merio procenat degranulacije bazofila koje je izlagao dejstvu tog rastvora. Ako u jedan litar vode sipamo deseti deo litra antiseruma, onda kažemo da je tu razređenje antiseruma l:l0. Ako sad iz tako razblaženog rastvora opet uzmemo deseti deo litra i sipamo u litar čiste vode, dobićemo razređenje koje iznosi 1:102 (tj. jedan prema sto). Ponovimo li isti postupak još jednom, dobićemo razblaženje od 1:103 (tj. 1:1000), što znači da je u takvom rastvoru na hiljadu delova vode jedan deo rastvorene supstance. Ako sve to ponovimo 10 puta, razređenje će biti 1:1010 (što znači jedan prema deset milijardi). Benvenist je sa saradnicima na ovaj način razređivao rastvor anti-seruma, merio degranulaciju bazofila i rezultate ucrtavao na dijagram. Ono što se sa tog dijagrama moglo uočiti bilo je povremeno opadanje procenta degranulacije do nekih relativno nižih vrednosti, da bi se pri daljem razređenju rastvora njegova biološka aktivnost ponovo povećavala čak do nivoa bliskih početnoj aktivnosti, tj. onoj aktivnosti koju je imao nerazblažen rastvor na samom početku eksperimenta. Drugo je pitanje zašto se javljala ova skokovitost u aktivnosti (na to ćemo se vratiti kasnije), ali je zanimljivo da biološka aktivnost nikako nije opadala do nule, što bi se pri nekom stepenu razblaženja logično moralo očekivati. Benvenist i saradnici utvrdili su da već pri razređenju od 1:1014 u vodi više ne može biti nijednog molekula biološki aktivne supstance, pa bi prema tome svako dalje eksperimentisanje bilo besmisleno. Ako ne pre, rastvor bi barem na ovom stepenu razređenja morao da izgubi svaku biološku aktivnost. Međutim, to se nije dogodilo. Nastavilo se sa daljim razređivanjem, ali se opet sve ponavljalo: biološka aktivnost se i dalje ne samo sasvim lepo osećala, već je pri pojedinim stepenima razblaženja dostizala i takve vrednosti kao da je rastvor ponovo jako obogaćen biološki aktivnom supstancom!

[You must be registered and logged in to see this link.]

FENOMEN MEMORIJE VODE - VODA PAMTI! - Drugi deo
Benvenist i saradnici razblaživali su “rastvor’” do odnosa 1:10120. Naravno, videli smo da već pri razblazenju od 1:1014 samo hipotetički možemo govoriti o rastvoru (otud je u prethodnoj rečenici ova reč i stavljena pod navo-dnike), pa je svako naredno razblaženje lišeno mogućnosti da se u njemu nađe makar i jedan molekul rastvorene supstance. Koliki je tek broj 10120 (dakle broj koji posle jedinice ima 120 nula) može se shvatiti ako se uzme u obzir da savremena nauka procenjuje kako se u čitavom Univerzumu nalazi ukupno oko 1060 svih elementarnih čestica! Međutim, Benvenist i saradnici otkrili su još jednu interesantnu pojavu, od koje će na neki način zavisiti moguće objašnjenje ovih fenomena. Primećeno je da rastvor gubi svoju biološku aktivnost ukoliko prilikom razređivanja nije bio protrešen u trajanju od desetak sekundi. To znači da će voda “upamtiti’” prisustvo rastvorene materije ukoliko se ta materija bolje pomeša i čisto mehanički promućka.

Može se reći da je ovo otkriće jedno od najvažnijih ikada učinjenih otkrića u nauci. Zato nimalo ne čude pokušaji da se ono ospori. Uostalom, izve-stan inercijalizam u nauci ipak ima neku svrhu. Bez njega bi šarlatanstvo čitavu nauku gurnulo na stranputicu neznanja. Čak se i sam Benvenist čudio dobijenim rezultatima i tim povodom napravio zanimljivo (mada neadekvatno) poređenje. On je, naime, tvrdio da su dobijeni rezultati slični situaciji kad bi se automobil mogao startovati sa nekoliko kapi vode iz Sene u koju je prethodno bio zamočen ključ tog automobila! Neki duhovitiji skeptici primetili su da bi na ovaj način čajevi, mleko, sokovi i drugi napici mogli biti zamenjeni potpuno razblaženim “rastvorima”, pa bi se time postiglo da jedna šolja nekog napitka zadovolji potrebe više hiljada korisnika. Naravno, iako ovakva poređenja mogu biti ilustrativna, ipak se moraju prihvatiti kao šale.

Međutim, neki drugi, mnogo ozbiljniji skeptici, nisu olako dizali ruke od Benvenistovih rezultata. Sam časopis “Priroda” organizovao je reviziju dobijenih rezultata, na koju je samouvereni Benvenist dobrovoljno pristao. Istini za volju, ekipa koja je bila zadužena za proveru Benvenistovih eksperimanata konačno je uspela da dobije ono što je i želela - negativan rezultat. Požurilo se da se o tome obavesti naučna javnost, ali se ubrzo saznalo i za “drugu stranu medalje”. Pod psihološkim pritiskom i upornošću “lovaca na greške”, Benvenist i saradnici najzad su pogrešili, pa je ekipa za proveru rezultata konačno “dobila” ono što je htela i to odmah iskoristila. To je ipak bilo kratkog veka, jer su Benvenist i njegovi saradnici, kao i mnogi drgi naučnici širom sveta, nastavili sa svojim eksperimentima i redovno dobijali rezultate koji su jasno govorili da voda ipak ima sposobnost pamćenja. Naravno, i dalje postoje oni koji sumnjaju, ali treba se setiti da ima i onih koji još uvek veruju kako je Zemlja ravna ploča oko koje se kreću ostala nebeska tela!

Međutim, tek sad dolazi ono što je najinteresantnije u celoj ovoj priči. Benvenist uopšte nije prvi čovek koji je otkrio fenomen memorije kod vode! On je jedino imao tu sreću da se oko ovog otkrića “napravi buka” u naučnom svetu, pa čak i u široj javnosti. Izgleda da bez takve “galame” malo koje otkriće može da ugleda svetlost dana u smislu naučnog i šireg prihvatanja. Sva je sreća što je čovečanstvo ipak dovoljno evoluiralo, pa se naučnicima barem više ne sudi kad načine velika otkrića. Ipak, preterana i uporna sumnjičavost naučnog elitizma često uspeva da zaseni vredna otkrića i njihovu naučnu verifikaciju prolongira decenijama, ponekad čak i vekovima.

Nemački lekar S. Haneman osnovao je još 1790. homeopatsku medi- cinu, čiji je osnovni princip da se “slično sličnim leči”. Lekari homeopati smatraju da su sva obolenja uzrokovana određenim stanjima organizma kao psihološko -fizičke celine. Različiti poremećaji te celine kod raznih ljudi različito se manifestuju, ali je svaki organizam snabdeven “programima” za borbu protiv njih. Problemi nastaju ukoliko se ti “programi” ne aktiviraju blagovremeno. Naravno, slično tumačenje obolenja danas je prihvaćeno kod mnogih alternativnih oblika lečenja, ali i od strane mnogih lekara koji primenjuju zvaničnu medicinu.

Međutim, ono što je u homeopatiji specifično, jeste upotreba izuzetno razblaženih lekova, čiije se mnogostruko razblaživanje vrši na sličan način kao što je i Benvenist razblaživao rastvor biološki aktivne materije. Drugim rečima, homeopati najčešće toliko razblažuje svoje lekove da njihovo prisustvo u vodi postaje zanemarljivo ili čak nemoguće! Postavlja se pitanje kako je onda uopšte moguće njihovo dejstvo? Mnogo pre Benvenistovog otkrića, homeopati su smatrali da dejstvo tako razblaženih rastvora više nije zasnovano na uobičajenim biohemijskim interakcijama, već da je ono svedeno na neku vrstu informacijskog dejstva na organizam. Drugim rečima, lek samo unosi informaciju koja izvrši “okidanje” potrebnog programa za borbu protiv bolesti, a proces ozdravljenja se potom obavlja potpuno prirodno.

Potvrdu za ovakvo tumačenje homeopati nalaze u činjenici da se ozdravljenje pod dejstvom homeopatskih lekova vrši obrnutim redom u odnosu na pojavu simptoma i razvoj obolenja. Tako se, recimo, najpre (i veoma brzo) popravlja opšte psihičko stanje pacijenta, a potom redom nestaju simptomi i problemi obrnuto od redosleda njihovog pojavljivanja. Inače, da bi se to postiglo, lekari homeopati za spravljanje svojih lekova upotrebljavaju supstance koje bi kod zdravog čoveka proizvele iste simptome koje u stvari tim lekom treba lečiti! U ovome i jeste suština principa “slično sličnim lečiti”. Kad su veoma razblažene, te supstance, po mišljenju homeopata, neće pogoršati stanje, ali će čisto informatički (ili kibernetički) animirati prirodne odbrambene mehanizme i navesti ih da se suprotstave obolenju, kako bi organizam doveli do potpunog izlečenja.

Konkretnu potporu ovakvom shvatanju lečenja lekari koji primenjuju homeopatiju nalaze u poznatom fizikalnom zakonu rezonanci, koji tvrdi da svako telo može apsorbovati one frekvencije koje je sposobno i da emituje. Ovaj zakon se smatra opštevažećim u svim oblastima fizike: od mehanike, preko elelektrodinamike, do atomske i kvantno-talasne fizike. Pored toga, isti zakon važi i kod drugih pojava, koje se proučavaju u okviru raznih prirodnih nauka. Delovanje zakona rezonancija uočava se i u ekonomskim, kao i raznim drugim kretanjima u ljudskom društvu, pa se otud može smatrati jednim od opštevažećih zakona u našem Svetu. Otud se čini sasvim logičnim da je njegova analogijska primena moguća i u medicini, što homeopati u stvari i čine. Oni, dakle, smatraju da su obolenja i supstance koje ih izazivaju međusobno rezonatni fenomeni, a za takvo shvatanje i savremena molekularna biologija ima sasvim realna objašnjenja.

[You must be registered and logged in to see this link.]