Treci svetski rat - poslednja vremena

SVA PROROČANSTVA APOKALIPSE ( VI.)


TREĆI SVETSKI RAT I APOKALIPSA NEMAČKIH PROROKA

U okviru teme 2012. postoje mnoga svedočenja koja govore o Trećem svetskom ratu koji će opustošiti planetu bez objašnjenja drugih uzroka osim tkzv. „ljudskog faktora“ . Tako govori nekoliko proročanstava savremenih nemačkih proroka. Neka od ovih predvidjanja ili proročanstava se opisno podudaraju sa 2012 godinom Apokalipse, ali su neodredjena u vremenskom periodu. Ono što je veoma važno, mnogi dogadjaji koje su predvideli, pre pola veka zaista su se dogodili, baš kako je predvidjeno u proročanstvima, posebno na Balkanu.

Najviše svedočanstava govori o početku novog svetskog rata napadom Amerike na Iran, koji će se rasplamsati ograničenom upotrebom nuklearnog oružja. Potom će se rat proširiti i zahvatiti celu planetu. Kako sada stoje političko-vojni odnosi na Bliskom istoku uz stav Amerike prema Iranu, reklo bi se da nismo daleko od svega što je prorečeno.

Evo kako budućnost vide austrijski i nemački vidovnjaci i profeti.

Alojz Irlmajer (Alois Irlmaier) U knjizi : – „ Jedan čovek govori, šta vidi „ (1950) kaže: „ Rat počinje napadom Amerike na Iran !

Svi će da se pozivaju na mir , Šalom ! A onda će se dogoditi jedan Blisko-istočni rat koji će planuti iznenada . Velike pomorske flote stajaća jedna prema drugoj u Sredozemnom moru, neprijateljski napeto. Medjutim, fitilj će se zapaliti na Balkanu – buretu baruta. Ja vidim veliki dogadjaj koji će se tamo odigrati , jedan krvavi bodež vidim kako leži ! Tada će početi bitka za bitkom. Masivne vojne trupe marširaće sa Istoka u Beograd, a zatim će se sjuriti na Italiju .

Istovremeno tri oklopna klina severno od Dunava munjevito će upasti u zapadni deo Nemačke u pravcu Rajne bez ikakvog upozorenja. To će se dogoditi iznenada i narod će u divljoj panici bežati na zapad. Mnogi automobili će zakrčiti puteve, a umaknuće oni koji budu mogli ići poljskim putevima. Spasiće se i oni koji budu ostali kod kuća. Kada prethodnice oklopnih armija stignu na autoputeve, automobili im neće biti prepreka, jer će ih sve pregaziti. Ja ne vidim iznad Regensburga više nijedan most preko Dunava. Od velikog Frankfurta neće preostati ništa. Dolina Rajne biće porobljena najviše iz vazduha.

Tada će doći i odmazda preko velike vode. Istovremeno će Žuti zmaj prekriti Aljasku i Kanadu, ali neće ići dalje.

Dva čoveka će doneti jednu treću veliku promenu. Oni će biti plaćeni od drugih ljudi. Jedan koji je ubica, je mali crni čovek , a drugi je nešto veći sa svetlijom bojom kose. Ja mislim da će se to dogoditi na Balkanu, ali to ne mogu tačno reći. Dogodiće se treće ubistvo, a posle njega opšti rat. Rat će početi u zoru i sve će se odigrati veoma brzo.

Tri udarna vojna klina vidim kako nadiru : donji klin vojske dolazi od Bemena (pokrajina u Istočnom delu Nemačke) kroz šume.

Sveštenik otac Norbert Bakmund (Pater Norbert Backmund) dopunjava proročanstvo Irlmajera : “ Neće neprijatelj doći prekoDunava, već će ga zaobići i doći na Severo-zapad u Naabtal i Oberpfalz ( Pokrajine) i tamo će napraviti svoje komandno mesto . Vidim kako će grad Landau na reci Isar, biti teško razoren kroz jednu (zalutalu )bombu – raketu, koja će slučajno pasti na njega.

Dalje priča Irlmajer :

“ Drugi udarni klin će ići direktno preko pokrajine Saksen (Sachsen) na Zapad , a treći sa Severoistoka na Jugoistok . Dan i noć žuriće Rusi u oblast Rura ( Ruhrgebiet) gde su velike peći i kamini !? (Atomske i druge centrale) Ali tada vidim zemlju kao jednu kuglu preko koje lete beli golubovi i potom ispred mene vrlo veliku količinu peska svuda okolo. I tada će padati neka kiša sa žutom prašinom, koja nadoći kao zid.

Zlatni grad ( Prag ) će biti uništen i tada počinje sve: Kao jedan žuti konopac ići će od zaliva talas. Biće jedna svetla noć kada budu počeli da bacaju .

Tenkovi će još ići, ali oni koji budu sedeli u njima će sasvim pocrneti. Tamo gde padne ništa neće ostati više živo, ni drvo , ni žbun, ni trava ni stoka, sve će biti uvenulo i crno.

Ali kuće će još stajati. Kako, ja to ne znam i ne mogu da objasnim . Biće jedna duga kolona, i ko sa njom bude išao, umreće.

Oni koji budu preko, neće moći nazad, a koji bi hteli tamo, neće moći dalje. Tada će se nešto srušiti kod vojne kolone i oni će morati svi na sever. Sve što budu imali kod sebe oni će baciti . Više se neće vraćati nazad. ”

O vizijama Artura Hibšera (Arthur Hübschers) kaže Irlmajer: “ Sve će ići vrlo brzo . Od Dunava do obale vladaće sivilo. Dve velike kolone izbeglica uspeće još da predju reku. Treća će biti izgubljena i biće od neprijatelja okružena, i tada će doći beli golubovi i padaće odjednom samo žuto sa neba. Od zlatnog grada kretaće se kao veliki konopac horizontom do velike vode prema velikom zalivu. U tom kovitlacu biće svega . Tamo gde će svi ići, jedan grad će postati gomila kamenja. Ime ne smem da kažem ....”

Dalje proročanstvo Ilmajera glasi : “ Rojevi golubova dizaće se sa peska . Dva čopora pristignuće u borbenu oblast sa Zapada prema jugozapadu.… Eskadra će skrenuti na sever preseći put trećoj armiji . Od Istoka sva će se zemlja tresti od gusenica . Ali u tenkovima su svi već mrtvi iako se vozila kreću dalje, dok se postepeno od sebe sva ne zaustave. I ovde će letilice baciti njihove male crne kasete. One će eksplodirati pre nego što padnu na zemlju i iz njih će se širiti jedan žuti ili zeleni dim ili prašina . Na šta bude pala na čoveka, životinju ili biljku to će biti mrtvo. Jednu godinu potom nijedno živo biće ni čovek, ni životinja, ni ptica, neće moći kročiti u ovu oblast, jer će biti smrtonosno.

Na Rajni će pohod biti definitivno zaustavljen. Od tri armije nijedan se vojnik neće vratiti kući. “ Na glavnu komandu će odozgo baciti nešto, vidim pored jednu crkvu na jednom brdu čiji oltar gleda na sever, vidim kako crkva gori.

Jugoistočna Bavarska će biti poštedjena , jer će je zaštiti ljubav Gospe od Altetingena ( Frau von Altötting) koja će sve pokriti svojim velom. Tu neće niko doći . Samo će gradjani doći na zemlju kod seljaka i izvesti stoku iz štala, koja je ostala od onih seljaka koji su otišli od svojih kuća. Oni će tu raditi i pomagati i drugim seljacima, koji nemaju dovoljno ruku za rad.

“Vidim tri velika grada koji će propasti . Jedan na jugu će propasti u blato (Venecija ?), drugi na severu će biti potopljen, a treći je preko vode. Grad sa velikim gvozdenim tornjem (Pariz) će biti razoren , i neki tamošnji ljudi će ga zapaliti . U zemlji čizme (Italija) će izbiti jedna revolucija . Ja verujem da je to jedan verski rat, zato što će mnogi vernici biti ubijeni . Iza Pape vidim jedan krvavi nož . Malo će ih preživeti od onih koji ne budu pobegli. Papa će se preobučen izvući i otići preko vode. Posle jednog vremena će se vratiti nazad, kada opet zavlada red.

Alpska država (Švajcarska) će biti od severa prema jugu malo povučena, srubljena, ali na istoku će biti mir. Države na Severnom moru će do Belgije biti ispod vode teško ugrožene. More će biti vrlo nemirno, talasi veliki kao kuće, valjaće se i meškoljiti kao da se voda kuva. Sva ostrva ispred obale će nestati i klima će se promeniti. Jedan deo Engleske će nestati, kada jedan avion baci u more jednu stvar. Tada će se dići more u vis kao da je čvrsti komad i opet će pasti nazad. Šta je to, ja ne znam ?

Tokom rata. Ili možda na kraju vidim na nebu jedan znak, jedan Krucifiks (raspeće) sa ranama, i svi će ga videti. Ja sam sve to video tri puta, i to dolazi sasvim sigurno.“

Proročanstvo vidovitog seljaka Volfganga Johana Beka (Wolfgang Johannes Bekh 1939 iz Kremsa - Austrija)

Pred početak Trećeg svetskog rata biće jedan veći ograničeni konflikt na Balkanu i razaranje Njujorka. Biće prolećno vreme:

“ Ogromni talasi u Sredozemnom moru biće izazvani atomskom eksplozijom i talasi će biti toliko visoki, da će se preliti u Jadransko more i krenuti obalom prema severu. Posledice će biti i kod nas vrlo velike.

Njujork će biti iznenada i neočekivano tokom rata sa nekim malim eksplozijama, koje će se dogoditi vrlo nisko, možda iz mora razoren. Imam utisak kao da će zgrade od jedne snažne oluje biti prosto oduvane. Ali u tim eksplozijama ja ne vidim nikakav plamen ili vatru. To će se dogoditi oko podneva po lokalnom vremenu.

Video sam sve detalje jasno i izuzetno precizno. Kod nas u to vreme još neće biti rata. Znam da kada budu prvi put davali saopštenje preko radija, ja ću se taman spremati da nešto pojedem.

Kod razaranja Njujorka video sam neverovatno precizno sve detalje u koje jednostavno čovek ne može očima verovati : Sve se dešavalo sa zadrškom mnogo puta sporije, nego u stvarnosti. Ceo grad sam video u detaljima kada je pao jedan tamni predmet na jedan voz odozgo. Ukočen sam gledao u taj predmet dok nije eksplodirao, ali to je više bilo sagorevanje – topljenje, nego eksplozija. U tom trenutku ja nisam shvatao šta se dešava. Kada je prvi predmet eksplodirao nekoliko kuća daleko odatle iza jedne velike, koja je licem okrenuta ka moru, nisu sve pale kao obično kada nešto eksplodira, već su se urušile kao i ostale okolo, sve koje su se videle sa mora. Sve je jednostavno nestalo, kao da je počišćeno. Nekako mi se u trenutku učinilo kao da su propale u zemlju od zemljotresa. ”

Šta je još video seljak iz Kremsa: „ Zvezde su padale sa neba kao lišće. To se odnosi na jedan dogadjaj čiji uzrok ne mogu da objasnim, ali koji bi posle nekoliko puta mogao ovako da opišem: Stajao sam na lepom vremenu u našem selu sa više ljudi, koje sam delom lično poznavao. Svi smo gledali nešto očekivano na nebu. Tada je počelo sunce da tamni. Svi su verovali, da se potom vide zvezde. Ali radilo se u stvarnosti o jednoj vrsti svetlosti - kao milioni svetlo-belih, padajućih svetlećih kugli - koje su prvo požutele, zatim crvenele i počele da padaju nešto dalje na istoku od nas.

Gde su one pale sve se odmah zapalilo i to : žitarice, šume, trava, i mnoge kuće na koje su pale. Mi smo pojurili da pokušamo nešto ugasiti, ali to nije bilo moguće. Onda sam pogledao oko sebe i video sam dokle mi je pogled, išao samo garež i dim kako se diže u vis. Tokom konačne bitke, zbog stalnog pomeranja fronta u mome kraju više nije bilo niti jedne cele kuće.

Sve se dešavalo na početku prvenstveno izmedju komunističkih saveznika i Kine pretežno sa pokretljivim brzim tenkovima, najviše u oblasti u Češkoj i oko nje. „

Volfgang Bek , seljak iz Kremsa je u avgustu 1979 godine , prilikom posete svom selu , kako pričaju imao sledeću viziju :

„ Raširio je ruke prema dalekim konturama Bohemskih šuma i pričao o 3.Svetskom ratu. On je objašnjavao još jednom detalje , ali nije mogao da kaže tačan redosled dogadjaja. Video je više lokalnih ograničenih pojedinačnih ratova , kao naprimer u Jugoslaviji i Bugarskoj i o razaranju Njujorka.

Video je gradjanski rat u Italiji i Saveznoj republici Nemačkoj, istočno od Rajne. Na vrhuncu rata,kau svedoci njegove priče, Rusi su umarširali u Italiju kroz Alpe i Kartne. Amerikanci se neće umešati i pored očekivanja svih. Totalni rat sa američkim učešćem započeće tek u Saudi Arabiji, gde će Amerikanci zauzeti sva naftna polja i izvore nafte, ali će izvuči deblji kraj pošto će ih Rusi tamo napasti i oterati.

Poljska će se umešati protiv Rusa kao saveznik zapadnih zemalja. Rusi će je pregaziti i u munjevitoj akciji ući u Nemačku. Zapamtio sam detalje - tenkove sa ravnim kupolama i neka velika oklopna vozila sa gusenicama na kojima su stajale rakete. Oni će biti postavljeni kod Zwettl-a i Grossgerungs-a, ali neće biti borbi.

Na kraju će napasti i Kina, pričao je Bek i tek tada će početi i rat u Nemačkoj. Kina će doći tenkovima na Zapad, da pomogne, ali se tamo njima neće obradovati. Završnica rata trajaće samo nekoliko dana, ali će biti grozna. Zatim je govorio o nemačkom caru koga će na kraju rata Nemci sami izabrati i koji je kao dete slušao Hitlerove govore. !? „

/Izvor: Terra Germania /
/Prevod: S.Maričić/

[You must be registered and logged in to see this link.]

SVA PROROČANSTVA APOKALIPSE (VII.DEO)

OVO NEĆETE PROČITATI NIGDE OSIM OVDE !

Uhvatite se čvrsto za stolicu i pogledajte šta očekuje Evropu !

PROROČANSTVO STEVANA BOGIĆA 1912-te

/sa nemačkog preveo
Slobodan Maričić /

Nepoznati tada 24- to godišnji Srbin Stevan Bogić za vreme služenja vojnog roka u proleće 1912 godin uoči rata sa Turcima jedne večeri u kasarni u Kragujevcu imaju je snovidjenje Balkanskih i tri svetska rata ! Čudnim putevima ova Bogićeva proročanstva osvanula su u nemačkim i austrijskim novinama.

“ Za vreme moga služenja 1912 u kasarni u Kragujevcu legao sam jedno veče u krevet, i pošto se začula truba za povečerje, spustio sam pored sebe moju omiljenu knjigu „Sveto pismo“, koju sam čitao. Svetlo se ugasilo i ja sam zaspao. U toku te noči saznao sam kakve če zadatke srpski vojnik imati u predstojećem ratu. Sanjao sam jednog lepog čoveka sa bradom. Na reveru njegovog kaputa bilo njegovo ime : „Rodni“. On je u jednoj ruci držao „Sveto pismo“ a prstom druge ruke mi je pokazao meni inače poznati kapitel iz „Otkrovenja Jovanovog“ gde stoji : „ Andjeo je odleteo, i dato mu je da odveže četiri andjela koji su bili vezani na velikoj steni iznad Eufrata“ ( Otkr.09,14)

Rodni mi je objasnio da su ta četiri andjela Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska ! Onda mi je rekao : Vaše zemlje će zajednički stupiti u rat protiv turske carevine, pobedićete i zauvek ćete se osloboditi Turaka.“ Ali Bog je ovom hrišćanskom savezu dao moćne ključeve kojima ćete otvoriti vrata „Božijeg strašnog suda“. Ovaj rat na Balkanu prouzrokovaće dalje i ratove medju vama a potom jedan Svetski rat i to će biti Prvi od tri, koji će doneti svetu do tada nevidjeno razaranje i patnju.

Kada izbije Svetski rat zaratiće ceo svet i Srbija će na strani pobednika, ali će u velikoj krvi platiti cenu u tom ratu.

Ne dugo posle ovoga počeće i Drugi svetski rat u kome će ratovati i ginuti još više ljudi po celom svetu nego što je to bilo u Prvom. Taj Drugi će biti samo nastavak Prvog, kao što će Treći biti nastavak Drugog. „ Strašni Božiji sud odredio je da sva tri rata počnu nekako u vezi sa Balkanom i svuda će biti mrtvih srpskih vojnika !

Posle tog Trećeg svetskog rata, kada se sve okonča svojom voljom stvoriti mir i Carstvo na zemlji sa vladom koja će biti vlada ujedinjih naroda, a ceo svet će biti jedno veliko selo“ : završio mi je svoje kazivanje Rodni. Kada je truba zasvirala za budjenje i ustajanje ja se u snu rastadoh od toga duhovnog čoveka.

Toga dana ja pogledah naše novine gde sam pročitao da je izmedju Srbije i Turske zaključen jedan trgovački ugovor, ali ni najmanje nečega što bi o tom I. Balkanskom ratu govorilo, ja ne nadjoh u novinama.

Ali samo koju nedelju docnije sve podje kako mi je Rodni rekao. Tako mi je prošao taj prvi Balkanski rat, sa Turcima, pa drugi sa Bugarima i za to vreme svakih nekoliko noći Rodmi je dolazio u san donosio mi poruke, pokazivao karte i slike šta će se dogadjati, šta mene i moju okolinu i bližnje očekuje. Dočekao sam i Prvi svetski rat i njegov završetak, sve kako je Rodni predskazao. Kada mi se javljao iako su prošle nekolike godine, on je izgledao jednako star , uvek sa lepom bradom i licem četrdesetogodišnjaka, kao prvi put kada mise prikazao. A ja sam stario. No da nije bilo njega , ja sigurno ne bih doživeo da ovo sve ispričam. Doživeo sam da živim u Jugoslaviji, ali je sve nekako mirisalo na rat i Rodni mi je ispričao kada će i kakav biti taj Drugi svetski rat. Tako kako mi je najavio sve se tako dogodilo. I to sam zahvaljujući njemu preživeo.

Ali jednom prilikom u snu Rodni mi je rekao da će Treći svetski rat biti najstrašniji od svih. On će doći iznenada, odjednom bez ikakve najave i svi će biti iznenadjeni.

U vreme kada bude ovaj rat trajao niko i nigde neće biti siguran. „ Vatrene , otrovne i smrtonosne kugle će dolaziti sa neba, izletati iz vode i sa zemlje, rekao mi je on.

Tvoja zemlja biće bojno polje najjačih , a broj mrtvih će biti veći od svih u ratovima do sada zajedno. Jednoga dana kada počne ana radiju će se čuti samo brujanje i ništa više, niko neće znati šta se u celom svetu dogadja.

Biće dosta preživelih, a to će biti oni koji budu mogli da predosete ovaj jezivi rat i katastrofu. Svi ćeprimetiti, ali niko neće obraćati pažnju na imene prirodnih pojava, nepodnošljivu toplotu ili drugde hladnoću, jaka strujanjanja vazduha i oluje I iznenadne velike zemljotrese.

Hrana i voda, voće i ostalo biće zatrovano . Skoro da neće biti mesta na zemlji gde će se naći ispravna voda i hrana.

Preživeće oni koji budu hranu i vodu budu sklonili da se ne zatruje, jer sve što ostane napolju biće smrtonosno. Biće mesta na zemlji gde ljudi ići i plaćati kilo zlata za litar vode ili veknu hleba.

Mnogi će se kajati što su bacali flaše umesto da su sih napunili vodom i zakopali u zemlju ili napunili burad u podrumima, umesto sa venom i rakijom sa pšenicom, kukuruzom i brašnom.

Kada sam pitao Rodnija koliko će dugo trajati taj pogrom (Treći rat), on mi je odgovorio : “ Neki od onih koji su rodjeni 1912. godine, kada ste vi Srbi, Crnogorci, Grci i Bugari otvorili vrata “Strašnog suda” doživeće i preživeće “Strašni Božiji sud” .

Tada će doći novo vreme, sve će reformisati, svet će se ujediniti, počeće novi sistem života, novi kalendar. Jedna religija, i samo jedan svetski jezik. Ljudski razum će spoznati jedan drugi jednostavan sistem ishrane. Medicina će napraviti najviše uspeha sa jednim pronalaskom i tako produžitit životni vek, ali sve to će potrajati dok dodje u red.

PODUDARNOST PROROČANSTVA TARABIĆA I DRUGIH

Ako ste pažljivo čitali prethodne nastavke videli veliku sličnost izmedju proročanstva Tarabića i ostalih proročanstava u mnogim detaljima. Spomenimo jedan posebno zanimljiv, gde se u Kremaskom proročanstvu govori o sukobu Rusa i Italijana, koji će se dogoditi na iznad naše teritorije !!!

U prvi mah prilično neverovatno iz nekoliko razloga, : Rusi i Italijani nisu susedi, Italijani ne poseduju energetske izvore, ni jedni ni drugi ne poseduju teritorijalne pretenzije prema drugoj strani, ali !?. Kako proročanstvo kaže sukobiće se iznad Srbije, što znači ili će Italijani krenuti prema Rusiji, ili, Rusi prema Italiji i na pola puta će se sukobiti dve vazdušne armade. Italijani ni izbliza ne raspolažu takvom vazdušnom flotom da bi mogli da pariraju Rusima, ali ne isključimo ovu mogučnost - da iz Avijana - najveće vazdušne baze SAD u Evropi, iz koje su inače poletale eskadrile bombardera da bombaruju Jugoslaviju i Srbiju, podju na Rusiju združene italijanske i američke vazdušne snage i otud, tumačenje Tarabića, da će se „Talijani sukobiti sa Rusima na nebu u blizini Kremana, a na zemlju će padati zapaljeni avioni i ugljenisani ljudi“ .

Zanimljivo je da se gotovo nigde ne pominje da će Nemačka, inače jedna od vodećih vojnih sila u Evropi i svetu učestvovati u Trećem svetskom ratu, koji će prethoditi Apokalipsi, kako kažu proročanstva. Medjutim, ta zemlja će biti jedna od najviše opustošenih zemalja u predstojećem sukobu, govore proročanstva. Jednostavno biće „bukvalno pregažena“ ruskim tenkovima, kao i Belgija, Poljska, Češka, Francuska i sve što se nadje ruskim armijama na putu, prema izlazu na Sredozemno i Jadransko more.

Kada već pominjemo Jadransko more, nezaobilazan je kao i uvek Beograd. Delovalo mi je prilično zastrašujuće, kada sam pročitao da će ruski tenkovi projuriti kroz Beograd ! Medjutim, čitajući dalje stoji sledeće : Rusi će se preko noći naći u Beogradu i odatle krenuti put Jadrana i drugim pravcima, kako bi pokorili celu Evropu. I dalje : „U Beogradu će im se pridružiti SRBI“ ! Ništa više od toga, pa moramo špekulisati pretpostavkom, da će srpski dobrovoljci krenuti sa Rusima, da bi oslobodili okupirane srpske zemlje, a iz ovih i Republike Srpske ostali dobrovoljci „ radi naplate dugova“ . Hm, zvuči neverovatno i opasno, ali kada budete videli donje karte koje su izradili nemački profeti, analitičari i verovatno vojni poznavaoci , možda se budete složili sa ovom prepostavkom.

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Ruske tenkovke armije se spajaju u Beogradu, i pogledajte njihov put kroz
bivše jugoslovenske republike ! Šta mislite hoće li biti srpskih dobrovoljaca ?
Pošto Turska članica NATO-a napada Grčku, Rusi šalju jednu armiju u pomoć.

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Jedna od tri čelične armade o kojima govore
nemačka proročanstva pokorava Severnu Evropu

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

I Kremansko proročanstvo se slaže sa nemačkim ili obrnuto :
Rusi će zauzeti Istanbul, zauzeti najvažnije izvore nafte na
Bliskom istoku i pobediti Amerikance, koji će ih napasti
kako bi povratili svoje interesne zemlje

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Nemačka će iako će se proglasiti neutralnom , biti pregažena
iz više pravaca. Ono što će zadesiti Nemačku biće repriza
osvajanja Nemačke u II. Svetskom ratu, ali malo groznija

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Ono što je crveno obojeno predstavlja teritorije
osvojene od Rusa. Deo Bavarske i Austrije biće poštedjen.

[img][You must be registered and logged in to see this link.]
img]

Francuska će takodje biti okupirana, Pariz sa
Ajfelovom kulom sravnjen sa zemljom

[You must be registered and logged in to see this link.]

TEORIJE O 2012

Apokalipsa, potop, smak sveta, kosmičko resetovanje planete zemlje, dolazak Hrista, Strašni sud ; sve su to pojmovi koje već desetak godina sve češće nalazimo u literaturi, medijima, razgovorima, teorijama i raspravama na TV, u crkvenim propovedima i slično.

Prosečnim ljudima danas jedino je jasno, da se svi ovi dogadjaji vezuju za datum 21.12.2012. godine, ali ne i šta će se zaista tada dogoditi.

Religiozni su ubedjeni u povratak Hrista, koji će kako se kaže u napred citiranoj knjizi “Otkrovenja” pobediti oslobodjeno Zlo, koje će skoro uništiti čovečanstvo i sve one koji veruju ili koji su umrli ili nastradali verujući i ne odričući se Njega Bogočoveka i Oca Mu, prevesti u novi svet, u Raj.

Ljubitelji misticizma ili oni skloni tumačenjima svetskih zbivanja iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kao posledicama različitih kosmičkih zakona, ubedjeni su da će se sudbina planete staviti na iskušenje, nekim kosmičkim mističnim prirodno – kosmičkim dogadjajem – pojavom neke komete, asteroida ili meterita po kosmičkim zakonima koji će izazvati biblijska razaranja na zemlji i vratiti točak evolucije unazad.

Oni koji su usmereni na tumačenja ekonomsko-političkih analitičara skloni su da veruju u neočekivano brz nastanak globalne ekonomske krize, koja će dovesti do sveopšteg rata koji će opustošiti planetu i gotovo zatrti ljudsku rasu.

Zagovornici postojanja drugih – vanzemaljskih civilacija imaju dva scenarija,
prvi : da će se konačno okriti tajna postojanja vanzemaljaca koji će doći iz paralene dimenzije u kojoj žive dugo “pored” nas i da će nam preneti mnoga od svojih naprednih znanja koja će za čovečanstvo predstavljati tehnološku, kulturnu, naučnu, istorijsku, religioznu i kosmičku revoluciju – evolucioni i civilizacijski skok zemaljske rase u - budućnost.

Drugi : je invazija iz kosmosa prema ljudima neprijateljski raspoloženih vanzemaljaca koji nebrojeni broj godina tragaju za novom planetom pošto su svoju uništili. Tako će nastati sukob naše i neke druge civilizacije, koji će izvesno biti surov i apokaliptičan, sa neizvesnim završetkom.

Surovo pragmatični, naučno usmereni analitičari i čitaoci smatraju da je život na zemlji nastao sudarom dva ili više kosmičkih tela, pa će se jednom, ali nepoznato kada, život na zemlji isto tako i okončati. Možda 2012., možda sutra ili za hiljadu – dve godina.

Čemu verovati ?
Zašto o tome uopšte razmišljati ?
Treba li se na neki, bar psihološki ili na neki drugi način pripremiti za dolazeće ?

Može li se o svemu tome govoriti razumljivim jezikom za svakog prosečnog čitaoca, sa odgovorima koji će u sebi imati iz svih gore navedenih teorija poneki razumljivi odgovor, argument za ili možda protiv.

Naravno da može.

I to ćete naći na ovoj stranici uz napomenu, da sa ove strane vaš sagovornik stoji na stanovištu, da će se 2012 godine sasvim izvesno dogoditi nešto značajno, nešto epohalno za ljudsku rasu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

NUKLEARNA KATASTROFA U “BLAGOJ VARIJANTI”




Bilo kog trenutka, pa i dok ovo čitate moguć je scenario izbijanja nuklearnog rata negde na planeti. Mogućnost izbijanja “ lokalnog “ sukoba je deset puta veća nego globalni konflikt. Medjutim i lokalni konflikt može da se pretvori u noćnu moru za celu planetu.

Šta donosi budućnost u trenutku kada imamo više strana koje su jedna prema drugoj usmerile svoje atomske projektile ? Indija nišani na Pakistan i obrnuto. Severna i Južna Koreja, zatim Izrael i Iran, Kina i Tajvan, preskačemo SAD i Rusiju sa desetinama ciljeva i Evopu sa svojim nuklearnim potencijalom i mnogim mogućim uzrocima izbijanja sukoba.

Naučnici su izračunali da postoji dvanaest scenaria koji bi svakog trenutka mogli da izmene dalju sudbinu sveta.

Opasnost jedne planetarne atomske katastrofe nije otklonjena , ali je značajno smanjena dovorom najvećih sila SAD, Rusije i Kine. Medjutim kako stoje stvari sa razmenom nuklearnih bombi u sukobu neke dve suprostavljene države ?

Već samo jedna eksplozija prouzrokovala bi široke posledice na mnogo načina. Bomba bačena na Hirošimu, čija je snaga eksplozije odgovarala količini 15. hiljada tona Trinitrotrotila (TNT) prourokovala je vazdušni udar nadzvučne brzine, koji je u blizini mesta detonacije čak i betonske gradjevinske sravnio sa zemljom. Toplota i pritisak eksplozije bio je za ljude u krugu od jednog kilometra momentalno smrtonosan. Od posledica direktnog ozračenja ili indirektnog izlaganja radijaciji umrlo je u toku nekoliko nedelja stotinaka hiljada ljudi, a u decenijama posle preko dvesta hljada ljudi. I ove procene nisu pouzdane jer je zbog ratne pometnje veliki broj izbeglica napustio velike gradove, dok je u iste došao veliki broj drugih iz ostalih krajeva zemlje.

I šta bi se dogodilo, kada bi se dogodilo ?

Kao prvo trenutna nestašica hrane na duži vrenski period.

Ukoliko bi eksplodiralo samo tuce bombi snage onih bačenih na Hirošimu i Nagasaki u nekom kratkom ograničenom ratu, eksplozije bi imale globalne posledice. To je naprimer mogući scenario sukoba izmedju Indije i Pakistana.

Prema najnovijim procenama Davida Olbrajta sa Instituta za nauku i internacionalnu bezbednost i Roberta S.Norisa sa Akademije za prirodne resurse i člana Saveta za istraživanja nuklearnih potencijala, Indija poseduje izmedju 50 i 60 projektila sa atomskim punjenjem i dovoljno plutonijuma da u kratkom vremenu napravo još toliko.

Pakistan poseduje oko 60 projektila sa atomskim punjenjem, a obe zemlje intenzivno i dalje razvijaju svoj nuklearni ponecijal. Iz sprovedenih testova koje su obe zemlje izvršile u nadzemnim I podzemnim eksplozijama, procenjeno je da je razorna moć njihovih atomskih bombi otprilike ravna ili nešto veća od snage bombi bačenih na Hirošimu.

Tri američka atomska fizičara sun a bazi sopstvenih istraživanja napravili scenario potencijalnog sukoba ove dve zemlje i posledica po njih i svet.

Ukoliko bi obe zemlje istrošile svoje trenutno postojeće potencijale, dakle jedna na drugu lansirale sve projektil koje poseduju , dakle oko stotinu, u obe zemlje bi odmah poginulo najmanje 20 miliona ljudi. U narednih mesec dana broj ozračenih bi se popeo na oko 100 miliona. Potom bi usledila dalja katastrofa : Eksplozije bombi bi podigle u atmosferu najmanje pet miliona tona pepela u gornje deo zemljine atmosphere. Uticajem vetra i vremena vazduh zagadjen ozračenim sadržajima prašine u roku od dve nedelje bi obišao sve kontinente i zavisno od eventualnih padavina, dužine zadržavanja zbog uticaja vetra ostavio posledice zagadjivanja lokacija gde bi uništio većinu flore i faune. Na mestima gde sun a planeti vetrovi slabiji ili već prema godišnjim dobima, sunčeva svetlost bi mogla biti umanjena i do 50 % na duži period, čak i do godinu dana.

Pored toga bi se temperature na zemlji u mnogim regionima zbog ovoga postepeno smanjivala, padavine bi se smanjile tačnije u nekim regionima bi bile manje u drugima veće, što bi uticalo na prinose poljoprivrednih kultura, ratastvo i sve druge oblike prozvodnje biljnih kultura za ishranu. Kako danas skoro jedna milijarda ljudi nema dovoljno hrane zbog čega milioni dece i bolesnih svakodnevno umiru, zbog nedostatka hrane za svet svaka pomoć nerazvijenima bi izostala zbog čega bi još najmanje jedna milijarda ljudi bila izložena smrti zbog gladi.

Naravno ne treba posebno naglašavati da bi posledice zračenja daleko više puta nadmašile černobilsku katastrofu, te bi bi se u svetu broj ozračenih ljudi u manjoj ili većoj meri, zavisno od blizine mesta sukoba i atmosferskih uticaja, takodje merio stotinama miliona, sa više decenijskim posledicama na ljudsku genetiku.

Iz ovog kratkog priloga može se lako proceniti kakve bi posledice imao sukob velikih sila čiji je atomski potencijal stotinama puta veći od dve pomenute dve zemlje, a snaga atomskih bombi višestruko veća od bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

/Philip Yam/
Prevod : S.Maričić


Pogledajte ovaj klip koji prikazuje eksploziju hidrogenske bombe po imenu "CAR" ili "Veliki Ivan". Ova proba je izvršena 1963 godine u Sibiru, bomba je bačena iz aviona sa visine od preko deset hiljada metara. Snaga bombe je bila 50 megatona, što je u istoriji najjačja nuklerna bomba do sada , mada SAD tvrde da Rusija ima bombu od 100 megatova. Radi poredjenja bomba bačena na Hirošimu imala je 5 kilotona , doje bomba car 4.000 puta jača od bombi načenih na hirošimu. Posle detonacije ove bombe sve u krugu od 10 kilometara je sravljeno sa zemljom a vazdušni, toplotni i talas radijacije dosegao je u prečniku 180 kilometara. Vazdušni stub dima, pepela i gasova dostogao je visdinu od 30 kilometara i prešao atmosferu zemlje. Posle ovoga eksperimenta SSSR- je obustavio druge probe sa hidrogenskim bombama. Zamračenje sunčeve svetlosti u visini od 15% trajalo je više meseci na severnoj hemisferi zemlje. Naučnici više zemalja su smatrali da se negde na teritoriji SSSR-a dogodio zemljotres velike razorne moći. Informacija o bombi otkrivena je tek pet godina docnije.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Posle dolaska na stranicu YOU Tube , pritisnite naslov i sačekajte aktiviranje filma koje traje nešto duže od uobičajenog vremena.

[You must be registered and logged in to see this link.]

UVOD U GEOPOLITIKU
Ko nam je kriv što smo kuću izgradili nasred carskoga druma.
Jovan Cvijić

Geopolitika analizira uticaj površine zemlje, podneblja, sastava tla i ostalih obeležja geografskog područja na narode i političke oblike zajedništva, od polisa do saveza država, imperija i pseudoimperija. Ona time objedinjuje humanističke i prirodoslovne nauke. Termin geopolitika potiče od grčke reči gea koja označava zemlju, te reči politika u značenju javna, državna stvar, a što dolazi od termina polis koji znači grad, državu. Onaj ko se bavi javnom stvari, tj državnim poslovima, morao bi samim time sve svoje lične interese da podredi toj javnoj stvari. Termin je skovao Rudolf Kelen krajem XIX stoleća. On je bio član švedskog parlamenta i politiolog sa Univerziteta u Upsali. Prema Kelenu, geopolitika je nauka o državi kao geografskom organizmu ili pojavi u prostoru, dakle o državi kao zemlji, teritoriji, području ili najizrazitije kao zemljištu. Kao politička nauka, ona postojano ima u vidu državno jedinstvo i time doprinosi razumeću bića same države.

Prema nemačkom geopolitičaru Karlu Haushoferu, geopolitika je nauka o zavisnosti političkih zbivanja od tla. Ona se zasniva na geografiji, osobito političkoj, kao nauka o političkim prostornim organizmima i njihovoj strukturi. Geopolitika želi dati oruđa za političko delovanje i biti putokaz u političkom životu. Time ona postaje umetnička nauka koja je sposobna da vodi praktičnu politiku do nužnog mesta odskoka od čvrstog tla, jer samo tako će ovaj skok slediti od znanja do umeća, a nikako do neznanja odakle je skok dalji i opasniji. Geopolitika hoće i mora postati geografska savest države.

U obadve definicije država je određena kao živi organizam, dakle organizam koji podleže zakonima biologije. Iz povesnog iskustva znamo da se države rađaju, dosežu zrelost, pa i nestaju. Pojedine države secesijom bivaju teritorijalno osakaćene, druge doživljavaju nasilnu smrt kao i živa bića, a treće odumiru lagano u agoniji usled unutarnjih protivrečnosti i dekadencije. Geopolitičar stoga razmatra ceo organizam u dinamici koja odgovara biologiji i živim bićima. Otuda geopolitika može da predvidi buduće događaje, da ukaže na opasnosti koje prete nekom narodu i državi. Ona daje savete kako se odbraniti od tih pretnji.

Već kod Aristotela nailazimo na tragove geopolitičkog mišljenja. On je isticao da država mora usaglasiti tlo ili zemljište na kome je i narod koji je sačinjava. Aristotel veli da je ostrvu Krit zbog njegove pozicije suđeno da bude dominantno nad Grčkom, a tu dominaciju ostvaruje pomorskim saobraćajem od kojeg je uveliko zavisila merkantilna i demokratska Atina. Međutim, takva zavisnost nije važila i za Spartu, budući da je bila agrarna i aristokratska grad-država.

Hipokrat u svom značajnom traktatu O vazduhu, vodama i mestima govori o narodima koji žive na granici između Evrope i Azije: Ti narodi se razlikuju među sobom više od onih koje smo razmatrali zbog promene godišnjih doba i zbog prirode podneblja. (Nije poznato o kojim se narodima radi, jer taj deo traktata nedostaje). Uostalom, uslovi zemlje odgovaraju i ljudskim uslovima. Gde godišnja doba pokazuju upadljive i česte promene, u tim oblastima zemlja je veoma divlja i nejednaka. Tamo ćete naći mnogo šumovitih planina, nizina i ravnica. Gde se godišnja doba ne razliku mnogo, teren je jednoobrazan. Isto se događa i sa ljudima, ako tome obratimo pažnju. Ima fizičkih konstitucija sličnih šumovitim planinama, bogatim izvorima, druge su konstitucije slične sušljivim i neplodnim predelima, a treće opet mestima bogatim livadama i močvarama ili pak liče na ravnicu, na go i suv teren.

Valjanost ove tvrdnje može se uočiti i kroz razlike u telesnoj građi, karakteru i crtama ličnosti gorštaka, dakle onih koji su rođeni u gorama i planinama, u odnosu na one ljude koji žive u ravnicama. Prvi su krševiti, mršavi i stameni, a drugi teže oblosti i gojaznosti. I njihovi pogledi na svet su različni. Na primer, Jovan Cvijić u knjigama Balkansko poluostrvo i Psihičke osobine južnih Slovena uspostavlja četiri etnopsihička tipa kojim se mogu razlikovati pripadnici etničkih zajednica na teritoriji južnih Slovena. Od toga su dva etnopsihička profila najbolje opisana: dinarski tip kojim se odlikuju dinarski, krševiti i planinski predeli, i centralni ili rajinski tip koji je karakterističan za nedinarske kosovsko-metohijske, moravsko-vardarske, šopske, južno i zapadno makedonske predele južnih Slovena. Dinarski kao ratnički etnopsihički tip odlikuju patrijarhalni etos, čojstvo i junaštvo, moralno načelo odbrane slabijeg od jačeg, usmerenost ka smislu života i prezir ka egocentričkom skupljanju dobara na račun bližnjega, dok centralni ili rajinski tip karakterišu tome suprotne osobine ličnosti: mazohizam, identifikacija sa agresorom, ropski mentalitet, ravnodušnost prema patnji sopstvenog naroda, poniznost prema autoritetu, farisejski karakter roba koji želi postati gospodar ali mu to zaveka izmiče, te težnja ka zadovoljenju svojih homeostatičkih motiva – egocentrizam koji obesmišljava život.

Godine 1934. Miloš Mladenović u delu Šta je geopolitika veli da prvi trag geopolitičkog mišljenja u Srbiji predstavlja monografija O Srbiji (1887) Vladimira Karića. U tom delu opisana je zemlja, priroda, narod i država Srbija.

Jedan slavni geopolitičar je tvrdio, a sa namerom da predoči značaj geopolitike, da bi se povest sveta na istovetan način ponovila kada bi Bog kojim čudom ponovo stvorio Zemlju onakvu kakva ona jeste, sa istim odnosom vodenih i kopnenih površina. To svakako predstavlja preterivanje koje je izneto u polemičke svrhe, ali nije daleko od istine.

Geopolitika je bila prognana iz svih univerziteta i škola mišljenja u Evropi nakon završetka II svetskog rata. U skoro svim enciklopedijama sveta objavljenim nakon 1945. godine može se pročitati da je geopolitika kvazi nauka koju su osnovali i najviše se njome bavili pseudonaučnici Trećeg rajha, te da je ta kvazinauka bila zloupotrebeljena u određivanju hegemonskih ciljeva Trećeg rajha. Ove tvrdnje nisu istinite, budući da je geopolitiku kao nauku osnovao Rudolf Kelen, švedski politolog, još krajem XIX stoleća. Nakon sloma bipolarne strukture sveta odjednom se otkrilo da su geopolitku razvijale i Sjedinjene države i Sovjetski savez. Otuda je krajnja svrha negiranja geopolitike kao nauke bilo lišavanje evropske pameti jednog moćnog sredstva nezavisnosti od hegemonije velikih sila i predviđanja političkih događaja.

Predmet geopolitike ili geopolitički subjekt može biti mali i veliki: grad, autonomna oblast, država, savez država, kontinent, okean, tj odnos kopna i mora. Slavni francuski admiral Raul Kasteks utvrdio je da je povest sveta povest rata mora protiv kopna, tj pomorskih sila protiv kopnenih sila. Voda čini 9/12 Zemlje, kopno 3/12. U tom smislu, mape nisu verodostojne. Stoga pomorske sile su u prednosti, jer raspolažu velikim manevarskim prostorom. Po pravilu, sve pomorske sile prožete su merkantilnim, pljačkaškim, pa i parazitskim porivima. U poslednja dva stoleća tome se dodaju materijalističke ideologije, a među njima i ideologija liberalnog kapitalizma. Kopnene sile su kristalisane oko stožera duhovnosti. Rat mora protiv zemlje je rat novca protiv božanskog elementa u čoveku, odnosno protiv težnje čoveka ka nečem višem i plemenitijem od puke tvari. Prednost pomorske sile imaju i iz slabosti ljudske prirode, tj podložnosti ljudi stihijama niskosti, kako bi rekao Platon, koji je i definisao čoveka kao mešavinu životinjskog i božanskog elementa. Takav je bio rat merkantilne, demokratske, pomorske sile Atine protiv agrarne, kopnene i aristokratske sile Sparte. Rat pomorske, merkantilne Kartagine protiv Rimske imperije koja se prvobitno kristalisala oko jednog metafizičkog stožera. Ali, kada je Rim prevazišao svoje prvobitne granice, originalni geopolitički prostor preobrazio je sopstvenu prirodu postajući pomorska, a time i parazitska sila osuđena na propast silom svakom parazitizma.

I Velika Britanija postavši pomorska sila potpuno je promenila svoju prirodu i postala merkantilna, kolonijalna i parazitska pseudoimperija. Iz ruševina Velike Britanije nastala je jedna druga pseudoimperija – Sjedinjene države. Krajnji cilj svake pseudoimperije, pa tako i one koju kontroliše bankarski kapital, jeste da zavlada celim svetom preko tzv. novog svetskog poretka. Posle I svetskog rata internacionala finansijskog kapitala, kojoj je služila Velika Britanija, preselila se iz Londona u Njujork. Otada Velika Britanija počinje da gubi sve svoje kolonije uz pomoć vašingtonske politike koja je pomagala sve oslobodilačke pokrete širom trećeg sveta, tj britanskog imperijalnog carstva. Sve te zemlje zapale su u novi oblik kolonijalizma nazvan dužnička ekonomija. Krajnji cilj dužničke ekonomije posve je uočljiv iz predloga vladajuće koalicije nemačkih demohrišćana i liberala Grčkoj, koja je zapala u dužničko ropstvo upravo zahvaljujući američkom finansijskom kapitalu, da proda svoja nenastanjena ostrva, preduzeća i zgrade.

Engleski geopolitičar Piter Ričard Roden je zapazio da bi jedna država ili imperija imala značajnu ulogu u svetu mora zadovoljavati nekoliko geopolitičkih uslova: centralni položaj, kompaktnu teritoriju i odgovarajuću širinu, slobodan prostor i slobodu kretanja svojih vojnih sila, te etničku homogenost. Niti jedan od tih elemenata Velika Britanija nije posedovala, izuzev možda centralnosti položaja, ali ne britanskih ostrva, već pomorske sile ili flote koja je suvereno vladala morima. Teritorija Velike Britanije je zabačena, etnički nehomogena, preuska za imperijalnu ulogu, te je bilo logično očekivati da se centar imperijalne moći preseli iz Velike Britanije na širu teritorijalnu i geopolitičku osnovu Sjedinjenih država.

Admiral Alfred Tajer Mejhan, osnivač američke geopolitičke misli, to je dobro uočio kada je napisao: Sjedinjene države i Velika Britanija imaju istu geografsku situaciju i to ih usmerava ka istome pravcu. Velika Britanija danas nije više samo ostrvo ili bar nije ostrvo sposobno da bude valjana osnova za stvarnu svetsku imperiju zasnovanu na hegemoniji morima. U tome je smisao geopolitičkog saveta da se odabere nova, pogodnija osnova za imperiju od Velike Britanije. Sjedinjene države poseduju gotovo sve tražene geopolitičke elemente izuzev etničke homogenosti. Taj nedostatak Sjedinjenih država nastoji se otkloniti stvaranjem veštačke nacije, tzv. američke nacije. Slične neuspele pokušaje činio je i Sovjetski savez kroz ideološku ideju o sovjetskom čoveku. U Sjedinjenim državama imamo nastojanje za rasnom ili etničkom integracijom, ali i projekat za stapanje svih tih razlika u jedinstvenu gomilu iskorenjenih ljudi, takoreći masu ljudskog bućkuriša lišenog svakog smisla. Cilj tog nastojanja je stvaranje veštačke američke nacije. Ali i pored tih nastojanja, danas smo svedoci rađanja zasebnih rasnih i etničkih samosvesti u Sjedinjenim državama. Čak se mogu uočiti i neki oblici separatističkih tendencija.

Direktor Instituta za strateška istraživanja Univerziteta u Harvardu, Semjuel Hantington (koji je preminuo 24.12.2008. godine u 81. godini života u Masačusetsu) veli da će se Sjedinjene države preobraziti u skup nacija nalik na Ujedinjene nacije - ukoliko se održe postojeće tendencije ka jačanju etničke samosvesti na američkom tlu. A prema zapažanju čuvenog mondijalističkog stratega Edvarda Litvaka, koje je izneto 1992. godine, najdalje za dvadeset godina Sjedinjene države će postati država trećeg sveta nalik na Brazil, sa uskim enklavama bogatstva okruženim rastućim okeanom sirotinje i bede. Svakako da ove reči Litvakove govore u prilog predviđanjima o krahu američke imperije koji će nužno uslediti nakon kraha dolara kao svetske valute. Jer, mondijalistički ideal unipolarnog sveta kojim će vladati arhetipom moći posednuta bankarska pseudoelita nije ostvarljiv bez globalnog sukoba, a niti održiv kao što je pokazalo iskustvo sa svim totalitarnim režimima, od fašističkih i komunističkih sistema za uništavanje ljudske slobode i mišljenja, pa sve do, najgoreg od svih, demokratskog totalitarizma; najgoreg, jer je reč o prikrivenom totalitarizmu i tajnoj vladavini uske, farisejske pseudoelite.

Opažanja Hantingtona i Litvaka zasnivaju se na činjenici da su postojeće rasne i etničke razlike u Sjedinjenim državama istovremeno i socijalne i klasne suprotnosti. Na jednoj strani je svet bogatih anglosaksonskih protestanata, a na drugoj svet sirotinje hispano i afro-američke, svet obuzet demografskom eksplozijom što preti da anglosaksonske protestante pretvori u manjinu. O razmeri tog klasnog jaza govori i dinamika preraspodele bogatstava u Sjedinjenim državama. Pre 20 godina 1% stanovništva Sjedinjenih država posedovalo je 23% nacionalnog bogatstva, dok danas 1% populacije poseduje preko 40% nacionalnog bogatstva. Prema tome, primetan je rast pohlepe kroz rast bogatstva jednih i osiromašenja i bede drugih, pogotovo one tihe većine belaca srednjeg staleža koji su prinuđeni pod sve većim teretom poreza, a sada i recesije, sa sve većom mukom plaćaju socijalni mir u Sjedinjenim državama.

Prema dobrom zapažanju američkog povesničara Kenedi Pola o uzrocima propasti imperija tokom povesti sveta, Sjedinjene države pate od hronične, smrtonosne boljke koja je oborila sve prethodne imperije, a to je rastuća disproporcija između finansijskih moći i finansijskih potreba za održavanje svetske prevlasti, tj imperijalne sile. Doduše, Sjedinjene države uspevaju da prevladaju ovu disproporciju, budući da raspolažu moćnim sredstvom masovne obmane kao što je hegemonija dolara koja je danas uzdrmana, jer je postalo svima očigledno da je dolar sredstvo bez pokrića, sredstvo hegemonije najveće vojne sile sveta. A, s druge strane, Sjedinjene države primenjuju jednu vrlo staru strategiju vladavine koju Kinezi zovu ubiti neprijatelja tuđim nožem. Tokom čitavog XX stoleća Sjedinjene države su uspevale da ostvare svoje geopolitičke ciljeve posredstvom tuđih žrtava, tuđih zalaganja. To je dobro primetio nemački general i negdašnji član generalštaba NATO pakta, Hajnrih Jordis fon Lohauzen kada je analizirao ishode vojne operacije Pustinjska oluja (1991) koju su Sjedinjene države i njeni saveznici bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sprovele protivu Iraka:

Samo oni koji površno osmatraju vojne pojave misle da je tučeni, napadani neprijatelj obavezno i istinski neprijatelj. U ratu, neprijatelj je onaj kome se želi naneti šteta. Volja nanošenja štete često ima za svoj predmet nekog drugog, a ne deklarisanog neprijatelja. Taj drugi uopšte nije izložen (vojnom) napadu. Naprotiv, biva proglašen za saveznika. I zato taj drugi ne uzvraća. Takvi saveznici često postaju učesnici rata koji predvodi jedan od saveznika, obično najmoćnija, hegemonska sila, koja stvara uslove za njihovu buduću zavisnost i uništenje izvora njihovog bogatstva. Procedura koja se sastoji u preobražaju saveznika u vazala tokom zajedničkog rata stara je koliko i svet. Rimljani su postali majstori u toj veštini. Danas ih zamenjuju Amerikanci. Takvim su se pokazali u oba svetska rata. U oba slučaja, pod isprikom da žele da unište nemačku silu - njihov bitni cilj bio je potčinjavanje Evrope. Pedeset godina kasnije SAD imaju zadovoljstvo da vide kako njihovi saveznici i komercijalni partneri finansiraju vojni pohod koji je pokrenut da bi ih zapravo još vise podjarmio. A Nemci, uzorni učenici atlantske klase, u tome su krajnje pedantni.

Kofi Anan, tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija, izjavio je odmah nakon što su prve bombe američkih i britanskih agresora pale na Irak: Ovo je tužan dan za Ujedinjene nacije i za svet. Moje misli su večeras uz irački narod i uz 370 humanitarnih radnika Ujedinjenih nacija koji su ostali u zemlji, i sa svima ostalima čiji su životi u opasnosti.

Nemci, doduše, nisu vojno učestvovali u operaciji Pustinjska oluja, ali su bili dužni da plate određenu svotu finansijskih troškova koja je prema računici Vašingtona iznosila oko 68 milijardi dolara, dok su Nemci izračunali stvarne troškove Pustinjske oluje i utvrdili da je njihov ulog mnogo manji, oko 30 milijardi dolara, ali su ćutke platili ispostavljeni i unapred određeni račun.

Posredstvom Pustinjske oluje Sjedinjene države su utvrdile monopol svojih kompanija i svoju hegemoniju nad Bliskim istokom, nad svetskim trezorom nafte koji pokreće svetsku industriju. Njihov cilj je bio i ostao da posredstvom tog monopola ucenjuju privrede i tehnologije koje zavise od nafte, od Evrope do Japana.

Temelje geopolitike postavio je britanski geograf sir Džon Helford Makinder u svom čuvenom predavanju u Kraljevskom geografskom društvu u Londonu pod naslovom Geografska osovina povesti (1904). Uočavajući da u današnje vreme po prvi put vidimo uzajamnu relaciju geografije i povesti, Makinder je definisao tročlanu hijerarhijsku strukturu planete. Reč je o tri velike zone koje određuju geopolitičku realnost Zemlje. Prva zona je tzv. srce Zemlje, a obuhvata Rusiju i značajan deo Kine. Reč je o jezgru evroazijskog kontinenta. Drugu zonu je nazvao polukružni pojas rubnih zemalja oko ovog jezgra. Nju čine Evropa, Bliski istok, Indija i druge rubne oblasti. Treća zona je zona ostrvskog prstena, dakle ostatak sveta. Prema dobrom zapažanju Makindera, ko vlada istočnom Evropom, taj upravlja srcem sveta; ko vlada srcem sveta, taj upravlja svetskim ostrvima; a ko vlada svetskim ostrvima, taj vlada celim svetom. Makinder je imao pravo kada je tvrdio da su svi veliki napadi na rubne zemlje oko srca sveta poticali od tog srca sveta. To svedoči povest, jer su iz srca sveta dopirali svi veliki napadi na Evropu, od hunskih i avarskih do najezde osmanske imperije koja je u dva maha dosezala čak i do Beča. Makinder je bio u pravu i kada je pisao da treba biti zahvalan za te napade iz srca sveta, budući da je odbrana od njih zahtevala jedinstvo i zajedništvo. Po prvi put u povesti pismenosti reč Evropljani pojavljuje se 732. godine povodom pokušaja prodora u Evropu arapskih osvajača kod Pirineja, tj u bici kod Poatjea 732. godine kada je vojna sila franačkog majordoma Karla Martela nanela poraz vojsci Omejadskog kalifata na čijem čelu je bio emir Abdul Rahman koji je u bici i ubijen. Tada je jedan anonimni monah zabeležio da su u toj bici kod Poatjea pobedili Evropljani. I tu reč Evropljani sa ushićenjem nekoliko puta je ponovio.

Međutim, Makinder je u potpunosti prevideo ulogu Rusije. Rusija nikada nije osvajala Evropu izuzev u II svetskom ratu silom vojnih operacija protivu nacističke Nemačke. Upravo je Rusija stolećima branila Evropu od tih pretnji koje su poticale iz jezgra sveta. O tome svedoči ruska pobeda na Donu, tj na Kulikovom polju 1380. godine nad azijatskom pretnjom oličenom u Mongolima kojima su se pridružili Litvanci. Dok su se u bici kod Poatjea 732. godine sukobile vojne snage ravne bataljonima, dotle su se na Kulikovom polju sukobile čitave armije, tj sve raspoložive vojne snage.

Povest odnosa zapadne Evrope prema Rusiji u poslednja tri stoleća obeležena je stalnim neprijateljstvom i agresivnim nastojanjem da se Rusija onemogući da izađe na topla mora. Severno more većim delom godine je pod ledom i nepogodno je za rusku flotu. Tu antirusku i antihrišćansku politiku zapadnih sila dobro je prozreo ruski povesničar Nikolaj Jakovljevič Danilevski u studiji Rusija i Evropa. Inače, ova studija je bila inspiracija za čuvenog nemačkog povesničara i filosofa povesti, Osvalda Špenglera, jer je on u svom delu Sumrak Zapada zapravo primenio originalnu ideju Danilevskog. O tom neprijateljstvu zapadnih sila prema Rusiji i pravoslavlju svedoči i činjenica da su te zapadnoevropske sile koristile i podržavale Tursku i njene aspiracije i osvajačke ambicije. To se i danas vidi u činjenici da Evropa sramotno čuti nad turskom okupacijom severnog dela Kipra.

O značaju srca sveta svedoče i veliki pohodi radi osvajanja ovog geopolitičkog središta sveta, počev od Napoleonovog i Hitlerovog pohoda, pa sve do današnjeg nastojanja atlantističkih sila da porobe Rusiju putem političkih i ekonomskih ucena. Jer, osvajanjem srca sveta, oni bi postali vlasnici nad bezmernim prirodnim bogatstvima Rusije, koja je zemlja najbogatija naftom, zlatom, zemnim gasom i drugim prirodnim sirovinama. Otuda i njihov predlog da se Sibir i Ural oduzmu navodno teritorijalno prevelikoj Rusiji.

Poznati nemački geopolitičar, general, profesor i vidovnjak, Karl Haushofer, koji je postao ozloglašen zbog saradnje sa Trećim rajhom, predlagao je krajem II svetskog rata da se svet organizuje u niz blokova čije bi granice sledile meridijanske kontinentalne linije. On je opazio da je povest sveta u znaku konstantne dinamike osvajačkih pohoda koji su sledili pravce paralela, pravce istok-zapad, te zapad-istok. Predlagao je da se ta dinamika preobrazi u miroljubivu saradnju po meridijansko-kontinentalnim linijama. Prema toj njegovoj viziji, Sjedinjene države bi trebalo da imaju hegemoniju nad južnom Amerikom, Evropa bi trebalo da bude pokrovitelj razvoja Afrike, ruska sfera uticaja bi bio jug Azije sa indijskim okeanom, a Japanu bi pripala pacifička zona.

Slične ideja danas predlaže kineska geopolitička škola suprotstavljajući se atlantističkoj geopolitičkoj viziji unipolarnog sveta pod američkom hegemonijom, preobražaja multipolarnog u unipolarni svet silom rušenja i uništenja razlika, državnih granica i suvereniteta. Kina predlaže pak ustrojavanje sveta u niz zona prosperiteta koje slede pomenute meridijanske linije Haushofera.

Karl Haushofer je pokazao kolika je moć predviđanja geopolitike. U svom geopolitičkom časopisu (br. 8, 1943), Haushofer ima jasnu viziju toga šta će se zbiti nakon II svetskog rata i pobede saveznika. On piše u tekstu pod naslovom Geopolitička dinamika meridijana i paralela: Kako stoje stvari, Sjedinjene države ostvarujući svoje planove geopolitičkog panamerikanizma i držeći pod kontrolom ceo američki kontinent, dakle tek ostvarivši prvi korak ka svojoj planiranoj svetskoj prevlasti, već usredsređuju i pokreću svoje snage ka tropskoj Africi, Iranu, Indiji i Australiji. Sjedinjene države orijentišu svoju geopolitičku ekspanziju po liniji zapad-istok težeći da koncept široke dinamike učine temeljom rastuće svetske moći. To im otvara mogućnost da već u bliskoj budućnosti ugroze sve potencijalne protivnike sa mogućnošću trećeg svetskog rata. Na taj način, po završetku svoje geopolitičke ekspanzije po meridijanima stvaraju osnovu za najozbiljnije ugrožavanje sveta, jer to nosi u sebi mogućnost da cela planeta bude porobljena od strane Sjedinjenih država.

Ovo se danas obistinjuje, ali i dalje postoje mnoge prepreke jednoobraznom svetu koji želi uništiti bogatstvo planete u kulturi i tradiciji, ali i prirodnim sirovinama. Veliki keltski pesnik Džon Dan prvi je shvatio suštinu ove borbe rekavši pre par stoleća da se u tom velikom duhovnom svetskom ratu odlučuje da li će čovek postati nešto više od čoveka ili će postati manji od mrava. On veli: Budi nešto više od čoveka, jer ćeš u protivnom biti manji od mrava.

Savremeni američki geopolitičar, naturalizovani Holanđanin, Nikolas Spajkman, koji je zapravo rodonačelnik atlantističke ideje i NATO pakta, korigovao je stav Makindera o značaju srca sveta i rubnih zemalja oko tog srca sveta. On je uočio da je od presudnog značaja za vladanje svetom upravo pojas rubnih zemalja, koji čine Evropa, Bliski istok, Indija, te oblasti koje opasuju srce sveta. Ko vlada tim područjima rubnih zemalja, prema Spajkmanu, upravlja celom Evroazijom, a samim time i celim svetom. Zbog toga se u tim rubnim zemljama i dešavaju burna povesna zbivanja.

Kroz Srbiju prolaze rečne i kopnene saobraćajnice koje povezuju Severno more sa Crnim morem i Kaspijskim jezerom, severnu i centralnu Evropu sa evropskim jugoistokom i Bliskim istokom. U Srbiji se, dakle, ukrštaju dva magistralna puta svetskih tenzija po meridijanima i paralelama u pravcima sever-jug, istok-zapad, tj zapad-istok. I sve velike najezde sa Bliskog istoka ka Evropi morale su proći preko Srbije kao što su i sve najezde Evropljana ka Bliskom istoku išle preko Srbije.

Srbija, ali i Bugarska, danas je jedini potencijalni otvor u velikom obruču što ga Zapad steže oko Rusije ne bi li Rusiji onemogućili slobodan i neuslovljiv pristup toplim morima i okeanima, te svetskim tržištima.

Bliski istok je zona večnog sukoba rasa, kultura, religija, svetskih sila i njihovih interesa. To je konstanta povesti poslednjih nekoliko milenijuma. Danas je pak reč o presudnom značaju nafte za industrijski svet. Već u starom stoleću kada su Rimljani osvojili Bliski istok, vere i praznoverja sa Bliskog istoka osvojili su Rim zajedno sa običajima i mentalitetom masa Bliskoga istoka i umnogome doprineli slomu Rimske imperije, budući da su podrili same temelje Rimskoga carstva. Mnogi prvaci Rima, od Katona preko Plinija Starijeg i Kvintilijana, upozoravali su na orijentalnu korupciju dobrih rimskih običaja. Već u I stoleću od 3 miliona stanovnika Rima samo je 60.000 bilo etničkih Rimljana, a ostalo su bili stranci uglavnom sa Bliskog istoka. O izopačenosti tih novih stanovnika Rima pružio je svedočanstvo poslednji veliki aristokrata Rima, Gaj Petronije Arbiter, u svom slavnom romanu Satirikon.

Na Bliskom istoku nastale su i velike monoteističke religije, i otuda su krenule osvojivši svet uglavnom ognjem i mačem. Bliski istok kao jedina kopnena veza između Evrope, Afrike i Azije bio je stolećima poprište sukoba i mešanja rasa, religija, civilizacija i praznoverja. To je bio prirodni melting pot za mešanje i stapanje etničkih, rasnih i kulturnih razlika. Otuda je on postao prauzor američkog melting pota kojeg se želi preneti na celi svet. Bliski istok je u mnogim domenima prauzor moderne zapadne civilizacije. Jer, mnoge osobenosti drevnih civilizacija Bliskoga istoka pronalazimo na Zapadu. Na Bliskom istoku stvorene su prve merkantilne, kupoprodajne, materijalističke, robovlasničke i parazitske civilizacije. I njihova religioznost bila je odlikovana izrazito kupoprodajnim odnosom između ljudi i bogova: koliko dam, toliko daš; kolika je vernost i spremnost da se potčini određenim normama, tolika će biti i nagrada. Na taj način su ustanovljeni i kupoprodajni ugovori između ljudi i bogova koji su postali temelj njihove religioznosti. Dobar primer takvog kupoprodajnog odnosa merkantilne orijentacije pruža sumerska civilizacija. U pronađenim sumerskim tablicama malo je izraza religioznosti, a većinom je to finansijsko-trgovačka opsednutost kojom su se posvećivali čak i sveštenici. Iz takvog jednog odnosa proisticala je i duboka rezigniranost, osećaj prevarenosti u trgovini sa bogovima. A iz takvog osećaja prevarenosti proizilazila je sumnja u ispravnost, svrsishodnost vere. Ta sumnja iskazana je i u rečima Sabitu, sluškinje bogova u Epu o Gilgamešu. Ona se ovim rečima obraća Gilgamešu:

Gilgamešu, naum, kud te vodi?
Život što tražiš, ti naći nećeš.
Život koji tražiš nećeš naći.
Kad su bogovi stvorili ljude,
smrt su odredili za njih,
a život zadržali za sebe.
Zato jedi i pij, Gilgamešu,
napuni svoje telo,
dan i noć samo se veseli!
Neka ti je svaki dan radosna svetkovina.
Veseli se i dan i noć uz harfu, frulu.
Obuci čistu odeću,
operi i pomaži svoju glavu
i okupaj telo u svežoj vodi!
Veselo gledaj decu
koja te hvataju za ruke!
Raduj se u naručju žene!
Zato se vrati u Uruk, u svoj grad,
kao slavljeni kralj i junak!

Ovakvo hedonističko viđenje smisla života sveprisutno je danas na Zapadu, koji pati od iste boljke, od užasnog i paničnog straha od smrti i telesne prolaznosti. Reč je o strahu građanskog društva na kome su prosperirale religije Bliskog istoka; reč je o strahu koji je bio u potpunosti nepoznat indoevropskoj kulturi.

U tim bliskoistočnim civilizacijama i njihovim književnim tragovima uočavamo ogromnu mržnju spram prirode i prirodnosti, što su prvi iskazi u povesti te mržnje. O tome svedoči i Ep o Gilgamešu. Ovo neprijateljstvo prema prirodi svojstveno je Zapadu i zapadnom racionalnom skorojeviću. Tu se susrećemo sa prvom glorifikacijom ritualnih seća šuma. Znatan deo pustinje Arabijskog poluostrva je ljudskog porekla, te predstavlja prvu veliku ekološku katastrofu koju je izazvao raskorenjeni i raspamećeni čovek. U Epu o Gilgamešu susrećemo i prizore slične današnjoj zapadnjačkoj civilizaciji: seksualnu revoluciju i potrošačko društvo. Nastoji se da se prirodni čovek, oličen u epu likom Enkidua, privede iz prirode životu u gradu i postane građanin.

Danas stanovnici, ali i posetioci Njujorka ovaj grad nazivaju Novi Vavilon, a što govori o intuitivnom prepoznavanju veze između bliskoistočnih drevnih civilizacija i Zapada.

Bliski istok omogućava kontrolu pomorskog saobraćaja od Kaira na jug do Rta dobre nade, te od Kaira do Kalkute na istoku. To je i zona trenutno najvećih nalazišta svetske nafte od koje zavisi proizvodnja tehnološke civilizacije. Zbog toga svetske sile žele da kontrolišu ove izvore nafte, budući da ko njih kontroliše, može da ucenjuje ostatak sveta. Britanska imperija je izbacila svetske sile još u XIX stoleću sa Bliskog istoka finansijskim i vojnim pohodima, te političkim akcijama počevši od kupovine većinskih deonica Sueckog kanala od Ismail paše 1875. godine iako su zapravo Francuzi izgradili Suecki kanal (1863-79), a samim kanalom je upravljao vikont Ferdinad de Leseps. Lajonel de Rotšild je Dizraeliju obezbedio materijalna sredstva za kupovinu ličnih deonica Sueckog kanala od Ismail paše koji je bankrotirao zbog izgradnje železnice. Na taj način je Rotšild preko Britanije koju je kontrolisao silom bankarskog kapitala postao glavni deoničar Sueca. Da bi pre svega zaštitila put za Indiju, Britanija je 1881. godine izvršila vojnu invaziju na Egipat kada je bombardovala Aleksandriju i uspostavila kontrolu nad egipatskom prestonicom i Sueckim kanalom, ali će tek 1898. godine uspostaviti potpunu kontrolu nad Egiptom nakon pobede nad derviškom vojskom u Omdurmanu u Sudanu. Francuska je time bila odstranjena sa Bliskog istoka.

Već više od jednog stoleća Nemačka nastoji da se približi Bliskom istoku kako bi ugrozila monopol Britanije, a danas Sjedinjenih država. Da bi ovo ostvarila, Nemačka je preduzela izgradnju velike rečne saobraćajnice Rajna-Majna-Dunav, što povezuje Severno more sa Crnim morem i Kaspijskim jezerom, a potom još od XIX stoleća i pokušaj izgradnje velike železničke trase koja bi povezivala Hamburg sa Bagdadom. Britanija je odbila sve te pokušaje Nemačke da se približi Bliskom istoku: prvo, na pravcu ka Kuvajtu; drugo, na pravcu ka Mohameru u Iranu. Samo u jednom kratkom razdoblju između 1908. i 1918. godine , Nemačka je donekle uspela da preuzme deo uticaja na Bliskom istoku posredstvom velikog saveza Nemačke, Austrougarske i Turske, ali je slom centralnih sila u I svetskom ratu odbacio Nemačku na početne geopolitičke pozicije.

Britanija je odbijala i pokušaje Rusije da se približi Bliskom istoku koristeći muslimanske narode juga Evroazije koje je naoružala i huškala protivu Rusije. Istu politiku nastavljaju Sjedinjene države, o čemu svedoče ratovi od Iraka i Avganistana, pa sve do Čečenije. Ambicije Sjedinjenih država su i veće - onemogućavanje pristupa Rusije svetskim morima i tržištima, ali i razbijanje Rusije na niz uslovljivih državica, što je nemoguć poduhvat bez globalnog, trećeg svetskog rata. Te namere spram Rusije osvedočava direktiva Službe bezbednosti Sjedinjenih država broj 20/1 od 18. avgusta 1948. godine.

Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički, te nominalno prijateljski režim Rusije ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnjeg sveta, da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, te da ne uspostavi nikad više ništa nalik na »gvozdenu zavesu«. U slučaju da takav režim uspostavlja neprijateljstvo prema komunistima, a prijateljstvo prema nama, moramo se pobrinuti da ovi uslovi i pored toga budu nametnuti. Ali, mi moramo ako ne milom, onda silom da ih pridobijemo radi zaštite naših interesa.

Shodno gore rečenom, možemo geopolitički sagledati značaj prve Jugoslavije. U I svetskom ratu stvorena je od strane saveznika da bi se stvorio bedem koji bi sprečavao prodore Nemačke ka Bliskom istoku. O tome svedoči i rezolucija o Jugoslaviji lože Velikog orijenta od 29. marta 1917. godine u kojoj se pozdravlja stvaranje Jugoslavije kao budućeg bedema protivu pangermanske kulture. Jedan od ideologa jugoslovenstva, Franko Potočnjak piše u svom osvrtu iz 1928. pod opisuje Jugoslaviju kao odbrambeni bedem protivu najezde germanske, zapreku stvaranja obruča germanskog svetskog gospodstva.

Na početku II svetskog rata Nemačka je pokušala da neutralizuje bedem Jugoslavije tražeći od Jugoslavije da bude neutralna. Tadašnja jugoslovenska vlada pod namesništvom kneza Pavla je potpisala ne pakt, kako se obično misli, već protokol kojim se obavezala na neutralnost. On je dopuštao mogućnost transporta nemačke logistike preko teritorije Jugoslavije uz prethodno odobrenje jugoslovenske vlade. Za tu uslugu je Jugoslavija trebalo da dobije luku Solun pod uslovom da Sile Osovine pobede u ratu. Kao što je poznato, neutralnost je odbačena vojnim pučem od 27. marta 1941. godine koji su izveli anglofilski generali i političari masonske orijentacije. Vazduhoplovni general Simović je kao vođa pučista očajnički tražio pomoć od sir Entoni Idna, ministra inostranih poslova Velike Britanije, ali bezuspešno. U memoarima sir Entoni Idna piše: General Simović je tipičan Balkanac, prvo nešto uradi, a potom razmišlja. O samom knezu Pavlu je govorio da je bedna i izdajnička kreatura. Međutim, ambasador Britanije Kembel u tadašnjoj Jugoslaviji izneo je realniju procenu kada je 1940. godine izvestio svoje ministarstvo da je knez Pavle svim srcem za pobedu Britanije u ratu sa Silama Osovine, ali da smatra da bi ulazak Jugoslavije u rat protiv tih sila bio ravan samoubistvu, jer Jugoslavija ne bi mogla da pruži otpor duže od 14 dana, a u ratu protiv Nemačke i Italije bi izgubila dva miliona ljudi.

Druga velika prilika za razbijanje bedema zvanog Jugoslavija ukazala se Nemačkoj devedesetih godina XX stoleća u velikoj jugoslovenskoj krizi. Tada je Nemačka, predvodeći Evropsku uniju, legalizovala i podsticala secesiju jugoslovenskih republika suprotno povelji Ujedinjenih nacija i Helsinškoj povelji koja obavezuje države potpisnice da se suzdržavaju od svih posrednih ili neposrednih akcija što ugrožavaju međunarodno priznate granice. Tadašnji predsednik komisije za međunarodne odnose nemačkog parlamenta izjavio je da Evropska unija samo pseudonim za Nemačku.

Kada se raspala druga, komunistička Jugoslavija, Sjedinjene države su pristupile izgradnji islamske transverzale, od Turske preko Makedonije, Kosova i Metohije, Raške oblasti u Srbiji, pa sve do Bosne i Hercegovine. Tu bi, pod izgovorom multikulturnog građanskog društva, trebalo da se uspostavi zapravo muslimanska država koja bi bila vazal Sjedinjenih država silom demografske većine. Tu islamsku transverzalu osvedočava i dejtonska mapa Bosne i Hercegovine: široki pojas od 20 km što povezuje muslimansko Sarajevo i Goražde u pravcu Turske. Na taj način se priziva i očekuje povratak Turske u Evropu, te ulazak muslimanskih masa u srce Evrope.

Sjedinjene države ideju islamske transverzale žele ostvariti preko Južnoevropske inicijative za saradnju (South East European Cooperation Initiative – SECI) koja obuhvata sledećih 13 država: Turska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Srbija, Bugarska, Grčka, Hrvatska, Mađarska, Makedonija, Rumunija, Moldavija, Crna Gora i Slovenija. Ta zona imaće svoj politički komesarijat kojim će upravljati stranac. Projekat predviđa ukidanje svih granica i carinskih barijera za slobodan protok ljudi, roba i kapitala. Treba samo osmotriti demografsku sliku ove zone, od oko 150 miliona ljudi islamski elemenat ima apsolutnu većinu, koju čine oko 70 miliona Turaka, oko 10 miliona balkanskim muslimana, čak oko 100 miliona turkofonskih naroda bivših republika Sovjetskog saveza kojim je Turska spremna da pruži tursko državljanstvo. Rušenjem svih granica sva ta islamska masa imala bi slobodan pristup svim tržištima rada. To bi bila obnova Osmanske imperije u novom ruhu i to pod patronatom Vašingtona.

Taj projekat najavila su dva vašingtonska geopolitičara, Jakob Hajburn i Majkl Lind, u tekstu objavljenom na stranicama dnevnika International Herald Tribune od 4. januara 1996. godine. Oni projekat nisu nazvali Južnoevropska inicijativa za saradnju, već TREĆA AMERIČKA IMPERIJA SA BALKANSKOM KRAJINOM. Oni vele: Umesto da Bosnu shvatimo kao istočnu granicu NATO pakta, na Balkan bi valjalo gledati kao na zapadnu granicu naglo šireće američke sfere uticaja na Bliskom istoku. Valja se podsetiti da je sve do II svetskog rata Balkan smatran delom Bliskog istoka, a ne područjem Evrope. Činjenicom da su Sjedinjene države više zanete državom bosanskih muslimana nego što su to njihove evropske saveznice, oslikava između ostalog novu ulogu Sjedinjenih država kao lidera nezvaničnog skupa muslimanskih nacija od Persijskog zaliva do Balkana. Oblast pod negdašnjom upravom otomanskih Turaka pokazuje znake postanka TREĆE AMERIČKE IMPERIJE.

PRVA AMERIČKA IMPERIJA obuhvata Severnu, Centralnu i Južnu Ameriku, i ona je osvojena nizom ratova i vojnih operacija u toj zoni. Tokom poslednjih stotinak godina, Sjedinjene države su na američkom kontinentu povele oko 90 ratova i vojnih intervencija da bi utvrdile imperiju. DRUGA AMERIČKA IMPERIJA je osvojena tokom II svetskog rata i ishodom toga rata, a obuhvata zapadnu Evropu i pacifičku zonu. TREĆA AMERIČKA IMPERIJA je upravo u stvaranju. Ako bi se ova geopolitička vizija ostvarila, onda bi Sjedinjene države prvi put u povesti postale podunavska sila i mogle bi da ucenjuju Evropu držeći pod svojom kontrolom srednji Dunav i ušće Dunava u Crno more. Na taj način, Rusija bi bila izbačena iz Crnog mora, i preprečio bi se njen slobodan pristup svetskim morima i tržištima.

Deklarisani ciljevi i ideali vašingtonske politike jesu demokratija, multikulturno društvo, otvoreno i građansko društvo. Međutim, sve te deklarisane ciljeve Sjedinjene države zaboravljaju kada su u pitanju države koje su temelji američke hegemonije na Bliskom istoku: Saudijska Arabija i Turska. U Saudijskoj Arabiji je na vlasti feudalni, porodični sistem koji krši elementarna ljudska prava, pa i pravo na veroispovest, budući da je hrišćanima zabranjeno da grade svoje crkve. Otomansko carstvo je uz pomoć kurdske paravojske 1894. godine pobilo hiljade nedužnih Jermena pri tom spaljujući njihova sela; dve godine docnije Turci su pobili 50.000 Jermena kao osvetu zbog toga što su jermenski rodoljubi zauzeli banku u Carigradu; dok su za vreme I svetskog rata Turci pobili milion i po nedužnih Jermena, među kojima je bilo mnoštvo nejači, žena i dece. Komitet američkog kongresa za spoljnopolitička dela usvojio je tek 2010. godine rezoluciju kojom se turski pokolj nad Jermenima imenuje genocidom uprkos protivljenju i predsednika Baraka Obame, i ministra inostranih poslova, Hilari Klinton. Turska još od 1974. godine drži pod okupacijom severni deo Kipra, a da Sjedinjene države ne reaguju. Očito je da se ljudska prava zaboravljaju kada su u pitanju geopolitički interesi. Usto, Sjedinjene države nastoje i vrše pritisak na Evropsku uniju da primi u punopravno članstvo Tursku ne bi li Tursku iskoristili kao trojanskog konja u planiranoj islamizaciji Evrope, kojom bi se izmenila demografska i civilizacijska slika Evrope. Otuda nije čudo što su se francuski predsednik Sarkozi i američki Obama sukobili tokom susreta u Parizu aprila 2009. godine upravo oko pitanja ulaska Turske u Evropsku uniju. Obama je potom na samitu Evropske unije u Pragu maja 2009. godine dao savet i direktivu liderima Evropske unije: Prijem Ankare u Evropsku uniju bio bi važan signal koji bi čvrsto usidrio Tursku u Evropi.

Nazim Arifi, turski geopolitičar, jasno kaže: Evropa je svesna turskih potencijala, svesna je i njene mnogoljudnosti. Evropa na Tursku gleda kao na zemlju sa potencijalnih 200 miliona stanovnika. Logično je da joj se neće suprotstaviti. Usto, muslimani u Evropi su nešto posve normalno. Kroz 20 godina će svaki drugi stanovnik Evrope biti musliman. Jer, visoki natalitet kod muslimanskih naroda, ekonomska migracija iz islamskih zemalja u Evropu, pad nataliteta kod evropskih naroda, prelaženje na islam, sve su to činjenice koje Evropa, htela to ili ne, mora prihvatiti.

Jasnije od toga se ne može biti. Reč je o vremenu velikog izbora između evropskog biti i evropskog ne biti.

Kada je reč o Srbiji, jedino moguća geopolitički utemeljena spoljna politika je ona koja mora da poštuje geografsku, ali i duhovnu poziciju države, a to je politika koja bi balansirala između Istoka i Zapada, između evroazijskih sila okupljenih oko BRIK grupacije, koja okuplja zemlje prosperiteta, Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu, a koje se zalažu za multipolarni svet, i atlantističkih ili mondijalističkih sila predvođenih Sjedinjenim državama. Ulaskom u NATO pakt bili bi uvučeni u budući globalni sukob, pohod na Rusiju i njena bogatstva u prirodnim sirovinama bez kojih je nemoguća tehnološka civilizacija. Na žalost, mogu se složiti sa Aleksandrom Duginom u tvrdnji da je treći svetski rat izvesnost, čak je i neizbežan ukoliko Sjedinjene države žele ostati jedinom vojnom i ekonomskom silom sveta, ukoliko žele stvoriti svet koji bi bio pod vlašću one bankarske pseudoelite koja vlada svetom i državama preko vlasti nad centralnim bankama u tim država, kao što su, na primer, Federalne rezerve u Sjedinjenim država. Otuda se nezavisnost države uvek gubi ako se centralna banka privatizuje, te država postaje silom ekonomskih prilika i nedaća podanik i rob one bankarske pseudoelite koja upravlja samom državom preko novca koji se štampa u centralnoj banci i državi pozajmljuje uz kamatu. O tome rečito govori i narodna poslovica: Čiji hleb jedeš, njegovu pesmu pevaš. Takvo dužničko ropstvo čitavog sveta uskom krugu bankarske pseudoelite dovešće sam taj svet na rub katastrofe. Reč je o dubinsko-psihološkoj činjenici da onaj ko ima vlast, i to apsolutnu vlast počinje da umišlja da sve može, da je poput Boga, da je sam Bog. Ta ideja čovekoboga, zapravo ideja antihrista, temelji se na poistovećenju vlašću naduvane Ja-svesti sa arhetipom moći, arhetipom vrača koji može svojim moćima ne samo da utiče na saplemenike, već i da po svojoj volji menja prirodne sile. To je želja infantilnog Ja da zauzme mesto Jastva, želja čovekoboga da postane Bogočovek, antihrista da postane poput Hrista. Sveti Jovan Damaskin je dobro primetio da je do pada čovečijeg i došlo onog trenutka kada je čovek poželeo otimačinom da prigrabi za sebe mesto Božje, da postane bog bez Boga. Pazite, otuda Bog toj bankarskoj pseudoeliti i nije potreban, jer oni sami sebe smatraju za bogove. Otuda je njihova ideologija satanistička kako jasno pokazuje i dokumentarni film Aleksa Džonsa o satanističkim ritualima onih koji danas vladaju svetom. Takva posesija jednim arhetipom, i to dominantnim arhetipom kolektivno nesvesnog, i to posesija koja nije osvešćena kroz proces individuacije, i to posesija ljudi koji upravljaju svetom silom bankarskog kapitala, vodi čitav svet u neizbežnu katastrofu kroz planirane ratove čiji je cilj osvajanje čitavog sveta, te kroz namerno izazvane bolesti čija je prikrivena svrha depopulacija stanovništva. Na nama je da odlučimo hoćemo li živeti u Hakslijevom vrlom novom svetu ili ćemo biti slobodni, hoćemo li sve što imamo i svoje duše prodati zarad nekoliko srebrnjaka, ili ćemo reći ne tiraniji bankarske pseudoelite. Reci ne i sačuvaj svoje dostojanstvo i svoju dušu, Božji lik u sebi samom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Srbija može da promeni tok svetske istorije
(razgovor sa Aleksandrom Duginom)



„Smatram da je središte sveta u Srbiji. Tajno srce planete je negde kod vas, vi ga čuvate, shvatate koliko bi koštalo da ga izgubite, krvarite, gledate u prazno, trljate zapešća i čuvate… ” deo je predgovora knjige „Osnovi geopolitike” Aleksandra Dugina, koja je 90-ih godina objavljena u Mosvi i prevedena na srpski jezik.

Dugin, je inače utemeljivač savremene ruske škole geopolitike, magistar filozofije i publicista, svojevremeno i savetnik predsednika Državne dume, rektor „Novog univerziteta” u Moskvi i da ne nabrajamo. Vrlo je precizno, kao svaki sjajni strateg, predvideo brojna zbivanja u čovečanstvu – američku dominaciju, hegemoniju, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji bi trebalo da predvodi Rusija. Govori o sadašnjoj situaciji u Rusiji i njenoj ulozi u svetu i činjenici da je Kosmet ne samo srpski problem, već veliko iskušenje, ispit pred Rusijom. Ako ga savlada, tvrdi mr Dugin, Rusija će spasiti i sebe!!

Posle prvih uspeha atlantista, kao da Evroazija uzvaraća udarac. Smatrate li da su ekonomski i geostrategijski uspesi Rusije najava uspostavljanja ravnoteže moći?

– Treba shvatiti da ne možemo da vratimo bipolarni svet, zato što je previše pretegao prema atlantizmu. Devedesetih godina Rusija se jednostavno povlačila sa pozicija evroazijstva. Situacija je donekle počela da se menja pojavom Vladimira Putina na ruskoj političkoj sceni. On je delimično počeo da sprovodi evroazijsku politiku. Da traži nove saveze iz Evrope, sa Francuskom, Nemačkom, ali i Kinom, Indijom. Nije stigao da ostvari nove ozbiljne višepolarne koalicije. Sitaucija je sada prilično ozbiljna, jer Rusija sama nije u stanju da zaustavi dominaciju atlantista.

Svedoci smo da danas jačaju atlantističke snage na post-sovjetkim prostorima.

– Svoj uticaj, naravno, atlantisti su proširili na Gruziju, Ukrajinu, Azerbejdžan – narandžasto obojene revolucije, koje su, uzgred, započele u Srbiji – „Otporom”. Svoj uticaj preneli su na Belorusiju, čak i Rusiju. Šta se sada dešava? Ona pozicija u Rusiji koja se protivi nezavisnosti KiM je, naravno, evroazijsko rešenje. Xoću da kažem da evroazijska politika nije postala sistem međunarodne politike i nije uspela realno da zaustavi širenje atlantizma. A ono počinje da postaje realnost. Prema mom mišljenju Putin, nažalost, odlazi pre vremena. Sa stanovišta Ustava, u redu, navršena su dva mandata, ali sa aspekta geopolitike on nije dovršio ono što je započeo. Morao je da učini sve da evroazijska tendencija postane nepovratna. Po svemu sudeći, on se polako udaljuje sa vlasti. Sam Putin je bio ruski patriota, koji je intuitivno odgovarao na izazove. I zato je dejstvovao na evroazijski način. U njegovoj svesti to još nije postao sistem i strašno je za Rusiju što baš sada odlazi. Mislim da Putinov naslednik Medvedev ne poseduje one rodoljubive reakcije, a da ne govorim o evroazijskoj ideologiji. Plašim se da će u ovom prelaznom periodu ruska spoljna politika podsećati na onu iz 90-ih, biće svakako korak unazad.

Atlantisti su računali da će do 1998. staviti Ukrajinu pod svoju kontrolu. Svedoci smo da u tome nisu uspeli, ali, ni u Gruziji, a možemo reći, ni na KiM u potpunosti. Da li će ih ovi neuspesi navesti na ishitrene reakcije (vojne)?

– Mislim da se sada spremaju za rat i to iz nekoliko razloga. Ekonomsko-politička situacija u SAD izrazito je pogoršana. Jedini izlaz iz njihove krize je rat! Oni su počeli da sprovode projekat „Veliki Bliski istok” sa sukobima u Libanu, Siriji, Iraku, a moguć je uskoro i napad na Iran. Amerikanci neće stati, a sa druge strane Rusija ne deluje aktivno. SAD prekraja granice po svetu, u Evropi. Na Kosmetu je progurala svoje rešenje. Niko ništa nije mogao da učini, da spreči, jedino je mogao da se buni. U Ukrajini Amerika gura Juščenka, Timošenko, a u Gruziji Sakašvilija na što oštrije delovanje protiv Rusije. Nije mogla Rusija da spreči ni „narandžastu revoluciju” u Ukrajini, ni dolazak Sakašvilija na vlast. U pravu ste kada kažete da Amerika nije u potpunosti ostvarila svoje ciljeve, ali i dalje nastoji da bude na dobitku.

Kako procenjujete kosmetske prilike u sveukupnim okolnostima u Rusiji?

– Po mojoj proceni velika prekretnica za čovečanstvo, istorijska, će biti Kosmet. A zatim Gruzija, Ukrajina. Ako SAD uspe u onome što je nameravao na Kosovu i Metohiji, onda više ni na koga na svetu neće obraćati pažnju. Ići će samo dalje, na Srbiju, Iran, Rusiju. U enklavama će obezbeđivati svoje neizostavno vojno prisustvo. I to nije usmereno samo protiv Srbije, Rusije. Usmereno je protiv Evrope, jer Evropa kao jedinstvena geopolitička organizacija potencijalni je konkurent. Zato je SAD zainteresovan za izazivanje problema u Evropi. Želi da Evropa bude destabilizovana. One države koje su podržale Kosmet u Evropi, šiptarsku nezavisnost, seku granu na kojoj sede. Takvi su, zapravo, istupili protiv evropskih interesa.

Izgleda da sudbina Kosmeta, Srbije u neku ruku trasira put mogućoj stabilizaciji evroazijske politike. Da li se slažete?

–U ovom momentu mnogo zavisi od Srbije, konkretno od izbora. Radi se o tome da je u istoriji, na izvestan način Srbija isprovocirala svetske ratove. Da podsetim, u Prvom svetskom ratu, nepobitno, u Drugom, digavši ustanak protiv fašista.Došlo je vreme da Srbija po treći put istorijski istupi. Da pozove rusku armiju da dođe u Srbiju, za odbranu srpskog naroda. Jer, Rusija ne priznaje samostalnost Kosmeta. To može da promeni tok svetske istorije. I ne samo Srbe da spase. Nego da istupe kao inicijatori. To ne treba zbog Rusa, treba da se učini za Srbe i za Evropljane. Srbi sada imaju mogućnost da istupe kao okidač u evroazijskom procesu. Tako mali narod može da odigra gigantsku ulogu. Rusiju treba što je moguće pre gurnuti na evroazijski kolosek, dok smo još uvek dovoljno snažni. Treba primorati Rusiju da se bavi aktivno evroazijskom politikom. U Rusiji svi su zadovoljni ekonomskim progresom, visokim cenama nafte. I politički lideri su zadovoljni. Svi previše dobro žive. Ali, dok mi na pravi način ne odgovorimo Amerikacima, njihova vojna moć će da raste. Nad svetom se nadnosi zlokobna pretnja Trećeg svetskog rata. I to upravo sada. A može se zaustaviti jedino uz pomoć Rusije.

Kako ?

– Rusija neće sama doneti takvu sudbonosnu odluku. Zbog toga veliki srpski narod mora umesto Rusije da donese tu odluku. Zbog toga treba izabrati radikale, Tomislava Nikolića i posle toga pozvati rusku vojsku. Mi braći Srbima ne možemo ništa odbiti. Sad Amerikanci igraju na kartu separatizma, samo oni mogu da rešavaju koje će enklave priznati i oni više nikoga ne slušaju. Vrlo je važno da Rusija sada istupa principijelno za ceo svet, ona mora da istupa za svoje interese, za svoje prijatelje. I ako joj je u interesu podrška separatizma u Abhaziji, Južnoj Osetiji, Rusija mora, isto kao Amerikanci, da koristi dvostuka merila. Sada se na Kosmetu rešava drugo pitanje – ko će odlučivati, Vašington, ili nekoliko centara moći! Dakle tu se rešava da li će svet biti unilateralan ili ne! Kina je isupila, kao i mi – protiv nezavisnosti KiM i odmah je „dobila” Tibet. Iran, isto. Amerikanci će tako postupati ne samo sa svojim protivnicima, već i sa prijateljima. Jer, Turska koja je priznala Kosmet, ima Kurdistan. I SAD će priznati i taj Kurdistan. Zato je bolje da se svi grupišu na antiameričkom polu. I to ne zbog principa nedeljivosti granica, već povodom ravnoteže interesa prilikom donošenja takvih rešenja. Od toga kako se bude rešila situacija na Kosmetu, biće itekako jasno, imamo li jednu, ili nekoliko instanci. A Srbiji koja je stala na suprotnu stranu od Amerike, životni je interes da u tome istraje do kraja. Postoji u pravoslavlju jedna velika rečenica: „spasiće se onaj, ko izdrži do kraja”. Ako sad dignete ruke od Rusije i pokorite se pred EU, kako predlaže Tadić, ove sve strašne žrtve i stradanja velikog srpskog naroda, sve će biti precrtano. To je moralni momenat. Srbija mora da probudi Rusiju! Ali, u istoriji se sve odigrava u poslednjem trenutku. Zbog toga kažem da mnogo toga zavisi od Srbije, Kosmeta i predstojećih izbora kod vas.

Amerikanci su nezakonito izgradili vojnu bazu „Bondstil” na KiM. Da li će Srbi morati kad-tad oružjem da ih oteraju iz srca svoje zemlje, naravno uz pomoć prijatelja?

–Nažalost, Srbija nema dovoljno moći da to izvede. Ali mislim da ako u Srbiji bude postojala istovetna ruska baza kao što je „Bondstil”, dakle bude izgrađena, onda možemo da se dogovorimo da oni skolne svoju, a mi našu vojnu bazu. Ali, vi se tu pitate.

Koliko je to realno?

– Naravno da je realno. Razgovarao sam sa rukovodstvom Rusije. Osnovni argument je što Boris Tadić priziva američke vojnike u Srbiju, a i na Kosmet. Uticajni Srbi mi često kažu da je problem u tome što Tadić ne poziva rusku vojsku, već američku. Nema ni govora o odlasku američke baze sa Kosmeta, kada srpsko rukovodstvo ima jedinu „takvu” mogućnost da sačuva svoju nezavisnost. Još da kažem, kada je Nikolić počeo da poziva rusku vojsku, on je smrtno preplašio Moskvu. Jer neki u Mosvi bi hteli da sede na dve stolice i na atlantističkoj i evroazijskoj. Rusija će onda morati jasno da kaže je li za jedno, ili za drugo. Ako Moskva kaže: „Mi smo za atlantizam”, onda će narod izaći na ulice i svrgnuće ih. Ako kaže obrnuto, onda će naravno imati podršku naroda, koji uopše nije ravnodušan prema mukama i agoniji braće Srba. Ključ za rusku politiku sada je u Srbiji, u Beogradu.

Šta, gospodine Dugin, poručujete Srbiji, kao osvedočeni prijatelj srpskog naroda?

– Vaš narod je veličanstven i herojski. Junački je uputio izazov „velikanu”, apsolutnom zlu. Kao David protiv Golijata. Golijat je pobedio. Ali, niko nema pravo da osuđuje veliki, odvažni, gordi srpski narod. I niko na svetu ne može da kaže da vaš narod nije dosledan u svom stavu. Mi koji imamo poziciju moći, nismo mi ti koji su trebali da tuku silu. Ali, vi niste imali moći, ali ste se tukli. Vi ste se borili u ime čitavog čovečanstva. U takvoj situaciji poželeo bih Srbima da nastave svoju borbu, da ne klonu i ne prepuste se neprijateljima. Ako nastavite svoj otpor, to može da povuče i nas. A onda ćemo im odoleti zajedno!!! Postaćete avangarda čovečanstva u borbi protiv novog fašizma Amerike. Vi imate svetsku, istorisku misiju!! Uveren sam da šansa postoji.

Prevela Sava Rosić

[You must be registered and logged in to see this link.]

Aleksandar Dugin
TEORIJA MREŽNOCENTRIČNIH RATOVA


Vojno rukovodstvo SAD prihvataju novu (mrežnu) teoriju rata


Kancelarija za reformisanje OS sekretara za odbranu ( Office of Force Transformation) pod upravom viceadmirala Artura K. Sibrovski (Cebrowski) sačinila je novu koncepciju vođenja ratova („emerging theory of war“). Ona se danas aktivno uvodi u praksu izvođenja borbenih dejstava SAD u Iraku i Avganistanu, testira tokom manevara i na simulatorima. Autori te teorije uvereni su da će ona u najskorijoj budućnosti „ako i ne zameni tradicionalnu teoriju rata, makar će je bitno i kvalitativno nepovratno izmeniti“. Pozivanje na tu koncepciju je postalo otrcana fraza u izveštajima ministra odbrane SAD Donalda Ramsfelda, podsekretara za bezbednost Pola Vulfovica i drugih najviših vojnih činovnika SAD.


Tri ciklusa civilizacije i tri modela vojne strategije


Mrežnocentrična teorija rata je zasnovana na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na tri faze – Agrarnu, Industrijsku i Informacionu epohu, i svakoj od njih odgovaraju posebni modeli strategije.

Tim epohama strogo odgovaraju sociološki pojmovi – premoderna , moderna i postmoderna. Informaciona epoha – to je razdoblje postmoderne koje se odigrava danas, kada razvijena društva Zapada (u prvom redu SAD) prelaze u kvalitativno novu fazu. Teorija mrežnocentričnih ratova predstavlja model vojne strategije u uslovima postmoderne. Kao što modeli nove ekonomije, zasnovani na informacijama i visokim tehnologijama, danas dokazuju svoju premoć nad tradicionalnim kapitalističkim i socijalističkim modelima industrijske epohe, tako i mrežnocentrični ratovi pretenduju na kvalitativnu premoć nad ranije strateškim koncepcijama industrijske epohe (moderne). Teorija mrežnocentričnih ratova predstavlja prenošenje osnovnih momenata postmodernističkog prilaza na sferu vojne nauke.


Šta je to „mreža“ u vojnom smislu

Ključni pojam za čitavu teoriju predstavlja termin „mreža“. U savremenom američkom jeziku se osim imenice „the network“ – „mreža“ – pojavio neologizam – glagol „to network“, što se približno prevodi kao „obuhvatiti mrežom“, „uvesti mrežu u “, „priključiti mreži“. Smisao „mreže“, „mrežnog načela“ je u tome da glavni element čitavog modela predstavlja „razmena informacija“ – maksimalno širenje oblika proizvođenja tih informacija, pristupa njima, njihove raspodele, povratne veze. „Mreža“ predstavlja novi prostor – informacioni prostor u kome se i odigravaju osnovne strateške operacije – kako obaveštajnog, tako i vojnog karaktera, a takođe i njihova medijska, diplomatska, ekonomska i tehnička podrška. Toliko široko shvaćena „mreža“ istovremeno obuhvata različite sastavnice koje su ranije strogo odvojeno razmatrane. Borbene jedinice, sistem veza, informaciona podrška operacije, oblikovanje javnog mnenja, diplomatski koraci, socijalni procesi, obaveštajna i kontraobaveštajna služba, religiozna i kolektivna psihologija, etnopsihologija, religiozna i kolektivna psihologija, ekonomska podrška, ekonomska nauka, tehničke inovacije itd. – sve se to odsad smatra uzajamno povezanim elementima jedinstvene „mreže“, među kojima se mora vršiti stalna informaciona razmena. Smisao vojne reforme u okviru „nove teorije rata“ informacione epohe sastoji se u jednom: stvaranju moćne i sveobuhvatne mreže koja konceptualno sobom zamenjuje ranije postojeće modele i koncepcije vojne strategije, integriše ih u jedinstven sistem. Rat postaje mrežna pojava, a vojne operacije – podvrsta mrežnih procesa. Redovna vojska, sve vrste obaveštajnih službi, tehnička otkrića i tehnologije, novinarstvo i diplomatija, ekonomski procesi i socijalni preobražaji civilno stanovništvo i kadrovski oficiri regularne jedinice i pojedine slabo oformljene grupe – sve se to integriše u jedinstvenu mrežu kojom cirkulišu informacije. Stvaranje takve mreže predstavlja suštinu vojne reforme OS SAD.


Operacija baznih efekata ( „Effects – based operations“ – EBO)

- centar „mrežnocentričnih ratova“


Centralni zadatak vođenja svih „mrežnih ratova“ predstavlja izvođenje „operacija baznih efekata“ (Effects – based operations“), u daljem tekstu OBE. To je najvažnija koncepcija čitave dotične teorije. OBE se definišu kao „sveukupnost radnji usmerenih na formiranje modela ponašanja prijatelja, neutralnih snaga i neprijatelja u situaciji mira, krize i rata“ (Cit. Prema : Edward A. Smith Jr. Effects-based Operations. Apllying Network-centric Warfare in Peace, Crisis and War, Washington , DC:DoD CCRP,2002).

OBE znači nesumnjivo uspostavljanje potpune i apsolutne kontrole svih učesnika aktuelnih ili mogućih borbenih dejstava i totalno manipulisanje njima u svim situacijama – i onda kada se rat vodi, i onda kada se bliži, i onda kada vlada mir. U tome je suština „ mrežnog rata“ – on nema ni početak ni kraj, on se stalno vodi i ima za cilj, da onima koji ga vode obezbedi mogućnost svestranog upravljanja svim aktivnim snagama čovečanstva. To znači da uvođenje „mreže“ predstavlja lišavanje zemalja, naroda, armija i vlada i čitavog sveta bilo kakve samostalnosti, suverenosti i subjektiviteta, njihovo pretvaranje u strogo upravljane, programirane mehanizme. Iza skormne „tehničke“ skraćenice „OBE“ stoji plan neposredne planetarne kontrole, svetske prevlasti novog tipa kada upravljanju nisu podložni pojedini subjekti, već njihova sadržina, njihove motivacije, radnje, namere itd. To je projekat globalne manipulacije i totalne kontrole u svetskim razmerama.

To se vidi iz definicije OBE. Takva „operacija“ ima zadatak da formira strukture ponašanja ne samo prijatelja, već i neutralnih snaga i neprijatelja, tj. i neprijatelji i snage koje zauzimaju neutralnu poziciju, u suštini se nesumnjivo povinuju nametnutom scenariju, deluju ne po sopstvenoj volji, već po volji onih koji sprovode OBE, tj. SAD. Ako neprijatelji, prijatelji i neutralne snage u svakom slučaju čine upravo ono što hoće Amerikanci, pretvaraju se u upravljane (manipulisane) marionete – još i pre nego što dođe do konačnog poraza. To je dobijanje bitke i pre njenog početka. OBE se podjednako primenjuju tokom borbenih dejstava, u trenucima krize i razdobljima mira, što podvlači totalni karakter mrežnih ratova – oni se pokreću ne samo u trenutku napetog sučeljavanja i u odnosu na protivnika, već i u odnosu na saveznika ili neutralne snage. Cilj mrežnih ratova je OBE, a cilj OBE je apsolutna kontrola svih učesnika istorijskog procesa u svetskim razmerama.

Osnovna načela mrežnocentričnih operacija – informaciona nadmoć


U prvom redu treba se boriti za informacionu nadmoć:

- veštački povećati potrebu protivnika za informacijama i istovremeno mu smanjiti pristup informacijama;

- obezbediti širok pristup informacijama za svoje, kroz mrežne mehanizme i instrumente povratne veze, pouzdano ih zaštitivši od ubacivanja protivnika;

- smanjiti sopstvenu potrebu za statičnim informacijama kroz obezbeđivanje pristupa širokom spektru operativnog i dinamičnog informisanja.

“Narandžasta” pretnja – mrežna pretnja


Poslednjih godina mrežni ratovi postaju sve očigledniji. U grubom obliku (“hard”) ih SAD vode u Iraku i Avganistanu, spremaju u Iranu i Siriji. U mekom obliku (“soft”) se isprobavaju u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji. Na postsovjetskom prostoru su jednoznačno usmereni protiv Rusije i njenih interesa. “Narandžasta” revolucija u Kijevu predstavlja tipičan primer upravo takvih tehnologija. Zadatak da se Ukrajina otrgne od Rusije rešeava se energično, uporno, uz korišćenje mnoštva činilaca a pri tome bez klasičnih metoda sile. Rezultat sam pada u ruke.


Najvažniji instrument tog procesa je “narandžasta” mreža. Ona je stvorena po svim pravilima vođenja “mrežnocentričnih operacija”. Zadatak OBE (operacija baznih efekata) u Ukrajini je bilo očigledno oblikovanje sistema ponašanja svih strana – Juščenka, Janukoviča, Kučme, elite, masa, političkih tehnologa, ekonomskih klanova, vrhovnih činovnika, etničkih i socijalnih grupa. Svaki učesnik dramatične ukrajinske jeseni-2004 bio je manipulisan. Neko neposredno, neko posredno, neko preko Rusije neko preko Evrope, neko preko ekonomskih poluga, neko preko religioznih (često protestantskih) krugova itd. “Narandžasti” procesi – to je otvoreno izronjavanje mrežnocentričnih operacija. Posle toga je nemoguće zapažati ih.


Neuspeh Rusije i proruskih snaga u Ukrajini bio je predodređen još pre početka čitave situacije, pošto su se međusobno sukobile potpuno nesimetrične snaga – industrijske tehnologije protiv informacionih (postindustrijskih). Upravo je “narandžasta” revolucija u Ukarajini pokazala koliki je jaz ruskog zaostajanja i opseg američke nadmoći. SAD su načinile još jedan značajan i upečatljiv korak na putu ka svetskoj mrežnoj prevlasti.


Više nema nikakve sumnje da slična sudbina čeka i samu Rusiju. Po logici vođenja mrežnocentričnih ratova nju će zadesiti ista sudbina. Pri tome je važno to da će se to desiti čak i u slučaju da Rusija ostane u statusu “neutralne” države ili čak prijatelja SAD. OBE se, kako sledi iz nove teorije rata, vodi protiv svih i uvek. I u Rusiji je 2008. godine prirodno na pomolu kriza. I američke arhitekte mrežnih ratova će se u tom razdoblju pozabaviti I već se aktivno bave njenim ponašanjem. U tu svrhu će biti pokrenuti osnovni segmenti unutar same Rusije, biće uticano na socijalne, informacione i kognitivne procese, svakom će biti dodeljena njegova uloga i svako će morati da je igra – i “narandžasti” i njihovi protivnici , i opozicija, i bezbednosne strukture, i malograđani (čak se i njihova pasivnost i povučenost može iskoristiti u mrežnim ratovima – kao što se male struje koriste u kompjuterskim tehnologijama, između ostalog u mikroprocesorima).

(odlomak iz knjige: Aleksandar Dugin, Geopolitika postmoderne, „Nikola Pašić“, Beograd, 2009.)

Aleksandar Dugin

[You must be registered and logged in to see this link.]

Aleksandar Dugin

Liberalizam kao totalitarna ideologija



Šta je dominantna ideologija savremenog Zapada i njegove geopolitičke avangarde - SAD? Ovo pitanje pogađa svakog od nas. Budimo otvoreni: mi smo izgubili u globalnom geopolitičkom sukobu i zato smo dužni da znamo precizno i strogo - ko je gospodar u novim uslovima planetarnog rasporeda snaga, kakve su osnovne crte njegovog pogleda na svet, šta on misli o svetu, istoriji, sudbini čovečanstva, o nama samima?

To je neophodno svima - i onima koji imaju nameru da se pomire sa sudbinom i pokorno služe novim gospodarima, i onima koji odbijaju da prihvate ovakvo stanje stvari i teže ustanku i osvajanju nove geopolitičke slobode.

Nas su ubeđivali da na Zapadu uopšte nama nikakve ideoligije, da tamo vlada pluralizam stavova i ubeđenja, da je svako slobodan da veruje u šta god hoće, da misli, govori i čini što hoće.

To je apsolutna laž, propagandni potez pozajmljen iz arsenala "hladnog rata" (rata protiv nas). Na Zapadu zapravo postoji dominirajuća ideologija koja nije ništa manje totalitarna i netrpeljiva nego bilo koja druga ideologija, samo što su njeni oblici i načela svojevrsni, filosofske pretpostavke su drugačije, a istorijska baza joj se u korenu razlikuje od ideologija koje su nama poznate i na koje smo navikli.

Ta ideologija je liberalizam. Ona se zasniva na dogmi o "autonomnoj induvidui" (tj. na doslednom individualizmu), "praktičnoj racionalnosti", veri u tehnološki progres, na koncepciji "otvorenog društva", na uzdizanju načela "tržišta" i "slobodne razmene" ne samo u ekonomski, nego i u ideološki, socijalni i filosofski apsolut.

Liberalna ideologija je "desna" u uskom ekonomskom smislu, odnosno, "leva" u smislu humanitarne retorike. Pri tome sve druge spojeve desnog i levog, i ili jednostavno desno i levo po sebi, liberalizam odbacuje, demontira, marginalizuje, uskraćuje im pravo građanstva. Umesto otvorenih fizičkih represija protiv onih koji drugačije misle, on pribegava taktici blagog gušenja, postepenog pomeranja na marginu društva, ekonomskog davljenja disidenata i oponenata i tako dalje. Ali činjenica ostaje činjenica: dominantna ideologija Zapada (liberalizam) aktivno se bori protiv alternativnih političko-ideoloških projekata, ali radi postizanja svojih ciljeva koristi metode istančanije, "mekše" izoštrenije nego što su drugi oblici totalitarizma - ali metode koje su baš zbog toga samo još efikasnije.

Liberalni totalitarizam nije brutalan, nije otvoren, već je zamagljen, nestvaran i nevidljiv. Ali ništa manje surov.

Postojanje "dominantne ideologije" ma Zapadu postepeno se sve jasnije shvata u našem društvu. Realnost liberalizma ili ideologije liberalizma postala je očigledna, te smo, prema tome, došli do veće određenosti.

Pristalice Zapada nužno moraju od sada da dele sve ideološke pretpostavke konkretnog liberalizma (a ne neke maglovite "demokratije" pod kojom svako ima pravo da podrazumeva nešto maglovito i deodređeno), a njegovi protivnici da se ujedinjavaju u neprihvatanju te ideologije.
Međutim, liberalizam ima još jedan, skriveni sloj. Radi se o nekom bogoslovskim i religioznim pretpostavkama koje su, na kraju krajeva, dovele Zapad do onog ideološkog modela koji se u njemu ukorenio i danas postao dominantan. Taj sloj nije toliko univerzalan i nedvosmisleno prihvaćen, kao što su to vulgarni klišei "otvorenog društva" i "ljudskih prava", ali ipak je upravo on osnova i tajni izvor liberalne ideologije koja preovlađuje na planeti, liberalne ideologije koja je sama po sebi samo vrh ledenog brega.

Radi se o protestantskoj eshatologiji.

[You must be registered and logged in to see this link.]

GLASALI ZA OBAMU, IZABRALI BŽEŽINSKOG?

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdravlju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."

"Želeo bih da se posvetim problemu političkih promena.Mislim da smo prihvatili ideju o velikom proširenju ovlasćenja o društvenim propisima.Ona ce možda imati i takve forme kao sto su zakonski propisi o broju dece ili njegovom polu, kada za to budemo imali mogućnosti,zatim propise o slobodnom vremenu, itd".

Zbignjev Bžežinski

ZBIGNJEV BŽEŽINSKI:
DOMINACIJA ZAPADA U SVETU SE ZAVRŠAVA

četvrtak, 19 novembar 2009 11:28 Izvor "Prague Daily Monitor", Češka


Sivi kardinal američke politike kraj zapadne dominacije ne vidi u tome što Zapad gubi vitalnu snagu, već zato što Azija svoju snagu povećava

Istočnoevropljani bi morali da se prestanu ponašati kao dečica, oni bi trebalo da počnu samostalno rešavati svoje probleme, pored ostalog, trebalo bi da prestranu da se stalno žale SAD na agresivnost Rusije, izjavio je najuticajniji američki geostrateg Zbignjev Bžežinski u intervjuu češkoj televiziji.

Bžežinskog, bivšeg savetnika predsednika SAD Džimija Kartera za nacionalnu bezbednost često označavaju kao „sivog kardinala“ američke politike. Njegov intervju bio je upriličen povodom 20-godišnjice plišane revolucije u Pragu, koja je dovela do pada komunističkog režima u Češkoj.

Prema rečima Bžežinskog, on je predskazao raspad komunističkog sistema još 1968. godine, kada je sovjetska vojska, zajedno sa vojskom drugih zemalja Varšavskog ugovora, upala u Čehoslovačku kako bi ugušila „Praško proleće“.

Bžežinski tvrdi, da je već tada te događaje tumačio kao kraj komunističkog sistema jer su na površinu isplivale sve užasavajuće unutrašnje posledice tog sistema. On je takođe primetio, da u Čehoslovačkoj nije bilo revolucionarnih raspoloženja kao u Poljskoj ili Mađarskoj.

RUSKA KONTROLA ENERGIJE Bžežinski je rekao da je bio u Čehoslovačkoj 1968. godine, gde se sastajao sa mnogo ljudi. Politički procesi tada su bili krajnje intenzivni i, kada je u zemlju ušla sovjetska vojska, režim nije imao snage da se samostalno razračuna sa svima koji drugačije misle.

„Oni su gubili posao, njih su diskriminisali, loše se s njima ophodili, ali su i dalje ostajali u zemlji. A kada se režim raspao, njih je zahvatilo oduševljenje“, rekao je Bžežinski.

Povodom straha od Rusije, koji vlada u Češkoj dve decenije posle pada gvozdene zavese, Bžežinski kaže da postoje određeni razlozi koji opravdavaju taj nemir, kao što su pokušaji Rusa da uspostave uticaj posredstvom ekonomskih instrumenata, na primer kontrolom sistema za snabdevanje energijom.

„Međutim, Istočnoevropljani ne bi trebalo da dramatizuju problem i zato ima smisla da postanu svesni da će taj problem morati da rešavaju sami. Oni ne bi trebalo da čekaju da neko drugi reši probleme umesto njih“, rekao je Bžežinski. On je još rekao da odnosi SAD sa Poljskom i Češkom ostaju isti kao i pre dve godine, bez obzira na odluku SAD da ne grade u Češkoj radarsku stanicu i ne razmeštaju rakete-presretače u Poljskoj.

Prema mišljenju Bžežinskog, nije ispravno govoriti o tome da stav SAD o Češkoj i Poljskoj zavisi od zajedničkih planova izgradnje „protivraketnog štita“ usmerenog protiv Irana. „Takođe nije ispravno stvarati utisak da je taj štit uperen protiv Rusije, to je jednostavno kontraproduktivno“.

Bžežinski je istakao da su Češka i Poljska članice NATO i da u tom kvalitetu obe imaju mogućnost da promene alijansu, da je učine još jačom i odlučnijom. Prema njegovim rečima, realnost je takva da se u centru politike SAD sada ne nalazi Evropa, već Pacifički region.

Dominacija Zapada u svetu se završava, ali ne zato što Zapad gubi vitalnu snagu, već zato što Azija povećava svoju snagu, smatra bivši savetnik predsednika Kartera.

On je takođe komentarisao kritičke izjave bivšeg predsednika Češke Vaclava Klausa o odluci Baraka Obame, prvog od predsednika SAD koji je odbio da se sastane sa tibetanskim Dalaj-lamom kako ne bi kvario odnose sa Kinom. Bžežinski je naglasio da postoji razlika između situacije kada se uspostavljaju neprijateljski odnosi sa velikom državom i kada zemlja sarađuje sa velikom državom, bez obzira na to što joj se ne sviđa njena unutrašnja politika.

„Imajući posla sa Sovjetskim Savezom, SAD su se iskreno borile za prava čoveka, ali se to odvijalo u situaciji suparništva među zemljama, i Amerika nije rizikovala štiteći čovekova prava da će izgubiti uticaj na ono što se zbiva u Sovjetskom Savezu“, naveo je Bžežinski.

OKRETANJE OD DALAJ-LAME On je rekao da, iako SAD ne odobravaju unutrašnju politiku Kine, ipak smatraju besmislenim da čine korake koji ne bi popravljali situaciju u vezi sa ljudskim pravima jer bi to moglo naljutiti Kineze, što bi se opet negativno odrazilo na atmosferu saradnje.

„Češka se nalazi u sasvim drugačijoj situaciji“, rekao je Bžežinski i dodao da on ne smatra da će razlike između Kine i Češke povodom Dalaj-lame imati negativne posledice.

Prema njegovim rečima, SAD sarađuju sa Kinom na mnogim važnim pitanjima, pored ostalog, i na severnokorejskom i iranskom problemu. Osim toga, dve zemlje finansijski veoma zavise jedna od druge. Prema tome, smatra Bžežinski, „to je jednostavno pitanje odgovornosti pred društvom“.

Prevod R.D.

[You must be registered and logged in to see this link.]

SEMJUEL HANTINGTON,
SUKOB CIVILIZACIJA, JOŠ JEDNOM
Intervju vodila Amina R. Čodari

Vaša teza glasi da je današnja globalna politika rezultat dubinskog sukoba između različitih kultura i vera. Ta teza je postala naročito aktuelna posle napada od 11. septembra, a sada se rat protiv terorizma često definiše kao temeljni sukob Zapada sa islamom. Da li vam se čini da je posle 11. septembra ta vaša teza samo upotrebljavana, ili bi se možda pre moglo reći da je zloupotrebljavana? Da li biste je na bilo koji način danas ublažili? Samjuel Hantington: Moje stanovište je da će narednih decenija odnosi među državama najverovatnije biti pre odraz kulture koje u njima vladaju, i međudržavnih kulturnih veza i antagonizama, nego nekih drugih faktora.

Potpuno je očigledno da moć i dalje igra glavnu ulogu u globalnoj politici, kao što je uvek i igrala. Ali obično se iza svakog sukoba krije još nešto. U Evropi 18. veka, politiku su u velikoj meri oblikovali sukobi između monarhija i repub-likanskih pokreta koji su se pojavili najpre u Americi, a onda i u Francuskoj. U 19. veku je važno bilo pitanje država koje su se definisale posredstvom nacije. U 20. veku na scenu stupa ideologija, što je velikim delom, ali ne i isključivo, rezultat ruske revolucije. Postojalo je međusobni konflikt između fašizma, komunizma i liberalne demokratije.

I to se onda završilo. Svuda u svetu je prihvaćena liberalna demokratija - ako ne u praksi, onda barem u teoriji. Dakle, pravo pitanje glasi: šta će biti u središtu globalne politike u decenijama koje dolaze?

Ja i dalje tvrdim da će kulturni identiteti, sukobi i veze igrati ne samo tek jednu od uloga, već upravo glavnu ulogu u odnosu među državama.

Napisali ste: "Četrdesetpet godina je gvozdena zavesa bila glavna linija podele u Evropi. Nakon toga se pomerila nekoliko stotina milja ka istoku. Danas ona odvaja zapadno hrišćanstvo od muslimana i pravoslavnih naroda." Ako napravite takvu podelu, zar time ne sugerišete kako su obe te polovine u sebi uniformne? Ne ignorišete li time činjenicu da islamske zajednice postoje i u okrilju zapadnog sveta?

Hantington: To je potpuno pogrešna pretpostavka. Uopšte ne sugerišem da je Zapad uniforman. Naravno da su i Zapad i islam puni unutrašnjih podela. Postoje različite sekte, različite zajednice, različite zemlje. Dakle, ni Zapad ni islam nisu homogeni. Uopšte ne treba razmišljati o dva čvrsta bloka. Ipak, na obe strane postoje neke zajedničke crte. Svuda čujemo kako se govori o odnosu islama i Zapada. Pretpostavljam da takav govor stoji u nekom odnosu sa realnošću i da ima neko značenje. Naravno, u jezgru se nalazi razlika u veri. Ima li pomirenja ili neke dodirne tačke između dve strane odvojene tom "gvozdenom zavesom"?

Hantington: Kao što sam rekao, obe strane su podeljene i unutar sebe. Zapadne zemlje sarađuju sa muslimanskim i obrnuto. Pogrešno je, dozvolite mi da ponovim, verovati da postoje dve homogene strane koje su u oštrom sukobu. Globalna politika je i dalje krajnje složena, države imaju različite interese i oni će ih voditi sklapanju savezništava i prijateljstava koji mogu delovati vrlo bizarno. Amerika je sarađivala, i još uvek sarađuje sa različitim vojnim diktaturama širom sveta. Naravno da bismo više voleli da se takve zemlje demokratizuju, ali radimo to što radimo zato što imamo svoj državni interes i ako nam on nalaže da sarađujemo sa Pakistanom, Avganistanom ili sa bilo kime drugim, mi ćemo to učiniti.

Tvrdili ste da se u Americi odvija jedna civilizacijska promena, da se ona kreće u pravcu fokusiranja na demokratski liberalizam kao ideologiju.

Hantington: To je, u stvari, oduvek bila američka ideo-logija. Još od revolucije u 18. veku, Amerika se u osnovi držala ideologije liberalne demokratije i konstitucionalizma, ali ja se obično trudim da izbegnem reč ideologija kada o tome govorim. Radi se zapravo o američkim verovanjima i vrednostima. Kada pomenete reč ideologija svi se uvek sete komu-nizma, koji je bio zaokružena, precizno formulisana ideologija sa svojim postulatima u koje morate bezupitno verovati. Pročitajte Komunistički manifest i videćete šta je njegova suština. Liberalizam, međutim, čini mnogo labavije povezan niz vrednosti i uverenja, koja se uglavnom nisu menjala u poslednjih dva ipo veka. A to jeste impresivno.

Naravno, bilo je promena i prilogođavanja s obzirom na privredni razvoj, industrijalizaciju, ogroman priliv doseljenika u ovu zemlju, zatim ekonomske krize, depresije i svetske ratove. Ali jezgro američkog sklopa verovanja je ostalo prilično stabilno.

Kada bi neki od pisaca Deklaracije nezavisnosti mogao da se pojavi danas, ne bi ga iznenadilo ono šta Amerikanci govore, u šta veruju i na koji način ta svoja uverenja formulišu u javnosti. Sve bi mu to zvučalo vrlo poznato.

Kako se muslimanski svet snalazi u svetu koji je uglavnom prihvatio - makar u teoriji, ako ne i u praksi - liberalnu demokratiju?

Hantington: Vidimo da su i u muslimanskom svetu započele prilično značajne socijalne i ekonomske promene, i verujem da će one vremenom dovesti i do većih političkih promena. Nema sumnje da muslimanska društva, kao i sva ostala, postaju sve urbanija, a mnoga od njih razvijaju i industriju. Ali budući da je među njima veliki broj država bogatih naftom i gasom, podsticaj za promene nije veliki.

S druge strane, upravo ta zarada od prirodnih resursa pruža mogućnost da se menjaju. Zemlje poput Irana sada počinju da rade na industrijalizaciji.

Mislite li da će "islamska civilizacija" postati sve kohe-rentnija u budućnosti? Hantington: Videli smo, naravno, da postoji kretanje i u tom smeru. Mnogi trans-islamski politički pokreti se trude da privuku muslimane iz različitih društava. Međutim, sumnjam da će ikada muslimanska društva činiti neku koherentnu političku celinu sa jedinstvenim političkim sistemom na čijem bi čelu bile izabrane, ili neizabrane grupe ili vođe.

Ali mislim da treba očekivati da muslimanska društva sarađuju po mnogim pitanjima, kao što sarađuju i zapadna. Ne bih isključio mogućnost da muslimanske, ili barem arapske zemlje stvore organizaciju koja bi se mogla uporediti sa Evropskom unijom. Ne mislim da je to mnogo verovatno, ali je ipak moguće zamisliti.

Napisali ste: "U islamskoj kulturi se krije najveći deo objašnjenja zašto demokratija nije zavladala u velikom delu muslimanskog sveta". Ipak, veliki delovi muslimanskog sveta imaju demokratiju - Indonezija, Mali, Senegal, zatim Indija sa svojim brojnim muslimanskim stanovništvom. Kakva veza postoji između islamske kulture i demokratije, odnosno šta tu nedostaje? Hantington: Ne znam šta da odgovorim na to pitanje zato što nisam stručnjak za islam, ali upadljivo je koliko se sporo muslimanske zemlje, a naročito arapske, kreću u pravcu demokratije. Za to delom mogu biti odgovorni njihovo kulturno nasleđe i njihova ideologija. Kolonijalno iskustvo kroz koje su svi oni prošli možda jeste faktor u borbi protiv zapadne dominacije, bilo ona britanska, francuska ili neka druga. Mnoge od ovih zemalja su do nedavno bile pretežno seoske, sa upravljačkom elitom koju su činili zemljoposednici.

Mislim da nema sumnje da se svi oni kreću u pravcu urbanizacije i političkih sistema u kojima vlada mnogo više pluralizma. Taj proces se odvija u gotovo svakoj muslimanskoj zemlji. Sve više se povezuju i sa nemuslimanskim društvima. U procesu demokratizacije ključni aspekt predstavlja, naravno, migracija muslimana u Evropu.

Šta mislite o tvrdnji koju su nedavno izneli Stiven Volt (Stephen Walt), vaš kolega sa Harvarda, i Džon Mirshajmer (John Mearsheimer) sa Univerziteta Čikago, tezi da je američka spoljna politika disproporcionalno pod uticajem proizraelskih grupa koje ne deluju u njenom najboljem interesu. Da li mislite da takve tvrdnje imaju nekakvu težinu?

Hantington: Mislim da je to tvrdnja koju bi trebalo ozbiljno shvatiti. Njima dvojici svakako nije stalo samo do toga da otvore polemiku. Meni, doduše, njihovi argumenti nisu bili dovoljno uverljivi, ali mi je pažnju privukla reč "disproporcionalno". Ne znam kako bi tako nešto moglo da se proceni. U svakom svom apsektu, američka spoljna politika je pod uticajem ove ili one etničke grupe, ili neke ekonomske i regionalne grupacije. Irski lobi je, na primer, vek ipo imao velikog uticaja na američku spoljnu politiku i u nekim trenucima značajno otežao naše odnose sa Velikom Britanijom. Postoje i drugi lobiji koji bi se s njim mogli uporediti.

Izraelski lobi nije jedinstven. Od drugih se možda razlikuje samo u pogledu toga što je usmeren na samo jedan cilj - opstanak Izraela i rad na pružanju veće pomoći Izraelu.

Da li verujete u ono što mnogi tvrde, da je nestabilnost na Bliskom istoku direktno i primarno vezana za napetost između Izraelaca i Palestinaca? Hantington: Očigledno da je postojala i postoji linija sukoba između Izraelaca i Palestinaca, ali na Bliskom istoku je tokom vremena bilo i mnogo drugih takvih sukoba -između Izraela i Egipta, između različitih verskih frakcija u Libanu, između Baas partije i opozicionih pokreta. Tamo je zaista mnogo sukoba. Što se tiče stabilnosti, nije jasno koja će se zemlja pojaviti kao hegemonska moć na Bliskom istoku - ako se uopšte neka takva pojavi. U Južnoj Americi imamo Brazil, u Africi Južnu Afriku, u Srednjoj Africi Nigeriju, u istočnoj Aziji su Kina i Japan, a u južnoj Aziji, Indija.

Koja bi se zemlja na Bliskom istoku mogla sa njima porediti? Izrael ima vojne kapacitete, čak i nuklearno naoružanje, i u tom pogledu je značajno superiorna u odnosu na sve ostale u tom području, ali Izrael je ipak mala zemlja. Ostali bliskoistočni narodi su muslimanski, tako da Izrael nije u poziciji da postane vodeća sila.

Možda bi Iran mogao da preuzme vodeću ulogu, mada -u njemu su šiiti, a među Arapima je najviše sunita. To je problem, ili bi mogao da bude problem. Takođe, tu je i jednostavna činjenica da Iran nije arapska zemlja, a Arapi čine najveći deo muslimana na Bliskom istoku.

Zatim, postavlja se pitanje ne bi li to mogla da bude Turska, koja je važna država. Ali ni ona nije arapska i ima veoma konkretne interese vezane za naftu i gas u severnom Iraku, kao i interese da obezbedi granice od secesionističkih pokreta.

Dakle, kakvi su izgledi da neka arapska država zauzme vodeću poziciju koja bi se mogla uporediti sa vodećim pozicijama koje neke druge države imaju u drugim delovima sveta? Zasad nema nijedne zemlje koja bi bila dobar kandidat. Saudijska Arabija ima novca, ali zato i relativno malo stanovnika. Irak je potencijalno bio veliki vođa, to je prostrana zemlja sa velikim rezervama nafte i vrlo obrazovanim stanovništvom, ali je krenula u pogrešnom smeru. Možda će se Irak oporaviti i postati dominantna sila među arapskim zemljama. To nije nešto što se ne bi moglo zamisliti.

Mnogi Tusku hvale i kažu da je most između zapadnog i muslimanskog sveta. Da li je i vi vidite u toj ulozi?

Hantington: Ja ne bih mnogo na to polagao. Turska ima svoje interese i, ako pogledamo istoriju, Turska je osvojila najveći deo arapskog sveta. Arapi su vodili oslobodilačke ratove da bi se rešili Turaka. To je prošlost, naravno, i ne mora nužno odrediti šta će se dešavati u budućnost. Ali ljudi ipak pamte.

Da li je interes SAD da onemogući da se u tom regionu pojavi neka hegemonska sila?

Hantington: Zavisi ko bi ta sila bio. Teorijski posmatrano, Americi je mnogo lakše da rešava probleme ako postoji neka zemlja koja dominira. Onda ona može da se obrati toj zemlji, kakva je, recimo, Indija, i da kaže: "U Bangladešu postoje ti i ti problemi i moramo nešto da preduzmemo, šta bi, po vašem mišljenju, mi trebalo da uradimo kako bismo formulisali neku zajedničku politiku?". Ali kada nemate nekoga ko bi bio ekvivalent Indiji, onda morate ići od jedne do druge prestonice pokušavajući da stvorite koaliciju, a to je, naročito u arapskom svetu, vrlo teško, pre svega zbog istorijskih rivaliteta i postojanja različitih ogranaka islama.

Amartja Sen, vaš kolega sa Harvarda, kritikuje vašu tezu o sukobu civilizacija i kaže da "identitet nije sudbina" i da svaki pojedinac može da konstruiše i rekonstruiše svoj odabrani identitet. On tvrdi da pomenuta teorija vodi u pravcu "minijaturizacije Ijudskih bića" na identitete koji su "jedinstveni i ne mogu se odabirati", i koji se onda "smeštaju u civilizacijske fioke". Kako vi gledate na građane koji imaju višestruki identiet?

Hantington: Mislim da Amartja Sen uopšte nije u pravu. Ja nikada nisam tvrdio tako nešto i sasvim sam svestan da ljudi imaju višestruke identitete. Kao što sam već objasnio, u mojoj knjizi se kaže da se s vremenom menja osnova povezivanja i sukobljavanja među državama. U narednim decenijama glavnu ulogu u politici igraće pitanja identiteta, što znači kulturnog nasleđa, jezika i vere. Tu ideju sam prvi put elaborirao pre deset godina i tokom vremena se potvrdilo mnogo od onoga što sam rekao.

Kako prolaze ljudi sa višestrukim idenitetima?

Hantington: Oni nalaze način da se akomodiraju, i vidimo kako se to događa barem u poslednjih dva ili tri veka. U situacijama velikih migracija naroda i etničkih i verskih manjina, formuliše se niz pravila koje mogu da prihvate i šire društvo i manjinska zajednica.

Šire društvo mora da prizna izvesnu autonomiju manjini -pravo na vlastitu veru i način života, a u nekoj meri i na korišćenje vlastitog jezika. Mnoga od najtežih pitanja u vezi sa ulogom etničkih manjina vrte se oko pitanja jezika. Do koje mere treba dopustiti obrazovanje na manjinskom jeziku? Do koje mere treba dozvoliti da društvo formalno ili neformalno postoje dvojezično? Ili treba na javnoj sceni, na sudovima, u zakonodavstvu, izvršnoj vlasti i politici, koristiti samo jedan jezik? To, kao što znamo, mogu biti vrlo zamršena pitanja.

Šta mislite, kako fundamentalizam - radikalna ideja da je vlastiti identitet superioran u odnosu na sve ostale - danas utiče na svetsku politiku? Mislite li da postoji samo radikalizam povezan sa islamom, ili verujete da radikalizma ima u svim religijama?

Hantington: Mislim da je fundamentalizam upravo to što ste vi rekli: radikalni odnos prema vlastitom identitetu i civilizaciji kada se napravi poređenje sa idntitetima i kulturama drugih naroda. U svim društvima i civilizacijama su postojale fundamentalističke tendencije i pokreti. Takav je slučaj, naravno, i ovde u SAD - imali smo funda-mentalističke pokrete koji su se veoma kritički i neprijateljski odnosili prema doseljenicima i njihovoj asimilaciji u naše društvo i kulturu. Dakle, reč je tendenciji koja je univerzalna.

Problem nastaje kada se fundamentalistički stavovi otmu kontroli i postanu dominantan faktor u društvu. To onda vodi samo ugnjetavanju manjina, ili čak ulasku u rat sa susednim društvima koje imaju drugačiju kulturu. Zato je važno truditi se da se te sklonosti ka ekstremizmu drže pod kontrolom.

Zašto u Evropi postoji veća tenzija između muslimana i drugih grupa nego u Americi, gde su, kako se čini, muslimani bolje prilagođeni? Kako biste to objasnili polazeći od vaše teze o identitetu i kulturi, a s obzirom na hispanske zajednice u SAD?

Hantington: Kao prvo, što se tiče muslimana u Evropi i u Americi, najveća razlika je u tome što je broj muslimana u Americi mali u odnosu na njihov broj u Evropi. Kao drugo, oni koji su ovde, stigli su prešavši nekoliko desetina hiljada milja preko okeana, a nisu su se samo prošetali preko granice ili se kratko provozali preko Sredozemnog mora.

Mi se ne graničimo sa muslimanskim zemljama, kao što je to slučaj sa evropskim zemljama, i čini se da je to glavna razlika.

Kakva je pozicija muslimana u Evropi kada se uporedi sa pozicijom hispanske emigracije u Americi? Postoje fundamentalna razlika zato što je Amerika uvek bila zemlja doseljenika. Hispano doseljenici dolaze uglavnom iz Meksika i Južne Amerike. Oni su katolici, a katolicizam je i američka religija. Katolici čine jednu trećinu ovdašnjeg stanovništva, tako da to nije ista situacija kao kada muslimani dođu u Evropu. Oni govore španski ili portugalski, što je jezik koji nam je blizak, tako da mi nemamo onu vrstu problema koji postoji kada u Evropu stignu muslimani koji govore arapski.

Hispanska emigracija je za nas specifična po tome što je tako velika i što dolazi iz susednih zemalja, a ne iz zemalja s druge strane Atlantika ili Pacifika. S obzirom na to, sada se suočavamo sa drugačijim temema i drugačijim pitanjima nego ranije. A sve je, opet, veoma različito u odnosu na situaciju u Evropi gde vidimo ljude sa veoma različitom neevropskom religijom koji dolaze iz susednih zemalja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Руски војни стручњак, први потпредседник Академије геополитичких наука, доктор војних наука, Константин Сивков:
Обама спрема напад на Русију
02.11.2009.

Војни експерт Константин Сивков тврди да ће САД за три-четири године напасти Русију, која неће имати чиме да се супротстави

Два чланка из руских медија њихови експерти разматрају могућност директног напада на Русију, када би се он могао догодити, шта су разлози таквог агресивног деловања запада и степен руске спремности да се од тих напада одбране. На припремање напада указују многи јасни параметри као је и упорно ширење НАТО-а, фактичко опкољавање Русије и жестока борба да се сруши руска економија и извоз нафте и гаса као кључних енергената из кога се пуни буџет Русије.


Константин Сивков
Убеђен да следи рат...

Руски војни стручњак Константин Сивков тврди да Сједињене Америчке Државе припремају војни напад на Русију. Према његовим проценама, напад би могао да се догоди за највише три-четири године. У интервјуу за московски лист Правда он је указао да се у САД догађају сличне ствари као и пред напад на Ирак.

- Желео бих да обратите пажњу на чињеницу да су на америчкој војној академији у Вест Поинту недавно покренути програми за учење руске културе и језика. Ирачку културу и арапски језик почели су да уче три године пре инвазије на Ирак - рекао је војни стручњак Константин Сивков.

Сивков је за руски таблоид Правда додао да број војника у новим америчким базама на Црном мору у Бугарској и Румунији неће бити велики, али каже и да Русији нико не може да гарантује како се та бројка неће утростручити или учетворостручити. Он сматра да ће за неколико година Русија бити окружена базама у којима ће се налазити амерички војници.

- Шта ће Американцима базе на Црном мору? Како би се борили против тероризма? Па између Румуније и Блиског истока је четири хиљаде километара - казао је Сивков и додао како је то превелика удаљеност за слање трупа у Ирак и Авганистан. Закључио је како ће те базе послужити Американцима за осигуравање дотока гаса и нафте из Каспијског језера.

Сивков је већ раније тврдио да ће САД бити у стању да у периоду од 2012. до 2015. униште руске стратешке нуклеарне снаге ненуклеарним превентивним нападом.

- Сматрам да је могућност војне претње сада већа него икад пре - рекао је Сивков.

Он тврди да су западни војни експерти недавно почели разговоре о могућности напада на Русију и анексије њене територије.

- Предвиђено је да се Русија подели на три дела, и то тако што ће западни део ићи Европској унији, централни део и Сибир САД, а источни део Кини. То је само грубо речено - рекао је он и изнео тврдњу да руске оружане снаге неће бити у стању да се успешно одупру агресији.

Он је додао да је потенцијал војске, чак и ако се распореди, лимитиран, чак и у локалним ратовима.


САД премешта војску из Немачке на исток

Руска јавност се узбудила због најаве да ће САД изградити базе у Бугарској и Румунији, на које ће потрошити око 110 милиона долара. Војна база у Бугарској требало би да буде у функцији 2010. године, док ће за стављање у функцију ове друге бити потребно још годину или две. Засад је амерички план да у тим двема базама распореди око четири хиљаде војника. План за изградњу ове две базе израђен је још 2004, у ери бившег америчког председника Џорџа Буша. У том плану Пентагон је изнео предлог да се део од чак 55.000 војника смештених у Немачкој пребаци у базе у земљама источне Еуропе, међу којима су и Бугарска и Румунија.


Трећи светски рат водиће се за ресурсе а ако је у томе нешто добро, неће бити нуклеарни

Трећи светски је рат за ресурсе

Са сигурношћу можемо тврдити да трећи светски рат неће бити нуклеарни. Јер ресурсе треба сачувати у употребљивом облику, што би после употребе атомског оружја било немогуће. Можда је у томе и спас, бар када је у питању уништење планете?
Разговарају двојица пријатеља у метроу, у вагону крцатом људима. Каже један од њих:

- Знаш ли да би у случају пожара овај вагон изгорео за 15 до 17 минута?
- Ма немој!, каже други, а како знаш?
- Ташта ми ради у дирекцији метроа. Они то знају.
- А шта би било са људима?
- Па, угушили би се.
- Значи да би требало носити са собом гас-маску - констатовао је овај други.
- Е, па, пријатељу, шта мислиш колико би ти дозволили да дишеш на њу?

Овај други није одмах схватио реплику у вагону је било подоста јаких момака који би му свакако отели гас-маску како се сами не би угушили.

Због чега овај увод? Због тога што је и ваздух који удишемо такође ресурс. Ситуација у метроу, иако хипотетична, сасвим је реална. И може послужити као модел понашања човечанства када би се нашло у сличној ситуацији. О помањкању ваздуха у догледној будућности, хвала богу, још нема говора, али се недостатак других ресурса осећа већ данас. Управо тај недостатак ресурса моћне државе Света покушаће да обезбеде нападом на оне државе које тим ресурсима располажу, слично како би се и грађани у запаљеном метроу понашали.

Шта ми сврставамо у ресурсе? Наравно, нафту, гас, угаљ, вероватно и уран за атомске електране. Руде метала потребних за индустрију, затим пољопривредне површине за производњу хране, рибље резерве светских океана... И најзад, пијаћу воду, највреднији ресурс, који се може истрошити пре свих других.


Нафта, гас и угаљ

Према постојећим проценама, светских резерви нафте, природног гаса и угља при савременом нивоу производње биће довољно за 40, 60 или у штедљивој потрошњи за 220 година.

На планети данас има 6,5 милијарди становника. Од тога у развијеним и успешним земљама живи отприлике четвртина становништва планете милијарду и по људи. Под претпоставком да од сутра сви људи живети тако добро, тј. на истом нивоу потрошње како се данас живи у Француској. У том случају би ресурси планете нафте, гаса, метала, дрвета и плодног тла било довољно свега за 10 година. После тога не би имало шта да се троши. Управо из тог разлога савремена геополитика, коју спроводе најразвијеније земље, у целости је усмерена у правцу да се, као прво, контролишу постојећи ресурси, а друго да се не допусти да оних три четвртине становништва планете троши више, него што троши данас.

Занимљиво је и веома специфично понашање САД у тој ситуацији. Сви знају шта оне чине у геополитици повремено бомбардују оне који је не слушају. Своје ресурсе веома штеде, а оне произведене у другим земљама користе за стварање својих резерви. На пример, своју нафту не производе, већ увозе туђу и складиште је у подземним складиштима. Када у целом свету нафте нестане, САД ће је имати за још пет или десет година.

Међународни експерти одавно већ упозоравају на могућност рата за доступ необновљивим природним ресурсима који се убрзано троше: нафте, природног гаса, угља, урана и неких метала. Нафта је била узрок напада САД на Ирак, а та иста нафта, заједно са гасом, може испровоцирати следећи рат Американаца са Иранцима. Американци те ратове за ресурсе уопште и не скривају, то раде дрско и без икаквог устручавања. Ресурси су им потребни и они ће покушати да их отму где год је то могуће, односно тамо где својом војном силом то могу да ураде.



Рибљи ресурси

Дуго времена наде су полагане у светске океане као на резервно складиште прехрамбених намирница које ће спасити човечанство када свега другог нестане. Недавно су израчунате те резерве и испоставило се да то више није складиште, већ омањи шпајз. Резерве рибе су веома танке због претераног лова, интензитет потрошње расте, а природна репродукција не сустиже излов рибе па се рибљи фонд не може обновити. Процењује се да до 2050. године резерви рибе више неће бити.


Пољопривредне површине

Њихов број се из различитих разлога постепено смањује у целом свету. Негде се оне не обрађују, као у земљама некадашњег Совјетског Савеза због нерентабилности пољопривредне производње. Негде оне постају неупотребљиве због погрешне мелиорације, која доводи до повећања салинитета тла, као у Кини, која је већ изгубила трећину сетвених површина, а понегде их гута и пустиња. Није мали ни степен уништавања обрадивог земљишта због ширења градова, непланске градње индустријских постројења, као и мреже путева и пруга. Све ово доводи до смањења простора на којима се може производити храна као један од основних елемената за опстанак људи.


Вода

Већ кроз двадесет година најмање 40 процената становника планете осећаће драстичне несташице, а између 2025. и 2035. године укупни светски обими потрошње воде приближиће се тик могућностима доступних ресурса. У последње време, додуше, разматра се могућност рата за доступ водним ресурсима. Јер, 39 земаља света већ значајан део потребне воде увози из иностранства. Недостатак воде делимично је повезан с тиме што су водни ресурси неравномерно распоређени: 700 милиона људи у 43 земље имају мање водних ресурса од минималних потреба. До 2025. године помањкање воде ће осетити три милијарде људи јер ће се потрошња повећавати у Кини, Индији, земљама Африке и јужно од Сахаре.

Чак 538 милиона људи у северној Кини већ данас живи у условима несташице воде. Број становника се повећава, а доступ пијаћој води и данас је проблем за многе људе. Минимална потрошња воде дневно по човеку је 20 литара не само за пиће него и друге потребе, али 1,1 милијарда људи може трошити тек пет литара дневно. Годишња потрошња пијаће воде на планети износи више од три и по хиљаде кубних километара. При том 70 процената укупне потрошње користи се у пољопривреди за наводњавање, много воде троши се у хемијској и целулозној индустрији, црној и обојеној металургији. Развој енергетике такође доводи до драстичног повећања потрошње воде. Упоредо с тим, 90 одсто становништва планете живи у земљама које деле воду са суседима. Дефицит воде у целом свету може бити узрок конфликата и појаве милиона избеглица из земаља у развоју. Сукоби због пијаће воде већ су се догађали било је 37 случајева у последњих пола века. Истина, у међувремену је потписано више од 200 међудржавних споразума о коришћењу водних ресурса.

Русија као изазов и решење за помањкање ресурса

Русија је убедљиво земља са највећом површином на Свету, и која је уједно богата готово свим ресурсима који већ данас Свету прилично недостају. Поред нафте, гаса, угља, руда разних метала, Русија располаже огромним пољопривредним површинама, али и изузетно великим количинама пијаће воде. И у том смислу Русија је у огромној предности она је богата пијаћом водом и налази се на другом месту после Бразила по природним резервама. На територији Русије постоји два и по милиона река, више од три милиона језера, и укупне резерве воде у њима процењују се на 26 хиљада кубних километара. Само Бајкал је највећи резервоар пијаће воде у свету.

Русија данас за сопствене потребе троши не више од два процента постојећих резерви воде, тако да је може делити са најближим суседима. Пошто се и у Русији и у целом свету потроши нафта (за 40 година), вода може постати основни извор за попуњавање буџета државе. На конфликт који данас сазрева у вези са питањем чији је Арктик (да ли он припада Русији или другим државама Канади, Данској, Великој Британији, САД и Норвешкој) требало би гледати не толико кроз призму резерви нафте и гаса на леденом континенту, колико кроз призму резерви питке воде. Енергенти ће се тамо прилично брзо исцрпети, а 95 одсто свих резерви слатке воде концентрисане су управо у ледницима Арктика и Антарктика. Данас се ти ледници топе и пијаћа вода једноставно се раствара у океану. Ако се предузму мере и заустави процес топљења, то јест ако се у пуној мери буде поштовао Кјотски споразум, на пијаћој води моћи ће да се заради кудикамо више него на нафти.

Дакле, до 2050. године синтетизоваће се у једну целину три значајна фактора: исцрпљивање нафтних и гасних налазишта, слатке воде и прехрамбених намирница. Човек тог времена биће мучен жеђу, глађу и хладноћом нема нафте и гаса нема грејања.

Трећи светски рат, ако га буде, а по свој прилици до њега ће морати доћи, биће рат не идеологија или којекаквих глупости, већ рат за поседовање природних ресурса. Заправо, биће то читава серија ратова, који ће изненада почети у разним деловима света, али ратова који ће се брзо окончати. За време тих ратова појавиће се мноштво алијанси из интереса једне те исте земље могу се удруживати ради производње воде, али бити непријатељи по питању нафте, бити пријатељи у обезбеђивању угља, али непријатељи у борби за пољопривредно земљиште...

У тој борби земље богате ресурсима имаће неочекивано много непријатеља из реда земаља којима бог није доделио ресурсе, а дао им је много деце. Треће земље, без ресурса и већег броја становника, имаће високе технологије и најсавременије оружје, па ће као такве желети свој део туђих ресурса. Све је ово опасност за Русију јер ће многи пожелети да се докопају тих богатих ресурса. Ратови за ресурсе подсећаће на неки начин на колонијалне ратове, са том разликом што су се у колонијалном рату освајале територије и људи, а сада само територије, јер им људи нису потребни они би били само сувишни конзументи хране, воде и потрошачи дефицитарног горива.

И зато данас са сигурношћу можемо тврдити да трећи светски рат неће бити нуклеарни. Јер ресурсе треба сачувати у стању употребљивом за потрошњу, што би после употребе атомског оружја било немогуће. Зато ће они који поседују ресурсе, а који имају атомско оружје, задржавати потенцијалне освајаче претњом да ће на сопственој територији активирати атомску бомбу, па тако непријатељу неће остати ништа што би могао употребити. Можда је у томе и спас?

Превод Рајко Досковић
Извор: КМ.ru новости - 26 октобар 2009.

Русија није Србија

Сматрали су је медведом отупљених канџи, потценили су понос Русије, њену прошлост и њену војну моћ. Треба само пратити холивудску продукцију да би се предвидели политички догађаји, па и будући ратови.

Наиме, још тамо 1977. године Холивуд је избацио на тржиште три скупа пројекта одједном и у сва три филма глуме суперстарови. Ту су били „Светац” у коме „руски националиста, који располаже компјутерском супертехнологијом и окупља око себе банду убица, дестабилизује ситуацију у Русији да би се дочепао власти, а паралелно организује нападе по Европи”. У филму „Председников авион” група руских терориста отима авион са породицом америчког председника и зверски се обрачунава са женама-таоцима. У „Миротворцу” опет „руски генерал-националиста краде нуклеарне бојеве главе и продаје их наравно Србима из Босне да они униште Њујорк”.



Дакле, годинама се врло успешно радило на стварању новог лика непријатеља Америке и Запада.

Уместо комуниста то су постали мафијаши у контексту западног виђења Русије као „криминално-синдикалистичке” државе. Играло се на карту емоционалног ефекта русофобије, а нови светски поредак под хегемонијом САД стваран је против Русије, на уштрб Русије и на рушевинама Русије.

У моделу новог светског поретка за Русију није било места, њена територија се сматрала слободним простором са богатим природним ресурсима које треба поделити на утицајне сфере САД и њених савезника.



У важећој Стратегији америчке националне безбедности пише да се за сферу одговорности америчких органа за националну безбедност фактички проглашава осигурање глобалне контроле у најважнијим питањима служења интересима транснационалног капитала и неометаном приступу ресурсима других држава. Истовремено се за сферу америчке националне безбедности проглашава и контрола становништва, загађење животне средине и политички системи у другим државама.

У својој књизи „Геостратегија за Евроазију” Збигњев Бжежински говори о распаду Русије на три дела као темељу за успостављање равнотеже снага у америчким интересима у Евроазији. Тај распад на европску Русију, Сибир и Далеки исток треба, по Бжежинском, да се одвија под руководећим утицајем Америке и њених партнера, а „руско наслеђе биће довољно за све”. По Бжежинском Русија је „геополитичка црна рупа”, огромна неподељена територија, а како је Москва изгубила „хладни рат”, Русију треба распарчати, опљачкати и дефинитивно уништити као самосталну државу.



Историја је већ показала колико су опасне такве политичке утопије. Лав Троцки, такође, страсно је жудео за светском доминацијом, па онда и Адолф Хитлер. Данас томе тежи Бжежински. Како се све то може завршити добро је познато. Можда није познато америчком естаблишменту, можда су они читали неке друге историјске уџбенике, одноосно они који Русију као нуклеарну силу желе да деле на три дела треба да добију упут за психијатра.

Дакле, сматрали су је медведом отупљених канџи, потценили су понос Русије, њену прошлост и њену војну моћ. У фебруару 1999. године тадашњи амерички председник Бил Клинтон споменуо је Русију само као „опасно складиште лоше чуваног нуклеарног наоружања”. Амерички званичници још од тада више не говоре о „стратешком партнерству”, већ о „прагматичном”, па чак и „ реалистичном партнерству”са Москвом.



Наиме, Русију је званични Вашингтон практично прогласио „Горњом Волтом са нешто ракета”. Партнерство је нестало, односи су сведени на прост језик реализма. Геостратегија новог светског поретка, како се она данас спроводи, садржи недвосмислену претњу за само постојање Русије као државе, а изјаве америчких лидера да се „ Русији мора ишчупати нуклеарна жаока” додатно учвршћују размишљања у Москви да је крајњи циљ ширења НАТО-а на исток заправо колонизација и уништење Русије као врло пробитачан геополитички подухват за светску олигархију која формулише спољну политику САД.



У фебруару 1999. командант оружаних снага Естоније изјавио је „да Русија више не представља никакву војну претњу”. У марту 1999. НАТО је без одлуке УН бомбардовао СР Југославију, у октобру 2001. САД су без одлуке УН бомбардовале Авганистан, у марту 2003. САД су без одлуке УН извршиле инвазију на Ирак. У међувремену, САД су се једнострано повукле из споразума о антибалистичкој ракетној одбрани АБМ из 1972. године, опкољавају Русију новим чланицама НАТО-а, почињу да инсталирају антиракетни штит у Пољској и Чешкој што је директна стратешка претња Русији.

Противно Резолуцији 1244 УН Косово је прогласило независност и ту су независност признале САД и већина чланица НАТО-а, иако су и Србија и Русија упозоравале Запад да ће то бити опасан преседан.



На Косову, у лето 1999. руским миротворцима није омогућен улазак у Ораховац да би преузели свој сектор у оквиру снага КФОР-а. НАТО се потрудио да Руси не уђу у Ораховац. Па су девет година касније ушли у Гори и Поти у Грузији.

Претходно је Миша Шаликашвили наредио да се изврши напад на руске мировњаке у оквиру заједничких мировних снага Грузије, Русије и Јужне Осетије. Грузијски су војници том приликом на спавању убили двадесетак руских војника да би одмах затим председник Миша наредио да се вишецевним ракетним бацачима, мучки усред ноћи, гађа главни град Јужне Осетије Цхинвали при чему је убијено на стотине цивила, иначе, и руских грађана.

И сада сви на Западу говоре о интегритету држава, о међународном праву? Па где сте били када је Србија била у питању?



П. С. Миша Шаликашвили је морао да издржи барем који дан дуже. Овако, био сам на годишњем одмору далеко од Београда, треба ми дан да се вратим, па дан за руску визу, па дан за карте и паре од редакције, па најмање дан у Москви за акредитацију, па најмање један дан да стигнем на Кавказ. А Руси све завршише за пет дана. Пребрзо, одустао сам...

Краљ је, напокон, го



Председник Грузије Миша Шакашвили дефинитивно је начео трансатлантске односе. Наиме, његова неуспела војна авантура прети да изазове нова драматична подвајања савезника на две стране Атлантика. ЕУ оклева са јачим санкцијама према Русији, Америка је забављена предизборном кампањом, оштра упозорења Вашингтона упућена Москви поводом Грузије и у самом Вашингтону скоро да нико озбиљно и не схвата, а у седишту НАТО-а сада не знају куда даље да се шире, нових кандидата на планети Земљи и нема тако много.



А још пре само десет година амерички новинар Чарлс Краубханер је написао: „Америка влада светом, хвала Богу. У овом веку добили смо два велика светска рата, па онда и ’хладни рат’. Имамо право да сада захтевамо плен. Требало би да ми Американци можемо да уживамо бар тренутак у својој слави”.

Тај тренутак је, сада очигледно, дефинитивно и прошао. Вредносни темељи трансатлантске заједнице показују озбиљне пукотине. Америчка доминација постала је неподношљива и неким америчким европским савезницима, нерасположење Европљана према САД расте, Европа осећа да је Вашингтон третира као пешадију, коју весело гази каубојска чизма. Догађаји у Грузији показали су да је време америчког тријумфализма прошло и да САД морају поново да науче игру међународне политике, не као једина светска суперсила, већ као једна од више великих сила.



Истина, САД и даље доминирају светом својом популарном културом, али су ратовима у Авганистану и Ираку дошли до позиције војне пренапрегнутости па на војне задатке широм света све више шаљу припаднике Националне гарде и територијалну резерву. Бело обојени брод америчке обалне страже у грузијској луци, тако далеко од америчке обале, најупечатљивија је потврда америчке војне пренапрегнутости. Осим, ако Вашингтон није хтео да додатно иритира Москву па је у луку Батуму, између осталих бродова, намерно послао и бело обојени брод обалне страже. Но, како се тај брод уопште и нашао у водама Црног мора? Америчка обална стража у тим водама значи да Америка има све мање војника за авантуре широм света, или да САД и обале Црног мора сматрају за своје обале.


Однос снага између Америке и ЕУ мења се у корист Европе. Америчке неолибералне економске теорије и рецепти, који су још донедавно представљали америчку Библију коју су сви побожно читали, не уживају више претерани углед. Однос евра и долара све говори. ЕУ постаје монетарна сила, при чему и ЕУ и САД спољну вредност својих валута користе као инструмент властите конкурентске способности. Сасвим довољно за ново формулисање транс-атлантског партнерства. Жестока конкуренција, културна ероазија, европски недостатак стратегијске перспективе и америчка увређеност и повређеност. У контексту свега тога руски тенкови могли су мирно да продуже и до центра Тбилисија. Ни у ЕУ ни у САД, нико Миши Шакашвилију ништа не би могао да помогне. Што, заправо, изазива озбиљне сумње да Миша можда, ипак, не ради за Русе? Јер, урадио је све што је било потребно да Москва успе. Грузија је некада била краљевина.

Њен краљ је сада, напокон, го.



Да ли знате како Иранци зову Америку?

Не „Велики Сатана”, већ „Престоница Глобалне Ароганције”. Исто тако је зову иза њених леђа и Французи и Немци, Јапанци и Кинези. Јер, моћ квари, а глобална моћ изазива проблеме на глобалној разини. Бивши председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов у једном интервјуу из 1999. године упоредио је ширење НАТО-а на исток са Версајским уговором, који је на крају Првог светског рата понизио Немачку. Господин Горбачов је том приликом рекао и како се осећа изданим, с обзиром на то да је Вашингтон обећао да неће покушати да извуче геополитичку корист од распада Совјетског Савеза. Па је сходно томе господин Горбачов завршио каријеру као човек који рекламира пица ресторан у Москви. Што је врло поучно за све оне који беспоговорно верују Вашингтону. Па би и Миша из Грузије могао да заврши слично. Јер, врло је млад, а млади, зна се, обожавају фаст-фуд.



Историја је доказала да политика попуштања не функционише. Тако је Винстон Черчил својевремено рекао Невилу Чемберлену да је одлука са којом се Чемберлен суочио у Минхену била одлука између срамоте и рата.

„Изабрали сте срамоту”, рекао је Черчил, „а сада ћете добити и рат”. Јер, мир и слобода нису исто. Што има више људи слободних да стварају историју, то истовремено има и више људи слободних да воде ратове.



„Све замрзнуте сукобе треба решавати на основу истих правила и норми, по истим свима јасним правилима и стандардима, све сукобе у области Кавказа, на Балкану и на Кипру”, изјавио је у октобру 2006. године тадашњи потпредседник руске владе и министар одбране Сергеј Иванов на састанку министара одбране Русије и земаља НАТО-а у Порторожу. Том приликом тадашњи руски министар одбране обавестио је државе НАТО-а да неке нове чланице Алијансе, иначе из источне Европе па их зову „младонатовци”, наоружавају Грузију. „Старонатовци” су то примили к знању и ништа више.



„Младонатовци” су и сада најгласнији у осуди руске војне интервенције у Грузији, „старонатовци” су око потеза Кремља суздржанији. „Младонатовци” су на своје територије и примили нови амерички антибалистички ракетни штит, који наводно треба да спречи лансирање иранских ракета на САД.

„Младонатовци” су око тог америчког штита трговали са Вашингтоном, ценкали се и подизали цену, да би онда ускочио Миша Шакашвили и понудио да се у Грузији, уместо у Чешкој, инсталира високофреквентни радар Икс-дијапазона за праћење иранских ракета.

Што ти је географија, прво су тврдили да је Чешка једино место у свету где може да се лоцира тај радар, а онда у мају ове године амерички генерал Хенри Оберинг, шеф агенције за ПРО каже да може и Грузија.

Е, сада више не може.

Мирослав Лазански

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ameriku će rasparčati kao Srbiju!

Piše:A. Palić

Propast



Kako će izgledati Evropa i svet u narednih dvadeset - trideset godina? Ovo pitanje sve više zaokuplja vojne, političke i ekonomske eksperte, s obzirom na to da geo-politički, ali i klimatski događaji u poslednje vreme najavljuju veoma turbulentan period za svetsko čovečanstvo.
Da nas očekuje veoma težak period, slažu se mnoge nacionalne obaveštajne službe, ali i specijalizovane naučne agencije za prognozu daljeg razvoja čovečanstva.
Čak će i prema analizi američkih obaveštajnih službi, u naredne dve decenije svet biti potpuno drugačiji - SAD će izgubiti dominaciju i ugled, Rusija će postati peta velesila, a na planeti neće biti dovoljno hrane i vode.
Amerika je u aktuelnoj finansiskoj krizi već počela da posrće, a do 2025. godine i definitivno će izgubiti epitet najrazvijenije države na svetu. S druge strane, procenjuje se da će Rusija u narednih deset godina, zahvaljujući naftnoj “renesansi” postati peta najrazvijenija država na planeti! Sve ovo predviđa se u izveštaju Saveta Nacionalne obaveštajne službe SAD. Taj dokument, s nazivom „Globalni trendovi 2025". Izveštaj Saveta pripreman je 18 meseci i baziran je na globalnom istraživanju analitičara američkih obaveštajnih agencija. Dokument je nedavno procurio u javnost i šokirao tvrdnjama o opasnom vremenu koje nas čeka.
Da se Rusija vraća na velika vrata, potvrđuju i sami Amerikanci. Zvanična Moskva u svom razvoju neće slediti zapadne modele, već će dati prednost državnom kapitalizmu. Obaveštajne službe SAD navode i da je moguće je da će i još neke velike zemlje sveta, ali i pojedine istočnoevropske države (ne navodi se da li je među njima i Srbija) biti zainteresovane za alternativne modele političkog i privrednog razvoja.
Prema obimu bruto domaćeg proizvoda, Rusija do 2025. može da se približi Britaniji ili Francuskoj, kada će njena uloga na međunarodnom planu biti možda i jača nego u vreme Sovjetskog saveza.
Kad je reč o Americi, Autori analize smatraju da će uticaj SAD u svetu znatno opasti do 2025. godine. Finansijska kriza na Volstritu samo je prvi simptom gubitka američke globalne moći. Dolar će se, vrlo brzo, od vodeće svetske valute pretvoriti u prvu valutu među jednakima. Prazninu koja bude nastala gubitkom statusa SAD popuniće Kina i Indija.
U analizi se navodi da sadašnja finansijska kriza prestavlja početak globalnog ekonomskog rebalansa.
„Sledećih 20 godina tranzicije ka novom sistemu biće prepune rizika. Kina, Brazil i Indija će se, najverovatnije, pridružiti Americi na vrhu multipolarnog sveta, gde će se takmičiti za uticaj“, navodi se u studiji. “Ekonomska moć i uticaj već duže vreme premeštaju se sa zapada na istok, odnosno na države koje raspolažu energetskim resursima na Bliskom istoku i obavljaju većinu proizvodnih i uslužnih delatnosti. S druge strane, multipolarni svet biće nestabilniji u odnosu na dosadašnji, kojim je dominirala jedna supersila, odnosno hladnoratovski svet s dve supersile. Status svetske sile tražiće i Iran, Turska i Indonezija”.
Do 2025. godine energetski sistem, baziran na nafti, mogao bi potpuno da nestane, dok bi novi izvori energije, poput vetra i solarne energije polako preuzimali primat.
“Međunarodni sistem, kakav se stvorio nakon Drugog svetskog rata, biće neprepoznatljiv do 2025. godine”, piše u izveštaju.
U svetu će se značajno osetiti i klimatske promene, pa će ljudi morati da štede na hrani i vodi. Nove strategije će se verovatno okretati oko trgovine, ali ne može da se odbaci scenario iz 19. veka kad se vodila trka za naoružanjem, teritorijalna ekspanzija i vojno rivalstvo. Kada je Evropa u pitanju, procenjuje se da će Stari kontinent doživeti pad, ali i da će postati potpuno zavistan od ruskog gasa. Evropska unija je već pokrenula formiranje nove kompanije za dopremanje gasa iz Azije u Evropu preko Kaspijskog mora, čime bi se zaobišli Rusija i Iran, a ostvario pristup resursima u Kazahstanu i Turkmenistanu, gde je prošlog meseca pronađeno jedno od najvećih gasnih polja u svetu. To će zahtevati izgradnju novog gasovoda i razvoj projekta „Nabuko”, koji vodi od istočne Turske do Austrije preko Bugarske, Rumunije i Mađarske. Ovoj ideji direktno je konkurent "Južni tok" ruskog "Gasproma", pa zato i ne čudi što se stvara sve veći pritisak i lobi sa Zapada na određene balkanske političke strukture, kako bi se osujetila izgradnja ruskog gasovoda kroz Jugo-istočnu Evropu.
Evropa je trenutno od Rusije zavisna za 50 posto gasa, koji utroši, a ukoliko ne ostvare projekat "Nabuko", za deceniju ili dve, ovaj procenat bi mogao da bude znatno veći. Očekuje se i velika borba za Arktik, gde su otkrivene značajne zalihe nafte i gasa. Rusi su već krenuli u prisvajanje ledenog severa planete, predsednik Vladimir Putin je odredio nekoliko velikih kompanija, koje će imati čast da eksloatišu ondašnje bogatstvo, ali su istu nameru objavili i SAD, Kanada, Norveška i Danska. Prema mišljenju pojedinih stručnjaka, planetarni ratni sukob mogao bi upravo da nastane zbog gasa i nafte na Arktiku.
Postoje velike šanse da se u narednih nekoliko godina dogodi veći planetarni sukob, iznuđen teškom globalnom finansijskom krizom, koja je tek na početku, dok će se u daljoj budućnosti, zbog drastičnih klimatskih promena, ratovi voditi zbog vode i hrane.
Poznati ruski TV novinar Mihail Leontjev uzburkao je strasti i u svojoj zemlji i na Zapadu procenom da jedini izlaz iz sadašnje globalne ekonomske krize nažalost može biti - globalni rat.
"Bojim se da je globalni rat jedini izlaz iz stvorene krize. Ko će i kako taj rat započeti - to je čisto tehničko pitanje. Nemam nameru da vračam šta će biti povod, pogoršavanje odnosa između Rusije i Ukrajine, ili Gruzije, iransko pitanje ili Pakistan. Mnogo je važnije da se shvati da teška ekonomska situacija obavezno mora da bude prevedena u političku ravan da bi se rat izbegao“, upozorava Leontijev, koji ne isključuje ni nuklearni rat najvećih svetskih sila.
Veliku pažnju svetske javnosti nedavno je izazvala i izjava ruskog amerikanologa Igora Panarina, dekana Fakulteta za međunarodne odnose Diplomatske akademije MIP Rusije, koji prognozira da se globalna ekonomska kriza, koja je kao virus krenula iz SAD, može izroditi u građanski rat u toj zemlji. Tim pre što su, po njegovom mišljenju, veze između 52 američke savezne države prilično tanke i krhke.
"Moguće je da će se Amerika podeliti na šest celina. Prva može biti Tihookeanska obala sa gravitirajućim teritorijama. Drugu celinu bi činili Novi Meksiko i teritorije na kojima se pretežno govori španski. Teksas se već ionako već otvoreno bori za svoju nezavisnost. Četvrti blok mogao bi da prisvoji države i oblasti uz obalu Atlantika. Posebna celina su centralne oblasti koje su za američke uslove ekonomski nerazvijene. Na severne države i oblasti raste uticaj Kanade. A Aljaska, na koju bi pod određenim uslovima pravo mogla polagati i Rusija, ionako je eksteritorijalna“, objašnjava Panarin. "Kada je dolar u pitanju, SAD, Kanada i Meksiko su još 2006. zaključili tajni sporazum o uvođenju amera kao zajedničke valute".
IRANSKA NAFTNA BERZA I TREĆI SVETSKI RAT
Koliko je kriza sa Iranom ozbiljna pretnja svetskom miru? Da li su mogući nuklearni udari na Iran? Žive diplomatske aktivnosti upravo se odigravaju na svetskoj političkoj sceni i veoma nalikuju onima pred izbijanje prva dva svetska rata. Ovog puta vrše se i ozbiljne pripreme za slučaj upotrebe nuklearnog oružja.
Sedamnaestog novembra proše godine Vladimir Putin je proveo sedam sati u tajnom razgovoru sa turskim premijerom Erdoganom, prilikom ceremnonije otvaranja podvodnog gasovoda izmedu Rusije i Turske. Erdogan je, kažu obaveštajni izvori, obećao Putinu, inače svom prijatelju, da Turska neće dozvoliti korišćenje svojih vojnih postrojenja za američke napade na Iran.
Ubrzo nakon toga kreću intenzivne američke posete Turskoj. Tamo idu i šef CIA Peter Gos, i šef FBI, Robert Muler, i državni sekretar Kondoliza Rajs. I turski načelnik generalštaba Jasir Bujukanit odlazi na poziv SAD u Pentagon gde ga domaćini ubedjuju preciznim obaveštajnim podacima da Iran podržava Kurdsku Radničku Partiju i njenu gerilu u Turskoj. Dakle, bolje da Turska bude američki partner u napadu na Iran.
Istovremeno SAD pokušavaju da u borbu protiv Irana uključe i svoje savezničke države Bahrein, Saudi Arabiju, Pakistan i Jordan. Njima Pentagon uglavnom predočava dokaze o delovanju Al Kaide. Najžešći “dokaz” dobio je Pakistan kada su američki avioni pre tri nedelje izbombardovali jedno selo u Pakistanu, gde su se navodno skrivali teroristi. O ubijenim civilima u tom selu, globalni mediji nisu izvestili. O ubijenim “teroristima” jesu.
Tu je i najnovija pretnja samog Osame Bin Ladena (za koga su čak i vodeći globalni mediji pre tri godine objavili da je umro). Ali nije važno, sad je potreban živ. Iz svog skrovitog mesta Bin Laden je uspeo da proturi svoju najnoviju preteću audio poruku. Eksperti za arapski jezik kažu da je zaboravio da kaže citat iz Kurana, što je do sada redovno činio, pa im to ne liči na Bin Ladena. Ali, nije važno, jer u SAD i Evropi koliko ljudi uopšte zna arapski. Važna je poruka, koju on vešto šalje jedino preko “nezavisne” i “nevaljale” arapske televizije Al Džazira. To što je ova televizija udaljena samo 16 kilometara od ogromne američke vojne baze Al Udeid u Kataru (koji je glavni američki saveznik u Persijskom zalivu i okružena Petom flotom) nije mu prepreka.
Postoje, naravno, i zemlje koje ne treba ubedjivati, ni bombama, ni diplomatski, ni medijski. One su srećne da budu uz Ameriku, a protiv Rusije, koja je ovog puta stala uz Iran. Tako je poljski ministar odbrane Radek Sikoski uverio ministra odbrane SAD, Donalda Ramsfelda, u poljsku podršku u eventualnim napadima na Iran. Sikorski je godinama radio u američkom Institutu za preduzetništvo gde je bio kolega sa Ričardom Perleom, Majklom Ledinom i Lin Čejni (drugom damom SAD). Svi oni su pripadnici neokonzervativnog krila u Bušovoj administraciji i cionisti. Takodje su Poljaci uverili Ramsfelda da će u slučaju eventualnog neslaganja medju zemljama NATO-a Poljska biti čvrsto na strani SAD.
E, za ta uveravanja i još eventualno neka predstojeća, posebno iz bivšeg istočnog bloka, Rusija je malo zavrnula gas nekim evropskim zemljama, ali i Ukrajni i Moldaviji. To je bila jasna poruka i Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Sloveniji, Francuskoj, Italiji, Madjarskoj, Bosni, Srbiji i Hrvatskoj šta ih čeka u slučaju da pruže podršku SAD u napadu na Iran.
Predsednik Buš odmah je optužio Rusiju da koristi gas kao oružije za političko ubedjivanje, a sa čime se složila i briselska administracija EU, koju kontroliše Vol Strit.
Zemlje dalekog istoka imaju, medjutim, teže probleme. Pojedini azijski obaveštajni izvori tvrde da je nedavna odluka Burme da premesti svoju prestonicu iz Ranguna 320 kilometara sevreno u Pjinman, posledica kineskog upozorenja (Burma i Kina su saveznice) da u slučaju razaranja nuklearnog postrojenja u Iranu (reaktora u Bušaru) može doći do formiranja radioaktivnog oblaka. Njega bi zahvatila monsunaka vazdušna strujanja i dovukla preko Indijskog okeana pravo u područije Ranguna. Na istoj putanji bi se našli obalski gradovi - Daka, Kalkuta, Mumbai, Čenej i Kolombo. Hiljade vladinih službenika iz Burme dobilo je samo dva dana da se spakuje i predje u severniji, viši i suvlji Pjinman. Sezona monsuna je izmedju maja i oktobra, a napad SAD na Iran očekuje se u martu.
U susednom Jemenu su i zapadne naftne kompanije zabrinute zbog toga što i arapske zemlje mogu biti obuhvaćene monsunskim radioaktivnim padavinama u slučaju nuklearnog udara na Iran, što bi ugrozilo mnoge njihove radnike , ali i poslove. Radioaktivni oblak bi ugrozio i Pakistan, Indiju, Kinu, Rusiju, Japan. Pakistan, za sada američki saveznik, ima nuklearno naoružanje ali bi njegova upotreba provocirala Indiju, koja je takodje nuklearna sila i ima strateški nuklearni sporazum sa Rusijom, Kinom I Brazilom. Brazil, Venecuela i Kuba su takodje saveznice i žestoki neprijatelji SAD.
I, eto opšte globalne pometnje. Zanimljivo je da su sve ove zemlje poslednjih godina kupile ogromne količine najsavremenijeg ruskog naoružanja, a baš ruska nuklearna tehnologija se koristi u Iranu, kao i u Indiji. Veliki broj ruskih inženjera trenutno je u Iranu.
Da li je razvijanje iranskog nuklearnog programa zaista razlog za toliku pometnju, kako tvrde zvaničnici i pojedini “analitičari”? Predsednik Medjunardne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), Mohamed El Baradej, veruje da Iran i kada bi hteo da razvija nuklearno oružje ne bi to mogao da učini ni za narednih 20 godina.
SAD, ipak, imaju paničan strah od Irana. Opasnost su, tvrde Amerikanci, islamski teroristi i njihova želja da unište zapadnu civilizaciju i povedu sveti rat - Džihad. Ali, gde je tu logika? Iran, Irak, Saudi Arabija, Kuvajt, kao i mnoge druge islamske zemlje u Kaspijskom regionu leže na ogromnim rezervama nafte, a Amerika i zapadna Evropa su im najbolji kupci. Zašto bi neko uništavao i terorisao najboljeg kupca, od koga zapravo i živi?
Drugi “analitičari” tvrde da SAD žele da se dočepaju nafte, ali zašto bi Amerika slala vojnike kada dolara već ima u izobilju i sasvim lagodno naftu može kupovati koliko god joj se prohte. Baš kao što to već decenijama radi.
Upravo tu i leži problem - u dolarima.
Amerika ima monopol na tržištu nafte. Cena nafte se odredjuje u dolarima i prodaje na dve berze – NYMEX-u ili Londonskoj medjunarodnoj naftnoj razmeni (IPE). Obe berze drže Amerikanci i trgovina naftom je moguća samo u dolarima. Ovo primorava centralne banke širom sveta da drže velike zalihe dolara iako je zelena moneta trenutno jemac za preko 8 triliona dolara američkog nacionalnog duga, a Bušova administracija odlučna da ovaj dug još održava čak smanjujući takse. Trenutni dug SAD je 8,162 triliona dolara, a maskimalno zaduženje koje je Kongres odobrio iznosi 8,184 triliona. Ovaj plafon će biti dostignut već sredinom februara.
Američki monetarni monopol je perfektna piramidalna šema. Dokle god su države primorane da naftu kupuju na tržištu i plaćaju u dolarima, SAD može nastaviti raskalašan život. Ogromne količine dolara koje SAD štampaju, zapravo nemaju nikakvu stvarnu vrednosnu podlogu, ni u robi, ni u zlatu. Vrednost dolara počiva samo na njegovoj potražnji. A da bi došle do dolara, zemlje širom sveta moraju da prodaju robu, rad, sirovine.
Dolar sada čini 68% svetske monetarne rezerve, dok je pre deset godina to bilo 51%. Zato Amerika mora, ne birajući sredstva, da gura na naftno tržište dolar i bori se protiv mnogo stabilnije valute - evra. U protivnom centralne banke širom sveta bi svoje devizne rezerve obogatile i drugim monetama, a dolari bi bili vraćani u vagonima u SAD gde bi nastala razorna hiperinflacija.
Jedina opasnost za ovu ekonomsku strategiju je konkurencija neke druge berze koja bi se bavila trgovinom nafte. Iran baš to želi i planira da u martu otvori sopstvnu berzu i naftu prodaje je za stabilan evro, ali možda i kineski juan, jer Iran već ima nekoliko dugoročnih strateških ugovora sa Kinom o isporuci nafte i gasa.
Zato je američki “naftni ambasador” Stiven Man, koji je učestvovao u uspešnim pregovorma oko izgradnje gasovoda iz Turkmenistana preko, Avganistana do Pakistana, upozorio nedavno Iran da prestanu da grade naftovod prema Indiji.
Dakle, Bušova vlada ne može dozvoliti Iranu da otvori berzu nafte i prodaje je za evre. Zato će SAD ući u bilo kakav rat, kako bi održali dolar kao svetsku rezervnu monetu.
Sve ovo se u vodećim medijima vešto sakriva i predstavlja deo prećutne svetske politike. Priče o razvoju nuklearnog oružija samo su izgovor kako bi se u javnosti ova intervencija opravdala. Jer kako objasniti gradjanima SAD, ali i sveta, da Supersila ništa ne stvara i ne proizvodi, već decenijama, ali da obilato ekspolatiše druge nacije i želi tako da nastavi. I zbog toga mora stalno da ratuje. Samo mali broj ljudi u SAD, zna da u zemlji veoma brzo može doći do ekonomskog sloma. A takodje i svim onim zemljama koje čuvaju svoje devizne rezerve u dolarima. Tu spada i Srbija.
I svet, na žalost, mora da ratuje da bi SAD bila imperija.

KOME JE POTREBNA EU
Kada je Irak 2000. počeo naftu da podaje za evro, Sadam Husein je postao “opasan diktator koji razvija oružje sa masovno uništavanje”. Irak je već 2002. napadnut. I Venecuela je počela da naftu prodaje za evre, a CIA predsednika Čaveza uporno pokušava da likvidira. Rusija je takodje počela da prodaje nafu za evre, a svoje devizne rezerve obogatila drugim valutama. Baš kao i Kina.
Izvesno je da bi većina zemalja u svetu više volela da naftom trguje preko evra. Iako je to za SAD katastrofa, bankari iz Vol Strita su ovakav razvoj dogadaja odavno predvideli. Zato su na vreme počeli da stvaraju rezervnu monetu, a to je evro i rezervnu, dovoljno veliku državu, a to je EU, sa administrativnim sedištem u Briselu. Zato mnoge evropske zemlje ovakvu EU ne vide kao autentičnu tvorevinu u interesu evropskih naroda, već nametnutu od strane svetskih bankara. U državama Evrope sve više jačaju nacionalne političke stranke.
Kako je “Kruna” svetskog bankarskog kartela u Londonu, Britanija je morala da zadrži sopstvenu monetu. To je poslednje, utočište Bankara za slučaj da im sve propadne. Politika jeste kako piše Bržežinski igra na šahovskoj tabli, ali šahovsku tablu za sada čvrsto drže Bankari. Svetu su predvideli tri svetska rata još pre stotinu godina, a da li Bog zaista triput pumaže, videćemo uskoro.

RAT KAO ODBRANA OD TERORIZMA
Amerika ne može tek tako napasti Iran, već može samo povesti odmazdu u “ratu protiv terora”. Dakle, moraju se prvo negde oglasiti teroristi. Da bi odmazda bila silovita i teroristički napad na SAD mora biti žestok, najverovatnije oružjem za masovno uništavanje. To će gradjanima SAD, ali i čitavom svetu biti “dokaz” za šta su sve spremni islamski fanatici. Meta terorista može vrlo lako biti neki sportski stadion, aerodrom, trgovinski centar u SAD. Najbolje je da tada budu uključene TV kamere kako bi svet to video. Ovaj teroristički akt će biti odmah pripisan Iranu, a onda sledi odgovor Imperije.
U falš terorističkim napadima Mosad i cionisti su veoma iskusni i istrenirani. Poslednji njihov teroristički akt je bio udar avionima 11. septembra 2001. na kule STC i na Pentagon. Istorija, koja se ne nalazi u zvaničnim udžbenicima, beleži ih još mnogo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ZEMLJA KAO ORUŽJE (PROJEKAT HAARP)
Da li je moguće da Treći svetski rat počne, a da civili to ne primete?


Ivona Živković


Kako bi izgledao globalni rat u 21 veku? Da li bi se vodio krstarećim raketama sa nuklearnim bojevim glavama, koje bi Rusi i Amerikanci u jednom trenutku ispalili jedni na druge, onako kako to prikazuju učestali katastrofični filmovi poslednjih godina?
Teško da će biti tako. Jer, ma ko da počne rat nuklearnim oružjem, sledi mu isti odgovor. A to je kraj za sve. Zato američki i ruski vojni stratezi već decenijama rade na pravljenju takve vrste oružja, koje neće direktno uništavati živu silu (već indirektno), a vojnici se neće slati u vojne misije. Novo (tajno) oružije će biti nevidljivo i ekonomično.
Kako sve to? Tako što će se kao oružje koristiti planeta Zemlja koja raznim elementarnim nepogodama može naneti štetu pojedinim državama, čak veću nego neka vojna sila. Erupcije vulkana, zemljotresi, obilne padavine sa poplavama, dugotrajne suše, uragani, cunami talasi, mogu teško oštetiti ekonomiju neprijatelja kao i njegovu potencijalnu živu silu. I niko neće biti prozvan za genocid.
Dakle, treba samo razraditi tehniku kojom će se klimatske promene i tektonski poremećaji veštački i kontrolisano izazivati.
O modifikaciji klime kao načinu da se kod neprijateljskih država izazovu duge suše i poplave, u svojoj knjizi "Izmedju dva doba", pisao je još 1970. godine Zbignjev Bržežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, a danas glavni strateg Novog Svetskog Poretka. Posebno je istakao i ekonomičnost ovakvog ratovanja.
I bivši francuski oficir, Mark Filterman, je 1980. pominjao "nekonvencionalno i nesmrtonosno oružje" koje razvijaju Rusi i Amerikanci, a kojim će moći da se pomoću elektromagnetnih talasa ultra visoke i ekstremno niske frekvencije utiče na promenu klime, pomoću koje bi se neprijatelju nanele ogromne materijalne štete.
Poslednjih godina, kada smo svedoci velikih vremenskih nepogoda, počev od pojave famoznog El Ninja koji je izazvao mnogo uragana i poplava, zatim cunamija i snežnih padavina u područijima gde ih nikada pre nije bilo, pravo je vreme
za razmišljanje o ovom "tajnom oružju".

Na to već godinama upozoravaju i mnogi istaknuti svetski naučnici. Tako dr. Nikolas Begič, aktivno učestvuje u kampanji protiv ekseprimenata koji se vrše u programu HAARP (High-Frequency Active Aural Research Program ) na Aljasci. Eksperimenti se vrše tako što se izuzetno moćnom tehnologijom za proizvodnju visoko frekventnih elektromagnetnih talasa bombarduju čestice u jonosferi i zagrevaju se. Elektromagnetni talas onda odskoči natrag i ekstremno niskom frekvencijom podire u sve na Zemlji - i živo i mrtvo. Kod ljudi ovo može izazvati i oštećenja mozga.
Zagrevanjem jonosfere remeti se magnetno polje Zemlje, pa se ometaju telekomunikacije neprijatelja. Pored toga stvaraju se ozonske rupe u atmosferi iznad teritorije neprijatelja pa se stanovništvo i vojska izlažu smrtonosnom zračenju iz svemira. Najzad, mogu se izazvati velike vremenske nepogode, kao ogromne padavine sa poplavama i suše.


Drugi metod je upotreba talasa ekstremno niske frekvencije (ELF) koji prolazeći kroz more, zemlju i atmosferu mogu iazazvati mehaničke vibracije na velikim udaljenostima i tako ciljano podstaći zemljotrese i promenu vremena.
Pored eksperimenata sa elektromagnetnim talasima, zarad promene klime korišćene su i hemikalije, kao barijum i litijum, koji su ubacivani iznad ozonskog sloja atmosfere. Ove hemikalije izazivaju pored oštećenja ozonskog omotača i jak svetlosni bljesak i stvaraju veštačke svetlucave oblake, kakvi su recimo vidjani iznad Severne Amerike 1980. i 1990.


O ovome skreće pažnju dr Rosali Bertel u svojoj knizi "Planeta Zemlja: Poslednje oružje rata". Dr Bertel navodi da je poznato da postoji medjuzavisnost izmedju zemljotresa i jonosfere (atmosferski sloj od 80 do 595 kilometara iznad površine zemlje). U skladu sa tim, mnogim potresima prethodnih godina prethodili su neobični fenomeni. Na primer, zemljotres u Tang Šanu u Kini 28. jula 1976. godine odneo je preko 650 000 ljudskih života. Potresu je prethodilo jako atmosfersko svetlucanje za koje je rečeno da je prouzrokovano Sovjetskim eksperimentima sa ELF zagrevanjem jonosfere.


Takodje, 12. septembra 1989. na području Kalifornije registrovani su ELF talasi. Njihov intenzitet je vremenom bivao sve jači, da bi iščezli 5. oktobra. Već 7. oktobra ponovo su se pojavili, ali sa jačinom koja je premašila okvire skale za merenje. Tri sata kasnije zemljotres je pogodio San Francisko.


Vašington Tajms je marta 1992. pisao da su uredjaji na Zemlji i na satelitima otkrili misteriozne radio talase neposredno pred zemljotrese u Južnoj Kaliforniji, Jermeniji, Japanu i Severnoj Kaliforniji izmedju 1986. i 1989. Zemljotresu koji je pogodio Los Andjeles, 17. januara 1994. godine takodje je prethodio neobičan radio talas kao i dva jaka zvučna udara.


Ove čudene koincidencije i pojave niko nije do sada objasnio. Ali je zato američko Ministarastvo za odbranu 1997. upozorilo javnost o mogućim posledicama eko-terorizma, pri čemu bi teroristi korišćenjem elektromagnetnih talasa mogli uticati na promenu klime, aktiviranje zemljotresa i vulkana.


"Vojska uvek ima taktiku da optužuje druge kako su u posedu oružja koje ona sama ima", naglašava u knjizi dr Rozali Bertel.


Ali posledice svih ovih eksperimenata nogu izazvati trajne klimatske poremećaje na Zemlji koji više niko neće moći kontrolisati, upozoravaju svi naučnici.


Oni posebno skreću pažnu na inertnost medjunarodnih političkih organizacija, kao jšto su Ujedinjene Nacije i Evropski parlament. Ove organizacije javnosti uporno prikazuju svoju tobožnju angažovanost sa raznim medjunarodnim sporazumima (samit u Rio de Žaneiru i Sporazum iz Kjota) o smanjenju industrijskog zagadjivanja atmosfere i organičenjem emitovanja štetnih gasova koji utiču na globalno zagrevanje, ali niko ne pokreće pitanje štetnih gasova koje emituje vojska.


A vojska je glavni uzročnik zagadjenja atmosfere i globalnog otopljavanja. Što je najgore, eksperimenti u jonosferi vrše se uvek tajno, a ono što prodre u javnost podvodi se uvek pod naučno istraživanje u cilju popravke oštećenog ozonskog omotača.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Veliki haos 2012

Evropi prete pobune, građanski nemiri i državni udari
Veliki haos 2012. godine
Nemačka i cela Evropska unija mogu da biraju između diktature i građanskih ratova, upozoravaju Žoze Manuel Barozo i najznačajniji svetski eksperti. Prvi znaci "balkanizacije" već su vidljivi i na nemačkim ulicama
Sredinom juna predsednik komisije Evropske unije Žoze Manuel Barozo bio je neočekivano iskren: ako finansijska pomoć ne bude dovoljna da spreči bankrot posrnulih evropskih država (kao što mnogi veruju), Evropi prete pobune, građanski ratovi i državni udari. U Španiji, Grčkoj i Portugalu, smatra Barozo, demokratija bi ubrzo mogla da postane prošlost. Londonski Dejli mejl je svojim člankom o ovoj temi od 15. juna izazvao pravi šok u celom svetu.



Kataklizma pred vratima

Vodeći svetski ekonomisti upozoravaju da nam tek predstoji najžešći udar finansijske krize. Od američkog finansijskog stručnjaka Roberta Prečtera, preko Fredmunda Malika, Nurijela Rubinija (prognozirao početak krize 2008), pa sve do švajcarskog berzanskog eksperta Marka Fabera - svi se slažu da "veliki udar" dolazi najkasnije 2012. godine. Nemački časopis Kop upozorava: ono što nam predstoji, obični građani jednostavno ne mogu da zamisle ni u najgorim košmarima.

Barozo, dakle, nije pričao napamet. Njegove su informacije tačnije od onih kojima raspolažu i najbolje obavešteni obični građani. Kataklizma je pred našim vratima.

Američki Trend Research Institute (TRI) je politički neutralan. Ne pripada ni desnici ni levici, niti se priklanja bilo kojoj veri ili ideologiji. Od 1980. TRI spada u najuticajnije prognostičare i analitičare čije se mišljenje poštuje u svetskim centrima odlučivanja. U svom časopisu Trends Journal (Summer Issue 23/No.10) Institut je kroz pero urednika Džeralda Celentea objavio prognozu za Evropu, od koje se čitaocima diže kosa na glavi.

Amerikanac italijanskog porekla, Celente već dvadeset godina sa preciznošću hirurga predviđa politički razvoj u celom svetu. Krajem osamdesetih je na sebe skrenuo pažnju prognozirajući ne samo raspad komunizma u Istočnoj Evropi već opisujući do u detalje, kao da je svemu tome već prisustvovao, raspad Sovjetskog Saveza i građanske ratove na jugu i istoku Evrope. Sada predviđa opet isto, ali ovog puta za Evropsku uniju.

Monetarne rezerve EU i SAD su iscrpljene. Poslednji paket finansijske pomoći Grčkoj poljuljale su Evropsku monetarnu uniju i oslabile evro. Direktorijum Evropske centralne banke, a posebno njegov nemački član Jirgen Štark, zalaže se za nemilosrdnu štednju kako bi se popunila rupa u budžetu nastala grčkom krizom. Mere štednje će narednih godina sve više da pogađaju Evropljane navikle na relativnu ekonomsku sigurnost i socijalna davanja države. A baš ova poslednja, socijalna davanja, biće žestoko pogođena ne samo planiranom štednjom već i novom privrednom krizom koju predviđaju vodeći stručnjaci.

Evropska socijalna stabilnost bila je moguća samo u vremenima kada je privreda u razvoju kroz poreze punila državni budžet. U vremenima recesije rashodi postaju veći od prihoda, pa države počinju da štampaju novi novac koji nema pokrića. Ovo vodi u inflaciju, koja dodatno opterećuje privredu, pa su fiskalni prihodi još manji. Začarani krug u koji su EU i SAD već upali, kako smatraju vodeći svetski eksperti.


Korenite reforme

Da bi se prevazišla ovakva kriza neophodne su korenite reforme, koje mogu da sprovode jedino političke snage koje uživaju nepodeljeno poverenje naroda. U Evropi su, međutim, na sceni bezlične birokrate bez vizije i bez snažnijeg uporišta u biračkom telu. Aktuelnu nemačku vladu, smatraju nemački mediji, narod voli "koliko i smrad iz usta".

U vremenima dubokih i dugotrajnih kriza, kao što je bila ona tridesetih godina prošlog veka, ljudi se često priklanjaju ekstremnim političkim opcijama koje obećavaju vladavinu "čvrstom rukom" kojom će "da zavedu red". To je, izgleda, imao Barozo na umu kada je upozoravao na preteće diktature ne samo na jugu Evrope. Celente, međutim, ide još dalje.

U svom izveštaju na 28 strana objavljenom u poslednjem izdanju magazina Trends Journal, Celente upozorava da će evropski građani u vremenima ekstremne štednje i raspada socijalne države početi da se pitaju koliko ih koštaju emigranti. Posebno će na udaru biti vanevropski došljaci i to prvenstveno oni islamske veroispovesti koji se lako prepoznaju ne samo po boji kože već i po svom načinu oblačenja i ponašanja.

Celente njima jasno poručuje u svom tekstu: "Napustite Evropu pre nego što bude kasno. U 2010. su ovakva razmišljanja bila izvan zamislivog. Napravite planove da pobegnete iz Evrope pre rata. Rata? Kakvog rata?"

Narednih meseci, smatra Celente, svuda u Evropi doći će do porasta nacionalizma. Separatističke težnje Baska, Flamanaca ili Škotlanđana će tokom trajanja ekonomske krize od izuzetka da postanu pravilo. Ono što je prosečni Evropljanin gledao na televiziji u izveštajima sa Balkana, postaće realnost i u njegovoj ulici, smatra Celente. U oblastima koje nemaju separatističke tendencije, a to je najveći deo EU, ksenofobija izgladnelog naroda okrenuće se protiv došljaka iz drugih kultura i sa drugih kontinenata.


Balkan u Evropskoj uniji

Posle prvih masovnijih nemira, većina evropskih vlada moraće da uvede neki oblik vanrednog stanja, smatraju analitičari. Smrt demokratije istovremeno će označiti i nestanak razloga za postojanje Evropske unije koja se do sada prikazivala kao garant ljudskih sloboda. Evropska tehnokratija sukobiće se tada sa evropskim narodima.

Iako Celente i drugi autori magazina Trends Journal smatraju da će etnička čišćenja po balkanskom modelu početi 2012. (a završiće se do 2016), mnogo štošta nam ukazuje da je EU već dobrano na tom putu.

Nakon što je 17. jula u južnofrancuskom gradu Grenoblu mladi Tunišanin Karim Bududa ubijen u razmeni vatre sa policijom, posle pokušaja pljačke jednog kazina, izbili su nemiri u kvartovima grada u kojima većinu čine došljaci iz severne Afrike. Afrički migranti su po ugledu na svoje idole iz Avganistana i Iraka iz zasede pucali na policajce i u šali ovo divljanje nazivali "lovom na zečeve".

Da bi izbegli sličan razvoj u Nemačkoj, sudovi pokazuju neobjašnjivu toleranciju prema kriminalcima sa imigrantskom pozadinom. Poslednji primer nam dolazi iz Berlina. Devetnaestogodišnji Jasin G. dobio je samo 14 meseci uslovno i da plati 500 evra, jer je na bestijalan način pokušao da ubije policajca koji ga je "čudno gledao", kako je objasnio mladi prestupnik. Jasin je prvo pokušao da zadavi nesrećnog čoveka, a onda ga oborio na zemlju i šutirao u glavu dok nije pristigla druga patrola i spasla kolegu.

Ni ova blagonaklonost nije donela smirenje među muslimanima u Nemačkoj. Nedavno se na prijateljskoj utakmici dva fudbalska kluba iz Turske u Menhengladbahu okupilo skoro 40.000 gledalaca poreklom iz Male Azije. Pred kraj utakmice navijači na severnoj tribini zapalili su vatromet od koga je nekoliko gledalaca teško povređeno. Policija je pokušala da interveniše, ali bez uspeha.

Posle utakmice rivalske grupe su priredile pravi ulični rat u okolini Borusijinog stadiona. Situacija se smirila tek krajem dana kada je prisutnoj policiji stiglo pojačanje sa vodenim topovima i helikopterima.

Već mesecima se nemački policajci žale da ih stranci bezrazložno napadaju u kvartovima velikih gradova u kojima žive došljaci iz Turske ili sa Balkana. Grupe mladića tamnije puti često prilaze parkiranim policijskim kolima koje zatim ljuljaju, a ponekad i prevrnu. Tek onako, iz čiste zabave, bez ikakvog drugog vidljivog razloga.

Iznerviran pasivnim stavom ionako nemoćne nemačke vlade u kojoj se koalicioni partneri slažu kao rogovi u vreći, i koja opstaje jedino zahvaljujući želji ministara da po svaku cenu ostanu na vlasti, predsednik severnorajnsko-vestfalskog ogranka sindikata nemačkih policajaca, Erih Retinghaus, predložio je da u patroliranje po turskim kvartovima u Nemačkoj idu turski policajci.

Samo, koji turski policajci? Njih u nemačkoj policiji gotovo i da nema. Retinghaus zbog toga predlože da se iz Turske uvezu regularne jedinice turske policije. Nemačka je na kolenima pred došljacima iz Azije, odmah su zavapili ultradesničari, i najavili masovne proteste protiv nemačke vlade i samog ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Meziera (CDU).

Ako nisu sposobni da zavedu red i sigurnost, neka idu i puste da na vlast dođu oni koji to mogu - poručuju kritičari saveznoj vladi. A tako počinje svaka diktatura, upozorava Barozo. A ako vlada ne uspe da zavede red i ne podlegne pritiscima da vlast prepusti "čvrstorukašima", Nemačkoj preti građanski rat, smatra Celente.

Bilo kako bilo, Balkan je u Evropu stigao mnogo pre nego što je i formalno pristupio Uniji.


Pred raspad

Eksperti iz TRI upozoravaju istovremeno da se Amerika ponaša na isti način na koji se ponašao i Sovjetski Savez i ceo Varšavski pakt u godinama pred raspad. Investicije u naoružanje prevazilaze realnu snagu američke ekonomije, tako da će već za nekoliko meseci doći do novog ciklusa državnog zaduživanja i berzanskog kraha.

Istovremeno, za Rusiju i veći deo Istočne Evrope stručnjaci predviđaju relativno miran period zahvaljujući činjenici da su te ekonomije dobrim delom oslonjene na prihode od prodaje sirovina, te da ne zavise toliko ni od industrijske proizvodnje, a ni od stanja na finansijskim tržištima, kao što je to slučaj sa EU i SAD.

Značajniji problemi izvan EU mogu opet da nastanu na Balkanu, budući da TRI veruje da bi muslimani iz Zapadne Evrope mogli tamo da budu proterani u slučaju eskalacije unutarevropskih sukoba i etničkog čišćenja većih razmera. Nije daleko od pameti da se BiH, Makedonija, Albanija i takozvano Kosovo zato drže u polukolonijalnom odnosu kako bi njihove vlasti u datom trenutku mogle da budu prisiljene da na svoju teritoriju prihvate državljane EU poreklom iz islamskih zemalja.

Fridrih Emke:dopisnik iz Frankfurta
Link:
[You must be registered and logged in to see this link.]

Јевреји и њихови планови за овладавање над Русијом и Светом

Јеврејски планови за Словене

Ово су речи господина Реббе Менахем Мендел Шнеерсона (на Руском: Рабби Менахем Мендель Шнеерсон – eng.: Menachem Mendel Schneerson)нa Синедриону, који се у новије доба сматра духовном управом Јевреја у некој земљи - у овом случају у Русији

Менахем Мендел Шнеерсон

Рођен је 18. април 1902 (11 Ниссан 5662) у Николаеву, Јужна Украина (тада Руска империја) – Умро 12. јуна 1994 (3 Тамуз 5754) године у Њујорку, а сахрањен је у Квинсу САД

За Lubavitcher Rebbe именован је 17. јануара 1951 заменивши свог претходника и таста и тиме постаје VII Rabin vođa Лубавитчер покретa


СИНЕДРИОН је тачније главни или врховног савета Јевреја који има 23 члана, (Вук Караџић га често преводи са “сабор”, “скупштина” или “суд”), који је радио отприлике од 3. века пре Христа до 70. године по његовој смрти и сазивао се по потреби. Синедрион је доносио важне одлуке а могао је делује и као суд који је доносио пресуде, па у посебним случајевима и смртне пресуде. Данас се Синедрион сматра духовном или верском управом Јевреја. Сам назив „синедрион“ изведен је од грчке речи у значењу “заједно седети”. Чланови су седели у полукругу, са председавајућим у центру – обично првосвештеником. Велики Синедрион бројао је 70 чланова и чинили су га свештеници, фарисеји, садукеји. Састанке су одржавали под колонадама Храма.

Наши Планови за Славене

Ево шта Врховни рабин Менахем Мендел Шнеерсона на једном таквом скупу као првосвештеник говори о стратегији и понашању Јевреја у Русији:

1. Наша специјална тактика у борби против црвено-смеђих – Нацисти, а сви Словени за нас су Нацисти јер због очувања нашег тајног знања. Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словена, осим отпадника који су повезани са Јеврејима искључиво интересом. Истина је да ћемо ове изроде после обављених задатака избацити из нашег друштва. Словенство, а међу њима су Руси су најнепокорнији народ у свету. Непокорни зато што у складу са својим психичким, умним и моралним способностима које су изграђиване на костима многих генерација предака и гена на које се не може утицати, тј. не могу се преправити! Словене, Русе можемо једино уништити јер их никада нећемо моћи другачије потлачити! Зато ово „семе“ треба затрети, а то се може постићи једино ако се у брзом налету на било који начин смање у људству.

2. Наше методе борбе неће бити војне, него идеолошке и економске, уз употребу сопствене силе коју има сама Русија, опремљена модерним наоружањем које ће још већом жестином окренути против свог народа, као што је нпр. Био случај у октобру 1993 године када је дошло до побуне у Руском парламенту. Прво, ми се морамо потрудити да раздвојимо све Словенске народе, којих има 300 милиона, (пола њих је Руса), на мале земље које ће самим тим постати ослабљене. Овде ћемо применити нашу стару методу: завади па владај!!! "Покушаћемо посвађати Словенске земље међу собом, и увући њих у међусобне ратове са јединим циљем - међусобног уништавања.

Украјинци ће мислити да се борбе против експанзије Русије, бориће се за своју самосталност и независност мислећи да тако добијају слободу, али у исто време како буду добијали слободу упадаће у наше канџе. Исто це мислити и Руси, који ће се наводно борити за своје интересе и враћање по њима незаконито одузете земље и тако даље.

Све што будемо радили,радићемо под маском борбе за суверенитет, самосталност и националне идеале. Једино је тајна у томе што ми нећемо дати никоме од њих нити самосталност, нити самоопредељење а поготову неће бити ни помене о неговању националних традиција! У оваквом рату словенска стока би само ослабила себе, а у ствари ојачала Нас. Ми смо главни управљачи овога хаоса, а у ствари стојимо по страни „не учествујемо у овим обрачунима и не мешамо се у њих. У свест Словена треба да поставимо стереотип мишљења, које каже да је страшна реч бити "антисемит". "Реч Јеврејин ће говорити шапатом.

3. Глуп славенски народ не разуме и не може да схвати да су најгори нацисти управо они који никада нису нигде гласно говори о томе, а све ће се одвијати под окриљем демократије, почев од председничких избора а у међувремену начинићемо да реч фашиста буде страсна псовка, нешто најгоре и најувредљивије! И ове речи ће се бојати свако кога ми Фашистом прогласимо! Ми веома добро знамо да национализам учвршћује нацију и њу прави јаком. Парола интернационализам ја застарела и у то више нико не верује, па се мора заменити слоганом „универзалне вредности“.

Ми нећемо дати да се подигне ниједан националистички покрет, а ако се ипак тако нешто деси то ћемо угушити огњем, и мачем како је то већ урађено у Грузији Јерменији и Србији. Али зато, ми ћемо потпуно благостање и процват нашем национализму-Ционизму, прецизније Јеврејском фашизму, који у својој тајности и моћности јавља се као суперфасизам! Није неосновано то што је на Генералној скупштини УН 1975 године усвојена резолуција по којој је Ционизам проглашен као највећи облик расизма и расне дискриминације. Али наша моћ је у међувремену толико достигла више нивое тако да је 1992 године та резолуција укинута. Овај међународни орган је плански постао наше оружје власти над светом.

4. Великој популацији Словена ми ћемо одузети националну елиту која одређује развој и напредак земље и на крају заокренути ток историје. У наредних 5 година ми ћемо затворити пола њихових факултета, сарађиваћемо са Јерменима, Чеченима, Циганима и осталим маргиналним народима, У владе тих истих словенских земаља трудићемо се да убацимо што више наших људи-Јевреја. У медијима такође потрудићемо се да буде што више наших кадрова, биће спроведена хуманизација образовања, резултат чега ће бити да се на тај начин делује на људски ум тј, леву и десну страну хемисфере људског мозга, а та хуманизација подразумева проучавање језика и књижевности, физике и математике. Историја не постоји - временом ће се наметнути као истина да је јеврејски народ по Божјем признању изабран за Владар Света.

У Словенским земљама нећемо дозволити развој науке, научно језгро биће од наших људи, а Словени ће бити робови. Младим људима даћемо секс, дрогу, роцк, насиље, алкохол, и они ће уништавати сами себе, адитивима утицаћемо на плодност и полако Словени ће нестати сами од себе без капи проливене крви. Хитлер је био глупи дечак деловао је директно и отворено, а ми делујемо паметно – не остављамо трагове. Смањење рађања код Руса смањује нацију за 2-3 милиона годишње, без икаквих напора. Нема ратова, нема агресије, мирно, неплодност код људи - нема људи, нема гробова, нема лешева… Нису ни рођени… Осим тога треба засејати страх међу људе, јер страхом ћемо и владати. Страх за живот, за радно место, за будуцност… стално страх… он паралише све људске активности.


5. Ови задаци биће остваривани у неколико нивоа, 85% земље под Арктичким океаном (јавност још није свесна тога) је у нашим рукама. Захваљујући договорима који су потписани од стране Горбачова и Јељцина који ништа људима нису објаснили шта се тиме у ствари потписује. На југу Русије живи 1.500 000 Јермена, ту ће се прогласити Јерменска република, затим ћемо протерати Козаке, направићемо од Јерменије Хазарију - Израел. Остаје нам још да се обрачунамо са Православним свештенством, где ћемо у њихове редове убацити наше људе који по нашој вери могу служити ритуале других религија, а чувајући јеврејску у себи. Остале ћемо купити, а које не можемо да купимо, њих неће ни бити… лепо… без трагова… Висе у Русији нема организованих структура, тако да је манипулација олакшана.

6. Под видом демократских промена даћемо словенској стоци монархију, сваком народу Марионету председника.

7. Новац… новац… он је снага он је моћ. Код кога је новац код њега је оружје најмодерније и плаћена војска. Новац влада медијима, купује потребне људе, ликвидира непокорне, бомбардује оне који пружају отпор…Ирачане, Србе, а у перспективи Русе. Вашег новца ви немате, власти немате, тога код вас нема и неће га ни бити, нећемо дати. Ми вас мрзимо безгранично, ова мржња даје нам снагу смејати вам се у лице, а наводно бринути о вама и вашој деци и унуцима којих у ствари неће ни бити. Вама је крај. И док ви не схватити ову просту истину и пружате отпор до тада ћемо вас тући и висе него што треба.
Ако будете послушни остаће вас 60 милиона, у супротном 40 милиона. Што ћемо да урадимо?
1. Ликвидација саме моћне и независне империје која заузима једну шестина земаљске кугле - Русија.
2. Завладаћемо њеним богатством које чини 70% свих светских сировина и 80% отворених светских залиха нафте и гаса.

На планети иде промена климе. Пустиња креће на север брзином 10 километара годишње. Без воде остаје 25 километара земљишта годишње, за 20-30 година треба мислити о пресељавању великог броја народа и таман до тада ће на југу Русије и Украјине бити лепа суптропска клима. А центар Русије и север Украјине имаће климу садашњег Кавказа. Ако погледамо у назад - историјски, то је наша земља, Хазарија - Израел, коју је освојила Кијевска Русија у 10 веку. Стога су овде Словени привремени гости И подлежу исељавању далеко на север иза Москве и тамо ће бити мали резерват за њих као за Индијанце у Америци.

Текст превео: Владимир Стефановић

Оригинални текст на руском: [You must be registered and logged in to see this link.]

Свештеник Андреј Горбунов: Икона звери
Wednesday, 31 March 2010

Свештеник Андреј Горбунов

ИКОНА ЗВЕРИ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Према Апокалипси у последња времена људи ће се клањати икони (лику) звери, којој ће бити дат "дух", услед чега ће она говорити и деловати (видети: Отк. 13,14-15). За многе пажљиве хришћане данас је очигледно да Свето Писмо говори о савременом глобалном идолу под називом "Екран"; да библијска слика иконе звери која говори и делује указује на телевизију, на видео и компјутерску технику, а у ширем смислу и на сва савремена средства масовних информација, као и на такве појаве као што је свеопшта компјутеризација и "виртуелизација".

Реч икона у преводу с грчког значи лик, слика, приказ. Али Екран и јесте живи лик који има "дух" (тачније, живот, као на пример, у Библији на енглеском језику - life1), покретна слика2), и још снабдевена звучном пратњом - "слика која говори". Екран је слика (лик) плус звук, или, изражавајући се на савремен начин, то је инструмент преношења аудиовизуелних информација.

Канадски професор Маршал Меклуан, један од западних "духовних вођа", 1955. године је изразио предност телевизије у односу на стара техничка средства комуникације следећим речима: "Док је штампање било механизација вештине писма, телефон је већ био електрификација самог говора, огромни корак напред у поређењу с телеграфом. Грамофон и биоскоп су били једноставна механизација говора и покрета. Али радио и телевизија били су не просто електрификација говора и покрета, већ електрификација целокупног дијапазона изражавања људске личности"3). Ето зашто је у Апокалипси речено да је у лик звери стављен "дух".



Моћ слике

Маршал Меклуан је формулисао следећи афоризам: "Средство информације и јесте садржај информације" ("The medium is the message"), то јест, није важно шта се заправо преноси преко радија, телевизије и тако даље, важна су сама та средства информације која делују на подсвест и сферу чула.

Године 1974. у разговору с дописником француског часописа Realite покајани пророк електроакустичког света Маршал Меклуан је овако говорио о опасности од телевизије: "Сматрам да телевизија постепено и једну за другом уништава све установе на којима почива наша цивилизација... Дошло је време да се сви побунимо и уклонимо телевизор из свакодневног живота. Хајде да је потпуно уништимо, јер човечанство не може да живи у условима непрестане раздражености толико високог нивоа.

Магијска чар којим нас обухвата телевизија изазван је њеном електромагнетском природом: прекидни електрични импулси, зрачење предајника и светлосних снопова, који сачињавају слику, иако међу њима нема никакве везе; телевизијска слика је слична решетки или мозаику, слична је мрежици за косу, риболовној мрежи, који спутавају гледаоце најпрефињенијим ћелијама. Али нас не магнетизују зрачења, већ интервали међу њима, нас привлачи празнина међу ћелијама. Не знајући то, нас гутају ти интервали. Рибе не примећују воду у којој пливају, људи не примећују ваздух који дишу.

Телевизија је најмоћније средство које највише "заражава" људе... Ми смо очарани празнином... Прекидност преношења информација путем електромагнетских зрака држи нас у сталној напетости. Тиме се телевизијска информација у потпуности разликује од биоскопа, где су слике спојене. Још више се она разликује од штампаног текста који је одредио целокупну организацију наше умне делатности, засноване на рационализму и апстракцији".

Екран у живописним бојама и примамљивим сликама одражава и представља гледаоцима "овај свет" који, по речима апостола, сав у злу лежи (1 Јн. 5,19), а такође лажни свет демонских маштања. Свакодневно се врши право правцато бомбардовање људске свести сликама које помамно промичу на Екрану. Сама реч "лик", употребљена у Апокалипси, прилично јасно указује на виртуелну реалност коју уводи Екран.

Још је 1963. године телевизијски коментатор француског недељника Експрес писао о телевизији: "Откако је откривено штампање књига мисао се кретала, користећи као тачку ослонца знакове, символе и слова. Од сада се она ослања углавном на слику... Питање се састоји у томе хоће ли агресивна моћ те слике, бескрајно обмотавање пипака телевизијске траке исушити интелектуалну суштину свакога и гурнути народе у стање пасивне пријемчивости".

Екран с правом називају "жвакаћом гумом за очи" или "духовном жваком". Читање, посећивање музеја или предавања - сви ти традиционални облици културе повезани су у свести људи с нужношћу да се учини неки напор. Да би гледао мали екран у кући, човеку никакав напор није потребан. Поробљени, хипнотизовани поклоник екрана спреман је да прогута све што му овај нуди. Савремени људи све мање читају и све више времена проводе пред Екраном који у потпуности окупира њихову пажњу, врши на њих затупљујући утицај, ствара за њих свет вештачких вредности; све то поткопава способност људи да трезвено оцењују различите идеје.

У штампаном тексту који је доминирао у људској култури до појаве Екрана, најбитнији је садржај текста. Одлучујући значај ту имају саме идеје које изражава аутор, као и она његова осећања која жели да подели са читаоцем. Када пак имамо посла са сликом на Екрану, све се мења. Тренутно емитовање слика, непосредност сведочанства, ефект присутности, истинске сцене из живота... Све то доводи до тога да се слика уздиже изнад садржаја, постаје суштина ове или оне емисије, филма и тако даље. Обојене слике, праћене звуком, потискују језик и знаке. Иза тих слика, наравно, стоје невидљиве ђаволске идеје које се уводе у свест гледалаца. На то нас и упозорава Реч Божија, називајући Екран сликом звери.



Екранократија

О утицају телевизије на људско друштво исти аутор Експреса рекао је још и следеће: "Од телевизора се може направити најсавршеније оруђе глупости, безумља, мучења, затупљивања и огрубелости. Телевизор може постати идеално оруђе васпитања пасивности, оруђе за које су прекоокеански социолози измислили термин видиот који је састављен из речи видео и идиот... Никакве предострожности неће бити претеране против опасности од стандардизације умова... Поседујући моћ сугестије, привлачну снагу мноштва квалитетних емисија, може се изградити необична машина управљања људским душама, машина о каквој није могао да сања никакав доктор фауст.

Телевизија постаје кључ за власт... Је ли могуће остављати овакво оруђе у рукама једног човека, једне заинтересоване скупине, једног министарског тима? И заиста, у условима 'непосредне' демократије неконтролисани монопол телевизије повезан је с ризиком стварања, мало по мало, ситуација које су у прошлости биле незамисливе. Постепено би се могао све више учвршћивати тоталитарни систем, иако би он настављао да се користи облицима и речником демократских установа... Или пак треба отворено припремити нови устав који би вредело назвати телекратијом" (Експрес, 1963)4).

Данас, када имамо посла не само с телевизијским екраном, већ такође са видео и компјутерским екраном, може се понудити нешто другачији термин - екранократија. Али иза екранократије се скрива масонократија и јудеократија, а још дубље - демонократија која се лукаво назива демократијом.

Генерални директор француске компаније "Европа-1, слике и звук" Луј Мерлен дао је у својој књизи Све чињенице о телевизији (Париз, 1964) овакво сликовито одређење моћи телевизије: "Упоредо с трима класичним облицима власти: извршном, законодавном и судском - сада се појавила, без револуције и без промене било каквог устава, нова власт која господари свима нама политички: телевизија... Поставља се забрињавајуће питање: у чије руке ће доспети та најмоћнија политичка полуга од свих које су икада постојале? Ако се она нађе у приватним рукама неће ли се оне претворити у моћне пипке власти новца?"

Екран је највеће средство убеђивања маса, средство формирања мишљења људи у правцу који је служитељима зла неопходан, као и најјаче средство ширења дегенеративне "масовне" културе. Зато је с духовног гледишта Екран ђаволска машина управљања људским душама.

Екран није само инструмент управљања свешћу људи, него и оруђе успостављања антихристове власти. Данас је очигледно да је Екран за савременог човека не толико информатор и извор изградње слике света, колико њен конструктор који агресивно програмира начин мишљења и понашања, који ствара "нови морал" и систем вредности. Јеромонах Серафим Роуз је називао телевизор "главним спроводником антихришћанских идеја и вредности".

"Телевизија је нанела људима огромну штету - каже атонски старац Пајсије - она нарочито разорно делује на малу децу. Једном ми је у колибу дошао седмогодишњи дечак са својим оцем. Видео сам како је устима детета говорио телевизијски демон, слично томе као што демон говори устима опседнутих. Као кад би се мало дете родило са зубима. Данас се не могу тако често видети нормална деца - деца су се претворила у чудовишта. Деца не раде главом, она једноставно понављају оно што су видела и чула. На тај начин, уз помоћ телевизије неки хоће да залуде свет. Односно, по њиховим замислима остали морају да верују ономе што су чули преко телевизије и да поступају у складу с тим".

О истом том говори познати стручњак за обраду јавног мњења, професор М. Чукас: "Циљ телевизије је стварање човека који је потпуно лишен способности да се снађе и схвати стање ствари, да критички мисли, човека који је срозан на најниже емоционално стање, када може да делује под утицајем само спољашњих, те зато вештачких надраживача и сила које га усмеравају"5).



Озверење

Директор Националног музеја историје и технологије Смитсоновског института у САД Данијел Берстин у свом чланку "Телевизија: она нас је све променила дубље него што смо могли да претпоставимо", штампаном у часопису Лајф 1971. године, оптужио је америчку телевизију да управо она пре свега "разбија нацију на безлична, изолована друштвена острвца"6).

И заиста, с гледишта општења међу људима Екран је просто катастрофа. Екран усађује у људима отуђеност, атомизира људско друштво. Ова зверска икона разара људски разговор увече, отуђује једне од других људе који живе у истој кући, породици, изолује сваког човека у малу личну тврђаву. У ретким тренуцима када се савремена породица окупља у кући, људи готово не опште међу собом, препустивши се телевизору.

Живо, личносно општење замењује се илузорним и измаштаним привидима и сенкама Екрана. Губљење осећаја за живог човека води губљењу љубави према њему и саосећања према њему. Човек престаје да се посматра као непроцењива личност, он се претвара у објект, у инструмент. Екран нас учи да не видимо (што је блиско ономе "да ненавидимо, мрзимо") личност у другом човеку, а у реалном животу да гледамо на људе хладно и "са стране", као на представе, као на мртву и безличну слику. Свето Писмо то назива похотом очију (l Јн.2,16), а свети Теофан Затворник је имао свој израз: "буљење". Преп. Силуан Атонски је говорио да чак и "за један непријатан поглед на ближњег човек губи благодат, то јест, губи везу с Богом, отуђује се од Њега".

Екран учи човека да не види личност, не само у другима, него и у себи. "Људи виде цео свет, не видећи само саме себе - говорио је старац Пајсије у разговору о штетности телевизије - Не уништава Бог људе, не, сада људи својим умом уништавају саме себе". Преко Екрана се врши манипулација људском свешћу у правцу демоноподобности, манипулација без премца. Телевизија "ослобађа" људе од свега људског, на пример, од солидарности и самилости. Телевизијске емисије типа "Великог брата" култивишу у људима отуђеност, оне су усмерене на стварање "новог човека". Или подчовека.

У брзом протоку информација савремени човек губи себе, поткопава се његова духовна основа, што значи да му се снижава ниво личности. Утицај Екрана на подсвест и манипулисање психом је страшно због тога што може лишити човека најважнијег темеља личносног бића - истинске слободе избора. Не само на телевизијском екрану, него и на радио таласима, на страницама већине новина и часописа преовлађује дух нихилизма, бесциљности, схватања да је све дозвољено и лакрдијаштва, дух разоран за људску богоподобну личност.

Захваљујући својој лакрдијашкој распомамљености (бескрајне "хумористичке емисије", шоу-програми и друге виртуелне "забаве"), Екран врши функцију одвлачења људи од реалности. Екран чини човекову душу склоном подражавању и емоционалној укључености у ситуацију. Привикавајући се да доживљава психичка стања ликова на телевизији, човек на крају и сам почиње да се "игра живота", као глумац на сцени. Екран учи човека да буде оно што он сам није у стварности, да лаже и да се претвара. Ова игра је антитеза живота, као што је лаж антитеза реалности.

"Од психотронског дејства телевизијских програма - каже се у књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део први) - у човеку се уништава способност за властито мишљење, за мисаони доживљај догађаја који се одвијају око њега и, најзад, за формирање властитог погледа на свет. Почели смо од недостатка савременог општења међу људима, и ето, корени тог недостатка леже управо у одсуству индивидуалног мишљења и промишљања догађаја у складу с властитим погледом на свет".

Екран пустоши душу, испуњавајући је отуђеношћу. Човекова способност за лично општење нагло се смањује или се чак потпуно губи. Тада човек постаје телевизијски робот.

Нарочито акутно све то осећа верник који има представу о молитви, који има искуство богоопштења. Ето зашто се, као што је говорио, на пример, преп. Амфилохије Почајевски (1971), "после гледања телевизијских програма човеку уопште не моли, а ако и примора себе на молитву, онда се само моли устима, а срце му је далеко од Бога. Таква је молитва - по мишљењу старца - само на осуду"7).

Савремена информативна средина, изграђена на антидуховним антихришћанским начелима, последњих година постаје све моћнији чинилац поживотињења људи. Градитељи "новог светског поретка" поставили су пред собом задатак да "не дозволе народима да добијају веродостојне информације, већ да грозничаво напредују у свом духовном паду и достизању животињоликог стања... све док не буде достигнуто потпуно анестезирње и деградација, нарочито омладине. У ту сврху, осим дрога, користе се позориште, филм, вулгарна штампа, телевизија и видео, који служе као средство развраћања, затупљивања, свођења на дивљаштво, као и пропаганда начина живота без моралних начела и ограничења" (из књиге Уочи великог шњења Цркве Христове, Атина, 1993).

Очигледан пример поживотињења људи јесте програм "Велики брат" и други слични "шоуи", како у нашој земљи, тако и у иностранству, када се милиони људи "лепе" за Екран, расправљају и наслађују се тиме како обављају своје животињске потребе "јунаци иза стакла".

Грчки монах Арсеније Вијанкофтис пише о томе да су икона звери (Екран и виртуелна реалност) и зверско име-жиг (електронски систем идентификације и контроле) о којима се говори у 13. глави Апокалипсе, два главна оруђа сила таме, оруђа која се узајамно допуњавају ради достизања јединственог циља обезличавања људи: "Руковођење масама ради стварања безличног 'друштва' одвија се углавном преко средстава масовног информисања, рекламе и музике. Видне и слушне слике, свесне и подсвесне, бомбардују човека, учећи га насиљу, разврату и магијским обредима - тим трима пророцима 'Новог Доба'. Али да би потчињавање психе и манипулисање њом били потпуни, оне морају бити праћене финансијском контролом и надзором начина мишљења. У томе се и састоји циљ увођења различитих кредитних картица, да бисмо се навикли на програмирани начин живота по законима електронске епохе, услед чега ћемо лако примити и електронску картицу-личну карту, а касније ћемо, не примећујући скривено лукавство, прећи на жиг на десној руци и на челу, као на најсавршенији систем зато што се лична карта може изгубити или бити украдена".

Списак поменутих "трију пророка Новог доба" подудара се с набрајањем најупадљивијих греховних црта богоодступничког човечанства у Апокалипси: И не покајаше се oд дела руку својих (рата, култа насиља и суровости, убиства деце у мајчиној утроби, политичких и других убистава) ни за гaтања своја (врачање свих врста - магија, окултизам, астрологија, екстрасензорика, исцелитељство и тако даље), ни за блуд свој (култ моралне распуштености и дозвољености свега, содомски греси и друге изопачености), ни за крађе своје (култ згртања новца)" (Отк. 9,20-21). Управо се ове врсте греха агресивно намећу у електронским средствима информисања.

Све ово што је речено о огромној погубној моћи Екрана не може да не доведе духовног човека до закључка да се не сме равнодушно односити према овом ђаволском оруђу. Треба рећи да би било веома необично ако такав моћан и утицајан механизам кварења и погубљења људских душа, какав су савремени електронски медији, који приказују тријумф греха, не би био поменут у Апокалипси - тој библијској књизи о последњим појавама и догађајима који треба да се догоде пред крај света, када зло у човечанству достигне крајњи степен.

Тако се, на пример, у Апокалипси помиње учење николаита. Господ говори о томе да мрзи то учење и прекорева пергамске хришћане због њиховог снисходљивог односа према николаитима који се изједначавају с Валаамом због њихове распуштености (видети:Отк.2,14-15). Али јерес николаита погубила је ипак мањи број људских душа него савремени медији, филмови, интернет и тако даље. Па зар у Апокалипси, у оним главама које се непосредно односе на последња времена која ми доживљавамо (у датом случају то је 13. глава), ништа неће бити речено о таквој појави као што је Екран?



Све је постало јасно

Према Светом Писму, говорећи и дејствујући лик звери неће бити одједном унесен у људски живот из пакла или однекуд другде, већ ће те зверске иконе правити и производити сами људи (наравно, на сугестију сила зла). О томе Апокалипса отворено каже: И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој бејаху дата да чини пред звери, шворећи онима који живе на земљи да начине лик звери (Отк. 13,14).

Звери и њеном лику клањају се људи који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета (Отк. 13,). Свети Андреј Кесаријски (860-920) у свом тумачењу Апокалипсе говори о њима да су то "они који се нимало не брину о небеском и о небеској слави, него се прилагођавају земаљском вођењу послова и њему одговарајућем скотском начину живота. Зато су они и скренули с пута у ономе што се тиче Књиге живота, и нису записани у њој"9)

С невероватном тачношћу прорекао је појаву Екрана светитељ из 18. века Козма Етолски: "Доћи ће време када ће у станове продрети демони у облику мале кутије а њихови рогови ће штрчати на крововима"10).

У књизи о преподобном старцу Лаврентију Черњиговском читамо: "Антихрист ће бити обучен свим сатанским лукавствима и даваће лажне знаке. Њега ће чути и видети цео свет истовремено" (отворено указивање на телевизију - прим. аут.). Свети угодник Божији је говорио: "Блажен је и преблажен онај човек који неће пожелети и који неће видети богомрско антихристово лице. Онај ко буде видео и чуо његов богохулни говор (навикавши се већ сада на свакодневно поклоњење - седење пред Екраном - прим. аут.), његова обећања свих земаљских блага, тај ће се прелестити и кренуће му у сусрет с поклоњењем. И заједно с њим пропашће и гореће у вечном огњу".

Када су старца Лаврентија упитали: "Како ће све то бити?", он је одговорио са сузама: "На светом месту ће стајати гнусоба опустошења и приказиваће покварене варалице света и они ће обмањивати људе, који су одступили од Бога, и чинити лажна чудеса. И после њих ће се јавити антихрист (значи, тај систем лажних, виртуелних "чудеса" с његовим "поквареним варалицама" делује још пре времена јављања антихриста, то јест, већ у наше време - прим. аут.) и цео свет ће га угледати истовремено" (то јест, преко телевизије - прим. аут.).

Оци упиташе светога: "Где на светом месту? У цркви?" Преподобни одговори: "Не у цркви, већ у свакој кући. У углу где сада стоје и висе свете иконе, стајаће заводљиве направе за прелешћивање људи. Многи ће рећи: 'Ми морамо да гледамо и слушамо новости'. Управо ће се у новостима и појавити антихрист"11).

У вези с овим пророчанством преп. Лаврентија Черњиговског сећам се редова из многим православнима познате песме игумана Висариона "Телевизор":

За свети разговор с Богом

Био је освећен yгao.

Телевизор је својим рогом

Све иконе избацио

Више не светли кандило,

Као у некадашња времена,

Тај идол - слуга пакла

Сеје зла семена.

У књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део други) читамо: "Колико је спорова изазивало тврђење да ће антихрист ући у сваки дом... Тек проналаском телевизора све је постало разумљиво. А пророчанства о гвозденим птицама које бацају у лету смртоносна јаја? А челична паучина која ће прекрити целу земљу?"

У православним новинама не тако давно је била објављена аматерска фотографија снимљена на рођендану у граду Нижњевартовску: људи који су добили ову фотографију са изненађењем су открили јасну слику демона на екрану искљученог телевизора12).

Зрак пророчанског виђења пророка Данила на помисао о "гнусоби опустошења" преломио се и дошао је до времена краја овога света (видети: Дан. ll и 12). И Спаситељ се у Еванђељу на речи о "гнусоби опустошења" позивао на пророка Данила, такође повезујући његово пророчанство с последњим временима: Када, дакле, угледате шусобу опустошења, о којој говopu пророк Данило, гдe стоји на месту светоме - који чита дa разуме (овим позивом се подвлачи нарочита важност правилног разумевања овог пророчанства) - Taдa који буду у Јудеји нека беже у гope (Мт. 24,15-16; видети такође:Мк. 13,14).

И ево данас сфера највиших пројава човековог живота, сфера људског духа (у алегоријском смислу - светилиште Божије) заиста трпи до сада невиђени продор и опустошење кроз усађивање бездуховности од стране Екрана - правог идола савремене цивилизације којем се човечанство свакодневно клања.

Протојереј Александар Шаргунов (председник јавног комитета "За морални препород Отаџбине") у свом реферату "Моралне основе препорода Русије и телевизија", прочитаном на 13. Божићним образовним предавањима, назвао је телевизију "оружјем масовног уништења људских душа". У овом реферату се, између осталог, каже следеће: "Чудо телевизије је у томе што она претвара народ у једну грехом заражену гомилу након чега се он може терати куд год било као стока, чак и на властиту кланицу. Понекад нам говоре да телевизија с тим нема никакве везе, да она само одражава оно што се догађа у свету. Али ако је она огледало онога што је у свету, онда је то само у оном смислу у којем говори апостол: Све што је у свету јесте похота плоти, похота очију и гордост животна. Ако је она огледало, онда је то најкривље увеличавајуће стакло, непрестана реклама греха, трију главних грехова који не знају за границе: сластољубља, славољубља и среброљубља, на којима почива свет.

Свет је пун ђаволских, привлачних страшних кривотворина истине. Њему није довољно да се људи баве само земаљским и сујетним; нека, живећи у виртуелној реалности, они романтизују све те банде, мафијашке обрачуне, најодвратнији разврат. Уз помоћ телевизије ђаво нас приморава да заборавимо на истинско човеково назначење, на Бога и на вечни живот. Не говоре узалуд у православном народу да је то икона ђавола и да је то црква сатане... Уз помоћ те 'умиљате лажи' (парафразирајући израз св. Јована Шангајског) ђаволу полази за руком да одвуче човека од поклоњења Једином Истинитом Богу и да га убеди да се поклони ђаволу и његовим савременим идолима".

Чак и представници световне науке називају медије и компјутерску технику "иконом", користећи у својим научним истраживањима метафору "иконосфера", која као да "обавија" човека сликама, символима, знаковима и структурама. Тако на пример, доктор психолошких наука, А. А. Гостев, пише: "Савремени човек живи у некаквој 'иконосфери' виртуелне реалности коју су створили електронски информативни медији, компјутеризација и 'интернетизација', чије су законитости, позитивни моменти и опасности узајамног деловања непознати науци, али изазивају забринутост на нивоу спознајних могућности духовних традиција. Зато је изузетно важно изучавање механизама "тоталне визуализације" свих сфера човековог живота, као чиниоца трансформације психе, укључујући и деструктивни аспект њене промене"13).

Црквена икона је, по изразу Светих Отаца, "прозор у духовни свет", а икона звери је "прозор" у демонски свет виртуелне реалности. У компјутерским програмима се, на пример, сама реч прозор (window) користи прилично широко. Икона светога је одраз човекове личности, преображене Духом Светим, личности која пребива у невидљивој небеској сфери. А икона звери је, напротив, одраз безличне, зверске стихије.

Бог, као истински Господар свих, духовном формирању човека и његовом "образовању" (да би био по образу Божијем, то јест, боголика личност) даје религију, а људи руковођени одбаченим духовима, стварају медије као средства утицања на народе и формирања човека по слици звери, у циљу стицања власти над њим. Зато медији представљају непосредну супротност религији, то јест, они су савремени идол - апокалиптична икона звери, а такође апокалиптични лажни пророк и звер из земље.

Зашто је о звери земље речено да је имала два poгa као у јагњета (Отк. 13,11)? Можда ће ова слика бити разумљива ако се сетимо пророчанства св. Козме Етолског о томе да ће на крововима штрчати рогови (то јест, антене - прим. аут.) демона који ће продрети у станове у облику кутија.

У Апокалипси се каже да ће лажни пророк чинити лажна знамења пред људима (Отк. 13,13). Овај израз јасно указује на очигледан, јаван и масован (отуда - "средства масовних информација") карактер тих лажних чудеса чији је циљ да оставе утисак на огромне масе људи.



Машина за убиства

Према Апокалипси, зверска икона ће говорити и деловати тако да буду побијени они који се не поклоне лику звери (Отк. 13,15). Како разумети ове речи? Прилично убедљиво изгледа следеће објашњење које је предложио један од наших савременика. "Под вербалним и активним ликом звери - сматра И. П. Коваљов - треба схватити средства масовних информација која су под влашћу звери: телевизију, радио, штампу, псеудоуметност. Она говоре и показују, формирају духовни лик човека и стварају лик звери у умовима људи. Тај лик се, на крају крајева, реализује у поступцима, он делује. Убиство непокорних остварује се у различитим варијантама - од индивидуалног терора до масовних репресија и ратова (Либија, Ирак, Југославија). Учвршћењем 'новог светског поретка' оваква пракса ће очигледно постати уобичајена"14).

Свети Андреј Кесаријски, говорећи о томе како треба схватати речи Откривења И би јој дано да да дух лику зверином, да лик звери и пpoгoвopu и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звери, пише: "Реч 'да' треба схватити у општем смислу, то јест: 'да он говори и да дејствује тако да сви они који се не поклоне лику звери буду убијени'"15).

Или, ради веће јасноће, можемо препричати ово место из Апокалипсе овако: "И дано му би да учини лик звери живим, да тај лик звери говори и делује, да тако говори и делује да ће као резултат тога чак и убијати оне који се буду супротстављали ономе о чему говори и како делује тај зверињи лик".

Другим речима оно што говори (то јест, проповеда, уводи у "масовну свест", усађује у човечанство) лик звери, и оно деловање (утицај) које он врши, јесте разлог и оправдање убиства оних који не желе да се клањају звери и њеном лику, то је подстрек на то убиство. А "не клања се звери и лику његовом" (Отк. 14,9,11) онај ко не прихвата идеологију коју уводи вербална и покретна икона звери (Екран), ко се супротставља самом том зверском систему. Такви људи су за слуге зла непријатељи и зато се они уклањају. Наравно, Апокалипса не говори о томе да ће сви који се супротстављају систему звери бити убијени; у Откривењу се каже о томе да ће такви људи бити убијани, то јест, да ће бити изложени отвореним и тајним гоњењима, све до физичког уклањања.

У књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део први) о мученицима из последњих времена се каже: "Неће антихрист, него ће сами људи који су пристали да приме на себе знак сатане, знак супротстављања Богу -они ће откривати друге који нису примили знак сатане и слаће верне на мучења. Први хришћани су прихватали мучења пред свима, пред окупљеним људима; страшне ће бити муке исповедника последњег времена. Њих ће мучити у тајности од околине".

Мислим да је ово предсказање у непосредној вези с речима Апокалипсе о убиству противника система звери. Али они ће бити убијани и таквих је убистава, као што знамо, већ било врло много, а изгледа да ће бити још и више - не само верних (православних хришћана), него и свакога ко се буде супротстављао звери. Машина убистава оних који су неугодни "новом светском поретку" - службеника, пословних људи, научника, инжењера, политичара, новинара, војних лица, представника полицијских органа, културних радника и других - добро је описана, на пример, у чланку С. Петрова "Кошчата 'рука утицаја САД' у Русији: о терористичкој делатности САД и њихових пријатеља" (Руски весник, 9. мај 2005).



Дух времена

Често се од хришћана који сматрају нормалним гледање телевизора може чути овакво оправдање: "Добро прихватам, а лоше одбацујем". Али овако може да говори само човек који нема никакву представу о светоотачком учењу о духовној борби, о борби са рђавим помислима, о задобијању чистоте срца. Преподобни Марко Подвижник сведочи: "Када се ум ослободи телесних утисака, онда, у сразмери с тим, он види лукавства непријатеља".

"О, Царе Христе! Свет неће да верује, али Ти Сам нас увераваш да знак оних који не припадају Теби јесте многобројност... Начин мишљења и осећања који се највише одобрава често је најопаснији" - писао је св. Теофан Полтавски. Ето зашто нема ничег чудног у томе што се јако много њих данас прелешћују лажним чудесима.

Да би човек јасно схватио погубност зверског система Екрана треба да има, прво, строго православни поглед на свет и, друго, исправно духовно стање и духовно здрав начин мишљења, "духовну јасновидост". "Сваки верник - каже старац Пајсије Светогорац - који има исправно духовно стање, схватиће шта се догађа". "Сви људи - упозорава св. Игњатије Брјанчанинов - који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђили од руковођења светлошћу Божијом, постаће послушни варалици"16). А на другом месту овај светитељ, указујући на главни узрок отпадања хришћана у апокалиптична времена, пише: "Ко није примио у себе Царство Божије тај неће препознати антихриста, тај ће неприметно, на себи несхватљив начин, постати његов следбеник".

Савремени световни дух је дух антихриста. Дух овога света обезличава. Човек који живи по обичају oвoгa света, духовно је мртав (видети:Еф.2,1-2). Он живи у некаквом једнодимензионалном простору равном као екран, и не види да је заправо све око њега далеко дубље, вишедимензионалније и значајније. Старац Пајсије Светогорац је назвао световни дух "највећим непријатељем наше душе, непријатељем већим чак и од ђавола": "Он нас слатко одвлачи и заувек нас оставља у јаду. Ако бисмо угледали самог ђавола, нас би ухватио ужас, и били бисмо принуђени да прибегнемо Богу и без сумње бисмо ишли у рај. У наше време у свет је ушло много световног, много духа овога света. Ово 'световно' ће разорити свет. Примивши у себе овај свет (поставши изнутра 'световни') људи су истерали из себе Христа".

"Дух времена је - писао је св. Игњатије - такав и одступање од православне хришћанске вере је почело да се шири у тако великим размерама, неморалност је тако свеопшта и тако се укоренила, да се повратак хришћанству чини немогућим... Хришћанство постаје невидљиво за нас, удаљава се од нас када хоћемо да га убијемо развратним животом, прихватањем разних лажних учења, када покушавамо да помешамо хришћанство са служењем свету. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде к светлости (Јн. 3,20) (светлошћу је назвао Господ Себе - прим. св. Игњатија). Сада сви, свом душом тежећи разврату, назвали су свет 'уживањем у животу' - и пребивање у хришћанству, враћање хришћанству учинили су немогућим за човечанство. И за једно и за друго неопходно је потпуно потчинити себе строгој хришћанској моралности. Она забрањује не само блуд, него и све што води блуду, чиме се уводи у душу сладострашће, као што су: позоришта, плесови, карте и остале сатанске игре, паганска литература - она захтева потпуно одрицање од старе природе (Лк. 14,26)" ("О неопходности сабора због садашњег стања Руске Православне Цркве". Записи епископа Игњатија Брјанчанинова, 1862-1866). Није тешко погодити шта би св. Иг-њатије говорио о Екрану када би живео у наше време.

О томе како хришћани последњих времена треба да се односе према свему ономе што им нуди "савремена култура" у Апокалипси је речено крајње јасно: И чух Глас други с неба који гoвopu: Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гpecuмa њеним и да вас не снађу зла њена (Отк. 18,4).

У Еванђељу се каже да ће чудеса слугу антихристових - лажних пророка бити спремна да одмах прелесте и изабране (Мт. 24,24). Данас то видимо сопственим очима. Само најусрднији хришћани одбијају да гледају телевизор, сматрајући то грехом. А људи неверни, маловерни или који себе само сматрају хришћанима али немају правилно духовно устројство и лутају у лавиринтима властите умишљености ("посветовњачени" хришћани), не виде у томе грех, чак и упркос упозорењима савремених стараца.

На пример, старац Антоније у писму једном свештенику, свом духовном чеду, пише: "Телевизор не гледај, нарочито у дане кад служиш. То је непријатељ породице, рушилац душа, и развратитељ људских тела. Похота, насиље, неумереност у свему - ето шта он доноси људима. Тим таласима прљавштине непријатељи наши просто убијају људе, обогаљују свест, лишавају нас здравог ума и расуђивања. А помраченом уму зар је до спасења? Просуди сам" (Писма старца Антонија). "Имајући у кући та два саблазнитеља, радио и телевизор, једноставно не можеш да се сакријеш од прљавштина које нуде" (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део други).

Карактеристична је следећа узајамна веза. Хришћани који одбијају данас да прихвате бројчана имена, не гледају ни телевизор. А они хришћани који воле "овај свет" и сматрају да треба "да иду у корак с временом" и буду "савремени" и телевизор гледају, и бројчана имена прихватају. Али управо о тој узајамној вези између поклоњења лику звери и прихватању бројчаних имена говори Откривење! На пример: ... и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звери и лику њеном, и ко год прима жиг имена њена (Отк. 14,11); И бu ухваћена звер u с њом лажни пророк који је чинио чудеса пред њом, којима превари оне што примише жиг звери, и који се клањају лику њеном, обоје живи беху бачени у језеро огњено, које гopu сумпором (Отк.19,20; видети такође:15,2;16,2и20,4). И свети Јефрем Сиријски каже да "ако ко не буде запечаћен жигом звери, неће се заносити ни његовим маштовитим знамењима" (Беседа на Долазак Господњи)17)

Обратимо пажњу и на следећу околност. Агостол Јован не говори случајно о бројчаном "имену звери" (стихови од 16. до 18. у 13. глави), а одмах после приче о лажним чудесима и о "икони звери" која говори (14. и 15. стих исте главе). Како смо разјаснили, лик "иконе звери" подразумева и компјутерску технику. Дакле, св. Јован је најпре рекао о средству увођења у живот људи електронских имена - о компјутеру (који се и хронолошки појавио пре њих), а затим и о самим електронским компјутерским именима. Код апостола Јована је то јединствена и целовита прича о будућој "електронској бројчаној цивилизацији".

Овакав начин приповедања потврђује и закључак о томе да је "икона звери" већ присутна у нашем животу. Јер ако су данашња бројчана имена управо она имена звери о којима говори Откривење (а то сматрамо већ доказаним18)), онда и "икона звери" и лажна чудеса морају да већ постоје и да делују, пошто се о њима у Откривењу говори непосредно пре речи о "имену звери".

***

Дакле, је ли исправно чекати да ће једном, под антихристом, наједном са свих страна бити постављене неке статуе или слике које убијају (ласерским зраком или нечим другим) свакога ко одбије да се пред њима поклони? Треба л

Јеромонах Игњатије: Црква Христова у време Антихристово
Saturday, 27 March 2010

Јеромонах Игњатије

ЦРКВА ХРИСТОВА У ВРЕМЕ АНТИХРИСТОВО

према учењу Светог Писма и Светих Отаца

И на овом камену сазидаћу

Цркву Своју, и ни врата паклена
неће је надвладати. (Мат. 16,18)

Истинита је реч, чврсто обећање.

Црква је непоколебива, чак и

ако сам пакао крене на њу и

владари таме изазову потрес.

Свети Атанасије Велики

Антихрист ће се појавити непосредно пре другог доласка Христовог, према Светом Писму (Дан. погл. 7, 11, 12; Откр. погл. 12, 13, 17, 20; Мт. погл. 24; Марк. погл. 13; Лука погл. 17, 21; 2. Сол. погл 2) и према учењу Светих Отаца Цркве (Свети Јован Дамаскин вели: "Мора се знати да ће Антихрист доћи пре но што дође крај света")

Каква ће средства непријатељ Божји употребити да би успоставио своју власт над "сваким језиком, коленом, и племеном" (Откр. 13, 7)? Да ли ће бити у стању да успостави своје злобне законе међу људима и хоће ли завладати Светом Црквом? Његова намера је да искорени веру у Исуса Христа као Богочовека и Спаситеља, и да собом, као новим предметом обожавања, замени Христа. Он ће покушати да разори Христово учење и Свете Тајне, отворено пропагирајући себе као јединог Христа и бога. Да би остварио своје циљеве, он неће користити само обману и лажна чудеса, него ће такође предузети страшно гоњење против оних који се одупиру његовој власти. И мада ће успоставити своју владавину над многима, он неће успети да завлада Црквом Христовом.

Сам Спаситељ је рекао да ће Јевреји Антихриста препознати као свога месију. "Ја дођох у име Оца Својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити" (Јов. 5, 43). Видимо да је вера у два Христа немогућа. Онај који прихвати правог Христа, мора одбацити лажног; а онај који прихвати лажног, мора се одрећи правог Христа – Месије. Стога Иринеј, Лионски светитељ, Антихриста назива отпадником од Христа који ће захтевати да се узвиси изнад свега и да му се клањају као Богу. Апостол Јован пише: "Ко је лажљивац осим онога који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче Оца и Сина" (1. Јов. 2, 22). Према томе, у складу са Светим Писмом, најсуштаственији и најочитији знак Антихриста биће његово одрицање божанскости Господа Исуса Христа.

У Првој посланици Еванђелист Јован јасно сведочи да Антихрист неће потајно одбацити Господа Исуса Христа који је у телу дошао, него ће то отворено учинити (1. Јов. 4, 3). Речи "који не исповеда" не значе само скривено одбијање вере у Христову Божанственост, него је то одбијање отворено, показано пред другима. Овим речима Спаситељ исказује исту идеју (Лука 12, 8; Мат. 10, 32; Марко 8, 38). Уопште, у језику Светог писма реч "исповедати" користи се као појам отвореног, гласног потврђивања истине која је извесна и овај појам се разликује од унутарње, скривене вере (упор. Рим. 10, 10; Тит. 1, 10; Јн. 1, 9; 2. Јн. 1, 7; Рим. 10, 9). Апостол Јован користи појам "не исповеда" да означи отворено одбацивање Христове Божанствености. "Кушајте духове" вели он, јесу ли од Бога... сваки дух који не исповеда да је Исус Христос у телу дошао није од Бога"... Он унапред упозорава да ће Антихрист отворено одбацивати Оца и Сина. Упозорење је врло прецизно да Хришћани не би упали у замке Антихристове у дане кад се Он јави.

Као и Свети Јован, и Апостол Павле предсказује да ће последњи непријатељ Христов јавно устати против Господа Исуса Христа и Његове Цркве. Непријатељска дела јеретика која су у Павлово време већ почела да се јављају и наставила се после његовог представљења Господу (Дела, 20, 29), он зове "тајном безакоња" (2. Сол. 2, 7) јер на тајанствен начин они су покушавали и покушавају да унесу забуну у Цркву Христову. Свети Павле Антихриста назива откривењем тајне безакоња, које ће доћи након коначне отпадије од вере (2. Сол. 2, 3-9): "Да вас нико не превари никаквијем начином, јер неће доћи док не дође најприје отпад, и не покаже се човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже изнад свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у цркви Божјој као Бог показујући себе да је бог. Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био? И сад знате што задржава да се не јави у своје вријеме. Јер се већ ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава. Па ће се онда јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својијех, и искоријенити свјетлошћу доласка Својега; којега је (безаконика, нап. прир.) долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима".

Тако је рана саборна Црква учила кроз уста Својих чувених Отаца и Учитеља. Свети Иринеј је писао да ће Антихрист да се покаже безверним, неправедним и безаконим као одступник. Свети Иларије сведочи да кроз јеретике аријанце ђаво покушава да убеди људе како Христос није јединородни Син Божији него син по благодатном усвојењу. Кроз Антихриста он ће убеђивати људе да Христос није Син Божији чак ни по усвојењу, на тај начин потпуно срамотећи име истинског Христа. Блажени Августин каже да ће Антихрист спречавати крштавања деце, мада ће бити родитеља који ће радије издржати сва мучења него да оставе децу некрштену. Свети Јероним предсказује да ће непријатељ Христов победити преко удружења Јевреја одбијајући свете заповести Христове, док ће, према Светом Јефрему Сиријанцу, Звер ставити свој печат – зли запис на десну руку и на чело човеково да овај не би могао да се прекрсти. На челу ће жиг спречавати човека да свето име Спаситељево чува у својим мислима. Змија ће ставити свој знак уместо Крста Христовог. У складу с овим, несумњиво је да ће он забранити помињање имена Господа и Спаса у току свог времена. (Такође, види "О Христу и Антихристу" Светог Иполита, Римског, и Тумачења Откривења Светог Андреја Кесаријског).

Поред отвореног одбацивања Божанствености Спасове, Његовог односа према Богу Оцу и Његовог учења, Антихрист ће за себе приграбити божанско достојанство и шириће ново, безбожно учење, које ће бити у супротности са учењем Христовим. Господ јасно указује на то да ће "други доћи у име своје" (Јов. 5, 43), то јест не у име Бога Оца, у чије име је дошао наш Спаситељ, а ни у Христово име, него ће доћи у своје име; шириће нову науку, не признајући ниједан ауторитет изнад свог. "Видите ли", вели Јован Златоусти", да Он за Себе увек каже како је "послат", да Му је суд дат од Оца, да Он ништа не чини сам од Себе – да би овим речима могао да спречи све њихове изговоре за неверје? Али ко је онај за Кога Христос каже да ће "доћи у име своје"?

Он овде говори о Антихристу, и даје несумњив доказ њиховог неверја. "Ако Мене као Бога љубави гоните, то бисте још више морали чинити у случају Антихристовом". Јер Он неће рећи да је од Оца послан, него ће у свему поступати супротно – неће рећи да долази по Очевој вољи, него ће тирански грабити оно што му не припада, и тврдиће да је он Бог над свима. Као што каже Свети Павле (2. Сол. 2, 4): "Који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у Цркви Божијој као Бог, показујући себе да је Бог". То значи да ће "доћи у име своје".

Свети Апостол Павле детаљније учи како ће Антихрист прогласити себе за Бога и отворено тражити од људи да му се клањају као таквом (2. Сол. 2, 3-4). Овим речима Свети Павле предсказује да ће Антихрист председавати међу оним хришћанима који су припадали истинској Цркви, али су отпали од ње, и као свој углаву препознали Христовог непријатеља, обожавајући га. "У храму ће Божијем он седети", вели Свети Иринеј, "обмањујући оне који му се клањају, као да је Христос". Пазитељи од Бога постављени управљају Црквом Божијом (Дап. 20, 28) којима је вођење хришћана поверено од самог Спаситеља, али који без обзира на све сматрају себе слугама јединог Пазитеља, Онога Који је Христос; да би показао како Антихрист неће надгледати Цркву на овај начин, и да вођом Цркве неће сматрати Господа Исуса Христа, свети Апостол каже да ће он приграбити господовање над Црквом као узурпатор божанске величине. Рекавши да ће се подизати више свега што се зове Бог, или се поштује, тако да ће седети у Цркви Божијој као Бог, он одмах додаје "показујући себе да је бог". Ово нам говори да ће Антихрист отворено искати божанско поклоњење за себе, не само показујући себе као Бога, него тврдећи да он јесте Бог, представљају се као Бог.

Према Светом Писму, Свети Оци уче следеће:

Свети Иринеј Лионски: "непријатељ ће седети у храму Јерусалимском, да би себе показао као Христа. Захтеваће да га сви њиме зачарани као Христа обожавају. Антихрист ће тражити поклоњење као да је он Бог".

Свети Иполити Римски: "Испунивши се гордошћу, Антихрист ће почети да се преузноси и велича себе као Бога и изригнуће хулу на Христа". Чинећи ово тако отворено да ће наредити да се побију сви који му се не клањају као Богу.

Свети Амвросије Милански: "Лажни пророк ће прорицати о Антихристу и тврдиће и да је он Христос, а и сам безаконик лично настојаће да све обмане како је он – Христос".

Свети Јефрем Сиријанац: "Многи ће веровати у Антихриста и славиће га као Бога", и "Многи ће се клањати мучитељу с дрхтањем вапијући – Ти си наш спаситељ".

Блажени Теодорит Кирски: "Антихрист неће објавити да је он само највиши од свих лажних богова, него ће седети у Храму Божијем као Бог... Јевреји, који нису поверовали у Господа, као да је Он био непријатељ Божји, вероваће у Антихриста који ће себе прогласити богом над свима".

Свети Јован Дамаскин: "Јевреји, који нису прихватили Господа Исуса Христа као истинитог Сина Божијег и Бога, примиће обмањивача који ће себе звати Богом!"

Тако је читава рана Хришћанска Црква веровала да ће последњи непријатељ Христов, који ће одбацивати Господа Исуса као Сина Божијег, отворено себе називати Христом и Богом. Каква ће средства користити Антихрист међу људима да би ослабио њихову веру у Господа Исуса Христа и Његово Еванђеље? – Према Светом Писму и Светим Оцима, да би спровео своју демонску замисао, непријатељ ће, с једне стране, користити стална и жестока гоњења настојећи да њима из крила Свете Цркве одстрани слабије чланове њене; на другој страни, користиће лажна чуда и знаке, да би преварио, ако је могуће и изабране.

Наш Спаситељ је прорекао да ће овакве невоље снаћи вернике пред сам крај света. Кад су га Свети Апостоли питали какви ће бити знаци Његовог доласка и краја света, Господ им је објаснио да ће први знак бити разорење Јерусалима и Храма, а овом опису краја додао је и појаву лажних пророка, ратове између народа, умножење безакоња, потпуно хлађење узајамне љубави, због чега ће многи мрзети једни друге.

Спаситељ је нарочито живо приказао слике различитих невоља као знакове краја света: "Јер ће бити невоља велика какова није била од постања свијета досад нити ће бити; и да се они дани не скрате, нико не би остао, али изабранијех ради скратиће се дани они" (Мт. 24, 21-22). У то време спасење ће бити могуће путем наде у Бога и дуготрајног трпења патњи. Господ наш упозорава Своје следбенике да у то време не верују лажним пророцима или Антихристу (Мт. 24, 23-26). У књизи пророка Данила (11, 44 и другде), а нарочито у Откривењу Јовановом (погл. 11, 7; 13, 7, итд.) налазимо напомене о великим невољама које ће узнемирити Свету Цркву у те дане, у последње дане.

Свети Оци се слажу са учењем Светог Писма када кажу да ће Црква издржати сурова и стална гоњења од стране Антихриста од којих ће једино спасење бити долазак Сина Божијег.

Свети Јустин Мученик каже да "човек отпадије" неће само хулити на Најузвишенијег, него ће се наоружати против Хришћана, гонећи их.

Свети Иринеј Лионски зове Антихристово време временом суровости и тешког прогона Цркве, које ће бити горе од сваког претходног у историји.

Свети Иполит пише да ће Антихрист, осиони гордељивац, наредити народима да смрћу казне све Хришћане који одбију да му се клањају као Богу. Свети Кирило Јерусалимски наставља: "Он ће бити познат по својим злочинима нечовештва и безакоња, превазилазећи све неправеднике и неваљалце који су му претходили: размећући се против свих људи, а највише против нас Хришћана, дух убилачки, немилосрдни и лукави" (Катихезе 5, глава 12).

Свети Јефрем Сиријанац не нарочито жив начин слика последње гоњење Хришћана које ће спровести Антихрист. Он каже да ће Антихрист свима који у њега не поверују поступати на "оштар, суров, пун мржње, страшан, убилачки начин", да ће "у то време деца умирати на грудима мајки, и мајке ће умирати над својом децом, а очеви ће умирати са својим супругама и децом на тргу, и никога неће бити на сахрани". "Јер Антихрист ће доћи да би уништио људе, да би рањавао", каже Свети Јован Златоусти. "И каква све средства он тада неће употребити! Промениће и одбациће све, што својим заповестима, што страхом који ће уливати. Биће страшан на сваки начин: силом својом, суровошћу својом, безаконим наредбама својим.

Блажени Августин каже да ће у Антихристова времена ђаво бити ослобођен, зато ће веће насиље бити од ослобођеног ђавола него кад је био свезан, и гоњења овог времена превазићи ће сва претходна гоњења по својој суровости. Он ће све силе своје употребити за прогон Цркве.

Сличне мисли налазимо изражене у делима Светог Андреје Кесаријског и Светог Јована Дамаскина.

Као додатак суровим прогонима, Антихрист ће употребити превару да би обмануо Хришћане. Према Светом Писму, у ту сврху ће му служити лажна чудеса и знаци. Господ је говорио о чудима која ће слуге Антихристове чинити. Он је рекао да ће, према спољашњој појави својој, и учинку који ће остваривати на људе, ова чуда изгледати као истинита. Лажни христоси и пророци "показаће знаке велике и чудеса еда би, ако је могуће, преварили и изабране" (Мт. 24, 24). Необична природа ових знака ће, према речима Спасовим, бити таква да ће и изабрани бити угрожени опасношћу преваре. "Обмана ће тада бити силна због знакова преварних", бележи Свети Јован Златоусти.

Свети Павле има посебну мисао о чудима која ће Антихрист спроводити. Он вели (2. Сол. 2, 9-10): "Којега је долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима. И са сваком пријеваром неправде међу онима који гину: јер љубави истине не примише, да би се спасли". Ове речи показују разлику између лажних чуда Антихристових и истинитих чуда Христових. Прво, Апостол је рекао да ће Антихрист имати велику моћ и чинити чудеса, али упозорава Хришћане да не мисле како је овај у стању да чини истинска чудеса. Стога он Антихристова чудодела назива лажним.

И заиста, чуда ће му бити лажна. Свети Амвросије Милански вели: "Баш као што је Син Божији, оваплоћен, поставши човеком, доказивао да је Бог Својим знацима и чудесима, тако ће се Сатана отворити према човеку, да би лажним чудесима себе Богом показао." Она су лажна по свом пореклу, јер исходе од оца лажи кроз кога ће доћи Антихрист. Стога, уче Оци Цркве, "Сатана ће се служити Антихристом као оруђем, делајући кроз њега". По својој суштини, чуда ће бити лажна јер неће превазилазити природне законе свемира – како их превазилазе истинска чуда, која се чине у складу са вољом Божијом, јер ова (воља) побеђује законе природе. Иако лажна у сваком погледу, чуда ће изгледати као права. У додатку, ове Апостолове речи указују на лажна чуда и превару – подмуклост, које ће Антихрист користити као средство за побеђивање над слабима у вери. Рекавши да ће непријатељ Божји доћи са "сваком силом, и знацима он додаје и сваком пријеваром неправде међу онима који гину, јер љубави истине не примише да би се спасли" (2. Сол. 2, 10).

Свети Златоуст вели: "Слуге Антихристове, који су претходили Апостолима, преварише многе". Они ће доћи, каже Спас, "и превариће многе". Али они који ће се појавити пре другог доласка Спасовог биће лукавији од првих: "чиниће знаке велике и чудеса, еда би преварио, ако је могуће, и изабране." Овде он не говори само о Антихристу, већ и о онима који му служе".

Објашњавајући Христове речи: "Кад вам кажу – Ено га у пустињи, не излазите; ено га у собама – не верујте", Свети Јован Златоусти пише: "Гледајте како нас Христос упозорава. Не излазите, вели он, у пустињу... Он не каже да се иде тамо и да се не верује, него да се уопште не излази. Јер ће у те дане искушење бити велико због преварених знака".

Свети Кирило Јерусалимски учи да ће непријатељ Христов бити "чаробњак врло искусан у вештини преваре и чарања. Он ће врачати и чинити лажна чудеса да би кушао људе тако да ће се њима чинити да васкрслог човека, иако он неће заиста васкрснути. Видећете кљасте како ходају, слепце који су изненада прогледали, иако они неће заиста бити исцељени".

Брижљиво разматрајући чудеса Антихристова, свети Јефрем Сиријанац пише: "Планине и острва ће израњати из мора наочиглед свију, али ће све ово бити обмана и нестварно. Уз ово, он ће обмањивати свет и све ће очи засенити. Многи ће му веровати и славиће га".

Сва наша позивања на Свето писмо и Свете оце, показују да ће Антихрист употребити окрутност и силу, као и превару с лажним чудесима да би искоренио веру у Господа Исуса Христа. Блажени Августин запажа: "Прво гоњење Цркве, када су Хришћани принуђивани да приносе жртве идолима уз претњу прогањањем, мучењем и смрћу, било је силом спроведено. Друго гоњење Цркве спроводили су лажни учитељи и лажна браћа, служећи се лукавством и обманом. Треће гоњење биће од Антихриста, и биће најопасније од свију јер ће се састојати од силе, лукавства и преваре. Силу ће употребљавати да би спровео своју вољу, а лажна чуда да би обмануо".

Коначни исход Антихристове побуне против Цркве биће тај да ће он на своју страну привући оне "који љубави истине не примише да би се спасли". Према Светом писму, Антихрист ће владати не само умовима и срцима оних који су Христа одбацили, него ће с њима створити и читаву заједницу, а они ће га препознати као свог поглавицу и следиће његова наређења. Писмо често спомиње да ће Антихрист бити цар и освајач који ће заратити с многим владарима и поразити их, ригајући хуле на Бога, и тлачећи свеце Божије (Дан. 7, 23-25).

"Сви рани писци Цркве уче да ће пред крај света бити десет царева... и да ће устати једанаести мањи цар (Антихрист) који ће поразити тројицу од десеторице..., и победивши их, остала седморица ће се потчинити његовој власти".

У Светом Писму царство Антихристово описано је као друштво супротно Цркви Божијој чак и у својој спољашној организацији. У Откривењу видимо да ће Сатани бити допуштено да дела слободно, да из свих народа сабере људе под своју власт и са њима да опколи табор светих вољени град (Откр. 20, 7-9). Свети Августин тумачи ово "Биће то последњи прогон који ће претходити страшном суду; у читавом свету ће Света Црква бити изложена слугама ђавољим".

Свети Иринеј Лионски вели да ће Антихрист завести царство у које ће сабрати, под својом влашћу, неверујуће Јевреје.

"Христос је Цар, па је и Антихрист цар. Господ је сабрао своје стадо да не би лутало, и Антихрист ће на сличан начин сабрати своје заведене људе".

Свети Јефрем Сирјанац сведочи: "Многе класе и народи развиће сличну мисао, и са великом радошћу прогласиће Антихриста за цара".

Свето Писмо недвосмислено сведочи да ће сви припадници царства Антихристовог имати посебан жиг, којим ће се разликовати од Хришћана (Откр. 13, 16-17): "И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звијери, или број имена њезина".

Како ће људи доћи у стање такве заслепљености у коме ће људско биће, какво су и они сами, прогласити за Бога? Хоће ли човечанство изгубити свој здрави разум? Ова обмана ће се јавити у време у коме ће вера људска у Бога Истинитог увенути, и зато ће их Бог "дати у покварен ум, да чине што не ваља" (Рим. 1, 2). Предаће их у покварен ум због безбројних преступа њихових, због њиховог противљења Истини и крајње покварености срца. Стога ће они бити заслепљени и неће бити у могућности да разликују истину од лажи, па ће истину Божију претворити у лаж, и обожаваће твар и служиће јој уместо Творцу (Рим. 1, 25). "Јер љубави истине не примише да би се спасли. И зато ће им Бог дати силу пријеваре, да вјерују лажи: да приме суд сви који не вјероваше истини, него вољеше неправду" (2. Сол. 2, 10-12). Ови ће људи заборавити Творца и служити створење. У то време ниједно видљиво створење по сили и моћи неће моћи да се упореди са Антихристом, нити ће имати утицај какав је његов, који ће он остваривати средствима за застрашивање и заслепљивање људи, тако да ће они обожавати ово необично биће.

Мада ће Антихрист свој утицај проширити на сваки народ на земљи, Света Црква Христова постојаће све до другог славног доласка Господњег. Сам Господ је обећао Својим Апостолима: "Сазидаћу Цркву Своју и ни врата паклена неће је надвладати" (Мат. 16, 18). Под речју "Црква" треба подразумевати све оне који су верни Христу и следе Његово учење. Речима "врата паклена" Спас означава сваку врсту прогона Цркве, на пример, искушења, јереси, и све силе које враг користи, укључујући и Антихриста. Свети Атанасије Велики пише о обећању Господњем које се тиче очувања Цркве: "Истинита је реч, чврсто обећање. Црква је непоколебива, чак и ако сам пакао крене на њу и владари таме изазову потрес".

Свети Јован Дамаскин учи: "Чак и ако "врата паклена" устану против Цркве, то јест, уста јеретика, оруђа демонска, они неће победити Цркву, иако ће се и наоружати, неће је потући".

Речи "неће је савладати", према Светом Златоусту, значе да Цркву не могу уништити никаквим начином. "Оно што је Господ створио ниједан човек не може уништити".

Зато што је Спаситељ дао Своје обећање о несумњивој и бескомпромисној непоколебивости Цркве, ми треба да чврсто верујемо да нема тих непријатељских средстава која могу да је разоре. Никаква гоњења Атнихристова неће срушити оно што је Господ саздао. У једној од својих проповеди Митрополит Филарет Московски вели: "Непријатељи Цркве устаће против Цркве, али је неће сломити. Колико дуго? Несумњиво, до свршетка времена. Јер, када би били у стању да је сломе у неком од будућих времена, тада Господ, Свевидац времена не би рекао тако одлучно да она неће бити надвладана".

Пре Свог Вазнесења Господ је силно утешно обећање дао Својим ученицима. Следећим речима упутио их је да проповедају Еванђеље, охрабрујући их и подстичући на трпење да би издржали предстојеће борбе: "И ево Ја сам с вама у све дане, до свршетка вијека" (Мт. 28, 20). "Зар не видите силу Христову? Зар не видите сигурност ових речи? Он неће бити само са Апостолима, већ са свим људима који у њега поверују. Јер, Апостоли не могу живети до краја света, већ Он свим верницима, као једном телу, поручује: "Ја сам с вама, Ја ћу скршити све препреке".

На другом месту Господ вели (Јов. 14, 16); "И ја ћу молити Оца, и послаће вам другог Утешитеља, да буде с вама вавијек". Свети Златоуст пита: "Шта значи кад Он каже – да буде с вама вавијек? Значи исто оно што и речи Исуса Христа, које он каже за Себе:"И ја сам с вама у све дане, до свршетка света".

Ово происходи из обећања да ће Дух Свети Својом благодаћу увек пребивати у Цркви, никад је не остављајући без Своје заштите и осигурања.

Уз тврдњу да ће Света Црква опстати до свршетка времена, Свето Писмо нам казује да ће и у та последња, тешка времена опстати изабраници Божији. Говорећи о Свом другом доласку, Спас је рекао: "И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И сабраће изабране Своје а великијем гласом трубнијем; и сабраће изабране Његове од четири вјетра, од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31). Ове речи јасно сведоче да ће све до другог доласка бити људи – угодника Господа Бога, не само на једном месту, већ на разним местима.

Да Хришћанско богослужење и савршавање Светих Тајни неће бити укинуто у време Антихристово потврђује Свети Павле: "Јер кад год једете овај хљеб и чашу пијете (тј. Тело и Крв Христову), смрт Господњу обзнањујете докле не дође" (1. Кор. 11, 26). Митрополит Филарет Московски каже: "Овде откривамо једну важну истину у малој речи "докле не". Да бисмо то боље разумели, обраћам се Апостолу с питањем: "Хоће ли Хришћани јести тајанствено Тело и пити Чашу Господњу?" одговор налазимо у речи Апостоловој: "докле не дође", то јест Тајна Тела и Крви Христове сачуваће се без прекида у истинској Цркви све до другог доласка Христовог, до краја времена, што значи исто. Овога не може бити без благодети свештенства, а благодети свештенства нема без благодети јерархије, те је јасно да ће служба епископска према Апостоловом предвиђању, бити у Цркви у сва времена и благодат ће се непрекидно изливати све док се не приближи Царство Славе".

Рани оци Цркве изражавају исто мишљење. "Показујући да ће Света Евхаристија постојати до краја света, Апостол Павле вели: "докле не дође". Свети Јован Дамаскин и Свети Јефрем Сиријанац слажу се са овим виђењем. Вера у непоколебивост Цркве била је општеприхваћена у раној Цркви.

Тертулијан учи: "Хришћанско друштво никад неће онемоћати и биће нарочито јако онда кад буде изгледало да је пред нестанком".

Свети Амвросије Милански: "Царство Цркве опстаће во вјеки вјеков, јер је Бог основао Цркву и предодредио је да постоји у све векове".

Свети Јован Златоусти пише: "Не напуштајте Цркву, јер од Ње нема ничег моћнијег; Она никад неће остарити и увек ће цветати; стога Писмо, показујући Њену издрживост, назива Цркву – гором (планином)". Овај Свети Отац, у својим тумачењима Еванђеља по Матеју додаје да ће у Антихристове дане Црква бити испуњена Јеврејима који ће се обратити – Христу.

Свети Јован Дамаскин напомиње: "Ми чврсто верујемо да Црква никад неће пасти, никад се поколебати, никад бити уништена. Јер је ово Христос учио, онај који је небеса утврдио, и земљу основао, и стоји да се не помери, како вели Дух Свети (Пс. 32, 6). Антихрист ће себи привући "слабоумне и млитаве умом, завешће их и одвојити од Бога живога".

Свети Иполит потврђује да Црква, иако гоњена, неће престати да постоји.

Свети Кирило Јерусалимски, заснивајући своју беседу на пророштву Даниловом (12, 1-3), учи: "Бог ће допустити да Антихрист гони Цркву не зато што то не може зауставити, него зато што, као и обично, жели да увенча борце", и зато ће "најчаснији од свих живих бити узети на облаке, примајући, у знак почасти, то да буду узвишенији од свих људи".

Свети Јефрем вели: "Многи ће људи, којима буде могуће, Богу угађати у планинама и у пустињама, да би се спасили усрднијим молитвама... Јер ће се Бог, видећи многе њихове сузе и искрену веру њихову, смиловати на њих, као Нежни Отац, и заштитиће их".

Блажени Теодорит: "Антихрист неће владати над свима, него само над онима који заслужују вечно проклетство; који би, чак и да овај не завлада, ипак одлучили себе од спасења".

Свети Андреј Кесаријски учи да ће Антихрист потчинити само оне чија имена нису записана у Књизи Живота. Многи верни ће, јер су Христа свим срцем волели, победити непријатеља Христовог.

Дакле, из учења Светог Писма и Светих Отаца видимо да ће Света Црква и Њене Свете Тајне опстати непоколебиво до краја света.

Јеромонах Игњатије

[You must be registered and logged in to see this link.]

Сведочење истине: Компјутерски концентрациони логор
Tuesday, 02 February 2010

Архимандрит Алипије Кастаљски–Бороздин

СВЕДОЧЕЊЕ ИСТИНЕ: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ АПОСТАСИЈЕ

Седми Пленум Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве, Московска духовна академија, 19–20. фебруар 2001. године

Током последњих десетлећа у многим земљама света почела је општа нумерација људи. Готово трећина становништва наше планете, око 100 држава већ је захваћено нумерацијом. Владе ових земаља не жале средства за стварање скупих аутоматизованих система за прикупљање подробних информација о јавном и приватном животу људи. Је ли то случајност? Наравно, не. Назив овог процеса је глобализација.

Глобализација је антихришћанска идеологија стварања "новог светског поретка" с једним владајућим наднационалним центром. Према замислима његових градитеља, ова планетарна држава створена на рушевинама постојећих држава треба да има јединствену религију, јединствену културу, јединствени економски и политички простор.

У целини глобализација претпоставља:

1) стварање јединствене универзалне религије на основу елемената традиционалних вероисповести;

2) стварање јединствене надкултуре на основу срушених самосвојних култура: европске, америчке, исламске, источних и других култура;

3) стварање јединствене цивилизације без поделе на државе;

4) стварање јединственог планетарног етноса путем асимилације свих постојећих народа;

5) стварање јединственог трговинско–финансијског система кроз гутање економија независних држава. Организовање глобалног компјутерског евидентирања људи и робе.

Глобализациони процеси се остварују под вођством финансијско–политичке елите развијених земаља. Постојање оваквог једног наддржавног центра данас потврђују идеолози глобализације у нашој земљи. Тако на пример, генерални директор информационе аналитичке агенције при Управи за послове председника Руске Федерације Александар Игнатов пише: "Кључни чинилац који утиче на савремене глобализационе процесе јесте делатност Светске владе... Ова наддржавна структура ефикасно игра улогу штаба 'новог светског поретка'. У свом раду ова организација се оријентише на интересе малобројне елите уједињене етничким сродством и иницијацијом (то јест, посвећењем) у ложама деструктивне усмерености." ("Независне новине" од 7. септембра 2000). По речима Дејвида Рокфелера, "наднационална власт интелектуалне елите и светских банкара далеко је важнија него право народа на самоопредељење, право којег смо се вековима придржавали" (Говор на заседању Билдербершког клуба у јуну 1991).

Према замисли архитеката "новог светског поретка", "религија будућности" неће уопште бити православна вера, па чак ни хришћанска религија већ синтеза светских вероисповести (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма и хиндуизма).

Идеолози глобализације непрестано говоре о "постхришћанском свету". Они сматрају да је хришћанство престарело, да је отишло у историјску прошлост. У новом миленијуму настаје "нова ера" и "нови свет", време нових синкретичких религија типа "Њу ејџ" (Ново доба). То је широки, окултни неопагански покрет који је упио у себе елементе хришћанства, јудаизма и ислама, али у његовом темељу се налази источњачки мистицизам. По својој суштини "Њу ејџ" је дубоко непријатељски хришћанству. Присталице овог покрета очекују долазак антихриста, долазак који, по њиховом мишљењу, треба да се догоди почетком трећег хиљадулећа, када зодијачки знак "Риба" (ICQUS – символ Христа) буде замењен знаком Водолије (символ антихриста).

(А. Дворкин, Наука о сектама, Нижњи Новгород, 2000, стр. 621, 627).

У планетарној држави у којој ће се пропагирати псеудорелигија, православни ће бити сумњива и гоњена мањина.

Апостол Павле пише да ће у последња времена људи одступити од истина хришћанске вере и да ће водити неморалан живот (2 Сол. 2, 3). Један од основних задатака глобализације јесте рушење самосвојних култура и стварање јединствене масовне културе. Није случајно то што се последњих година у Русији, као и у многим другим земљама, преко информативних средстава и система образовања плански остварује пропаганда насиља, разврaта, цинизма, култа богатства и уживања. На тај начин, формира се грађанин "новог света" без части и савести. Људи оваквог типа не могу бити патриоти и браниоци своје Отаџбине.

Осамдесетих година 20. века је директор Светске здравствене организације при ОУН изјавио: "Да бисмо дошли до стварања јединствене светске владе неопходно је ослободити људе њихове индивидуалности, њихове везаности за породицу, националног патриотизма и религије коју исповедају". На тај начин, он предлаже да се разруше Богом установљени темељи људске цивилизације: религија, државност, породица и осећање патриотизма, и да се од човека направи космополит лишен корена и духовних вредности.

Један од истакнутих пропагатора глобализације, Жак Атали, лични саветник Франсоа Митерана, бившег председника Француске, у својој програмској књизи "Линија хоризонта" тврди да настаје трећа ера – "ера новца", када "новац буде одређивао закон", а човек се буде доживљавао као роба. Он слика следећу злокобну слику живота у планетарној држави: "Највиши облик новог живота биће 'номадство'." Под номадима Жак Атали подразумева друштво људи лишених осећања Отаџбине, тла, предачке вере, људи који живе за потрошњу, забаве и представе које им нуде телевизијски и видео екран. "Номади ће се регулисати кроз компјутерске мреже у глобалним размерама. Сваки номад имаће специјалну магнетну картицу са свим подацима о њему и, пре свега, о висини новца који поседује. И тешко ономе ко буде био без новца и ко прети светском поретку!" Притисак на човека ће бити такав да ће му преостати само један избор: "или да се уклопи у друштво, или да буде из њега избачен..." Пред нама је ужасна слика компјутерског концентрационог логора где је човек обезличен и немоћан пред системом.

А ево чиме Русији прети глобализација. Према изјави америчког теоретичара мондијализма С. Хантингтона, Русија је "земља која је предодређена за распад". То значи да су јој предодредили да постане арена најсуровијих сукоба и противречности који треба да доведу до комадања руског простора и до уласка његових различитих компонената у нове политичке блокове (Черемњаков, "Мондијализам Путеви антихриста у савременом свету и међународним односима").

Бивши премијер Велике Британије Мејџор је цинично одредио судбину нашег народа: "Задатак Русије је... да обезбеди ресурсима успешне земље. Али за то јој је потребно свега 50–60 милиона људи." (Руска федерација данас, бр. 22, 2000, стр. 28). То јест, планира се да се остави свега једна трећина становништва наше земље која би служила интересима Запада.

Данас, по мишљењу Игнатова, "Русија објективно учествује у процесима глобализације али субјективно није спремна за то, што јој не дозвољава да заузме достојно место међу лидерима..." По његовим речима, Русија треба да постане један од лидера "новог светског поретка", обезбедивши свом народу и својој елити достојно место у даљој историји човечанства. Како каже Игнатов, "ако се не можемо борити против струје, треба да јој се ставимо на чело".

Утицајан положај господина Игнатова у државном апарату земље омогућава нам да претпоставимо да је овакво гледиште стварна стратегија новог руског руководства. У том случају, први корак у остварењу овог програма јесте додељивање грађанима Русије личних идентификационих бројева. Ради лакшег управљања људима заиста је неопходно да сваки човек планетарног система буде нумерисан тако да све његове радње у друштву могу бити контролисане уз помоћ специјалних уређаја за праћење (скенера, смарт–картица, мобилних телефона, електронских чипова итд.). Добивши број, човек пристаје на то да се о њему почне скупљати електронски досије о различитим областима његовог живота, и он ће следити правила игре које му понуде оснивачи глобалног система.

Упоредо с додељивањем личних бројева, пре око пет година руководство Русије је донело одлуку да оствари пројект тоталне електронске регистрације грађана, пројект који је данас добио назив "Државни регистар становништва Руске Федерације" (АС ГРН). Већ је створена "вишефункционална паметна карта" која је у стању да контролише човеков живот и рад по многим параметрима, рачунајући ту и оне који се тичу његовог личног живота. Главни циљ пројекта АС ГРН је сабирање актуелизованих информација о становништву земље; при томе се код властодржаца јавља могућност да манипулишу грађанима по свом нахођењу и без било каквих ограничења. На пример, да одређују параметре социјално–економског развоја на различитим територијама, да контролишу и управљају демографском ситуацијом и миграционим токовима. На пример, под изговором борбе против криминала да до најситнијих појединости знају приходе, стамбене и социјалне прилике живота грађана (К. Гордејев, Аналитички запис АЦ "Света Русија").

Сличан пројекат од регионалног значаја је "Московска карта". Овај пројект је почео да се остварује од 1998. године у складу са одлуком московске градске владе. На крају је требало да буде створена електронска картица с личним кодом власника. У информативном блоку ће бити забележено социјално и имовинско стање грађанина: све врсте својине, социјални положај, здравствено стање, међусобни односи са структурама власти. Помоћу ове картице Московљани ће моћи да врше било која плаћања и да добијају новчане уплате на својим рачунима. То значи да ће се помоћу ове картице скупљати све најважније информације о човеку. Ниједна радња која се обави уз помоћ картице неће се моћи сакрити од свевидећег ока московске владе и финансијско–банкарских структура, "твораца обрачунске картице" (А. Ваљенков, "Српски крст", бр. 34, 2000). Све то у будућности може обезбедити неограничену владавину малобројној елити над осталим делом друштва, који ће бити у потпуности или готово у потпуности обесправљен.

Познато је да у разради поменутих пројеката који могу бити искоришћени за тоталитарну контролу човека активно учествују страни стручњаци и експерти, на пример, они из транснационалне фирме ORACLE, једне од главних твораца система базе података за Пентагон и Шенгенску зону. Коришћено програмско снабдевање потпуно је ускладиво са европским и постоји могућност преношења података у иностранство. Одатле следи закључак да су Русију увукли у глобализационе програме.

Првојерарси Православних Цркава су у Витлејему (7. јануара 2000), а затим и на Архијерејском сабору у Москви (13–16. августа 2000) одредили свој став по питању глобализације на следећи начин: "Мирољубиво заједничко живљење разних култура не треба постизати путем претапања специфичних особина култура у котлу нивелишуће и монополистичке глобализације" (Обраћање патријараха, стр. 9). "Недопустиво је да преко глобализације ограничени број људи концентрише у својим рукама светску власт и богатство. Такође је недопустиво да народи којима припадају готово три четвртине становништва Земље буду бачени на руб светске цивилизације. Црква протестује против духовне и културне експанзије која прети тоталном унификацијом. Залажемо се за такво уређење света које би почивало на начелима праведности и једнакости људи пред Богом, уређење које би искључивало гушење њихове воље од стране националних и глобалних центара политичког, економског и информационог утицаја" (Архијерејски сабор, "Социјална концепција Цркве").

Православни руски народ је свестан погубности глобализације чији је први корак додељивање личних бројева а затим и електронских докумената с јединственим личним бројем. Данас би било неопходно да Руска Православна Црква дигне свој глас у одбрану својих верника. Треба замолити владу Руске Федерације да се одрекне глобализационих програма, како оних опасних за Русију, тако и тоталитарних облика евиденције, који ограничавају слободу грађана и погађају религиозна осећања верника. Треба замолити органе државне власти Руске Федерације да по примеру Украјине и Белорусије пруже становништву Русије могућност да из религиозних убеђења не прихвати личне бројеве и електронске документе који садрже кодиране идентификаторе личности.

Са руског: Зоран Буљугић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Владимир Димитријевић

О антихристу и духу његовом

(по Антанасу Мацејни)

Увод

Литвански хришћански мислилац, Антанас Мацејна, бегунац од совјетског режима, под утицајем Достојевског и Владимира Соловјова написао је неке од најумнијих савремених књига на тему хришћанске есхатологије. У студији „Тајна безакоња”, насталој поводом Соловјовљеве „кратке повести о антихристу”, Мацејна даје низ мистичних увида у природу борбе између Христа и антихриста и последњих времена Цркве и човечанства. Ево неколико инспиритивних теза из његове расправе.



Борба добра и зла

Мацејна упозорава да зло није пуки „недостатак добра”, него делатна, личносна сила воље злих духова и злих људи, која води непрестаној борби. „За кога је зло – зла сила, за њега је историја стална борба, која обухвата и небо и земљу, јер у њој не учествује само човек, него и Бог. Једном ће та борба постати одлучна. Једном ће напетост између сила зла и добра постати тако снажна, да ће разорити сав злом захваћени свет. Тада ће добро победити, али та победа ће и окончати земну историју /.../ ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ЗАЛОГА ПОБЕДЕ ДОБРА. У томе је сила и дело Христово”. Својим Другим доласком Христос ће окончати ту борбу са злом, васкрсавајући све људе и „ослобађајући целокупно битије од силе зла. Али, до тог благословеног часа сва историја је стална борба /.../ НАША ИСТОРИЈА ЗАВРШАВА СЕ НАЈВЕЋИМ МОГУЋИМ ТРИЈУМФОМ ЗЛА НА ЗЕМЉИ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И – ЊЕГОВОМ КОНАЧНОМ ПРОПАШЋУ. Антихрист ће бити побеђен и збачен. Али, с њим ће истовремено бити збачена и сва наша историја. Победа добра открива надисторијски лик живота. Појава Христова и Његово снисхођење на земљу јесте почетак другачије егзистенције, која више није земна историја.”



Религиозни карактер историје

Мацејна сматра да је историја „заједничка делатност Бога и човека у времену”, и додаје: „За хришћанина историја никад није само овострани процес, јер њен истински извор, из кога она настаје није овде. ПРОЛОГ ИСТОРИЈЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА. /.../ КУЛТУРА ЈЕ ЧОВЕКОВО СТВАРАЛАШТВО /.../ Његова ваплоћена нада и победа над силама природе /.../ Имајући то у виду, историја се може назвати процесом КУЛТУРНОГ НАСТАЈАЊА; процесом све већег овладавања земљом, откривања ризница природе и усиљеног укључивања природних сила у област људског постојања. У ТОМ СМИСЛУ ИСТОРИЈА ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ ЧОВЕКА У СВЕТУ /.../ Где год да се појављује човек, диме се не само огњишта, него и жртвеници; дижу се не само куће, него и храмови; чују се не само свадбене песме, него и химне свештеника. На тај начин, религиозни живот је ДРУГА основна форма човекове историје /.../ У том смислу, ИСТОРИЈА ЈЕ ЧОВЕКОВО САМООСВЕШЋЕЊЕ (КАД ЈЕ РЕЧ О ПИТАЊИМА КОЈА ОН ПОСТАВЉА) ЊЕГОВОГ ПОРЕКЛА, ПРИЗВАЊА И ЦИЉА /.../

ДЕЛАТНИ УЧЕСНИК ЧОВЕКОВЕ СУДБИНЕ ЈЕ САМ БОГ. „Без Мене не можете ништа чинити” (Јн. 15, 5) – те речи Христове јасно указују на историјски пут којим човек мора да иде да би дошао до разрешења тајне свог постојања. /.../ Религија је у суштини однос двају личности. По својој сопственој вољи, човек може да створи културу, али не и религију. Питање човековог постојања, које се суштински може покренути само у области религије, захтева одговор Божји, да би уопште могло да се реши /.../ Управо зато што је религија ДИЈАЛОГ И УЗАЈАМНО ДЕЛОВАЊЕ, она је у сталној опасности да је човек прекине. Мада је човек по природи религиозан, јер однос са натприродним одговара његовој унутарњој суштини, он ипак може – јер је слободан – да заћути у том дијалогу и да земљу, која се налази под влашћу његовом, искључи из узајамног општења с Небом. Нема и не може бити никаквог ОНТОЛОШКОГ АТЕИЗМА, али постоји ПСИХОЛОШКА безрелигиозност, свесно одвраћање од Бога, упорно ћутање у свакодневици. /.../ Божји поредак је поредак постојања. Нарушити га значи нарушити себе, другим речима – благодарити себи за своје постојање, што је одвратно. Зато свако порицање Божјег поретка у најдубљем смислу јесте рушење постојања, а самим тим рушење и сопственог битија. БУНТ ЧОВЕКА ПРОТИВ БОГА ЗНАЧИ УНИШТЕЊЕ САМОГ СЕБЕ. Па ипак, смртници никад не престају да се буне против Бога. Вавилонска кула остаје несаграђена, и тако ће бити до краја историје. Али шта је култура ако не стални напор човечанства да заврши градњу те куле? Историја није само религиозни процес; она је истовремено процес обезбожења човечанства. /.../ РЕЛИГИЈА, А НЕ КУЛТУРА, ЧУВА КЉУЧ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ. У процесу религије, а не у процесу културе, време иде ка свом крају: adesse festinant tempora. Историја је – објективација нашег односа према Богу. Управо ту је њена благодатност, али истовремено и опас-ност, јер је одређење у односу према Богу неизбежно. Шта је историја у светлости Хришћанства? Ништа друго до време које нам је Бог дао. /.../ Философско време је – апстрактни и општи ток ствари; међутим, религиозно време је НАШЕ ВРЕМЕ, време које нам је поверено, време које нам је даровано, самим тим лично и конкретно. РЕЛИГИОЗНО ВРЕМЕ ЈЕ ОДРЕЂИВАЊЕ И НАЛАГАЊЕ ОБАВЕЗА, од којих зависи наша судбина. Да бисмо својим животима дали овај или онај смисао не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у светлости хришћанства време се јавља као најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Док год имамо времена, наша судбина је у нашим рукама /.../ Време је – једино „место” на коме можемо срести Бога /.../ ЈАВЉЕНОСТ БОГА У ИСТОРИЈИ ЈЕ ОСНОВНИ УСЛОВ ИСТИНИТЕ ВЕРЕ. Смисао историје је у припреми за то јављање. Најдубљи смисао тог задатка је у томе да учини могућим сусрет Бога и човека стварајући предуслове за то да тај сусрет постане ЛИЧАН и зато нераскидив САВЕЗ.”



Бог и време

Време је једино „место” на коме можемо срести Бога; и то се десило у историји – јавио се Христос, пунота богочовечанског јединства. Дуго и жељно чекани Христос је, по Мацејни, управо „Бог историје”, „Алфа и Омега, почетак и крај, први и последњи” (Отк. 22, 13). Мацејна одлучно тврди: „Жртва на Голготи била је највећа историјска жртва: то је било спасавање историје од њеног кретања ка ништавилу”. После васкрсења Господњег, у својим пројавама историја је „слободни одговор човека на искупитељски подвиг Христа”.

Избор Христа је чинилац који дејствује и у друштву; он је историјска сила. Расе, народи, језици, таленти, породица – ништа више нема значаја попут верности Христу. Али, и одступање од Христа је друштвени чинилац – оно саздаје друштво звери, антихриста. И то друштво се бори против Цркве. У историји, као времену раздвајања и простору борбе, долазимо до поимања смисла овог процеса: „У природном поретку побеђује зло, а у натприродном – добро. Напетост између ово двоје и доводи до разарања природног поретка”. У том смислу, крај света неће бити некаква природна катастрофа, него незаустављиво кретање света ка злу, то јест „тотално насиље сатане на земљи”. Физичка разарања биће плод духовне опогањености. У том смислу, идеологија прогреса смутила је умове људи као „обоготворење будућности на рачун прошлости и садашњости” (Берђајев). Пошто је драма људске историје – драма слободе, никаквог „прогреса” (осим техничког) у њој нема, јер, како каже Мацејна, ту се пројављују не само дела Христова преко људи (gesta Christi per homines), него и дела ђавоља преко људи (gesta diaboli per homines). Историја пре Христа била је дуга припрема за Богочовеково јављање; после Христа, у њој зри јављање ђавочовека.



Себичност

Себељубац не може да прекорачи границе самозатворености. Ђаво је први себељубац, који не воли ни Бога, ни човека, ни творевину. Љубав је увек сила усмерена ка постојању, јер онај који воли излази из себе. Створени по Његовој слици, ми смо самом својом онтологијом окренути од себе – ка Њему, вечном Другом наше љубави.

Ако се тварно биће заљуби у себе, нађе се на путу ка небитију, и апсолутно оглуви за све што га окружује: „Ако се загледамо у себе, суочавамо се са супротном усмереношћу лика Божјег и морамо да бирамо: или ћемо се вратити у битије, или ћемо у себи разорити богоподобије”.

У том смислу, ђаво је најусамљеније биће на свету, чије је постојање за њега самог постало тамница. Он је у сталном монологу: потпуни безбожник као потпуни самољубац. Самољубље је пут ђавола у историји, пут на коме ће се јавити и антихрист.

Зато је Христос Своју науку засновао на самоодрицању, које човека води у заједницу с Јагњетом Божјим. И зато се разликује хришћанско милосрђе, као служење ближњем, од антихристове „хуманитарне помоћи”, која човека претвара у роба.

Себељубац ускоро почиње да мрзи и себе и свет, и добија вољу да разори све што живи. Зато је братомрзац – човекоубица (1. Јов. 3, 15): братомржња је врхунац себељубља.



Христос као „претеча”

Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за „претечу”, за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила „привилегије”. Мецејна каже: „Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава „изглед побожности” уз одрицање од „његове силе” (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодршца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално зове хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине боја”.

Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку, кога лажни месија хоће да призна, али само као свог претечу.

Идеја претече означава да је пред нама гласник будуће стварности, који није сам та стварност. Он символизује ту стварност, али није стварност сама – његов смисао је у ишчезнућу у оном што ће доћи... Зато Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Отк. 22, 13). Човеково призвање је да буде претеча; то није мисија Сина Божјег. Човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак: „Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о Хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједан од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа”. Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично.



Порицање васкрсења

Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су склони да верују да би се Хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: „Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица”, каже Мацејна.

Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, чије срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато и борба против Христа, која почиње од ситних, „научних”, сумњи, и завршава крвавим прогонима хришћана.



Нада

Љубав без жртве је празна, непостојећа. Али, љубав и жртва се могу родити само из слободе. Зато је Христос и дао слободу; велики и страшан дар. Плачући над Јерусалимом (Мт. 23, 37), Христос плаче над људском слободом, која ће толико пута у историји бити поругана и оскрнављена. Антихрист не плаче над човеком. Док ће Христос љубављу и жртвом (Својом!) стварати јединство човечанства у Цркви, антихрист ће то јединство стварати на спољњи начин, политичком силом.

Но, Црква, изгнана из света у пустињу, и у то доба ће победити. Победиће својим исповедничким и мученичким сведочењем да овај свет није коначна и једина стварност. Победиће исповедајући васкрсење Христа и човечанства. Победиће Оним Који је већ победио, Спаситељем нашим и Надом нашом.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ненад Вукићевић

Е - ТОТИЛИТАРИЗАМ
Када бисмо спровели истраживање јавног мњења и питали за прву асоцијацију на речи „велики брат“, могли бисмо са сигурношћу претпоставити која би била преовладавајућа. Банализација Орвеловог изума, као индикатор поражавајуће (не)креативности у данашњим медијима, не обезвређује само врхунски опис тоталитаризма већ припрема ширу популацију за појаву масовног војаризма. Увод у укидање многих права на приватност је увелико почео.

Потпуно схватање ироније ововременских уступака остаће за неку будућу ретроспективу, укратко, у име наводног напретка олако жртвујемо слободе за које смо се кроз целу људску историју крваво борили. „Слободни“ медији, користећи све присутнији култ славних личности (коме треба приватност када може постати славан?), уместо борбе за унапређење људских права стварају код огуглалог гледалишта расположење прихватљивости, а можда чак и пожељности, неминовног технолошког мешања у наше приватне животе. Велики Брат је одавно стигао у наше домове преко малих екрана, да ли се исто може рећи и за оног правог, литерарног, лика који се крије иза телевизора?

Ипак, проблем приватности и личних слобода није нов, та борба траје од када је света и века, и свако доба доприноси неку специфичност; бобра за слободу говора, сукоб са робовласницима, борба за право гласа, еманципација жена, рушење расне дискриминације, борба за демократију. Један од највећих изазова модерног доба представља све перфидније деловање масовних медија и корпорација у друштву, њихов интерес вуче ка хомогенизацији, категоријзацији и контроли потрошачког друштва, њиховог извора профита. Уз поход приватног сектора на обраду личности, и државног на све репресивнију контролу становништва, неприметан прелазак из слободног друштва у строго контролисану заједницу се одвија непримећено, свакодневно, и без јењавања. Сами актери тих процеса често нису ни сами свесни свог доприноса у том глобалном нападу на приватност.

То, више него икада раније, представља изузетну опасност; без критичке осврти „слободних“ медија и политичке елите, или уз њихову прећутну а понекада и гласну подршку, можемо се наћи у технолошки одржаваном тоталитаризму а да нисмо ни приметили како смо дотле стигли. Такав режим би поседовао више моћи него и један сличан у историји човечанства. Једноставно, као што су током Хладног рата развијени нуклеарни арсенали више пута јачи но сво оружје искоришћено до тада на свим ратиштима, тако снага данашњих информатичких технологија пружа моћ владарима као никада до сада да анализирају сваког појединца на овој планети користећи информације о сваком аспекту њиховог живота.

Немар и незнање великог дела становништва укључујући и многих припадника „елите“ о све бржем развоју технологије су неки од разлога зашто све више слобода и права препуштамо технологијама које наизглед служе да нам олакшају живот. Колика опасност стварно вреба од технолошког напретка без одговарајуће свести друштва које се служи тим технологијама?

Приватност и личне слободе су темељи слободног друштва, како ћемо одржати слободно друштво ако покоримо и подредимо права на приватност машинама и у крајњој линији контролорима тих машина? Ако не обуздамо похлепу мултинационалних компанија, законима, и тежњу свих режима ка чвршћој контроли становништва, демократским процесом, хоћемо ли се наћи у ситуацији нарушених слобода? Да ли ће нам мисли бити последње упориште приватности или ће и њих моћи читати као отворену књигу?

Информатичка револуција, која је одавно у току, пружа до сада невиђену моћ прераде и архивирање података. Драгоценост информација се не повећава, али сада је могућност скупљања и обраде масовне количине података у потпуности доступна користећи већ постојеће аутоматизоване системе. Опасност по приватност лежи у употребљивости крајње анализе.

Ако неки компјутер садржи све информације о човеку, од најбаналнијих, као на пример коју врсту толет папира купује и колико често, до најзанчајнијих као што су подаци о кретању (да ли неким превозом, или пешке), онда тај компјутер с лакоћом може бити програмиран да изврши неку врсту психолошко потрошачке анализе над тим човеком. А када тај систем буде садржао информације о свим грађанима ове планете, онда ће онај у чијој канцеларији се налази тастатура имати потенцијално неограничену моћ манипулације. Спајајући ту моћ са све већом ерозијом права и слобода грађана због новонасталих догми антитероризма, политичке коректности, људских (квази)права, ситуација која се развија заузима алармантне димензије. Губимо слободе, губимо приватност али губимо и могућност да тај процес вратимо уназад.

Може се поставити питање: шта спречава постојеће демократске институције, медије, интелектуалну елиту, па и народ да реагују на евентуално ограничавање слобода и технолошки атак на приватност? То је сложено питање, укратко, што више будемо користили технологију и зависили од ње то ће бити теже да као појединци будемо у могућности да се супротставимо једном интегрисаном и у крајњој линији аутоматизованом систему који унапред зна апсолутно све о нама. Бобра против система који је увек неколико корака испред, система који унапред зна ко су „дисиденти“ и шта раде, који преко медија може истог тренутка да пласира вести о екстремистима и терористима који угрожавају безбедност грађана (читај: систем), борба против таквог система ће захтевати нешто више. Зато, боље спречити него лечити.

Један проблем лежи у процесу глобализације у комбинацији са масовни медијима који бећ (не)намерно хране грађане наизглед неограниченом количином информација. То делује корисно, али тај прилив информација у суштини служи као зид дима између стварности и илузије коју стварају уредници, спин-доктори и Пи-Ар агенције вођене интересима похлепних акционара, директора и властодржаца. Оружје у њиховим рукама нису увек лажи, мада ни лажи не изостају, већ мултимедијални јуриш на свест потрошача, тај „напад“ просто утапа суштинске информације у море безсмислених. Тако постаје немогуће доћи до правих информација, и суштина се замењује кореографијом спин-мајстора и лажним темама.

Политички, економски, а све више и еколошки проблеми оптерећују грађане, док све слабија и корумпиранија политичка елита многих држава уопште није у стању да се супротсави нечему што не доноси лаке политичке поене или што захтева много труда и ограничава могућност за напредовање њихових политичких интереса. Тако проблем личних слобода и приватности остаје по страни, гурнут на руб политичке дискусије због интереса безбедносних агенција, мултинационалних компанија, незнања. Ко ће се супротставити злоупотреби нових технологија ако те злоупотребе стварају бенефиције за корпорације и политичку елиту? У теорији, народ. У пракси, нажалост, сада као никада раније надзор и контрола грађанства прети да обузда и ту последњу и најјачу одбрану. Када се ова информатичка револуција заврши, ко ће смети да се супротстави свемоћном систему?

Свугде је очигледан утицај нових технологија. Мобилни телефони, интернет, банкомати: користимо их свакодневно. Тешко се може наћи предузеће или домаћинство без рачунара. Пре само 20 година, комјутерске мреже су биле ограничене на универзитетске лабораторије, мобилни телефони су били скупи тегови, компјутерска меморија се мерила килобајтима. Многа достигнућа од пре 10 година делују праисторијска, а муњевити развој се убрзава сваким даљим напретком, достигнућа хране и убрзавају нова достигнућа, време које остаје за реаговање на новонастале могућности, и опасности, постаје све краће.

Окружени смо технологијама које скупљају информације о нама; кредитне картице, електронске наплатне рампе, мобилни телефони, камере, рфид чипови, апарати чија је намена анализирање и бележење гласа, навика, понашања, кретања. На помолу су чак системи бележења мисли.(1) Због брзине развоја потенцијалне примене многих технологија се тек откривају, исто тако многе могуће злоупотребе још се ни у сновима проналазача не назиру.

Уместо опреза и прагматичности, убрзано и, из аспекта приватности, непромишљено увођење информатичких система заузело је завидну позицију у стратегијама развоја многих светских „демократских“ режима – планира се обнова и повезивање бирократских, транспортних, безбедносних, просветних и здравствених система као и развој информатичке инфраструктуре ради задовољавања ширих интереса елите и маса. Ти планови Србију нису заобишли, Влада Републике Србије, 5. октобра 2006. године, донела је „стратегију развоја информационог друштва“.(2) Та стратегија описује циљеве: „како би се у потпуности искористиле могућности које нам прижају ИКТ неопходно је целокупну популацију припремити за информатичко друштво“.(3) Колико поверења постоји у народу за нашу политичку елиту, и ко би њима дао да чувају и једну личну информацију, а камоли да сви учествују у групној дигитализацији?

Такође, Влада Србије је, учествујући у изради споразума о стабилизацији и придруживању, прихватила и стратегију Европске уније о развоју информатичког друштва; срећом проблем приватности се много озбиљније разматра тамо, нажалост решеност неизабраних еурократа будуће европске супердржаве ипак није на нивоу. У члану 105 (неважећег) споразума стоји „Стране ће сарађивати у циљу даљег развијања информатичког друштва у Србији. Глобални циљеви подразумевају припремање друштва у целини за дигиталну еру“. Циљеви, у начелу, нису спорни, проблем лежи у неадекватној припреми за такву еру и ове речи само (не)свесно прикривају збир сложених околности које стварају услове за тоталитарно друштвено уређење. Пут у пакао је заиста поплочан добрим намерама.

Оно што спаја причу о развоју „обичног“ информатичког друштва, и развоју тоталитарног информатичког друштва, је сама стратегија развоја не подразумева неминовност скретања у тоталитаризам. Тоталитарно информатичко друштво представља систем надзора грађана користећи најсавременије технологије: урушавајући право на приватност у споју са законима који ограничавају слободе мишљења и говора. Такав систем надзора тренутно открива све „преступнике“, и тако сече у корену сваки вид организовања отпора против система, био праведан или не. Додати на то чињеницу да би друштво ускраћених права и строго контролисаних правила одржавано аутоматизованим системима и савременим технологијама било малтене непромењиво, долазимо у незавидну ситуацију.

Ограничавање моћи софистицираних система, који би могли да се користе за манипулацију грађанства, у овом тренутку може да се спроведе законским актима, али само уз свест грађана и елита о могућим злоупотребама.(4) Таква далековидност се одавно загубила, као и осећај за истинску слободу и демократију, данас се овај кључни проблем разматра са позиција пред-информатичког друштва и старомодног модела приватности, који се онда по аутоматизму одбацује као такав, без адекватног одговора на савремене изазове у области приватности. Срљамо у друштво надзора и контроле главом без обзира.

У случају успостављања тоталног информатичког друштва, лакоћа са којом би владајућа елита могла да манипулише становништвом представљаће свега неколико кликова на компјутерском мишу. Моћ манипулације превазилазила би вишеструко све облике постојећих метода пропаганде преко данашњих масовних медија, које су се и саме показале као веома успешне. Могућност персонализованих и циљаних кампања, савршено обликованих за психолошки профил сваког грађанина, су велики корак даље у ширењу пропаганде. Такви системи, без одговарајућих контрола, би свели спречавање скретања у репресивни модел владавине на тренутне добре намере политичара, снага безбедности и светских моћника, јер ће они, уз подршку великог капитала, контролисати доток информација до сваког грађанина. Увођење репресивних закона без икакве стрепње од организованог народног бунта ће бити реалност, јер ће информатичка репресија бити свеприсутна. Стављамо моћницима прст на дугме којим ће ставити целокупно становништво под своју контролу, очекујемо ли да ће се уздржати?

Свака особа је подложна некој врсти пропаганде, онај ко зна која врста код кога има утицај, тај ће држати сву моћ. Неки ће поверовати у добро „спиновану“ причу, други ће бити опчињени споредним дешавањима, тврдоглави могу бити усмерени и праћени тако да не „таласају“. Када се зна сваки детаљ о нечијем животу, није тешко манипулисати са мишљењем и понашањем тог човека.

У даљем тексту прелазимо на могући модел реализације тоталитарног друштва са технолошког аспекта. Овај модел се представља са три основна стуба информатичке инфраструктуре који су неопходни за успостављање информатичког друштва подложног злоупотребама и тоталитарном моделу владања. Ово је пресек већ постојећих технологија које, у комбинацији са другим савременим достигнућима, стварају један софистициран систем надзора и контроле.


Први стуб: Идентификација

Први стуб информатичког друштва биће идентификација појединца. Методи идентификације постају све сложенији и прецизнији, заснивају се на анализирању биолошких карактеристика. Скупљање и дигитализација оваквих података се зове биометрија. Да би било који систем могао да прати појединца, прво мора бити у могућности да га идентификује.



Биометрија

Биометрија, најновији тренд у безбедносним круговима на западу(5), је израз који описује скупљање података о човеку ради идентификације: боја очију, висина, облик лица, отисци прстију, ход, глас, па чак и ДНК код. Збир тих биометријских података се може користити у разним сферама, на пример безбедност или здравсто, најпознатији пример у Србију су тзв. „биометријске личне карте“. Оне ће садржати податке, у електронском облику, о власнику на уграђеном чипу. Светско тржиште биометријских производа је 2006. године износило 2,1$ милијарди.

Неке карактеристике, као потпис или отисци прстију, дуго се користе ради идентификације човека. Нови методи идентификације, омогућени новим технологијама, све више се појављују на тржишту и у општој употреби. У јеку је развој система који користе фузију нових достигнућа и брзих компјутера да омогуће моменталну и „непогрешиву“ идентификацију. На пример, достигнут је степен софистицираности који дозвољава идентификацију и праћење особе у гомили користећи само облик лица и карактеристично кретање.(6) Такви системи показују како скупљање биометријских података већ омогућава, након првенственог уписа у систем, аутоматизовану идентификацију особе преко обичних система камера који се већ налазе у свим великим метрополама, без неопходности интеракције са индивидуом. Увођење обавезних идентификационих система на основу биометријских података, као што су личне карте, би омогућило обавезно скупљање оваквих информација о свим грађанима једне државе.

Постоје многи примери „добровољне“ примене биометриских технологија, Уједињени Арапски Емирати од 2001. године користе систем идентификације на граничним прелазима који захтева скенирање мрежњаче. У Бразилу већ пола деценије у оптицају су личне карте које садрже отиске прстију шифроване у дводимензионални бар код. Ако покушате да уђете у САД, вероватно ћете морати да оставите отиске на граничном прелазу, ако сте сумњиви могуће и ДНК. Зађите у неке школе у Британији(7), Шведској, САД, Кини, Дубају, Белгији или Ирској и наићи ћете на системе наплате ужина или закључаних личних ормарића који користе отиске пристију деце ради идентификације. И тај тренд се шири, предвиђања су да ће глобално тржиште биометријских технологија достићи 5,1$ милијарди до 2010. године.

Упоредно, у току је и усавршавање технике извлачења, дешифровања и идентификације ДНК кода. Многи судски поступци већ зависе од ДНК доказа да би идентификовали починиоце злочина. Та анализа, иако спора, гарантује скоро сто-процентно сигуран резултат. Могућност идентификације у реалном времену још не постоји, тренутно модерни системи могу идентификовати преко 9200 секвенци на дан.(9) Наравно, увелико се ради на томе да се и тај „проблем“ реши. Још давне 2000. године Бил Клинтон и Тони Блер прославили су мапирање целог људског генома, кулминацију десетогодишњег рада „људског геномског пројекта“ чија достигнућа и даље доприносе развоју генетских технологија. Развој ДНК анализе је велико поље истраживања, глобално тржиште ДНК истраживања има процењену вредност од 3,6$ милијарди годишње.(10)

Генетски код, уникатан за сваку особу (искључујући једнојајчане близанце), потенцијално одређује и открива предиспозицију за многе болести и синдроме. Што више откривамо о генима и њиховим функцијама, више откривамо о људској раси, али и о сваком појединцу, интимне податке које вероватно ни они сами не знају о себи. Манипулисање са информацијама извучених из генетског кода представља велики извор информација о човеку и озбиљно задире у приватност. Проста анализа кода, који не можемо изменити нити бирати, може открити предиспозиције за болести, интелектуалне способности као и потенцијал за физички и ментални развој.

Сабирање технологија за скупљање биометријских података, многих већ у масовној употреби, омогућава стварање комплетне биометријске биографије појединца, која омогућава „непогрешиву“ идентификацију, наравно док нам неко не украде идентитет (у САД сваке две секунде се деси случај крађе идентитета).(11)

Сагледајући искључиво технологију, постојећи информатички системи омогућавају апсолутну фузију информација, само је питање времена када ће стратегија прелаза на информатичко друштво обухватити увођење система у све државне институције, школе, болнице, радна места па и домове. Зашто би користили кључеве или идентификационе картице када компјутер може да нас препозна и отвори нам врата?

Много тога се своди на просто питање, да ли грађани имају право да одлуче које информације ће се чувати о њима, и која правна регулатива спречава државе да састављају овакве системе? Закони о заштити података јемче то право, али само док држава не одалучи да је нешто у суштинском интересу грађана, онда са подацима могу да раде шта хоће.(12) Још једном треба поновити најјаснији пример, ако се уведу електронске личне карте, онда право на приватност које јемчи закон о заштити података не важи јер се лична карта не може одбити.

Треба ли се супротставити овом „напретку“? Скоро непогрешива идентификација појединца свакако има своје предности, првентсвено безбедносних, али и у сферама контроле имиграције и кретања становништва, лакшег утврђивању идентитета у свакодневним ситуацијама као и откривање починиоца злочина када се пронађе ДНК траг су позитивни аспекти. Мере сузбијања криминала и корупције су увек потребне и добродошле, али користити тако моћне системе за решавање проблема који су одраз стања у друштву, уместо рада на спречавању, можда доводи до закључка да другчији мотиви стоје иза увођења оваквих система, од званичних. Вреди ли жртвовати личне слободе ради, у многим случајевима предимензиране, борбе против криминала или тероризма, и где је граница, колико треба жртвовати док сама власт не постане криминална или терористичка према својим грађанима?



Јединствени матични број грађана

Да би идентификација била успешна, особа мора већ бити позната, а како прецизно идентификовати особу када више људи може имати исто име, презиме, место и датум рођења. Један систем одавно у употреби у Србији је јединствени матични број грађана који се додељује по рођењу. Додељивање идентификационог броја је стандардна пракса у многим државама, у САД на пример се користи ССН (social-security number) који је у старту имао сасвим другачију намену од оне коју данас има. С обзиром да су целе државе организоване око идентификационих бројева, одступање би било равно анархији. Међутим, овај логичан систем за идентификацију појединца, категоризација додељивањем броја, је био први корак у овој авантури, и представља почетак опасности по апсолутно право на приватност. Разматрање тог основног проблема равнотеже између приватности и функционисања друштва може бити изузетно занимљиво, међутим недостатак алтернативног и разумног система који би заменио идентификационе бројеве чини ту дискусију бесмисленом.

Ипак, идентификациони бројеви у информатичком друштву отварају врата све присутнијем феномену „крађе“ идентитета и коришћење украденог идентитета за подизање кредита, отварање текућих рачуна или друге злоупотребе. Биометријски системи идентификације додају један ниво заштите који спречава пуку крађу јер асоцирају број са неким биолошким особинама, али шта се збива када криминалне организације стекну моћ да мењају те податке, било на чипу или у главној бази података? Прети ли појединцу чији се идентитет украде потпуни нестанак, где једноставно без идентитета у информатичком друштву неће постојати? Одговарајућа равнотежа, између технолошког унапређења бирократских система ради заштите идентитета, и задирања у приватност која може довести до потпуног губитка идентитета, се мора пронаћи.

Први стуб информатичког друштва представља опасност за приватност и слободе јер задире у најосновније особине појединаца, оне биолошке, и открива те особине многима око себе. Да бисмо имали комплетнију слику, прелазимо на други стуб информатичког друштва.


Други стуб: Електронски Траг

Свакодневно, власници мобилних телефона остављају у базама података мобилних оператера огромну количину информација о себи, од кретања до информација о свим позивима и порукама који су обављени или размењени, фузија тих информација може чак открити идентитет људи са којима се власник сусретао ако су и они носили своје телефоне. Свако ко користи електронске наплатне картице оставља траг у банци који открива потрошачке навике те особе. Све распрострањеније камере на улицама наших градова бележе кретање људи и аутомобила. Системи за наплату путарина и градског превоза који се могу наћи у већим светским метрополама чувају податке о сваком путовању у јавном и приватном превозу. Где год се крећете, шта год радите или купујете, које год сајтове посећујете и књиге читате, неки компјутер то бележи. Нису у питању тајни системи нити је то у већини случајева злонамерно, ми добровољно прихватамо тај надзор због бенифиција које стичемо.

Обим електронског трага појединца се повећава из дана у дан. Тренутно не постоје системи познати јавности који скупљају на једном месту све ове информације, мада не постоје ни кочнице да еволуција информатичког друштва са собом донесе управо такву могућност: уједињени подаци електронског трага свих грађана једне државе, можда и планете, у јединствен систем надзора. Неке компоненте система надзора се набрајају у даљем тексту.



Видео камере

Велика Британија предњачи по броју камера које прате грађане, свака пета камера на свету је у Британији, и са око 4,2 милиона камера то подразумева 1 камеру на 14 грађане ове државе. Просечан грађанин Британије може очекивати да ће бити снимљен у просеку 300 пута на дан док шета улицама свог града.(13)

Системи који прате гужве у саобраћају, користећи камере, снимају регистарске таблице као референцу и бележе кретање сваког аутомобила, аутобуса и камиона. Пример оваквог система је наплатна зона у центру Лондона. Назире се и смер у коме ће се кретати даљи развој оваквих система: увид у кретање аутомобила кроз центар Лондона имају специјалне антитерористичке јединице(14) које су у стању да преко компјутерска прате било који ауто који се креће у тој зони. Дакле, системи се већ користе ради праћења кретања грађана. Користећи нове изуме из поља биометријске идентификације, постојећи систем камера могу да прате и појединце док се шетају градом.



РФИД Чипови

Неадекватни системи за пренос информација такође представља препреку ка тоталном информатичком друштву. Да бисмо користили информације морамо на лак начин приступати њима, а да их притом не морамо сваки пут скупљати изнова разним мерењима и анализама. Посебно у случају идентификације, да би се утвдио идентитет прво се неки основни подаци о тој особи морају знати, или барем неки референтни број ради провере у централној бази података.

РФИД чипови (Radio Frequency IDentification) представљају праву револуцију у преносу и коришћењу информација. То су миниатурни чипови који не захтевају интерно напајање да би чували, обрађивали и представљали информације. Енергију за функционисање црпе из радио сигнала који добијају од читача, и у зависности од система могу функционисати на раздаљини од неколико центиметара до неколико метара. Енергију примљеног електромагнетног таласа користе да би извршили операције над сачуваним информацијама, уписали нове или послали сигнал натраг читачу који садржи тражене информације.

Чипови разних могућности су у производњи, у фебруару 2007. године јужнокорејска компанија Хитачи је представила најмањи РФИД чипов на свету, величине 0.05х0.05мм, толико танак да се може уградити у лист папира. Тај чип садржи 128-битни меморијски капацитет (довољно за чување тридесетосмо цифреног броја). Тестови су показали да је могуће приступити информацијама са читачом удаљеним чак неколико стотина метара.

У развоју је и процес масовне производње миниатурних чипова који ће моћи да се расипају неприметно као прашина (пример: полиција на протесту детонира у ваздуху пројектил који садржи овакве чипове, они се потом расипају по свим демонстрантима, у косу и на одећу. Касније, читачи распоређени на разним локацијама бележе људе који на себи имају неприметне чипове и утврђује се идентитет другим системима, да ли камерама, електронским личним картама које одају информације истим читачима или неким трећим системом идентификације). Упоредно овом развоју, ради се и на већим чиповима који могу бити оспособљени да врше операције својствене за компјутерске процесоре и са много већом динамичком меморијом, дакле са много више могућности скупљања и чувања информација.

Примери постојећих система који користе РФИД технологију се могу наћи у јавном превозу у Лондону, Хонг Конгу и Токију. Они су пре неколико година увели наплатни систем карата са уграђеним РФИД чиповима. Ти чипови имају меморију која садржи податке о уплаћеној карти, станицу уласка у метро или аутобус, информације о попустима и последњих неколико путовања. Да би се потврдиле информације на чипу, ради спречавања злоупотребе, систем је асинхроно повезан са централном базом података која, у случају Лондона, чува информације о кретање у систему превоза и уплате свих корисника осам недеља уназад.(15) Да би подстакли кориснике и регистрацију карата, „Транспорт за Лондон“ нуди попусте и могућност куповине карата на дуже периоде. Без регистрације не може се уплатити карта на дуже од недељу дана, није могућа уплата преко интернета нити се добија попуст. Након регистрације лични подаци корисника се чувају у истој централној бази података, али су доступни на самом чипу, са већ проваљеним заштитним мерама,(16) тако да свако са читачем за РФИД чипове на фреквенији 13,56МХз може приступити тим подацима, ове информације укључују и последњих десетак путовања.(17) Информације о кретању регистрованих картица се све чешће користе у судским процесима.

Многи црквени извори већ дуже време упозоравају на сличности између „жига звери“ и плановима да се уграђују чипови у људе, овакви планови се дуго одбијају уз образложење да је то научна фантастика. Ипак, на територији Европске уније кућни љубимци морају имати „уграђени“ чип-пасош(18) испод коже ако власници желе да прелазе границу са њима, то је предуслов да би животиње избегле карантин. Полако се јављају и „гласови разума“ у жељи да нам олакшају велике муке које имамо са папирним документима, предлагајући документа која никада не можемо изгубити или оставити негде.

РФИД ће, због ниске цене производње, по свему судећи постати и замена за бар-кодове.

У Јапану, РФИД технологија се уграђује у мобилне телефоне с намером да се пређе на систем електроског новца, где ће информације о тренутном стању рачина бити чуване и на личном РФИД чипу који ће онда заменити папирни новац у свакодневним трансакцијама.(19) Процењује се да је већ 98 милиона чипова и читача за наплатну у оптицају. Потенцијални електронски траг који оставља овакав систем би фактички открио све о кориснику, од кретања до потрошачких навика.



Галилео, ГЛОНАСС и ГПС

Сателитске технологије за лоцирање позиције на земаљској кугли се развијају још од седамдесетих година прошлог века. Систем америчке војске, ГПС, је данас најпопуларнији и у потпуности зависи од воље Сједињених Америчких Држава, чије оружане снаге га могу искључити за „обичне“ кориснике у сваком тренутку. Тај систем се користи за навигацију у аутомобилима, уграђену навигацију у мобилним телефонима, као и за системе морске навигације итд. Руси имају свој систем, ГЛОНАСС, у који се поново улаже, после дуже паузе због економске кризе средином деведесетих година, и планирано је да у потпуности буде оспособљен до 2009. године.

Европска унија ствара сопствени, цивилни, систем за геолокацију користећи сателите, под именом Галилео. Овај систем ће бити прецизнији од америчког и руског, и обећава могућност лоцирања са грешком која се мери у центиметрима.(20)

Ови системи не подржавају праћење корисника јер су једносмерни; сателити служе само као предајници за сигнал који се онда користи за лоцирање на земаљској кугли. Али омогућавају уз помоћ других система, као што су мобилни телефони, веома прецизно праћење. На пример, мобилни телефон који користи уграђене способности за лоцирање користећи сигнале од сателита шаље податке о својој локацији, брзини и смеру кретању свом провајдеру. Ово је много прецизније него класични системи који су користили јачину сигнала да утврде удаљеност од предајника.(21)

Будућност плаћања путарина ће потпасти под шапу ових технологија. Системи који рачунају рачун за коришћење путева на основу егзактног праћења кретања аутомобила се развијају. Ови системи бележе информације о кретању аутомобила и шаљу их у централу која онда прослеђује рачун, који се обрачунава на основу километраже, путева који су коришћени и у ком временском периоду. У суштини, такав систем је ништа друго него праћење и бележење кретања приватних аутомобила.(22)



Мобилни телефони и комуникације

Електронски траг који оставља свака врста електронске комуникације је заиста огроман, то не захтева неку посебну анализу и сасвим је логично да нешто што се одвија у потпуности у дигиталном свету, а сва комуникација данас је у том домену, подлеже ризику да буде негде сачувано и касније анализирано.

Потоје гласине о систему ЕШЕЛОН(23), у развоју још од 1947. године, који снима и анализира све телефонске разговоре на територији САД и УК, заобилазећи законе тих земаља тиме што се посматрање врши у једној земљи за другу, и обрнуто. Наравно постојање оваквог система никада није званично потврђено, мада динамика којом се геополитичка ситуација развија такве „тајне“ више се ни не крију. Влада Британије већ јавно планира стварање система који би радио управо то, бележење и анализа телефонских позива и имејл порука,(24) док је ситуација у САД знатно напредовала и служба државне безбедности одавно скупља такве информације.(25)



Интернет и интернет ТВ

Процењено је да тренутно 1,407,724,920 грађана света има приступ интернету,(26) то представља 21,1% светске популације. Стратегија развоја информатичког друштва подразумева везу за Интернет у сваком дому.

Више него све остале технологије које остављају „траг“, Интернет представља највећу опасност јер потенцијално највише информација о активностима и самој личности открива. Пораст популарности многих сајтова за дружење као МајСпејс, Твитер или ФејсБук (на којима корисници деле своје најбаналније активности) стварају локације у виртуелном свету где се могу наћи многе интимне информације које се не могу извући у потпуности на основу електронског трага кретања или потрошње.

Примери скупљања информација о корисницима су познати, велики претраживачи као Гугл, Јаху и Мајкрософт чувају и анализирају податке о кључним речима које корисници користе, и о веб сајтовима које они посећују.(27)

Неки Интернет провајдери учествују у програму анализирања навика корисника, продавајући информације о њиховим активностима компанијама које то користе да би персонализовали рекламне кампање које се потом приказују на разним интернет сајтовима.(28)

Интернет је постао неиздвојив део друштва, нажалост потенцијал за злоупотребу енормне количине информација које свако од нас оставља у облику електронског трага на Интернету је просто непроцењив.

Како се просечна брзина кућних веза повећава тако се отварају нове могућности, као што је Интернет ТВ. Овај вид емитовања програма, где гледаоци бирају који телевизијски програм ће гледати и када, оставља додатне информације о навикама те индивидуе, шта воли да гледа, у које време, којим данима. Када се изврши фузија тих информација, са онима које се остављају на другим сајтовима и блоговима, о расположењу тог дана, о тренутној животној ситуацији, и додатним информацијама као потрошачке навике и кретање, могућност озбиљног и прецизног психолошког профилисања постаје реална.



Електронска наплата

Додавши на све претходно наведено и постепено увођење електронског новца, тренутно у облику кредитних и дебитних картица, РФИД чипованих картица и слично слика постаје комплетна. Свака трансакција се бележи у некој бази података, укључујући време и место куповине. Банка тренутно не зна шта је неко купио у супермаркету, само зна износ, али зато супермаркет у својој бази података има забележену трансакцију са свим артиклима који су купљени. У једној бази се чувају информације о куповини, у другој лични подаци муштерије. Информације се чувају, само (још) нису повезане (неке самопослуге нуде попусте за сталне муштерије, преко система електронских картица које везују особу за рачун).

Како се електронски траг може користити? Једнам пример: Господина Х пробуди аларм на компјутеру, то јутро његов фрижидер наручи из локалног супермаркета храну коју је појео за доручак. Господин Х упише статус на Фејсбуку: очекује тежак дан на послу. Градски превоз бележи његово кретање кроз систем. У току радног времена рачунари у фирми бележе сваки тастер који откуцава ради анализе радног потенцијала. Касније, на свом блогу господин Х опише нека мишљења о развоју ситуације у земљи и изрази велике недоумице које осећа због високих пореза који финансирају неки тамо рат, наравно то време му се одузме од плате јер није био продуктиван. Камере га сниме док се враћа кући пешке. Те вечери на Фејсбуку промени статус, више није у вези, очигледно је СМС порука од пре неколико минута пресудила. Касније преко телефона наручи омиљену пицу, 3 пута недељно је купује, одгледа неки хорор филм преко интернета и наручи нови албум једне рок групе и књигу познатог аутора о рату. Пред спавање прочита вести на омиљеном сајту, преносе причу успеха на далеком ратишту, сломљен је отпор зликоваца који не поштују људска права. То вече угаси компјутер у 01:55 и ујутро аларм поново звони 07:45. Епилог, неколико дана касније стиже имејл од пореске службе, грешком су му узели 250 новаца за претходну фискалну годину, која случајност. Свакодневне вести о успесима у рату против зликоваца му полако мењају мишљење, можда тај рат није узалуд. Следеће јутро господин Х мења статус на фејсбуку, очекује леп дан.

Фузија информација, из дана у дан, ствара психолошки профил особе. То пружа могућност предикције и чак обликовања расположења, на основу података који су познати. Када је просечан човек у питању, такве информације могу служити великим и малим корпорацијама да, уместо класичног рекламирања где се циља што шира популација, пласирају посебне рекламе за посебне циљне групе, чак појединце. Систем „Пхорм“(29) који анализира само интернет сурфовање и прилагођава рекламе за различите кориснике је већ описан у овом тексту. Усавршавање таквих система је само питање времена, када ће компјутери сами генерисати рекламе, или чак вести, по укусу потрошача да би се постигао максимални ефекат. С обзиром да се потрошачке навике могу лако пратити преко трага електронске наплате, утицај рекламних кампања се такође може константно посматрати и пропаганда унапређивати, чак из минута у минут.

То подстиц

СВЕТСКА ЕКОНОМСКА КРИЗА ЈЕ ДЕО ПЛАНА ГЛОБАЛНЕ ЕЛИТЕ
Постоје ствари које смо одавно подозревали или знали, али о њима не говоримо због недостатка доказа или подршке, из страха да не будемо исмејани. Агенција Интерфакс, која је блиска Московској патријаршији, 8. априла 2009. је објавила вест која подржава оно што смо одавно знали и што је постало очигледно још давне 1917. године, или чак и раније.

Према Валерију Филимонову, научнику са Петровске академије наука и уметности, стручњаку за биокибернетику, глобална елита покушава да сатера човечанство у “електронски концентрациони логор”, а једино што их спречава јесте хришћански поглед на свет.

“Није тајна да главна покретачка снага изградње глобално повезаног друштва нису учени стручњаци, већ представници антихришћанске космополитске глобалне елите” - рекао је он у интревјуу за Интерфакс агенцију. Он је додао да се ствара друштво у коме ће сваки појединац бити под сталним, даноноћним надзором “Великог брата”, који ће штитити интересе данашњих господара планете - владара спекулације и глобалних позајмљивача новца. “Треба рећи да постаје све јасније, да је економска криза, која се одмотава пред нама, нераздвојни део плана глобалне елите да пороби човечанство.”

По његовом мишљењу, може се јасно тврдити да “је у изградњи не само систем потпуног праћења, већ и апсолутне контроле човечанства.” Као подршку свом виђењу, он наводи Резолуцију 20 Европске групе за етику у науци и новим технологијама, која говори о животној потреби за “трансформацијом људске расе” кроз “развој технологија које су пријатне за тело”.

Он је прокоментарисао да ће човечанство бити подвргнуто променама преко “уграђивања у тело различитих електронских апарата, чипова и ’паметних’ ознака.” Он сматра да ће “Богом дана слобода сваког људског бића бити сасвим потиснута” и да ће се, као резултат тога, људско понашање изменити. “Људи ће морати да живе по строгим правилима систематизованог понашања, другим речима, они ће се претворити у манипулисане присталице једног аутоматизованог система. Савршено је очигледно да у таквом глобално повезаном друштву људи неће моћи да живе у складу са својим религиозним уверењима. Није тајна да су организатори “Новог светског поретка” прогласили Православље за ’јавног непријатеља број 1” - рекао је академик.

[You must be registered and logged in to see this link.]

План глобалне "елите"- електронски концетрац. логор II
Wednesday, 22 April 2009

"Није тајна, да су градитељи „новог светског поретка“ објавили Свето Православље за непријатеља број 1." - комплетан интервју са академиком Валеријем Филимоновим
Антихришћанска елита покушава да утера становнике планете у електронски концентрациони логор, да би задобила апсолутну власт над њима

Недавно је изашла књига „Човек мора да остане човек“, писца – агиографа, академика Петровске академије наука и уметности, специјалисте у области биокибернетике и система управљања, Валерија Филимонова. У њој аутор објављује јединствене документе који откривају планове стварања светске технотроне диктатуре, у размишља над проблемом претварања човека у биоробота.

У интервјуу „Интерфакс религији“ Филимонов је поделио мисли о томе, колико је реална перспектива претварања људског рода у управљану „биомасу“, ко стоји иза таквог покушаја, које претње у себи за човека крије електронска контрола над људима и колико су оправдана упозорења православних на тему пореског идентификационог броја (ИНН), електронских пасоша и имплантираних чипова.

* * *

- Валериј Павловичу, стварање светске технотроне диктатуре – да ли је то мит или реалност?

- То је одавно машта моћника овога света. О неопходности увођења тоталне контроле и успостављања технотроне диктатуре Збигњев Бжежински је писао још 1968 године, а по циничној изјави Дејвида Рокфелера „наднационална власт интелектуалне елите и светских банкара пожељнија је од права народа на самоопредељење“. Данас се њихове замисли приљежно спроводе у живот. Све то се догађа на наше очи. Ствара се друштво, у коме ће се сваки човек дан и ноћ налазити под неспавајућим оком „Великог брата“, који стоји на стражи интереса данашњих господара планете – краљева шпекулације и светских зеленаша. Узгред речено, све јасније постаје – да је разрастајућа економска криза – саставни део плана „светске врхушке“ за поробљавање људског рода.

- Које опасности у себи крије електронска контрола над људима? Колико је реална опасност претварања људског рода у управљану масу биоробота?

- Данас је могуће недвосмислено тврдити да се ствара не просто систем тоталног праћења, већ систем апсолутне власти над човеком. Да, па који је и смисао трошити милијарде долара да би могли да погледате за неким кроз кључаоницу. Задатак система је – управљање човеком по задатом алгоритму. Довољно је само да упознате са неким документима, да би видели слику најближе будућности.

Тако, у закључку број 20 Европске групе за науку и нове технологије, говори се о неопходности „трансформације људске расе“, кроз „развој телу пријатељских технологија“, да треба довести до појаве „киборга“. „Људску суштину“ предлажу подвргавању променама „посредством у људско тело убачених различитих електронских направа, поткожних чипова и смарт-чипова.“

Заиста, над тим треба да се замисле не само верујући, већ и неверујући људи.

- Шта нам можете рећи по питању размера такве контроле? Ко се скрива иза убацивања тих технологија и који су циљеви?

- Сагласно са низом међународних договора, нови светски поредак је прихваћен и под именом глобалног информационог друштва или глобалног мрежног друштва. У стварности то унитарно наднационално сајбер-друштво ће се претворити у светски електронски концентрациони логор. У њему ће човек заиста бити претворен у безлични „биообјект“, погодан за експлоатацију. Он ће бити апсолутно незаштићен пред сајбер-системом који управља друштвом и његовим господарима. У суштини, то је глобални технотрони фашизам, који ће користити најновије информационе и телекомуникационе технологије као моћно средство електронског гушења слободне људске воље.

Ако се гради некакво наднационално глобално друштво, онда се јављају и разумна питања: „А ко и са којим циљем то чини? Ко ће водити то ново друштво?“

Није тајна да главну покретачку силу у изградњи глобалног мрежног друштва не представљају научници – специјалисти, већ представници антихришћанске космополитске „светске елите“.

Последњих година је веома популарна постала реч „глобализација“. При чему често тврде да је то природни и иреверзибилни процес. Међутим, мало ко се замисли да је главно питање глобализације – питање власти. Тачније, о заузимању власти на планети Земљи од стране групе окултиста са циљем успостављања светске државе. Без сумње, пре или касније из те средине ће се појавити једнолични светски лидер. Зато и митрополит одески и исмаилски Агатангел праведно примећује:

„Данашњи процес глобализације, без сумње, довешће до зацарења антихриста и краја света... Процес глобализације није природан. Тај процес представља реализацију „тајне безакоња“ о којој је говорио свети Апостол Павле у Другој посланици Солуњанима.“

- Да ли постоји дубинска противречност између покушаја да се успостави тотална контрола над човеком и вере у Бога?

- Бог је створио човека по Свом образу – као слободно и одговорног. Технотрона диктатура лишава човека слободе воље. Циљ система који се уводи је – поптуно лишавање богомдане слободе сваке људске личности, промена стереотипа понашања. Човек ће морати да живи строго по успостављеним правилима понашања система, то јест, претвориће се у управљани додатак система који аутоматски делује. Да ли је могуће говорити о чувању богосличног достојанства у заједници бића, напуњених електроником и објектима многих манипулација? Потпуно је очигледно да у глобалном мрежном друштву људи неће моћи да живе у сагласности са својим религиозним убеђењима. Није тајна, да су градитељи „новог светског поретка“ објавили Свето Православље за непријатеља број 1.

Изградња глобалног мрежног друштва – је напад на промисао Божији о свету и човеку. Подиже се својеврсни нови Вавилон – друштво „свељуди“ без рода и племена, људи, који немају отаџбину и породицу. Суверене националне државе и религије – су остатак прошлости. Тако се „оправдава“ управљање становништвом Земље из једног наднационалног центра. Идеологија глобализма супроти се хришћанском погледу на свет и није сместива са њим. Она се убацује и рекламира у светском друштву и у Цркви напорима „светске елите“ и изражава њене интересе. Историјско призвање Русије као земље – чуварке Православне вере, културе и традиције се не признаје и одбацује од стране глобалиста.

- Да ли сматрате основаним упозорења православних по питању ИНН, електронских пасоша и имплантираних чипова? Какав став, по Вама, они треба да заузму по том питању?

- Средства која сте набројали показују различите стадијуме једног процеса – аутоматске идентификације личности. Идентификациони број (његови називи могу бити најразличитији) представљају незамењиви, доживотни и посмртни код, који човек прихвата као објекат система и који је истовремено његов лични податак. Узимајући овај код оператор добија приступ целокупном човековом досијеу, који се налази у бази података. Зато идентификациони број називају кључним пољем или кључем приступа личним подацима. Електронски пасоши и чипови који се имплантирају носе сви исти идентификациони број. По одлуци, то представља име управљаног објекта система. Тај атрибут мора да буде универзалан, крата, одређене дужине и да одговара по структури једном међународном стандарду. Бројчани код замењује у систему не само словесно име човека, већ и све његове личне податке, фактички означавајући сву суштину људске личности.

Сагласно принципима аутоматске идентификације, идентификациони број мора да се обавезно нанесе на објекат управљања, то јест на тело човека. Никако случајно Европска комисија назива микрочипове који се имплантирају људима „људским бар кодом“. Саглашавајући се са прихватањем бројчаног кода уместо имена и користећи га, човек се саглашава да себе изједначи са робом, постаје за компјутерски управљачки систем предмет међу осталим предметима. Он добровољно себе предаје у власт информационо-управљачког система и његових господара.

Зашто људе приморавају да пишу изјаве о присвајању бројчаних кодова, да пишу молбе за њихово добијање, а затим да их непрестано носе и да се јављају на њих, то јест, да их користе у виду имена, ради задобијања материјалних добара и услуга? Зашто та компјутерска имена додељују „свима, малим и великим, богатима и сиромашним, слободњаке и робовима» (Отк. 13,16)? Посебно, у Русији ИНН додељују и новорођеним бебама, и пензионерима, и затвореницима, и монасима, то јест, свим категоријама лица, који немају обавезу да плаћају порез. Није тешко увидети да индентификатор личности има те исте особине и испуњава те исте функције као и апокалиштички «жиг, име звијери или број имена њезина» (Отк. 13,17). Већ у целом низу земаља човек без њега не може «ни купити ни продати» (Отк. 13,17). Постоје ствари за замислити се свима који пазе на Реч Божију.

Пре свега, сваки електронски идентификатор личности је средство које дозвољава да се оствари тотално посматрање са циљем прихватања одлука у атоматском режиму. Свевидећи и свепроницајући компјутерски систем идентификационог броја човека лако бележи сваки његов друштвено битан корак, сваки финансијски траг и смешта одговарајући запис у његов фајл-досије са идентичним бројем у бази података за чување и аутоматску обраду. У том истом фајлу ће обавезно да се сакупљају сви поверљиви подаци о човеку, укључујући и понашање, поглед на свет, религиозне, сексуалне и друге карактеристике.

Систем који аутоматски делује анализираће све те податке и за сваког конкретног човека ће успостављати «текући статус» по његовом идентификационом броју, сагласно коме ће добијати приступ једним или другим материјалним или информационим ресурсима. Лако ће бити тада у случају неугодног човека за систем и његове господаре да га претворе у парију, блокиравши његов идентификатор. Мислим да такве преспективе неће обрадовати не атеисте, ни православне, ни представнике других религија.

Став верних мора да одговара ставу Руске Православне Цркве. У читавом низу изјава Св. Синода, посланица и докумената Арх. Сабора, иступања свјатејших патријараха Алексија и Кирила говори се о недопустивости аутоматске идентификације и тоталне контроле над човеком, претварања највише творевине Божије у биоробота којим се управља. На ово се односе изјаве Св. Синода РПЦ од 7 марта 2000. године, 27 децембра 2001. године, 6 октобра 2005. године; посланице Арх. Сабора 2004. године председнику Русије; одлука Арх. Сабора из 2008. године «О питањима унутрашњег живота и спољашње делатности РПЦ» (члан 54) који су прихваћени од стране Арх. Сабора из 2008. године.

У последњем документу се конкретно говори: «Лични живот, поглед на свет и воља људи не смеју да буду предмет тоталитарне контроле... Методе сакупљања о обраде информације о људима не смеју да унижавају људско достојанство, да ограничавају слободу и да претварају човека из субјекта друштвених односа у објекат којим управљају машине». Још опаснијим за човекову слободу је убацивање техничких средстава, које непрестано прате човека или неодвојивих од његовог тела, ако се могу користити за контролу над личношћу и прављању њоме».

Наступајући 2. октобра 2007. године на заседању парламента Савета Европе, свјатејши патријарх је изјавио:

«Човек мора да остане човек – не роба, не елемент под контролом електронских система, не објекат за експерименте, не полувештачки организам», а свјатејши патријарх Кирил још као митрополи смоленски и калињинградски, 2 марта 2006. године на међународној конференцији «Развој биотехнологије: изазови хришћанској етици», изражавајући принципијалну позицију Руске Православне Цркве посведочио је:

«Човек има право да каже «НЕ» електронској идентификацији своје личности».

"Јер тајна безакоња већ дејствује..." (2. Сол. 2,7)
Tuesday, 27 January 2009

Свети Јован Шангајски

БЕСЕДА О СТРАШНОМ СУДУ

Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја света и о Страшном Суду понајвише у сликама и тајанствено, али свети Оци су га објашњавали и постоји право црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја света и о Страшном Суду.

Пре краја постојања Земље на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће патити од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости животне, него болно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вјере, и Син Човјечји када дође хоће ли на Земљи веру пронаћи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Закон Божански: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и осиромашење моралног живота. Настаће слабљење добра и повећање зла. О томе времену и говори свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом дјелу, које се назива Откривење. Он сам казује да „бејаше у Духу“, што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим сликама показале судбине Цркве и света и зато то јесте Откривење Божије.

Судбину Цркве он приказује у лику жене која се у томе времену скрива у пустињи: она се не појављује у животу, као ни данас (беседа из 1960 год.) у Русији. У животу ће одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву Антихриста. Антихрист ће бити човек, а не оваплоћени ђаво. „Анти“ је реч која значи стари, или пак, она значи „уместо“ али и „против“. Тај човек жели да буде уместо Христа, да заузме Његово мјесто и да има оно што би морао да има Христос.

Он жели да има исту привлачност и власт над читавим светом. И добиће ту власт Пре пропасти своје и пропасти читавог света. Имаће помоћника, Мага, који ће силом лажних чуда извршавати његову вољу и убијати оне што не признају Антихристову власт. Пре пропасти Антихристове појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тела њихова бити несахрањена и ликоваће много Антихрист и слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војска Антихристова ће бити збуњена, ужаснута, а сам Антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.

Али шта ми знамо о човеку - Антихристу? Његово тачно порекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка је нечиста лажна девица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан), кроз своје потомство, „змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак“. То је алегоријска назнака да ће он деловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај света мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку колена која ће се спасти нема Дановог колена. Антихрист ће бити врло паметан и обдарен вештином општења са људима. Он ће бити опчињавајући и љубазан.

Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да прикаже долазак и личност Антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и створио је ову упечатљиву слику. Пре доласка Антихриста у свету се већ припрема његово појављивање. „Тајна зла већ дејствује" и силе које припремају његово појављивањс пре свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се „не може појавити Антихрист, све док не буде уклоњен Онај који одржава“. Свети Јован Златоусти објашњава да је „Онај који одржава“ - законита побожна власт, таква власт која се бори против зла. „Тајна“ која дјелује у свету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; насупрот томе, она жели власт безакоња и када то постигне онда више ништа неће спречавати појаву Антихриста. Он ће бити не само паметан и опчињаваујући: већ и наизглед сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свет призна, тада ће показати своје право лице. За престоницу ће изабрати Јерусалим зато што је баш овде Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свет на блаженство добра и спасења. Али свет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница света, који је признао власт Антихриста. Постигавши највишу власт, Антихрист захтева од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари и захтева клањање себи као највишем бићу као богу.

Соловјев добро описује карактер његовог дјеловања као Врховног Владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота цркви, дозвољаваће јој богослужења, обећаваће изградњу дивних храмова уз услов признавања њега за „Врховно Биће" и поклоњења њему. Код њега ће постојати лична мржња према Христу. Он ће живети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вјере, при чему ће веру изневерити многи епископи и као оправдање ће наводити изврстан положај цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично људско расположење. Искреност исповести ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемерно зло ће подржавати такво опште расположење, и код људи ће постати обичај отпадништва од истине и сласт према компромису и греху. Антихрист ће све дозвољавати људима, чим му се „поклоне пошто су пали“. То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима чим би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповедали „Богу се Једином клањај и само њему служи“. Антихристу ће се покорити читав свет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на Телу или је то сликовит израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења Антихристу и воља ће њихова у потпуности бити њему потчињена. У време те потпуне - вољом и свијешћу - потчињености читавог света, појавиће се и поменута два праведника, неустрашиво ће проповедати веру и разобличити Антихриста. Свето Писмо каже да ће се пре доласка Спаситеља појавити два „видјела (светилника)“, двије „маслине пламене“, „два праведника“. Њих ће убити антихрист Маговим силама.

Ко су ти праведници?

По црквеном предању, то су два праведника који нису искусили смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Њихова смрт ће бити радост велика за Антихриста и слуге његове. Њихово оживљавање кроз три дана ће довести до неописивог ужаса, страха и пометње Антихристове силе. Управо тада ће наступити крај света. Апостол Петар каже да је први свет био створен од воде и да га је вода уништила. „Од воде“ је такође слика хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. „А садашњи свет и небеса остављени су његовом Речи за огањ“. „Земља и дјела што су на њој изгореће“. Сви елементи ће бити сажежени. Овај данашњи свет пропашће у једном трену. У трену ће се све променити. И појавиће се знамење Сина Божијег - то јест знамење крста. Читав свет, који се својом вољом потчинио Антихристу, „заплакаће“. Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Богу Истинитоме. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завјета - пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нису пронашли. Када сада погледамо живот, онда они који могу да виде - виде да се све што је предсказано о крају света извршава.

Па ко је тај човек - Антихрист! Свети Јован Богослов алегоријски даје његово име 666, али сви покушаји да се разуме ово значење су били безуспешни. Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свет изгори, када „сви елементи буду сажежени“. Ту слику нам даје цепање атома (нуклеарна енергија). Крај света не означава његово уништење, већ промену. Све ће се променити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим телима, својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Телу на коме су били трагови рана од ексера и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тело. И појавиће се Господ у слави на облаку. Како ћемо видети? Духовним сагледавањем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих., затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савести. Све ће постати јасно у људској савести.

Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповеда да је Старац судија на престолу, а пред њим је река огњена. Огањ - то је прочишћавајући елемент. Огањ спаљује грех, сажиже га и ако се, на несрећу, грех сјединио са самим човеком, огањ онда сиаљује и самог човека. Овај огањ ће се распалити у самом човеку: видевши Крст једни ће се порадовати, а други ће доспети у очајање, смутњу, ужас. Тако ће се људи одмах поделити; по Јеванђељском приповедању, једни ће се пред Судијом поставити десно, а други лево - поделила их је сопствена савест. Само душевно стање баца човека на ову или ону страну, удесно или улево. Што је свесније и упорније у животу своме човек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује речи „дођите к мени благословени“, и насупрот томе, исте речи ће изазвати огањ патње и ужаса код оних који Га нису желели, који су Га избегавали или му се супротстављали и хулили на Њега за живота. Страшни Суд не зна за сведоке или званични записник. Све је записано у душама људским, и ти записи, те „књиге“ се показују. Све постаје очигледно свима и самом себи и стање људске душе свакога усмерава лево или десно. Једни иду у радост, а други у патњу. Када се „књиге“ отворе, свима ће постати јасно да су корени свих порока у души људској. Ево пијаница, блудник — кад тело умре, неко ће помислити да је умро и грех. Не, у души је постојала склоност и грех је души био сладак. И ако се она због тог греха није покајала, ако га се није ослободила, она ће на Страшни Суд доћи са том истом жељом за слашћу греха и никада неће задовољити своју жељу. У њој ће настати патња због мржње и злобе. То је паклено стање. „Пакао огњени“ - то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен слабости и злобе, и ту „ће бити плач и шкргут зуба“ немоћног зла.

Извор: „Боготражитељ“ бр. 1, Лист П.Н.Х.З. при Саборном храму Св. ап. Петра и Павла, Шабац, 2008.

Приређивач: [You must be registered and logged in to see this link.]

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК КАО НОВИ САТАНИЗАМ



Нови светски поредак фронтално гура човечанство у ропство, кроз контроле хране, енергије, кредита, финансија и личних слобода, како би се остварила суштина Новог светског поретка, да поремети и дестабилизује људско друштво, притом константно пунећи уши човечанству како је то за његово добро, како је то “цивилизација”, док оне који им се супротстављају жигошу да су ексцентрици и болесници који живе у свету својих фикс идеја о наводном нељудском поретку и глобалном нацизму који је пред вратима. Сви који желе да гласно кажу да се са нечим не слажу, извргнути су руглу кроз механизме медијске манипулације и систем критеријума који их представља као субверзивне и деструктивне особе. Тако патриотизам и национализам постају архаична и негативна својства карактера, а одрицање од свега што је лично и посебно постаје образац нове филозофије живљења, где је Европа постала мерило свих ствари и циљ свих напора “заосталих” земаља. Нови критеријуми етичких вредности претворили су ове принципе у шупље љуштуре, а речи као што су “љубав” и “саосећање” су речи којих се треба стидети.

Милан Видојевић

Нема сумње да оно о чему сведочи Џери Смит, као жртва и деценијама злоупотребљавани војник организације која се крије иза многих имена, а једно је и безлично, “Група”, како је зове Смит, заправо се односи на организацију коју он није могао да види из своје сужене перспективе и која је права "купола" разних организација Новог светског поретка, а која је позната већ стотину и педесет година, по имену које ће многи препознати – “Комитет 300”. Анализирајући функционисање ове организације и свих њених "пипака" (организација и појединаца), употпунићу слику коју је Смит дао, јер се из његове приче можда не види величина и испреплетаност глобалне мреже нове светске олигархијске власти, вешто прикривене од очију светске јавности, како би се она уљуљкала у заблуди да је свет демократска творевина, и како оно што раде самопрокламовани демократи служи човечанству, његовом напретку и свеопштој срећи. Шта су циљеви ове тајне елитистичке организације, координатора и главног манипулатора светским организацијама и свих сегмената живота, види се из анализе др Џона Колмена, једног од највећих светских ауторитета за Нови светски поредак.

Припадници Комитета 300 су у духовном смислу модерна манифестација древног подземног “Култа Змије”, насталог у древном Египту. Њега су у Баварску донели чланови раних немачких трговинских цехова у току највеће моћи Светог римског (немачког) царства. Ово учење, касније названо учењем Белог братства, имало је свој нововековни облик у учењу Илумината и масона “Шкотског обреда”, а у себе је инкорпорирало и учења многих других култова никлих из њега - култа Изиде, Диониса, Катара и других. Братство се може идентификовати преко својих симбола - пирамиде, “Свевидећег ока”, кукастог крста, јагњета, кецеље и обелиска. Ова група "владара из сенке" себе назива и “олимпијцима”, верујући да је заиста равна паганским боговима Олимпа, што не говори само о њиховој сујети, већ и о суштини - обожавању нехришћанског Бога. Њихови конкретни, политички циљеви су следећи:

1. Једна Светска влада - Нови светски поредак са јединственом црквом и монетарним системом под њиховом управом.
2. Потпуно уништење сваког националног идентитета и националног поноса.
3. Уништење религије, посебно хришћанства, са изузетком њихове религије, коју ће створити сами.
4. Контрола свих грађана, путем контроле ума и уз помоћ средстава које Збигњев Бжежински назива "технотроником", што ће створити роботе који само личе на људска бића.
5. Окончање индустријализације и производње струје из атомске енергије, ради стварања онога што називају "постиндустријско друштво нултог раста". Изузетак су индустрија компјутера и услужне делатности. Индустрије које преостану у САД, биће пребачене у земље као што је Мексико, где постоји обиље јефтине робовске радне снаге. Незапослени ће бити статистика подложна елиминацији у оквиру пројекта који се зове “Глобал 2000”.
6. Легализација дроге и порнографије.
7. Депопуларизација великих градова, испробана од стране режима Пол Пота у Камбоџи. Геноцидни планови Пол Пота разрађени су у Сједињеним Државама, од стране једне истраживачке фондације која припада Римском клубу.
8. Ограничавање развоја науке, осим оних грана које раде у прилог Комитета. Посебно је на мети коришћење нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Комитет се окомио на све научнике и институције које истражују путеве коришћења фузије, јер ће то потпуно поништити концепцију Комитета о "ограниченим природним ресурсима", пошто фузија може да обезбеди неограничене количине јефтине енергије.
9. Смањење броја становника у свету, уз помоћ ратова на ограниченом простору, болестима, бедом и глађу у земљама Трећег света, јер Комитет сматра да су три милијарде људи "бескорисни потрошачи хране". Зато се на челу радног тела Комитета нашао Сајрус Венс, чији тим је створио пројекат “Глобал 2000”. Закључке извештаја овог пројекта, званично је потписом потврдио тадашњи председник САД, Џими Картер, и државни секретар Едвин Маски. По овом пројекту, становништво Сједињених Држава треба смањити за стотину милиона до 2050. године.
10. Да би се ослабио морал нације и деморалисала радничка класа, треба створити у дужем периоду времена, на широком плану, масовну незапосленост. Како се број радних места смањује, у складу са концептом "нулте постиндустријске стопе привредног раста" Римског клуба, деморализовани и обесхрабрени радници окренуће се алкохолу и дрогама. Млади ће се кроз рок културу и наркоманију охрабривати да устану против друштвеног “статус кво”, уништавајући на тај начин оквире породичног живота. Комитет 300 је наложио "Тависток" институту да припреми матрицу за постизање овог циља. "Тависток" је ангажовао "Станфорд рисерч", да спроведе овај пројекат под руководством професора Вилиса Хармона. Подухват је постао познат под именом Завера Акваријус.
11. Како би се становништво онемогућило да одлучује у своје име, на основу уставних права, Комитет 300 ће прибећи својој омиљеној тактици, стварању кризе и затим нуђењу решења да се криза реши. Поента је да се створи толико кризних жаришта, у исто време и на различитим нивоима, како би се становништво потпуно дезоријентисало и потонуло у апатију пред "нерешивим проблемима". Тако би се створио простор за увођење ванредног стања, укидање устава и увођење ФЕМЕ, агенције за решавање криза.
12. Увођење нових култова најразличитијег усмерења и подупирање деловања већ постојећих.
13. Подупирање хришћанског фундаментализма, како би се проузроковало осећање угрожености код других, што би иницирало јачања ционистичке државе Израел и њеног мита о "изабраном народу".
14. Ширење екстремних исламских верских заједница, као што је муслиманско братство Сики, како би се створила ситуација слична у Ирану, где је на власт доведен Ајатолах Хомеини, творевина британске војне обавештајне службе МИ6.
15. Извоз идеја "религиозног либерализма", ради поткопавања постојећих религија, нарочито хришћанства. Овај процес је започео са "језуитском теологијом ослобођења" у Јужној Америци, која је довела до рата у Салвадору, Никарагви, а изазвала је и озбиљне проблеме у другим земљама Јужне Америке. Једна од ових група, марксистички настројених, је Мисија Мери Нол. За њих се сазнало када су четири опатице ове мисије убијене у Салвадору.
16. Један од најважнијих циљева Комитета 300 је изазивање колапса светске економије и узроковање потпуног политичког хаоса.
17. Преузимање контроле над унутрашњом и спољном политиком Сједињених Држава.
18. Давање највеће подршке организацијама које Комитет контролише: Уједињеним нацијама, "Међународном монетарном фонду" (ММФ), "Банци за међународно поравњање" (БИС) и Светском суду, као и давање значаја мањим организацијама у свету, ради постепеног довођења под покровитељство Уједињених нација.
19. Продирање, субверзија у владе и поткопавање изнутра, како би се уништио суверенитет и интегритет нација које воде.
20. Организовање терористичке мреже широм света и њено усмеравање у оне земље и делове света које треба дестабилизовати.
21. Преузимање контроле над образовањем у Сједињеним Државама, са намером да се оно потпуно уништи.

Политичка моћ Комитета 300 поцива на правој мрежи "јавних институција са тајним деловањем", које непрекидно оснива, како би уводила нове делове свог дугорочног плана у функционисање. Економске теорије Комитета засноване су на тобоже одавно превазиђеним теоријама Малтуса, творца расистичке теорије, по којој ограничене ресурсе земље треба чувати ограничавањем раста становништва, подразумевајући да "елита" не спада под ограничење. Напротив, "елита" ће за себе узети сачуване ресурсе, а ограничиће се "бескорисни потрошачи". Ако мислите да та теорија данас не пролази, грдно се варате. Управо ова теорија, осавремењена и лукаво упакована у "економску науку", чији су истурени протагонисти Фредерик фон Хајек и Џефри Сакс, које спонзорише Римски клуб, чини основу "новог економског поретка" у свету. Ефекти су већ видљиви и лаицима. Богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији. База економске моћи Комитета 300 је енормни новац који притиче из контроле светских токова трговине дрогом. Комитет 300 је највећи светски дилер дроге, већ стотину и педесет година! Да појасним, сјајно потурена лаж, која функционише већ два века, је да је британска империја створила oромне профите тргујући индијским чајем. Наводно, то је основа богатства, не само ове компаније, већ и целе империје. Опијум је из Бенгала први пут стигао у Британију 1683. године, али га нису прихватиле ниже класе британског друштва, као што се очекивало. Да би се искористио огромни потенцијал профита који је лежао у опијуму, морало се наћи велико тржиште. Логични избор била је Кина. Десило се оно што ни највећи оптимисти нису очекивали. Милиони људи су почели да пуше опијум, који је узгред речено, врло токсичан и лако ствара навику код корисника. Пушионице oпијума су се прошириле Кином попут пожара, а у стотинама хиљада ових кућа, лула напуњена опијумом била је једино средство уз које су најсиромашнији могли да забораве колико бедан живот иначе воде. Тек после сто година, Кина је схватила да је на ивици пропасти. 1729. године, покушала је да уведе законе против употребе дроге, којима би зауставила британску Источноиндијску компанију, која је започела рат против Кине ради заштите својих интереса. Три стотине чланова управног одбора Источноиндијске компаније заиста су били толико моћни да су, радећи за британску круну, чији су приходи у овим деценијама такође вртоглаво расли, постали прва осамостаљена организација глобалне снаге, која је почела да шири своју моћ и послове на цео свет. Лорд Бертранд Расел, иначе члан Комитета, за њих је са дивљењем рекао: "Могли су чак да посаветују и Бога када је имао проблеме на небу." Да би ојачали своју позицију светског монополисте у трговини опијумом, Британци су опијум увезали двоструко. Наиме, у северној Енглеској се производио памук у ткачницама са скоро робовским радом. Жене и деца су радили по шеснаест часова за разбојем. Власници фабрика су биле најугледније британске породице, које су живеле у Лондону, Берингси, Чалраерстони и Кесвици, а највећи је био Џардин Матесонс, власник бродова и чувене бродске линије "Блу Стар Шипинг Лајн". Својим бродовима превозио је памучну тканину у Индију, и ниским ценама потпуно уништио произвођаче памучних тканина у Индији. План је био врло прост. Индијци су морали да снизе цену опијума и повећају производњу, како би надокнадили разлику у цени и могли да преживе. Британска империја је на овом примеру показала шта значи "индустријска револуција" и како се помаже сиромашним колонијама у њиховом развоју. Исти принцип су примењивали Сатерленди, још једна угледна аристократска породица. Матесонси у били партнери са породицом Беринг, која је имала своју бродску линију, чувену "Пенинсулар енд Оријент Навигејшн Лајн", која је постала највећа трговинска линија у Британији. Браћа Беринг су били највећи инвеститори плантаже памука у Америци, а њихови бродови су неуморно шпартали између Источне обале САД и Кине. Данашњи Беринзи су аристократија америчке Источне обале, богати и угледни чланови друштва и чланови Комитета 300, јер ко се није бар мало бавио трговином опијумом, нема "педигре" за чланство у Комитету. Америком данас влада око три стотине породица, а Британијом око стотину породица, које уз британску краљевску кућу контролишу невероватно богатство. Не само што знају једни за друге, не само да су њихови преци заједно трговали опијумом, већ су међусобно повезани брачним везама, ортаци су у заједничким компанијама и банкама, а све су то учврстили припадништвом Црном племству, масонским ложама, реду Светог Јована Јерусалимског и многим другим тајним друштвима. Данас, они седе у Римском клубу, Билдерберг клубу и Трилатералној комисији, а управљају Уједињеним нацијама, ради остварења своје глобалне стратегије - поробљавања целог света. Зато, када у булеварској штампи читате срцепарајуће лимунаде о аристократији и њиховом ружичасто обојеном животу, знајте да су сви они почели (и остали) као трговци дрогом. Ту "аристократију" чине чувене породице Делано, Форбс, Еплтон, Бејкон, Бојлестон, Перкинс, Расел, Канингем, Шо, Кулиџ, Паркман, Раневел, Кабот, Кодман, Леман и многи други које ћемо споменути. Најугледнији међу њима су породице Делано и Астор. Председник САД, Рузвелт, био је ожењен једном Делано, а Џон Јакоб Астор је своје приходе од трговине опијумом уложио у некретнине, купујући простор на Менхетну. Био је и важан члан Комитета 300, који је у то време играо кључну улогу у одређивању коме ће се дозволити да тргује опијумом. Потомци оних који су новац од опијума прали кроз куповину земљишта, данас су власници баснословно скупог грађевинског земљишта у Њујорку и највећег броја некретнина. И не само то. Син Џона Астора, Валдорф Астор, доживео је додатну почаст избором у "Краљевски институт за међународне односе" (RIIA), кроз који Комитет 300 утиче и контролише многе аспекте живота у САД.

Ако нека земља не жели да своју националну економију потчини диктату олигархијског светског капитала, на сцену ступају банке и ММФ ("Међународни монетараи фонд"), који наводним повољним кредитима затрпавају привреду те земље. Ефекти који се постижу су следећи: пере се новац од продаје дроге, оружја и других криминалних активности на светском нивоу; уништава се економија кредитиране земље, јер не може да врати позајмљени новац и камате. Самим тим се поништава и суверенитет те земље, а она онда прихвата услове, које је у првом налету одбила.

Организације под контролом Комитета

Стотине организација, института, медијских кућа, државних институција, државних полицијских и обавештајних служби, као и хиљаде појединаца,ангажовани су, по разним основама, у активностима Комитета 300. Манипулација се обавља увек у више слојева истог нивоа, а затим у пирамидалној структури, где иде ка врху пирамиде. Како то изгледа, показаћeмo примером. На политичкој равни, дно пирамиде чине политички покрети и партије, "крајња левица", комунизам, социјализам и партије центра лабуристичког типа. Другу страну спектра чине "крајња десница", фашизам, ционизам, републиканци и демократи у Америци, и енглески конзервативци, који се на ивици "политичке пирамиде" сусрећу са лабуристима. На банкарској пирамиди, основу чине пословне банке. На пирамиди друштвених феномена, основу чине бизнис, војска, образовање, медији, религија, медицина, наука и негативни аспекти обавештајне агенције - криминал. На политичкој пирамиди виши степен чине "наднационалне организације". На банкарској су то националне банке - у Енглеској "Benk of Ingland", у Америци "Банка федералне резерве". На пирамиди друштвених феномена су они који формирају глобалне друштвене трендове и светско јавно мњење. Врх политичке пирамиде чине чланови тајних друштава Комитета 300, као светске "надвладе" и тајних друштава о којима се врло мало, или ништа не зна. Врх банкарске пирамиде чине "Међународни монетарни фонд", "Светска банка", "OECD", "Међународна банка за поравнање" и "Међународна банкарска комисија". Врх пирамиде друштвених феномена чини "глобална елита". пробрани појединци из свих осталих структура. Ове пирамиде постоје као испреплетане мреже, прожете и повезане, независне и зависне једна од друге, подстичуће и деградирајуће према потреби, истурене када се то тражи и дискретне, како би се неке ствари одрадиле у миру. Када је потребно, наступају жестоко и смртоносно. Када се чини да је лакше постићи циљ убеђивањем, на располагању су им бескрајна средства дипломатије и корупције.1)



1) Милан Видојевић, „Досије Омега-Нови светски поредак као нови сатанизам“


[You must be registered and logged in to see this link.]