Treci svetski rat - poslednja vremena

ЕKСТАЗА ИМПЕРИЈЕ: КОЛИКО ЈЕ БЛИЗУ ПРОПАСТ АМЕРИКЕ?

др Пол Крег Робертс



Без револуције, Американци су прошлост

Сједињене Државе имају све мање времена да ставе под контролу буџет и трговински дефицит. Упркос хитности те ситуације, 2010. година је изгубљена у продавању магле око непостојећег опоравка привреде. Пре само неку недељу, другог августа, министар финансија Тимоти Ф. Гајтнер насловио је свој текст у Њујорк Тајмсу: "Добродошли у опоравак."

Џон Вилијамс (shadowstats.com) је више пута објаснио да је привид опоравка створен дуплираним бројањем запослених и потцењивањем инфлације. Упозорења Вилијамса, Џералда Селентеа и моја прошла су незапажено, али наша упозорења недавно су изазвала реакцију професора Универзитета у Бостону Лоренса Котликофа и Дејвида Стокмана, који оптужују Републиканску партију да се претварају у велике трошаџије налик Демократама.

Охрабрујуће је видети да постоји трачак спознаје да овога пута Вашингтон неће моћи да извуче привреду из рецесије простим трошењем. Дефицити су већ превелики да би долар могао да опстане као резервна валута, и дефицитарно финансирање не може вратити Американце на радна места која су у међувремену премештена у offshore зоне.

Међутим, решења која нуде они који почињу да признају постојање проблема су све само не охрабрујућа. Котликоф сматра да решење лежи у оштром кресању издвајања за социјално осигурање и здравство, или у великом повећању пореза, или у хиперинфлацији којом би се обезвредила масивна дуговања.

Можда економистима недостаје маште, или пак не желе да се лише Вол Стритових и корпоративних субвенција, али социјално и здравствено осигурање су недостатни чак и на садашњем нивоу, поготово с обзиром на ерозију приватних пензија услед пуцања три балона: dot-com, тржиштa деривата и некретнина. Резање буџета социјалног и здравственог осигурања, за које су људи уплаћивали 15% од зараде целог живота, имало би за последицу масовно гладовање и умирање од излечивих болести.

Повећање пореза има још мање смисла. Зна се да већина домаћинстава не могу да преживе са приходима само једног запосленог. Муж и жена су најчешће обоје запослени, а често један од партнера има два посла да би некако саставили крај с крајем. Повећање пореза учиниће да ће још теже да састављају крај с крајем – отуда ће уследити пораст активираних хипотека на куће, пораст захтева за бонове за храну, пораст бескућништва. Какав то економиста или хуманиста може мислити да је ово решење?

Ах, али ми ћемо опорезовати богаташе. Уобичајени идиотизам. Богати имају довољно новца. Они ће просто престати да зарађују.

Будимо реални, ево шта ће влада највероватније учинити. Када вашингтонски идиоти схвате да је долар у опасности и да више не могу да финансирају своје ратове задуживањем у иностранству, Влада ће или увести порез на приватне пензије на основу тога што те пензије имају акумулиране дугове у условима одложеног плаћања пореза, или ће влада захтевати од менаџера пензијског фонда да нашим пензијама покрију дугове Трезора. Ово ће купити влади нешто више времена док се рачуни пензијског фонда буду пунили безвредним папирима.

Последњи буџетски дефицит Бушове администрације (2008. године) је био у опсегу од 400-500 милијарди долара, приближно величини кинеског, јапанског и ОПЕК-а трговинског суфицита са САД. Традиционално, ове трговинске суфиците су САД рециклирале и њима финансирале савезни буџетски дефицит. У 2009. и 2010. дефицит САД скочио је на 1400 милијарди долара, дакле, повећање од 1000 милијарди долара у року од годину дана. Нема довољног суфицита трговинског биланса да би се финансирао овако велики дефицит. Откуд тај новац?

Одговор: од бројних појединаца који беже са тржишта деоница у "безбедне" државне обвезнице (обвезнице Trezora) и од фондова за спасавање угрожених ’банкстера’[1], не толико новац TARP програма, колико конверзије које врше Федералне резерве трошећи резерве банке на сумњиве финансијске папире, као што су сабпрајм деривати. Банке користе своје вишкове резерви за куповину државних дугова.

Ови финансијски маневри су трикови за једнократну употребу. Кад људи буду напустили деонице, тај преусмерени прилив новца у Трезор биће окончан. Противљење јавности спашавању банкстера вероватно ће онемогућити наставак ове игре. Дакле, откуд новац за следећи пут?

Трезор је успео да растерети добар део дуга захваљујући "грчкој кризи", коју су њујоршки банкстери и хеџ фондови мултипликовали у "кризу евра". Финансијске новине послужиле су као финансијско оруђе Трезора САД тако што су створиле панику око европског дуга и стабилности европске валуте. Централне банке и појединци који су својевремено побегли из долара у евре, сада су се панично ослобађали својих евара и јурнули су у доларе куповином обвезница истог тог Трезора.

Ова миграција од евра ка доларима ослабила је алтернативу за долар као резервну валуту, зауставило пад долара, и омогућило финансирање огромног америчког буџетског дефицита на још неко време.

Можда ће ова игра бити репризирана са шпанским или ирским дугом, или било којој другом злосрећном земљом обухваћеном тим непромишљеним ширењем Европске уније.

Али када више не преостане ниједна земља која може бити дестабилизована од стране Вол Стритових инвестиционих банкстера и хеџ фондова, како ће се онда финансирати буџетски дефицит САД?

Једини преостали финансијер остају Федералне резерве. Када се обвезнице Трезора изнете на аукцију не буду продале, Федералне резерве ће морати да их купе. Федералне резерве куповином обвезница креирају потражњу за новим депозитима, или за чековним рачуном Трезора. Како Трезор буде трошио средства добијена продајом новог дуга, новчана маса САД повећаваће се за износ који Федералне резерве троше за куповину обвезница Трезора.

Да ли се понуда роба и услуга повећава у истом износу? Увоз ће расти пошто су америчка радна места и послови измештени у офшор зоне и дати странцима, стога ће се погоршати спољно-трговински дефицит. Када Федералне резерве купе обвезнице новог дуга Трезора, количина новца у оптицају ће порасти изнад понуде у земљи произведених роба и услуга. Цене ће вероватно почети да расту.

Колико ће расти? Што је више новца креираног с циљем да влада плати своје рачуне, то је вероватније да ће резултат бити хиперинфлација.

Економија се није опоравила. До краја ове године ће бити очигледно да је колапс економије значајно већи од 1,4 билиона (хиљада милијарди) долара буџетског дефицита. Хоће ли бити 2 билиона долара? Више?

Без обзира на величину дефицита, остатак света ће увидети да се долар штампа у таквим количинама да не може да служи као резервна валута. У том тренутку уследиће дампинг трговина на велико доларима због покушаја страних централних банака да се ослободе безвредне валуте.

Колапс долара ће повећати цене увоза и увозних роба од којих су Американци зависни. Купци ће посматрајући нове цене у Волмарту помислити да су грешком ушли у Neiman Marcus.

Домаће цене ће такође експлодирати када растућа новчана маса подстакне потражњу за робама и услугама које и даље прозводе Американци у Америци.

Долар као резервна валута не може да преживи овај пожар. Када долар оде САД неће моћи да финансирају свој спољно-трговински дефицит. Дакле, увоз ће нагло опасти, на тај начин придоносећи домаћој инфлацији и, пошто су САД енергетски увозно зависне, уследиће поремећаји у транспорту који ће довести до прекида рада и застоја у испорукама прехрамбених намирница продавницама.

Паника ће бити на дневном реду.

Да ли ће фарме бити оробљене? Хоће ли они који остану заробљени у градовима прибећи немирима и пљачки?

Да ли је ово та будућност коју су "наша" влада и "наше патриотске" корпорације креирале за нас?

Да цитирам Лењина: „Шта да се ради?“

Ево шта се може учинити. Ратови, од којих нема користи нико осим војно-безбедносног комплекса и израелске територијалне експанзије, могу се одмах окончати. Тиме би се смањио буџетски дефицит САД за стотине милијарди долара годишње. Више стотина милијарди долара могле би се уштедети смањењем преосталог војног буџета, који у својој садашњој величини превазилази буџете свих озбиљних војних сила на планети узетих заједно.

Амерички војни издаци одражавају неостварљив и недокучив суманути неоконзервативни циљ – Америка као империја и њена светска хегемонија. Која будала у Вашингтону мисли да ће Кина финансирати америчку хегемонију над Кином?

Једини начин да САД поново имају привреду је враћање радних места измештених у иностранство. Губитак ових послова осиромашио је Американце, и довео до преувеличаних добитака за Вол Стрит, акционаре и корпоративне руководиоце. Ови послови могу бити враћени назад где припадају опорезивањем корпорација према томе где је додата вредност на њихов производ. Ако је вредност додата на њихову робу и услуге у Кини, корпорације би имале високу пореску стопу. Ако је вредност додата на њихову робу и услуге у САД, корпорација би имале ниску стопу пореза.

Ова промена у корпоративном опорезивању би ограничила бенефите од јефтине стране радне снаге која је усисала послове из Америке, и поново би изградила лестве вертикалне покретљивости становништва које су од Америке и направиле друштво могућности.

Ако ратови не буду одмах заустављени и измештени послови не буду враћени у Америку, САД ће завршити у историјској канти за смеће.

Очигледно је да ће корпорације и Вол Стрит користити финансијску моћ и донације за изборне кампање да блокирају било који закон којим би се смањиле краткорочне зараде и бонуси тиме што би се измештени послови вратили назад Американцима. Американци немају већих непријатеља од Вол Стрита и корпорација, те њихових политичких проститутки у Конгресу и Белој кући.

Неоконзервативци у савезу са Израелом, који контролишу обе странке и већину медија, су у кризи, навучени на екстазу[2] Империје.

Сједињене Државе и добробит 300 милиона људи који живе у њима не могу се повратити на ноге, уколико неоконзервативци, Вол Стрит, корпорације, и њихови покорни робови у Конгресу и Белој кући не буду поражени.

Без револуције, Американци су прошлост.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ekskluzivno: Prepiska Sinoda SPC i vladike Artemija



Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) odlučio je da umirovljenom vladici Artemiju privremeno zabrani sva sveštenodejstva do predstojećeg,

drugog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora koji će doneti konačnu odluku. Povodom aktuelne situacije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, portal ‘’Vesti-online'’ ekskluzivno vam donosi u celosti prepisku Sinoda SPC i vladike Artemija od 26. avgusta i 13. septembra.

Prenosimo u celovitosti pismo koje je Sveti arhijerejski sabor poslao vladici Artemiju, 26. avgusta 2010. godine.

Saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda

[You must be registered and logged in to see this image.]



Odgovor vladike Artemije

A R T E M I J E
Umirovljeni Episkop
Raško-prizrenski
13. 09. 2010. godine
MANASTIR ŠIŠATOVAC

SVETOM ARHIJEREJSKOM SINODU
SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
B E O G R A D

Iznenađen, šokiran i duboko povređen sadržajem, klevetama i pretnjama kojima obiluje najnoviji akt Svetog arhijerejskog sinoda Broj 924 od 26. avgusta 2010. prinuđeni smo da na isti odgovorimo po dužnosti i savesti.

Mnoge Vaše nekanonske i protiv-ustavne odluke i radnje nekoliko godina unazad podnosili smo i prihvatali i pored izraženog neslaganja sa njima. Razlog tome je bilo Naše tadašnje uverenje da je za Crkvu i narod bolje Naše podnošenje Vaših u početku manjih, a docnije sve većih i težih, bezakonih upada u Naše Bogom Nam darovano arhijerejsko pravo i vlast u Eparhiji raško-prizrenskoj, nego umnožavanje i zaoštravanje sukoba u Crkvi.

Treba li da podsetimo na pitanje Naše tužbe podnete u Strazburu u vezi štete nastale u događajima od 17. marta 2004. godine i njenog prisilnog povlačenja, pitanje Memoranduma takođe od marta 2005. godine, prijema „obnovljenih“ objekata 2008. i 2009. godine, pitanje manastira Visoki Dečani i stvorenog raskola njegove uprave, pitanje Našeg prava da sudimo i nagrađujemo Naše klirike… Na kraju smo, takođe ne slažući se, ipak prihvatili protiv-kanonsko i neustavno otimanje Naše Eparhije i proterivanje Nas sa Kosova i Metohije.

Sve to činismo i podnesmo u cilju mira, sloge i jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve. Nadali smo se miru i saglasju. Da li je Naše ustupanje pred Vama donelo mir u Crkvu? Nije. Nastao je haos. Vašim delovanjem naneta je nenadoknadiva šteta Eparhiji raško-prizrenskoj. Razjurili ste njeno monaštvo. A sada ga izlažete šikaniranju, ucenama, pretnjama sudom – crkvenim i državnim. Osporavate mu pravo na duhovni odnos sa Nama, njihovim duhovnim ocem.

Sarađujete sa nezakonitim šiptarskim institucijama i tako pomažete osamostaljivanje secesionističke tvorevine na Srpskom Kosovu i Metohiji. Već ste primili i pohvalu od protivnika.

Razrušen je i uveden u haos liturgijski poredak i u raško-prizrenskoj Eparhiji.

Uz sve to, ostavljajući Sveštene Kanone i Sveto Predanje, celu Srpsku Pravoslavnu Crkvu gurate na put bogomrske unije. Na šta liči govor Njegove Svetosti u Beču ovih dana?

Nemamo više opravdanog razloga da i dalje prihvatamo ono sa čim se ne slažemo. Na to više nemamo pravo, ako smo ga ikada imali. Kao Episkop raško-prizrenski ne smemo, ne želimo i ne možemo saučestvovati u razgrađivanju Svetosavske Srpske Pravoslavne Crkve.

Oci i braćo, ovim obraćanjem Vama kao članovima Svetog arhijerejskog sinoda, neka se smatra i zna da se ujedno obraćamo i Svetom arhijerejskom saboru, Poglavarima svih pomesnih Pravoslavnih Crkava i njihovim arhijerejima, sveštenstvu i monaštvu, kao i čitavom pravoslavnom narodu širom ove planete. Osnovni povod za to je ovaj Vaš poslednji akt, koga u početku ovog obraćanja navedosmo.

Naumili ste da Nam novu kaznu naložite, pokazujući time da se još niste zadovoljili tolikim, do sada, izrečenim i u delo sprovedenim kaznama bez pravog kanonskog pokrića.

Svima je postalo poznato, i van granica Eparhije raško-prizrenske, pa i van Srbije, šta se, u stvari, krije u dubljoj pozadini kao povod da nas uklonite sa Kosova i Metohije, zabranjujući Nam čak i to da tamo, makar u statusu na koji ste Nas nekanonski i protiv-ustavno sveli, obitavamo u nekom od Nas obnovljenih ili podignutih manastira.

Takve Vaše kaznene mere prema nama dovoljne su mnogima za zaključak o tome ko od koga oseća strah i zašto; koja je strana kanonski ispravna, a koja nije.

Opšte je poznato, takođe, da smo se radi mira u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi povinovali Vašim odlukama, svaki put naglašavajući da to povinovanje ne znači i slaganje s Naše strane. Nismo mogli da se složimo da Nam nasilnički otimate Eparhiju raško-prizrensku od Boga Nam datu, i da je predajete u ruke drugom i trećem ženiku pri Nama živom. Premudri crkveni Oci takve radnje su nazvali „bludočinstvom“, iz kojeg samo loš porod može da se očekuje. Ko danas može biti ponosan na porod koji se iz takve neblagoslovene sveze kao korov namnožio? Samo neprijatelji.

Njih, na žalost, ima mnogo, ne samo spolja nego i iznutra. Ali o tome ostavljamo da više razmišljaju začetnici i izvršitelji paklenog plana da budemo lišeni Eparhije i odsečeni od Kosova i Metohije.

Zlo je nastavilo da se grana. U lančanom nekanonskom činjenju s Vaše strane ne samo da ste Nas lišili trona i proterali sa Kosova i Metohije, nego ste Nam i stado razbili. A stado poznaje svog pastira. Slovesno je i kao takvo samovlasno se opredeljuje da ide za njim. Neće nametnutog tuđeg pastira koji hoće da ga drži u strahu, preteći, sudeći i kažnjavajući.

Imamo li pravo da se odreknemo sopstvenog stada koje se nas ne odriče? Kakav ćemo odgovor dati Hristu Spasitelju Koji Nas je postavio da budemo pastir slovesnom stadu, Kome smo i zakletvu položili na vernost doživotno?

S obzirom na sve to, braćo moja u Hristu, izjavljujemo i pokajnički priznajemo da nismo dobro činili kada smo naglašavali i objavljivali da se Vašim odlukama „povinujemo ali se sa njima ne slažemo“. Naše „povinovanje“ pred Vama, dakle, nije donelo očekivani, s Naše strane, mir Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naprotiv.

Posle svega toga, dužni smo da zvanično povučemo sve Naše, do sada date, izjave o „povinovanju“, jer vidimo da za njih moramo Gospodu da odgovaramo. Na onom svetu nećemo odgovarati Vama, nego Njemu Koji nas je i preko svih Apostola, Mučenika, Učitelja i Svetitelja Crkve Njegove, učio da se većma pokoravamo Bogu, a ne ljudima.

Imamo osećaj da smo se našim uzmicanjem pred Vašim odlukama, kojima su prethodile svojevrsne ucene, pretnje i stravični pritisci, od kojih je svaki potonji bio žešći od prethodnog, teško ogrešili naspram svoje Eparhije koja se zove „Raško-prizrenska“; naspram poverenog Nam duhovnog stada, što će reći naspram doživotne obaveze Naše pred Svevišnjim Bogom da u skladu sa crkvenim kanonima i položenom arhijerejskom zakletvom nepokolebivo stojimo na duhovnoj straži.

Zato s pravom tražimo da nam vratite otetu katedru Episkopa raško-prizrenskog, čime i u SPC vraćate kanonski poredak i mir.

U protivnom, ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih „povinovanja“, jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir Eparhije raško-prizrenske. U tom svojstvu, nikakvoj se, ubuduće, Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati, posebno imajući u vidu da su i sve prethodne donete po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca.

Nepobitna svedočanstva i zbivanja koja govore u prilog tome što kažemo, svima su dobro poznata i o njima će konačni sud doneti nepristrasni istoričari, a pre njih – opšta svest pravednog naroda Božjeg.

Ukoliko, braćo Arhijereji, u Vama preovlada svest o tome da niko od Vas nikada i ni pod kojim uslovima ne bi dozvolio da mu neko preotima ili bilo kako ugrožava Bogom poverenu mu Eparhiju provaljivanjem sa strane, odnosno da mu drugi Arhijereji krše prava koja su crkvenim kanonima striktno zagarantovana, onda Nas možete razumeti i opravdati za sve što rekosmo. A ukoliko te svesti nema, licemerno će se govoriti o ljubavi među Nama i uzaludan će biti trud na putu vaspostavljanja mira i poretka u našoj Crkvi.

U tom kontekstu, dođe li do RASKOLA u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, što da ne da Bog, budite spremni da primite i ponesete odgovornost za isti i sve posledice koje će nastupiti posle toga. O raskolu u našoj Crkvi niti ko govori, niti ko na njemu radi do članovi Svetog arhijerejskog sinoda, počev od 11. februara ove 2010. godine pa sve do danas. Tu istinu svet vidi i prepoznaje. Ona se ne može zakopati niti zataškati. Niti se odgovornost prebaciti na drugoga.

Mi pak, u svojstvu kanonskog Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog ostajemo nepokolebivo privrženi Arhijereju svih Nas – Hristu, koji Nas je i prizvao na doživotno arhijerejsko služenje u kanonskom jedinstvu sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve.

Svetom arhijerejskom sinodu odan u Gospodu

Episkop raško-prizrenski
i kosovsko-metohijski
+ARTEMIJE

+++

Vladika Artemije je dopisu od 18. septembra zatražio da celokupna prepiska bude objavljena na sajtu SPC, ali to još nije učinjeno. Artemiju su zabranjena sva sveštenodejstva, a Irinej je u saopštenju istakao da se bivši vladika eparhije raškoprizrenske odrekao svoje vernosti.


INFORMATIVNOJ SLUŽBI SPC

U želji da naša crkvena i ukupna javnost bude zaista istinito obaveštena o najnovijim zbivanjima u SPC posle objavljivanja pisma Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G Irineja i saopštenja najnovije odluke Sinoda, objavljenog na sajtu Informativne službe SPC 18. septembra 2010. u 13.22 časova, kojom Nam se stavlja privremena zabrana svih sveštenodejstava, molimo vas da u celosti objavite i akt SA Sinoda br. 924 od 26. avgusta

2010, kao i Naše pismo SA Sinodu od 13. septembra ove 2010 godine koje vam u prilogu dostavljamo.

U manastiru Šišatovac

18. septembar 2010. god


[You must be registered and logged in to see this link.]

Ево шта каже монах Николај:

„Кад се Божјим допуштењем сложно покрену у свети џихад: Турска, Сирија, Ирак и Иран, на њихов апел покренуће се, у име Алаха и Мухамеда, и све исламске државе и сви Мухамеданци широм света, за заједничку одбрану Ислама. По најновијој међународној статистици, Ислам сада броји око милијарду и триста милиона припадника. Са таквим људским потенцијалом, Ислам је сада у потпуној реалној могућности да мобилише у свети рат - џихад двеста милиона ратника, јер се та цифра у 16. стиху јасно наглашава. Ту цифру нагласио је и ирачки председник 1990 године, када су га са више страна притисле Запдне велесиле у вези Кувајта.”
.
„Пажња: По мишљењу Богом просвећених стараца лажни месија и његова светска влада инсценираће општу инвазију Ислама на европске хришћанске народе, следећим лажним мотивом и обећањем, а наводним образложењем: За општу добробит човечанства, сви народи света у 21. веку, по сили Новог светског поретка, мора да се уједине под окриље једне јединствене светске религије и под окриље једног заједничког светског владара и духовног поглавара.
Пошто сада Ислам има највише припадника широм света, пружамо вам шансу да ратном инвазијом окупирате Европу и њеним народима силом наметнете вашу религију. Тада ћемо донети уставну одлуку, да светска религија буде ваша исламска религија.
.
На такав лукави гест, фанатизовани Мухамеданци ће се листом одазвати и поћи у свети рат –џихад. И тако ће се испунити прорчанство Јовановог Откровења по питању будућих догађаја. Лажни месија и његова светска влада у сенци, која сада пуним дејством делује на светској позорници, покренуће исламске народе на Европу али са сасвим другим циљем. Прво да кроз најкрвавији ратни сукоб у историји човечанства, што више истреби и Хришћане и Мухамеданце, а затим помоћу Друге апокалиптичке звери – Индије и Кине, донесе строгу уставну забрану на слободан рад ових двеју религија – Ислама и Хришћанства. Јер ће антихристов суд на светском нивоу са историјским чињеницама, оквалификовати ове две религије као најагресивније и као такве веома штетне за човечанство. Јер наводно, од кад су настале на светској позорници, увек су кроз историју конфронтирале своје припаднике у међусобне ратне походе. Из тог разлога, ради трајног мира и општег благостања свих народа, од данашњег дана..., по сили Новог светског устава, а за остварење новог срећног доба са Новим светским поретком, ступа најстрожија забрана на Хришћанство и Ислам, а врши се прокламација већ припремљене Нове светске религије – ”Њу Ејџ (New Age), која је комбинација Хиндуизма и Будизма , а заснива се на чистој сатанској магији.„
.
”У Трећем светском рату гине две трећине човечанства. А најмасовнија погибија догодиће се на Европском и Малоазијском потконтиненту, ако што се догодило и у прошла два светска рата.„


Увек исти започињу светске ратове а само се различито називају. Овај пут се зову нато пакт. Светске ратове увек започиње запад који жели да се шири према истоку, да пљачка и уништава. Увек ради масонских циљева и под диригентском палицом масонског врха. Америка никада није победила у рату већ је играла на обе стране а будући да је и сама настала и опстаје као један одвратни масонски продукт јасно је коју страну је заиста подупирала макар то изгледало тајно. Чим настане нека криза која прети америци или масонском врху започиње се рат ширих размера. Ако започне нека криза која прети самој тајној организацији онда се креирају економске кризе које опет воде у рат. Све у свему рат је бизнис а и бизнис је рат једном речју како год окренеш рат не гине јер су у питању неконтролисани несавладиви најнижи људски нагони који стоје у основи свега, то јест они који се не могу тим нагонима одупрети.

Други светски рат је добила велика црвена армија а не америка нити такозвани западни савезници.
Највероватније:
Трећи светски рат ће започети нато с неким изговором а завршиће га жута раса у савезу са Русијом. Можда је то једини начин да се заврши са масонством и његовим продуктима.


Трећи светски рат је почео учешћем НАТО снага за брзу интервенцију у операцијам ког Гламоча,што је омогућило пад Книна и каснијим постискивањем јединица према Бања Луци:Артиљерисјску подршку су давале НАТО снаге и у Славонији.Има више хиљада сведока о спуштању артиљерије и тенкова хеликоптерима.Мислите да су Хрвати имали ову опрему и онда је почела канонада.Спрежена земања.Чињеница да су испред себе имали радничке батаљоне а да спаљивање земље вршили на стотињак метар исред ових несретника како би их натерали на повлачење.
Нови нацисти мисле да неће поновити Хитлерову грешку и да ће свет освојити етапно.Ко је знао да је почео други светски рат кад је почео напад на Пољску.
Био је то само напад на Пољску.
Људи затупњени медијима несхватју ништа сем званичне ТВ истине.
Како читати новине,онако како пише или само као скуп информација.
Касно је сад причати писати о крају међународног права.То се требало писати код оснивање ХАГА јер то био крај права.
Нови нацисти у свом етапном покоравању не рачунају на Бога.
Лепо пише докле ће стићи и како ће општи хаос настати и кад ће и последњој будали бити јасно да је трећи светки рат давно почео и да је прва војна операција у њему била интервенција НАТО снага код Гламоча.Била је то и увертира у оснивање заједничких трупа Европе-Гробнице народа.Они мисле миц по миц а не као Ромел али сачекаће их велика армада,барем је Бог преко својих пророка тако обећао.Све дословце пише Библији
.
Молите да вам Бог да Духа светог да разумете а довољно је да будете против градитеља Ваилона Великог и бићете оправдани.
Нису важни подаци о том важније да стражите над својом душом да не трчи за лакомствима овог света.
Неверујте да ће вас хранити социјална и пензиона осигурања Гробнице народа која се и Европа зове већ верујте Богу и не продајте душу ради друштвеног уређења које вам опсенари нуде као спас.Један од првих побуна Јевреја да нису хтели да их Бог води већ Цар од овога света као остале народе.
Бог вам је поручио ово:
Свето Јеванђеље по Матеју, глава 6. избор
31. Не брините се дакпе говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, ипи, чим ћемо се оденути?
32. Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово.
Псал. 23:1. Фипиб. 4:1*
33. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.
1 Иао. 3:13. Псал. 34:9. Зах. 8:12. Мао. 10:30. Лука 12:3
34. Не брините се дакпе за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком пану зпа свог

Дакле не трчите да ратујете по Азији да би вам Гробница народа која се назива и Европа обећала социјално и пензионо и овоземаљски рај.Не заборави да је тај рај заснован на крви људској,прво вашег народа па онда других народа.
Ако баш желите да знате кад ће и где почети, масовни сукоб ,кажем вам дословно пише ,али се молите, па ћете разумети.Узалуд ће те се молити за ово,јер Бог не ради ништа на показ.То раде магичари да оспсене већ се молите да вам да Духа Светог да вас води а онда ће ово постати споредно питање, али ћете знати јер дословце пишу имена земаља и место али то је споредни ефекат вашег тражења Бога.


Светски рат никада није престајао, први и други рат су биле само кулминације тог рата и зато су биле манифестне и морале су ући у званичну историју под називима први и други. Исто ће бити и са називом трећи, који ће означавати следећу кулминацију.

Зар то није очигледно? Најбоље се може уочити на просторима где живи српски народ. Зар је светски рат за Србе икада престајао? Постоји један континуитет који је најочигледнији на примеру нас Срба, од крсташа наовамо.

Неокортикални рат је само једна од трајнијих операција велике стратегије која се користи специфичним методама.

У рату који траје постоје само две стране, не постоје неутрални а да су иоле значајнији. На сцени су искључиво агресор и бранилац.

Ми Срби смо, очигледно, браниоци. У том боље по нас.


[You must be registered and logged in to see this link.]

KOME JE POTREBNA EU
Kada je Irak 2000. počeo naftu da podaje za evro, Sadam Husein je postao “opasan diktator koji razvija oružje sa masovno uništavanje”. Irak je već 2002. napadnut. I Venecuela je počela da naftu prodaje za evre, a CIA predsednika Čaveza uporno pokušava da likvidira. Rusija je takodje počela da prodaje nafu za evre, a svoje devizne rezerve obogatila drugim valutama. Baš kao i Kina.
Izvesno je da bi većina zemalja u svetu više volela da naftom trguje preko evra. Iako je to za SAD katastrofa, bankari iz Vol Strita su ovakav razvoj dogadaja odavno predvideli. Zato su na vreme počeli da stvaraju rezervnu monetu, a to je evro i rezervnu, dovoljno veliku državu, a to je EU, sa administrativnim sedištem u Briselu. Zato mnoge evropske zemlje ovakvu EU ne vide kao autentičnu tvorevinu u interesu evropskih naroda, već nametnutu od strane svetskih bankara i cionista. U državama Evrope sve više jačaju nacionalne političke stranke.
Kako je “Kruna” svetskog bankarskog kartela u Londonu, Britanija je morala da zadrži sopstvenu monetu. To je poslednje, utočište Bankara za slučaj da im sve propadne. Politika jeste kako piše Bržežinski igra na šahovskoj tabli, ali šahovsku tablu za sada čvrsto drže Bankari. Svetu su predvideli tri svetska rata još pre stotinu godina, a da li bog zaista triput pomaže, videćemo uskoro.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Okretanjem Zapada protiv Kine sledi treći svetski rat


Robert Samjuelson (Robert Samuelson), jedan od vrhunskih američkih ekonomskih komentatora je u februaru ovako, kritikom Kine (a critique of China) počeo svoju kolumnu u Vašinton Postu : „Iz najnovijih događaja se vidi da su političke, poslovne i naučne elite Amerike potpuno pogrešno procenile Kinu. Broj konflikata sa Kinom se povećao. Uzmite u obzir sledeće: potcenjena vrednost renminbija [juana] i uticaj toga na trgovinu; neuspeh pregovora o globalnom zagrevanju u Kopenhagenu; mlitava podrška Kine naporima da se spreči da Iran dođe do nuklearnog naoružanja; istovetno slab rezultat u pritisku na Severnu Koreju da se odrekne svog malog nuklearnog arsenala; prodaja američkog oružja Tajvanu; pretnja Gugla da će radije napustiti Kinu nego da prihvata stalnu cenzuru.“ Samjuelson nije ni paničar, ni večiti kritičar Kine. On jednostavno kazuje stvari onako kako ih vidi. A ja mislim da je u pravu. Mišljenje američke elite o Kini je uglavnom bilo potpuno pogrešno. Ta Narodna Republika se ne liberalizuje, a i ne prilazi Zapadu kako bi se rešili najvažniji problemi sveta. Njeno povećavanje vojne sile je destabilizujuće i u mnogo slučajeva se ne odigrava po pravilima međunarodne trgovine.

Ali – da li je Samjuelsonov napis odraz neke promene u mišljenju elite o Kini – i ako jeste, šta se to u Kini odigrava što je dovelo do te promene mišljenja?

DŽon Pomfret (John Pomfret) iz Vašington Posta je možda našao objašnjenje: to je priroda politike Kine. U jednom nedavnom članku, on opisuje godišnji sastanak (the annual meeting) Nacionalnog Narodnog Kongresa (NNK), kineskog zakonodavnog tela koje samo udara pečate . Iako u Kini ne postoje istinski zakonodavci koji bi bili u stanju da donose stvarne zakone, NNK je forum za komunističke kadrove i pretendente na presto preko koga oni štampi “puštaju“ razne priče, daju se izjave i takmiči se za dobijanje političke prednosti. Ove godine, vođi Komunističke Partije su započeli sa izrazito anti-američkim i anti-zapadnim tonom.

Taj ton procurelih informacija i javnih izjava govori mnogo. Čini se da je danas u unutrašnjoj politici Kine isplativo biti populista, nacionalista i anti-zapadnjak. Takođe se vidi da političke vođe Kine veruju da još uvek ima mesta za takmičenje za zadobijanje moći pred 2012.g., kada će Ksi Đinping i Li Kečijang naslediti Hu Đintaoa i Ven Điabaoa. To nasleđivanje možda i neće proći tako glatko kao što što je prošao Huov uspon 2002.g. Kako je napisao Čeng Li, kineski naučnik koji je često u pravu:

„Očekuje se da se povuče čak sedam od devet članova Stalnog Komiteta Politbiroa, najvišeg tela zemlje koje donosi odluke. Što se celokupnog Politbiroa od 25 članova tiče, najmanje 14 njih će osloboditi fotelje kako bi otvorili put mlađim kandidatima. Prema tome, posle 2012.g., najvažnije ličnosti odgovorne za politička i ideološka pitanja zemlje, ekonomsku i finansijsku upravu, spoljnu politiku i upravljanje oružanim snagama će biti nove pridošlice.“

Nijedan današnji rukovodioc Kine nema “nebeski mandat“: svi oni su daleko od legitimnosti koju su, zahvaljujući svom učešću u komunističkoj revoluciji, posedovali raniji rukovodioci. Štaviše, u prikrajku čekaju i ambiciozni partijski rukovodioci kao Bo Ksilaj i Vang Jang, koji mogu , na primer, iskoristiti ekonomsku krizu da se suprotstave naslednicima koje su sebi izabrali Hu i Ven.

Dva nedavna članka iznose mišljenje da je Kina u suštini iznutra slaba, ali da još uvek može izazivati probleme.

Ambrouz Evans-Pričard (Ambrose Evans-Pritchard) iz britanskog Telegrafa kaže da Kina “jedva čeka konfrontaciju sa Amerikom“ ("spoiling for a showdown with America."). Zašto? Zato što strahovito loše razume i shvata globalni balans moći. Uzimajući u obzir parališuće unutrašnje probleme N.R. Kine, njena arogancija prema SAD je najobičnija nerazumnost i može je skupo stajati. Evans-Pričard kaže: „ Tu se čuje eho anglo-nemačkih čarki pred Prvi Svetski rat, kada je Vilhelmova Nemačka tako loše procenila stratešku ravnotežu snaga i odigrala pogrešnu kartu.“

Osnovna tvrdnja Evans-Pričarda je da, ukoliko Peking veruje da on sada nadgornjuje, i da je sa svoje strane Vašington voljan da prihvati tu činjenicu, onda se možemo suočiti sa kineskim pogrešnim proračunom ogromnih i izuzetno opasnih razmera.

Jedan drugi vodeći američki proučavaoc Kine, Minksin Pei, tvrdi drugačije – da Kina nije „neizmerno moćna“ – što je bio argument koji važi već neko vreme. Pei iznosi da Kina nije toliko snažna, da ima skoro parališuće ekonomske nedaće i okoštali politički sistem koji nije u stanju da na adekvatan način odgovori potrebama svog stanovništva.
Vidite npr. njegov članak “Zašto Kina neće vladati svetom“ ("Why China Won't Rule the World") u decembarskom broju Njuzvika. Pei s jedne strane ispituje ogromnu razmeru rasipanja u kineskom paketu stimulativnih mera (a mnogi analitičari su tvrdili da je Kina “prošle godine sve ispravno učinila“ ), a s druge zapaža tekuće izazove Kineskoj Komunističkoj Partiji (KKP) od strane Ujgura i Tibetanaca, što je 2008. i 2009. g. dovelo do najkrvavijih etničkih tlačenja u Kini tokom poslednjih decenija. KKP je ophrvana tim problemima i nemoćna da pronađe efikasna rešenja. Ako je Pei u pravu, a ja verujem da jeste, onda je težnja Kine da zapodene kavgu sa SAD delom prouzrokovana potrebom kineskih vođa da skrenu pažnju sa svojih mnogobrojnih unutrašnjih problema koji su opasni po režim.

S druge strane, dvojica pažljivih posmatrača tvrde da je ono što u stvari objašnjava novopronađenu drčnost Kine baš njena snaga, a ne slabost. Njen program modernizacije vojnih snaga se nesmanjeno nastavlja. Kako ističe Harš Pent (Harsh Pant) sa londonskog Kings Koledža, mada je Kina objavila da je povećanje njenog vojnog budžeta ove godine manje nego što su bila ona ranija, te niže brojke ne odražavaju ono što Kina stvarno troši u te svrhe. Naprimer, Kinezi nikada u svojim javnim budžetima ne navode troškove za kupovinu vojnih sistema iz inostranstva, mada ovi sistemi predstavljaju značajnu stavku kineskog vojnog inventara. Pent dodaje i da Kina povećava svoje sposobnosti za slanje svojih vojnih snaga na dalje ciljeve, kao i da je njena anti-gusarska misija u Adenskom Zalivu verovatno odraz ambicija da ih širi u globalnim razmerama.

Kao i Pent, Martin Žak (Martin Jacques), autor knjige Kada Kina bude vladala svetom (When China Rules the World) ne gleda na Kinu kao slabu. Naprotiv, on tvrdi da će Kina jednog dana vladati svetom, a da kada dođe taj dan – njena vladavina neće biti benigna. Po Žaku, Kina će postati preovlađujuća na svetu, a da pri tom neće postati demokratska. Njena hegemonija će se zasnivati na pretećoj rasističko-nacionalističkoj ideologiji.

Žak se vraća na neke od tih tema u svom nedavnom članku u Njujork Tajmsu. On tvrdi da je Kina u porastu (China is on the rise), Amerika u opadanju i da će N.R.Kina biti znatno više “zastrašujući protivnik“ nego što je to bio SSSR. Možda je tačka gledišta najvrednija pažnje u tom Žakovom članku ova: on implicira da su Kina i SAD na putu globalnog suparništva sličnom onome što je bilo u Hladnom ratu. Ali – ovog puta je Amerika u opadanju, a N.R.Kina je daleko savršenija od SSSR-a.

Šta da se misli o ovom malom uzorku članaka – čiji su autori sve sami uticajni pisci i analitičari – a koji su nedavno objavljeni u Njujork Tajmsu, Vašington Postu, Njuzviku i Telegrafu?

Svi ti članci su objavljeni tokom jasno pojačane kinesko-američke napetosti. Međutim, za razliku od ranijih perioda takvih napetosti, kada su za loše odnose kreatori javnog mnjenja podjednako okrivljavali kako Ameriku - tako i Kinu, sada za napete odnose svi ovi navedeni autori bez okolišanja okrivljuju Kinu.Jedino se ne slažu u tome da li se arogancija Kine zasniva na njenoj snazi, ili slabosti. Možda je bilo potrebno da sa scene prvo odu Buš i Čejni, toliko nepopularni kod [američke] elite, pa da ovi autori počnu da gledaju Kinu onakvom kakvom američki narod zna da ona jeste: rastućom opasnošću po SAD.

Dakle, odgovor na prvo pitanje je da se iz raznih razloga, uključujući tu i kraj Bušovog mandata, finansijsku krizu i agresivno ponašanje Kine, trend u gledanju elite na Kinu kreće u pravcu njenog viđenja kao problema.

Ali, šta je sa onim drugim pitanjem? Zašto je Kina problem? Uzorci prikazani u gornjim redovima nude niz odgovora. Ja verujem da svaki od autora ima u ponečem pravo: Kina je prilično zapaljiva smeša slabosti i snage, arogancije i straha. S druge strane, Kina je nejednako regulisala svoje mnogobrojne unutrašnje probleme i na taj način izazvala priličan bes domaćeg stanovništva protiv režima. Pa ipak, nacionalni ponos preovlađuje, kao i njena rastuća vojna moć. Proučavalc Kine Sjuzan Šerk (Susan Shirk) je našla najpribližniji opis tog rastućeg džina, dajući svojoj knjizi o Kini naslov Krhka supersila (Fragile Superpower) – mada bih se ja protivio terminu “supersila“.

Moj zaključak je da bi se ponašanje Kine prema spoljašnjem svetu moglo najbolje objasniti prirodom njene unutrašnje politike. Najmoćnije snage u kineskoj politici vuku i guraju tu zemlju u mnogim i različitim pravcima. Mišljenja naroda i elite se sada sastoje od neke mešavine ljutnje na režim zbog njegove korupcije, neravnopravnosti i brutalnosti; od nacionalnog ponosa; kao i od povređenog nacionalizma. Pretpostavimo da će Kina nastaviti sa svojim ekonomskim rastom koji će joj omogućiti modernizaciju vojne moći – ta mešavina snage i slabosti, ponosa i straha daje nepredvidljivu i potencijalno opasnu Kinu, naročito na putu ka mogućem burnom i suparničkom procesu nasleđivanja vlasti u 2012. godini.

Autor: Danijel Blumental

[You must be registered and logged in to see this link.]

На крају Западног Пута - млади у "чељустима Нихилизма"



Данашња западна и, како саму себе назива, посг-хршпћанска цивилизација - која на крају XX века остварује планетарну доминацију кроз суптилно тоталитарно наметање свог "меког" ('ни врућег, ни хладног' - апокалиптичког, како стоји у Откривењу Јовановом) духовно-политичког нихилизма као једине судбине - представља крајњи резултат заблудног Западног Пута, званично отпочелог Расколом 1054: побуном и одступањем Римске, западне цркве од Цркве Христове, пуноте Хришћанства као свештене историје спасења.

Тај Раскол је представљао фундаментални раскол у бићу Европе као хришћанске цивилизације, и говор саморазградње западног хришћанства и секуларизације Запада, која се окончала у крајвем анти-хришћанском нихилизму ("Бог је мртав") и "западној пропасти" (која се већ десила, јер сам "пост-хришћански" Запад јеста та пропаст), што представља заједнички увид најумнијих православних промислитеља Западнога Пута, од Ф. М. Достојевског и К. Леонтјева, преко Св. Николаја Жичког и Преп. Јустина Ћелијског све до о. Г. Флоровског и о. А. Шмемана.

Рушећи метафизичку катедралу западног хришћанства снаге "хуманистичког" Запада су, на крају, "убиле Бога" на Западу и у западном човеку, интегришући остатке западног хришћанства у свој тоталитарни секуларизам-нихилгоам, што се на крају Западнога Пута институционалгоовао као "Нови светски поредак", Крај Историје и почетак изврнуте, секуларне "есхатологије", тј. планетарно-тиранске утопије хиљадугодишњег царства човечијег "под сунцем сатане", коју Запад "заснива" у крви, глади и јауку хришћанских и других народа. (Србски Православни народ је ту васеленску прелест и то зло, за пет ратних година 1991-1995. и ратне 1999. године, током 77 дана и ноћи кукавичког НАТО-вског „ваздушног линча" поново, итекако искусио у својој крви, зноју и сузама, у гробовима своје дечице!).

Млади западне цивилизацнје - а не заборавимо да и наша, србска омладина, и то је чињенично стање, у великој већини, данас припада Западу и јесте западна омладина! - рађају се и почињу да живе управо на крају тог западног суноврата ка Апокалипси. Они се, како веле аутори ове књиге (парафразирајући мисао свог духовног учитеља о. Серафима Роуза), рађају у самим "чељустима Нихилизма".

Али, то више није онај "стари" и, рекло би се, "идеалистички" нихилгоам "превредновања вредности" и критике метафгоички истрошене "хришћанске" Европе XIX века, већ је то данас "нови" и "пунолетни", у својој апокалиптичкој раслабљености "сазрели" нихилизам, који у тој мери прожима све, и споља и изнутра, да - како вели о. Серафим у својој студији Нихилизам - "више нема фронта на коме би му се могло супротставити, а они који су уверени да се, ипак, боре, оружјем, које се, на крају, окреће против њих самих".

То је нови, фундаменталистички, злодуховни (богомрзачки и човекомрзачки) и анти-онтолошки Нихилизам који - претварајући човека Божијег у ствар, у робу, у рад, у секс, у моду, у тржиште, у гласање, у порез, у људско право, у политичку коректност, у информацију, у број, у безличног Интернет-наркомана, у логораша и капоа глобалног конц-Дизниленда, у кукавички медијум Зла... речју, у своје средство и свој објекат - ништи само његово биће (исисава му и распршује ипостас), као и биће саме историје, бришући границу не само између добра и зла, већ између бића и небића, живота и смрти, притом, наравно, претварајући све(т) у зло, смрт и не-биће, у "место кога нема". И та "остварена утопија", тај институционализовани Нихилизам, тај мистички слом историје, тај глобални тријумф самоприкривеног Зла - које се "оваплотило" кроз институције и "нестало", јер је постало свудаприсутно и свеобуимајуће! - данас се еуфемистички зове "амерички (западни) начин живота" и та утвара је проглашена за врховни идеал и идол цивилизације!

А, млади се рађају и одрастају управо у тој пропасти, на том апокалиптичном хоризонту западног Нихилизма-Американизма, који себе проглашава извором спаса и коначним рајем на земљи.

И без обзира да ли су то западне ТВ-серије попут "Династије", "Беверли Хилса", "Чувара плаже"(Bay Watcha) или, пак, "Твин Пикса", "X Files"-а и „Millenium"- а (које пропагирају високодизајнирани нихилизам-сатанизам "Америчког сна") или, пак, домаће као што су "Бољи живот" и "Срећни људи" (које пропагирају простачки нихилизам-сатанизам "југо-комунистичког сна") пропаст је иста, бесмисао исти, смрад духовне смрти - исти: нигде среће, нигде човека, нигде не само бољег, него живота уопште...

По тој "долини сене смртне" и потрошачко-гласачке мраволикости савремена омладина тражи своје боголико лице и лице Другог у коме би могли препознаши Лице Бога Живога и спасење своје. И нека никога не чуди, како то аутори ове књиге наглашавају, шго се младима на крају Западног Пута, тој, од утробе матерње, намученој "деци апокалипсе" жедној откривења истинског Живота, тој "генерацији Икс" у суновратној потрази за изгубљеним идентитетом, жељној Истине и Заједнице, коса на глави диже од самог помена речи као што су "религија", "црква", "бог", "морал", "хуманост"... речи које је Запад апокалиптики истрошио и обесмислио.

То поколење "бунтовника са (најјачим могућим) разлогом" својом младалачком душом, којој је Бог Живи дао да не трпи никакву лажност, врло добро осећа да су данашњи Запад и читава његова цивилизација постали место сваке Лажности: лаж-религије и лаж-цркве, лаж-проповеди о лаж-богу и лаж-моралу и лаж-људскости... Све је постало лаж у свету који је - одступивши од Бога Истинога - душу своју обукао у Лаж.

Коме веровати у цивилизацији чија је "најрелигиознија" земља управо - Америка, тај апокалиптички пијемонт планетарног Њу Ејџа, новосветског политичког и религијског екуменизма, са својих 3000 (!) "хришћанских" секти... (од апокалиптицистичких неуротика који се самокастрирају или врше колективна самоубиства до телевизијских "проповедника"-превараната и оних "ревнитеља" који своја лаж-јеванђеља "шире" сексуалним завођењем...), када се зна да та "најрелигиознија" земља света у исти мах јесте и најсекуларизованија тј. најбезбожнија: империја најфундаменталистичкијег и најподмуклијег секуларизма и безбожја у историји, оног секуларизма који је, како увиђа о. А. Шмеман, успео да секуларизује сам појам "религиозности" и претвори га у своје оружје, јер је, уствари, сам постао "религија" Новога света, тако да метастатичка експлозија "религиозности" и "духовности" на Западу, уствари, представља доказ коначног тријумфа против-светодуховског Секуларизма.

Срчана књига, која је пред нама, написана је у тој и таквој Америци, у епицентру западног "религиозно"-богоборног хаоса, у епицентру "западне пропасти"- која се безумно дичи својом планетарном таштином над таштннама, својом свемоћном науком и технологијом, својом обоготвореном Демократијом и Хуманизмом, својим блештавим метрополама и Олимпијадама, својим милионским геј-журкама и заштитом животињских права, својим злочиначким Судовима за злочине и неправедним Судовима правде, својим Министарствима одбране која организују геноцидне агресије и својим мировима горим од најгорих ратова прошлости... Ова књига-жишка, тихим гласом сведочења двојице монаха - који су и сами претходно прошли крсни пут свеспаљујућег очајања у суочењу са одсутним Богом, и истинотрагатељске побуне, контракултуре... - и њиховим, рекло би се, новокатакомбним позивом на хришћанску побуну, зажиже, у западној мрчави данашње историје, воштаницу вере православне, подобно првим Хришћанима који су - наоружани само својом вером и само бесмртном спремношћу да сопственом крвљу запечате своју љубав према Христу Распетоме и Васкрсломе - кретали на царство овога света, и сву његову лажност, и сав његов гламур (ђаволску помпу – pompa diaboli), и све његове војске, и сва његова недела...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Лажне побуне против лажнога света



Живот младих на западу је, на крају XX века, постао нихилистички rage against, "бес против" - друштва, школе, породице, културе, обичаја, ауторитета, себе, самог живота... низ бесова против лажности, испразности, беживотности секуларне цивилизације и њених површних вредности, које не могу да утоле младалачку жеђ за истинским животом, пунотом, смислом и свеобухватношћу. Тај онтолошки "rage against", у својој основи, јесте уствари вапај индивидуе за личношћу, за идентитетом и изгубљеном заједницом (отуда и сва та безбројна и масовна окупљања младих, журке, рок-концерти, одлажење у кафиће и пабове...). Али, авај, та побуна пречесто завршава у крајњој аутодеструкцији: изражавајући заједнички очај урбане обезбожене србске омладине, једна београдска андеграунд-група пева - "Ако ме волиш, помози ми, пуцај ми у чело".

"Хоћу да проживим један дан у коме нећу бити постиђен, у коме нећу бити ван себе", шапутао је - у име "деце апокалипсе", у име растрзаних несигурношћу, усамљеношћу и тешкоћама одрастања у апсурдном свету, који је прогласио Ништа за свој онтолошки мото - трагично преминули амерички глумац и један од легендарних западних "бунтовника без разлога", Џемс Дин. Трагедије Џенис Џоплин, Џима Морисона, Џимија Хендрикса, Елвиса Прислија, Јана Куртиса и других "живих легенди" контра-културе... све до Курта Кобејна (лидера култне фупе "Нирвана", који је окончао живот најтрагичније - самоубиством 1994.) и реакција младих на те трагедије (после Кобејнове смрти велики број београдских аутобуса и зидова био је исписан графитима, којима су млади показали да Кобејнову трагедију осећају као своју: "Курт, волимо те!", "Заувек, са тобом, Курте!") представљају и потресно и застрашујуће сведочанство о господарењу Нихилизма над судбином младих људи свугде у свету.

Но, контра-културна побуна против бесмисла обезбожене цивилизације, будући без упоришта и оријентира (јер је хришћанска побуна једина истинска побуна у свету "у коме нема ничег новог под сунцем" у коме је "човек увек на губитку") неизбежно и сама постаје део "система", "дупло дно" исте нихилистичке цивилизације и канал за контролисано пражњење (канализационисање!) истинотрагатељске и стваралачке енергије младих. Тако је контра-култура (рок-култура) - преставши да буде оно што је, с почетка, хтела да буде "провокација и револт против естаблишмента" - сама постала један од најважнијих естаблишментских фактора нихилистичке цивилизације.

На маркици фармерки RIFLE пише: "Ово је медиј који поништава расне, културне и полне разлике". То је дефиниција контра-културе која, на крају XX века више није никаква побуна, већ медиј за мундијалистичку униформизацију, девитализацију и подмуклу интеграцију младих у Нови светски поредак. Контра-култура је постала планетарна "поп(уларна) култура" и, таме, главни медиј планетарног инжењеринга душа младих људи ("рок"-, тачније "поп"-сиротиње раје), чији је циљ да се што више младих умрежи у енергетско поље глобалне Апостазе, да се што више младих душа претвори у медиј, у проводник анти-богочовечанских енергија, којим Нови светски поредак енергизира и растаче богочовечанску историју. "Контра-културалност" је, дакле, постала норма и једна од компоненти political correctnes (новосветске морално-политичке подобности) тј. интегрисаности младих у Нихилизам, по много чему, демо(но)кратске цивилизације. Лидери контра-културе су некада себе називали "пророцима побуне", а данас - на стратешком плану гледано - одрађују посао добро плаћених амбасадора Новог светског поретка и бескрупулозних менаџера духовно-политичког Њу Ејџа (што, упечатљиво, показују кич-спектакли доделе годишаих награда МТV-ија ).

Одрастање уз Музичку телевизију - МТV (а код нас и уз "Палму", "Пинк" и "Кошаву" - тај медијски „Бермудски троугао" радикалног ништења и ишчезавања србског православног и заветног идентитета!) трагична је судбина ове генерације. МТV-ију би позавидео и најгори бољшевички агитпроп: милијарда људи свакодневно добровољно хрли пред телевизоре да јој се испира мозак и душа, милијарда људи се свакодневно "причешћује" идеологијом МТV -глобализма (који дозирано, али све отвореније пропагира голи сатанизам, што својим рекламама што спотовима, какав је на пример, спот "Until It Sleeps" групе Metallica, који представља најбестидније хуљење на Христа Распетога, и у коме демони гађају јабукама неку сподобу закачену за "крст", док приказани сатана гута живе људе). Може се, чак, рећи да МТВ представља коначно остварење сваке контра-културе XX века, остварење њених крајњих могућности: планетарни медијско-политички караказан, у коме се све "етно"-посебности ефикасно униформизују у јединствену музику-пројект-идеологију ("ирска", "шпанска", "руска", "латiноамеричка", "афро", "индијска", "јапанска"... поп-музика и култура јесу - једна иста наднационална, мундијалистичка музика и култура). МТV све контра-културне "бунтовнике" крчка и - затупљујући их до граница духовно-политичке обамрлости - претапа у пасивне екранске потрошаче и зависнике МТV-тржишта, у малограђанске поданике колективног "западног сна (који је, с наличја, увек ноћна мора!)", у планетарну поп-омладину "без својстава" - атеистичку, анационалну, аполитичну, апатридну.

Опште је већ место да комунизам није успео да уништи дух Руског народа за седамдесет година своје тиранске окупације, али да је „мека" демократска најезда МТV-ија, џинса, "Кока-коле", "Спрајта", "Марса", „Мекдоналдса" (однедавно и "Планете Холивуд"- новог, још "америчкијег" планетарног ланца америчких ресторана) и Мајкрософта у томе, нажалост, успела и то за само пар година "Перестројке" и " демократске транзиције". Да је МТV брутално оружје у рукама елита Новог светског поретка сведочи и његов отворено анти-србски медијско-политички ангажман током рата у Западним Србским Земљама 1992-1995 (нпр. ТВ-спот мундијалистичке групе 4-2 "Сарајево 1995.")

Џон Ленон је, на врхунцу светске популарности "Битлса", изјавио: "Сада смо популарнији од Христа" (а, у наше дане, певач "култне-групе" Оејзис /Oasis/ Л. Галагер, епигонски: "Ми смо сада већи од Бога"), изричући, заправо, тиме исгину о рок(поп)-култури као оруђу западног "плишаног" рата "за душе и преотимање верника" (који су комунисти негда крваво водили у својим револуцијама).

У истом духу председник Међународног олимпијског комитета X. А. Самаран, 25. јула 1996, у време Олимпијских игара у Атланти, изјављује за Олимпијски комитет и (мундијалистички) олимпизам уошите: "Важнији смо (=моћ нији) смо од римокатолицизма (тј. за западваке - од Хришћанства). Безбожна телевизија и филмска индустрија, музика и забава, мода и спорт: то су, данас, најмоћнија цивилизацијска средства за злодуховно анестезирање и амнезирање душа младих широм света.

Побуна младих је, у основи, побуна против лажнога света. Али, без Христа та се побуна и сама претвара у лаж. Бес младих је, у основи бес против бесмисла секуларног живота. Али, без Христа се тај бес неминовно и сам претвара у бесмисао. И не само то, већ се побуна против лажности корумпиране цившшзације, која проповеда "хуманистичке" (се-куларизоване хришћанске) вредности, а живи супротно њима - по логици сатанског окретања свега против Бога и човека - претвара временом у бес управо против Истине, Љубави, Лепоте, Радости... и у крајњем исходу, против Христа.

А Без Христа нема пута ка смислу и истини. Без Христа свака буна против ропства и зла, неумитно постаје умножавање зла и ропства. Без Христа нема нзлаза из безизлаза палог и падајућег света. Кроз одложено самоубиство наркоманије млади неће пронаћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз окултизам као духовно самоубиство неће пронаћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз опустошење секса (промискуитета) неће наћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз идеологизовану МТV-културу, која није ништа друго до прљави планетарни бизнис, у којој се некажњено тргује душама милиона младих, неће наћи изгубљени идентитет и заједницу. Кроз насиље, коме прибегавају да би се ослободили унутарњег очаја и ауто-агресивносги - неће наћи изгубљени идентитет и заједницу.

Све су то лажни путеви и против-заједнични симулакруми заједнице, који уствари цементирају Отуђење, Самоћу и Умирање у младима, претварајући оно што је највредније у њима, њихову храброст и слободу, у оруђе њихове пропасти и самоуншитења.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Хришћанска храброст у кукавичком свету



Оно на шта књига Деца апокалипсе позива младе јесте да своју храброст и своју слободу искористе на истински начин: да своје "бунтовншптво без разлога", претворе у побуну са хришћанским разлогом - да више не страдају у неистини, већ да, покајањем, ступе на пут страдања за Истину Христову, за Христа Богочовека у свету пост-хришћанском.

Постати Хришћанин значи: имати крајње храбрости да се свет погледа из праве перспективе - из оне из које га је видео наглавце распети Апостол Петар; значи: пристати на хришћански подвиг разапетости наглавце у изокренутом свету, јер је то једини начин да се Небо, Царство Божије види као есхатолошки Завичај и Темељ човеков - као истина, мера и циљ човековог живота на овој земљи.

Улазак у Цркву, као започињање хришћанског живота, јесте корак са судбинским и вечним последицама, јер хришћанска позиција у свету је од почетка била ситуација радикалног сукоба са светом: све што су рани Хришћани мислили, говорили и чинили искључивало се са паганском цивилизацијом у којој су сведочили Христа.

Исто је и данас: хришћански живот захтева крајњу храброст иступања против већине, против обичаја и традиција овога света, против целога света и целога пакла (кога се одричемо на Крштењу!). Први јуриш те страшне хришћанске битке јесте покајање као чин вере и мистичке храбрости да се, у ризику слободе, искорачи из порочног круга пропадања, да се стане насупрот стихији палога света, држећи се за Божију руку, да се закорачи у Празно са вером да Господ прихвата оне који падају.

Аутори књиге кажу: ако хоћете живот који не умире, имајте храбрости за Бога у богоборном свету - јер духовна "храброст је прва врлина, без које су друге врлине немогуће" - имајте петљу, станите на ту одсудну црту, и побуните се, али истинском побуном Христовом. Будите живи, будите друкчији од мноштва живих мртваца који у поворкама пропасти, по монотоном такту греха, лилипутански и кукавички марширају ка Смрти.

Учините тај подвижнички искорак живота - ка Животу Који не умире, ка Христу, јер једино Христос даје вечну слободу и достојансгво, које вам нико одузети не може.

У цивилизацији у којој богоодступништво, нецрквеност, кукавичлук, гордост, лажност, обезличеност, неверност, похота и егоцентризам владају као норма, није храброст бити још богоодступничкији, нецрквенији, кукавичкији. гордији, лажнији, обезличенији, невернији, похотнији и егоцентричнији од других, већ напротив - на саблазан и лудост свима од овога света - трудити се да се, кроз обнову духа неустрашивог, мартирског Хришћанства - буде што богослужбенији, црквенији, храбрији, смиренији, истинитији, вернији, целомудренији и саможртвенији, угледајући се на хришћанске Светитеље, те свете ратнике и бесмртне јунаке битке за личење на Бога и за живот вечни са Bogom.


Истинољупци Божији: последњи ће постати први!



Ако погледамо сваког од Светих, видећемо да је сваки од њих, на овај или онај начин, био презрен и одбачен од света: св. Антоније Египатски - монах без икаквог светског образовања, св. мученица Евдокија - бивша блудница, св. Мојсије Египатски - бивши друмски разбојник, св. Ксенија Петербуршка -јуродива и одрпана бездомница коју су гађали камењем, свети Пајсије Величковски - прекинуо школовање ради истинитијег трагања за Христом; св. Герман Аљаски - презрен јер је бранио сироте, крштене аљаске домородце од осионих руских досељеника-"православаца"; старац Михајло - сироче и фабрички радник, старац Гаврило - живео као просјак, на смрт пребијен због тога што је запалио плакат са ликом вође револуције, св. Јован Шангајски - полујуродиви прозорљивац, који се лоптао са децом, ходао бос и коме је, због укочене вшгаце, истицала пљувачка с краја усана; св. новомученик Нестор Руски - проблематичног понашања у младости и одбачен од сопствене породице, о. Серафим Роуз - бивши ничеанац, алкохоличар и зен-будистички боем из Сан Франциска.

Одбацивани од друштва, од мудраца, "угледника" и богаташа овога света (који, задовољни својим земаљским статусом, по правилу, не чују позив Христов!), и од сопствене породице, па чак и од "званичних" црквених власти... - то су били истинољупци Божији, Свети кроз сву хришћанску историју. Како су мудро сачинили овај мали цветник покајништва аутори ове књиге! Јер управо то је оно што је најпотребније "деци апокалипсе" - младима данашњице: да виде да и последњи могу да постану први - покајањем!

Да виде како Бог љуби и васкрсава последње из овога света који се одазивају на Његов позив, јер је и Сам био као последњи у овом свету... Да виде да није Ништавило оно које има последњу реч под сунцем и звездама Божијим: да је последња реч о човеку и историји - Реч Бога Живога, Који заволе човека до крсне смрти Своје! Да виде да увек постоји шанса за тај корак од бездна палости до Лица Божијег и Загрљаја с Богом! Тај један једини и најсудбоноснији корак човеков, који - како су говорили Оци - највећег грешника дели од највећег светитеља: корак покајања као малог васкрсења у Руци Господњој.

[You must be registered and logged in to see this link.]

"Деца апокалипсе" ће постати деца Цркве - деца Откривења



Деца без детињства, из разведених бракова, од родитеља алкохоличара, тучена и силована, сирочад, бескућници, млади без младости, "неприлагођени", хероји улице голубијег срца, деца самоубице, девојчице које се још играју луткама - проститутке и малолетне мајке које проституцијом издржавају своје новорођенче, деца интелектуалаца и бизнисмена - наркомани и алкохоличари, очајници из елитних школа и квартова... - а свугде, из свег тог ужаса, избија стално један исти вапај: "Празни простори, зашто живимо?" ("Empty spaces what are we living for?), ми који смо "пуни Ничега" (full of Nothing) у свету Ничега (world of Nothing); и увек једна иста Чежња: ја сам онај "who wants to live forever", који жели да живи заувек јер "God knows, I want to break free" - "Бог зна колико желим да се ослободим" (од свег тог Апсурда).

О, када би само сви они милиони младих широм света, који су певали и певају истоимене и сличне песме као химне своје, свесне или несвесне, чежње, знали колико Бог Живи жели да се Његова дечица свугде ослободе слободом којом их је Он већ ослободио.

И зато је потребно да музика "деце апокалипсе" буде заглушујућа: да заглуши хук бесмисла у костима и отисне до Неба нечујни крик за смислом, и зато је потребно да боли та "уметност" њихова, сурова и сирова, али из крволиптећих сржи, јер изражава бол битовања у нихилистичком свету и чежњу да се " поживи бар један дан без стида", јер покушава да иде до краја, јер је пореклом из исте неисцелне туге човекове за Небесима, коју чујемо и у Баховим "Пасијама" и "Хоралима".

Ко ће да одговори на ту очајничку жеђ "деце апокалипсе" за истинским животом, жеђ која постиђује нас који се зовемо Хришћани? Ко може да је утоли, да зацели ту рану посред срца, то отимање младости од кала ка Небесима, то хватање за сламку и тај ужас тоњења, та ведра и страшна интермеца у окрутној какофонији палости, то грозничаво противљење "окретању земље око сунца, које мрви наше кости", како је певао дивни и трагични србски песник Бранко Миљковић.

Само Христос, Син Божији и Син Човечији, Који зна како је страшно бити човек, и бити сам, и плакати у тами, и бити издаван и од пријатеља и убијен од непријатеља. Младима последњих времена - онима који се, јер "немају човека", обраћају, у свом апокалиптичичном "Злочину и казни", за спас чак и блудници, безименој Соњи Мармеладовој Краја Миленијума (као у песми "Sister of Night”: "Загрли ме, дрхтим, исцели ме!" – Depeche Mode, Ultra 1997.) или онима који, попут Курта Кобејна Nirvana) у најстрашнијој не песми, већ крику XX века - „Endless Namelles" („Бескрајно безимено"! = а то је уствари - смрт, ад!) из дубина безизлаза, са најдоњег, пред-адског дна своје трагачке потраге за Смислом, вапију немуштим вапајима који не стају у речи, а спаљују срце! - таквима је неопходан цели и пуни Хритос, "Бог Који плаче", Онај дивни Син Човечији, Коме су „грунуле сузе" за мртвим и од труљења већ усмрђеним пријатељем Лазаром, Који штити жену ухваћену у прељуби која дрхти пред убилачком руљом, а не окамењени Христос из окамењених моралистичких придика религиозних чистунаца... Христос Који се поново распиње свугде тамо где је младим људима најгоре, где су понижени и увређени, дрогирани и пијани, изранављени и болесни на смрт, у метафизичкој студени техно-транс и рејв-журки, у сивилу поправних домова и урбаном паклу (Драгојевићевих) „Рана“ – то је Христос „деце апокалипсе“, у Кога се надамо да нас неће оставити ван Цркве Своје.

Сваки млади човек – бунећи се против света који се побунио против Бога – у суштини трага за Царством Небеским. Оно што му је неопходно јесте живи пример, а не празна и сува прича. Младима су потребни, пре свега, свештеници као пламен и епископи као огањ, који својим личним примером могу да их покрену из "монотоније зла" у којој живе, ревнитељи за којима се може кренути у страшну борбу за живот вечни. Младом човеку треба блага хришћанска рука, а не придика и шамар. Треба га подстаћи да се бори као храбар човек, а не сахранити га унапред тиме што ће му се предочити његова свегрешност и свеништавност (као да он, из свог нихилистичког искуства, већ не зна да је све - ништа у паломе свету). Јер сви греси овога света ништа су пред Господом и Његовом милошћу. Или више верујемо у насиље греха и зла, него у силу Господњу? Па зар грех Марије Египћанске није био толики да ое сама твар побунила и блудница, будући свеоскврњена, није могла да прође кроз скамењени ваздух и уђе у храм, али је зато Бог Спаситељ - хитар на спасење човеково - ушао у њено срце и спасао је. И то је императив хришћанске мисије младима у савременом свету.

Где су места те мисије? Тамо где је живот младих: у школама и диско-клубовима, на журкама и улицама, рок-концертима и утакмицама.

Јер, заиста, где се умножи грех, ту се умножи и благодат Божија, надахњује нас св. ап. Павле. Где се умножи мрак, ту ће Бог светлошћу Лица Свога обасјати Своје љубљена чеда.

Како младом човеку оглувелом за сваки смисао, лепоту, радост и наду рећи реч јеванђелску, реч Смисла, Лепоте, Радости и Наде, а да је он, у својој огорчености, не пречује или, са цинизмом, не одбаци? - питање је које поставља ова књига. Опште је место да моралистичка реторика просечне свештеничке проповеди виси у ванисторијској магли, светлосне године удаљена од суновратне драме младога човека, од његовог живота разапетог између очајничке жеђи за истином и свеопште лажности, жеђи за истинском љубављу и пустоши промискуитета (и физичког и душевног), потребе за живодајном нежношћу и немилосрдне грубости, која је постала услов опстанка у свету који се, како вели песник, "у ад претворио". Која је то реч и како она мора бити убедљива (проживљена) да би могла да допре до срца младог човека коме је све ништавило већ прошло кроз душу, оковану у огорчено безнађе пгго више не жели ни наду?

То мора бити жива реч о Христу Састрадалном, о томе да је и данас жива истинска хрншћанска вера Православна и Црква Христова као богочовечанска Заједница у којој човек проналази свог Оца Небеског, своју бесмртну браћу и сестре, и себе бесмртног, свој прави идентитет, свој Завичај, свој Дом, свој Мир и Радост у Духу Светоме. То мора бити реч да је жива Црква која је победила свет, поставши његово спасење: Црква као топлина и брига и љубав и загрљај Бога Који главу сваког Свог човека посусталог од таине, греха и зла спушта на Своје крило да одмори од умирања Своје уморно чедо, Бога Који се свагда изнова "враћа у Рим (овога света) да буде још једном разапет" за Свога човека.

Ернесто Кардинал, контроверзни песник савремене латиноамеричке трагедије, испевао је потресну песму хришћанскога састрадања "Молитва за Мерлин Монро", која почиње овако: "Господе, прими ову жену познату у целом свету под именом Мерлин Монро,/ мада то није било њено право име,/ (а Ти знаш право име те сиротанке коју су силовали у деветој Години,/ оне мале продавачице која је у шеснаестој хтела да се убије,/ која сада стаје пред Тебе без икакве шминке, сама као астронаут суочен са свемирском ноћи...".

Реч хришћанске проповеди "деци апокалипсе" мора почињати као састрадална молитва за "децу апокалипсе", а наставити се као позив на покајање као хришћанску побуну и, коначно, као позив на најсудбоноснији корак у животу човековом - на крштењско одрицање од сатане и сједињење са Христом, тј. на излазак из пропасти западне апокалипсе и улазак у Цркву као почетак Откривења и Царства Божијег, као почетак "последњих времена" Спасења.

И, на крају, рецимо да књига Деца апокалнпсе н њихова хришћанска побуна проповеда ту васкрсну веру: да је наш Бог - Бог Живи, Бог Који спасава управо оне што су криви и оне што су у пропасти; Бог Који у сваком човеку - ма колико било грехом унакажено лице човеково - увек види ону есхатолошку лепоту истинскога сина Божијег; Бог Који је на Крсту умро за живот свакога човека до краја историје, да може да се покаје и васкрсне сваки човек... Јер Христос се јавља као Спаситељ пропадајућима тамо где је пропаст најдубља, и даје наду где је људско безнађе најкрајње, и притиче у помоћ где је људско беспомоћје најстрашније. Бог Марије Магдалине и Марије Егићанке, покајаних блудница, Бог Мојсија Етиопљанина, покајаног убице и разбојника, Бог мученика Ардалиона Глумца, покајаног ругатеља хришћанским Мученицима... Бог хорова покајаних грешника, који светле као најсјајнији златокрузи на иконостасу свештене историје спасења - то је наш Бог, Бог "деце апокалипсе", која ће неустрашивим покајањем и неодступним хришћанским животом у Цркви постати "со (данашњем) свету".

Да "деца апокалипсе" заиста постају "деца Откривења" и "со свету" сведочи и случај Растка Лупуловића, бившег београдског глумца (Атељеа 212 и ЈДП-а, награђеног за улогу Вање у представи "У потпалубљу" на прошлом Стеријином позорју) који је - прошавши, као београдско дете, глумац и рокер (члан београдске рок-групе "Канда, Коџа и Небојша") кроз таму урбане "србске" апокалипсе данас - крајем лета 1996. ушао, као искушеник, у тиху светлост Високих Дечана србских, на следећи начин објаснивши своју одлуку да крене стопама имењака принца Растка Немањића: "У нашој аутентичној православној духовности и култури, пронашао сам одговоре које нисам нашао у рокенролу, џоинту и алкохолу".

"Омладина србска је била прва добровољачка војска Христова у Српском народу. За њом су следовали старци, а тек онда кнежеви", говори о путу Србства ка Хрисгу свети владика Николај. Пут младог Растка, будућег Св. Саве Србског и младог Св. ђакона Авакума Београдског - који су, малтене пре сопственог пунолетства, изрекли пуну, богочовечанску истину о хришћанском Србству и црквеном начелу србске историје - јесте и пут и задатак србске омладине.

Предањски задатак данашњих младих Срба је да се - угледајући се на своје Свете Претке, подмлађујући се бесмрћем Небеске Србије и узимајући личнога учешћа у саборној тајни Србскога Завета - боре за своју Цркву и своју Отаџбину, пружајући отпор Западном Злу где год се може и како год се образно може, одабирајући увек пут светосавски и светолазарски, а никада пут бранковићевски и доситејевски, и увек пут Цркве од Истока, а никада пут света од Запада, и увек пут добровољног предњачења у богољубљу, црквољубљу и отаџбинољубљу.


[You must be registered and logged in to see this link.]

"Геополитика": Дигитални алкатраз
Friday, 17 September 2010

ДИГИТАЛНИ АЛКАТРАЗ



Издавачка кућа „Xenia“ објављује на француском тржишту књигу о шпијунажи на интернету

Аутор књиге, млади швајцарски адвокат Себастијан Фанти, прочуо се успешним судским сукобима са фирмама за надзор корисника интернета и њиховим моћним налогодавцима из света филма, музике и – порнографије. За неколико година је постао светски стручњак за виртуелно ратовање кога консултују и многе владе.

Овог пролећа издавачка кућа „Xenia“ објављује на француском тржишту књигу „Дигитални Алкатраз“, авангардни документ о једном још слабо познатом виду ратовања: шпијунажи на интернету.

Аутор књиге, млади швајцарски адвокат Себастијан Фанти, прочуо се успешним судским сукобима са фирмама за надзор корисника интернета и њиховим моћним налогодавцима из света филма, музике и – порнографије. За неколико година је постао светски стручњак за виртуелно ратовање кога консултују и многе владе.

Фантијева кампања против најмоћнијих фактора на интернету кренула је од невероватне констатације: у циљу заштите ауторских права од пиратског скидања филмова и музичких комада, одређене фирме су се упустиле у систематско, тајно и, наравно, илегално њушкање по рачунарима корисника, и дужних и недужних. Из тако бачене електронске мреже њушкала пребирају улов, кривце које подвргавају простој уцени: плати или те пријављујемо!

„То Вам је као кад би неки приватник поред путева поставио своје радаре па уцењивао возаче“, сажима адвокат. Укратко: „истеривачи правде“ далеко су опаснији од „илегалаца“ који ради ситне уштеде скидају пиратске садржаје по интернету. А то може да буде свако.

Захваљујући истрајности Себастијана Фантија, велики трустови за аудио-визуелну разоноду по први пут су се нашли на танком леду, а грађани почињу да схватају каквим се ризицима излажу самим присуством на мрежи.

У књизи са поднасловом „Интернет можда и није затвор... но да ли смо сачували кључеве?“, Фанти тек почиње да одмотава клупко новог сајбер-робовања. Већ има и крупније звери на нишану: друштвене сајтове који укидају приватност свих корисника – па и тргују њом. Од којих је најпознатији, наравно, Фејсбук...

Откуд тај наслов: Алкатраз?

- То поређење се само наметнуло. Интернаути (корисници интернета) мисле да се ту налазе у слободном простору, а у ствари су подвргнути још строжем надзору на нету него у стварном животу. Стално понављам да сте у мањој опасности да почините преступ у дневном животу него на мрежи. Људи се не пазе, и то их понекад води у клопку. Добар пример тога је меморија интернета. Људи могу да забораве Ваше речи, али интернет никада. Он има феноменалну меморију која се све више развија, упоредо с капацитетима складиштења података.

Какве су технолошке процедуре нарушавања приватне сфере, и ко их конкретно спроводи?

-Ради се пре свега о гигантском прикупљању података, нарочито IP адреса тј. шифри које идентификују сваког корисника на интернету. Фирме које функционишу по целој Европи, а пре свега у Швајцарској, створиле су бизнис управо око тога. Оне прикупљају податке о појединцима па их препродају власницима ауторских права који упошљавају адвокате како би наплатили одштете.

Како грађани могу знати да их надгледају? Шта треба да чине уколико им се то деси?

-Когод стекне утисак да га неко надгледа, може да код тог неког тражи приступ својим личним подацима. Уколико му се тај приступ ускрати, он може да покрене судски поступак. Најчешће сазнајете да вас шпијунирају онда кад неки власник ауторских права тражи да платите надокнаде. У том случају ваља одлучно одбити и одмах се обратити адвокату.

У којој мери те нове технологије већ утичу на људско понашање, на личном и друштвеном нивоу?

-Сви сада имамо два живота: стварни и виртуелни. Последице свог деловања у стварном животу брзо и јасно схватамо. Али у виртуелном свету те последице су још веома слабо познате. Знамо на пример да право на заборав више не постоји и да ћемо морати да одговарамо за своје речи и дела готово унедоглед. У таквим околностима постаје апсолутно неопходно бити беспрекоран и неухватљив. Грешке се плаћају у кешу, и доживотно. Зато: опрезно!

Какву нам будућност припремају ти непрестани напади на личну слободу и приватни живот?

-Будућност у знаку надзора и све веће инфантилизације. Кад год неко буде починио нешто што је легално или морално кажњиво, биће укорен као мало дете. Самосталност и одговорност ће ишчезнути, сем ако се корисници интернета не побуне и не затраже право надзора над развојем интернета.

Слободан Деспот

Alcatraz numérique, Xenia, 2009.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Нова римска империја

Глобални светски пројекат, Линдон Ларуш амерички економиста, назвао је „установљење Нове Римске империје“. Темељ овом пројекту постављен је у периоду 1989 – 1999. После пада СССР и уједињења две Немачке. М. Тачер, Ф. Митеран и Џ. Буш старији, наметнули су свету уједињење Нове Римске империје, тј. светске англо – језичке државе, са центром у Лондону и Њујорку.
Кључне организације које учествују у овом пројекту су ММФ и Светска банка које спроводе политику геноцида насилно истребљујући народе разних земаља. Оваква се политика сада спроводи у Русији, и Србији, и уништава суверене државе и народе.
Сличност старе и нове Римске империје Л. Ларуш види у следећом:
„У историјском развоју Европе пројавиле су се две тенденције, два основна правца: грчки и римски. Скоро хиљаду година они су се међусобно борили. Грчки правац је опредељење за хришћанство а римски за паганство“.
Зашто правимо овакво поређење и у чему је сличност старог и новог Рима?
Пре свега у уништењу суверености других држава и спровођења политичког уништења „сувишног становништва“.
Древна Римска империја, која је наследница древног Вавилона, такође је имала контролу над народима. А идеологија Новог Вавилона јесте у стварању јединствене светске државе која је контролисана из једног центра, а који има моћ да одлучује ко ће да умире а ко да живи; ко ће да се развија а ко да пропада. Светски моћници ће преузети власт над целим светом. Али, ова утопија ће се распасти на нивоу свога највишега процвата, исто као што се урушио и стару Рим. Успостављање пред крај света Нове Римске империје прозорљиво су сагледали многи свети оци Цркве Христове. „Тајновидац је у пустињи, каже аутор књиге „Почетак и крај нашега земаљскога света“ видео жену која седи на звери, пуну имена хулних, са седам глава и десет рогова (Откр. 17, 3). Ангел објашњава тајновидцу Јовану да звер показана у визији, јесте успостављање Нове Римске империје у последњем времену. (Стварање Европске уније може се сматрати једним од испуњења пророштва св. отаца; седам глава јесу седам центара моћи, оних који управљају, који су главе, можда седам најразвијених евроспских држава Г-7, а које су извесном смислу потчињене масонерији, медијима, капиталу тајних друштава и сл.).
У састав Нове Римске империје улази и десет царева. Они имају једну мисао са звери (са антихристом) и предаће му своју силу и власт, даће му на располагање своју војску (укључивање у тзв. антитерористичке коалиције у чије име ће се објединити светске војне организације), наднационалну стратегију владања путем администрације и финансија (што подразумева губитак суверене национално- државне власти). Особеност Нове Римске империје биће у њеној потпуној зависности од јеврејства.
Десет царева који ће дати власт антихристу подразумева усредсређивање власти у рукама једног човека, тј. Антихриста; а кратко време пре тога светом ће управљати „десет царева“ и светска влада: „И звер која беше и није, она је и осми, и од седморице је, у пропасти иде“ (Откр.17, 11). Антихрист ће од стране САД, једног од седам царстава, успоставити осмо, последње антихристово царство, царство звери. „И десет рогова које виде, то су десет царева који царство још не примише, него ће ка о цареви примити власт истог часа са зверју. Ови једно мишљење имају, и своју силу и власт дају звери. Ови ће са Јагњетом заратити и Јагње ће их победити, јер је Господар над господарима и Цар над царевима, и они који су с Њим, позвани и изабрани и верни“ (Откр. 17, 11-14).
Онај који задржава, то су верујући православни хришћани у Спаситеља Христа. Нпр: у борби против православних Срба од стране НАТО агресора, на бомбама је писало: Срећан Васкрс! И као што се може очекивати исто да буде рата са православном Русијом, премда можемо увидети да се тајним путевима овај рат води веома дуго.
Свети Андреј Кесаријски пише: „Звер јесте антихрист, он је осми цар; зато што после седам царева (кад светом буде владала велика седморица, прим. аутора) који ће устати да опустоше земљу, он ће изаћи из седморице; у Откровењу је указано на краткоћу времена тј. на 42. месеца, после чега ће се седам царева покорити антихристу као своме вођи“.
Читамо даље шта се каже у књизи „Почетак и крај земаљског света“: Пад великог града биће, као што је речено у Откровењу, пре зацарења сина погибли у Јерусалиму (Откр. 17, 15-17). Одмах затим, државе које ће ући у састав Нове Римске империје, предаће му своју власт, јер ће сви имати један ум и једну жељу – истребљење православног хришћанства – Невесту Јагњетову. Православну Цркву, која ће у ово време бити у последњим порођајним мукама (Откр. 12, 12).
Откровење показује да ће се учинити савез звери са лажним пророком, јер ће јеврејство и богоодступништво, на крају времена по допуштењу Божијем, имати нарочиту силу, јер ће на страни непријатеља хришћанства бити оружје (војна моћ НАТО и САД), а на страни масонерије– новац и политика.
Поприште последњих догађаја, по мишљењу тумача Апокалипсе, биће Малоазијске земље, Сиријске, Египатске, Јужно – Европске, једном речју, све области древне Римске империје.
Јован сведочи да десет царева мрзи женублудницу и уништиће је, и обнажиће је, и сажећи је у огњу. Зато што им је Бог дао у срце да испуне једну вољу и дају царство звери, док се не испуне речи пророштва Божијег. Блудницу ће, по унапред утврђеном закону, казнити управо они са којима је блудничила“.
У нашем времену све нејасноће и противречности Апокалипсе, на које су указивали свети оци, сасвим су јасне и појмљиве. САД и Израел, светска закулиса и под руководством тајних служби, а под видом страха од међународних тероростичких организација, у борби за „мир и сигурност“ треба да обаве следеће задатке: – стварање сурове диктатуре (под изговором борбе против тероризма треба људе лишити права приватности и слободе човека) стављајући под тоталитарну контролу сваког станивника земље дајући му ИНН број, тј. бројчано име звери (Откр.13, 17). – под маском праведне борбе сакрити тајну намеру САД и НАТО у уништењу Ирака, противника Израела, а главног заштитника арапских интереса у региону Блиског истока, како би Јерусалим постао престоница Израела, (а Јерусалим треба да постане престоница света). И обновити јерусалимски Соломонов храм, где ће, по Откровењу седети јеврејски месија, антихрист. -извршити последње припреме за Трећи светски рат (светски Армагедон) преузети контролу над националним војним снагама, технички формирати светску владу, која има задатак да у скоријој будућности зацари антихриста.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Rusija i Kraj Sveta

Svaki Pravoslavni Hriscanin postavljen je izmedju dva sveta; ovog, palog sveta, u kome se trudimo da obezbedimo nase spasenje i drugog sveta, Nebesa, otadzbine prema kojoj tezimo i koja nam, ako vodimo istinski Hriscanski zivot, daje nadahnuce da zivimo iz dana u dan Hriscanske vrline i ljubav.

Ali svet je previse sa nama. Mi cesto, ustvari, u sadasnje vreme obicno zaboravljamo nebeski svet. Protisak stvarnosti je toliko strasan danas, da mi cesto gubimo trag, sta nas zivot kao Hriscanski treba da bude. Cak iako prisustvujemo crkvenim sluzbama cesto i smatramo sebe "aktivnim" clanovima Crkve, koliko cesto nasa crkvenost je samo nesto spoljasnje, povezano sa predivnim sluzbama i celokupnim bogatstvom naseg Pravoslavnog Predanja, ali koja manjka u stvarnoj untrasnjoj ubedjenosti da je Pravoslavlje vera, koja moze spasiti dudu nasu za vecnost, manjka u stvarnoj ljubavi i posvecenosti Hristu, Ovaplocenom Bogu i Osnivacu nase vere. Koliko je cesto nas crkveni zivot, samo stvar navike, nesto kroz sta prolazimo spoljasnje, ali koja nas ne menja iznutra, ne cini da rastemo suhovno i vodi u vecni zivot u Bogu.



Nase vreme



Zivimo u vremenima, za koje nas je Gospod upozorio u Jevandjelju, kada ce "ljubav mnogijeh ohladniti."(Mat. 24:12), u poslednjim vremenima, kada je Hriscansko Jevandjelje, primljeno sa takvom revnoscu od prvih Hriscana, postalo samo mali deo zivota koji vodi vecina nas, umesto da bude srediste i smisao naseg zivota - sto bi zapravo trebalo i da bude, ako ostavrimo ono sto nasa vera zaista i jeste.

Pravoslavno Hriscanstvo kao plamena vera, koje se ne stidimo da je ispovedimo i imamo kao najdragoceniju stvar u nasem zivotu, je u velikom stepenu u stanju odricanja i povlacenja u svetu danas.

Ali ironicno - i dalekovido - dok izgleda da se Pravoslavlje povlaci, Rusija (ili bolje reci Sovjetski savez, ateisticki rezim, koji je porobio Rusku zemlju) napredovala je i sada ima vodeci polozaj u svetskoj istoriji naseg vremena. Stoga, ono sto se desava u SSSR-u, danas se posmatra sa velikim interesovanjem u ostatku sveta. Znacajno je da ono sto se danas desava u SSSR-u tice zivota prave Rusije - Pravoslavne Rusije. Pravoslavna obnova u Rusiji, tesno je povezana sa buducnoscu Ruske zemlje.

U XIX i na pocetku XX veka u Rusiji, pre Revolucije iz 1917. godine, postojala su prorocanstva duhovnih ljudi, koja su se ticala ne samo sto se tice dolaska ateizma u Rusiju i razdoblja krvi, ropstva, vec takodje i sto se tice onoga sto se moze desiti sa Rusijom nakon tog doba, ako se Pravoslavni Rusi pokaju za grehe, koji su izazvali to doba.

Pogledajmo stoga u ta prorocanstva i nacin na koji su oni povezani, sa onim sto se desava u Rusiji danas. Pogledajmo ne sa povrsne tacke gledista zute stampe, vec dublje i pokusajmo da vidimo nesto od onoga sta se desava u dusi i srcu Rusije, i sta bi mogli ocekivati prema tima prorocanstvima i prema nasem znanju opstih prorocanstva koja se ticu onoga, sto ce se desavati pre kraja sveta.



Kraj sveta



Ali zasto govorimo o kraju sveta? Da li mi zaista zivimo u poslednjim vremenima sveta? Zasto povezujemo zajedno buducnost Rusije i kraj sveta

Cak i svetovni pisci govore o nasim "apokalipticnim" vremenima. I zaista, problemi koji danas muce svet - iscrpljenost izvora i hrane, prenaseljenost, bukvalno cudovista koje je stvorila savremena tehnologija, a narocito oruzja sposobna da uniste celokupne zemlje il cak celukupnu civilizaciju - sve ukazuje na priblizavanje krize ljudskog roda, daleko od bilo cega sto je ovaj svet ikada video, i verovatno do bukvalnog karaja zivota na zemlji.

U isto vreme, religiozni mislioci ikazuju na cvetanje nehriscanskih pokreta u nase vreme i predvidjaju "novo doba" u kome ce "nova religijska svest" vladati umovima ljudi i staviti tacku na dvehiljadegodinju vladavinu Hriscanstva. Astrolozi upucuju na "Doba Vodolije", za koje smatraju da ce poceti oko 2000. godine. I samo priblizavanje 2000. godine dovoljno je da nadahnjuje u mnogim umovima, ideju o Novom Dobu, na neki nacin drugacije od svega ostalog u ljudskoj istoriji.

Medju mnogim nepravoslavnim hriscanima, ove ideje se vide u vidu ucenja, nazvanog "hilijazam" ili "milenarizam" - verovanje da ce Hristos uskoro doci na zemlju i vladati ovde sa Svojim Svetima hiljadu godina, pre nego dodje kraj sveta.

Ovo ucenje je jeres, osudjeno od Drevnih Otaca; ono ima svoj koren u pogresnom tumacenju knjige Otkrovenja (Apokalipse). Pravoslavna Crkva uci da vladavina Hrista i Wegovih Svetih, kada je ]avo "svezan" za hiljadu godina (Otk. 20:3), preiod u kome zivimo, celo razdoblje (1000 kao broj simbolizuje celinu) izmedju Prvog i Drugog Dolaska Hristovog.

U ovom preiodu, Sveti zaista vldaju sa Hristom u Njegovoj Crkvi, ali to je misticna vladavina, koja nije odredjena nikakvim spoljasnji, politickim ukusom, koji mu hilijasti daju. Djavo je zaista svezan u ovom periodu - t.j. ogranicen u ostvarenju svoje zle volje protiv covecanstva - i verni koji zive zivotom Crkve i primaju Svete Tajne, zive blagoslovenim zivotom, pripremajuci sebe za vecno Carstvo Nebesko. Nepravoslavni, koji nemaju Svete Tajne i nisu okusili istinski zivot Crkve, ne mogu razumeti ovu misticnu vladavinu Hrista i zato traze politicku i spoljasnju vladavinu.

I tako, buducnost sveta, u kojoj ce Rusija ocigledno imati sredisnju, glavnu ulogu, povezana je sa idejama ili kraja sveta u fizickom smislu, ili kraja civilizovanog sveta koji znamo i dolaska novog doba skoro rajskih kvaliteta.

Neki ljudi su protumacili ulogu Rusije u tom novom dobu, u pojmovim vezanim za jeres hilijazma. Ustvari, ako izbliza pogledamo na ucenje komunizma, koje je zavladalo ruskim drustvom u poslednjih 60 godina, mozemo videti da je to svetovna verzija hilijasticke ideje; ono uci da potpuno novo istorijsko razdoblje pocinje sa komunizmom, da kada komunizam konacno zavlada svetom, postojace univerzalna sreca i sloboda covecanstva od svega sto ga je vezivalo u proslosti. Ukljucujuci i religiju.

Danas, sezdeset godina nakon komunistickog eksperimenta u Rusiji, i kraceg perioda u drugim narodima, mozemo videti koliko je nepromisljeno verovanje koje lezi u osnovi komunizma. Stvarnost komunizma noije raj na zemlji, vec Gulag; covecanstvo uopste nije bilo "oslobodjeno", vec porobljeno gore nego ikada pre. Ali Rusija, prva zemlja koja je iskusila komunisticku budalastinu, je i prva zemlja koja je pocela da se budi iz njega i prezivljava ga; bez obzira na nastavljenu vladavinu komunisticke tiranije u Rusiji, ateizam jos nije zarobio dusu Rusija i religiozno budjenje koje se moze videti u Rusiji sada, je nesumnjivo samo pocetak neceg ogromnog i stihijskog: oporavak duse celog naroda od kuga ateizma. Ovo je razlog zasto Rusija moze imati rec od znacaja za ceo svet, koji se potapa u istu zmkua ateizma, iy koga se Rusija uzdize; zato je buducnost Rusije tako blisko povezana sa buducnoscu celog sveta, u religioznom smislu.



Kraj sveta u Hriscanskim Prorocanstvima



Pre posebnog okretanja na procanstva o Rusiji, zeleo bih da ukratko izlozim opste Pravoslavno ucenje o tome sta ce se desiti pred sam kraj sveta. To ce nam dato objasnjenje, u kome cemo moci da predstavimo i prorcanstva kojas eticu buducnosti Rusije.

Dogadjaji pre kraja sveta, opisani su na brojnim mestima Svetog Pisma; 24-ta glava Jevandjelja po Mateju, sa uporednim mestima u drugim Jevandjeljima, najvise u Knjizi Apokalipse, narocito 8-oj glavi i dalje; drugo poglavlje 2. Poslanice Solunjanima; 2. Poslanica Svetog Apostola Petra, 3-ca glava; nekoliko poglavlja knjige Proroka Danila i drugi delovi.

Apokalipsa opisuje ove dogadjaje u seriji vizija; neke su svetle i pozitivne, koje se ticu ispunjenja Bozije Pravde i spasenja Njegovih izabranih; neke su mracne i negativne, koje se itcu uzanih bolesti, koje ce doci na zemlju zbog grehova covecanstva. Nekada mi prenaglasavamo mracnu i negativnu stranu danas, gledajuci uvecanje zla oko nas; ali to dolazi od nase malodusnosti i svetovnosti - mi moramo da sagledamo celokupnu sliku.

Kako se vreme kraja sveta priblizava, istina je da ce biti vreme navolja, kakvo svet nije nikada video (Mat.24;21): bice gladi, kuge i pomora, zemljotresa, ratova i glasova o ratovima, gonjenja, laznih proroka i laznih hristosa, a ljubav mnogih (ukljucujuci i hriscane) ce ohladneti. Ali u isto vreme, Jevandjelje ce biti propovedano svim narodima, i oni koji pretrpe do kraja, uz pomoc Hristovu, bice spaseni.

Zla i lazna religija ce doci do vrhunca u svetu u doba Antihrista, svetskog vladara koji ce naizgled odneti mir od svetskog nereda, izgledace da je Hristos ponovo dosao na zemlju, vladajuci iz obnovljenog Jerusalimskog Hrama.

Ali postojace i oni koji ce gledati kroz obmanu. Posebno, dva Starozavetna Proroka, koji nisu umrli, vratice se na zemlju - Ilija da obrati Jevreje a Enoh da propoveda ostalim narodima. Kratka vladavina Antihrista - samo tri i po godine - zavrsice se u novim neredima i ratovima, u sred kojih ce Sam Hristos doci sa Nebesa, prethodice Mu znak Krsta, ovaj svet ce biti unisten vatrom i ponovo obnovljen, a u isto vreme ce tela mrtvih ustati iz grobova i sjedinjeni sa njihovim dusama, da bi stali pred Strasni Sud Bozji.

Sada, sa ovom uopstenom pozadinom, pogledajmo na prorocanstva koja se ticu Rusije.



Buducnost Rusije



U devetnaestom veku, u Rusiji su brojni proroci i cak neki od dalekovidih mirjana, kao sto je to bio Dostojevski - predvideli Revoluciju koja je dosla na Rusiju, kao rezultat neverja, svetovnosti i cisto formalnog stava prema Pravoslavlju, oskudevanja goruce, samoraspinjuce vere koju Pravoslavlje zahteva. Neki su je videli u opstim crtama uzasnu katastrofu spremnu da zatekne Rusku zemlju, kao sto je Episkop Teofan Zatvornik, kada je pogledao u manjak istinske Hriscanske vere kod toliko mnogo ljudi, izjavio: “Za sto godina, sta ce ostati od naseg Pravoslavlja?”

Drugi su videli zastrasujucu Revoluciju, koja bi mogla da se prosiri na ceo svet. Tako, Sveti Jovan Kronastatski govori, u propovedi odrzanoj 1904. godine: “Rusijo, ako otpadnes od vere, kao sto su mnogi intelektualci vec otpali, neces vise biti Rusija, ili Sveta Rusija. I ako ne bude bilo pokajanja u ruskom narodu - onda je kraj sveta blizu. Bog ce uzeti poboznog Cara i poslace bic u liku nevernih, surovih, samoproklamovanih vladara, koji ce natopiti celu zemlju suzama i krvlju.“

Ovo je stanje u kome se svet sada nalazi, sa skoro polovinom natopljenom u krvi, koja trpi tiraniju koja je pocela 1917 sa Ruskom Revolucijom. Da li ima nade za spasenje, ili ce ateizam jednostavno pokriti ceo svet i uspostaviti Carstvo Antihrista?

Imamo dobre razloge da sumnjamo da ce buduci dogadjaji biti tako prosti, kako zbog toga sto se prva zemlja gde je pocela vladavina ateizma, Rusija sada nalazi u religijskom budjenju, koje je vec prepreka njegovom sirenju; a takodje i sto Antihrist, prema Pravoslavnom Prednju nece biti samo bezbozni tiiranin kao Staljin npr., vec religiozna figura koja ce pre ubedjivati, nego prinudjivati i prisiljavati ljude da ga prihvate.

Sveti ljudi koji su ziveli na pocetku Revolucije, bili su svesni apokalipticne prirode ovog dogadjaja i znali su da ce to biti duga i teska proba za rusku zemlju. Ali su takodje predvideli i da ce biti kraj ovom iskusenju.

Starac Aleksije iz Zosimovog Skita, koji je bio monah, koji je izvukao zreb prilikom izbora Patrijarha Tihona, cuo je ljude kako placu u crkvi Manastira Sudov (to je bilo, u prvim, konfuznim mesecima Revolucije): "Nasa Rusija je izgubljena, Sveta Rusija je izgubljena!" Na ovo, on je odgovorio: "Ko je taj, koji govori da je Rusija izgubljena, da je poginula? Ne, ne, ona nije izgubljena, ona nije propala i nece propasti, ali rusji narod mora biti ociscen od grahova kroz velika iskusenja. Moramo se moliti i cesto kajati. Ali Rusija nije izgubljena i nije poginula." (Pravos. Rusija; br.1,str.9)

Starac Anatolije Mladji Optinski, na samom pocetku, u prvim danima Revolucije, u Februaru 1917, prorekao je prorocanstvo u vidu jake, zive slike buducnosti Rusije: "Bice oluje. I ruski brod ce biti razbijen na komade. Ali ljudi mogu biti spaseni, cak i na dascicama i odlomcima. I nece svi poginuti. Moramo se moliti, svako se mora moliti i kajati cesto. I sta se desava posle oluje?... Bice zatisje."

Na ovo su svi odgovorili: “Ali nema vise broda, razbijen je na komade; propao je, sve je propalo.” "Nije tacno“, rekao je Bacuska, "Veliko cudo Bozije ce se pokazati. Sve te dascice i delici, voljom Bozijom i Njegovom moci, skupice se zajedno i sjediniti, i brod ce biti ponovo sagradjen u svojoj lepoti i ici ce svojim putem, predodredjenim od Gospoda. I to ce biti cudo ocigledno svakome.“ (Pravos. Rusija; br.1,str.9)

Starac Varnava iz Getsimanskog Skita, govorio je pre Revolucije o katastrofi koja dolazi na Rusiju i surovim progonima i gonjenjima protiv Vere Pravoslavne. Rekao je:”Progoni vere ce se stalno uvecavati. Bice necuvene nesrece i mraka, skoro sve ce crkve biti zatvorene. Ali kada ljudima bude izgledalo da nece moci da izdrze vise, onda ce izbavljenje doci. Bice procvata. Crkve ce cak poceti da se grade. Ali ovo ce biti procvat pred kraj.” (privatno pismo od N. Kitera)

Shimonah Aristokle, ne mnogo pre svoje smrti u Avgustu 1918, rekao je da: “sada mi iskusavamo vremena pre Antihrista, ali Rusija ce jos biti izbavljena. Bice mnogo patnje, mnogo mucenja. Cela Rusija ce postati zatvor i moramo mnogo da preklinjemo Boga za oprostaj. Moramo se kajati zbog svojih grehova i bojati se da ucinimo i najmanji greh, vec teziti da cinimo dobro, cak i najmanje. Jer cak i krilo muve ima svoju tezinu, ali Bozija merila su preciznija. I kada cak i najmanje dobro, pretegne na tasu, onda ce Gospod izliti Svoju milost na Rusiju.” Deset dana pre kraja (njegovog zivota), rekao je da ce "kraj sveta doci kroz Kinu. Bice i neobicnog desavanja i cudo Bozije ce se prikazati. Bice potpuno drugacijeg zivota, ali sve to nece biti zadugo.“ (Pravos. Rusija; br.21,str.3)

Starac Nektarije Optinski je u 20-im godinama prorokovao: “Rusija ce ustati i materijalno nece biti bogata. Ali u duhu ce biti bogata, a u Optini ce jos biti sedam svetlosti, sedam stubova.” (I.M.Koncevic. “Manastir Optina i njegovo doba, Dzordanvil; 1973, str. 558)

Interesantno, Sveti Jovan Kronstatski je takodje prorokaovao da ce izbavljenje doci sa Istoka. (I.K.Surski “Otac Jova Kronstatski, Beograd, 1942; 2 tom, str.24)

Arhiepiskop Teofan Poltavski je skupio u 30-im godinama, prorocanstva koja je primio od staraca, kao ovo: ”Pitate me o bliskoj buducnosti i o zadnjim vremenima, Ja ne govorim svoje, vec dajem otkrovenje od Staraca. Dolazak Antihrista se skoro primice i vrlo je blizu. Vreme koje nas od njega deli, trebalo bi da se racuna u vidu godina, a najvise u vidu nekoliko decenija. Ali pre Antihristovog dolaska, Rusija mora jos biti obnovljena - da budemo sigurni na kratko vreme. I u Rusiji, Car mora biti izabran od Samog Boga. Bice covek goruce vere, velikog uma i celicne volje. Ovoliko je bilo otkriveno o njemu. Mi cemo cekati ispunjenje onoga, sto je predskazano. Sudeci po mnogim znacima, brzo se primice, osim ako zbog nasih grehova Gospod Bog porekne, promeni ono sto je obecao. Prema svedocima reci Bozije, ovo se takodje desava.” (The Orthodox Word; 1969, br.4, str. 194)

Prema tome, mozemo videti u prorocanstvima ovih Bogonadahnutih ljudi na pocetku dvadesetog veka, odredjeno ocekivanje obnove Svete Rusije i cak dolaska na vlast Pravoslavnog Cara, za krako vreme pre dolaska Antihrista i kraja sveta. Ovo ce biti nesto cudesno, bice neobican istorijski dogadjaj. Ali u isto vreme, to je nesto sto zavisi od samog sukog naroda, jer Bog uvek delluje kroz slobodnu volju coveka. Kao sto su Ninevljani postedjeni kada su se ljudi pokajali, a Jonina prorocanstva o njihovom unistenju pokazala laznim, tako ce se i prorocanstva o obnovi Rusije pokazati laznim, ako ne bude bilo pokajanja u ruskom narodu.

Blazeni Arhiepiskop Jovan Maksimovic (Sangajski), ciji je grob u samoj crkvi gde se lsuzba odrzala jutros, duboko je razmisljao o smislu i znacenju Ruske Revolucije i o izgnanstvu toliko mnogo ruskog naroda. U svom obracanju na Saboru Cele Dijaspore u Srbijij 1938 godine, zapisao je: ”Ruski narod je kao celina ucinio velike grehe, koji su uzrok sadasnjiih nesreca: posebni gresi su krsenje zakletve i careubistvo. Narodne i vojne vodje odrekli su poslusnost i odanost Caru, cak i pre nego sto se odrekao prestola, iznudjujuci kasnije od Cara, krvoprolice koje on nikako nije zeleo u zemlji; ljudi su otvoreno i bucno otpozdravili to delo, a sada su glasno izrazili svoje negodovanje u vezi sa tim…

Ta krivica greha careubistva, nije samo na onima koji ga fizicki ucinili, vec i na celom narodu, koji se radovao povodom obaranja Cara i dozvolio njegovo ponizenje, hapsenje i progon, ostavljajuci ga neodbranjenog u rukama kriminalaca, sto je u stvari vec samo predodredilo kraj. Prema tome, katastrofa koja je dosla na Rusiju, direktna je posledica uzasnih grehova i ponovno radjanje Rusije, moguce je samo nakon ciscenja od njih. Medjutim, do sada nije bilo istinskog pokajanja, zlocini koji su bili vrseni nisu jasno bili osudjeni i mnogi aktivni ucesnici u Revoluciji su nastavili da cak i sada tvrde, da u to vreme nije bilo moguce delovati na drugi nacin. U neuzdrzavanju direktne osude Februarske Revolucije, ustajanje na Miropomazanog od Boga, ruski narod nastavlja da ucestvuje u grehu, narocito kada brane plodove Revolucije.” (The Orthodox Word; 1973, br.50, str. 91)

Naravno, careubistvo - ubijanje Miropomazanog Cara - je ne samo greh koji lezi na savesti Pravoslavnog ruskog naroda. Taj zlocin je, kao sto je bio, simbol otpadanja Rusije od Hrista i istinskog Pravoslavlja - tok dogadjaja koji je zahvatio najveci deo devetnaestog i dvadesetog veka, i sada samo pocinje da se vraca. Vrlo je interesantno da je u samoj Rusiji danas, pitanje proslavljenja Cara zajedno sa ostalim Novomucenicima, vezano sa dizanjem doslovno kletve koja je lezala na ruskoj zemlji od njegovog mucenistva.

Otac Gleb Jakunjin - koji sada trpi surovo zatvaranje upravo zbog davanja izjava slicnih ovoj - napisao je pismo Pravoslavnim Rusima u Dijaspori, potpisanim od jos nekoliko njegovih drugova boraca, koji izrazavaju iste ideje o Caru, koje je i Vladika Jovan izrazio.

Na kraju ovog pisma, on pise: ”Znacaj za svetsku istoriju, koji ima mucenicka smrt Carske Porodice, jednak je najznacajnijim dogadjajima u Bibliji; sadrzi cinjenicu da se period Konstantinopoljskog postojanja Crkve Hristove zavrsava, a da novi, mucenicki, apokalipticki pocinje. Poceo je sa dobrovoljnom zrtvom poslednjeg Miropomazanog Pravoslavnog Cara i njegove porodice. Tragedija Carske Porodice je lezala kao kletva na ruskoj zemlji, postajuci simbolicki uvod ruske duge staze Krsta - smrti desetine miliona njenih sinova i kcerri. Kanonizovanje Carskih Mucenika bice za Rusiju, podizanje sa nje greha careubistva; ovo ce je konacno izbaviti od zle opijenosti.” (La Pense Russe, Dec.6 1979; br.328, str.5)

Previse je jednostavno, naravno reci da ce proslavljanje Novomucenika, ukljucujuci i Carsku Porodicu, doneti obnovljenje Svete Rusije, Ali ako Pravoslavni narod, i u Rusiji i u Dijaspori, primi ovaj cin sa svim srcem, ondanema pretpostavljanja, kakav bi to uticaj mogao imati na Rusiju.

Jedno veliko prorocanstvo o buducnosti Rusije bilo je znano samo nekima pre Revolucije; bilo je toliko smelo, da ga cenzori u Crkvi ne bi dozvolili da bude odstampano. Pronadjeno je u istoj zbirci Motovilovih rukopisa, koja je svetu dala cuveni “Razgovor” sa Svetim Serafimom o zadobijanu Duha Svetog. Ovo prorocanstvo koje se sad pojavilo u nekoliko izdanja u poslednjoj decnij, tice se bukvalnog vaskrsenja Svetog Serafima, pre kraja sveta. Evo sta je Sveti Serafim Sarovski rekao Motovilovu: “Puno puta samo cuo iz usta velikog Bogougodnika, Starca, Oca Serafima, da on nec pocovati u Sarovu svojim telom. I gle, jednom sam se ja (Motovilov) usudio da ga pitam: “Bacuska, vi blagoizvoljevate sve vreme da kazete da sa vasim telom neceete lezati u Sarovu. Da li to znaci, da vas monasi iz Sarova, dati nekome?“

Odgovorio je: "Vase Bogoljubije, Gospod Bog je odredio da ja, ubogi Serafim, treba da zivim znatno duze od sto godina. Ali posto ce episkopi tog vremena, postati toliko bezbozni, da ce u svojoj bezboznosti prevazici grcke episkope iz vremena Teodosija Mladjeg, tako da vise nece cak verovati u glavnu dogmu Hriscanske vere; tako da ce biti ugodno Gospodu Bogu da mene, ubogog Serafima uzme, iz ovog privremenog zivota do tog vremena i da me onda vaskrsne; i moje vaskrsenje ce biti kao vaskrsnuce Sedam Otroka u pecini Ohlon, u dane Teodosija Mladjeg.“

Motovilov nastavlja: "Posto mi je otkrio ovu veliku i zastrasujucu tajnu, veliki Starac me je obavestio da ce nakoo njegovog vaskrsnuca, on ici iz Sarova u Divjevo i da ce tamo poceti propoved svetski rasirenog pokajanja. Zbog ovog propovedanja i iznad svega zbog cuda vaskrsenja, velika mnozina ljudi sakupice se iz svih krajeva zemlje; Divjevo ce postai Lavra, Vertijanova ce postai grad, a Arzamas predgradje. Propovedajuci pokajanje u Divjevu, Bacuska Serafim ce otkriti cetiri svetinje u njemu,a nakon otkrivanja sam ce leci u sredinu izmedju njih. I oda ce uskoro doci kraj svega."

Drugi put je Sveti Serafim govorio Motovilovu u vezi sa duhovnim stanjem poslednjih Hriscana, koji ce ostati verni Bogu, pre kraja sveta: "I u dane te velike tuge, o kojima je receno da se ne bi spasilo nijedno telo, osim ako radi izabranih, ti dani ne bi bili skraceni - u tim danima ostatak vernih, iskusice nesto slicno sto je jednom iskusio Sam Gospod, kada se On, viseci na Krstu, buduci savrseni Bog i savrseni Covek, osetio zaboravljenim od Njegovog Bozanstva i onda je On glasno zavapio Njemu: Boze Moj, Boze Moj, zasto si Me ostavio? Poslednji Hriscani ce takoje iskusiti slicnu napustenost os covekoljublja, mislocu Bozijom, ali samo na vrlo kratko, nakon cega Gospod nece odlagati da se odnah pojavi u svoj Svojoj slavi sa svim Svetim Andjelima. I onda ce se desiti, u svoj svojoj punoci, sve sto je predodredjeno od vekova u Predvecnom Savetu (Svete Trojice).“ (The Orthodox Word, 1973, br.50, str. 123-4)

Ovo prorocanstvo nikada nije stampano u Rusiji, a ipak je poznato danas tamo. U pismu jednog svestenika, objavljenom u prvom broju casopisa „Nadezhda“, opisujuci svoju posetu Sarovu i Divjevu i njegovog otkrica tamo, da je Sveta Rusija i dalje ziva, da monahinje iz manastira Divjevo (koji je zatvoren 1926) i dalje zive tamo. Tu je i prorocanstvo jedne starice, Evdokije, koja je upravo primila Sveto Pricesce: "Uskoro, uskoro, ovde u Divjevu bice proslave. Sada nisu u pitanju godine, meseci, vec dani isati koji ostaju do otvaranja manastira i pokazivnja cetiri Svetinje; one od Svetih Osnivateljki (Divjeva) Aleksandre, Matuske Marte i Blazene Evdokijuske, koja je mucena i ubijena od bezboznika... Sveta mi zapoveda da ti kazem da bezuslovno moras ovde doci za otvaranje crkve i Svetinja." (Nadezhda 1977; br.1, str. 148)

O cinjenici da je Sveta Rusija i dalje ziva, bez obzira na nastavljenu vladavinu ateizma u Rusiji, sada imamo svedocenja brojnih posmatraca u samoj Rusiji. Genadij Siganov govori: "Sveta Rusija ne moze biti sahranjena, ona ne moze proci; ona je vecna i pobedonosna i tacno je da ce poslednja rec u istoriji naseg naroda pripadati... Sveta Rusija je samo otisla sa povrsine savremenog zivota, ali nastavlja da zivi u svojim skrivenim dubinama, klija do vremena, tako da ce u vreme prijatno Bogu, posto je prezivela zimu, ponovo izaci na povrsinu i ukrasiti rusku zemlju, koja je bila tako surovo sibana vrelinom i ledenim olujama." (The Orthodox Word, 1973; br.50, str. 98)



Poruka Rusije svetu



U knjizi koja najpotpunije opisuje dogadjaje koji ce se desiti na kraju sveta, Otkrovenju Svetog Jovana Bogoslova, na otvaranju sedmog pecata, koji prethodi poslednjoj nesreci koja dolazi na ljudksi rod; receno je da je postojala tisinana Nebesima, u roku od pola sata (Otkr. VIII;1) Neki su protumacili da ovo znaci kratak period mira, pre konacnih dogadjaja u svetskoj istoriji – naime, kratak period obnove Rusije, kada ce propoved svetski rasirenog pokajanja poceti sa Rusijom - da ce "nova, konacna rec" kojoj se cak i Dostojevski nadao, biti preko Rusije dana svetu. Po sadasnjim svetski uslovima, kada su dogadjaji u jednoj zemlji poznati celom svetu, skoro odmah i kad je Rusija ocoscena krvlju svojih mucenika, zaista ima bolje sanse od bilo koje druge zemlje, da se probudi iz sna ateizma i neverja - vec mozemo videti mogucnost takvog dogadjaja. Kao sto su otac Dimitrije Dudko i ostali rekli, ne moze se desiti da ce krv bezbrojnih Ruskih Mucenika biti prolivena uzalud; nesumnjivo, ona je seme polednjeg, velikog procvata istinskog Hriscanstva. Ali, lako je izgubiti se u snovima buduceg sveta. Treaba da budemo svesni sta ce se desiti na kraju sveta i sta se moze desiti u Rusiji. Ali duhovni dogadjaji, kao sto ja vaskrsenje Rusije, zavise os svkae pojedine duse. Ovi dogadjaji se nece desiti bez ucesca Pravoslavnog naroda - naseg pokajanja i borbe. Ovo ukljucuje ne samo narod Rusije - ukljucuje i celu Rusku Dijasporu i ceo Pravoslavni narod na svetu. Arhiepiskop Jovan u istom izvestaju na Sabori Cele Dijaspore 1938, koji sam vec naveo, govori o apokalipticnoj misiji Ruskog naroda izvna Rusije: "U kaznjavanju, Gospod u isto vreme pokazuje ruskom narodu put spasenja, cineci ga propovednikom Pravoslavlja celom svetu. Ruska Dijaspora je nacinila Pravoslavlje bliskim svim delovima sveta; masa Ruskih izbeglica je za najveci deo nesvesni propovednik Pravoslavlja... Rusima u inostranstvu, darovano je da sijaju celom svetu svetloscu Pravoslavlja, tako da drugi ljudi, videci njihova dobra dela, mogu slaviti naseg Oca Koji je na Nebesima, i prema tome steknu spasenje za same sebe... Dijaspora ce morati da se obrati na stazu pokajanja i imajuci steceno oprostenje kroz molitvu Bogu i kroz ponovno duhovno rodjenje, postane sposobno da omoguci ponovno rodjenje i nasoj napacenoj domovini." (The Orthodox Word 1973, br.50; str. 92-94)

Na taj nacin bi Rusi u inostranstvu zivljenjem istinskog zivota Pravoslavlja, trebalo da vec pripremaju put za propoved svetski rasirenog pokajanja Svetog Serafima.

U odredjenom stepenu, to se i desava i covek moze cak poceti i da vidi, uporedo sa Pravoslavnom obnovom u Rusiji, istinsko Pravoslavno budjenje u Americi i drugim zemljama van Rusije. Ali sve zavisi od nas; Ako smo probudjeni za istinski Pravoslavni zivot, onda ce Sveta Rusija biti obnovljena; ako nismo, onda Gospod moze povuci Svoja obecanja.

Arhiepiskop Jovan zavrsava svoj govor na Saboru '38. prorocanstvom i nadom da ce biti prave Pashe u Rusiji, koja ce sijati celom svetu, pre samog kraja sveta i pocinjanj sveopsteg Carstva Bozijeg: "Otresite se sna utucenosti, o sinovi Rusije! Posmatrajte slavu njene patnje i ocistite se; operite se od svoji grehova! Osnazite se u Veri Pravoslavnoj, tako da budete dostojni da zivite u domu Bozijem i da se naselite na Svetoj Gori Njegovoj! Skoci, skoci, ustani, O Rusijo, ti koja si iz Ruku Bozijih ispila casu Njegovog gneva! Kada se tvoja patnja zavrsi, tvoja pravednost ici ce sa tobom i slava Bozija ce te pratiti. Narodi ce prici tvojo svetlosti, kraljevi ka sijanju koje ce se podici iznad tebe. Onda podigni oci i gledaj; pogledaj tvoju decu kako dolaze sa Zapada i Severa i Mora i Istoka, blagosiljajuci te u Hristu, zauvek. Amin." (Ibid; str.94)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Znaci Vremena

U ovom tekstu Otac Serafim nam govori sa rastojanja od pre skoro dvadeset godina, a opet njegove reci su poprilicno bitne za nase vreme, dok se priblizavamo drugom milenijumu. Iako su se neki od primera koje on navodi vec desili, sada postoje jos ekstremniji primeri istih pojava o kojima on govori.

Kao i uvek on smiruje svoje shvatanje pred Svetim Pismom i tumacenjima Otaca. Stoga njegovo ucenje o vremenu ostaje bezvremeno, slobodno od intelektualnih moda i predrasuda ovoga sveta. Kako vreme odmice, Pravoslavni pogled na svet od koga je zadobio mudrost, postace jos neophodniji za duhovni opstanak istinskih Hriscana.



ZASTO PROUCAVATI ZNAKE VREMENA?



Tema ovog teksta je uocavanje, posmatranje znakova vremena. Pre svega, moramo znati sta u stvari znaci fraza “znaci vremena”. Ovaj izraz dolazi direktno iz Jevandjelja, iz reci naseg Spasitelja u Mateju (16:3). Hristos govori farisejima i sadukejima koji su dosli Njemu: “Lice nebesko umijete poznavati”, tj. znate kakvo ce vreme biti; “a znake vremena ne mozete poznati”. Drugim recima, On im govori da to nema nikakve veze sa naukom, ili sa znanjem o nasem mestu u svetu, ili bilo sta slicno. To je pitanje religije. Mi proucavamo znake vremena da bi mogli da prepoznamo Hrista.

Za vreme Hrista, fariseji i sadukeji nisu proucavali znake vremena da bi videli da je Hristos vec dosao, da je Sin Boziji vec na Zemlji. Vec su tada postojali znaci koje su oni trebali da prepoznaju. Naprimer, u knjizi Proroka Danila iz Starog Zaveta, nalazi se prorocanstvo u pogledu sedamdeset nedelja, sto znaci da je Mesija trebao da dodje oko 490 godina nakon vremena Proroka Danila. Oni Jevreji koji su vrlo pazljivo citali Knjige, znali su tacno o cemu je rec i u vremenu kada je Hristos dosao, znali su da je vreme da se Mesija pojavi.

Ali to je spoljasnji znak. Sto je vaznije fariseji i sadukeji su trebali da paze na unutrasnje znake. Da su njihova srca bila prava pred Bogom, da se nisu trudili da ispunjavaju samo spoljasnje zapovesti zakona, njihova srca bi odgovorila i prepoznala Boga u telu kada je dosao. Kao sto su mnogi Jevreji uradili - Apostoli, ucenici i mnogi drugi.

Dalji pasusi u 16 glavi Jevandjelja po Mateju govore dalje o znacima. Nas Gospod govori Jevrejima: “Rod zli i preljubnicki trazi znak i znak nece mu se dati, osim znaka Jone proroka”. Dogadjaji u Starom Zavetu predocavaju dogadjaje iz Novog. Kada je Jona bio tri dana u utrobi kita, to je bila slika trodnevnog boravka Hristovog u grobnici.

Nas Gospod je govorio farisejima i sadukejima da zli i preljubnicki rod trazi fantasticne dogadjaje, tj. da vatra silazi sa neba, ili da se Rimljani oteraju, da se Andjeli prikazu i da progone strane zavojevace Rimljane i stvari slicne vrste. Hristos im je rekao da im se takav znak nece dati. Zli i preljubnicki rod trazi ovo, ali oni koji su cistoga srca radije traze nesto duhovnije. I jedan od znakova koji im je dan je Jonin znak. Naravno, da je veliki znak da covek bude u grobu tri dana i da ustane, buduci da je Bog.

Prema tome, iz reci Spasitelja, znamo da ne treba da trazimo fantasticne znake, vec da gledamo unutra, duhovne znake. Takodje moramo da pazimo na one znake koji prema Pismu moraju da se dese.



ZNACI KOJE NAM JE DAO HRISTOS



Mi, Pravoslavni Hriscani smo vec prepoznali i usvojili znake Hristovog Prvog Dolaska. Sama cinjenica da smo Pravoslavni, govori o ovome. Znamo sta ti znaci znace: znak Jone, 490 godina kod Danila, i mnoge druge stvari koje je Gospod ispunio. Nase Bozanske sluzbe su pune prorocanstava Starog Zaveta koja su se ispunila Hristovim dolaskom. To smo sve videli i prepoznali - to je jasno. Ali sada treba da trazimo drugaciju vrstu znakova, tj. znake Drugog Hristovog Dolaska. Celokupno ucenje o Drugom Hristovom Dolasku i znaci koji ce prethoditi tome nalaze se na vise mesta u Jevandjelju, narocito u 24 glavi po Mateju. Sveti Jevandjelisti Luka i Marko takodje imaju glave o ovome.

Ovo poglavlje u Mateju, govori nam o tome kako je Gospod izasao iz Hrama i kako su mu Njegovi ucenici pokazivali raskosnu gradjevinu Hrama. Naravno, tih dana je Hram bio centar obozavanja. Svaki Jevrejin je morao doci u Hram bar za Pashu, Izlazak, jer je to bilo jedino mesto gde je Bog mogao biti obozavan na pravi način.

Gospod je pogledao u Hram i rekao Svojim ucenicima “Ne vidite li sve ovo? Zaista vam kazem: nece ostati ovdje ni kamen na kamenu koji se nece razmetnuti.” Reci Jevrejinu u to vreme, da ce ceo Hram biti srusen, da nece nista ostati od njega, bilo je kao da mu se kaze da je kraj sveta, jer je Hram bio tacno i jedino mesto gde je Bog mogao biti obozavan. Kako ces se klanjati Bogu ako nema Hrama? Tako je ovim recima Gospod podstakao ucenike da misle o kraju sveta.

Oni su odmah upitali: “Kazi nam, kada ce to biti? I kakav je znak Tvojega Dolaska i posljetka vijeka.” Drugim recima, oni su znali da ce On ponovo doci i da ce tada biti i kraj sveta.

Onda im je Gospod dao ceo skup znakova koji ce se desiti pre nego On dodje ponovo. Pre svega, On kaze: “Cuvajte se da vas ko ne prevari. Jer, ce mnogi doci u ime Moje govoreci: Ja sam Hristos i mnoge ce prevariti.” Znaci, mnogi ce se lazni hristosi pojaviti. Ovo smo vec videli u istoriji Crkve, oni koji su ustali protiv Crkve, koji su hteli da budu kao Bog, da budu kao Hristos.

Dalje im Gospod govori: “Cucete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplasite, jer treba to sve da bude. Ali nije jos tada posljedak”. Naravno, od pocetka ere Hriscanstva su bili ratovi i glasovi o ratovima, cak i vise u nase vreme “jer ce ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i bice gladi i pomora i zemlja ce se tresti po svijetu.” Opet, ratovi, glad i zemljotresi. I On govori: “A to je sve pocetak stradanja.”

Zatim, dolazi sledeci znak. To su progoni. “Tada ce vas predati na muke, i pobice vas, i svi ce narodi omrznuti na vas Imena Mojega radi.” Tako, prvo imamo lazne hristose, ratove, glad, zemljotrese, progone i veoma vazan znak naseg vremena - u pogledu rastuceg hladjenja ljubavi: “I sto ce se bezakonje umnoziti, ohladnece ljubav mnogijeh.” Ovo je najsmrtonosniji od svih znakova, jer je znak Hriscana, po reci Svetog Jevandjeliste Jovana Bogoslova, da imaju ljubav jedni prema drugima. Kada ova ljubav zahladni, to znaci da su i Hriscani poceli da gube Hriscanstvo.

Jos jedan znak, u narednom stihu: “I propovjedice se ovo Jevandjelje o carstvu po svemu svijetu za svedocanstvo svim narodima. I tada ce doci posljedak.“ Ovaj znak da se Jevandjelje propoveda svim narodima, mi vidimo sada. Jevandjelje se prevodi na stotine jezika, na skoro svim stranama sveta i Pravoslavlje se propoveda u skoro svakoj zemlji sveta. U Africi su velike misije u Ugandi, Keniji, Tanzaniji, Kongu i sire se odatle.

Zatim, jedno dublje mesto gde Gospod govori u pogledu gnusobe opustosenja o kojoj govori prorok Danilo. “Kada dakle ugledate mrzost opuscenja o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mestu svetome (koji cita da razumije).” To jest, treba da razumete ovo iz neceg drugog. Ovo je drugi znak. Tice se, naravno, Hrama u Jerusalimu i neke vrste njegovog skrnavljenja.

Onda, u 21 poglavlju, tu je znak velike nevolje: “Jer ce biti nevolja velika kakova nije bila od postanja svijeta dosad niti ce biti.“ To jest bice vreme najvecih i najtezih patnji u istoriji sveta. Mozete da citate knjige iz istorije i pronaci da je bilo mnogo puta u istoriji vreme kada je svet prezivljavao velike patnje. Ako citate sta se desilo Jevrejima kada je Jerusalim zauzet nakon Hristove smrti, naci cete takve patnje koje su u to vreme bile neopisive. Na drugim mestima je takodje bilo mnogo patnje. A opet, patnja na kraju sveta ce biti mnogo veca. Naravno bice rasirena svuda po svetu i obuhvatace svakoga, ne samo jednu grupu ljudi, i bice nesto vrlo impresivnog karaktera. Opisana je kao “takva nevolja kakva nije vidjena”.

Odmah, nakon ovog vremena, dolazi jos nesto gore. U 29 stihu pise: “I odmah ce po nevolji dana tijeh Sunce pomrcati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde s neba spasti, i sile nebeske pokrenuti.” Takav dogadjaj, naravno, se nije desio nikada ranije i ocigledno govori o vremenu uoci kraja sveta, kada ce se celokupna tvorevina raspasti sa ciljem da se ponovo obnovi.

Konacno, sledeci stih: “I tada ce se pokazati znak Sina Covjecijeg na nebu,” tj. znak Krsta ce se pojaviti na nebu. “I tada ce proplakati sva plemena na Zemlji, i ugledace Sina Covjecijega gde ide na oblacima nebeskima sa silom i slavom velikom.“ To jest, dolazak Hristov ce biti sa neba sa znakom Krsta - i to je sam kraj svega.

Nakon price o znacima na kraju, Gospod nam daje poslednju zapovest, govoreci: “Strazite dakle, jer ne znate u koji ce cas doci Gospod vas... Zato i vi budite gotovi, jer u u koji cas ne mislite, doci ce Sin Covjecij.“

Sve je ovo u 24 glavi Jevandjelja po Mateju. Ali sve ovo, za nekoga ko nije temeljno upoznat sa Svetim Pismom i pisanjima Svetih Otaca, skoro da postavlja vise pitanja nego sto resava. Moramo da razumemo sta je znacenje svih ovih prorocanstava.

Kako da znamo kada ce se ona zaista ispuniti? I kako da izbegnemo lazna prorocanstva? - jer postoje mnogi lazni hristosi, lazni proroci, lazna prorocanstva i tumacenja. Kako mozemo znati koje je pravo tumacenje i koji su pravi znaci vremena?

Ako pocnete da se zanimate za ovo i odete u bilo koju knjizaru, naci cete pune police sa knjigama koje tumace Otkrovenje Jovanovo (Apokalipsu), knjige sa tumacenjima o kraju sveta. U sustini, mnogi koji nisu Pravoslavni, imaju vrlo jasan osecaj da su ovo zadnja vremena, ali svi oni daju tumacenja prema svom misljenju.



OSNOVA ZA RAZUMEVANJE ZNAKOVA



Prva stvar koju moramo imati, ako zelimo da imamo pravo tumacenje, je nesto sto zovemo osnovno znanje Pravoslavlja. To jest, poznavanje Svetog Pisma, i Starog i Novog Zaveta (i to ne onako kako se nama cini, vec kako je Crkva protumacila); poznavanje dela Svetih Otaca; poznavanje istorije Crkve; i svesnost postojanja razlicitih jeresi i odstupanja koja napadaju istinito shvatanje dogmi i ucenja o kraju sveta Crkve. Ako nemamo temelj u ovim izvorima, mozemo se naci nespremni i zbunjeni. To je tacno ono sto nam Gospod govori: da budemo spremni, da budemo pripremljeni. Ako ne budemo imali osnovno znanje, necemo biti spremni i pogresno cemo protumaciti znake vremena.

Pre nekoliko godina, knjiga koja je stampana u Engleskoj, postala je fantasticni bestseler za religioznu knjigu. Prodata je u preko deset miliona primeraka u Americi. Zove se “Nova Velika Planeta Zemlja“, pisac je Hal Lindzi (Hal Lindsey), protestant iz Teksasa. U prilicno povrsnom stilu on daje svoje tumacenje znakova vremena. On veruje da su sada zadnja vremena. On veruje da su svuda oko nas ispunjeni znaci o kojima Gospod govori. Ako citate ovu knjigu, videcete da on nekada navede nesto vise ili manje u skladu sa ucenjem Crkve Hristove, negde je skroz pogresno, a negde delimicno u pravu, delimicno pogresno. On samo nagadja, tumaceci Pisma po svom razumu. To je zato jer nema osnovno znanje Pravoslavlja, pozadinu pravog tumacenja Pisma i Svetih Otaca. Stoga, ako citate knjigu ozbiljno, naci cete se veoma zbunjenim. Ne znate vise u sta da verujete. On govori, npr. o milenijumu koji treba da nastupi pre kraja sveta. On govori o zanesenosti, kada se Hriscani navodno skupljaju na nebesima pre kraja sveta i onda posmatraju kako ljudi pate dole. On govori o zidanju Hrama u Jerusalimu kao da je to dobra stvar, kao da je to priprema za Hristov Dolazak.

Ako citate knjige ovog tipa (a postoje mnoge slicne ovoj; ova je bestseler jer je pisac uspeo da podstakne mastu ljudi na odredjeno vreme) i ako ih sve uzmete kao istinu, naci cete da umesto prepoznavanja Hrista - sto je i ceo smisao razumevanja znakova vremena - vi cete primiti Antihrista.

Uzmite npr. pitanje Hrama u Jerusalimu. Istina je, prema Pravoslavnom ucenju da ce Hram biti ponovo podignut. Ako slusate ljude kao sto su Hal Lindzi i jos gore, fundamentalistu Karl MekIntira (Carl Mc’ Intire), oni takodje govore o zidanju Hrama, ali oni govore o tome u smislu da se on gradi za Hrista kako bi On vladao svetom hiljadu godina. O cemu oni pricaju je u stvari dolazak Antihrista. Milenijum, prema protestantima, specijalna hiljadugodisnja vladavina na kraju sveta, je u stvari vladavina Antihrista.

Zapravo, vec su postojali ljudi koji su se dizali i proglasavali svoja “hiljadugodisnja carstva“ koja ce trajati do kraja sveta. Poslednji je bio Adolf Hitler. Ovo je zasnovano na hijalistickoj ideji: tj. tumacenje milenijuma po svetskom shvatanju. Hiljadu godina Apokalipse predstavlja zivot Crkve koji je sada, tj. zivot Milosti: i svako ko ga zivi, vidi da u poredjenju sa ljudima napolju, to je stvarno raj na zemlji. Ali to nije kraj. To je nasa priprema za pravo Carstvo Bozije koje nema kraja.

Postoje mnoge knjige Pravoslavlja koje su nam sada dostupne. Oni koji zele da ozbiljno tumace i shvate znake vremena, trebalo bi da prvo budu vrlo dobro upuceni u poznavanje ovih knjiga, trebali bi da ih citaju, pazljivo ih proucavajuci i koristeci ih kao dnevnu hranu. Najbolje knjige za tumacenje Apokalipse nisu necija tumacenja.

Najbolje knjige su osnovne duhovne knjige. Pre svega, tu su osnovni tekstovi Pravoslavnih dogmi, razliciti katehizisi. Jedna od najboljih je delo iz osmog veka Svetog Jovana Damaskina “Tacno izlaganje Pravoslavne vere”, koja vodi kroz ceo katihizis. Jos ranije delo Svetog Kirila Jerusalimskog “Lekcije Katihizisa”, tj. lekcije za ljude koji se spremaju za krstenje, koja prolazi kroz Veru i govori tacno u sta Crkva veruje. Postoje mnoge slicne knjige, napisane kako u skorijim vremenima tako i one i drevnih. Od skora, tu su katihizisi Svetog Mitropolita Platona i Mitropolita Filareta koje su kraci i jednostavniji.

Pored ove dve vrste knjiga - katihizisa i tumacenja Pisma- tu su i knjige o duhovnom zivotu. One ukljucuju “Otacnik” (koji govore o zivotu monaha u Egiptu i njihovoj duhovnoj borbi), “Dijaloge” Svetog Grigorija Rimskog, “Lestvicu” Svetog Jovana Lestvicnika, Zitija Svetih, “Besede” Svetog Makarija Velikog, dela Svetog Jovana Kasijana, Filokaliju, “Nevidljivu borbu” i “Moj zivot u Hristu” Svetog Jovana Kronstatskog.

Ove se knjige bave osnovama Pravoslavnog duhovnog zivota, pravoslavne borbe, kako da odbijemo talase demona, kako da ne padnemo u prelest (samoobmanu). Sve one daju osnovno znanje neophodno za razumevanje znakova vremena.

Onda, tu su dela skorijih pisaca, koja su istog duha sa delima drevnih Svetih Otaca. Dva glavna primera su dva velika pisca 19 veka Rusije, Sveti Teofan Zatvornik i Sveti Ignjatije Brjancaninov.Ova dva pisca su veoma vazna, jer prevode ucenje Otaca shodno nasem vremenu. Oni su vec objasnili mnoga pitanja koja se pojavljuju u stvarima razumevanja Svetih Otaca.

Tu je i istorija Crkve, koja govori o Bozijem Otkrovenju coveku i kako Bog postupa sa postovanjem prema coveku. Veoma je korisno da se citaju price iz Starog Zaveta, jer se potpuno iste stvari desavaju i u Novom Zavetu. Onda bi trebalo da se cita, zajedno sa Novim Zavetom i istorija Crkve Novog Zaveta. Npr. postoji Euzebijeva Istorija Crkve, sa tragovima istorije Crkve u prva tri veka, pisano sa strane Pravoslavne tacke gledista. Vrlo je bitno da se vidi sta rani pisci Crkve pisu da je vazno u Istoriji Crkve: Apostoli, Mucenici itd.

Sve ove razlicite knjige daju nam osnovno Hriscansko znanje, tj. katihizisi, tumacenja Pisma, knjige o duhovnom zivotu, skorije knjige pisane u duhu Otaca, istorije Crkve. Pre nego sto procitamo dosta stvari o tome sta tacno znaci vremena znace, trebalo bi da imamo osnovno znanje iz ovih vrsta knjiga. Sve one nas pripremaju da shvatimo ponesto o znacima. Kad neko krene da poducava sebe na ovaj nacin, nije u pitanju samo gomilanje znanja i sposobnost da ponavljamo iz srca odredjene fraze, da posedujemo pravo tumacenje Pisma, ili bilo sta slicno.



DUHOVNA RAZBORITOST



Najvaznija stvar koju neko stice dok cita osnovnu literaturu Pravoslavlja je vestina koja se zove razboritost. Kada dodjemo do dva pojma, koja nam izgledaju istovetni, ili vrlo slicni, vestina razboritosti nam omogucuje da uvidimo koja je lazna a koja je istinita; odnosno sta ima Duh Hristov, a sta moze imati duh Antihrista.

Sama priroda Antihrista, koji ce biti poslednji svetski vladar i poslednji Hristov protivnik je da bude anti - Hrist i to “anti“ ne znaci samo protiv, vec i umesto, imitacija Hrista. Antihrist, kao sto svi Sveti Oci govore u besedama o njemu, ce biti neko ko oponasa Hrista, ko laze ljude da se Hristos vratio na Zemlju.

Stoga, ako neko ima vrlo nejasnu predstavu o Hriscanstvu, ili tumaci Pismo po svom sopstvenom misljenju (i prema onim kaja dolaze iz sfere vazduha, a sfera vazduha nije hriscanska vec antihriscanska), onda ce on doci do vrlo antihriscanskih zakljucaka. Videci Antihrista, on ce misliti da je to Hristos.

Mozemo dati par primera, koji ce nam pojasniti kako rasudjivanje moze da nam pomogne da shvatimo neke prilicno komplikovane stvari, pojave. Jedna takva pojava je harizmatski pokret. Tu je grcki svestenik otac Euzebije Stefanu iz Indijane, koji siri ovaj pokret u Pravoslavnoj Crkvi. Ima veci broj pristalica i simpatizera. Bio je u Grckoj i uskoro ide opet i ima dosta ljudi koji su impresionirani njime. Jedni delimicno vide razlog njegovog uspeha jer dolazi iz jedne atmosfere u kojoj ljudi, posto su rodjeni Pravoslavci, idu u Crkvu, primaju Svete Tajne i sve to uzimaju zdravo za gotovo. Posto kod njih to postaje stvar navike, oni ne shvataju da je cela sustina Crkve da imaju Hrista u srcu, i mogu da prodju kroz ceo zivot Crkve a da im se srce ne probudi. U tom slucaju, oni su kao neznabosci.

Sto je i bitnije, oni imaju vecu odgovornost nego neznabosci. Neznabosci, pagani nisu nikada culi za Hrista, dok osoba koja je Pravoslavna a ne zna sta je duhovni zivot, jednostavno jos nije probudjena za Hrista.

Iz takve sredine dolazi i otac Euzebije. Videci da je to duhovno mrtvilo, a sasvim je u pravu, posto je mnogo toga u Crkvi duhovno mrtvo, on zeli da to ozivi. Ali, sustina problema je sto on sam pripada istom takvom duhu. U sustini, vi vrlo retko vidite da on cita osnovne duhovne knjige. On izabere jednu ili dve koja mu se ucini da je u skladu sa njegovim misljenjem, ali on nema pravu osnovu u Pravoslavnim izvorima. On ne smatra da su to najvaznije stvari za citanje.

Ako pogledate dublje sta on i drugi ljudi koji su u harizmatskom pokretu govore, a knjiga “Religija buducnosti“ ulazi u taj problem do detalja, videcete da ono sto oni nazivaju duhovno budjenje i duhovni zivot je u stvari ono sto skoriji Oci, kao Sveti Ignjatije Brjancaninov pazljivo opisuje kao obmanu, prelest, tj. kao ubrzanije strujanje krvi koje nam daje sliku duhovnog, sto u stvari nema nikakve veze sa duhovnom stvarnoscu uopste. To je toliko razlicito i daleko od istinskog hriscanskog zivota, koji se ispoljava u knjigama koje smo pominjali, kao nebo od zemlje.

Ne obracajuci paznju na detalje kako se oni mole, kakve im se sve pojave javljaju na njihovim sluzbama, uocavate da je osnovna ideja kojom se otac Euzebije i harizmatski pokret rukovode lazna. Dobili smo jedan clanak iz casopisa oca Euzebija, „Logos“. Tu on govori o velikom izlivu Duha Svetog u poslednjim vremenima, pred Dolazak Hristov. Svi hriscani bi trebalo da se obnove, da prime Sveti Duh, da govore jezike. Ovo priprema za Hristov Dolazak i bice veliki duhovni izliv pre nego Hristos dodje.

Ako pazljivo citate Pisma, bez ubacivanja vasih proizvoljnih pretpostavki, cak i bez svetotackih pouka i tumacenja, vidite da nigde nista ne pise o velikom duhovnom izlivu na kraju sveta. Sam Hristos govori suprotno. Prvo daje Njegovo ucenje u pogledu toga kako treba da se molimo i imamo vere i ne budemo bojazljivi. On nam daje primer udovice koja odlazi kod sudije i stalno ga moli da posreduje u njenom slucaju i On nam govori kako i mi tako treba da se molimo i molimo i molimo dok nas Bog ne cuje i uslisi nas. Ovo je veoma dobar primer molitve. A zatim On govori “Pored svega toga (tj. uprkos cinjenice da sam vas tako naucio i da je ovo pravi put molitve), da li ce Sin Coveciji kada dodje, naci veru na Zemlji.“

Drugim recima, uprkos svemu sto vam je dano, prakticno nece ostati ni jedan Hriscanin na kraju sveta. “Da li ce naci veru na zemlji?”, da On nece naci skoro nikog. Nece biti gomila ljudi koji se mole i koji su nadahnuti Duhom Svetim na kraju vremena. Svi Sveti Oci koji o tome govore, govore da ce biti vrlo uzasnih vremena na kraju sveta i govore da ce pravi, istinski Hriscani biti sakriveni, nevidljivi za oci sveta. Oni koji budu vidljivi svetu, nece biti pravi Hriscani.

Danas, imamo izvanredna harizmatska okupljanja u Univerzitetu Notr-Dama, svake godine u Jerusalimu se odrzavaju “harizmatske“ konferencije o Svetom Duhu. Sezdeset, sedamdeset hiljada ljudi dolaze i okupljaju se i mole se i dizu ruke i svi govore jezike. Izgleda kao da se vreme Apostola vratilo, ali ako pogledate sta se tamo radi, vidite da nije u pitanju pravi duh, u pitanju je lazni.

Stoga, kada otac Euzebije govori o Svetom Simeonu Novom Bogoslovu, i kako vi morate znati ko je Sveti Duh i primiti ga svesno, to je lepo, to je dobro ucenje - ali ako imate pogresan duh, to ucenje ne deluje. I to nije pravi duh. Postoje brojni znaci koji govore da je taj duh drugaciji i da nije Duh Sveti.

Evo jednog slucaja, gde ukoliko imate osnovnu hriscansku razboritost, mozete da sagledate pojavu za koju se tvrdi da je apostolska i da je istovetna sa ranim periodom Crkve kada se pripremala za Drugi Dolazak Hristov. Ako pogledate pazljivije, vidite da nije ista stvar. Ako cemo bas, oni su isti kao oni koji zele da grade Hram za Hrista. Oni ga grade za Antihrista, to je totalno suprotna stvar.

Ponovo, vidite kako vam pravilno rasudjivanje omogucava da procenite pojave, koje nisu identicne sa Pravoslavnim pojavama, vec kao nove stvari. Na prvi pogled, pitate se o cemu se sve tu radi. To je karakteristicno za intelektualne pokrete, nesto dospe u vazduh, svi ga prihvate jer su vremena zrela za to i onda svi krecu da pricaju o tome, a to onda postane moda. Niko ne zna kako; samo su svi spremni za to, neko to iznenada pomene i to pocinje da kruzi svuda.



ISKRIVLJENOST HRISCANSKE JEDNAKOSTI



Mi danas imamo jednu odredjenu ideju, koja danas zaokuplja ljude: takozvana ideja zenskih sloboda. Ovo se pojavljuje u vidu svestenica u anglikanskoj crkvi a takodje i u katolickoj, koja se za to priprema.

Naravno, ako pogledate ozbiljno, sednete i razmislite o tome, i procitate sta Sveti Apostol Pavle govori o zeni i tako dalje, necete imati problema. Sve je vrlo jasno da je rec o jos jednoj ludoj ideji.

Ali je vrlo interesantno da se zagleda malo dublje i da se vidi odakle to potice. Zasto postoji takva ideja, sta je to, sta je iza toga? Jer ako razumete strategiju djavola, bicete malo bolje pripremljeniji da mu se suprotstavite.

Ova ideja o zenskim slobodama moze da se prati unazad najmanje dvesta godina. Naravno, mozete da idete i pre toga, ali danasnje stanje potice od pre najmanje dvesta godina, od preteca Karl Marksa, ranih socijalista. Ti socijalisti su govorili o velikom dobu utopije koje ce doci, kada sve razlike medju klasama, rasama i religijama itd. budu srusene. To ce biti jedno veliko novo drustvo, oni kazu, gde ce svi biti jednaki. Ova ideja je naravno, zasnovana na Hriscanstvu, ali iskrivljenom, i vodi ka suprotnom.

Postojao je odredjeni filozof u Kini u kasnom devetnaestom veku koji je doveo ovu filozofiju do njenog logicnog zakljucka, bar koliko daleko moze da se ode. Njegovo ime je K’ang Yu-Wei (1858-1927). On nije narocito zanimljiv, sem kao vaplocenje te ideje, duha vremena. On je prakticno prethodnik Mao Ce Tunga (Mao Tse-Tunga) i preuzimanja Kine od strane komunista. On je bazirao svoje ideje ne samo na iskrivljenom hriscanstvu, koje je preuzeo od protestanata sa Zapada, vec i na budistickim idejama. Dosao je na ideju te utopije, koja mislim, treba da se ostvari u 21 veku, prema njegovim prorocanstvima.

U ovoj utopiji, svi nivoi drustva, sve religijske razlike i sve ostale moguce razlike koje uzrokuju drustvene veze bile bi ukinute. Svi bi spavali u spavaonama i jeli u zajednickim salama, menzama. I onda on sa njegovim budistickim idejama nastavlja dalje. Kaze da ce sve razlike medju polovima da se ukinu. Jednom kada ljudska rasa bude ujedinjena, nema razloga da se tu stane - mora se ici dalje. Moraju se ukinuti razlike izmedju zivotinja i ljudi. Zivotinje takodje ulaze u carstvo, a onda kada imate zivotinje... Budisti takodje vrlo postuju biljke; stoga ce i sve biljke uci u to carstvo, na kraju i sav nezivotinjski svet. Pa ce onda na samom kraju sveta postojati apsolutna utopija svih vrsta bica, koje su nekako postale pomesane medjusobno i sve su u potpunosti jednake.

Naravno, kada citate o svemu ovome, vi kazete ovaj covek mora da je bio lud. Ali, ako pogledate malo dublje, videcete da sve dolazi od duboke zelje, potrebe za bar malo srece na zemlji. Ni jedna neznabozacka filozofija, medjutim, ne daje srecu; ni jedna ljudska filozofija ne daje srecu. Nase Hriscanstvo daje nadu o Carstvu ne od ovog sveta. Ideja o savrsenom carstvu dolazi od Hriscanstva, ali posto raniji socijalisti nisu verovali u drugi svet, ni u Boga, oni su sanjali o pravljenju carstva od ovog sveta. To je u stvari i sustina komunizma

Mi naravno, vidimo sta se desava kada se takva ideja primeni u stvarnosti. Imate eksperiment sa Francuskom Revolucijom, koja je imala naizgled dobre ideje - sloboda, bratstvo, jednakost - ili Boljsevicka Revolucija, ili jos skorije razlicite druge komunisticke revolucije. Konacno, na kraju imate i Kambodzu, malu siromasnu zemlju koja je tri pune godine trpela apsolutni komunizam i desilo se da je najmanje jedna cetvrtina populacije bila unistena jer se nisu uklapali: svako ko je imao obrazovanje vise od srednje skole, svako ko je razmisljao svojom glavom itd. Sada, rezim je svrgnut od snaga koje su malo manje surovije, ali opet ne postoji razlog za mnogo veselja.

Ovo pokazuje, da kada pokusate da primenite ove ideje u stvarnosti, dobijate ne raj, vec bolje reci pakao na zemlji. U stvari, ceo slucaj sa Rusijom u zadnjih sezdeset godina je dokaz ovoga, da ne postoji raj na zemlji, osim u Crkvi Hristovoj, uz patnje. Nas Gospod je prorekao da cemo vec u ovom zivotu mi primiti stostruko vise nego sto dajemo, ali to mora ici uz progone i patnje. Oni koji zele da imaju raj na zemlji bez patnji i progona, koji su cak i bez vere u Boga, prave pakao na zemlji.



“HRISCANSKA” ZAINTERESOVANOST ZA NLO



Drugi primer novih pojava, za koje na prvi pogled ne znas sta su, je sada vrlo uobicajena pojava tzv. NLO, letecih tanjira. Postoji jedan protestantski propovednik, gorepomenuti Karl MekIntir, koji je ekstremno strog i pravedan i vrlo Biblio – verujuci. Ima radio program, “Reforma 20 veka” i novine. On je apsolutno u pravu - morate se odvojiti od svih ljudi koji su u apostasiji (odstupnistvu) i njegove ideje su vrlo lepe. On je antikomunista. Naziva Bilija Grejema odstupnikom, zajedno sa svima koji se ne slazu sa onim sto on misli da je ispravno. Sa ove tacke gledista on je veoma strog, ali jos cete videti najcudnije stvari u njegovoj filozofiji. Npr. on za sebe gradi Jerusalimski Hram, na Floridi.

On ima model Hrama i hoce da ga napravi, da bi mogao da se takmici sa Diznilendom. Ljudi bi dolazili i placali da vide Hram koji se gradi za Hristov Dolazak. Ovo bi trebalo da bude dobra prilika da se svedoci Hriscanstvo. Takodje se zanima i za letece tanjire. U svakom broju njegovih novina, postoje male rubrike nazvane “NLO rubrike”, gde oni ispoljavaju veliku zadivljenost o svim cudesnim, pozitivnim stvarima koje ovi leteci tanjiri cine. Oni prave konferencije i prave filmove o tome.

Vrlo skoro je bilo par protestantskih knjiga o NLO-ima, koje vrlo jasno pokazuju da je rec o demonima. Osoba koja pise u rubrici o njima, se vrlo uznemirila i rekla da neki ljudi tvrde da su ta bica demoni, ali da ona moze dokazati da nisu.

Ona navodi slucaj porodice na Srednjem Zapadu koja je videla leteci tanjir. Leteci tanjir se spustio, sleteo i porodica je videla malog “zelenog“, obicno su tri metra visoki ili slicno, koji je pevao “Aliluja“. Oni su stali, pogledali i onda odleteli; pretpostavljam da im nista vise nije rekao. I onda se cela porodica bacila u razmisljanje; poceli su da razmisljaju o “Aliluja“, da razmisljaju o hriscanstvu, pogledali su u njihovu Bibliju i na kraju su zavrsili u Fundamentalistickoj crkvi, presli u hriscanstvo. Stoga, ta osoba govori, ta bica mora da su neka vrsta ljudi koja pomazu Bozijem Promislu da ucini svet hriscanskim, jer su oni pevali “Aliluja“.

Naravno, ako citate Svetog Ignjatija Brjancaninova, videcete kakve su sve obmane demoni sposobni da urade: demoni se “mole“ za vas, cine cuda, prave najfantasticnije pojave, dovode ljude u crkvu, rade sve ono sto zelite dokle god vas drze u obmani. A kada dodje vreme, onda ce iznenada izvesti trikove na vama.

Tako da ovi ljudi koji su presli u neku vrstu hriscanstva, zbog tih tzv. vanzemaljaca, cekaju da ih sledeci put vide; a sledeci put njihova poruka moze imati veze sa Hristovim Dolaskom na Zemlju ili nesto slicno. Ocigledno je da je to sve delo demona. To je stvarnost. Ponekad je samo masta, ali kada su to sve stvarne pojave, to sve ocigledno dolazi od demona.

Ovo je osnovno. Ako citate bilo koji tekst ranih Otaca, neka od Zitija Otaca u Otacniku, videcete mnoge slucajeve gde su se ova bica iznenada pojavljivala. Danas, oni se pojavljuju u letecim tanjirima jer su se prilagodili ljudima danasnjice; ali ako shvatite kako duhovna obmana funkcionise i kakve sve vrste lukavstva djavo ima, onda necete imati problema sa razumevanjem o cemu se radi kada su u pitanju NLO. I jos nesto, osoba koja pise “NLO rubrike“ je strogi fundamentalisticki hriscanin. Ona ocekuje nova “otkrica“ od bica iz svemira.



ZASTO MORAMO IMATI PRAVOSLAVNI POGLED NA SVET



Tako, da se vratimo na prvu stvar: mi posmatramo znake vremena da bi mogli da prepoznamo Hrista kada On dodje, jer je bilo do sada mnogo laznih hristosa, mnogo vise ce ih doci a na samom kraju sveta doci ce onaj, ko se zove Antihrist. Antihrist ce ujediniti sve one koji ce u obmani misliti da je on Hristos, a to ce ukljuciti sve one cija su tumacenja hriscanstva izgubljena. Cesto vidite ljude koji ispovedaju hriscanstvo, i izgleda da su mnoge od njihovih ideja u redu - idu prema Bibliji. Onda pogledate malo ovde, malo onde i vidite da je tu greska, pa tu greska itd.

Vrlo skoro, otac Dimitrij Dudko, u malim novinama koje on izdaje, navodi da je sreo nekoga ko za sebe tvrdi da je hriscanin. Kada je krenuo da razgovara sa njim, osetio je da ta osoba nije Pravoslavna i upitao ga je: “Da li ste vi Pravoslavni?“,

“O, pa to nije bitno, svi smo mi hriscani. Najvaznije je da smo svi mi hriscani.“

On je rekao, “Ne, ne mi moramo da budemo precizniji od toga. Naprimer, ako ste vi baptista, a ja Pravoslavan, ja verujem da mi imamo Telo i Krv Hristovu, a vi ne.“

Moramo biti precizni, jer postoji mnogo razlika. Dobro je imati stav, ja to postujem, necu se mesati u tvoju veru, ali pored svega toga postoji pravi nacin verovanja i postoje putevi koji odvode od istine. Ja moram da sam u skladu sa istinom. Na isti nacin mozemo videti mnogo ljudi, koji nisu Pravoslavni, da imaju mnogo dobrih stvari, ali grese u nekom pogledu. Na kraju, na Bogu je da sudi, ne na nama. Ali mozemo videti sta se moze desiti, ako na sve ove nacine ljudi malo pomalo odstupaju, u poslednjim vremenima ako ljudi nastave da veruju na ovaj nacin. Ove greske mogu da uzrokuju da ljudi videci Antihrista, misle da je Hristos. Postoje mnogobrojne sekte, koje veruju da Hristos dolazi da vlada hiljadu godina iz Hrama u Jerusalimu.

Stoga, kada Jevreji krenu da grade Hram, ove sekte ce im se pridruziti, jer po njima, to je znak Hristovog Dolaska. Naprotiv, mi znamo da to nije znak Njegovog Dolaska, jer Hristos vise nece dolaziti u Hram. Hram je srusen. Hristos ce samo doci onda na kraju sveta, kada treba da zapocne svoje vecno Carstvo. Jedini ko ce doci u Hram je Antihrist.

Eto, to je razlog zasto Pravoslavni hriscanin mora da shvati da je priprema na ovom polju apsolutno neophodna. Što smo blize poslednjim vremenima, to je vise neophodnije razumevanje i priprema.



POGLED NA POSEBNE ZNAKE



Da sada pogledamo na trenutak na znake nasih vremena, koji govore da je Drugi Dolazak Hristov, kome ce prethoditi dolazak Antihrista, blizu. U pogledu prorocanstava iz 24 glave po Mateju, pre svega, lazni hristosi koji ce doci, zatim ratovi, bolesti, zemljotresi, progoni - tesko je prosuditi jer se sve to vec desavalo u toku proteklih dve hiljade godina. Tacno je da je sve to izrazenije kao nikada pre, ali je takodje tacno da moze biti i mnogo gore. Ovi znaci su na pocetku znakova, ali oni jos nisu tako ozbiljni da bi mogli reci da se nalazimo upravo u poslednjim danima.

Jedan znak, ipak, je vrlo interesantan i koji se ispoljava u nasim vremenima, je taj da je sada Hristos izlozen na sceni. U ranijim vremenima, nikad nije bilo dozvoljeno da Hristos bude opisan na sceni, jer glumac daje ljudsku interpretaciju, a Hristos je Bog.

U Pravoslavlju nema odredjenog kanona o tome, ali su Pravoslavni pogledi protiv toga; i protestanti i katolici bi do pre par godina bili uzasnuti da neki glumac igra, tumaci Hrista. Sada je to postalo uobicajeno, ne samo u religijskom kontekstu, vec i u kontekstu daleko od religije. “Jevandjelje“, “Isus Hristos superstar“ i slicno; sve ovo predstavlja svetogrdje, koje prikazuje Hrista u svetovnoj formi ljudima. Ovo je vrlo karakteristicno za nase vreme, jer prikazuje i neverujucim ljudima sliku Hrista, tako da kada se bude pojavio Antihrist, oni ce reci “Aha, video sam nesto slicno na filmu. To mora da je to.“ (film “Hristovo stradanje“ je jos bogohulniji primer nego ovde navedeni)



RASTUCE HLADJENjE LjUBAVI



Jos jedan vrlo karaktreristican znak za nasa vremena, je sledeci pomenut u Jevandjelju po Mateju: da ce ljubav mnogih zahladneti. Ovo izgleda da predstavlja nedvosmislenu, nesumnjivu karakteristiku nasih vremena i to u vecem stepenu nego ikada ranije. Neko moze primetiti da to neki nazivaju i nihilizam. Ljudi cine zlocine bez ikakvog odredjenog razloga, ne radi zarade vec samo iz uzbudjenja, jer oni nemaju Boga u srcu. Gde god da pogledate, vidite manjak normalnih ljudskih odnosa u porodicama, sto proizvodi hladne ljude. To je vrsta ljudi, koja se u totalitarnim drustvima koristi kao radna snaga u koncentracionim logorima, itd.

Skoro smo imali tragediju u Dzonstaunu, koja je bila izazvana od americkih gradjana. Ljudi su bili idealisti, koji su se sasvim posvetili cilju. Iako se sada otkriva da je to bila komunisticka komuna, ipak, ljudi su navodno bili hriscani.

Vodja je bio svestenik tzv. “hristove crkve“, jedne od glavnih njenih struja. Ali iako su ti ljudi navodno imali neku svest o Bogu i Hriscanstvu, oni su se hladno poubijali. Oni koji su ispili otrov i dali ga svojoj rodjenoj deci, ucinili su to sa vrlo smirenim izgledom. Tu nema problema: to je tvoja duznost, to ti je receno da uradis. O ovoj vrsti hladnoce Hristos govori.

Svaka vrsta bilo kakve ljudske topline je nestala, jer je Hristos otisao iz srca: Bog je otisao. Ovo su zastrasujuci znaci naseg vremena. I sto je jos bitnije, tragedija koja se desila u Dzonstaunu je samo upozoravajuci znak, jer izgleda da ce jos mnogo gore stvari naici. Ovo je djavolje delo, ocigledno.

Samo par godina pre tog slucaja, culi smo sta se desilo u Kambodzi. Mala grupa ljudi, njih deset ili dvadeset, zauzeli su celu zemlju i surovo ubili oko dva miliona ljudi, zarad nekih apstraktnih ideja.

“Mi cemo se vratiti na selo,” oni su govorili: stoga su svi morali da napuste gradove. Ko nije mogao, bio je ubijen. Ljudi u bolnicama, na operacionom stolu, morali su da napuste grad, ako nisu, umirali su - bili su ubijani i ostavljeni u jarku. Lesevi su bili nagomilani po gradovima - bilo je zastrasujuce.

Ovo predstavlja isto ono što se desilo i u Dzonstaunu, hladnocu zasnovanu na nekoj idealistickoj ideji, uspostavljanje komunizma na zemlji. Ispada da je Dostojevski bio u pravu. U jednoj njegovoj knjizi, lik po imenu Šigalov, teoreticar, ima apsolutnu teoriju kako komunizam treba da dodje na zemlju. On smatra da je idealno stanje na zemlji, istinski komunizam. Nazalost, on govori, da bi uredili srecu sezdeset miliona ljudi, morali bi da ubijemo sto miliona ljudi. Ali, zato bi ti ljudi, tih sezdeset miliona bili srecni kao niko pre, a onih sto miliona bi posluzili kao djubrivo za buduci svetski raj. Desilo se da je u Rusiji tacno sto miliona ljudi nestalo, od 1917, od cega su bar sezdeset bili ubijano od Sovjeta licno.

Ovo je vrlo, vrlo prisutno u nasim vremenima: da ljubav zahladjuje. Ovo se javlja i medju hriscanima, ne samo kod svih ostalih.

Onda, jos jedan znak, koji je danas dostigao razmere kao nikada dosad. Jevandjelje se propoveda po celome svetu.

Tekst Jevandjelja se prevodi na skoro sve jezike sveta koji se danas govore, mislim da ih je oko hiljadu. Osim toga, Pravoslavlje se propoveda po celoj Africi. Mi saljemo nase casopise u Ugandu i Keniju - i dobijamo pisma, vrlo dirljiva pisma od mladih Afrikanaca koji su postali Pravoslavni. Vrlo postuju svog episkopa, idu i na seminare. Ocigledno je da je snazno osecanje Pravoslavlja darovano ljudima iz Afrike. Oni su vrlo jednostavni ljudi.

Pravoslavlje ne mora da bude slozeno ako postoje prosti (jednostavni) ljudi, kojima se ono propoveda. Samo u slucaju kada drugi pokusavaju da ga opovrgnu i govore da Pismo govori nesto drugacije, pokusavajuci da daju proizvoljno tumacenje, sto znaci odbijanje svestenika, episkopa itd. Jednostavni ljudi odogovaraju na Pravoslavlje kao sto su uvek i odgovarali u proslosti. Problem je, pre svega, sa komplikovanim ljudima.



HRAM U JERUSALIMU



Tu je i znak “mrzosti opuscenja“, i svega sto je u vezi sa Hramom u Jerusalimu. Po prvi put u istoriji, sada postoji takva mogucnost. Gradnja Hrama je pokusana samo jednom u ranijoj istoriji, u cetvrtom veku. Znanje ovoga, vrlo dobro pokazuje kako istorija Crkve moze pomoci. Mozemo naci vise izvora o tom dogadjaju iz cetvrtog veka: Sveti Kirilo ga pominje, kao i nekoliko istoricara Crkve tog vremena. Julijan Odstupnik, posto je imao veliku zelju da zbaci Hriscanstvo, resio je, posto je Hristos prorekao da nece ostati kamen na kamenu od Hrama, da ako ponovo sagradi Hram, dokazao bi da je Hristos prevarant i neznabostvo bi se povratilo. On je namerno pozvao Jevreje natrag u Jerusalim, da bi oni poceli da podizu hram sa njegovim blagoslovom. U toku dana bi malo sagradili, da bi sledeceg jutra pronasli svo kamenje razbacano po zemlji. Pokusali su ponovo, a onda je plamen krenuo da izlazi iz temelja. Svi se istoricari slazu u ovome.

A pogotovo, sto danasnji moderni, racionalisticki istoricari ne mogu da negiraju spise i cinjenicu da se nesto zaista dogodilo, pocinju da govore nesto tipa: “Mora da su imali skrivenu naftu ili podzemne gasovode.“ To je ocigledno bilo cudo Bozije, koje je sprecavalo gradnju Hrama, jer mu nije bilo vreme. On ce biti sagradjen na kraju vremena. U svakom slucaju, odustali su od gradnje. Od nekoliko kamenova koji su preostali, vise nije ostalo nista. Prorocanstvo se ispunilo za vreme Julijana Odstupnika.

Ali, od 1967 mesto gde se Hram nalazio, je ponovo u rukama Jevreja. Stoga, po prvi put, postaje vrlo moguce da će Hram biti izgradjen. Jedino sto ometa, je velika dzamija koju muslimani imaju tamo. Ako bude unistena, verovatno ce poceti rat.

Od 1948, tamo se nalazi posebna drzava Jevreja na Svetoj Zemlji. Nevernim Jevrejima ce Antihrist doci. On ce prvo doci do Jevreja, a onda celom svetu kroz Jevreje; i sta ce se jos samo desiti ostatku vernih Jevreja, koji ce konacno primiti Pravoslavlje na samom kraju vremena.

Tako da je ovaj znak Hrama vrlo znacajan. Kada vidimo da se Hram gradi, znaci da smo pred vratima, jer je to jedan od kljucnih znakova samog kraja. Za sada, naravno, nema gradnje, ali postoje razne glasine da su planovi napravljeni, da je kamenje skupljeno, itd. Ocigledno je da i Jevreji razmisljaju o tome.



OSTALI ZNACI



Jos jedan znak je cinjenica da ce Antihrist kad bude dosao, biti vladar celoga sveta, a samo je u nasem vremenu postala realnost da jedan covek moze zavladati svetom. Sva svetska carstva do sada su zauzimala samo deo planete a pre modernih komunikacija, bilo je nemoguce da jedan covek zavlada celim svetom.

Stavise, sa povecanim komunikacijama, atomskim bombama i savremenim oruzjem, mogucnost nastanka patnje i nevolja svetskih razmera postaje veca nego ikada. Ocigledno je da ce sledeci rat u istoriji covecanstva biti razorniji nego ikada i verovatno ce uzrokovati u prvih par dana, vise zrtava nego svi ratovi u istoriji. Pored atomskih, tu su i bioloska oruzja za sirenje bolesti medju ljudima, otrovni gasovi i svakakva fantasticna oruzja koja u slucaju opsteg rata mogu biti koriscena.

Tu je i cinjenica da su danas ljudi vise nego ikada medjusobno povezani, sto moze uzrokovati da kada nastupi neka velika katastrofa u nekoj zemlji, inflacija ili slicno, to moze pogoditi ostatak sveta.

Ovo smo vec videli tridesetih godina, kada se Velika Depresija iz Amerike prosirila u Evropu. U buducnosti, ocigledno je da se nesto jos gore moze desiti. Ako jedna zemlja krene da gladuje, ili zetva jedne godine ne rodi u Kanadi, Australiji, Americi i Rusiji - sve cetiri velike zemlje koje snabdevaju trziste - zamislite samo kako ce ostatak sveta biti pogodjen.



UPOZORENjE ONIMA KOJI SU “PRITISNUTI”

SUMORNOSCU I STRASNIM SUDOM



Svi ovi znaci su vrlo negativni. Znaci koji pokazuju kolaps sveta, da je svet blizu kraja, da Antihrist treba da dodje. Vrlo je lako da se pogleda u sve ove znake i da se dospe u negativno raspolozenje ako budemo trazili samo negativnu stranu. Stavise, neko moze razviti celokupnu licnost - negativnu licnost - zasnovanu na ovome. Kada god se neke nove vesti pojave, on kaze: “Ah, pa naravno, tako to ide, a bice sve gore.” Sledeci dolazi i govori: “Da, da ocigledno je sta ce se desiti, a moze biti jos samo gore.” Sve sto pogleda, moze mu izgledati samo kao negativno ispunjenje uzasnih vremena.

Istina je da moramo biti svesni ovih stvari, da ne smemo biti preterano optimisticni zbog savremenih dogadjaja, jer su vesti u nase vreme retko dobre. U isto vreme, medjutim, mi treba da cuvamo na umu razlog sagledavanja znakova vremena. Mi posmatramo znake vremena ne samo da bi videli kada ce Antihrist doci. To je, pre sporedna stvar.

Mi posmatramo znake da bi znali kada ce Hristos doci. To je osnovno sto moramo da imamo na umu, da ne bi bili nadvladani sumornoscu, depresijom, zatvaranjem u sebe, gomilanjem hrane za buducu nesrecu. To nije bas pametna stvar. Mi, radije, treba da se trudimo da budemo Hriscani, tj. da mislimo o drugim ljudima, pokusamo da im pomognemo. Ako smo mi hladni, sumorni i pesimisticni, mi ucestvujemo u hladnoci koja je jedan od znakova kraja. Trebalo bi da budemo topliji i da pomazemo jedni drugima. To je znak Hriscanstva.

Ako pogledate u istoriju, (to je jos jedan od dobrih razloga da se cita istorija Crkve), videcete da je kroz celu istoriju covecanstva, kroz ceo Stari Zavet, Novi Zavet i kroz sva Hriscanska carstva kasnije - ako pogledate neznabosce, pagane, ista stvar - postoji kontinuirano vreme patnji. Gde su Hriscani prisutni, tu su sudjenja, progoni, medjutim svi ovi Hriscani su osvajali Carstvo Nebesko.

Stoga, kada vreme progona nastupi, mi treba da se radujemo. Tu je u novinama oca Dimitrija Dudka opisan zanimljiv slucaj. Zena u Rusiji je zatvorena na psihijatrijsku kliniku, jer se krstila na mestu gde nije trebalo, sto je nosila krst i slicno. Otac Dimitrije i njegova duhovna ceda su otputovali u Moskvu, otisli na kliniku, zakazali sastanak, razgovarali sa doktorom i na kraju ga ubedili da ona ne treba da bude tu. Otac Dimitrije je govorio: “Oni su se plasili nas, jer kada ste ih pritisnuli o njenom drzanju na tom mestu, oni su izjavili da oni u stvari nemaju zakon koji moze da je zadrzi tu.”

Konacno su se slozili da je puste odatle, nakon sto je bila tamo nedelju dana. Dok je bila tamo, davali su joj razne lekove i injekcije, pokusavajuci da je slome i da je odvrate od religije. Kada je izasla, bila je malo uzdrmana.

Sela je na klupu van klinike i pocela da govori: “Znate, dok sam bila tamo i dok su se odnosili prema meni odvratno, bila sam smirena, jer sam osecala da me Neko stiti; ali kada sam izasla, odjednom me je uhvatio strah. Sada sam skroz uznemirena i uplasena da ce oni ponovo doci po mene, da me tajna policija prati iza ugla.”

Ocigledno je zasto je to bilo tako. Kada vas progone, Hristos je sa vama, jer patite zbog Njega. A kada ste napolju, postoji neizvesnost da li cete se vratiti u to stanje. Pocinjete opet da razmisljate ljudski. Kada ste tamo, vi nemate nikakav oslonac, stoga morate imati Hrista. Ako nemate Hrista, nemate nista. Kada ste napolju, pocinjete da razmisljate i da se oslanjate na sebe i gubite Hrista.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЗА ГЕОПОЛИТИКУ ПИШЕ: МАЈА РАДОЊИЋ

О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да "што је људима немогуће, Богу је свемогуће". Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже "живе" превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Да ли живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно има око велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвизавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице - то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле - "Молите се непрестано"- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.

У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција- манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври , васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану- девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло - прича саговорница "Геополитике" - када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је неусипајушча "непрестана" молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, "велика светлост после дуге ноћи", део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена овог лета (2003) великим торжеством у Сарову, где се подвизавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти. Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе " убоги Серафим" и поздрављао са "Христос Васкресе радости моја", оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17.јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила "Свети царски мученици, молите Бога за нас". Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље , иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуи- стинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже '' праведни народни гнев на тиранина'' и ''спонтани израз народног расположења'', што је једна велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање вликих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском ''историју пишу победници''. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњегж, и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством - све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. ''Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт'', говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен ''искуственим способом'' по речима старца, дакле вештачким начином.

Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XIX века, говори да ће ''син погибли и безаконија'' бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена - у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето - Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: ''Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву''. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.

У Саровској пустињи, на месту где се подвизавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени једним дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002.године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији(иначе у олтару је била сцена!). Овог лета, на прослави 100 -годишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро зна шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.

У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо- Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак- службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, стра- дања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једно- ставну али спасо- носну поуку, која може да замени сва о в о з е м а љ с к а , људска умовања и ф и л о с о ф с к а мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно?
Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне

[You must be registered and logged in to see this link.]

Пророчанства светог Серафима Вирицког

(1866-1949)

Старац је говорио да ће доћи време (већ долази!) када ће разврат и морални пад младих достићи крајње границе. Буквално нико неће остати неупрљан. Видећи своју некажњеност млади ће сматрати да им је све дозвољено за задовољење својих хирова и похота. Почеће да се окупљају у групе и банде пљачкајући и развраћајући се.

Али доћи ће време када ће се чути глас Божији, када ће млади схватити да није могуће наставити живот на такав начин. Доћи ће до вере на различите начине, вучени још снажније према аскетском животу. Они, који су пре били грешници и пијанице, испуниће цркве и имаће велику жеђ ка духовном животу. Многи од њих ће постати монаси. Манастири ће се отварати, цркве ће бити испуњене вернима. Тада ће омладина ићи на ходочашћа.

Биће то славно време! Покајање оних који греше сада биће све ватреније...

Олуја ће проћи Руском земљом

Господ ће опростити Руском народу његове грехе

И у Божанској и Светој лепоти,

Крст ће сијати јасно изнад Цркве Божије још једном.

Звоњава звона пробудиће

Читаву нашу Свету Русију за спасење из окова греха.

Свети Манастири ће се опет отворити,

И вера у Бога сјединиће све.

Спасење света је из Русије. Петроград ће постати духовни центар земље. Биће још великих догађаја у Русији – отварање и прослављање светих Моштију у Петрограду – велике радости за читав свет. Далеки исток ће бити крштен у Русији. Читав небески свет се моли за просветљење Оријента.

Доћи ће време када ће бити духовног цветања у Русији. Многе цркве и манастири ће се отворити, чак они из других вера ће долазити код нас бродовима, да би били крштени. Али ово неће трајати дуго – неких петнаест година, а тада ће доћи Антихрист...

Доћи ће време када неће бити прогона, већ ће новац и привлачности овог света одвлачити људе од Бога и много више душа ће тада погинути, него у периоду отвореног милитантног атеизма. Са једне стране, подизаће крстове и позлаћене куполе, а са друге стране, доћи ће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити прогоњена. Спасење ће бити могуће само кроз жалости и болести, прогони ће добити врло префињени и неочекивани карактер. Биће ужасно живети у та времена.

Доћи ће време када ће Русија бити раскомадана. Прво ће је поделити, а онда ће почети да разносе њено богатство. Запад ће на сваки начин покушавати да потпомогне уништење Русије и предају њеног источног дела Кини. Далеки Исток ће пасти у руке Јапанцима. Сибир ће доспети у руке Кинезима, који ће почети да се насељавају у Русији, женити Рускиње и коначно, кроз лукавост и ветину, окупирати сав Сибир до Урала. Када Кина буде покушала да крене даље, Запад ће се супротставити.

Многе земље ће кренути на Русију, али ће она преживети кроз велики губитак њених територија. Тај рат, проречен Светим Писмо, донеће јединство човечанства. Људи ће схватити да ће бити немогуће да се настави, јер ће другачије погинути свака жива твар. Изабраће једну владу – она ће бити увод за владавину Антихриста. Тада ће прогони Хришћана почети...

Међу ученицима Светог Серафима биле су две старице, Пулхерија и Александра. Обе су имале дар виђења (прозорљивости – дар да се провиде догађаји у будућности) и исти дар пророштва као и њихов духовни отац. О будућем, рекле су следеће:

Много крви ће бити проливено у нашој земљи, током рата са народима Кавказа. Доћи ће време када ће оденти црвене заставе... владавина Дома Романових неће доћи одједном, постојаће прелазни период... Тада че Русија бити неукротива, постојаће борба за моћ у Русији. У тешко време у Русији, неко, ко је био чудесно спасен из Дома Романових, доћи ће на власт.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Чудесно јављање и страшна пророчанства старца Пајсија Светогорца?
Wednesday, 06 October 2010

У ГРЧКОЈ СЕ ЖИВО РАСПРАВЉА НОВОСТ О НЕДАВНОМ ЧУДЕСНОМ ЈАВЉАЊУ И СРАШНИМ ПРОРОЧАНСТВИМА СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
АТИНА, 29. септембра – У Грчкој се живо расправља новост о чудесном јављању и страшним пророчанствима блаженопочившег старца Пајсија Светогорца тројици младих монаха на Светој Гори, саопштава грчки сајт Ромфеа.


Причу о првом јављању људима веома поштованог старца Пајсија публикована је двије недјеље у блогу житеља грчког града Ксанти, коју је испричао један светогорски монах, који се налазио у Солуну на лијечењу. Старац се на Светој Гори јавио тројици младих монаха, који су ишли из манастира светог великомученика Пантелејмона. Видјеши старца, они су затражили благослов од њега, али он их је одбио и дрхтавим гласом им рекао: „Пожурите свом старцу и реците му да купи много уља и хране, јер ће кроз три мјесеца бити рата у Грчкој и народ ће гладовати. Кажите старцу да ово пренесе и другим манастирима“. Монаси нијесу успјели да дођу к себи, кад је старац нестао.

Старац Пајсије се упокојио 1994. године , изузетно је популарна и вољена личност не само у Грчкој него и у читавом православном свијету. Очекује се да ће га ускоро званично Васељенска патријаршија прогласити за свеца. Та прича која није потврђена, а која је широко распрострањена преко Интернета и преко грчких медија утицала је на многе људе да почну да праве залихе прехрамбених производа.

Братија манастира Есфигмена одвраћа народ од покушаја уношења панике и клеветања старца. Монаси тврде да је старац Пајсије увијек био против гомилања залиха хране, изазваних апокалиптичким предвиђањима и говорио је: „Ако за вријеме глади имам нагомилане хране, убиће ме они, који је немају. А ако немам, преживјећу и са било каквом травчицом“.

На редовном састанку атонске Епистасије (извршног органа Светог Кинотиса – колективног органа управе Свете Горе) сачињена је изјава, да до данас ни један светогорски монах, без обзира на постојећу светогорску праксу јављања о чудесним догађајима манастирском и атонском руководству, није саопштио о сличном чуду.

Новинари сматрају да је у датом случају вјероватно у питању намјеран покушај сијања панике међу становништвом, да би се одвукла пажња Грка од крупних економских проблема и антикризних мјера Грчке Владе.

Извор: Sedmitza.RU

[You must be registered and logged in to see this link.]

Шта није рекао преподобни Серафим

Александар Стрижев

О питању псеудоцрквеног митотворства

Пророчке изјаве подвижника благочешћа, тачније, великог Саровског старца, преподобног Серафима, недавно су се појавиле у низу публикација. Бујица сличних пророчанстава преплавила је читаоце уочи празновања 100-годишњице канонизације баћушке Серафима.

Познато је да је Саровски Чудотворац поседовао велики дар пророштва. Његова пророчанства односе се како на судбину Дивјејевске обитељи, тако и на будућност Русије. Многа од њих сабрана су у делу митрополита Серафима (Чичагова) “Летопис Серафимо-Дивјејевског манастира” (1896, 1903) и у књигама Сергија Александровича Нилуса “Велико у малом” (1903, 1905), “На обали Божије реке” (том 2, Сан Франциско, 1969.). Међутим, појавили су се и нови текстови, који знатно допуњују сабрана пророчанства Преподобног.

Једно од последњих открића односи се на два документа, пронађена у папирима свештеника Павла Флоренског. Разматрање ових докумената показало је да су вероватно доспели код о. Павла уз помоћ С.А. Нилуса (1862–1929), који је блиско познавао Елену Ивановну Мотовилову (†1910), удовицу “слуге Серафимовог”, Николаја Александровича Мотовилова (1808–1879), доброчинитеља Дивјејевске обитељи. Н. А. Мотовилов (човек, благо речено, не сасвим обичан, данас веома познат међу православнима као сабеседник Преподобног који му је поверио скривене мисли о циљу хришћанског живота), оставио је многобројне записе у којима је изложио садржај беседа и изјава старца Серафима. Недавно је том корпусу текстова додата преписка Мотовилова са императорима Николајем I и Александром II (коју сам објавио у књизи ”Слуга Божије Мајке и Серафима”. М, 1996). Та преписка такође садржи предсказања Преподобног о будућим догађајима у Русији и свету.

Најпажљивији читалац и уједно најауторитетнији издавач Мотовиловљевих записа био је С. А. Нилус. Елена Ивановна је управо Нилусу 1902. године ради анализе предала кутију са рукописима свог покојног мужа. Из те кутије извучена је и објављена данас позната беседа Преподобног ”О циљу хришћанског живота” (прво издање у газети ”Московске вести”, мај, 1903. год.). “Велика Дивјејевска тајна” налазила се у папирима Сергеја Александровича, који су прешли дуг и тежак пут преко океана, и први пут је објављена у Сан Франциску 1969. године усрдношћу нећаке Нилусове жене, Елене Јурјевне Карцове. У лето 1990. год. припремио сам је за штампу, а 21. септембра исте године у газети “Московски литератор” објављен је запис Н. А. Мотовилова ”Антихрист и Русија” (наслов потиче од издавача), оставивши је у архиви о. Павла Флоренског. Овај крајње сумњиви запис прелазио је из руке у руку у предреволуционарно време, а читао се и после ужасног Октобарског преврата. Према сећањима књегиње Н. В. Урусове, она је запис видела 1918. године код истакнутог историчара црквене уметности грофа Ј.А.Олсуфјева, с којим се тада срела у Сергијевом Посаду. Из тог записа запамтила је предсказање Преподобног о ”ужасима и невољама које ће садесити Русију, као и речи о помиловању и спасењу Русије” (журнал “Руски паломник” Валаамске заједнице у Америци. 1990. № 2. С.94). Навешћемо аутентичне речи Старца из тог записа, данас познатог под називом ”Антихрист и Русија”.

“До рођења антихриста доћи ће до великог и дугог рата и страшне револуције у Русији, по тачним речима оца Серафима, који ће превазићи сваку људску машту, јер ће крвопролиће бити ужасно: буна разинска, пугачевска, Француска револуција – све је то ништа у поређењу са оним што ће се десити са Русијом. Многе људе верне Отаџбини снаћи ће погибељ, опљачкаће се црквена имовина и манастири, оскврнуће се цркве Господње, уништити и разграбити богатство добрих људи, реке руске крви ће се пролити. Но, Господ ће помиловати Русију и кроз страдања привешће је великој слави”. Нема никакве сумње да ово пророчанство припада светом Серафиму, јер је Н.А. Мотовилов означио: “по тачним речима о. Серафима”. Но, даље у том запису следе расуђивања самог Мотовилова о сверуском, свеславјанском царству Гога и Магога, “пред којим ће сви народи дрхтати”, о подели света и досад небивалом проширењу Руске империје, о рођењу антихриста “између Петербурга и Москве, у великом граду који ће се назвати “Москво-Петроград”, о сазиву Осмог Васељенског Сабора “ради коначног изрицања проклетства на читаво масонство и све сличне партије”, чији је циљ да “читав свет потчине антихришћанству, у лицу јединовласног самодржавног цара, цара Богоборног, једног у читавом свету, антихристу". Даље се у запису говори да су ”Јевреји и Словени два народа судбине Божије, сасуди и сведоци Његови, неразрушиви ковчези, док су сви други народи као пљувачка коју ће Господ испљунути из уста Својих”. Ови месијански народи су, по мишљењу Мотовилова, возљубљени пред Богом, али у време антихриста само ће се Словени “удостојити великог благослова Божијег”, јер нису примили сина погибли. И зацариће се руски ”свемогући народ на земљи, и другог царства, осим свемогућег Руско-Словенског, неће бити на земљи”. Поново ћемо нагласити да та “пророчанства” нису ни у каквој вези са преподобним Серафимом!

Расуђивања Н.А. Мотовилова о есхатолошким темама у потпуности одговарају његовом умном настројењу током 60-их година XIX века, када је створио “Велику Дивјејевску тајну”, коју допуњује овај запис. Приписивање његових расуђивања о ”свесловенском царству Гога и Магога” преподобном Серафиму нема никаквих основа. На жалост, поједина ванцрквена издања приписују преподобном Серафиму речи које он није изрекао. Овакве преправке могу се видети, на пример, на страницама журнала “Први и последњи”, који излази под уредништвом В.Г.Мањагина (материјал је преузет из газете “Рус Православнаја”, 2003, № 5–6). У броју 5 (9) за 2003. годину, на страни 6 – после поменутог расуђивања Мотовилова о сверуском, свесловенском царству Гога и Магога, читамо: “Уједињеним силама Русије и других народа Константинопољ и Јерусалим биће покорени. При подели, Турска ће скоро сва остати за Русију…”

Једним потезом пера преподобном Серафиму приписано је нешто што он није рекао. Панславизам, као идејни покрет, владао је међу просвећеним Русима углавном у 60-тим годинама XIX века, у годинама када се Н.А. Мотовилов присећао детаља свог усменог општења са великим саровским прозорљивцем, наводећи при томе исказе других подвижника благочешћа. У запису ”Антихрист и Русија” јасно се распознају есхатолошка расуђивања другог човека, вероватно Антонија Вороњежског, великог архијереја и човека суптилног ума. То наговештава и сам Мотовилов, указујући на датум писања свог записа - 1834. годину, када је путовао у Вороњеж и разговарао са епископом Антонијем. Обратимо пажњу на датум: 1834. година - старац Серафим тада већ није био међу живима (скончао је 1. јануара 1833. године). Шта није рекао Преподобни а наведено је у последњем параграфу записа Н.А.Мотовилова: “У Израелу се родио Исус Христос, истинити Богочовек, Син Бога наиласком Св. Духа, а међу Словенима и Русима родиће се истинити антихрист: бесочовек, син блуднице Данова племена и син ђаволов кроз вештачку оплодњу мушког семена у њој, с којим ће се у њену утробу уселити и дух таме. Но, неко од Руса, који ће доживети рођење антихриста, слично Симеону Богопримцу, који је благословио Исуса Младенца и обавестио свет о Његовом рођењу, проклеће рођеног антихриста и обавестити свет да је он истинити антихрист”. Ова стилска фигура у целини припада самом Мотовилову и ником другом, јер су наши духоносци своје закључке доносили на основу Светог Писма и учења светих Отаца, а када су додавали сопствена расуђивања о појединим питањима, ни у чему нису противречили православном светом Предању. Према светом Предању антихрист се неће родити међу словенским народима, већ ће бити постављен од Јевреја, који ће следовати “тајни безакоња”. Треба рећи да је први који је упозорио на неправилно разумевање Мотовиловљевог записа ”Антихрист и Русија” био Михаил Шумски. Када је документ објављен у ”Московском литератору”, Шумски је одмах реаговао и објавио у истој газети своје помало гневно али у суштини правилно писмо.

Ако размотримо запис Н.А.Мотовилова ”Антихрист и Русија”, осим првог параграфа, наведеног на самом почетку овог чланка, великом саровском старцу ништа друго не припада, па ни мисао о сазиву Осмог Васељенског Сабора на крају времена “ради обједињења и уједињења Светих Божијих Цркава”. Сагласно православном Предању и исказима многих подвижника благочешћа, такозвани ”Осми Васељенски Сабор” биће сабор екуменистички и обновљенски. Дакле, стражимо! Приметићемо да је та иста мисао присутна и у Мотовиловљевом писму Императору Александру II (видети: “Слуга Божије Мајке и Серафима”). Саровски старац је стално проповедао о погибељности либералних путева устројства руске државности. Тврдња да расуђивања о уједињењу словенских народа припадају преподобном Серафиму изазивају велику сумњу. Сличност са овим мотовиловским записом откривена је и у публикацији журнала “Душекорисно читање” за 1912. годину (2, с. 493). Тамо је извесни новинар Потапов, према речима Мотовиловљеве жене, написао: “Све што носи назив "декабристи", "реформатори" припада “партији за побољшање живота” и представља - истинско антихришћанство које ће, развијајући се, довести до разрушења Хришћанства на земљи, а делимично и Православља, и окончаће се зацарењем антихриста у свим земљама света, осим Русије, која ће се слити са другим словенским народима у један огромни народни океан, од кога ће страховати сва друга земаљска племена. И то је онолико истинито колико су два и два – четири”. Међутим, та публикација је настала опет на основу мотовиловских записа, и приписивати њено ауторство преподобном Серафиму није могуће: у време преподобног бунтовнике нису називали "декабристима"; термин "декабристи" ушао је у употребу тек после неколико деценија!

Највeћу сумњу изазивају извесни наративни, другим речима – усмени извори. Они се нарочито често користе када су у питању предсказања светог Серафима о судбини последњег цара Николаја II. Овде је у оптицају и једно анонимно сведочанство, извучено из књиге либералног историчара С.П. Мељгунова ”Последњи самодржац”, објављеној у периоду између фебруара и октобра 1917. године, у време незадрживе дискредитације Владара Императора и његове породице. Предсказање Преподобног које се односи на Цара Николаја II наводно гласи: “Почетак владавине овог Монарха обележиће несреће и беде народне. Водиће се неуспешан рат. Настаће велика смутња унутар државе, отац ће се подићи на сина и брат на брата. Али, друга половина владавине биће светла а Владар дуговечан. Наговештаји дуготрајне друге половине владавине Николаја II нису били оправдани! И то није изненађење: јер је преподобни Серафим, ако је веровати Мотовилову, то изјавио мислећи на царствовање Николаја I: за време његове владавине догодила се и дворска побуна, и страшна куга 1830. године, и неуспешан Кримски рат. О томе је и било речи у писму Н.А. Мотовилова Александру II. А. Мељгунов, не знајући за документ, ослањао се на усмено предање. “Текст овог предсказања, - објашњава он у својој књизи, - наводно је записао неки генерал а ради сигурности стављен је у архив Жандармског корпуса. Кажу да је Александар III узалуд тражио тај документ, и тек када су се досетили да се обрате Министарству полиције – писмо је пронађено”. Правилно пише – писмо је пронађено! Само што није пронађено за време царствовања Александра III, него 1906. год. И тражено је на захтев Царице Александре Фјодоровне, која је желела да прочита пророчанства Преподобног о Дому Романових. Јер су о том пророчанству упорно кружиле гласине, говорило се о неком писму старца Серафима, адресованог лично на Николаја II. Захтев Царице прослеђен је архивистима и они су почели да траже. Никаквог личног писма Старца Императору Николају Александровичу, који је прославио«”убогог Серафима” није било, већ су пронађена поменута Мотовиловљева писма Николају I и Александру II. Ова писма су одложена у архив Трећег одељења Канцеларије Његовог Царског Величанства (према Мељгунову – у архив Жандармског корпуса). У писмима су наглашени редови који садрже предсказања о Императору Николају I, но, могуће је да су били од интереса и за тадашњу владавину. Када се сви наглашени редови саберу, добија се текст, који би се при жељи и незадрживој фантазији могао назвати писмом светог Серафима Императору Николају II. Писмо је могуће тако назвати при великој жељи, али одговорни историчари воле тачност, и предсказања везана за другог Императора и за другу владавину није могуће преносити из епохе у епоху. Друга половина владавине – светла – може се односити и на Императора Николаја I. Јер, он је доиста био велики владалац и државник велике светости. Његова преданост Православљу и руској духовној култури je – неоспорнa, и православни људи се не надају узалуд да ће цар бити прослављен у лику светих. Сва либерална прљавштина, коју су непријатељи вере православне и Отаџбине нанели на светли лик тог великог и благочестивог човека, већ је отпала. Људи се одвикавају од ходања на масонском повоцу, а онај који се већ одвикао, тај поштује свог великог Цара. Наравно, два Николаја, два велика Монарха – имају много заједничког, као што много заједничког имају и истоимене царске супруге. И то што је свети рекао за једног од њих, могуће је при жељи приписати и другоме. Али, само “при жељи”, што је за тачност смисла сасвим недовољно.

Преподобном Серафиму понекад се приписују и наводне симпатије према староверству. Но, ни за то нема никаквих основа! Јер је познато да је велики подвижник дао староверству прилично скромно место у тадашњем свету, поредивши Православље са бродом, а староверство – самозвану “белокриницку јерархију” и беспоповце – тек са крхким чамцем. А то што је држао "лестовку" у рукама, — представља сасвим неубедљив аргумент у корист ”ревнитеља старог благочешћа”, јер је у то време, када је живео светитељ, "лестовка" свуда била у манастирској употреби. Старац је још чешће на молитви користио бројанице, и сам је умео сасвим вешто да их направи. До наших дана сачуване су дрвене бројанице које је својеручно израдио свети Серафим (изложене су у Свјато-Даниловом манастиру). Преподобни није изрекао никакав лични суд у корист старовераца, о томе нема ни писаних ни усмених веродостојних потврда. Постоји, међутим, низ веома негативних изјава преподобног Серафима о староверству, као на пример: “спајање два прста противно је светим правилима” и многе друге ствари. Истина је недељива, и чување њене свеукупности у крилу Руске Православне Цркве, на шта је баћушка Серафим стално позивао староверце, јесте - обавеза свих који искрено верују у Спаситеља и Бога нашега.

Да, наш живот је сложен, а временом постаје и све тежи, зато није изненађење што људи посежу за чудима. Понекад се обична гласина толико прекрије и украси причама да на крају прерасте у трајан мит. А с митовима се не спори, њихова веродостојност се не испитује, на њих се једноставно навикнеш. Данас је присутно мноштво историјских митова, мада потпуно недоказаних и по свој прилици лажних. Међу њима су и наводно завештање Петра I и поједина фалсификована "пророчанства" инока - "прозорљивца" Авеља, и наизглед веродостојна легенда о Фјодору Кузмичу – наводно бившем Владару Александру I, и приписивање ауторства познатих "Протокола" Служби безбедности, и такозвани “пророчки сан” светог Јована Кронштатског, измишљен после његове кончине, и остала псеудоцрквена митологија.

Нецрквена литература такође не бежи од преправљања чињеница и митова. Тако је недавно, без навођења места издања, поново објављена књига из два дела “Почетак и крај нашег земаљског света. Опит откривања пророчанства Апокалипсе”. Ово прилично обимно дело четири пута је анонимно издато у престоници пре револуције, а данас се без икаквих основа приписује светом праведном Јовану Кронштатском.

Приписано му је дело које он никада није написао! Поврх свега, баћушка Јован је у једном од својих дневничких записа признао: када је случајно прочитао књигу “Почетак и крај нашег земаљског света”, свидела му се. И чак је жалио што он сам није написао такву књигу. То је све. Ко је онда написао то дело? Његов творац је јеромонах Оптине пустиње Пантелејмон, познати духовни писац и истакнути преводилац (превео је 3. том дела Симеона Новог Богослова, његове химне). Свој опит откривања Апокалипсе он је издао јавно, навевши своје пуно монашко име, као једини аутор. Књигу је у Одеси објавио издавач Е.И.Фесенко 1903. године.

У закључку да наведемо важне речи светитеља Димитрија Ростовског: “Не износи лажи на светитеља…” И да запамтимо да свако митотворство и преправљање црквено-историјских и агиографских чињеница представља тежак грех, који може само да саблазни верујуће душе и доведе до беспоредака и раскола у Православној Цркви.

Превод са руског: Славјанка

Извор: Благодатни огањ

Владимир Димитријевић

ШТА ЋЕ С НАМА БИТИ ДО ПОСЛЕТКА?

(Будућност Србије и Русије у светлости православних пророчанстава)

О пророцима

Људи често мисле да су пророци врачи – погађачи који виде будућност. А по учењу Цркве, пророк је онај који види вољу Божју у историји. Мојсије је био пророк, али не „будућности“, него „прошлости“. Бог му је дао да види стварање света.

Пророци су често посећени од утробе мајчине (Јер. 1,5; Ис. 49,1). Осећају неодољиву силу призива и руку Божју на себи (Јез. 3,14). Осећају да су слаби и грешни (Јер. 1,6; Ис. 6,5). Они имају мисао, и они су оруђа Речи Божје (Јер. 1,9; 15,19; Ис. 6,9; Јез. 3,1). Пророка има и у новозаветној Цркви (Дела 11,27; 13,1; 21,10). Дар пророштва, опште наслеђе Цркве, Пророк даје утеху и поуку; њега контролишу други пророци, црквени ауторитети: он не претендује на централно место. Дар пророштва се користи на добро Цркве. „Дидахи“ каже: „Није сваки који говори у Духу пророк, но ако има 'нарав Господњу'. По нарави се познаје лажни и истинити пророк“.

Св. Теофило Исповедник, епископ никомидијски: „Пророци добијају пророштво од Бога, али не како они хоће, него како дејствује Дух Божји; они су били свесни и поимали пророчку реч која им је слата, али објашњавали нису. Да су пророци за време дејства на њих Духа Божјега имали свест о томе да им се шаље реч Духа Божијег, види се из тога што су се добровољно потчињавали и што су говорили оно што су хтели, а што нису – прећуткивали. Код лажних пророка није тако. Они за време дејства нису имали свести, но, доведени у безумље, као пијани, нису знали шта се с њима дешава. Пророци Старог и Новог Завета прорицали су једним Духом.

Св. Игњатије Брјанчанинов вели: „Мада демони, јављајући се људима, најчешће примају изглед светлих Ангела ради лакше преваре; мада се некад труде да увере како нису ђаволи, него људске душе; макар понекад и будућност предсказивали; мада откривају тајне; али поверовати им се не треба нипошто. Код њих је истина с лажју помешана, истина се привремено користи само ради лакшег обмањивања. „Сатана се претвара у Ангела светлости и слуге његове претварају се да су слуге правде (2. Кор. 11,14-15), рекао је Апостол Павле“.

Св. Нектарије Оптински пак, упозорава: „Ако се људи који се баве истраживањем знака краја света о душама својим не старају, они то чине само ради других“ (сензационалистички).

ЛАЖНИ И ПРАВИ ПРОРОЦИ О БУДУЋНОСТИ СРБА И СВЕТА

Поплава „пророчанстава“ у Србији

Крај 20. века у Србију, под влашћу Милошевића, донео је поплаву лажних пророка и пророчанстава, почев од новог издања „Креманског пророчанства“ извесних Голубовића и Миленковића, у коме је писало да су Милош и Митар из седла Кремне као спаситеља Срба прорекли „човјека плавих очију на бјелом коњу“, чији се знак добија кад се јабука пресече „попречице“ (а тако се, знамо, добија петокрака). Испало је да србски месија није нико други до – Тито, од чијег ударца у срце Србство се још увек опоравља. Анализом приче о Тарабићима дошао сам до закључка да је реч о фалсификату, и то сам објавио у књизи „Човек је виши од звезда“ (Светигора, Цетиње, 1998.) После тога дошла је једна дубља и озбиљнија анализа, Воје Антонића, који је у свом тексту „Креманско (не)пророчанство: тако нам је казато“ („Дуга“, 1971/2002.) доказао да су у питању политичке конструкције и тзв. „џокер – пророчанства“, која су „неодређена и недефинисана, због чега су универзално применљива на скоро сваки догађај“ (Рецимо, долазак тешких дана у којима ће живи завидети покојнима, а затим лепо доба, у коме ће људи говорити: „Устаните, мртви, да видите како се сада живи“!).

Антонић је показао да су иза „Креманског пророчанства“ стајали политички делатници Пера Тодоровић и Чеда Мијатовић. Пера Тодоровић је у свом листу „Огледало“ из броја у број најављивао откривање „велике креманске тајне“, да би, после Мајског преврата 1903. године, објавио да је то било „проречено“. После њих двојице, импулс „креманизацији“ Србије (која је сада туристички врло пробитачна) дао је др Радован Казимировић, у својој књизи „Тајанствене појаве у нашем народу“, објављеној уочи Другог светског рата. Онда су дошли Голубовић и Миленковић. У међувремену, „народ“ (или тајне службе?) дописивале су своје. Пронела се прича да ће Србија стати под „једну шљиву“ („чињеница је да га штампа у Хрватској радо помиње“, каже Антонић). Последње дописивање „креманске визије“ објавио је, скупа са глумцем Браниславом Лечићем, Душан Ковачевић, драмски писац. Циљ му је, као увек кад су „Тарабићи“ у питању, био политичко-прагматичан: „Док је 'Контејнер' путовао по Србији у предизборној кампањи, Бранислав Лечић и ја смо сели и написали цео један део Креманског пророчанства. Рекли смо да на 46. страни првог издања, које је уништено и нигде не постоји ниједан примерак, пише како ће се појавити такав и такав човек, и онда сам дао опис Коштунице као фото-робот/.../

Наш народ воли мит. Било шта да сте му рекли друго, не би прихватио на тај начин. Људи воле да им се причају приче пророка и видовњака записане у неким старим књигама. Реч је о дубоко укорењеном паганском тумачењу судбине, о дешифровању тотема, петлових перушки, кривих стабала, воде које тече узводно“.

Усред рата у Босни и Хрватској појавила су се пророчанства неког „Деда Милоја“, „пророка из Поморавља“, иза кога је стајао издавач „Нострадамусовог магазина“, Павле Матић. Књига се звала „Биће тумбање по целом свету“, и гутала се као алва. Сећам се колико се примерака продавало у Кнез Михајловој, уз касете с песмама „Баје Малог Книнџе“, опанке и кокарде. Пошто сам видео да се људи залуђују још једном верзијом „Тарабића“, сео сам и приморао себе да прочитам и то... Резултат читања је био више него јасан – још једна духовна кривотворина. Текст је изашао у „Православљу“ (15. априла 1992. године), и у њему је показано како је Матић конструисао мит наводног Милоја који је прорекао појаву Милошевића („један плави, о коме Срби песме певају и који ће да се бори и с Германима до последњу кап крви“). Овај фиктивни „Деда Милоје“ тврдио је да се у „правој Библији“ крије учење о реинкарнацији, да се иста крије у Ватикану, и да морамо да се бијемо с Ватиканом да бисмо до ње дошли.

Ко се не сећа несрећне, покојне Миље Вујановић, која је прорицала, на Трећем програму РТС-а, да је судбина Србије да се стално БИЈЕ, да Русија треба да СИЈА, да од Немачке неће остати ни МАЧКА, од Енглеске ни ЛЕСКА, а да ће Италију напустити ТАЛИЈА? А Спасоје Влајић, са својом „светлосном формулом“, који је доказивао да је Титово име ЗЛАТНЕ БОЈЕ (значи, боје добра), док је Дража Михајловић ЗЕЛЕН (дакле, зао), и писао о парапсихолошком ратовању, сарађујући с „групом 69“, у Војсци Југославије на том пољу? Па тек прича о Србима од којих потиче Господ Исус Христос, у књизи објављеној у издавачкој кући „Мирослав“ (аутор „Анђелија Стакић – Спајићева)... А за то време, Срби су тонули све дубље и дубље и било им је све горе и горе, јер у Писму вели да гордост долази пред пропаст (Баја Мали Книнџа је певао: „Живјеће овај народ, / и послије усташа/ јер и Бог је Србин, /небеса су наша“). И тако даље, и томе слично... Али, уместо да се нечему научимо из досадашње своје пропасти, ми и даље срљамо; не кајемо се, не живимо по закону Божјем, блудничимо, убијамо нерођене и... Опет верујемо у некаква „пророчанства“...

Једно од таквих, назови – пророчанстава, које је до 2009. доживело четири издања, на трафикама се појавило под насловом: „Опомена Св. цара Лазара / Шта ће скоро бити/ Косовски устанак/ Какве су ти мисли такав ти је живот“ (издавач: „Отаџбина“, Београд).

Аутори књижице рекламирају је на следећи начин

>> Где се Срби налазе говори „Св. Небесна Литургија", „Не кради државу" Св. Владика Србски и све православни Николај.

Ова књига даје (1) одговор на вештачки изазвану кризу; (2) поуке како преживети у 21. веку; (3) подсећање да пазимо да живимо у време Апокалипсе -Откровења Св. Апостола Јована Богослова и старозаветног пророка Данила; (4) објашњење кад у народу нестане кеш новца, исто је као да вам из вена извлаче крв и на крају не бисте преживели. То је сад -тзв. светска економска криза вештачки изазвана у циљу припреме печатења човечанства Жигом звери 666, наметање електронског начина плаћања, што је немогуће без живог новца;

Ова књига ГОВОРИ да је време за уједињење са православнима. КРУШЕВАЦ БИЋЕ СРБСКА ПРЕСТОНИЦА. СРБИЈА ПОСТАЈЕ ЦАРЕВИНА СА КРУНОМ ОД РОДОСЛОВА СВ. ЛОЗЕ НЕМАЊИЋ, А НЕ ОД ОСКРНАВЉЕНЕ КРУНЕ ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЋЕВИЋ.

Алтернативна Влада Крушевац Уједињени покрет Србства војно крило Гарда Свети Цар Лазар су задужбинари и ктитори манастира Светог Луке у Бошњанима уз велику помоћ мештана села Бошњани и свих Срба. <<

Али, шта је од те рекламе заиста тачно? Хајде да погледамо заједно!



О чему је реч?

Књижица је галиматијас састављен од различитих елемената, али њене основне тезе су следећа „пророчанства“:

>>Ово је време Светог Откровења Светог Јована Богослова и Светог Пророка Данила.

Kрушевац биће Србска Престоница

Старац Гаврило је говорио имао сам визију и лично ми је Свети Владика Николај рекао:

„Централа Богомољачког Покрета да буде у манастиру Св. Лука Бошњани где ће бити и склониште од антихриста.

Ако Вас буду и милицијом изгонили врати те се опет.

Биће то најчувенији и познат манастир.

Мошти Св. Петке биће из Молдавије – Румуније пренете овде.

У манстиру Св. Лука Крушевац Бошњани старац Тадеј каже:

БИЋЕ СРБИЈИ БОЉЕ

Када Србски народ поведе Србин онај који истински држи Библију у рукама а Бога у срцу.

На земаљској кугли мира бити неће док Срби не врате Косово и Метохију.

Упамтите омркнуће Шиптари али ни један осванути неће.<<

Књига има и сасвим нормалних делова – понека од поука оца Тадеја је аутентична. Ту су и одломци посмртних пророчанстава Св. Нила Мироточивог, текст владике бањалучког Јефрема „Свету Литургију очувати и служити неизмењену“, „Жичка беседа Светог Саве о правој вери“, „Прво студеничка беседа Светог Саве“. Ту је и извештај са црквено-народног сабора у Војловици 2. маја 2009. и Обраћање СА Сабору СПЦ народа на скупу присутног, са фотографијама учесника (међу којима је и слика потписника ових редова, чему се противим свим својим бићем, јер ја на том скупу нисам био да бих се појавио у контексту једне прелесне књижице). Циљ је да се назови пророчанства повежу са аутентичним гласовима Светог Предања, што се јасно види из неписмене напомене неког од приређивача књиге (стр. 143): „Уредништво Отаџбине се одлучило за овај текст и догађај у манастиру Војиловица јер он најављује испуњење пророчанстава да ће доћи до побуна у Српској Православној Цркви где ће крајњи исход бити одвајање пшенице од плеве тј. да их врата пакла неће надвладати о којима говори пророчанство о пет владика“ (?!?)

Дакле, све што је аутентично (од речи Св. Саве до речи владике Јефрема) дато је у књижици само да би се њене тезе (иначе, потпуно самнобулне) нечим поткрепиле.

Књига је пуна фалсификата – рецимо, испод небулозног предговора, стоји потпис „Свети Владика Николај Србски“ (стр.15). Неписмени предговорник у тексту тврди „да је Србију волео нобеловац „Анри“ Малро (иако је реч о Андреу Марлоу). „Кратко житије старца Тадеја“ (стр.14) уопште не помиње крај живота покојног духовника – он је, по житијеписцу, и даље старешина манастира Витовнице, и има игумански чин. Литература навођена на крају делује смешно: не наводе се бројеви часописа из којих је нешто узето, а називи књига и издавача наводе се погрешно („Светагора“, „Два века у Кронштату“ – иако је реч о књизи „Два дана у Кронштату“). Неки текстови су украдени без потписа (текст „Антихрист долази“, на стр. 66-71 је из пера оца Николаја из манастира Св. Петке Изворске.)

Књига у себи садржи квази политичку поруку – наводно, хаџи Андреј Милић, аутентични тумач речи старца Гаврила, вођа некакве Гарде цара Лазара, који се на Ђурђевдан 2007. заклео у Крушевцу, прави је вођа Срба, који ће у том граду створити нову, свеспасоносну Владу Србије. Он и његови једномишљеници основали су „Уједињени покрет Србства“ и „Уједињене послове Србства“, које сачињавају „православни економски експерти“ (стр. 63) Хаџи Андреј Милић тврди да је, у његову славу, и један угледни духовник, 22. 8. 2009. записао ове речи (у шта никако не верујемо!):

>> Благословом мудрих стараца Тадеја и Гаврила, оснивач Српске Владе са престоницом у Крушевцу.

ЗНА ИЗЛАЗ

Кад се ослободи Свето Косово и Метохија, уједини се Србство са Русијом. Тек тада ће Србија бити светлост свету у свеопштој тами.

Ако Бог да. Ко неверује видеће. АМИН.

Оно што би лудо пред светом изабра Бог да посрами мудре.

Духовна и световна власт хтели би га ставити у калуп спепе послушности.

Већима се треба покоравати а то је Светом Цару Лазару као што чини Хаџи Андреј Mилић, покретач новог Косовског боја, Трећег српског устанка објавом 5. маја 2007. године, опоменом Светог Цара Лазара.

Нађе се праведник као Лот који имаде снаге и храбрости, којем због простоте Бог откри да Св. Косово и Метохију треба бранити као Св. Цар Лазар, јер другог пута нема. Мат. 11.26; Да Оче, јер је таква била воља Твоја. Мат. 15.26: Сакрио си од мудрих и разумних, а открио безазленима. АМИН<<

Последња текстуална страна књиге (157) има икону Св. цара Лазара, и његово измишљено обраћање Србима (опет неписмено):

>>Где су Срби, војска, милиција, жандармерија, специјалне снаге, где су митрополити, епископи, монаштво, свештенство да сачувају свето Косово и Метохију. Где су дате главе, проливена крв и костима поплочана земља Косова и Метохије.

Моја опомена је била на Ђурђевдан 2007. г. у мојој порти Свете Лазарице. Немаде Србског народа да крену у бој под мојим барјаком. Te стога следи бич што рече Небесна Литургија, а потврди Божји угодник Тадеј, на планети Земљи мира неће бити нити ће Срби имати благослова и напретка док Свето Косово не ослободите.

Каза ли Небеска Света Литургија водиће србске прваке и непријатељима их предавати није ли то Хаг где им главе секу, без права одбране, Великани проклете вам душе, Србе у непријатељске руке дајете а на Свети дан Видовдан.

Кључ земаљског раја и Вечног небеског царства је у божјим рукама и милошћу Божјом дано ми је да га предам мојим следбеницима Крушевачкој влади моје престонице и онима који су позвали српство мојим путем у Бој на Косово.<<

Дакле, нико не сумња у родољубље Андреја Милића и оних који га сматрају својим лидером. Но, искреност намера не значи увек и да ће пут којим се иде довести до циља.



Старац Гаврило

Старца Гаврила нисам знао и не сумњам да је он био честит монах. Шта је говорио – не знам, али знам да је прича о манастиру Бошњане као некаквом „мистичком“ срцу Србије и Крушевцу као новој престоници, у најмању руку – чудна. Поготову што се у Шумадијској епархији Света Литургија углавном служи упркос прописима Служебника и Типика и миленијумском предању Цркве Божје; колико знамо, тако се служи и у Бошњанима, па је очито да такво место, иако светиња, није баш најбољи пример како би требало да изгледа богослужење у „крушевачкој“, „петовладичној“ Србији.

У сваком случају, тврдња да би Милић & comp. могли бити вођи и препородитељи Србије не потиче од оца Гаврила.



Права реч старца Тадеја

Оца Тадеја сам само једном срео у манастиру Витовница. Стекао сам утисак да је реч о човеку крајњег смирења и благодатности, који је потпуно усвојио молитву Исусову и светоотачко учење о чувању помисли. Разменио сам с њим и неколико писама. Једном сам га и непосредно питао шта ће бити са нашим народом. Одговор је био кратак и јасан. Доносим га у целини:

>>Господу миљена племенита душо,

У нашем народу нема покајања. Скоро половина Срба некрштена, а и они који су крштени, непрекидно својим псовкама доказују да су непријатељи и мрзе Бога.

Господ кроз Пророка старозаветног каже: Ја сам тај Који опомињем грех родитеља на оне који мрзе на Мене.

Сад, сам расуди, и видећеш, да има више Срба који мрзе Бога него ли оних који Му се моле и траже милост и спас Србије и Срба.

Само безгранична милост Божија може да нас избави од стања у којој (треба: коме, нап. В.Д.), због безбожништва, сами себе и један другог гурнусмо у пропаст.

Добро је што се трудите на преводу предсказања, да би, и ако и мали број, донекле сазнали у коме се времену налазимо.

Мир ти и радост и све најлепше од Господа и Пресвете Богомајке жели

Архим. Тадеј и

братија<<

То је то – Срби се не кају, и нема спасења. Зато нам се све ово и десило. Да смо држали заповести Божје и да нисмо дизали руку на себе, кроз чедоморствени аутогеноцид, Господ никад не би дозволио да нам се ово деси. Тврди се како је отац Тадеј рекао да ће Шиптари омркнути на Косову, а неће осванути. Али, то се десило нама, Србима: омркосмо у Славонији и Крајини 1995, па нисмо осванули; омркли смо у Сарајеву и Дрвару исте те године, па нисмо осванули; 1999. омркосмо у Пећи и Призрену, па нисмо осванули.

А како је кренуло, омркнућемо у Новом Пазару, па нећемо осванути, и у Новом Саду ћемо заноћити, а нећемо се пробудити.

Ово не кажем да бих ширио дефетизам, него зато што је реч Божја непоткупљива – ко гази закон Оца, Творца и Судије, биће згажен, и то је јасно као 2+2. Само дубоко покајање може то да спречи, а код нас га, на жалост, нема.

Све ово, међутим, не значи да правих пророчанстава нема – између осталих, и о Србији и Русији.



Прави србски пророк – Св. Николај Србски

Прави србски пророк, човек који је видео судбу свог народа, Свети је Николај Жички и Свесрбски, а његово кључно пророчанство – „Небеска Литургија“. Наш угледни интелектуалац, Марко С. Марковић, из Орлеана, направио је Марковићеву „пророчку рапсодију“:

>> ПРОРОЧКА РАПСОДИЈА

Из књига и беседа Владике Николаја Велимировића

„Србија је увек некоме на путу."

Владика Николај, „Трагедија Србије"

У античко доба владао је обичај да грчки рапсоди певају одломке из Хомерове „Илијаде" и „Одисеје", бирајући теме које су највише интересовале њихове слушаоце. Сличну рапсодију је могуће саставити и на основу дела Владике Николаја поводом данашње српске трагедије. Њу нико није могао у свим појединостима предвидети, али Владика је дубље но ико продро у смисао наше историје и кад се Српска Голгота последњих година посматра у светлости његових открића, порука коју нам је оставио добија пророчки карактер и служи као кључ за разумевање савремених збивања. У изводима који следе - изузев поднаслова - ниједна Владичина реч није измењена. Нема бољег доказа да његов дух живи међу нама и води нас путем Христовим.

+++

„И сви ће вас омрзнути имена мојега ради", рекао је Спаситељ својим апостолима. То се наравно и збило на апостолима. Али се буквално збило и на Србима.(1)

Питамо се у чуду и у јаду нашем каква се то промена деси с нама. Какво нам беше јуче и какво је Данас! Јуче бисмо слободни и разговорни, и имасмо много пријатеља свуда око нас. Данас, ај Боже, данас ево робови смо, без речи и без разговора, без рођака и без пријатеља. Као да смо у сну пренети неком волшебном силом милион миља далеко од отаџбине наше и за милион година далеко од јучашње слободе наше.(2)

Никад Србија није била у таквим мукама као што су данашње; никад у таквом мраку. Ко ће спасти Србију?(3)



Смисао српске историје

Судба србскога народа више личи на судбу многострадалног Јова него ли судба ма кога народа у хришћанском свету.(4)

Страдање је централни факт наше историје.(5)

Што је српско тело било више мучено, српска душа се све више уздизала...(6) Страдање кад-кад слама веру. Али србско страдање јачало је веру србског народа. Са вером је долазила нада, са надом снага и тако су Срби издржали најтеже и најмрачније ропство, икад забележено у историји.(7)

Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи -СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа, србски народ је био истински Теодул, тј Божји слуга или Христодул, тј Христов слуга, што је једно и исто.

Судба свих праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако као србског народа. Страдао је и велики руски народ, но ни за трећину не, колико Срби. Страдали су и Грци, али много мање, јер су се вештином и концесирањем бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста србскога. У турском царству Срб-Милет био је најомрзнутији. У Аустро-Угарској исто тако. Зашто? Зато што су Срби упорно стојали са Христом и борили се за крст часни. Зато што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији непријатељи човеку од живих.(9)

Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања и слободе и обнове и рада.(10) Служење Христу оплеменило је србски народ и учинило га најдушевнијим народом на свету.(11)

Шта је србски народ постигао својом Теодулијом, својим служењем Христу Богу? Постигао је све, и постизаће све до смака света, што један народ постићи не може. Постигао је то, да за 800 година није имао верски рат нити економски рат, ни туђинца за владара у време своје слободе.(12)



Пропаст Запада

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи.(13)

Наш је општи закључак да је Европа болесник који се прави здрав; бесомучник који се прави паметан; сиромах који се прави богат и беспомоћник који се прави силан.(14)

Европска цивилизација (је) угрожена због болести људских душа.(15)

Осиромашио је духовни живот људи, јер су остали без способних и умних вођа, који би их својим ауторитетом ујединили ка великим и заједничким циљевима. Нигде нема великог државника, способног да води и управи поглед свога народа према великим циљевима будућности. Ово је најдубљи и највећи узрок целокупне пометње и забуне које постоје у европским земљама.(16)

Моја теза је једноставна и јасна. Ја тврдим: Европа није више центар и средиште светске цивилизације - која је изграђивана на темељима хришћанске вере преко 19 стотина година. Европа је у 18 веку престала бити центар најнапредније светске цивилизације. Она сада посрће и тетура се по самој ивици провалије сопствене пропасти, похлепно се хватајући час за ове, час за оне променљиве вредности. Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућности. Европа се мора повратити своме извору светлости и надахнућа из којих су вековима проистицала највиша достигнућа њене цивилизације. У супротном, по законима историјског збивања, она се креће путем пропасти и гашења сопствене цивилизације.(17)

Као што су постојали очигледни предзнаци Светског рата пре но што су непријатељства стварно почела, тако сада имамо предзнаке моралне и материјалне пропасти и краја појединих епоха.(18)

Тешко теби, Европо, тешко теби, Гордости Бела! Да је морском песку проповедано Моје Јеванђеље хиљаду година, он би се дигао са дна на површину и засјао би дијамантским сјајем. И земља би већ постала достојна сапутница осталих звезда. А ти си Ме избацила ван као непотребног роба, и почела робовати своjoj мисли и својој жељи. Сама себе си осудила и не треба нико да те суди. Настају само дани извршења осуде.(19)

Послужила си се Мноме само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј варварства невештог у варварство вешто. И сад си за собом мост порушила.(20)



Нови светски поредак - Вавилон Велики

Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек је освануо, он се представио свету: мени је име Будућност. Он се рекламирао као век мира и културе. Међутим, на сваке три досадашње године долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: рад и човекољубље. Међутим, најинтересантнији његов досадашњи рад односио се на човекоубиство. Зар није демантован Христос нашим веком?(21)

Вавилонска кула! Читали сте у Светом Писму Божјем о Вавилонској кули. Чир на земљи! То је био чир на послепотопском човечанству.(22)

Стару Вавилонску кулу нису зидари могли завршити. Није им дао Бог и хтео... Зар не видите, браћо, како је Бог збркао језике и зидарима нове Вавилонске куле! Нико никог не разуме. Свак само себе правда а -друге осуђује. Свак је ратник против Христа и против свога ближњега. Може ли такав град остати? Може ли таква кула досегнути до небеса? Никако. И кула се руши и град постаје пуст. Божја воља се врши а не људска. А када Бог запрети, дићи ће се сви народи, света против ове нове Вавилонске куле, и доћи ће и разориће је до темеља.(23)

Ваистину вам кажем, срушиће се Вавилон Велики до испод темеља. Јер је у зидове његове ушао црв са Голготе, који га разгриза у прах и пепео.

Ваистину, напразно вас теше мудраци ваши: „Тврди су зидови Вавилона, нико их не може порушити". Гле, печат је ударен на декрет и рушење је почело.(24)



Срби напуштени и оклеветани

Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе... Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.(25)

Ја и данас памтим једну реченицу из Нове Слободне Пресе, сутрадан по објави рата Турској од стране хришћанског Балкана: „Нека би Свемогући дао победу отоманском оружју!"(26)

Изневерише нас сви кнежеви људски и сви синови човечији! Погазише заклетву, попљуваше пријатељство. Задану реч одуваше од себе као ветром и затрубише у све трубе реч издаја!(27)

Да је европско човечанство направило савез са смрћу и уговор са папом, то је најјаснија чињеница од свих чињеница у светској историји за последњих двеста година... Европски империјалисти разносе смрт по целоме свету. Европски револуционари носе барјак смрти. Модерна Европа је синоним смрти. Неће да зна за живот после смрти.(28)

У наше дане више се виче о миру и више се народи спремају за рат него икад пре нас. Тешко да та дволичност не буде кажњена ратом... Идући рат као и прошли већ је заслужен од људи.(29)

Свет је одступио од истине. Да не говоримо о незнабожачком свету, хришћански свет је одступио од истине. А кад се за длаку одступи од Истине, за километре се одступи од правде и поштења. Хришћански свет је постао дакле неистинит, неправедан и непоштен. и то у толикој мери, да је у томе превазишао народе нехришћанске. (30)

Лаж се куне истином, и тиме признаје истину за битност а себе за сен. Лаж се не куне лажју, јер ништа се не наслања на ништа. У својој немоћи лаж тражи налон на истини. Што распрострањенија лаж, распрострањенија и заклетва.(31)

Када је Каин убио свога брата Авеља, мислио је да ће прикрити свој злочин само једном речју НЕ. Планине су од тада промениле свој облик, реке свој правац и ветрови своје путеве, али Каини нашега времена још нису променили своје методе из старине. Они још увек убијајући вичу - НЕ!(32)

Када лажов мисли да је на врхунцу свога успеха, уствари, тада стоји на граници своје пропасти. О, мудро и стрпљиво срце, дозволи лажи нека порасте до џиновског узраста, да би показао свету њен страшни пад и да тако отвориш очи онима који су слепи и који се надају успеху помоћу преваре и лажи. Божја тврћава света почива на истини, а свака сломљена цигла у њој осућена је на пропаст.(ЗЗ)



Српска Голгота

Остависмо Тебе, вечну Истину и доброту, па се полакомисмо за шареним лажима оних који су туђини и Теби и нама. Ухватили смо радознало шарену змију за реп, и она нас уједе. Склизнусмо с пута светих предака наших и упутисмо се широким путем туђинским. Зато Ти посла туђинце у нашу кућу, да би се ми ужаснули познавши их изблиза. Срце наше охладне према Теби, и ми се почесмо наклањати ка онима који Тебе одричу и мрзе. Зато си нас дао у руке безбожника и бездушника, да нас газе као мраве и кољу као овце.(34)

Ти си чуо за Сарајево. То је онај град у коме је планула прва варница, што је запалила свет у пожару прошлог светског рата... И тако Европа, кад год се добро спреми за тучу, брзо нађе варницу која даде знак за тепање... Муслимани пак сарајевски чисти су Срби по крви и језику као и по многим обичајима. Они не говоре ни турски ни арапски, него српски и то најчистији српски. И хоџе што читају арапски Коран не разумеју оно што читају. То су потурчењаци.(35)

Шта то сама са собом разговараш, старице српска? Што седиш сама на тој гомили камења? Село су ти, велиш, непријатељи спалили, народ побили, цркву разорили. И ти си од целога села сама остала. Седиш на камењу од разореног олтара, јер ти је то камење свето и драго. А разговараш сама са собом, јер немаш с киме другим.

Што нам цркву разорише, питаш? Све, све, али шта им је црква крива? У тој цркви ти си се крстила, у њој венчала, у њој причешћивала, у њој покојницима подушја давала. Како то да се догоди, да ти надживиш ту милу цркву, која је надживела многа времена и покољења? Зар су бољи и Богу угоднији они који нас овако разорише и упропастише?(36)

А што питаш, старице драга, зар су бољи од нас они који нас сатрше и упропастише, и на то питање постоји стари одговор. Заиста, нису бољи него гори. Недела њихова сведоче о њима, да су гори. Никада се Срби нису показали тако бездушни и нечовечни као што су се они показали. Но такав је начин Божји од увек, да када добар човек или народ сагреши, Бог шаље на њега горега од њега.(37)

Ако ме опет питате „Шта је Србија сада?" Ја бих одговорио: „Стари вавилонски краљ, разоритељ Јерусалима, постидео би се кад би данас угледао разорену Србију, тако је било несавршено његово дело у упоређењу са злочином великог Ловца и његових паса.(38)

Nastavak

На прагу новог Светског рата

...Сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови који су могли дати надахнућа бар једној доброј песми -идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење не само бораца него и целе њихове породице, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен који не мисли и не прави разлику!(39)

Цифра будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштећених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па на више, и многе жене и девојке.(40)

Но тешко је описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет.(41)



Пут спасења: Савез Православних Народа

Има ли онда откуд било светлости? Има ли наде, да би се овај небивали пожар могао угасити?(42)

Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају као да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз онога који је давно рекао: „Ја победих свет"; који је дакле био непогрешни пророк својих сукцесивних победа, који је унапред прогласио Себе победиоцем у свима борбама и биткама до краја времена.(43)

Србски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и, уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут... Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших.(44)

Да се Срби уједине и не цепају више духом партизанства. Нису ли нас непријатељи вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу која се жртвоваше за јединство - чујте: за јединство а не за поцепаност - свих Срба, и не само Срба?(45)

Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња?(46)

Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства Земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.(47)

Царство православних народа са царством свете Русије може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту... Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи" Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијом од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад.(48) .



Речи охрабрења и утехе

Немојте мислити, молим вас, да је наша вера у највишу победу добра над злом поколебана нашим страдањем.(49)

Наши владари су увек говорили да се Србија мора борити за истину иако у почетку изгледа да она неће победити.(50)

Па ипак, ми се надамо. Ми се боримо за слободу и правду. Наша борба за такве идеале могла би бити потпун неуспех само ако не би постојао Бог. Али има Бога, цела Србија верује у Бога. Наша борба не може пропасти, као што ни наш Бог није привиђење... Последњи чин велике трагедије није смрт него васкрсење. Ја не верујем да ће Србија потпуно умрети.(51)

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем угземаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју.(52)

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гоне ли вас, изједначиће вас са собом.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да нисте што и они, нити они што и ви.

Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава јела.

Шта вреди што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.

Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди но не воли да види правду.(53)

+++

Поштеди остатак Срба, страшни Господе!...

Ако смо ми живи недостојни Твоје милости, а Ти послушај наше мртве, који Тебе славном смрћу прославише а нас растанком ожалостише. И због њих, призри и услиши нас недостојне. Амин.(54)

Текстове изабрао Др Марко С. Марковић

Наведени изводи су узети из следећих књига, збирки и беседа владике Николаја: „Изнад греха и смрти", „Речи о свечовеку", „Молитве на језеру", „Рат и Библија", „Изнад Истока и Запада", „Индијска писма", „Говори спрском народу кроз тамнички прозор", „Српски народ као Теодул", „Трагедија Србије", „Косово и Видовдан", „Божје заповести", „Духовни препород Европе", „Добровољци", „Душа Србије", „Србија у светлости и мраку", „Три авети европске цивилизације", „Све зависи од нас а ми од Бога", „Устанак робова".

ЛАЖНИ И ПРАВИ ПРОРОЦИ О БУДУЋНОСТИ СРБА И СВЕТА

Поплава „пророчанстава“ у Србији

Крај 20. века у Србију, под влашћу Милошевића, донео је поплаву лажних пророка и пророчанстава, почев од новог издања „Креманског пророчанства“ извесних Голубовића и Миленковића, у коме је писало да су Милош и Митар из седла Кремне као спаситеља Срба прорекли „човјека плавих очију на бјелом коњу“, чији се знак добија кад се јабука пресече „попречице“ (а тако се, знамо, добија петокрака). Испало је да србски месија није нико други до – Тито, од чијег ударца у срце Србство се још увек опоравља. Анализом приче о Тарабићима дошао сам до закључка да је реч о фалсификату, и то сам објавио у књизи „Човек је виши од звезда“ (Светигора, Цетиње, 1998.) После тога дошла је једна дубља и озбиљнија анализа, Воје Антонића, који је у свом тексту „Креманско (не)пророчанство: тако нам је казато“ („Дуга“, 1971/2002.) доказао да су у питању политичке конструкције и тзв. „џокер – пророчанства“, која су „неодређена и недефинисана, због чега су универзално применљива на скоро сваки догађај“ (Рецимо, долазак тешких дана у којима ће живи завидети покојнима, а затим лепо доба, у коме ће људи говорити: „Устаните, мртви, да видите како се сада живи“!).

Антонић је показао да су иза „Креманског пророчанства“ стајали политички делатници Пера Тодоровић и Чеда Мијатовић. Пера Тодоровић је у свом листу „Огледало“ из броја у број најављивао откривање „велике креманске тајне“, да би, после Мајског преврата 1903. године, објавио да је то било „проречено“. После њих двојице, импулс „креманизацији“ Србије (која је сада туристички врло пробитачна) дао је др Радован Казимировић, у својој књизи „Тајанствене појаве у нашем народу“, објављеној уочи Другог светског рата. Онда су дошли Голубовић и Миленковић. У међувремену, „народ“ (или тајне службе?) дописивале су своје. Пронела се прича да ће Србија стати под „једну шљиву“ („чињеница је да га штампа у Хрватској радо помиње“, каже Антонић). Последње дописивање „креманске визије“ објавио је, скупа са глумцем Браниславом Лечићем, Душан Ковачевић, драмски писац. Циљ му је, као увек кад су „Тарабићи“ у питању, био политичко-прагматичан: „Док је 'Контејнер' путовао по Србији у предизборној кампањи, Бранислав Лечић и ја смо сели и написали цео један део Креманског пророчанства. Рекли смо да на 46. страни првог издања, које је уништено и нигде не постоји ниједан примерак, пише како ће се појавити такав и такав човек, и онда сам дао опис Коштунице као фото-робот/.../

Наш народ воли мит. Било шта да сте му рекли друго, не би прихватио на тај начин. Људи воле да им се причају приче пророка и видовњака записане у неким старим књигама. Реч је о дубоко укорењеном паганском тумачењу судбине, о дешифровању тотема, петлових перушки, кривих стабала, воде које тече узводно“.

Усред рата у Босни и Хрватској појавила су се пророчанства неког „Деда Милоја“, „пророка из Поморавља“, иза кога је стајао издавач „Нострадамусовог магазина“, Павле Матић. Књига се звала „Биће тумбање по целом свету“, и гутала се као алва. Сећам се колико се примерака продавало у Кнез Михајловој, уз касете с песмама „Баје Малог Книнџе“, опанке и кокарде. Пошто сам видео да се људи залуђују још једном верзијом „Тарабића“, сео сам и приморао себе да прочитам и то... Резултат читања је био више него јасан – још једна духовна кривотворина. Текст је изашао у „Православљу“ (15. априла 1992. године), и у њему је показано како је Матић конструисао мит наводног Милоја који је прорекао појаву Милошевића („један плави, о коме Срби песме певају и који ће да се бори и с Германима до последњу кап крви“). Овај фиктивни „Деда Милоје“ тврдио је да се у „правој Библији“ крије учење о реинкарнацији, да се иста крије у Ватикану, и да морамо да се бијемо с Ватиканом да бисмо до ње дошли.

Ко се не сећа несрећне, покојне Миље Вујановић, која је прорицала, на Трећем програму РТС-а, да је судбина Србије да се стално БИЈЕ, да Русија треба да СИЈА, да од Немачке неће остати ни МАЧКА, од Енглеске ни ЛЕСКА, а да ће Италију напустити ТАЛИЈА? А Спасоје Влајић, са својом „светлосном формулом“, који је доказивао да је Титово име ЗЛАТНЕ БОЈЕ (значи, боје добра), док је Дража Михајловић ЗЕЛЕН (дакле, зао), и писао о парапсихолошком ратовању, сарађујући с „групом 69“, у Војсци Југославије на том пољу? Па тек прича о Србима од којих потиче Господ Исус Христос, у књизи објављеној у издавачкој кући „Мирослав“ (аутор „Анђелија Стакић – Спајићева)... А за то време, Срби су тонули све дубље и дубље и било им је све горе и горе, јер у Писму вели да гордост долази пред пропаст (Баја Мали Книнџа је певао: „Живјеће овај народ, / и послије усташа/ јер и Бог је Србин, /небеса су наша“). И тако даље, и томе слично... Али, уместо да се нечему научимо из досадашње своје пропасти, ми и даље срљамо; не кајемо се, не живимо по закону Божјем, блудничимо, убијамо нерођене и... Опет верујемо у некаква „пророчанства“...

Једно од таквих, назови – пророчанстава, које је до 2009. доживело четири издања, на трафикама се појавило под насловом: „Опомена Св. цара Лазара / Шта ће скоро бити/ Косовски устанак/ Какве су ти мисли такав ти је живот“ (издавач: „Отаџбина“, Београд).

Аутори књижице рекламирају је на следећи начин

>> Где се Срби налазе говори „Св. Небесна Литургија", „Не кради државу" Св. Владика Србски и све православни Николај.

Ова књига даје (1) одговор на вештачки изазвану кризу; (2) поуке како преживети у 21. веку; (3) подсећање да пазимо да живимо у време Апокалипсе -Откровења Св. Апостола Јована Богослова и старозаветног пророка Данила; (4) објашњење кад у народу нестане кеш новца, исто је као да вам из вена извлаче крв и на крају не бисте преживели. То је сад -тзв. светска економска криза вештачки изазвана у циљу припреме печатења човечанства Жигом звери 666, наметање електронског начина плаћања, што је немогуће без живог новца;

Ова књига ГОВОРИ да је време за уједињење са православнима. КРУШЕВАЦ БИЋЕ СРБСКА ПРЕСТОНИЦА. СРБИЈА ПОСТАЈЕ ЦАРЕВИНА СА КРУНОМ ОД РОДОСЛОВА СВ. ЛОЗЕ НЕМАЊИЋ, А НЕ ОД ОСКРНАВЉЕНЕ КРУНЕ ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЋЕВИЋ.

Алтернативна Влада Крушевац Уједињени покрет Србства војно крило Гарда Свети Цар Лазар су задужбинари и ктитори манастира Светог Луке у Бошњанима уз велику помоћ мештана села Бошњани и свих Срба. <<

Али, шта је од те рекламе заиста тачно? Хајде да погледамо заједно!



О чему је реч?

Књижица је галиматијас састављен од различитих елемената, али њене основне тезе су следећа „пророчанства“:

>>Ово је време Светог Откровења Светог Јована Богослова и Светог Пророка Данила.

Kрушевац биће Србска Престоница

Старац Гаврило је говорио имао сам визију и лично ми је Свети Владика Николај рекао:

„Централа Богомољачког Покрета да буде у манастиру Св. Лука Бошњани где ће бити и склониште од антихриста.

Ако Вас буду и милицијом изгонили врати те се опет.

Биће то најчувенији и познат манастир.

Мошти Св. Петке биће из Молдавије – Румуније пренете овде.

У манстиру Св. Лука Крушевац Бошњани старац Тадеј каже:

БИЋЕ СРБИЈИ БОЉЕ

Када Србски народ поведе Србин онај који истински држи Библију у рукама а Бога у срцу.

На земаљској кугли мира бити неће док Срби не врате Косово и Метохију.

Упамтите омркнуће Шиптари али ни један осванути неће.<<

Књига има и сасвим нормалних делова – понека од поука оца Тадеја је аутентична. Ту су и одломци посмртних пророчанстава Св. Нила Мироточивог, текст владике бањалучког Јефрема „Свету Литургију очувати и служити неизмењену“, „Жичка беседа Светог Саве о правој вери“, „Прво студеничка беседа Светог Саве“. Ту је и извештај са црквено-народног сабора у Војловици 2. маја 2009. и Обраћање СА Сабору СПЦ народа на скупу присутног, са фотографијама учесника (међу којима је и слика потписника ових редова, чему се противим свим својим бићем, јер ја на том скупу нисам био да бих се појавио у контексту једне прелесне књижице). Циљ је да се назови пророчанства повежу са аутентичним гласовима Светог Предања, што се јасно види из неписмене напомене неког од приређивача књиге (стр. 143): „Уредништво Отаџбине се одлучило за овај текст и догађај у манастиру Војиловица јер он најављује испуњење пророчанстава да ће доћи до побуна у Српској Православној Цркви где ће крајњи исход бити одвајање пшенице од плеве тј. да их врата пакла неће надвладати о којима говори пророчанство о пет владика“ (?!?)

Дакле, све што је аутентично (од речи Св. Саве до речи владике Јефрема) дато је у књижици само да би се њене тезе (иначе, потпуно самнобулне) нечим поткрепиле.

Књига је пуна фалсификата – рецимо, испод небулозног предговора, стоји потпис „Свети Владика Николај Србски“ (стр.15). Неписмени предговорник у тексту тврди „да је Србију волео нобеловац „Анри“ Малро (иако је реч о Андреу Марлоу). „Кратко житије старца Тадеја“ (стр.14) уопште не помиње крај живота покојног духовника – он је, по житијеписцу, и даље старешина манастира Витовнице, и има игумански чин. Литература навођена на крају делује смешно: не наводе се бројеви часописа из којих је нешто узето, а називи књига и издавача наводе се погрешно („Светагора“, „Два века у Кронштату“ – иако је реч о књизи „Два дана у Кронштату“). Неки текстови су украдени без потписа (текст „Антихрист долази“, на стр. 66-71 је из пера оца Николаја из манастира Св. Петке Изворске.)

Књига у себи садржи квази политичку поруку – наводно, хаџи Андреј Милић, аутентични тумач речи старца Гаврила, вођа некакве Гарде цара Лазара, који се на Ђурђевдан 2007. заклео у Крушевцу, прави је вођа Срба, који ће у том граду створити нову, свеспасоносну Владу Србије. Он и његови једномишљеници основали су „Уједињени покрет Србства“ и „Уједињене послове Србства“, које сачињавају „православни економски експерти“ (стр. 63) Хаџи Андреј Милић тврди да је, у његову славу, и један угледни духовник, 22. 8. 2009. записао ове речи (у шта никако не верујемо!):

>> Благословом мудрих стараца Тадеја и Гаврила, оснивач Српске Владе са престоницом у Крушевцу.

ЗНА ИЗЛАЗ

Кад се ослободи Свето Косово и Метохија, уједини се Србство са Русијом. Тек тада ће Србија бити светлост свету у свеопштој тами.

Ако Бог да. Ко неверује видеће. АМИН.

Оно што би лудо пред светом изабра Бог да посрами мудре.

Духовна и световна власт хтели би га ставити у калуп спепе послушности.

Већима се треба покоравати а то је Светом Цару Лазару као што чини Хаџи Андреј Mилић, покретач новог Косовског боја, Трећег српског устанка објавом 5. маја 2007. године, опоменом Светог Цара Лазара.

Нађе се праведник као Лот који имаде снаге и храбрости, којем због простоте Бог откри да Св. Косово и Метохију треба бранити као Св. Цар Лазар, јер другог пута нема. Мат. 11.26; Да Оче, јер је таква била воља Твоја. Мат. 15.26: Сакрио си од мудрих и разумних, а открио безазленима. АМИН<<

Последња текстуална страна књиге (157) има икону Св. цара Лазара, и његово измишљено обраћање Србима (опет неписмено):

>>Где су Срби, војска, милиција, жандармерија, специјалне снаге, где су митрополити, епископи, монаштво, свештенство да сачувају свето Косово и Метохију. Где су дате главе, проливена крв и костима поплочана земља Косова и Метохије.

Моја опомена је била на Ђурђевдан 2007. г. у мојој порти Свете Лазарице. Немаде Србског народа да крену у бој под мојим барјаком. Te стога следи бич што рече Небесна Литургија, а потврди Божји угодник Тадеј, на планети Земљи мира неће бити нити ће Срби имати благослова и напретка док Свето Косово не ослободите.

Каза ли Небеска Света Литургија водиће србске прваке и непријатељима их предавати није ли то Хаг где им главе секу, без права одбране, Великани проклете вам душе, Србе у непријатељске руке дајете а на Свети дан Видовдан.

Кључ земаљског раја и Вечног небеског царства је у божјим рукама и милошћу Божјом дано ми је да га предам мојим следбеницима Крушевачкој влади моје престонице и онима који су позвали српство мојим путем у Бој на Косово.<<

Дакле, нико не сумња у родољубље Андреја Милића и оних који га сматрају својим лидером. Но, искреност намера не значи увек и да ће пут којим се иде довести до циља.



Старац Гаврило

Старца Гаврила нисам знао и не сумњам да је он био честит монах. Шта је говорио – не знам, али знам да је прича о манастиру Бошњане као некаквом „мистичком“ срцу Србије и Крушевцу као новој престоници, у најмању руку – чудна. Поготову што се у Шумадијској епархији Света Литургија углавном служи упркос прописима Служебника и Типика и миленијумском предању Цркве Божје; колико знамо, тако се служи и у Бошњанима, па је очито да такво место, иако светиња, није баш најбољи пример како би требало да изгледа богослужење у „крушевачкој“, „петовладичној“ Србији.

У сваком случају, тврдња да би Милић & comp. могли бити вођи и препородитељи Србије не потиче од оца Гаврила.



Права реч старца Тадеја

Оца Тадеја сам само једном срео у манастиру Витовница. Стекао сам утисак да је реч о човеку крајњег смирења и благодатности, који је потпуно усвојио молитву Исусову и светоотачко учење о чувању помисли. Разменио сам с њим и неколико писама. Једном сам га и непосредно питао шта ће бити са нашим народом. Одговор је био кратак и јасан. Доносим га у целини:

>>Господу миљена племенита душо,

У нашем народу нема покајања. Скоро половина Срба некрштена, а и они који су крштени, непрекидно својим псовкама доказују да су непријатељи и мрзе Бога.

Господ кроз Пророка старозаветног каже: Ја сам тај Који опомињем грех родитеља на оне који мрзе на Мене.

Сад, сам расуди, и видећеш, да има више Срба који мрзе Бога него ли оних који Му се моле и траже милост и спас Србије и Срба.

Само безгранична милост Божија може да нас избави од стања у којој (треба: коме, нап. В.Д.), због безбожништва, сами себе и један другог гурнусмо у пропаст.

Добро је што се трудите на преводу предсказања, да би, и ако и мали број, донекле сазнали у коме се времену налазимо.

Мир ти и радост и све најлепше од Господа и Пресвете Богомајке жели

Архим. Тадеј и

братија<<

То је то – Срби се не кају, и нема спасења. Зато нам се све ово и десило. Да смо држали заповести Божје и да нисмо дизали руку на себе, кроз чедоморствени аутогеноцид, Господ никад не би дозволио да нам се ово деси. Тврди се како је отац Тадеј рекао да ће Шиптари омркнути на Косову, а неће осванути. Али, то се десило нама, Србима: омркосмо у Славонији и Крајини 1995, па нисмо осванули; омркли смо у Сарајеву и Дрвару исте те године, па нисмо осванули; 1999. омркосмо у Пећи и Призрену, па нисмо осванули.

А како је кренуло, омркнућемо у Новом Пазару, па нећемо осванути, и у Новом Саду ћемо заноћити, а нећемо се пробудити.

Ово не кажем да бих ширио дефетизам, него зато што је реч Божја непоткупљива – ко гази закон Оца, Творца и Судије, биће згажен, и то је јасно као 2+2. Само дубоко покајање може то да спречи, а код нас га, на жалост, нема.

Све ово, међутим, не значи да правих пророчанстава нема – између осталих, и о Србији и Русији.



Прави србски пророк – Св. Николај Србски

Прави србски пророк, човек који је видео судбу свог народа, Свети је Николај Жички и Свесрбски, а његово кључно пророчанство – „Небеска Литургија“. Наш угледни интелектуалац, Марко С. Марковић, из Орлеана, направио је Марковићеву „пророчку рапсодију“:

>> ПРОРОЧКА РАПСОДИЈА

Из књига и беседа Владике Николаја Велимировића

„Србија је увек некоме на путу."

Владика Николај, „Трагедија Србије"

У античко доба владао је обичај да грчки рапсоди певају одломке из Хомерове „Илијаде" и „Одисеје", бирајући теме које су највише интересовале њихове слушаоце. Сличну рапсодију је могуће саставити и на основу дела Владике Николаја поводом данашње српске трагедије. Њу нико није могао у свим појединостима предвидети, али Владика је дубље но ико продро у смисао наше историје и кад се Српска Голгота последњих година посматра у светлости његових открића, порука коју нам је оставио добија пророчки карактер и служи као кључ за разумевање савремених збивања. У изводима који следе - изузев поднаслова - ниједна Владичина реч није измењена. Нема бољег доказа да његов дух живи међу нама и води нас путем Христовим.

+++

„И сви ће вас омрзнути имена мојега ради", рекао је Спаситељ својим апостолима. То се наравно и збило на апостолима. Али се буквално збило и на Србима.(1)

Питамо се у чуду и у јаду нашем каква се то промена деси с нама. Какво нам беше јуче и какво је Данас! Јуче бисмо слободни и разговорни, и имасмо много пријатеља свуда око нас. Данас, ај Боже, данас ево робови смо, без речи и без разговора, без рођака и без пријатеља. Као да смо у сну пренети неком волшебном силом милион миља далеко од отаџбине наше и за милион година далеко од јучашње слободе наше.(2)

Никад Србија није била у таквим мукама као што су данашње; никад у таквом мраку. Ко ће спасти Србију?(3)



Смисао српске историје

Судба србскога народа више личи на судбу многострадалног Јова него ли судба ма кога народа у хришћанском свету.(4)

Страдање је централни факт наше историје.(5)

Што је српско тело било више мучено, српска душа се све више уздизала...(6) Страдање кад-кад слама веру. Али србско страдање јачало је веру србског народа. Са вером је долазила нада, са надом снага и тако су Срби издржали најтеже и најмрачније ропство, икад забележено у историји.(7)

Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи -СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа, србски народ је био истински Теодул, тј Божји слуга или Христодул, тј Христов слуга, што је једно и исто.

Судба свих праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако као србског народа. Страдао је и велики руски народ, но ни за трећину не, колико Срби. Страдали су и Грци, али много мање, јер су се вештином и концесирањем бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста србскога. У турском царству Срб-Милет био је најомрзнутији. У Аустро-Угарској исто тако. Зашто? Зато што су Срби упорно стојали са Христом и борили се за крст часни. Зато што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији непријатељи човеку од живих.(9)

Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања и слободе и обнове и рада.(10) Служење Христу оплеменило је србски народ и учинило га најдушевнијим народом на свету.(11)

Шта је србски народ постигао својом Теодулијом, својим служењем Христу Богу? Постигао је све, и постизаће све до смака света, што један народ постићи не може. Постигао је то, да за 800 година није имао верски рат нити економски рат, ни туђинца за владара у време своје слободе.(12)



Пропаст Запада

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи.(13)

Наш је општи закључак да је Европа болесник који се прави здрав; бесомучник који се прави паметан; сиромах који се прави богат и беспомоћник који се прави силан.(14)

Европска цивилизација (је) угрожена због болести људских душа.(15)

Осиромашио је духовни живот људи, јер су остали без способних и умних вођа, који би их својим ауторитетом ујединили ка великим и заједничким циљевима. Нигде нема великог државника, способног да води и управи поглед свога народа према великим циљевима будућности. Ово је најдубљи и највећи узрок целокупне пометње и забуне које постоје у европским земљама.(16)

Моја теза је једноставна и јасна. Ја тврдим: Европа није више центар и средиште светске цивилизације - која је изграђивана на темељима хришћанске вере преко 19 стотина година. Европа је у 18 веку престала бити центар најнапредније светске цивилизације. Она сада посрће и тетура се по самој ивици провалије сопствене пропасти, похлепно се хватајући час за ове, час за оне променљиве вредности. Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућности. Европа се мора повратити своме извору светлости и надахнућа из којих су вековима проистицала највиша достигнућа њене цивилизације. У супротном, по законима историјског збивања, она се креће путем пропасти и гашења сопствене цивилизације.(17)

Као што су постојали очигледни предзнаци Светског рата пре но што су непријатељства стварно почела, тако сада имамо предзнаке моралне и материјалне пропасти и краја појединих епоха.(18)

Тешко теби, Европо, тешко теби, Гордости Бела! Да је морском песку проповедано Моје Јеванђеље хиљаду година, он би се дигао са дна на површину и засјао би дијамантским сјајем. И земља би већ постала достојна сапутница осталих звезда. А ти си Ме избацила ван као непотребног роба, и почела робовати своjoj мисли и својој жељи. Сама себе си осудила и не треба нико да те суди. Настају само дани извршења осуде.(19)

Послужила си се Мноме само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј варварства невештог у варварство вешто. И сад си за собом мост порушила.(20)



Нови светски поредак - Вавилон Велики

Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек је освануо, он се представио свету: мени је име Будућност. Он се рекламирао као век мира и културе. Међутим, на сваке три досадашње године долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: рад и човекољубље. Међутим, најинтересантнији његов досадашњи рад односио се на човекоубиство. Зар није демантован Христос нашим веком?(21)

Вавилонска кула! Читали сте у Светом Писму Божјем о Вавилонској кули. Чир на земљи! То је био чир на послепотопском човечанству.(22)

Стару Вавилонску кулу нису зидари могли завршити. Није им дао Бог и хтео... Зар не видите, браћо, како је Бог збркао језике и зидарима нове Вавилонске куле! Нико никог не разуме. Свак само себе правда а -друге осуђује. Свак је ратник против Христа и против свога ближњега. Може ли такав град остати? Може ли таква кула досегнути до небеса? Никако. И кула се руши и град постаје пуст. Божја воља се врши а не људска. А када Бог запрети, дићи ће се сви народи, света против ове нове Вавилонске куле, и доћи ће и разориће је до темеља.(23)

Ваистину вам кажем, срушиће се Вавилон Велики до испод темеља. Јер је у зидове његове ушао црв са Голготе, који га разгриза у прах и пепео.

Ваистину, напразно вас теше мудраци ваши: „Тврди су зидови Вавилона, нико их не може порушити". Гле, печат је ударен на декрет и рушење је почело.(24)



Срби напуштени и оклеветани

Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе... Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.(25)

Ја и данас памтим једну реченицу из Нове Слободне Пресе, сутрадан по објави рата Турској од стране хришћанског Балкана: „Нека би Свемогући дао победу отоманском оружју!"(26)

Изневерише нас сви кнежеви људски и сви синови човечији! Погазише заклетву, попљуваше пријатељство. Задану реч одуваше од себе као ветром и затрубише у све трубе реч издаја!(27)

Да је европско човечанство направило савез са смрћу и уговор са папом, то је најјаснија чињеница од свих чињеница у светској историји за последњих двеста година... Европски империјалисти разносе смрт по целоме свету. Европски револуционари носе барјак смрти. Модерна Европа је синоним смрти. Неће да зна за живот после смрти.(28)

У наше дане више се виче о миру и више се народи спремају за рат него икад пре нас. Тешко да та дволичност не буде кажњена ратом... Идући рат као и прошли већ је заслужен од људи.(29)

Свет је одступио од истине. Да не говоримо о незнабожачком свету, хришћански свет је одступио од истине. А кад се за длаку одступи од Истине, за километре се одступи од правде и поштења. Хришћански свет је постао дакле неистинит, неправедан и непоштен. и то у толикој мери, да је у томе превазишао народе нехришћанске. (30)

Лаж се куне истином, и тиме признаје истину за битност а себе за сен. Лаж се не куне лажју, јер ништа се не наслања на ништа. У својој немоћи лаж тражи налон на истини. Што распрострањенија лаж, распрострањенија и заклетва.(31)

Када је Каин убио свога брата Авеља, мислио је да ће прикрити свој злочин само једном речју НЕ. Планине су од тада промениле свој облик, реке свој правац и ветрови своје путеве, али Каини нашега времена још нису променили своје методе из старине. Они још увек убијајући вичу - НЕ!(32)

Када лажов мисли да је на врхунцу свога успеха, уствари, тада стоји на граници своје пропасти. О, мудро и стрпљиво срце, дозволи лажи нека порасте до џиновског узраста, да би показао свету њен страшни пад и да тако отвориш очи онима који су слепи и који се надају успеху помоћу преваре и лажи. Божја тврћава света почива на истини, а свака сломљена цигла у њој осућена је на пропаст.(ЗЗ)



Српска Голгота

Остависмо Тебе, вечну Истину и доброту, па се полакомисмо за шареним лажима оних који су туђини и Теби и нама. Ухватили смо радознало шарену змију за реп, и она нас уједе. Склизнусмо с пута светих предака наших и упутисмо се широким путем туђинским. Зато Ти посла туђинце у нашу кућу, да би се ми ужаснули познавши их изблиза. Срце наше охладне према Теби, и ми се почесмо наклањати ка онима који Тебе одричу и мрзе. Зато си нас дао у руке безбожника и бездушника, да нас газе као мраве и кољу као овце.(34)

Ти си чуо за Сарајево. То је онај град у коме је планула прва варница, што је запалила свет у пожару прошлог светског рата... И тако Европа, кад год се добро спреми за тучу, брзо нађе варницу која даде знак за тепање... Муслимани пак сарајевски чисти су Срби по крви и језику као и по многим обичајима. Они не говоре ни турски ни арапски, него српски и то најчистији српски. И хоџе што читају арапски Коран не разумеју оно што читају. То су потурчењаци.(35)

Шта то сама са собом разговараш, старице српска? Што седиш сама на тој гомили камења? Село су ти, велиш, непријатељи спалили, народ побили, цркву разорили. И ти си од целога села сама остала. Седиш на камењу од разореног олтара, јер ти је то камење свето и драго. А разговараш сама са собом, јер немаш с киме другим.

Што нам цркву разорише, питаш? Све, све, али шта им је црква крива? У тој цркви ти си се крстила, у њој венчала, у њој причешћивала, у њој покојницима подушја давала. Како то да се догоди, да ти надживиш ту милу цркву, која је надживела многа времена и покољења? Зар су бољи и Богу угоднији они који нас овако разорише и упропастише?(36)

А што питаш, старице драга, зар су бољи од нас они који нас сатрше и упропастише, и на то питање постоји стари одговор. Заиста, нису бољи него гори. Недела њихова сведоче о њима, да су гори. Никада се Срби нису показали тако бездушни и нечовечни као што су се они показали. Но такав је начин Божји од увек, да када добар човек или народ сагреши, Бог шаље на њега горега од њега.(37)

Ако ме опет питате „Шта је Србија сада?" Ја бих одговорио: „Стари вавилонски краљ, разоритељ Јерусалима, постидео би се кад би данас угледао разорену Србију, тако је било несавршено његово дело у упоређењу са злочином великог Ловца и његових паса.(38)



На прагу новог Светског рата

...Сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови који су могли дати надахнућа бар једној доброј песми -идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење не само бораца него и целе њихове породице, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен који не мисли и не прави разлику!(39)

Цифра будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштећених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па на више, и многе жене и девојке.(40)

Но тешко је описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет.(41)



Пут спасења: Савез Православних Народа

Има ли онда откуд било светлости? Има ли наде, да би се овај небивали пожар могао угасити?(42)

Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају као да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз онога који је давно рекао: „Ја победих свет"; који је дакле био непогрешни пророк својих сукцесивних победа, који је унапред прогласио Себе победиоцем у свима борбама и биткама до краја времена.(43)

Србски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и, уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут... Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших.(44)

Да се Срби уједине и не цепају више духом партизанства. Нису ли нас непријатељи вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу која се жртвоваше за јединство - чујте: за јединство а не за поцепаност - свих Срба, и не само Срба?(45)

Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња?(46)

Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства Земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.(47)

Царство православних народа са царством свете Русије може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту... Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи" Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијом од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад.(48) .



Речи охрабрења и утехе

Немојте мислити, молим вас, да је наша вера у највишу победу добра над злом поколебана нашим страдањем.(49)

Наши владари су увек говорили да се Србија мора борити за истину иако у почетку изгледа да она неће победити.(50)

Па ипак, ми се надамо. Ми се боримо за слободу и правду. Наша борба за такве идеале могла би бити потпун неуспех само ако не би постојао Бог. Али има Бога, цела Србија верује у Бога. Наша борба не може пропасти, као што ни наш Бог није привиђење... Последњи чин велике трагедије није смрт него васкрсење. Ја не верујем да ће Србија потпуно умрети.(51)

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем угземаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју.(52)

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гоне ли вас, изједначиће вас са собом.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да нисте што и они, нити они што и ви.

Преслани сте им ви, ваистин

Nastavak


А они су навикли на бљутава јела.

Шта вреди што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.

Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди но не воли да види правду.(53)

+++

Поштеди остатак Срба, страшни Господе!...

Ако смо ми живи недостојни Твоје милости, а Ти послушај наше мртве, који Тебе славном смрћу прославише а нас растанком ожалостише. И због њих, призри и услиши нас недостојне. Амин.(54)

Текстове изабрао Др Марко С. Марковић

Наведени изводи су узети из следећих књига, збирки и беседа владике Николаја: „Изнад греха и смрти", „Речи о свечовеку", „Молитве на језеру", „Рат и Библија", „Изнад Истока и Запада", „Индијска писма", „Говори спрском народу кроз тамнички прозор", „Српски народ као Теодул", „Трагедија Србије", „Косово и Видовдан", „Божје заповести", „Духовни препород Европе", „Добровољци", „Душа Србије", „Србија у светлости и мраку", „Три авети европске цивилизације", „Све зависи од нас а ми од Бога", „Устанак робова".



[You must be registered and logged in to see this link.]

Naučnici potvrdili
KATAKLIZMA 2013. GODINE


Džinovska eksplozija koja će se za tri godine dogoditi na Suncu paralisaće čovečanstvo, pošto će svi elektronski uređaji na planeti prestati da funkcionišu, tvrde stručnjaci




NJUJORK - Spremite sa za najgore.
Za tri godine, potvrdili su naučnici, na Suncu će se dogoditi nešto što niko od nas i naših bližih predaka nije video - eksplozija tako moćna da će prema Zemlji poslati talas energije koji će onesposobiti električne vodove na celoj planeti, uništiti sve sisteme komunikacije, prizemljiti sve avione, onesposobiti navigaciju...

Nijedan uređaj neće biti pošteđen, a prvi na udaru će biti, naravno, sateliti koje je čovek poslao u Zemljinu orbitu. Neće biti telefoniranja, televizije, interneta, vožnje avionom, hlađenja i zamrzavanja hrane, kuvanja na električnom šporetu, svetla kad padne mrak, kompjutera... Zaustaviće se brodovi, automobili, kamioni, vozovi... Drugim rečima, vratićemo se u prošli vek, recimo u 1859. - kad se nešto slično poslednji put desilo!

Te godine se na Suncu poslednji put desila eksplozija nalik onoj koja nas čeka za tri godine, a posledice su bile - katastrofalne. Dve trećine neba su tada bile jarkocrvene boje, sve telegrafske linije su prestale da rade, a širom sveta su divljale ogromne elektromagnetne oluje, izazvane radijacionim olujama na Suncu.

Da ovog puta nije reč o jednom u nizu praznih proročanstava, nego o naučno objašnjivom realnom događaju koji nas sigurno čeka za tri godine, potvrđuju i prve reakcije političara. Tako je britanski ministar odbrane Lijam Foks, kad je pročitao izveštaj naučnika, odmah sazvao vanredni sastanak kabineta i zatražio od naučnika da odmah počnu da rade na strategiji suočavanja s predstojećom katastrofom.


Proročanstvo Maja: Smak sveta 2012.

Maje, narod koji je živeo u današnjem Meksiku, razvili su najsavršeniji i najtačniji kalendar u istoriji. Maje su podelile celu istoriju na četiri perioda, a precizno su predvideli sumrak svoje civilizacije, odnosno kraj trećeg doba, koji je označio i kraj civilizacije Maja. Po ovom kalendaru, kraj četvrtog doba, ili doba ljudi, desiće se 21. decembra 2012. godine.
U napomenama zapisanim nekad davno uz ovaj kalendar, o 2012. godini rečeno je sledeće:
„Trinaesti bakt’un će se završiti, i četvrto doba. Desiće se ništavilo, crno. Biće to silazak velikog crvenog s neba“.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Димитријевић

ПРОРОЧАНСТВО НОВОГ ДОБА ИЛИ ГЛОБАЛИСТИЧКА ПРОПАГАНДА?

(Роналд Емерих: 2012, Sony Pictures 2009.)

Филм као оракул Њу Ејџа

Већ деценијама глобална елита преко холивудских филмова показује човечанству шта га чека и навикава га на црну ноћ која му предстоји. Филмом се постиже масовно прихватање неприхватљивог: „Планина Броукбек" говори о каубојима - содомитима који се „искрено воле"; „Девојка од милион долара" хоће да нас помири са еутаназијом; „Ратови звезда", „Индијана Џоунс" су били увод у циклус о Харију Потеру који је окултизам и вештичарство учинио помодним појавама. Уз то, стално се снима „патриотска пропаганда о нејлепшим, најбољим и најпаметнијим Американцима, који су (CBF) себи сами открили.
Да не заборавимо и „Национално благо", које нам јасно вели да су САД основали масони, и да је „национално благо" масонска идеологија, позната нам још из Француске револуције (знате оно: „Слобода, једнакост, братство", па у то име буде поубијано милион људи.)

Основни недостатак (који се прикрива помамном рекламом) свих ових филмова је у томе што су они углавном плитка идеолошка парола, нешто попут „Ужичке републике", „Сутјеске", „Неретве" и „Отписаних". Има у њима и понешто симпатичног (рецимо, у Булајићевој „Неретви" чују се најбоље четничке песме, а у „Ратовима звезда" има елемената старих витешких прича); али, углавном су то дводимензионалне „покретне сличице" за умобилизацију ума.


Филмове о којима говоримо не може да режира било ко. Као што су их у Титославији режирали „дворски људи" (попут поменутог Вељка Булајића, који се, од Србина из Црне Горе, претворио у Црногорца - „Црвеног Хрвата"), тако и у САД овакве послове добијају политички подобни (то јест, „коректни") аутори, међу којима Роналд Емерих није на последњем месту. Обожавалац јефтине научне фантастике и јефтиног хорора (филмови типа „Stargate" и „Godzilla", New Age личност „одлепљена" од било какве традиције, Емерих је режирао само један занимљив филм („Патриота" о борби Американаца за независност од Велике Британије, у коме главну улогу игра Мел Гибсон). Ипак, одан Холивудској идеологији „Заглупљуј, па владај", дотични се својим кино-радом и обогатио.

Роналд Емерих сада има куће у Лос Анђелесу, на Менхетну, у Лондону и Штутгарту, у коме је рођен 1955. године. Куће су му, имеђу осталог, „украшене" богохулном сликом Христа који носи мајицу кратких рукава (у Кетрин Хамнет стилу!) током Распећа, графикама Елисон Џексон које приказују Лејди Ди у опсценим позама, скулптуром папе Ивана Павла II који се смеје својим религиозним дужностима и Ахмадинеџада у хомосексуалној пози. Сам Емерих је содомит, активни донатор покрета содомита, али и пријатељ Хилари Клинтон, за чију је предизборну кампању својевремено скупљао паре. Само таквоме је могло да се повери да у свет пошаље поруку до које је глобалној елити, која се крије иза холивудских могула, иначе стало. Дате су велике паре, нађени познати глумци и - падоше прва, друга, трећа... до последње клапе...

Sony Pictures су у „2012" уложили 260 милиона долара (мало ли је?). Џон Кјузак игра SF писца Џексона Кертиса, Аманда Пит његову бившу жену, Дени Гловер председника САД, итд, итд. До сада је филм зарадио 595 милиона долара, и премашио инкасирану суму „Дана после сутра". Још један порпагандни blockbuster на чијој листи идиотских америчких пропагандних филмова прво место држи "Air Force One", у коме се амерички председник у авиону туче с терористима (који, наравно, говоре руски). Али, Емерихов циклус од „Дана независности" (ванземаљци нападају САД, преко „Дана после сутра" (наступа ледено доба због климатских промена) до „2012." одмах је иза поменутог остварења. Нарочито је „2012." срцепарателна: председник САД (црнац, или, политички коректније речено, „Афроамериканац") остаје да погине са својим народом (само ћерку шаље да се спасе на „Нојевој барци"). Уопште, патетика је на завидном нивоу; остаје нам само да купимо палома - марамице.



Радња укратко

Радња „2012." почиње 2009. године, када амерички геолог Едријан Хелмсли среће свог индијског пријатеља, др Сантама Цуртанија, који открива да поремећена активност Сунца све више загрева земљу. Он обавештава о свему председника САД Томаса Вилсона, и високог званичника америчке администрације Карла Анхајзера, а они ће 2010, на самиту Г8 обавестити шефове других држава да се спрема катастрофа. Одлучено је да се у Хималајима, тајно, обави изградња флоте „Нојевих барки" у које ће бити смештено 400 хиљада изабраних, јер се, због планетарне серије земљотреса, очекује мегацунами, који ће потопити сву Земљу. Да би се „бродоградња" финансирала, богатим Земљанима нуде бродске карте по цени од милијараду евра (за једну, наравно).

Године 2012, писац Џексон Кертис, разведени отац Ное и Лили, ради као возач руског богаташа Јурија Карпова. Његова бивша жена Кејт живи са децом и новим „дечком" - хирургом и пилотом - аматером Гордоном Силберманом. Џексон води сина и ћерку у Јелоустонски парк, где примећује чудне промене на тлу, које чува америчка војска. Теоретичар завера, откачени Чарли Фрост, Џексону каже да Влада САД спрема „Нојеве барке", и да он има мапе бродоградилишта у Хималајима. Својом мини радио станицом Фрост из Јелоустона објашњава Американцима шта их чека. Џексон Кертис схвата да његов случајни познаник није лудак кад почну земљотреси у области Сан Франциска. Успева да изнајми авион, скупи породицу (поведе и новог момка своје жене, јер он зна да пилотира) и, док се Сан Франциско руши, лете ка Јелоустону, да од старог апокалиптичара узму мапу градилишта „Нојевих барки". Фрост им мапу даје, а он остаје да радијом преноси смак света.

Неумешни пилот Силберман допилотира до Лас Вегаса где срећу богатог Јурија Карпова, његовог професионалног пилота, Сашу, љубавницу му Тамару и синове (који су се Кертису својевремено ругали да ће они преживети, а он неће, јер је њихов отац издвојио три милијарде евра за карте на „Барци".) Из овог малог авиона, Кертис&comp. прелазе у Јуријев „Антонов 225", и долећу у Кину, којом приликом пилот Саша гине, а сурови Рус Карпов оставља Тамару, Кертиса&comp. да умру, јер немају карте за брод. До одредишта ће их одвести будистички монах Нима, чији ће брат Тензин, један од градитеља, да их убаци у барку илегално, скупа са својом породицом. (како рекосмо, амерички председник је остао да подели судбину "with american people", а на брод је послао само своју кћи, Лауру, која ће се заљубити у хуманисту - научника Едријена од кога је све и почело). После низа перипетија (Јуриј богаташ гине, спасавајући своје синове, Тамара гине, спасавајући своје куче; и Силберман гине, омогућавајући Кертису да опет почне са својом бившом женом.) Међутим, флота „Нојевих лађа" преживљава мегацунами који преплави Хималаје. Филм је „украшен" хепиендом: спасени Земљани путују ка Африци, која се уздигла из мора. Човечанство почиње поново.

Као и раније Емерихови „карактеристични" филмови, и овај је пун визуелних ефеката типа „Гори море, топе се планине"... U -that' s all, folкs! Business as usual: мало персифлаже, мало компјутерских специјалних ефеката, мало „америчких вредности" (ма шта се под тим подразумевало), и - успех је обезбеђен.

Ако апстрахујемо баналности, остаје проста чињеница: глобална елита најављује човечанству 2012, као „годину великог преокрета". Позивајући се на „мајански календар" (мада потомци Маја кажу да је у питању кривотворење чињеница), вођи occult conspiracy нам кажу да ће се те године нешто десити; биће то нешто карактеристично, после чега ће остати „400 хиљаде изабраних", да отпочну нову епоху.

Одавно „глобална елита" прича о „златној милијарди" која једина и може срећно живети на земљи (остали ће, попут празних банковних рачуна, бити „ликвидирани".)

Угледни амерички истраживач Њу Ејџ тоталитаризма, Ли Пен, у свом огледу „Мрачна апокалипса/Крвава похота хуманитараца" („Небо и земља ће проћи", Београд, 2007.), наводи изјаве глобалистичких вођа и идеолога о „златној милијарди" (само) изабраних, „заслужних" да опстану:

„Трилер роман Тома Кленсија Дуга шест - прича о завери богате групе еко-терориста који намеравају да очисте планету од сувишног становништва тако што ће изазвати заразу на коју су само они имуни - може изгледати као немогућа фантазија, бесмислица ноћних мора. Међутим, у стварном животу има оних који верују - баш као и негативци у Кленсијевом делу - да је људски род „паразитска врста на површини планете, који више уништава него што ствара". Ови људи - које Дејвид Спенглер описује као „екстремне заступнике снажног еколошког покрета који као да људска бића сматрају заразом која пустоши земљу" - нису задовољни „планирањем породице" и „репродуктивним правима". Они желе да иду даље, и сведу становништво планете на две милијарде или мање. Како је један писац рекао: „Мизантроп сам не због тога што мрзим људе појединачно, него зато што мрзим врхунац империјализма човечанства над светом природе. ...Мизантроп сам јер људе волим колико и којоте, мачиће и детлиће, а видим да је једини начин да се сви поменути одрже у животу у томе да се размотри драстичан пад бројности врсте homo sapiens".

У интервјуу за Гласник УНЕСКА из новембра 1991, Жак-Ив Кусто је рекао: „Шта би требало да урадимо како бисмо отклонили патњу и болест? То је одлична идеја, али вероватно не сасвим делотворна на дуже стазе. Ако покушамо да је применимо, можемо угрозити будућност наше врсте. Страшно је што то мора да се каже. Светска популација се мора усталити, а да би смо то постигли морамо уклонити 350 000 људи дневно. Тако је ужасно помислити на то да то не би требало ни да кажемо. Али, општа ситуација у коју смо доведени је жалосна". То је 127 750 000 људи годишње, или 1,27 милијарди људи које треба „елиминисати" сваке деценије.

Теософ Бенџамин Крем каже да ће „подела светских резерви" и „ново схватање благостања и просперитета створити услове у којима ће светска популација драматично ослабити. ...Уз еколошку равнотежу и разумну испуњеност животних стандарда ова планета може комотно поднети 3 до 3,5 милијарди људи". Негове процене планетарне носивости су највеликодушније међу свима које је понудио било који од ових „обожавалаца Мајке Земље".

Медијски магнат Тед Тарнер је стрпљивији; он ће дозволити 80 до 100 година како би се умањила популација Земље са 6 милијарди на 2 милијарде путем глобалне „добровољне" политике једног детета. У интервјуу за еколошки Е магазин, он је рекао: „Могли бисмо да имамо 10 милијарди људи који живе испод границе сиромаштва, или бисмо могли да имамо две милијарде људи који живе добро, имају колор ТВ и аутомобил. Планета може да поднесе тај број људи, а тако је било 1930. ...А како стићи дотле врло је компликовано. То ће изискивати много образовања и побољшања у здравственој нези. Лично, мислим да би популација требало да буде приближнија оној када смо имали урођеничке насеобине, далеко пре појаве земљорадње. Пре петнаест хиљада година, било је негде између 40 и 100 милиона људи. Али (истраживачи популације) Пол и Ен Ерлих су ме убедили да, ако хоћемо модерну инфраструктуру, са комерцијалним летовима и међудржавним аутопутевима широм света, биће нам потребно око две милијарде људи да то подржи".

Еко-феминистички теолог Розмери Редфорд Раутер има ниско мишљење о човечанству. У тексту под називом „Екофеминизам", она каже, „напредак људског живота и културе је у складу са знатним смањењем људске популације. Напредак ван-људског живота захтева такво смањење". Додала је: „Природи није потребно да ми владамо њоме, већ управља собом јако добро и боље без људи. Ми смо паразити у ланцу исхране у природи, који троше све више, и враћају премало како би поново успоставили и одржали животни систем који нас храни". Онима који су присуствовали еколошкој конференцији у мају 1998. речено је: „Добар баштован плеви и проређује своје саднице да би обезбедио довољно простора за правилан раст биљака. Морамо тражити најмилостивији начин да плевимо људе. ...Уместо покрета за живот (pro-life, прим. В.Д.) морамо да развијамо 'духовност рециклаже'... духовност која нас укључује у обнову планете и себе. Морамо да се пођубримо". Неколико месеци касније, Раутер је националној конференцији Позива на акцију, либералној, дисидентској католичкој организацији, рекла колико људи мора бити бачено на гомилу компоста: „Морамо се вратити на ниво популације из 1930". - око две милијарде људи.

Ернест Коленбах, аутор Екотопије и других еколошких бестселера, недавно је објавио Екологија: џепни водич. Он предвиђа и заступа смањење светске популације на милијарду људи: „Једноставно је превише потрошачки настројених људи у односу на капацитет подносивости ове планете". „Грубе процене сугеришу да би око милијарду људи, користећи обновљиву енергију и друге технологије које смањују утицај на животну средину, могло трајно да опстане на Земљи на нивоу потрошње који је близу оном у модерним индустријским земљама". Он верује да би „цивилизација могла да настави да напредује у току знатног смањења људске популације, које је потребно да бисмо смањили наше утицаје на животну средину, уз побољшање 'квалитета живота', а не повећане нивое потрошње". Попут марксиста, који су се позивали на „историјску нужност" како би оправдали своју окрутност, Коленбах призива „природу": „На дуже стазе, природа ће применити основна правила одрживости; она не прихвата изузетке". Ова мизантропска осећања је објавио University of California Press, a не Terrorist Press.

Јан Френсен, демограф и ранији члан штаба УН Популационог фонда, отишао је још даље. Током брифинга за Европски парламент на тему популације у октобру 1999. рекао је, „Жао ми је што је популација сведена на репродуктивно здравље против микро-нивоа људских права". Френсен је рекао да би права брига требало да буде број „људи који планета може примити на одржив начин"; он верује да је капацитет подносивости планете од 700 милиона до милијарду људи. Дејв Формен, оснивач Прво Земља! иде најдаље од свих, говорећи да би популација требало да буде сведена на 100 милиона људи.

Ови љубитељи човечанства и пријатељи напретка дискретно остављају нешто неизреченим: шта радити са 4 милијарде (или више) сувишних људи живих данас? /.../

Други аватари њуејџа доводе своју мизантропију до логичког закључка; они сагледавају могућност људског изумирања са земљоцентричном, рептилском хладнокрвношћу.

Џин Хјустон, која је помогла Хилари Клинтон да ступи у везу са духом Елеоноре Рузвелт најављује са којим избором се суочава човечанство: „Могло би се десити да људска раса заврши као огроман, неуспешан експеримент кроз наредних двадесет пет година. Планета ће слегати раменима, нек пропадну а делфини ће наследити замљу". Барбара Маркс Хубард исто тако нуди алтернативу: „Или ћемо еволуирати, или изумрети"

Вилијем Ирвин Томпсон, њуејџ колега пречасног Џејмса Паркс Мортона и Дејвида Спенглера, рекао је: „Могли бисмо баш све да покваримо и то би могло довести до катастрофе, али чак и катастрофе теже да буду, на крају дугог пута, подстрек за еволуцију. Могли бисмо чак и да је окончамо кад су људска бића у питању и да не можемо више да наставимо експеримент, али биосфера неће престати да еволуира. Ако сте мистични, нећете се обавезно идентификовати са пролазним комадом меса званим хоминоиди. ...То је оно што су Шри Оробиндо и његова сарадница Мајка рекли - да је човек прелазна животиња и да смо стигли до краја пута. Али напослетку, како су историја и космос тако неизмерни, то није заиста крај, то је само затварање поглавља".

Роберт Милер такође мисли да можемо изумрети: „Земља ће се осветити својим најнапреднијим врстама које су почеле да је уништавају. ...Бог нам неће дозволити да уништавамо Његову творевину и окончамо Земљину брижљиву, чудесну еволуцију током милијарди година. Он би радије дозволио да човечанство буде уништено". У Доласку космичког Христа, Метју Фокс је рекао, „Предложено је да сазовемо Конференцију Уједињених Врста - конференцију далеко репрезентативнију него што су Уједињене нације - и поставимо ово једино питање за десет милиона представника (једног за сваку врсту): 'Да ли људској врсти треба да буде дозвољено да се продужи на овој планети?' Гласало би се највероватније 9 999 999 према 1 да ми људи, са својом дуалистичком мржњом према земљи, једних према другима, и према свом сопственом постојању, будемо прогнани на неко удаљено место у галаксији тако да Мајка Земља може да настави своје рађање лепоте, дивоте, боја и здравља".

Жеља за изумирањем је крајњи израз оног што је Малколм Магериџ назвао „најстраственијом жељом либерала"."

„Као саставном делу блиског глобалног преображаја, лидери њуејџа се радују „селекцији" људске расе. Изабрани међу људима ће преживети да би ступили у њуејџ. Многи други ће умрети - очекивање које ови гуруи посматрају са равнодушном смиреношћу.

Алиса Бејли је описала Други светски рат, „са свим његовим неизрецивим ужасима, његовим свирепостима и његовим катаклизмичким несрећама" као „метлу Оца свих, која чисти препреке на путу Његовог Сина који се враћа". Ове „препреке" су људи, не безличне силе или институције. Бејлијева каже да је долазак „нових идеала, нове цивилизације, нових начина живота, образовања, религиозног представљања и управљања" неизбежан, али „Они могу, међутим, бити одложени од стране реакционарних типова људи, ултра-конзервативних и затворених умова и оних који се сa непопустљивом одлучношћу држе својих вољених теорија, својих снова и визија, својих тумачења и својих особитих и често уских схватања представљених идеала. Они су ти који могу да задрже, и задржавају час ослобођења". Није велики корак за теософе да закључе да „час ослобођења" треба убрзати тако што ће „реакционарни типови људи" бити склоњени с пута.

Алиса Бејли је започела да пише о долазећој „селекцији" већ у марту 1934. Рекла је: „Ово је свануће Новог доба... Раса увек почива на јакима, и увек је много званих а мало изабраних. Ово је окултни закон. ...Да вам овај распрострањени преокрет и катастрофа која следује многима не би изгледали неправедно, дозволите да вас подсетим да је овај једини живот само секунд времена у већој и широј егзистенцији душе, и онима који пропадају и бивају ометени утицајем моћних сила које сада преплављују нашу планету и поред свега тога свест ће 'приступити' бољим стварима упоредо с мноштвом оних који успевају, чак и ако су њихове физичке моћи уништене у процесу". Када је Бејлијева написала ово, нацисти су управо преузели власт; намерно изазвана глад и политичке чистке дешавале су се у Совјетском Савезу; Јапан је отпочео рат против Кине. Много, много „физичких форми" било је уништено у то време. Одбацивање људи као „форми" од стране Бејлијеве наговештава веровања самоубилачке секте „Врата раја" (Heavens Gate). Они су видели људска тела као привремена „средства", која треба одбацити како би се досегао виши ниво егзистенције.

У септембру 1939, Бејлијева је писала о „благотворним и траженим" аспектима почетка Другог светског рата: „Данас посматрамо смрт цивилизације или циклус инкарнацијом човечности... свуда је присутан вапај за променом и за оним новим формама религиозног, политичког, образовног и економског живота расе које ће примити слободнији и бољи духовни израз. Оваква промена убрзано настаје и неки сматрају да је попут смрти - ужасна и да је треба избећи ако је могуће. То је заиста смрт, али је благотворна и потребна". Алиса Бејли је величала покољ Другог светског рата као начин на који ће „Господар бола" и „Господари судбине" довести до „корисне и трансформисане свести света": „Бол је увек био очишћујући чинилац, којим се служе Господари судбине како би остварили ослобођење. Нагомилани бол присутног рата и наслеђени бол раније фазе (започет 1914.) доводи до корисне и трансформисане свести света. Господар бола је сишао са свог престола и данас гази земаљским путевима, доносећи беду, патњу и терор онима који не могу да тумаче његове циљеве".

Нико није тако окрутан као утописта који посматра традиционалисте како спречавају ток историје. По мишљењу Бејлијеве, рат и геноцид су били део Божијег плана, божанствено спремање куће ради уклањања препрека повратку „Христа" и доласку Новог доба. Стога, разумно је запитати да ли ће савремени њуејџ и теозофски лидери који предсказују - и одобравају - будући „процес селекције" бити наклоњени убијању својих „реакционарних" противника.

Године 1941, Тејар де Шарден је рекао да ће „свет сутрашњице" бити „рођен од 'изабране' групе оних... који ће одлучити да у близини постоји нешто велико што чека на нас, и дати свој живот да то достигну. Људи морају да одлуче за или против напретка, сада. А они који кажу „не" управо морају бити изостављени". Он је предвидео „раздвајање" „два све посебнија и непомирљива типа људи, оних који верују у прогрес и оних који не верују"; ово би водило ка „рођењу новог слоја у биосфери" - раздвајање изабраних „елемената планетизације" (глобализације) од „отпадака" који не верују у прогрес. Рекао је: „Могло би, онда, изгледати да величанствени феномен чији смо сада сведоци представља нову а можда и коначну поделу човечанства, засновану не више на богатству, већ на вери у прогрес... С једне стране, постоје они који једноставно желе да од света направе удобно место за живот; с друге стране, они који га могу схватити само као машину за прогрес - или још боље, организам који прогредира. С једне стране, 'буржоаски дух' у својој суштини, а са друге истински 'трудбеници Земље', они од којих са сигурношћу можемо предсказати да ће, без насиља или мржње, једноставно путем биолошком надмоћи, они сутра чинити људску расу. С једне стране отпаци; са друге, узрочници и елементи планетизације".

Током неколико деценија, у књигама са насловима попут Срећан рођендан, плането Земљо, Откривење: порука наде за нови миленијум, и Књига састварања, Барбара Маркс Хубард је предсказала „лично изумирање" за људе који неће постати свесни њуејџ програма и који неће упражњавати своју „са-стваралачку" моћ. „Доћи ће до еволутивног процеса селекције заснованог на вашим квалификацијама и са-стваралачкој моћи... Квантни скок је време селекције онога што еволуира из оног што погоршава особине врсте. Врста позната као егоцентрично човечанство ће изумрети. Врста позната као холицентрично човечанство ће еволуирати". „Процес селекције ће искључити све који су искључиви". (Да ли сте веровали да је еволуција случајан процес? Размислите поново.) „Они који не еволуирају, они који не верују у потенцијал за преображај ће „заувек нестати са ове обале еволуције - биће изумрле врсте попут диносауруса". „Они који превазилазе себе ће превладати, а они који то не чине ће пропасти, погоршати генетске особине и умрети за ово посебно планетарно искуство. Егоцентрична бића не могу опстати у синергичном свету". У време квантног скока: „Опстаће сви они људи који су у стању да сарађују са онима који превазилазе себе. Сви они елементи који остају у стању егоцентричности, одржавајући илузију о раздвајању, постаће изумрли. ...Само ће онај спектар људске свести обилато способан да се усклади са целином и чује унутрашњи глас Бога (sic) опстати. Управо како су изумрли кромањонски и неандерталски људи, тако ће и себични људи". Указујући на непожељне људе као „елементе" („форме"), она следи пример нациста, комуниста и других који своје противнике вербално рашчовече што је прелудијум за њихово уништавање/.../

Дакле, они већ одавно маштају о истребљењу „неподобних". А ко су, по Њу Ејџ пророцима, „подобни"? Чујмо опет Ли Пена:

„Роберт Милер каже да ће „сви они који се држе уверења супротних" онима фаворизованим у „следећој фази еволуције нестати". Противници УН и остали „антиеволуциони, заслепљени, себични људи" ће имати душе „привезане у посебном делу свемира, јер су били успоравајуће силе, истинска одступања у еволуцији и успону човечанства"./.../

Сви пророци њуејџа кажу да је изумирање реакционара за наше добро, почетак нашег космичког преваспитавања. Дејвид Спенглер каже да они који нису усклађени са енергијом Новог доба „прелазе у димензију, на место - ко може да каже где - где ће поново пронаћи равнотежу и склад. За њих нема места у новом свету"; они ће бити послати „тамо где узори из прошлости још увек имају превласт" за њихово „највише добро". У „преношењима безграничне љубави и истине", дух је рекао Спенглеру да ће они који не успеју да направе рез бити послати „ко може рећи у ком правцу" у духовни еквивалент гимназије за адолесценте: „Они ће остати у тој области и стању свести које погодује њиховој адолесценцији; али ја ћу бити са њима и у будућим данима открићу им се када буду дозволили да се такво откривење догоди". Барбара Маркс Хубард каже да ће „сви који изаберу да не еволуирају изумрети; њихове душе поново настати у другачијем планетарном систему који ће послужити као дечији вртић за прелазак са егоцентричног на ходицентрично постојање". Она додаје: „Они који нису довољно образовани да се ускладе са пројектом, да доживе процес Божијег прочишћења докле је потребно, све док не науче како да искуствено познају Бога или намеру стварања". Маркс Хубардова каже да они који су „одбачени селекцијом" никад неће реинкарнирати на Земљи; „душа може учити другде у свемиру. Када буде спремна одабраће планетарни систем на правом степену за едукацију коју она захтева".

Ник Баник, који је говорио о „стању лидерске душе" на форуму о стању света 1998, упозорио је да „они људи који не живе по законима Божијим" ускоро (између 2000-те и 2010-те) „неће више учествовати у нашем свету". Непослушни људи ће бити послати на „другачији вибрациони ниво" - и „то није ствар казне", него побољшања наше карме. Није ли лепо знати да сви ови добротворни духови-водичи и љубазни људи желе да се увере да смо ми хришћани правилно преваспитани?

Преживели након „селекције" биће само одушевљене присталице „целосног система који се развија". Како каже Барбара Маркс Хубард: „Само они који су изабрали да користе своје моћи у свом животном веку биће васкрснути и поновно припојени са нетакнутим генетским кодом и успоменама. Њихова тела ће бити поново материјализована. Ово је универзални закон: Само добри еволуирају - „добро" значи оно што је способно да се усклади са целосним системом који се развија". Дејвид Спенглер се слаже: „Уколико смо потпуно немилосрдни у том погледу и ствари посматрамо у оквиру појмова дарвиновске теорије о опстанку најспособнијих, најспособнији у њуејџу су они који могу... пребродити убрзане промене нашег времена а да не буду избачени из свог центра душевне равнотеже... Ови људи су они који ће опстати". Макс Хубардова каже да ће преживели након „селекције" бити ношени еволутивним током, волети „проширени избор, различитост, флексибилност, двосмисленост, неизвесност, одговорност и способност да се одговори", и бити у стању да „састварају, уједињују, садејствују и воле сваког као уд свог тела". Наследници новог царства г-ђе Хубард ће проћи све данашње тестове политичке коректности, и биће високо квалификовани да служе као бискупи у Њу Ејџ храмовима."

Ко су овде поменути?

Алиса Бејли, оснивач Њу Ејџ покрета, Тејар де Шарден, католички теолог, језуита, палеонтолог, творац идеје о „Космичком Христу" и еволуције као „Божјем процесу".

Барбара Макс Хубард, Њу Ејџ „пророчица", била је саветница Хилари Клинтон.

Дејвид Спенглер, Њу Ејџ идеолог, оснивач тзв. Финдхорн института.

Роберт Мелер, вишедеценијски делатник Уједињених нација и један од твораца глобалне реформе образовања...

Метју Фокс, бивши католик (сад епископалац), заговорник Њу Ејџ духовности...

Нил Доналд Волш, коме се јављао „Бог" и који је објавио своје разговоре с „Богом" Новог Доба...

Читајући ове безумнике, постаје нам јасно да се човечанству црно пише. Уосталом, најутицајунији сатаниста XX века, Алистер Кроули („Чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини закон", говорио је дотични) својевремено је предвидео да ће се „човечанство купати у мору крви" пре него што наступи „Нови еон". То крвопролиће се, по свему судећи, спрема. А филмови попут „2012." су ту да масовну свест на неки начин припреме за страхобну погибију људи пре „планетарне иницијације" у Кроулијево „Доба Хоруса".



Уместо закључка

Дакле, Енерих & comp нам, штоно реч „сублимирано" поручују:

1. Ближи се 2012, година краја нашег света и почетка нечег новог;

2. Већина становништва планете ће изгинути, али ће се спасти „одабрани";

3. Африка ће бити центар новог почетка. [И заиста: глобална елита сматра да је Африка, чије црно становништво изумире огромном брзином од последица СИДЕ (случајно?), еколошки најчистији континент, који може да им омогући „нови почетак"]

А шта бисмо ми, православни Срби, могли да кажемо?

Прво: „Ал' не рече Туре: „Ако Бог да"''.

Друго: И на „Титанику" је, пре него што је коначно офарбан, писало: „Ни Бог га не може потопити".

Треће: Глобална елита о томе ни не мисли.

А што се вас, читаоци, тиче: мислите о томе и молите се Богу да вас избави од искушења



Борба за Веру

[You must be registered and logged in to see this image.]