Leonardo da Vinči

od **Zaga** Sub 22 Maj - 12:15:15

Леонардо ди сер Пиетро да Винчи познат као Леонардо да Винчи, је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије, астрономије, и грађевинарства.

Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог „универзалног генија“ како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фјорентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.
Његов живот је први пут описан у биографији Ђорђо Вазариа „Вите“ („Живот“)

Леонардо Да Винчи је рођен у доба ренесансе, 15. априла 1452. у једној сеоској кући, 3 km удаљеној од Винчија.

Леонардо да Винчи се родио у селу Анхиано близу града Винчи у Италијии био је ванбрачно дете. Његов отац био је млади правник Пиетро да Винчи а мати Катарина која је била вероватно сеоска девојчица јер нема доказа да је била роб из Средњег истока коју је поседовао Пиетро. Једини поуздани податак о њој јесте да се звала Катарина. Леонарда је крстио парох Пијеро да Бартоломео. Са непуних пет година Леонардо је прешао да живи са оцем и маћехом.

Леонардо је ишао у школу у Винчију. Учитељи младог Леонарда су били затечени његовим питањима и размишљањима. У школи је учио да чита, пише и рачуна. Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао знање латинског, јер је сматрао да није довољно научио у школи. Са 14 година преселио се у Фиренцу, где је радио као помоћник у једној радионици.

Како се родио пре заведене конвенције о именима, Леонардо се звао именом које је значило „Леонардо син господара из Винче. Леонардо је сам потписивао своје радове као „Леонардо“ или „Ја Леонардо“ („Io Leonardo“). Многи аутори његове радова навода као радови од Леонарда а не радови да Винчија. Име свога оца наравно није употребљавао због свога нелегитимног постављења.

Леонардо је растао са својим оцем у Фиренци. Цео свој живот је био вегетаријанац. Око 1466. године је постао шегрт сликара Андреа дел Верокиа а касније је постао независан сликар у Фиренци.

Леонардо учи занат у уметничкој радионици Верокиа 1466. Андреа дел Верокио је био водећи фирентински вајар, златар и сликар. Верокио је одушевљен цртежима младог Леонарда и прима га у своју радионицу, где Да Винчи почиње да ради са многим познатим уметницима - Ботичелијем, Перуђинијем, ди Кредијем. У јуну 1472. Леонардо је постао члан сликарског еснафа, чиме је завршио шегртовање. У књизи уписаних у еснаф да Винчи је уписан под именом Лионардо.

Прво познато Леонардово дело је цртеж Арновалеја у мастилу- урађен 5. августа 1473. На њему се види Леонардова даровитост, јер је ралистично насликао пејзаж, што нико пре њега није урадио.

1476. Леонардо и Верокио по наруџбини су насликали слику Христовог крштења. Леонардо је насликао предњег анђела и пејзаж. Разлика између ова два уметника види се у изради анђела.

1476. године је био анонимно оптужен за хомосексуални однос са 17 годишњим познаником проститутом Јакопом Салтарелијем који му је био модел. Скупа са неколицином мледих мушкараца је био оптужен за хомосексуалност. Услед недостатка доказа био је проглашен за невиног. У следећим годинама је био под присмотром „Ноћних стражара“- у ренесансно доба морална полиција. Тврдња да је Леонардо да Винчи био хомосексуалац се јавно акцептира. Најдужи однос је имао са лепим деликвентом Ђаном Ђакомом Капроти да Ореном којега су звали „млади даво“ и који је у његове службе ступио када је имао 10 година као његов асистент. Он је овог младића помагао и после смрти му је оставио својим тестаментом половину својих винограда.

Око 1482. године до 1499. године је радио за Лудовика Сфорца војводу у граду Милану где је основао и властити атеље са ученицима. Ту је употребљено 70 тона бронзе- у покушаву војводе за одбрану од Француза и Шарла VIII које је било намењено за његову велику скулптуру која је била намењена граду Миланну 1495. године. Милано се предало без рата и 1498. Сфорса је био свргнут. Леонардо је остао у Милану све до времена када је видео како француски стрелци луковима тренирају на његовом моделу скулптуре „Gran Cavalo“ у половичној величини и отишао је онда најпре у Мантову па затим у Венецију. У Фиренцу се вратио априла 1500. године. У Фиренци је ступио у службу Цесара Борџоја сина папе Александра IV којега су звали „Војвода Валентино“ као војни архитекта и градитељ. 1506. године се вратио у Милано које ја тада било у рукама Максимилиана Сфорца од како су истерани Французи. 1507. године се сусрео са лепим 15 годишњим аристократом, грофом Франческо Мелзимом који је постао његов ученик животни друг и наследник.

Од 1513. – 1516. живео је у Риму где је у то време деловао сликар Рафаело Санти и Микеланђело иако са њима није одржавао контакте сматра се да је извршио одлучујући утицај на пресељење скулптуре Давида – мајсторског дела Микеланђела. Због тога Микеланђело није био по свему одушевљен. 1515. године је Милано опет био окупиран и Леонарду је било поверено стварање декорације за мировне преговоре у Болоњи између француског краља Франсоа I и папе Лава X када је први пут морао да се сусретне са краљем. 1516. године је ступио у службу краља Франсоа I и употребљавао је замак одмах поред краљеве резиденције, добијао је велика примања и постао краљев пријатељ. Умро је у Француској у граду Амбоаз у замку Кло-Лисе и у складу са његовом последњом жељом његов ковчег је пратило 60 просјака, сахрањен је у капели замка Амбоаз. Леонардо да Винчи је имао много пријатеља.
Леонардо је јако познат захваљујући својим сликама и мајсторском сликом као што је Последња вечера која је насликана 1498. године и „Мона Лиза“ (која је позната и као „La Gioconda“ на италијанском или „La Joconde“ на француском језику) која се налази у Лувру у Паризу и насликана је 1503. – 1506. –тих година и ако се воде полемике дали је ову слику направио сам или заједно са неким од његових ученика. До данашњих дана је сачувано његових седамдесет слика али ни једна његова скулптура. Леонардо је често планирао велике слике са великим бројем пројеката, нацрта и скица али нису биле завршене. Године 1481. био је поверен да направи слику „Клањање три краља“ али слику није завтшио када одлази у Милано. У Фиренци је био поверен да направи велику и опсежну слику „Битка код Ангиарија“, док је његов ривал Микеланђело требао да направи слику на супротниј страни зида. После разраде у небројаним скицама он је напустио сликање из техничких разлога.

Користио је нови композицијски приступ - централна фигура се налази напред и све је подређено њој, док су остале фигуре и предмети у позадини, груписани тако да још више истичу централну фигуру. Његове стилске иновације су још уочљивије у Тајној вечери, где је једну устаљену тему приказао на сасвим другачији начин. Уместо да 12 апостола представи као индивидуалне фигуре, он их групише у групе које окружују Христа као централну фигуру. Сасвим позади, кроз прозор је приказан пејзаж. Да Винчи апостоле и Христа приказује у моменту кад Христ објављује Јудину издају, и на готово реалистички начин приказује различите емоције апостола, запрепашћених овом вешћу.
Мона Лиза (1503.–1505. /1506.)

Мона Лиза, Леонардово најпознатије дело, једнако је познато по иновацијама које користи у сликарској техници, као и по мистериозном осмеху субјекта који Леонардо приказује. Ово дело је кохезија две технике које је он установио - сфумата и кјароскура.

Да Винчи је утицао на скоро све касније уметнике високе ренесансе, а пре свега на Рафаела. У потпуности је изменио миланску школу, а утицао је и на школе у Парми, Фиренци и другим ренесансним центрима.

Иако је Леонардо створио релативно мали број слика (од којих је велики број недовршен), он је ипак један од најутицајнијих и најиновативнијих уметника Ренесансе. У његовом раном периоду, сликарски правац који је следио није се много разликовао од стила његових учитеља, да би сазревајући, Да Винчи вешто одбацио ригидан начин третирања фигура и објеката, и практично их оживео, користећи сфумато, своју надалеко популарну технику.
1483. године Леонардо се сели у Милано да би радио као цивилни и војни инжењер за „Дуке“ а посао сликара и скулптора му постаје споредно занимање. Леонардо је радио и као дизајнер и директор дворских фестивала. Ту започиње своје прве систематске научне студије базиране на практичним искуствима из анатомије, ботанике, математике, физике и механике. 1499. године Леонардо се поново враћа у Фиренцу. Наредне године ступа у службу француског краља, оставши у њој до 1506. године. након чега се враћа у Фиренцу до 1507. Из Фиренце наставља пут за Милано где ће живети наредних пет година. Од 1516. године па до своје смрт и живео је у Француској са својим учеником и наследником Франческом Мелзијем (1491. -1568.)

Леонардо је најславнији интелектуалац ренесансног периода захваљујући мноштву његових интересовања: од војне архитектуре, преко анатомије, геометрије, астрономије, грађевинарства, хидраулике, физике до опште технике.

Иако су га за његова живота патрони ангажовали за најразличитије послове - од планирања утврђења, замкова и канала, до креирања балских одора - он је до данашњег дана остао познат као један од најважнијих сликара .

Да Винчи је целога живота цртао, правио је скице и нацрте, мастилом или оловком. Сачувано је 4 000 његових цртежа, често малих димензија. Леонардо је писао у збијеним линијама, написаним као одраз у огледалу, здесна на лево. Уз њих су цртежи биљака и шеме зупчаника и точкова. Читаве странице посвећене су оружју, копљима, буздованима, мачевима егзотичног облика. Ту су затим, скице за прављење утврђења и схеме артиљеријског оружја, цртежи летећих машина, тенкова, опреме за роњење и других фантастичних ствари, вековима пре него што су направљене.

Чак је дизајнирао и робота, који је могао седети, махати рукама и померати главом док би отварао и затварао анатомски верну вилицу. “ Могу да правим топове, мало оружје, корисно и веома лепих облика, различито од оног које се користи.“ писао је уметник.

Да Винчи је цртао и различите животиње: псе, мачке, медведе, коње, па чак и змаја. Без знања детаља о анатомији осим оних које је могао да види голим оком, нацртао је „Дрво жила“ на коме је приказао положај срца, плућа и главних артерија у људском телу.
.....................................................................................................

Jedna od najpoznatijih slika na svetu, da Vinčijeva Mona liza

[You must be registered and logged in to see this link.]