Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Dragan Šutanovac ušao u NATO


Piše Pavle Ćosić

Beograd, 2. jun, izvor Be92 – Juče je, prilikom obilaska kasarne u Čačku, obraćajući se vojnicima, ministar odbrane Dragan Šutanovac poručio da je lično ušao u NATO

U govoru koji je trajao preko pola sata i u kojem je pohvalio sve generale Vojske Srbije, Šutanovac je objasnio da ovaj njegov čin nije samo simboličan nego i, kako se izrazio, „aktivno delotvoran“.
„Moj stan je već postao NATO baza. Ja na to kao građanin Republike Srbije imam pravo. To je moje vlasništvo i ja sam ga ustupio NATO savezu kako bih dokazao građanima Srbije koliko je to dobro“. NATO je već instalirao raketni sistem na terasi. Četiri stručnjaka za vezu, osam pešadinaca i tri artiljerca spavaju već u kući porodice Šutanovac i sad je to, po njegovim rečima, najbezbedniji stan u celoj Srbiji. Njegovi sinovi igraju se s pravim savremenim puškomitraljezima i jako su srećni zbog toga.
„Čak i u slučaju bombardovanja“, istakao je ministar, „mogu biti siguran da sam izvan opasnosti. I ne samo ja nego i moji susedi. Sasvim je izvesno da NATO neće bombardovati samog sebe“.
Istom prilikom, Šutanovac je demantovao glasine da se vode tajni pregovori oko ulaska Srbije u NATO, a zahtev nekih minornih grupacija za raspisivanjem referenduma oko ulaska u NATO nazvao ništavnim i besmislenim kad je opšte poznato da je srpski narod u potpunosti za prilaz ovom vojnom savezu.
Po njegovim rečima, to dokazuje i činjenica da se velik broj građana Srbije dobrovoljno prijavio za odlazak u Irak i Afganistan da bi tamo obezbedili mir i demokratiju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ALEKSANDAR ĐAJA Cvrkut iz balege


Piše Aleksandar Đaja

I animator lutaka u lutkarskom pozorištu više poštuje individualnost svoje marionete koju tokom predstave vodi na koncu – od srpskog režima za koji su rasprave u srpskom parlamentu samo jedna formalna i beskrajno dosadna gnjavaža, sa unapred dogovorenim krajem

Predsednik Srbije Boris Tadić najavio je konsultacije sa Briselom i Vašingtonom o mogućnosti kompromisa o Rezoluciji o Kosovu, „koji će ostati na liniji nacionalnih interesa države Srbije, ali i zadovoljiti velike sile“. Srbija će, prema njegovim rečima, nastaviti borbu za Kosovo, iako su joj posle mišljenja Međunarodnog suda pravde iscrpljena (ko ih je iscrpeo-sic!) pravna sredstva. „Borbu za Kosovo nastavićemo diplomatskim, mirnim putem“, zaključio je Tadić… „Deža vi“!

MODEL KONFRONTACIJE I BESPUĆA
„Prodavanje magle i paučine“ će se, dakle, nastaviti tako što, po svemu sudeći, srpski vlastodršci neće povući Rezoluciju koju su predali Generalnoj skupštini UN, ali će temeljno da je „rekonstruišu“. Jedan od mnoštva „kompromisa“ (u prevodu: prihvatanja ultimatuma) bi, na primer, mogao biti pronađen u izbacivanju dela uvodne rečenice da je „jednostrana secesija neprihvatljiv način rešavanja spora“. Poruka nemačkog šefa diplomatije Gvida Vestervelea da je status Kosova završena priča nije ostavila ni najmanju dilemu da će, ukoliko Beograd to ne prihvati, Nemačka ometati svako dalje napredovanje Srbije ka EU. Zaista je neverovatno, u stvari, skandalozno, kako EU, u liku i delu nemačkog šefa diplomatije, Gvida Vestervela, gleda na Srbiju: kao na neku virtuelnu teritoriju, gotovo „kompujtersku igricu“, u kojoj igrači, beskrajno se zabavljajući, menjaju njene granice. A, zatim, pošto to nije dovoljno, kada u toj igrici pređu „bonus“, onda im kompjuter odobri sledeći nivo, u kome od srpskih vlasti traže da prizna nezavisnost njenog otcepljenog dela, to jest, Kosova! Takav politički, lični, ili kakav god hoćete „bezobrazluk“, ide dotle da je, na primer, pomenuti ministar u obraćanju studentima Beogradskog univerziteta ‘ladno rekao kako je „ulaznica za EU prihvatanje realnosti ,“ da „model konfrontacije ne vodi u Evropu“, da je „geografska karta Evrope završena“ i pozvao studente da „uporede sliku Evrope otvorenih granica sa slikom koju im nudi neko drugi“… Ko, drugi? Moguće je da je nemački ministar, po automatizmu, opet hteo da optuži „diktatorski režim Slobodana Miloševića“ – samo je zaboravio da je srpski predsednik u međuvremenu ubijen u Hagu!
Međutim, EU dobro zna s kakvim vlastima u Srbiji ima posla. Najverovatnije da će doći do usvajanja raznih amandmana tokom samog procesa debate u Generalnoj skupštini i da će tim amandmanima biti promenjeni delovi srpske Rezolucije koji najviše smetaju Americi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, ali i svakom drugom ko bi hteo da se „napravi važan“ – jedino da stane u red!… Šta će nakon tih amandmana ostati od suštinskog, prvobitnog teksta Rezolucije koja je usvojena u Skupštini Srbije, kao da nikoga nije briga. Ne bi me iznenadilo i da umesto čuvene uvodne rečenice da je „jednostrana secesija neprihvatljiv način rešavanja spora“, bude napisano: „Jednostrana secesija je neprihvatljiv način rešavanja spora – ukoliko nije reč o secesiji Kosova od Srbije!“
pozorištu više poštuje individualnost svoje marionete koju tokom predstave vodi na koncu – od srpskog režima za Lukavo. Prvo obezbediš izglasavanje Rezolucije koja „puca od patriotizma“ u Narodnoj skupštini, da bi joj dao legitimitet i sebe kao izvršnu vlast amnestirao od svake odgovornosti, a onda se spremiš da daleko od očiju narodnih poslanika i javnosti, po kuloarima Brisela i Njujorka, „žvrljaš po njoj“ uzduž i popreko, sve dok Gospodari ne budu zadovoljni! Šta o tome misle narodni poslanici, ne znam – ali, znam šta ja mislim o njihovim „burnim reakcijama“ na ovakvo bagatelisanje njihovih tragikomičnih funkcija. I animator lutaka u lutkarskom pozorištu za koga su rasprave u srpskom parlamentu samo jedna formalna i beskrajno dosadna gnjavaža, sa unapred dogovorenim krajem. A, to je, u najmanju ruku, bogohulno prema ovom jadnom, sluđenom i poniženom narodu!

PRINCIP JE ISTI, SVE SU OSTALO NIJANSE
Jedan naš politički analitičar je u pokušaju da donekle opravda spoljnu politiku Tadića i Jeremića, „ničim izazvan“ napisao, otprilike, da će, u slučaju da njih dvojica povuku Rezoluciju i sa EU naprave neku drugu, biti strašno razočaran – i momentalno ih javno proglasiti za „kvislinge, lažne patriote i prevarante!“… Hm, i ovo je lukavo. Ne znam, zapravo, da li bi tada njegovo „duboko razočaranje“ važilo samo za povlačenje „original“ Rezolucije (onakve kakva je izglasana u srpskom parlamentu), ili i za podnošenje Rezolucije, sa „izmenjenim sadržajem“?… Ili je princip isti, sve su ostalo – „nijanse!“
„U hladno zimsko jutro, idući seoskim putem, čovek nabasa na polusmrznutu ptičicu. Želeći da je spase i ugledavši toplu balegu na putu, čovek dohvati ptičicu, napravi joj u balegi nešto poput gnezda i spusti je u nju. Sutradan, zagrejavši se od toplote, ptičica ožive i počne da cvrkuće. Međutim, njen cvrkut začuje lisica koja se smucala u blizini te dođe i pojede ptičicu. Naravoučenije glasi: nije ti svako neprijatelj koji te baci u g…, niti ti je svako prijatelj koji iz njih hoće da te izvadi!“ (Narodna basna)
Ne znam zašto, ali se i nama kroz istoriju često dešavaju slične stvari. Kad god Evropa naumi da nam pomogne i povede u „svetliju budućnost“ – uvek završimo u nečijem stomaku!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tri boje – bledo


Piše Vladan Vukosavljević

Profesor Antonić je svojim javnim nastupima u proteklih desetak godina nesumnjivo dokazao da zna implikacije odgovora na trenutni sunovrat zemlje. On međutim ne želi da ide tamo gde ga zaključci vode, već pojednostavljeno i bez „nijansiranja“ i slojevitog analiziranja brani lik i delo Borisa Tadića

Felix, qui potuit rerum cognoscere causas
Vergilije

Tekst Slobodana Antonića „Kvislinzi, patriote i nijanse“, u prošlom broju Pečata, kao i obično, pobudio je veliku pažnju. Autor nas je odavno navikao da od njegovih tekstova, pored poslovične pismenosti i lepog stila, očekujemo i snažan podsticaj na razmišljanje, koji je uglavnom posledica analiziranja pažljivo odabranih i važnih tema ali i zanimljivih uglova posmatranja naše svakodnevice, Ni ovoga puta nije izneverio očekivanja, pa nas je podario tekstom koji otvara neka veoma važna pitanja ali i poziva na kulturu dijaloga i prihvatanje pluralizma u razmišljanju u okvirima, šire gledano, međusobno sličnih delova političke i javne scene u Srbiji. To je možda i najvažnija poruka ovog teksta, ako procenimo da se ispod površine razumnog logiciranja i uzdržane analitike, možda ne krije jedna druga poruka, čiji je okvir dat u relativno jasnim nagoveštajima.

RASKID S KOŠTUNICOM
Kako, bez prevelikog „učitavanja smisla“, može da glasi ta poruka? Otprilike i uz izvesna pojednostavljenja, ovako: Boris Tadić je razuman čovek i odgovoran srpski političar koji u datim okolnostima čini sve što može a što objektivno i jeste maksimum koji srpski narod u ovom trenutku može da dobije i kome može da se nada. Uz izvesne mane koje mu se mogu pripisati, on ipak „nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika, a nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli“. Štaviše, Tadić bi “mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštinu ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka s glave”. Posledično, srpski narod nema puno razumnih razloga da se vajka na ukupna postignuća svog predsednika i njegovog tima, jer je izvesno da niko drugi ne bi pod ovim okolnostima postigao više, a sva je prilika da bi učinio daleko manje u zaštiti vitalnih državnih interesa. Kao model za analizu, Antonić je uglavnom koristio stanje u oblasti spoljne politike, odnosno situaciju nastalu nakon odluke MSP-a i u vezi sa njom.
Ovakvi stavovi vrsnog poznavaoca srpske političke scene i jednog od vodećih analitičara, predstavljaju u svojoj suštini, nemalo iznenađenje. Svakako ne zbog svoje formalne legitimnosti, već uglavnom zbog jednog skoro kopernikanskog obrta u zaključcima. Evo i zašto.
Bez želje da taj dvojac nužno i uvek posmatramo u kauzalnoj vezi, mora se reći da su u poslednjih desetak godina S. Antonić i Đ. Vukadinović podarili srpskoj javnosti značajan korpus vrlo kvalitetnih i zanimljivih tekstova, koji su držali ravnotežu brojnim drugosrbijanskim poslenicima javne reči, koji su osim majoriteta imali i mnogo veći prostor u medijima. Javnost je s pravom ovu dvojicu autora slične političke i intelektualne provenijencije, međusobno pri tom i dobre prijatelje, svrstavala u krug intelektualaca bliskih Vojislavu Koštunici po mnogo čemu. Nije nikakva tajna da su njih dvojica često savetovali Koštunicu u vezi sa brojnim pitanjima, kao ni to da su u inače hladnim i intrigama sklonim kabinetskim hodnicima moći kod bivšeg premijera, bili česti i rado viđeni gosti. Naročito se u tome isticao Đorđe Vukadinović, koji je sedeći „o desnuju“ Koštunici, često značajno uticao na njegova razmišljanja, a upućeniji kažu i na odluke. Svojim oštrim javnim nastupima u raznim tv emisijama i novinskim kolumnama, dantonovski glasno je držao stranu Koštunici i gorljivo upozoravao na opasnosti po državu i naciju koje dolaze iz pravca Demokratske stranke i njenih javnih i tajnih saveznika.
Antonić je tu bio nešto uzdržaniji, odnosno, čini se da je svesno ustupao Vukadinoviću ulogu Koštuničinog viteza zaštitnika, a sebe više doživljavao kao stratešku rezervu za popunu fronta. Višegodišnja politička ljubav ovog trija raskrinkana je kada je Koštunica „vratio mandat narodu“, što je NSPM-ov duet, pojednostavljeno govoreći, shvatio kao neku vrstu izdaje zajedničke ideje i davanje države na poklon ideološkim protivnicima broj jedan. I u tom bolnom razvodu, punom prejakih emocija i obostrane uvređenosti, Vukadinović je prednjačio u ogorčenosti do te mere, da je svoje „pismo o raskidu“ sa Koštunicom objavio u „Vremenu“, što je otprilike isto kao kad bi Krle i Šaper u suzama objavili prekid ljubavi sa Tadićem u otvorenom pismu „Pečatu“. I tu negde počinje neobični zaplet čiju ćemo odgonetku možda uskoro videti.

„SLOVA LJUBVE“
NSPM-ov dvojac, ponekad nekom ciničnom oku delujući kao par samuraja koji traži novog gospodara, ponovo deli uloge i kreće u nove bitke. Vukadinović, na veliko iznenađenje dela javnosti, počinje otvoreni politički flert sa Vukom Jeremićem, namigujući mu na oba oka i hvaleći ga iz pozicije političkog Đepeta koji je na javnoj sceni zapazio svog Pinokija. U kakvom je neverovatnom sprintu, a naročito uz koju vrstu dopinga je Đorđe Vukadinović u huseinboltovskom stilu pretrčao stazu od Koštunice do Jeremića, ostavimo nekom budućem Jovi Bakiću da proučava. Možda taj prelaz i nije toliko neobičan koliko je bio neočekivan. Za to vreme Antonić je, da li u dogovoru sa Đorđem ili po nekom urođenom „difoltu“, ponovo uzdržaniji i ne šalje „Slova ljubve“ mlađanom ministru i njegovom gimnazijskom profesoru. Umesto toga, uglavnom se drži područja kulture i prosvete, koje je DS ostavila drugosrbijancima na iživljavanje, kao Tito Nemcima ranjenike na Sutjesci, i na tu temu obljavljuje možda jedan od najbriljantnijih korpusa tekstova u poslednjih nekoliko decenija. Ako je iko jasno, glasno, argumentovano i hrabro progovorio o kulturnom i obrazovnom genocidu u Srbiji, onda je to upravo Slobodan Antonić i na tom poduhvatu, pošteniji deo nacije mora da mu oda zasluženo priznanje. Po prirodi stvari, u tim tekstovima nema reči o Tadiću i Jeremiću, tako da javnost ne može da stekne jasnu sliku šta Antonić o njima zaista misli. Labava pretpostavka je da misli slično kao i Vukadinović, ali postoje glasovi da njih dvojica ne dele isti entuzijazam po tom pitanju. U međuvremenu, Vukadinović kao da počinje malo da luta. Podržava Jeremića, Tadića manje ali indirektno, u hrabrom ali možda i naručenom tekstu, objavljuje mini-manifest evroskepticizma, pojavljuje se ređe, a u krizi tema koje nužno iz toga proizlaze, počinje da piše i o fudbalu (sic!), podsećajući nažalost time, na zlosrećnog svaštara i bosanskog pseudosofistu Gorčina Stojanovića. Nadamo se, samo privremeno.
Danas, kada „Kvinta“ vrši neviđeni pritisak na Srbiju da konačno preda Kosovo i Metohiju i kada je svaki američki (š)pijun u Srbiji dobio naređenje da javno podrži tu suludu ideju, počinju sve glasnije da se čuju glasovi a vide se i jasne naznake da je Tadićeva koalicija spremna da popusti ali da traži modalitet da to predstavi narodu kao jedino moguće rešenje. Upravo u takvom trenutku pojavljuje se prvi Antonićev tekst ovog tipa, koji otprilike govori da Tadić, takav-kakav je, zapravo nema alternativu. To je ono što zbunjuje. Slobodan Antonić je inteligentan i obrazovan čovek, koji vešto barata argumentima koji mu idu u prilog, a one druge, ovom prilikom naprosto zanemaruje. Taj metod nije ni nov ni neobičan ali nismo na njega navikli ni od ovog autora ni na ovoj temi. Gledano usko, strogo formalno, može se reći da u krutom okviru Antonićeve izdvojene logike, njegovo razmišljanje drži vodu. Obraćanje MSP-u može da bude tretirano kao razuman potez, Srbija se diplomatskim putem borila i bori koliko može, podnet je UN tekst rezolucije koji je umeren ali u osnovi čvrst, ne odustaje se od evrointegracija i konačno, nema toga ko bi od Tadića obavljao ovaj posao bolje niti može da mu stane na put. Nisu to ni nemoćna opozicija, ni vlada ni skupština, ni crkva, ni navijači, ni mediji, ni patriotski NVO sektor ni bilo ko… Tako bi to možda bilo kada bismo posmatrali jedan detalj na slici, izdvojen iz konteksta i otrgnut iz logičke, organske povezanosti celine. Međutim, ako celu stvar želimo da analiziramo drugačije, doći ćemo možda i do drugačijih zaključaka.

PITANJA BEZ ODGOVORA
Šta bi mogao Slobodan Antonić da odgovori na sledeća pitanja i kako bi ocenio njihov uticaj na sadašnji očajni položaj u kome se Srbija nalazi: kakva je u proteklih sedam godina bila uloga Borisa Tadića u smanjivanju borbene gotovosti, brojnosti i naoružanja Vojske Srbije? Ko je, zašto i pod čijim pritiskom doneo odluke o penzionisanju svih ratnih kadrova iz vremena NATO agresije, o uništenju velikog broja Stinger raketa, nekoliko stotina tenkova i raznog drugog naoružanja? Ko je potpisao sramni i štetni sporazum sa Euleksom? Ko je zamajavao javnost o nekakvom nepostojećem „planu Ban Ki Muna u šest tačaka“? Ko je mimo Ustava Srbije praktično preuzeo na sebe vođenje spoljne politike zemlje umesto vlade? Ko je potpisao Istanbulsku deklaraciju? Ko na velika vrata dovodi Tursku u Srbiju, ko ne vidi šta se iza brda valja i kakvu su ulogu na Balkanu toj zemlji namenili SAD i EU? Čiji ljudi kontrolišu medije u Srbiji a naročito Javni servis koji o KiM govori otprilike koliko i Javni servis Bugarske? Da li postoji ličnost koja je najodgovornija za prepuštanje sektora obrazovanja i kulture nekompetentnim, a moguće zlonamernim kadrovima i kakve to posledice ima za budućnost zemlje? Kako srpskom javnom mnjenju predstaviti razumne državne i nacionalne interese, ako u suštini u zemlji ne postoji medijska sloboda i ako se pitanje KiM tretira kao sekundarno? Ko je formulisao trapavo pitanje za MSP? Ko preko medija pod svojom kontrolom krije od građana Srbije činjenicu da je proširenje EU praktično obustavljeno za narednih desetak godina i da je već sada Srbija uslovljena „napretkom u evrointegracijama“, priznavanjem lažne države Kosovo? Da li se i čiji savetnici bave nedopuštenim uticajima i kadriranjima u SPC i po čijem ovlašćenju? Ko ne čini ništa za zaštitu prava i imovine Srba u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, uprkos razmetljivom i na momente cirkuskom ponašanju u susretima sa liderima tih zemalja? Ko je presudno uticao na donošenje Statuta Vojvodine i Rezolucije o Srebrenici? Da li je i ko je oslabio saradnju Srbije i Rusije na političkom, privrednom i vojnom planu? Ko je autor neverovatne i nesprovodive političke floskule „i EU i Kosovo“? Ovakvih i sličnih pitanja može se postaviti još mnogo. Važno je koliko odgovora ima i da li možda postoji samo jedan? Ko god da je odgovoran za ove poteze, nameće se pitanje da li su oni bili posledica samostalnih i dobro promišljenih odluka, donetih u skladu sa interesima zemlje, ili su bili diktat iz inostranstva koji se morao ispunjavati zarad ostanka na vlasti i još nekih drugih nepoznatih beneficija? Da li je onda logično reći da odgovorno lice, kada ustanovimo ko je to, „očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika“?
Kada je reč o glavnoj Tadićevoj poruci javnosti, koja glasi: „Nikada (ali nikada) nećemo priznati nezavisnost Kosova“, koliko analitičkog nijansiranja je potrebno da bi se videlo da je reč o pukom verbalnom triku sa opasnim ciljem zavaravanja javnosti? Jasno je da od Srbije niko (ali niko) ne traži priznavanje „Kosova“, bar u narednih desetak godina. Ono što se ultimativno zahteva to su „dobrosusedski odnosi, uspostavljanje dijaloga o tehničkim pitanjima, zajedničko rešavanje problema od svakodnevnog značaja“, zajedničko pisanje predloga rezolucija UN-u, nezamrzavanje sukoba, jednom rečju potpuno faktičko puzeće priznavanje nezavisnosti te nakazne tvorevine. Kada se to sve jednom postigne, formalno priznanje za nekih desetak godina neće više nikoga uznemiriti. Antonić danas maltene hvali Tadića što nije „istakao zastavu NATO-a ili se nije rukovao sa Tačijem“ (ali jeste sa Čekuom) i to, reklo bi se, smatra njegovom veličinom i osećajem odgovornosti za sudbinu zemlje. Valjda je još Čehov rekao da puška koja visi na zidu u prvom činu, mora da opali u trećem. Sva je prilika da Tadić i njegovi dečaci uspešno odigravaju tek drugi čin jedne velike tragedije, u kojoj su NATO zastava i rukovanje sa Tačijem tek nužni epilog. Ako tom prljavom poslu danas nema ko ozbiljno da se suprotstavi, to nije posledica ispravnosti te politike već činjenice da Zapad nije žalio sredstva da anestezira, ućutka, zaplaši i na svaki način steriliše i onesposobi srpsko javno mnjenje, SPC i nacionalno svesne medije i grupe koje su davale znake života.

„SREĆAN JE KO SPOZNA UZROKE STVARI“
Današnji svet je takav, onaj ko kontroliše medije, kontroliše u većoj meri i svest ljudi. Dajte mi francuske medije na deset godina i Francuska će postati arapska zemlja, dajte Hrvatske na pet i tamo više neće biti Tompsona i ustaša. Istoričari kažu da početkom Prvog srpskog ustanka, osim Smederevske i Valjevske nahije, nije kod zaplašenog naroda bilo mnogo volje da se vodi rat protiv Turaka. Morala je malo i sila da radi kako bi tu i tamo podigla borbeni duh, i to posle vekova stravičnog ropstva. Ako danas režimski mediji o KiM govore kao o drugorazrednoj temi i to isključivo u svetlu Tadićevih praznjikavih fraza, kako je onda moguće od ljudi očekivati da godinama drže borbeni duh na visini? Ipak, vara se profesor Antonić ako misli da je narod zaboravio Kosovo. Nevešto i na silu prigušeni plamen, lako će se i brzo razbuktati kada se to najmanje očekuje.
Zar je teško setiti se da je još od čudnog i brzog dolaska na vlast u DS, Tadić odmah postao zlatni momak Brisela i Vašingtona, u koga su polagane i još se uvek polažu velike nade? Zar nije pronađena vešta matrica da se obilato hrani jedna raskošna sujeta? Biće prilike da se i o ovim temama detaljnije i „nijansirano“ raspravlja. To što danas Zapad kreira jednu tragikomičnu alternativu Tadiću, više je deo njihovog standardnog repertoara igranja na sigurno u kome nema emocija i dugotrajnog savezništva, nego svesti o kvalitetu te alternative. Naprednjački duet već sada se samoraskrinkava svojom briselskom retorikom, a verovatno će uskoro postati laki plen Vojislava Šešelja, kada se on vrati iz Haga. Stoga, za titulu „glavnog kvislinga“ može da konkuriše samo onaj koji vrši vlast u datom trenutku i čije odluke kreiraju političku stvarnost jedne zemlje a ne MI-6 opozicija. S druge strane, Zapad ima pravo da formira i alternative onome što je takođe formirao, dajući Tadiću vlast na tanjiru kroz štap i obilatu šargarepu ponuđenu SPS-u kako bi ušla u vladu. Svako onaj ko u knjigama potraži definiciju marionetske vlade ili predsednika imaće kojoj sličnosti da se iznenadi. Zar danas iko ozbiljan u Srbiji misli da ova zemlja ima bilo šta od suštinskog suvereniteta i ko je za to najviše zaslužan?
I eto gde se sve nalazi kopernikanski obrt sa početka teksta. Profesor Antonić je svojim javnim nastupima u proteklih desetak godina nesumnjivo dokazao da zna odgovore na sva ova ali i mnoga nepostavljena pitanja na ovu temu. Zna i implikacije odgovora na trenutni sunovrat zemlje. On međutim, ne želi da ide tamo gde ga zaključci vode, već na sebi nesvojstven način, pojednostavljeno i bez „nijansiranja“ i karakterističnog slojevitog analiziranja brani ili u najmanju ruku blagonaklono tretira lik i delo Borisa Tadića.
Vergilije kaže: „Srećan je onaj ko spozna uzroke stvari“. Možda kroz predloženi javni i korektni dijalog i srpska javnost spozna uzroke ovako neobičnog afirmisanja jedne u najmanju ruku kontroverzne politike, čiji je mogući epilog daleko iznad zabrinjavajućeg.

[You must be registered and logged in to see this link.]

KAPLAN BUROVIĆ Međunarodni žandarm je pošao u „krstaški rat“


Razgovarala Biljana Živković

„Uveren sam da će se Kosmet vratiti u okrilje Srbije, onda kada međunarodni žandarm bude povukao svoje vojne trupe i baze. A to će se dogoditi mnogo brže nego što mislimo“, kaže u intervjuu za „Pečat“ svetski priznati albanolog i balkanolog

„Srpske vlasti su pogrešile što su svojevremeno inicirale, odnosno dale predlog ocene legitimnosti šiptarskog samoproglašenja, i što su, uostalom, bilo šta tražile od MSP-a! Ubeđen sa da su neki političari u Srbiji morali da znaju, a možda su sasvim dobro i znali, da to nije nikakav Međunarodni sud pravde, već Međunarodna mafija nepravde. Evo vam dokaza koji je i laiku jasan: nijedan sud na svetu, predstavljeni predmet ne iznosi na glasanje, već sudi po dokumentima, činjenicama i argumentima, koji se uz predmet, podnose, predstavljaju. Međunarodni sud pravde, koliko sam upoznat, slučaj procene legitimnosti bukvalno je rešio glasanjem. Ovo znači da se nije sudilo, već je objavljen rezultat glasanja. Razume se da su srpske vlasti očekivale sasvim drugačiji ishod, i u tom smislu, izgubljeno je poverenje u MSP, ali i u postojanje međunarodnog prava. Prema mom mišljenju, Srbija je sada u vrlo nezavidnom položaju, i na žalost, spoljno-političke okolnosti joj nisu ni malo naklonjene. Međutim, šta god da neki reše, o Kosovu i Metohiji će se suditi onako kako što se to činilo kroz vekove“, kaže za „Pečat” akademik, prof. dr Kaplan Burović, poznati evropski albanolog i balkanolog, komentarišući, kako ističe, neshvatljivu odluku Međunarodnog suda pravde o deklaraciji jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM.
Mnogo je različitih povoda za razgovor sa ovim svetski priznatim akademikom, koji danas živi u Ženevi. Dr Kaplan Burović je do sada je objavio 103 knjige. Njegov naučno-istraživački rad prožet je zaključcima koji izazivaju žestoke reakcije, kako u Tirani, tako i u Beogradu. To je i logično, budući da Burović tvrdi kako Albanci nisu autohton narod, a da su Albanci sa Kosmeta uglavnom islamizovani hrišćani. Sa druge strane, teza da se veroispovest i nacionalnost ne moraju prožimati, iz koje proizlazi da Srbi ne moraju nužno biti pravoslavni, što naš sagovrnik potkerpljuje svojom ličnom porodičnom istorijom, izaziva negodovanje mnogih u Srbiji, a pogotovo Srpske pravoslavne crkve. Osim svega toga, književni rad Kaplana Burovića ispunjen je brojnim kontroverzama, zbog kojih je naš sagovornik stekao epitet disidenta broj jedan u SFRJ, ali i izgubio slobodu, budući da je 43 godine proveo u albanskim kazamatima.

Stiče se utisak da su nas svi zaboravili. Ipak, vi ste optimistima, smatrate da će KiM biti vraćen Srbiji. Na koji način i kada će se to dogoditi?
Samo nek je nama živ naš napaćeni narod, i njegova vera u budućnost, a prijatelji služe da dižu zdravice, ponekad pomognu, ali svako ipak gleda svoje interese. Tako je to u visokoj politici. Kosovo i Metohija, ma koliko bila istrošena ova rečenica, jeste kolevka srpskog naroda. A istina je jača od svih zemaljskih sila! Uveren sam da će se Kosmet vratiti u okrilje Srbije, svojoj domovini, onda kada međunarodni žandarm bude povukao svoje vojne trupe i baze. A to će se dogoditi. I to uskoro. Mnogo brže nego što mislimo. Istorija, srećom, ide dalje. A svakoj sili dođe kraj. Veštičin kazan već vri u tvrđavi kapitala.

Da li krajnje nepovoljno mišljenje MSP-a i nepovlačenje konkretnih poteza Saveta bezbednosti UN u vezi stanja na KiM, mogu pokrenuti secesionističke težnje u svetu?
Svakako da će se odraziti u svim onim državama koji imaju donekle slične probleme. Primer šiptarskog secesionizma, pokušaja otimanja Kosmeta, dakle, tuđe teritorije, pokrenuće pravu lavinu cepanja, nemira, podstrekivaće sve one koji u otimanju KiM vide zeleno svetlo za slične akcije. I Vlahe u Albaniji, koji su još 1916. godine proglasili svoju Republiku, ali ih izdaše Francuzi.

Zašto je toliko bitno sistematski raditi na razbijanju malog pravoslavnog naroda na Balkanu?
Da, u pitanju je pravoslavlje, međunarodni žandarm pošao je u „krstaški rat“. I to pod izgovorom da svet čisti od opasnog komunizma u istočnoevropskim zemljama. Zahvaljujući toj paroli on okuplja pod svoju zastavu sav ološ sveta. Ipak, ne zaboravite na to da u borbi protiv naroda koji sebe brani niko na svetu nije izašao kao pobednik.

Vratili ste se pravoslavlju, veri Vaših predaka. Možda se upravo na Vašoj velikoj familiji Burovića može sagledati sudbina srpskog naroda. Vaša braća po krvi su Srbi i Crnogorci, muslimani i katolici…
Ako ste pročitali istoriografsku knjigu „Burovići – porodična istorija“, sigurno ste uočili da smo mi katolici, muslimani i pravoslavci, pa i ateisti. Po nacionalnosti svi smo Srbo-Crnogorci, Bokelji, ali smo se integrisali u narod zemlje u kojoj živimo. U Italiji se nazivamo Italijanima, a u Turskoj Turcima. U Beogradu žive i moji pravoslavni rođaci, ali i oni koji se izjašnjavaju kao muslimani. Svi znaju da su poreklom iz Perasta i da su nam tu grobovi pravoslavnih pradedova. Svi oni kažu da su poreklom Srbi! Dok sam bio manje poznat u javnosti, niko me ništa nije pitao. Ali, od kada sam postao poznat, svi me pitaju, posebno moji Burovići, koje sam vere i kojoj naciji pripadam. Uvek odgovorim: „Ja sam one vere koje je i Bog, pa i one nacije koje je On!“

Srbi imaju pomalo čudan odnos prema svojoj braći koja se vrate predačkoj veri. Zašto je to tako?
Čestiti, dobronamerni građani Srbije pravoslavnog porekla, prema svojoj braći, bili oni muslimani ili katolici, oduvek su imali sasvim ispravan odnos. Mada postoje i kod nekih Srba krajnosti, kao i kod muslimanskog i katoličkog naroda, zahvaljujući čemu se i širi mržnja jednih prema drugima. Posledica toga je krvoproliće, recimo u Bosni i Hercegovini. Rezultat toga mogla bi da budu samo nova krvoprolića. Krajnje je vreme da ostavimo veru sveštenim licima, crkvama i džamijama, da je ostavimo u svojim domovima, da se bratski pomirimo i istupimo pod zajedničkom nacionalnom zastavom. Da drugi našu vekovnu nesreću i neslogu ne zloupotrebljavaju, i da nas podmuklo ne zavađaju. Možda vam ovo zvuči krajnje idealistički, ali mi jesmo jedan narod. To što nas je istorija mučki šamarala, niko od naših predaka nije želeo. Važno je, i dragoceno kada se čovek vrati svojim korenima. Po meni to je visoka svest, samosvest i odgovornost pred budućim naraštajima. Ko je Srbin – taj može biti i pravoslavan, i musliman, i katolik. Imamo divan primer na severu Albanije. Samo užasna istorijska iskušenja mogu da sjedine sve one koji su srpskog korena. Eto, mog bliskog rođaka, pravoslavca Aleksandra Bogoljuba Burovića, koji je poginuo 1994. godine u borbi protiv neprijatelja naroda i domovine, Beograd je dva puta nagradio zlatnom medaljom za hrabrost „Gavrilo Princip“. Mene, mada se borim za srpsku istorijsku istinu, i vratio sam se pravoslavlju čista srca, Beograd ne samo što ne uvažava, već me i proganja, jer me „ima“ na nekim nepoželjnim listama, iako sasvim dobro znaju da nisam musliman, niti Albanac. Takvi smo mi Srbi.

Pomenuli ste primer na severu Albanije. Koliko je današnjih stanovnika Albanije autentičnog, arbanaškog porekla, a koliko je onih koji su pravoslavnog, srpskog ili crnogorskog porekla?
Albanske statistike su falsifikovane, kao i sve drugo, i vozačke dozvole, i diplome, i pasoši. Hrvatska Vikipedija donosi ove podatke, ali ni ona nije apsolutno tačna: Gegi 605.000; Toski 1.741.000; Crnogorci 11.000; Grci 101.000; Makedonci 35.000; Romi 86.000; Srbi 301.000; Vlasi 302.000; Jevreji 500; Ostali 1.000. Koliko poznajem Albaniju, tamo živi oko 60 odsto Albanaca, podeljenih u četiri vere: dve muslimanske (suniti i bektašinci) i dve hrišćanske (pravoslavci i katolici). Oko 40 odsto su nealbanci, u prvom redu Vlasi, zatim Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci, Bosanci), pa Grci, Romi, Turci, Kurdi, Jermeni, Tatari, Jevreji. Treba znati da Srbi, Crnogorci i Makedonci Albanije nisu samo pravoslavne vere, već i muslimanske, pa i katoličke. Znajte da su se muslimani u Albaniji, da kažem, srpski rodoljubivije držali od muslimana u Srbiji. Na žalost, sa njima se postupalo, a i dalje se postupa, antinacionalno, i to ne samo od strane zvaničnog Beograda vlasti Srbije, već i od nekih verskih predstavnika SPC-a.

Šta Vas motiviše da ukrstite mač sa dojučerašnjim sunarodnicima – Albancima?
Albanci nisu moji sunarodnici. Kao i za sve Srbo-Crnogorce i Makedonce, oni su i za mene naši susedi. Kao internacionalista, boreći se za istinu smelije od drugih, snažnije, samopregornije, prednjačeći u toj borbi, tužno je da sam zaslužio da me moja rođena braća smatraju za Albanca. Ipak, istina je i Bogu draga: ja nisam Albanac. Bio sam Jugosloven, a poreklom iz dičnog grofovskog Perasta, pra-praunuk heroja Ivana Burovića, oslobodioca Herceg-novog, kojim se ponosi istorija Crne Gore, Hercegovine, Hrvatske. I pra-praunuk velmože Nikole Burovića, kojeg odlično poznaje grčka istorija, a u crnogorskoj kulturi, oličenje je barokne umetnosti. Kako vidite, moji preci su se kroz vekove borili na svim frontovima Balkana. I uvek su se borili za – istinu. Tu borbu za istinu nosim u genima. Treba znati da sam, pre nego sa Albancima, ukrstio mač sa „mojom braćom“ Jugoslovenima! Kao autor disidentne poeme „Bojana“ 1952. godine bio sam jedan od najistaknutijih boraca protiv titoizma. Da pojasnim, nisam se borio protiv albanskog naroda, već protiv albanskih falsifikatora naučne istine, kao što se nisam borio sa jugoslovenskim narodom, već sa titoistima, sa izdajnicima naroda i države.

Smatraju Vas najvećim savremenim albanologom. Kakve su reakcije vaših kolega, albanskih akademika, koji, kako kažete, falsifikuju istoriju?
Balkanolog sam, i pre svega albanolog. Po raznim medijima, na raznim jezicima, godinama se čude kako je moguće da mi Američki univerzitet za istoriju objavi teze na engleskom jeziku, nazivajući me famous Albanian dissident and historian, a Makedonska Akademija nauka i umetnosti da unese moje albanološke teze u svoju Enciklopediju. Valjda zato što branim istorijsku istinu. Moje kolege, albanski akademici, zaćutali su. Da se javno slože sa mnom – linčovali bi ih. A da mi se suprotstave – ne dozvoljavaju im dokumenta i činjenice, naučni argumenti, kojima sam potkrepio albanološke teze. Ali, postoje i oni koji zdravo rasuđuju, koji su oslobođeni predrasuda i spremni da prihvate istinu. Takav je, na primer, moj prijatelj Area Kocani.

Za Vašu naučnu tezu kojom ste pobili falisfikate albanskih istoričara, dobili ste nagradu Američkog intituta za istoriju.
Tačno je. Moje naučne teze, po kojima Albanci nisu autohtoni narod, ali ni Iliri, a ponajmanje Pelazgi, prihvatili su svetski naučnici i institucije, ali i trezveni i pošteni Albanci, poput akademika prof. dr Ekrema Čabeja, prof. Aleksa Buda (Prvi predsednik Akademije nauka Albanije), prof. dr Šabana Demiraja (Drugi predsednik Akademije nauka Albanije), te istoričara Ardiana Vehbiua. Oni koji nose zastavu istine neustrašivi su i snažni kao bogovi.

I pored toga u Srbiji Vas ne dočekuju raširenih ruku.
Razlikujte zvanični Beograd od Srbije! Narodna Srbija me dočekuje srdačno, a vi ste i sami svedok tome. U Srbiju dolazim svake godine, i ne spavam po hotelima, ne jedem po restoranima, već pored mojih Srba, i za njihovim stolom. Naravno da me zvanična Srbija, ali i ni ona titoistička Srbija, i sada njihovih „aktuelnih komunističkih potomaka“ ne želi i još uvek drži na crnim listama. Kad vas jednom žigošu, to je za celi život. Zvanična Srbija još uvek poštuje svoj potpis na tapiji, kojom su 1969. godine, usred Beograda, priznali Kosmet Albancima!

Ličnost ste koja je skupo platila slobodoumno razmišljanje. Robovali ste u Titovim i Enver-Hodžinim zatvorima nekoliko decenija, najveći deo života.
U Jugoslaviji su me osudili za „neprijateljsku propagandu“, protiv Titove vlasti, socijalizma, ali u stvari za moju disidenciju. Upravo zato što sam bio za narodnu vlast, i video kuda sve vodi. Oni, koji su mene osudili, trenutno se u Srbiji busaju prsa kako su oduvek bili protiv komunizma. Kako su samo brzo zaboravili da su se u Tita i u komunizam ponizno zaklinjali. I nedužne ljude šikanirali. Sada su to stare okorele „demokrate“! Uništili su mi prvu porodicu. Bio sam veoma mlad. Dugo sam robijao. Imao sam stan – bacili su me na ulicu. Imao sam posao – ostavili su me bez ikakvih sredstava za život. Po izlasku iz zatvora, kao dobar vojnik, idući stopama mog generala Vlada Dapčevića, pošao sam za Albaniju. Enver Hodža se spremao, nameravao da me vrati natrag, a u zamenu za književnika Martina Camaja, koji beše prebegao u Jugoslaviju. I nije mu to pošlo za rukom. Hodža je inscenirao sudski proces i kao disidenta, tobože za neprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti i socijalizma, osudio me na 43 godine zatvora. U presudi piše da sam u Albaniji predstavljao političku i ideološku diverziju. U Albaniji sam napisao tri romana: „Izdaju“ (Tirana 1965), zbirku pripovedaka „Odjek Koraba“ (1967) i novelu „Zmija“ (1969). U ličnosti Mula Mamer Hodža (iz romana), Enver Hodža je prepoznao sebe. Posle tog dela, svi neprijatelji su ga posprdno zvali Mulai. U Albaniji sam sa pravoslavkom Verom Ziui, stvorio drugu porodicu, ali i ona je bila kažnjena zbog mene. Ženu su moralno degradirali, a ćerku skoro na mrtvo isprebijali, sina uhapsili. Snaju sa stomakom do zuba su toliko zlostavljali da je izgubila dete. To je porodična tragedija! U zloglasnom zatvoru Bureli pokušali su da me ubiju. Možda će za vaše čitaoce biti ovo jezivo – ja sam čovek kojem su derali kožu. Preživeo sam čudom. Užasni su bili dani u albanskim kazamatima. Tražili su da se odreknem jugoslovenskog državljanstva, i srpsko-crnogorske nacionalnosti, političkih ubeđenja, i očinstva. Porodica dugo nije znala da sam živ.

Sve je počelo od poeme „Bojana“, zar ne?
Napisana je na našem, srpskom jeziku, jer tada još nisam znao albanski. Prvi put je objavljena kao zasebna knjiga 1952. godine u Dubrovniku. Kasnije u Beogradu u listu „Iskra“. Odmah me je pozvao Milovan Đilas i pripretio mi: „Ako nastavite da pevate ovako i dalje, pritisnućemo mi vama glavu tako da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek!“ Preveo sam je kasnije lično na albanski, zatim je prevedena na makedonski, slovenački, francuski, španski. Kažu da sam poemom „Bojana“ disident „broj jedan“ Jugoslavije, Balkana. Ne znam da li je to istina, ali znam da sam poemu platio ne samo svojim životom, već i životom supruge i moje dece. Dan-danas nastavljam da plaćam danak za nju!

Vi se danas zalažete za dokazivanje prirode, suštine albanskog secesionizma i tvrdite da je slučaj srpskog Kosmeta jedinstven u svetu.
Apsolutno. Kosmet je po mnogo čemu neuporediv sa bilo kojom spornom oblašću u svetu. Albanci na Kosmetu ne samo što nisu autohtoni, već su tu stigli i posle Srba, pošto su Srbi podigli ponovo Kosovo i Metohiju iz praha i pepela varvara, pošto su tu osnovali svoje prve državne tvorevine, pošto su je ukrasili divnim crkvama i veličanstvenim manastirima, kao nijednu svoju drugu oblast, kao nijedan narod na svetu nijednu stopu svoje zemlje. Često kažem da Srbe za KiM vezuje sve i svašta, a Albance baš ništa, osim njihove težnje da stvore „super veliku“ Albaniju. Osim toga, oni koji danas na Kosmetu kažu da su Albanci, ne znaju ili neće da znaju istinu. Ogroman deo njih su zapravo, islamizovani Srbo-Crnogorci, Makedonci, Kurdi, Jermeni, Tatari, Romi… I sâm Adem Demaći nije Albanac, već albanizirani srpski gedža. Bezbroj je takvih primera.

Koliko danas imate problema zbog Vaših knjiga, naučnih radova?
Dovoljno će biti ako vam kažem da su 2009. godine, usred Tirane, spalili čitav tiraž četiri tek objavljena dela. Moje knjige i romane. Danas albanska štampa ćuti o tome. Oni su intervenisali i u Ženevi, gde živim, kod švajcarske štampe, da o tome ne pišu ni reči! Moja izdavačka delatnost se bliži kraju, a moja domovina, za koju sam tako mnogo učinio i tako mnogo žrtvovao, nije objavila baš ništa. Ni knjižicu. Istina je najteže oružje!

Čuveni „arnautski“ junak Skender-beg bio je srpskog porekla. Pretapanje Srba u Albance počelo je, kažete, u srednjem veku.
Skenderbeg nije bio arnautski junak. Da ste Skenderbegu rekli da je Arnaut (bilo i malim slovom), odsekao bi vam ne samo jezik, već i glavu. Skenderbeg je bio pre svega i iznad svega pravoslavni hrišćanski junak. A hrišćani, koji su se postrojili pod njegovom zastavom, u prvom redu bili su Srbi, zatim i Albanci, Vlasi i drugi. Kada sam dokazao na osnovu istorijskih činjenica da je Skenderbeg bio po nacionalnosti Srbin, Albanci su hteli da mi izvade oči. Sada je to dokazao makedonski istoričar dr Petar Popovski, a posle njega i švajcarski naučnik Oliver Šmit. Makedonskog istoričara Albanci nigde ni ne spominju, prave se da ne postoji, dok su se zvog Švajcarca uspaničili, uznemirili, posebno kada su neki Albanci, pošto su morali da prihvate i shvate da je Skenderbeg Srbin, predložili da mu se skine spomenik usred Tirane! Dakle, da sruše Skenderbega, i da se na tom mestu podignu spomenik Sultanu Muratu. Onome zbog kojeg je sred Kosova i Metohije plivala krv, ubijen Lazar, Miloš Obilić, zbog kojeg je uništena srednjovekovna država, a srpski narod pao u vekovno ropstvo.

Šta se sve može naučiti od naše braće, Srba i Crnogoraca u Skadru, u Albaniji?
Ne sme da postoji podela na Srbe i Crnogorce; ona je u Albaniji ne samo nepoznata, nego i apsurdna! U mojim delima naglasio sam da muslimani u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, pa i u Bosni i Hercegovini, mogu mnogo toga da nauče od naše muslimanske braće u Albaniji. Pre svega to kako se može biti i musliman i Srbin, da je muslimanstvo vera, a srpstvo nacionalnost. Pravoslavni Srbo-Crnogorci i Makedonci mogu da nauče od pravoslavnih Srbo-Crnogoraca i Makedonaca Albanije kako mogu živeti u potpunoj slozi i bratskom razumevanju sa svojom muslimanskom braćom, bez diskriminacije, netrpeljivosti, mržnje, na šta nas huškaju oni koji žele da Balkan uvek bude bure baruta. Da nam je svet i samosvet viša ne bismo im pružili to zadovoljstvo da među sobom ratujemo.

Nedavno je izašla iz štampe knjiga „Radiografija jedne mržnje“, autora Ašima Revića. Šta je u tom delu najinteresantnije?
Od posebnog je značaja to što pisac dokazuje da su moji najveći neprijatelji upravo oni Albanci, za koje nam sam autor iznosi dokumenta – o njihovom srpsko – crnogorskom poreklu. Knjiga je, iako je štampana nedavno u Beogradu, već doživela drugo izdanje. Ljudi je traže. Žele da pročitaju, da vide ta dokumenta.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tadić skreće južni tok

Piše dr Svetislav Krstić

Dogovorom sa premijerom Bugarske Bojkom Borisovom o promeni trase „Južnog toka“ predsednik Srbije dao je zapravo podršku bugarskoj energetskoj politici koja, pod uticajem EU i SAD-a, treba da spreči ekonomsko širenje Rusije na Balkanu

Zbirka političkih „bisera“ koje oko sebe seje predsednik Srbije Boris Tadić, nedavno je uvećana za još dva kapitalna primeraka. Za njihovu premijeru dovoljan mu je bio samo jedan dan, 6. avgust 2010, u Varni, tokom jednodnevne posete Bugarskoj. Zanimljivo je zapitati se o čemu je reč, s obzirom na to što srpski vlastodržac ima veoma širok spektar aktivnosti (bez obzira na skromne ustavne nadležnosti predsednika republike). Tadić je, u dogovoru sa premijerom Bugarske vlade Bojkom Borisovom, ovoga puta odlučio da skrene gasovod „Južni tok“ sa njegove predviđene trase. On naime predlaže da krak gasovoda uđe u Srbiju kod Dimitrovgrada. Takođe je najavio učešće Srbije u finansiranje izgradnje bugarske nuklearne elektrane „Belene“.
Mada studija izvodljivosti dela gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju još nije gotova, opšte je poznato da je mesto njegovog ulaska iz Bugarske u Srbiju, kod Zaječara. Tako je definisao u projektnom zadatku nosilac celokupnog posla, ruski „Gasprom“ iz nekoliko veoma bitnih razloga, koji se mogu izraziti rečima: najkraće, najjeftinije, najlakše, najbrže. Upravo ove četiri reči su ključne kada su u pitanju strateški projekti čije realizacije su skopčane sa velikim političkim, tehničko-tehnološkim i ekonomsko-materijalnim izazovima, poput „Južnog toka“.
Što se tiče zainteresovanosti Srbije za izgradnje bugarske nuklearne elektrane, o toj temi je nedavno govorio ministar energetike Petar Škundrić. Tadić je svojom izjavom u Varni dao vetar u jedra celoj zamisli, bez obzira što o tome nema ni reči u zvanično važećoj strategiji razvoja energetike Srbije. No navikli smo već da se Tadić mnogo ne obazire na usvojene propise i da se meša u poslove ministarstava i vlade.
Tadić svoje, za predsednika Republike neuobičajeno uplitanje u već dogovorene međudržavne i međukompanijske odnose, obrazlaže nacionalnim interesima, jer bi se ulaskom gasovoda kod Dimitrovgrada olakšao i ubrzao proces gasifikacije Srbije. Dalje, Srbija bi finansiranjem bugarske nuklearke obezbedila za sebe potrebne količine električne energije i izbegla izgradnju nuklearne elektrane na svojoj teritoriji. Na prvi pogled lepo, korisno i patriotski, nema šta. Međutim, pod firmom nacionalnih interesa, Tadić se direktno uključio u lobiranje i političke igre u borbi Zapadnih zemalja i Rusije za energetsku prevlast na Balkanu. Srbiju bi to moglo skupo da košta!

TADIĆ GRADI BUGARSKU NUKLEARKU
Nije ni malo slučajno što je Tadić baš u društvu predsednika bugarske vlade Bojka Borisova, izneo sporne izjave. Bugarska i Rusija su potpisale energetske sporazume o izgradnji nuklearne elektrane „Belene“ i gasovoda „Južni tok“ (u januaru 2008. godine). Poslove oko izgradnje nuklearne elektrane dobio je ruski „Atomstrojeksport“, a nosilac posla izgradnje gasovoda je ruski „Gasprom“. Pripremni poslovi na oba projekta nesmetano su započeti i sve je išlo po planu do izbora sadašnje bugarske vlade, u julu 2009. godine. Jedna od prvih poruka bugarskog premijera Borisova odnosila se na preispitivanje energetskih sporazuma sa Rusijom. Do promene kursa u bugarskoj energetskoj politici došlo je pod uticajem Evropske unije i SAD-a, koji vide opasnost po svoje interese od ekonomskog širenja Rusije na strateški važnom Balkanu.
Bugarska nuklearka „Belene“ ima predviđenu lokaciju pored istoimenog mesta na Dunavu, oko 200 km nizvodno od srpsko-bugarske granice. Ona treba da zameni postojeću bugarsku nuklearku „Kozloduj“ (takođe na Dunavu) kojoj ističe operativni vek i čija će četiri nuklearna reaktora postepeno biti izbačena iz upotrebe. Prvobitnim ugovorom sa ruskim izvođačima bilo je predviđeno da kilovati električne energije krenu iz prvog bloka (snage 1000 megavata) 2014. godine, a godinu dana kasnije i iz drugog bloka, iste snage. I dok je izvođač „Atomstrojeksport“ već uveliko krenuo u realizaciju projekta, Bugari su u junu 2010. godine doneli odluku da odlože izgradnju nuklearne elektrane na neodređeno vreme, dovodeći ceo projekt u pitanje. Obrazloženje za takav korak je da nisu uspeli da obezbede zapadne investitore i strateškog partnera. Iza takve odluke stoji Komisija EU i zapadni nuklearni lobi, koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da ruska kompanija gradi nuklearku u Bugarskoj, članici EU.
Najpre je traženo da se u ceo posao oko izgradnje nuklearke uključe zapadni eksperti koji bi izvršili reviziju celog posla. Posle toga, kada su iz „Atomstrojeksporta“ uspešno odgovorili na nekoliko hiljada novih zahteva, proisteklih iz skupog ekspertskog angažovanja, EU je otvoreno zatražila da se u izgradnju dva nuklearna reaktora, servisiranje rada nuklearke, proces deponovanja radioaktivnog otpada i sl. uključe zapadne kompanije. Tako su u celu priču ušli zapadni energetski giganti „Areva NP“ i „Simens“, a zatim još neke zapadne kompanije. Za uzvrat, visoki komesar za energetiku EU Ginter Jotinger obećao je Bugarima da će im pomoći u pronalaženju investitora za „Belene“. I eto pronašao je bar jednog, Borisa Tadića, tj. Srbiju.

NOVO ZADUŽIVANJE SRBIJE
Interes Srbije da finansira izgradnju energetskih postrojenja u drugim državama ne postoji. Čak i kada bi energetika Srbije bila visokoakumulativna i sa viškom kapitala (a u praksi je baš suprotno) i tada bi imala preča posla i povoljnije investicione aranžmane u domenu domaće energetike. To je, pre svega, povećanje stepena energetske efikasnosti postojećih proizvodnih postrojenja, izgradnja termoelektrane „Kolubara B“ izgradnja nove hidroelektrane na Dunavu, povećanje učešća obnovljivih izvora u domaćoj proizvodnji energije, itd. Svi ovi prioriteti nalaze se u proklamovanoj i usvojenoj „Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine“. U njoj nema ni pomena o izgradnji nuklearne elektrane, jer je u Srbiji, kao uostalom i u većini evropskih zemalja, još uvek na snazi moratorijum koji zabranjuje građenje nuklearnih energetskih postrojenja.
Pa zašto onda predsednik Srbije, mimo važećih dokumenata i interesa svoje zemlje, u stilu velikog „bosa“ obećava učešće u izgradnji nuklearke „Belene“ iz koje prvi kilovati (po najnovijim prognozama) neće krenuti pre 2017. i 2018. godine, a možda i nikad? Zato jer bi Srbija svoje učešće finansirala iz međunarodnog kredita. Tako bi se finansijeri sa zapada osigurali. Umesto da u ovo doba krize ulažu svoj kapital direktno u nesiguran projekt „Belene“ oni će ići sigurnijim putem: daće kredit Srbiji (red veličine oko milijardu evra) i obezbediti plasman svog novca državnom garancijom. Kako će građani Srbije vratiti taj kredit i da li će za uzvrat ikada videti kilovate iz bugarske nuklearke – to njih ne zanima. A zašto bi, kada o tome očigledno ne razmišlja ni predsednik Srbije.

BORBA TITANA
EU iz godine u godinu postaje sve više energetski zavisna od Rusije. To se naročito vidi kada je u pitanju prirodni gas, energent koji je sve više i više zastupljen u ukupnoj energetskoj konzumaciji u Evropi i na globalnom nivou. Pošto njena sopstvena proizvodnja prirodnog gasa opada, a potrebe za ovim energentom neprekidno rastu, EU pokušava da na svaki način smanji udeo ruskog gasa u svom uvozu, koji je već sada preko 140 milijardi kubnih metara godišnje sa tendencijom porasta. Jedina supstitucija uvozu ruskog gasa je dopremanje gasa iz bogatog kaspijskog i srednje-istočnog regiona (Azerbejdžan, Turkmenistan, Iran). U tom cilju planira se izgradnja strateških gasovoda koji bi u Evropu dopremali prirodni gas iz ovih bogatih nalazišta. Svakako je najpoznatiji „Nabuko“ ali se poslednjih godina pojavljuju i AGIR, TGI i TAP.
AGIR (skraćenica od Azerbejdžan-Gruzija-Rumunija) je projekat gasovoda kojim se planira doprema gasa iz Azerbejdžana, preko Gruzije i Crnog mora u Rumuniju, a odatle u ostale zemlje EU. TGI (Turska-Grčka-Italija) je projekat koji takođe doprema kaspijski gas preko Turske, Grčke i Jonskog mora u Italiju, a odatle dalje u Evropu. Najzad, TAP (Trans-jadranski gasovod) koji bi preko Grčke i Albanije, te Jadranskog mora dopremao kaspijski gas u Italiju.
Svi ovi gasovodi pripadaju tzv. Južnom gasnom koridoru i direktna su konkurencija ruskom „Južnom toku“. Izgradnjom bar nekog od njih, Evropa bi zaustavila i čak smanjila svoju zavisnost od ruskog gasa. Iza svakog od ovih projekata gasovoda stoje konzorcijumi najvećih evropskih energetskih kompanija (nemački E.ON Ruhrgas, norveški Statoil Hydro, italijanski ENI…) i svi se nalaze u fazi izrade projektne dokumentacije, baš kao i „Južni tok“. Trenutna trka između ovih gasovoda i „Južnog toka“ zasigurno će imati ishod u skladu sa našom izrekom: ko prvi devojci – tom devojka.
U ovoj mrtvoj trci između EU i Rusije, bugarska vlada dobila je zadatak da odugovlači početak izgradnje „Južnog toka“, po svaku cenu. Sada, kada je izrada projektne dokumentacija pri kraju, Bugarima u pomoć dolazi Tadić tražeći da „Južni tok“ uđe u Srbiju kod Dimitrovgrada, a ne kod Zaječara. Ovaj, vremenski očigledno tempiran, zahtev vraća ceo posao oko izrade studije izvodljivosti čitavog projekta na sam početak. Zašto? Zato što bi promena mesta ulaska gasovoda u Srbiju izmenila suštinski ne samo trasu i studiju izvodljivosti dela gasovoda koji prolazi kroz našu zemlju, već cele trase od izlaska gasovoda iz Crnog mora. Dakle, ulazak kod Dimitrovgrada bi promenio kompletnu trasu „Južnog toka“ kroz Bugarsku. Sve ovo bi značilo nužnost izrade nove kompletne studije izvodljivosti kroz Srbiju i Bugarsku od samog početka. To bi, sa svoje strane, odložilo početak izgradnje gasovoda na više od godinu dana.
I to bi bio presudni momenat kada bi evropske verzije Južnog gasnog koridora dobile odlučujuću prednost u odnosu na rusku, tj. „Južni tok“. Gasprom bi u takvim uslovima verovatno odložio ili odustao od celog posla i okrenuo se drugim projektima sa izvesnijim ishodom. Intenzivirao bi povezivanje gasovodom ruskih gasnih polja u Sibiru sa velikim potrošačem i uvoznikom prirodnog gasa, Kinom. Takođe bi dogovorio sa Ukrajinom modernizaciju i proširenje postojećih transportnih kapaciteta, s obzirom na to što sada u Kijevu sedi Rusima naklonjen predsednik Janukovič, koji im je već predložio taj posao. Rusi ne bi preterano mnogo žalili Južni tok!

PREKO LEĐA SRBIJE
A šta bi bilo sa Srbijom? Ona bi ostala bez najveće strane investicije u svojoj istoriji i razvojnog ciklusa koji bi ova pokrenula, dakle šanse da oživi svoju potpuno posrnulu ekonomiju. Ostala bi bez nekoliko stotina miliona evra prihoda od transportnih taksi, koje bi joj svake godine donosio „Južni tok“. Izgubila bi poziciju važnog regionalnog igrača u oblasti energetike i time veći geopolitički značaj. Takođe bi došla na glas kao veoma nepouzdan partner za strana ulaganja. Rusima bi smo se ozbiljno zamerili jer smo osujetili njihove geopolitičke i ekonomske planove na Balkanu i prema Evropi. Šta to sve znači za političku i ekonomsku poziciju Srbije, nije ni potrebno komentarisati.
Da li bismo izvukli makar nekakvu korist od svega? Možda bi nas EU, za čiji interes smo odigrali svoju prevratničku ulogu, naprasno primila u svoje redove? Naravno da ne bi, jer je zacrtano još odavno da Srbija ne može ući u EU pre Kosova kao nezavisne države. Samo bi Tadić dobio tapšanja po ramenu evro-atlantskih moćnika, što bi godilo njegovoj sujeti i podiglo ugled kod onih koji priželjkuju Srbiju u granicama beogradskog pašaluka i na otprilike približnom stepenu ekonomskog razvoja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

NATO „trampa“ srpskih za srpske teritorije

Piše Dragomir Anđelković

Ovih dana plasiraju se priče o mogućoj razmeni teritorija kako bi novostvorene nacionalne države bile etnički zaokružene, a mir dugotrajno osiguran. Radi se o NATO prevari sračunatoj da olakša dalje komadanje srpskih zemalja i učvršćivanje njihove okupacije putem formalnih atlantskih integracija

Pre neki dan, Ted Karpenter, iz vašingtonskog instituta „Kejto“, predložio je da Republici Srpskoj bude dopušteno da se izdvoji iz sastava BiH, i priključi Srbiji. To bi Beogradu bila „kompenzacija“ za Kosovo, odnosno prihvatanje njegove „nezavisnosti“. Nešto ranije, naš prozapadno nastrojeni ekonomisa, Goran Nikolić, otišao je još dalje, objavivši na svom blogu (sajt B92) kratak tekst pod naslovom: „Nove granice i grupni ulazak u NATO – stabilnost za Z. Balkan?“ Njegov ključni deo glasi: „Priznanje Kosova i trampa severa za Preševsku dolinu za Srbiju bi u slučaju sveobuhvatne razmene verovatno bila prihvatljiva solucija. U bolje obaveštenoj javnosti kolaju brojni predlozi trampe. Oni se npr. mogu zvati S za S (Srpska za Sandžak /istočni/) … Sava i Jadran za Bošnjake (uz istočni Sandžak i teritorijalne ustupke bosanskih Hrvata). Herceg-Bosna i ostaci Posavine za Hrvatsku, blago okrnjena RS za Srbiju, sa nadvožnjakom nad zapadnim delom Brčkog“.
Ne družim se sa pripadnicima kvislinškog režima koji vodi Srbiju, a ni sa aktivistima ovdašnje „NATO pete kolone“, pa nisam deo „bolje obaveštene javnosti“. Stoga, nisam ranije čuo, pa ni pomislio da iko u Srbiji nudi „istočni Sandžak“ za Republiku Srpsku, niti da je trampa severnog Kosova i Metohije za tzv. Preševsku dolinu – koja uzgred budi rečeno i ne postoji, već je u pitanju novi antisrpski propagandni termin – za Srbiju „prihvatljiva solucija“. Ipak, ovo je prilika da progovorimo o granicama na postjugoslovenskom prostoru, i to kako prošlim tako i sadašnjim, odnosno budućim. Ali i da, uzimajući u obzir dva spomenuta predloga razgraničenja, konstatujem sledeće: štetne kombinacije koje evroatlantski nastrojeni Srbi razrade za svoj narod, retko koji zapadnjak može da smisli. Po nas najgori planovi, koje neprijateljske sile potom prihvate i nam nameću, obično se rode u nekim srpskim, izdajničkim ili bar plitkoumnim, glavama!

(NE)MOGUĆE GRANICE
Ustav iz 1974. godine načelno je govorio o pravu jugoslovenskih naroda na samoopredeljenje. Iako nije bio razrađen mehanizam za njegovu realizaciju, bitno je da nije sporno da su narodi mogli, ako su to hteli, da se otcepe. Ipak, postavlja se pitanje – na šta se pravo na samoopredeljenje odnosilo? Naravno, nije mogao svaki Srbin ili Hrvat da izdvoji svoje dvorište ili stan iz SFRJ, odnosno Republike u kojoj je bio manjina, ali – da li je svaka mesna zajednica mogla da se otcepi? Ili su to pravo imale samo relativno kompaktne teritorije.
Prvo da vidimo kako bi izgledale nove granice kada bi prihvatili donekle modifikovani prvi model razgraničenja (da bar nekoliko grupisanih mesnih zajednica imaju pravo na samoopredeljenje), i projektovali ga, u skladu sa tadašnjim razmeštajem naroda, na 1991. godinu. Srbima bi pripao ne samo veći deo Republike Srpske Krajine, već i neki pogranični krajevi sa hrvatske strane granice, kao i gro zapadne Slavonije. Hrvatska bi bila podeljena na četiri dela: Istočnu Slavoniju (odvojenu srpskom zapadnom Slavonijom), Zagorje sa Hrvatskim primorjem (međusobno takođe skoro razdvojenim srpskim teritorijama od Ogulina do Srpske Moravice na granici Slovenije), Zadar sa Ravnim kotarima i, konačno, Južnu Dalmaciju, kojoj bi bila pripojena Zapadna Hercegovina. Hrvatima bi pripale i neke manje teritorije u centralnom delu Bosne i u Posavini, dok bi preko 60% BiH dobili Srbi.
Muslimanima bi pripalo oko 25% BiH, i to u vidu razdvojenih teritorija koje bi se protezale od Drine pa do Cazina. Ujedno, dobili bi i južni deo Raške oblasti, gde su bili a i sada su većina. Radi se o nekoliko mesnih zajednica u opštinama Prijepolje, Sjenica i Novi Pazar (dok veći deo atara tih opština naseljavaju pravoslavni Srbi), i znatnom delu tutinske opštine. Na osnovu rečenog vidimo da bi samo na prostoru Srbije, BiH i Hrvatske, postojalo bar pedesetak razdvojenih oblasti (neke bi bile patuljastih razmera) koje bi pripale Srbima, Hrvatima i muslimanima.

SRPSKO ISTORIJSKO PRAVO
Zdrav razum, verovatno, svakome od nas kaže, i dok ne zamislimo sve rečeno na karti, da je bilo nemoguće da se svaki izolovani komad teritorije otcepi od republike kojoj je pripadao i pripoji nekoj drugoj. A tim pre tako je kada uzmemo u obzir potrebnu infrastrukturu, gradske centre, privredni i administrativni potencijal, kao i sve drugo potrebno da pojedine oblasti funkcionišu kao enklave nekih država. Stoga, jasno je da je ustavno pravo na samoopredeljenje jugoslovenskih naroda moglo da bude realizovano samo uz izvesnu razmenu teritorija, tako da pravoslavni Srbi dobiju samo oko 55% BiH, odnosno islamizirani Srbi čak 30% te republike, a da za uzvrat južni delovi Raške oblasti sa muslimanskom većinom ostanu u sastavu Srbije (a uzgred ne radi se o tzv. istočnom Sandžaku, kako kaže Nikolić, već o jednom njegovom južnom delu), dok bi muslimanske oblasti u BiH uglavnom bile povezane. Opet, kada je reč o nekadašnjoj SR Hrvatskoj, bilo bi gotovo neizbežno da, uz kompenzacije srpskoj strani, deo zapadne Slavonije, kao i neke oblasti u primorju, pripadnu Hrvatima, kako bi njihova država imala teritorijalni kontinuitet.
Međutim, od ustavnog prava srpskog naroda na samoopredeljenje, i razgraničenja iole nalik onome o kojem smo govorili, nije bilo ništa. Sjedinjene Države i njeni evropski saveznici nametnuli su ono što su smatrali da je u njihovom interesu. Priznali su Hrvatsku i BiH u njihovim administrativnim granicama, a legitimne i legalne zapadne srpske države (RSK i RS) tretirali kao separatističke tvorevine. Potom su putem direktne i indirektne vojne intervencije i Srbiju naveli da defetistički poklekne i takvo stanje, odnosno aneksiju RSK i dela RS, prihvati. No, Beograd nije mogao da izbegne da se i Srbija nađe pod udarom. Usledila je agresija na nju, koja je dovela do prepuštanja uprave nad Kosovom i Metohijom, suštinski, okupacionim snagama i administratorima. Sledeći korak bilo je priznanje tzv. države Kosovo od strane SAD-a, kao i saveznika i vazala te velesile.
Vašington je našem narodu oteo ono što mu pripada. I to čak i po titoističkom, nesumnjivo, po Srbe nepovoljnom Ustavu. A kamoli na istorijskim osnovima. Još franački analista Ajnhard (9. vek), vizantijski car i pisac Konstantin VII Porfirogenit (10. vek), a pogotovo potonji relevantni autori (npr. Jovan Kinam, 12. vek), svedoče da je veći deo teritorije BiH bio srpski (kao i cela Crna Gora), a da je tako bilo i sa značajnim delovima sadašnje Hrvatske (odnosno Makedonije i severne Albanije). Kada na to dodamo i činjenicu da su Srbi pobedili u Prvom i Drugom svetskom ratu a Hrvati i muslimani se, tokom oba rata, uglavnom borili na strani Nemačke, odnosno da su hrvatsko-muslimanske ustaše nad Srbima počinili genocid jednak Holokaustu, nema ni trunke sumnje da bi bilo pravedno i istorijski utemeljeno da realna (a ne velika) srpska država obuhvati prostor gotovo od granice Slovenije pa sve do Grčke.
No, život je surov. Moćni gaze i pravo, i pravdu, te otimaju šta žele. Mi nismo smogli snage i volje da im se odupremo. Tako su nam nametnuli sadašnje granice. Na sreću, svet se sada menja. Pre ili kasnije doći ćemo u priliku da postavimo pitanje povraćaja bar dela onoga što nam pripada. Do tada treba da se izborimo da sa vlasti oteramo američke kvislinge koji iznutra slabe Srbiju, da je korenitom unutrašnjopolitičkom i spoljnopolitičkom preorijentacijom ojačamo, i tako – kako je to rekao Slobodan Antonić – „spremni dočekamo priliku za obračun“. A ona će se sigurno pojaviti, samo pitanje je da li ćemo umeti i hteti da je prepoznamo, i iskoristimo. Samosvesna i oporavljena Srbija izboriće se za ujedinjenje, bar dela, srpskih zemalja. Duhovno okupirana neće sačuvati ni sebe.

SLOBODNE SRPSKE ZEMLJE
Danas postoje dve države koje su formalno srpske. To su Srbija i Srpska, u kojima deklarisani Srbi predstavljaju većinu stanovnika. Međutim, prva je, iako je ustavom definisana kao nacionalna država srpskog naroda, u stvari spala na nivo američkog protektorata. Druga je, iako su njena vlast i relevantna opozicija, uz sve mane koje imaju, mnogo nacionalnije nego režim i veći deo opozicije u Srbiji, ipak direktno okupirana. Što se Crne Gore tiče, za nju takođe, na osnovu njenog istorijskog karaktera i ne samo etničkih korena (jer srpske korene imaju i tzv. Bošnjaci, mnogi Makedonci i značajan deo Hrvata), već i opredeljenja većine stanovništva (oko 65% građana Crne Gore, i pored strašne propagande, izjašnjavaju se kao Srbi ili kažu da im je maternji jezik srpski, i da su vernici koji priznaju SPC). Otuda, Crna Gora je takođe srpska zemlja i deo srpskog državnog prostora, iako nije srpska država čak ni onoliko koliko je to vazalna Srbija. A pokušaj izdvajanja dela Raške oblasti iz Srbije, u funkciji je daljeg odvajanja Crne Gore od naše republike (bile bi spojene samo jednim koridorom), kao i podsticanja crnogorskog etničkog separatizma.
Dužnost Srbije je – kao najsnažnije srpske države – kada dođe sebi iz stanja opijenosti evropskim iluzijama, da energično počne da deluje u prilog zaštite srpskog identiteta Crne Gore, odnosno da pruža svekoliku podršku Republici Srpskoj da ponovo preuzme sva ovlašćenja koja je dobila Dejtonskim sporazumom (od sopstvene vojske do pasoša koji bi imao i oznake RS). Time, i borbom za zaštitu svog teritorijalnog integriteta, oslobođena Srbija će doprineti da sunce slobode ogreje i Srpsku, i Crnu Goru. Od toga do ujedinjenja srpskih zemalja biće samo jedan korak. A pre ili kasnije doći će vreme da se izborimo i za Prištinu i Prizren, a ako se ukažu povoljne okolnosti, i za slobodu RSK. Jevreji su hiljadama godina uporno govorili: „Dogodine u Jerusalimu“. I evo ih tamo. Zato ne smemo da se demorališemo i prepustimo evroatlantskim centrima moći da nam i dalje kroje sudbinu, odnosno prekrajaju duše i granice.

„ZAŠTITA“ BESNE ZVERI
Više puta sam pisao o tome da Vašington nastoji da preko svoje „pete kolone“ obezbedi da mu damo i ono što nije uspeo da nam otme, odnosno da se odreknemo šanse da u okolnostima kada globalne prilike za nas postanu povoljne – ispravimo bar neke od nepravdi koje su nam devedesetih godina učinjene. Deo tog antisrpskog projekta je i plasiranje priča o razmeni teritorije, po principu srpsko za srpsko.
U gorem slučaju, navodno, nude nam RS (i to ne celu nego umanjenu za Brčko, a na stranu to što zapadna srpska država nikada nije ni dobila 49% teritorije BiH koja joj je pripala u Dejtonu) za Rašku oblast, a severno Kosovo za Preševo. U boljem slučaju, nagoveštavaju nam mogućnost trampe KiM (valjda bez severnog dela) za RS. Međutim, u oba slučaja, uveren sam, ne radi se o razmeni teritorija već o ispitivanju terena. Naši neprijatelji hoće da vide da li smo i dalje spremni da se olako igramo sa svojim zemljama. Ako jesmo onda će nastaviti da nam ih uzimaju, a ništa nam za uzvrat neće dati.
U pitanju je još nešto. Antisrpske snage sada, kao i više puta ranije, propagandno deluju u prilog toga da, dok maštamo o nadoknadi, i plašimo se novih poraza, u mislima prežalimo deo teritorije koji nam trenutno otimaju. Gora „ponuda“ treba da nas zaplaši gubitkom Raške oblasti, što navodno može da nam se desi ako i dalje budemo „nekooperativni“. Svrha bolje „ponude“ je da kod nas stvori lažnu nadu da će popustljivost oficijelnog Beograda, koliko toliko, biti jednog dana nagrađena.
Međutim, svakome ko racionalno razmisli, trebalo bi da bude jasno da neće biti tako. Naši ustupci će, kao i do sada, biti propraćeni samo dodatnim zahtevima. Popuštanjem prizivamo nove nesreće. Sada se već uveliko radi na širenju separatističkog sindroma među muslimanskom populacijom Raške oblasti, a sutra će još glasnije biti postavljeno pitanje Vojvodine. I to ne samo onog dela gde su Mađari većina, već cele naše severne pokrajine. Ako na svaki pomen krnjenja teritorije Srbije, u skladu sa ustavom i zakonom, ne budemo reagovali rigorozno, a na spoljnjem terenu, kao svaka normalna zemlja – crno nam se piše. To znaju naši neprijatelji, pa zato, pritiscima i obećanjima, kao i preko svojih lobista u Srbiji, nastoje da nas zalude, kako bi nastavili sebi da kopamo raku.
Uostalom, zar bi u razumnom stanju Srbi prihvatili da NATO komada naše zemlje, a mi još i da uđe u njegove redove?! Valjda, da se odužimo za predloženo oduzimanje Raške oblasti tako što ćemo ginuti u Avganistanu. I da „meku“ okupaciju Srbije učinimo „klasičnom“, kako u boljim geopolitičkim okolnostima ne bi mogli da se izborimo za slobodu Srbije (sa Kosovom), Srpske i Crne Gore, a možda i RSK.
Umesto da postanemo „saveznici“ sa svojim neprijateljima, i da im pomažemo da seku naše meso, dužni smo, pred istorijom i pred potomcima, da im se odupremo. Ne smemo da se pomirimo sa gubitkom Kosova i Metohije ili bilo kog drugog dela otete srpske teritorije, a kamoli da smemo i da pomislimo da prihvatamo da naš državni prostor i dalje bude krunjen. Kosovo je naše, kao što je to i Srpska ili Raška oblast. Nema tu šta da se trampi. I ne treba nam NATO stabilnost koja je u funkciji očuvanja i produbljivanja zla učinjenog našem narodu, već nam treba selektivna globalna nestabilnost i ojačala Srbija koja će umeti da iskoristi svaku povoljnu priliku kako bi pravda trijumfovala.

[You must be registered and logged in to see this link.]

LIKOVI ZVUKA U VODI

Piše:Krešimir Mišak


Pomoću kapi vode i zvuka njemački istraživač rezonancija i fotograf Aleksander Lautwasser stvara oscilirajuće fotografije reakcije vode na vibracije zvuka. Također, od 1984. godine on istražuje morfogenezu (podrijetlo i razvoj morfoloških karakteristika) i morfologiju organskih oblika, a istraživanja mu se temelje na proučavanju varijacija uzoraka na oklopima kornjača; radi se o fenomenu koji se prema Lautwasseru može interpretirati kao specijalizirani vizualni jezik.

Na samom početku upoznavanja s likom i djelom ovog čovjeka u oči mi je upalo njegovo prezime. Doista nisam uspio ući u trag odgovoru na pitanje radi li se o pseudonimu ili pravom prezimenu, no ako je riječ o prezimenu s kojim se rodio, onda bi to bila doista nevjerojatna igra kozmičkih konaca . „Laut“ mi je njemačko-engleski online riječnik preveo kao „loudly“, a „wasser“ je naravno – „voda“. „Glasno“ i „voda“. Kao što ćete vidjeti, upravo je o tome riječ.

Publikacijom o zvučnim uzorcima vode Aleksander Lauterwasser predstavio je impresivan svijet brojnih nepoznatih oblika. Te slike prikazuju dijalog između zvuka odnosno glazbe i vode. Njegov rad se povremeno pogrešno shvaća kao da vizualizira tonove, no, Lautwasser zapravo prikazuje reakciju vode na ton. Ti zvučno-vodeni uzorci su »fenomen dijaloga« između vibracije i vode koja odgovara u obliku valova na površini. Možete ih i sami pogledati na ovih nekoliko slika. Sve one prikazuju reakcije vodenih kapi na zvučne frekvencije između 37,9 i 60 Hz.





Aleksander Lauterwasser je od rane mladosti osjećao strast za proučavanje kornjača. Njegovo istraživanje uglavnom je bilo usmjereno na strukture i uzorke na oklopima. Zašto kornjačin oklop ima određeni uzorak? Posljedično, mnogo godina je bio zaokupljen morfogenezom: pitanjem gdje i kako se razvije određeni uzorak ili oblik. Sve dok jednoga dana u jednom švicarskom časopisu za kulturu nije pronašao sliku Chladnijevih tonskih likova.

Istraživač Ernst Florens Friedrich Chladni, za kojega je Napoleon navodno rekao da »taj čovjek zvuk čini vidljivim« , prvi je koji je eksperimentirao sa zvukom i tonovima. Svoja istraživanja je 1787. godine sabrao u djelu koje je u biti temelj akustike – Otkriće teorije zvuka. Po tankoj metalnoj ili staklenoj ploči posuo bi pijesak, a zatim bi po ploči vukao violinsko gudalo i na taj način postizao da ploča vibrira. Upotreba tona na ploči izazivala je odmicanje pijeska od vibrirajućih čvorova i njegovo nakupljanje na stajaćim linijama. Na taj način Chladni je proizveo bezbroj struktura i uzoraka. To je toliko oduševljavalo njegove suvremenike – između ostalih i Goethea – da je Chladni mogao živjeti od svojih predavanja i demonstracija djelovanja zvuka.

Tu je činjenicu potrebno razumjeti u znanstvenom i kulturnom kontekstu – prije Keplera ljudi su vjerovali da je vibracija, ili čak glazba, univerzalna sila u svijetu. Čitava Keplerova Harmonia Mundi temelji se upravo na zamisli da su cjelokupan svemir, sve planetarne orbite i nebeska tijela prožeti zakonom harmonije. Pitagora, Platon ili stari Egipćani – i u u njihovim vizijama svijeta posvuda je prisutan fenomen zvuka. Nakon Keplerovog vremena taj je koncept znanosti o prirodi omalovažavan i na taj način zaboravljen. Zatim se pojavio Chladni koji je prvi dokazao nemoguće – da zvuk može utjecati na materiju, pomicati je i preoblikovati. Bilo je to istinski važno otkriće u povijesti znanosti i kulture. (Zanimljivo je da se Chladni, osim proučavanja akustike i gradnje muzičkih instrumenata, bavio i istraživanjem meteorita, čak do te mjere ga se smatra jednim od utemeljitelja suvremenog istraživanja meteorita).
[You must be registered and logged in to see this link.] ... sound2.jpg

No, dok je Chladni eksperimentirao s pijeskom i drugim materijalima, Aleksander Lauterwasser radi s vodom. U jednom trenutku je prestao raditi s pijeskom i usredotočio se na tekućine, a to je bilo onda kad mu je palo na pamet da bi, budući da svi embrionalni procesi u prirodi započinju u posve fluidnom mediju, te razvojne procese lakše bilo prepoznati u takvom mediju nego kod čvrstih materijala. Voda ima izraziti afinitet prema svijetu zvuka te je mnogo bolji medij za provođenje zvučnih valova od zraka.

Nadahnuće za te eksperimente s tekućinama, pomoću koji želi razviti fenomenologiju procesa oblikovanja, Lautwasser je našao u radu švicarskog liječnika Hansa Jennyja. Jenny je u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog stoljeća Chladnijev rad proširio s aspektom vibrirajućih tekućih medija. Eksperimentirao je s vodom, uljima, različitim tekućinama, mlijekom, jogurtom i mnogim drugim tvarima. Sve je to opisao u svojim knjigama. Izraz »kimatika« (od grčke riječi »kyma« - val), koja obuhvaća sve valne fenomene, Jennyjeva je kovanica. Zanimljivo je da se je Jenny, prije nego što se prihvatio istraživanja valova, bavio oblikom i procesima oblikovanja u prirodi te je napisao raspravu o tipovima životinja. Prema Jennyjevim opažanjima, svaka biljka, svaka vlat trave raste u skladu s načelom koje je nazvao »periodičnost«, pri čemu se uvijek ponavljaju dvije organizacijske značajke: čvorovi i rast u dužinu, odnosno koncentracija i ekspanzija. U medicinskom rječniku to je poznato kao sistola i dijastola, što su nazivi za faze gibanja živoga, pulsirajućeg srca, stezanje i širenje.

[You must be registered and logged in to see this link.] ... sound3.jpg

Aleksander Lauterwasser je na temelju pokusa općenito uvidio reći da različite frekvencije stvaraju različite oblike. Niske frekvencije stvaraju velike valove, a visoke omogućavaju pojavu finih, visokodefiniranih valova. To je temeljni zakon. Međutim, dva temeljna smjera svih trodimenzionalnih fizičkih oblika, koji su osnova za sve konstrukcijske procese u prirodi, su konveksno i konkavno: zakrivljeno prema van ili prema unutra. To je osnovni množitelj svih trodimenzionalnih oblika, bilo da se radi o Empire State Buildingu, fizičkom tijelu životinje ili umjetničkoj skulpturi. Njegova polazišna točka je pitanje »Što čini oblik?«. Iz pokusa s metalnim pločama koje su vibrirale na frekvencijama od nula do otprilike 20.000 herca nastale su stotine oblika u takozvanim modalitetima ili vibracijskim strukturama koje su prepoznatljive po sličnim značajkama.



Isprva se činilo da se radi o kaosu različitih oblika. Međutim, daljnjim opažanjima otkrivala se povezanost s prirodnim zakonima. Određeni uzorci ponavljali su se s malim modifikacijama, a osnovni uzorak ostajao je isti. To znači, ako se to dovede do krajnosti, da uzorak koji je na 200 herca kružan, na 3000 herca neće odjednom postati kvadratan, nego će možda razviti novi prsten ili novu značajku. Zanimljivo je da se kod sedmog ponavljanja oblik lagano promijeni, međutim još uvijek pripada istoj seriji.



Stojni val u temelju je oblika koje je Aleksander Lauterwasser snimio u vodi. Ako čovjeku pođe za rukom uspostaviti odnos između stimulirajuće frekvencije i vibracije vode, tada nastaje stojni val. Sve što se odnosi na tvar je u pokretu. Međutim, kretanje iznenada može poprimiti oblik koji se stabilizira tako da se razvije dominantni stojni uzorak: valovi različitih frekvencija ne interferiraju, nego se spajaju u jedinstvenu vibrirajuću cjelinu. Ono što fizičari nazivaju »stojnim valovima«, kaže Lauterwasser, sve više postaje generalno načelo strukture. Suvremeni kvantni fizičari danas načela uređenosti objašnjavaju konceptom koherentnih vibracijskih uzoraka.



Kada se kap vode izloži vibraciji, stvaraju se određeni uzorci. No, može li se na temelju tih pokusa odgovoriti na morfološka pitanja o razvoju oblika? U odgovoru na to pitanje, Aleksander Lauterwasser objašnjava da u osnovi postoje dvije vrste sila povezanih s oblikovanjem tih slika kod kapi: površinska napetost, koja od kapi uvijek pokušava stvoriti sferu, i vibracija koja to suzbija. Ukoliko te dvije, međusobno suprotstavljene sile jedna s drugom uđu u dijalog, u rotacijskom procesu, tada se točno na točki na kojoj jedna sila može samo održavati kap i na kojoj započinje druga događa nešto novo. Nastaje oblik. On misli da je to temeljni zakon. Presudno je, a to se Lautwassera snažno dojmilo, da se sile ne bore za prevlast, nego ulaze u dijalog. Priroda se uravnotežuje. Prirodne znanosti, recimo biologija ili ekologija, to sve više prepoznaju, kaže Lauterwaser dodajući da Darwinov model koji se zasniva na natjecanju sve više gubi na relevantnosti u korist modela suradnje jer danas znanstvenici počinju uviđati da prirodni modeli utemeljeni na suradnji imaju daleko veću sposobnost preživljavanja, nasuprot teorije »najjači pobjeđuje«.

Evo kako Lauterwasser snima svoje vodeno-zvučne fotografije. Presudna inovacija se skriva pod vodom, preciznije, pod metalnom pločom. Radi se o zvučnom pretvaraču. Za razliku od običnog zvučnika, on ne prenosi vibracije u zrak (izgubilo bi se previše energije), nego neposredno na ploču. Za dobivanje apsolutno čiste frekvencije u obliku impulsnog signala Lauterwasser upotrebljava frekvencijski generator. Tonski signal ide u pojačalo, a odande u zvučni pretvarač, koji ga pretvara u mehaničko titranje gore-dolje. Za fotografije koristi čistu vodu, bez dodataka – i klasični Leica fotoaparat s dijapozitiv-filmom. Na kameri ima posve običnu bljeskalicu. Kao što kaže - sve vrlo arhaično pa su ljudi obično iznenađeni jednostavnošću čitavog postupka.

Osim s određenim o frekvencijama i vibracijama, Lauterwasser je eksperimentirao i za glazbom. Za utjehu svim ljubiteljima heavy metala, koji su zabrinuto gledali slike koje su se tijekom naglog zaleđivanja vode formirale u eksperimentima koje je radio Masaru Emoto izlažući vodu heavy-metalu, Aleksander Lautwasser tvrdi da se općenito ne može reći da harmonična glazba proizvodi lijepe uzorke, a heavy-metal grozne. To bi bilo preveliko pojednostavljivanje s obzirom da i heavy-metal stvara fascinantne uzorke. Stoga je oprezan pri tvrdnjama da disonancija proizvodi nešto loše. Osim toga, već dugo je poznato da bi slušatelj isključivo harmonične glazbe zaspao. Disonancija je onaj pokretački moment koji stvara napetost koju kasnije treba ponovno razriješiti.

Lauterwasser smatra da njegov rad na oblicima, frekvenciji i rezonanciji ima značaj za biologiju i da bi trebalo li preispitati shvaćanje evolucijskih procesa u prirodi. Pitanje što je pokretačka sila evolucije u stvari je jedno od najvećih pitanja biologije. On smatra da se čitav evolucijski proces svodi na razvoj i optimizaciju sposobnosti rezonancije – sposobnosti odgovaranja, reakcije. Pri tome je važno da ne postoji nijedan oblik života, uključujući amebe, koji nema granice. Život počinje s granicom i može postojati samo putem neprekidnog uspostavljanja odnosa s onime što je izvan te granice. Život nije izoliran - čak i najmanji virus, iako nema svog metabolizma, mora uspostaviti odnos prema onomu od čega je odvojen. Lauterwasser smatra da je unaprjeđivanje tog dijaloga između unutarnjeg i vanjskog, drugim riječima povećavanje sposobnosti rezoniranja, temeljni poriv evolucije prisutan u svakom živom biću; evolucija osjeta je stalna, a kod psihologije osjeta, rezonancija je ključni pojam.

Za Aleksandera Lautwassera, pitanje bi li svoj rad klasificirao kao umjetnost ili znanost ostaje neodgovoreno, jer odgovor nije pitanje »ili-ili«. Podsjetivši da za za antičke Grke znanost i umjetnost nisu bile suprotnosti, tvrdi da veliki dio problema današnjeg svijeta proizlazi iz činjenice da se ta dva područja promatraju odvojeno. Znanost je razvila toliko otrova i oružja koji su destruktivni prema životu, a u isto je vrijeme umjetnički aspekt čovjeka eliminiran jer je umjetnost označena kao nešto subjektivno i stoga kao nešto što ne treba uzimati ozbiljno. Tako danas nitko ne odobrava da znanstvenici pristupaju svom radu na umjetnički način, dakle s unutarnjim stavom umjetnika. Međutim, fenomenološko-znanstveni pristup ne isključuje umjetničku, estetsku osjetljivost pa bi i čovjek trebao pokuša uspostaviti dijalog između tih dviju aktivnosti.

Rekao bih da je to još jedan vid slobode, jer tako možemo prestati biti ono što je većina nas sad – zarobljenici lijeve polutke mozga, koja sve vidi odvojeno i u dijelovima.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Грачаничка звона звоне у Шишатовцу




Свемилостиви Господ наш уочи Видовдана умио је благо заталасане падине Фрушке горе, да чисте као суза праведника, у недра своја приме нове српске изгнанике, и највећег мученика овога времена, ‘’умировљеног ‘’ – одстрањеног - обесправљеног владику рашко-призренског и косовко-метохијског, владику нашег преосвећеног, Артемија... Распетог, још живог. Да сведочи још једно свеколико српско страдање, и своје мучеништво да угради у ђердан мученика косовских... Да сведочи каква је ‘’густа магла паднала, на тој ми равно Косово море, ‘’ да сведочи како ‘’ништа се живо не види, море’’... И не само на Косову, већ по васцелим Српским земљама, расцепканим, разједињеним и окупираним ...

Као да сузе Господње хоће да расквасе и размекшају јад који се накупио и запекао у људима који у колонама пристижу у светињу некада раскошне лепоте, светињу - стециште интелектуалне елите 19. века, рушену до темеља, запуштену, па обнављану, а никад потпуно обновљену... Светињу чији су бели, огољени зидови и монументални облици и контуре испрани муком и сузама невино пострадалих, и који су остављени да се на њима испишу житија нових мученика и страдалника за Веру Православну.

У ваздуху лебде измешане до непрепознатљивости туга и радост. Туга због изгона, због непогрешивог осећаја страшне неправде који као камен притиска срца верних. И радост због сусрета са највећим духовником овога времена, са оним који је, после Светога Саве, српском роду љубављу и духом породио најбројнију породицу Богослужитеља и Богоугодника који су ‘’светлост свету и со земљи’’, који животима својим заветованим Богу, сведоче бескрајну Љубав детињу према Оцу своме. Као што је бескрајна и Љубав наша према Оцу нашем Небескоме.

Као што је некада на овоме месту Вук Караџић забележио најбоље и најлепше јуначке песме, тако је верни народ данас почео овде да љубављу и вером исписује најлепше молитве Господу за спасење страдалнога српског рода и свога прогоњеног духовног пастира и његове духовне деце која не пристају да поред живога Оца буду духовни сирочићи.

Ово место је постало принудно боравиште владике који је својим делима и страдањима надрастао све своје савременике-саплеменике и многе великане из рода нашега.

У временима када се под сваковрсним недаћама Српски род згрчио, чекајући следећи ударац, када су нехајност и незаинтересованост за духовно стање нације узеле маха заменивши острашћеност безбожничког режима, у Шишатовцу се уочи Видовдана окупило мноштво људи који јасно распознају Добро од зла и Светлост од таме, људи који разликују Праву веру од мешавине и збрке свакојаких ‘’вера’’ које су се размахале светом и прете да једину Светлост угасе.

Дошли смо, са многих страна и прешли многе километре да се напијемо на кладенцу чисте вере, да душе своје освежимо и испунимо Божанским миром који Света Литургија оставља у нама.

На велику жалост верних, све је мање цркви у којима се служи Света Литургија како су нам Свети Оци предали, већ се изменама наше свето Православље уводи у ‘’свејерес’’ како је говорио св. Јустин Ћелијски. Зато је сада овде духовна жеђ израженија, а духовна радост већа. Зато су манастири све више места где верни долазе... Манастири - вековни чувари вере, духовни међаши који бране да се вера скрнави, да се ‘’старе међе’’ померају...

Храм који својим величином задивљује испуњен је верним народом као никад досад. На улазу стоје они који нису успели на време да уђу у цркву.

Благодат Божија спушта се на све нас, и сви као један узносимо молитве Господу. Владика Артемије и данас служи своме Господу, служи Свету Литургију - на радост и духовно окрепљење присутних. Више стотина верних и мноштво монаха и монахиња, сједињени Вером у Господа, сједињени патњом праведника једногласно узносе молитве Богу ... Радост молитве и благодат која се излива на присутне, скоро да се и физички може осетити. Ваздижу нас и узвисују на дотад недоживљене висине ... Душе наше извијају се и стреме ка Господу...

Владика беседи. Речи одзвањају и неизбрисиво се урезују у свест свих нас: ‘’ ...да бисмо сачували Веру Православну која даје смисао целом нашем животу, нашим страдањима, нашим успесима и нашим неуспесима, јер та Вера Православна је једина која даје смисао животу људскоме, јер том вером ми се спасавамо од греха, смрти и ђавола. Зато је Господ дошао у овај свет да нам покаже пут, браћо и сестре, како да из овога света, из ове долине плача стигнемо у своју небеску отаџбину, у царство Христа Бога нашега...’’
Понавља наш владика речи светог Јована Златоустог кога је ондашњи црквени режим и режим злочинаца расчинио и прогнао, а данашња га Црква прославља као једног од Света Три Јерарха: ‘’Слава Богу за све ‘’...

Док стојим у мноштву народа, на тренутак ме мисли однесу у туђину, где сам први пут осетила да се потпуно стапам са верним народом, да сам једно са њима док се молитвом Богу обраћам... Само тамо и данас овде осећам једнодушје које нераскидиво везује... И тамо сам стајала међу изгнаницима из земље, међу саплеменицима прогнаним због борбе за краља и Отаџбину, због вере у Господа, међу браћом и сестрама који на безбожје нису могли пристати. И тамо сам стајала међу светосавцима који су за веру спремни живот свој да положе... И заједно са њима осећала силу и неправду којом моћни владари овога света вековима убијају душу српскога народа...

И тамо сазнала за једног, по налогу Јосипа Броза расчињеног, владику Дионисија на чијем је гробу патријарх Павле одржао опело, и за једног обесправљеног српског владику, владику Дамаскина, који је, као професор Призренске Богословије гасио пожар у Пећкој Патријаршији, када су је, 1980.г. Шиптари запалили.

Тамо сам сазнала за многе неправде и патње које трпе изгнаници. И саосећала са њима, као што и данас сву неправду осећам...

Вечита Српска коб прогонства и изгона наставља се и сваки пут бива жешћа, јача, болнија...

Колоне прогнаника и изгнаника вековима су, са чемерног, но Богом спасаваног Косова и Метохије, пристизале у питомину сремску, банатску и војвођанску да им незацељиве ране топлином и љубављу умије и очисти...да покуша да их извида. Изгони и прогони трају... Кроз векове. Како онда, тако и данас...

Двадесети век је за Србе највеће стратиште и страдалиште... Уништавају нас и физички и духовно. Затиру.
Двадесет први век наставља убилачку мисију над Српством и чојством и човештвом... мисли су које ме данима опседају... а потврде стижу свакодневно...

Непрегледна маса верних прилази да узме нафору и да пољуби свету десницу владикину. Гледам благ осмех и љубав којом владика зрачи, којом свакога ко му прилази благосиља... Господе, сачувај нам владику, и монаштво наше, и нас недостојне ...

Богоумилним гласом сестара и духовним песмама ублажава се бол од дубоких рана прогоном и неправдом створених.

У великој, новоопремљеној гостопримници дочекују нас благим осмесима млади монаси којима је Господ даровао прилику да буду на услузи владики Артемију и верном народу.

Окрепљених душа приступамо телесном окрепљењу. Има нас из свих крајева. Различитих акцената, но истом вером задојених.

Владика опет беседи. Тајац. Свако жели да чује речи владикине и да их у срцу своме заувек понесе...

Онда почиње песма. О Косову, о страдању. Сузе тешке као олово падају из очију владикиних и из очију монаха који су пошли у прогонство за својим духовним оцем, јер не могу да га се одрекну. Сузе које не могу да сперу грч неверице због неправде и силовитости удараца које трпе. Мушке сузе које стоје као сведочење Истине на скамењеним лицима духовника, и само појачавају очеличену истрајност на путу Господњем... Народ грца у сузама. Пева. И плаче. Болно и пркосно. Плаче. Јеца.

Господе, спаси нас, помилуј нас...

И сви знамо и осећамо да су Светосавље, Косово и Метохија и жеђ за Правдом и Истином укорењени сувише дубоко у српском народу да ће одолети и овој пошасти која нас је напала. Само боли. Ужасно. Јер долази од рођених. По крви и роду најближих...

Умилни гласови монахиња, сестара и браће извијају се у незаборав који у срцу остаје:

‘’на тој ми равно Косово мори

ништа се живо не види

до једно дрво високо...

Под њим ми седи владика мори

Под њим ми седи владика.

Кол’ко је сунце на небо мори,

Кол’ко је сунце на небо

Тол’ко је срце његово мори,

Тол’ко је срце његово.

У њег’ је стало Косово мори

У њег’ је стало Косово.’’

И, као ниска најлепших бисера нижу се песме љубави према роду и према Богу нашем. Песме које прослављају светитеље и мученике, које чувају косовски завет. И онда стари монах из Црне Реке запева, а верни народ га прати. Дирљиво и поучно. Јединствена лекција о духовности и патриотизму. Богу захваљујемо за овако богато уздарје којим нас уочи Видовдана награди.

Из сузних очију присутних чита се:

‘’Поносни смо што смо Срби, што смо потомци светих Немањића, што нам је у срцу Косовски завет, што волимо своју Цркву, и свој народ и своју земљу. И што, волећи своје, не мрзимо друге, јер смо прави Хришћани, Светосавци, Срби, какви су били сви наши преци и, уз Божију помоћ, каква ће бити и сва наша поколења.

Иако не спадамо у велике народе по броју, наш живот и наша историја представљају проживљено Јеванђеље, јединствено дело неисказане хармоније и красоте. Тиме се поносимо, за ту Истину смо страдали и данас страдамо...

У Бога верујемо... али у људе не можемо веровати...’’

Из сузних очију излива се љубав.

И видимо владику Артемија како оживљава Црну Реку и ствара духовну кошницу монаштва, како испуњава монашким богоугодним животом опустеле манастирске зидине и темеље, како васксава Веру нашу свету, како је у срца усађује да никад не усахне... Видим владику како расчишћава и поново васпоставља темеље духовном препороду...

... како неуморно путује по свету ширећи истину о страдању свога народа,... како неустрашиво говори истину и смело гледа у очи злочинцима пред којима дрхти свет, ...како подиже светиње вековима замрле и како их пуни Божијим угодницима ...

И видим недостојне који му завиде на Божијем дару и духовној снази.

Видим владику како се витешки бори за свој народ и како витешки страда у славу Божију, како венац мученички достојанствено носи ...

И видим владику како говори док сви други ћуте о ‘’Шиптарском геноциду над Србима у 20. веку’’, док говори о уништеним светињама које отимају и име српско затиру...

Видим владику како држи опело косовским јунацима, како проповеда... како љубављу и Вером у Господа препорађа свет око себе.

Видим владику како достојанствено подноси страдање које му је св. Јустин прорекао ‘’пострадаћеш од својих школских другова...’’ Видим владику и његово верно монаштво како као свети ратници Христови чувају свето Православље...

И мноштво верног народа како се Богу за њих моли...

На многаја љета, владико Артемије!



Нека је слава Богу за све!



Горица Тркуља

На Видовдан,

2010. Лета Господњег



Извор: СРПСКЕ НОВИНЕ - Торонто

[You must be registered and logged in to see this link.]

ТО СУ СРБИ!

(Пастор Фридрих Грисендорф)

(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)

''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.

Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.

Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.

Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!

И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.

Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.''

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nebeska Srbija - Naciji: Oslobođenje od falsifikata!


Л
омљењем кичме Србији покушано је да се Србима сломије здрав разум. Ломљењем здравог разума покушано је да се у Срба појaм Правде преокрене у појам Издаје.

за новинар.де Часлав Д.Марјановић, 05.09.2010

+++

Преокретањем појма Правде у појам Издаје покушано је да се Срби претворе у безличну вазалску марву.
Зато је – тек после – дуготрајног покушаја да се Срби обезличе, и – тек после – дуготрајног покушаја да се Срби претворе у вазалску марву:

Уследио данашњи покушај да се Србима сломију Дух и Вера.

Покушај да се Србима сломију Дух и Вера јесте покушај ликвидације Постојања Срба!
Покушај ликвидације Постојања јесте покушај ликвидације Срба као Нације!
Покушај ликвидације Срба као Нације јесте покушај брисања Срба као Нације из Историје!
Покушај брисања Срба као Нације из Историје јесте покушај брисања Србије са географске карте!
Покушај брисања Србије са географске карте јесте покушај брисања Срба из цивилизацијских анала памћења… и из сећања.

Покушај ликвидације и брисања… које то Србије?
Покушај ликвидације и брисања… којих то Срба?

Покушава се ликвидација и брисање Равногорске Србије издане у Другом светском рату!
Покушава се ликвидација и брисање Равногорске Србије измучене и унакажене усташким злочином и злочинима окупатора и њихових сарадника!
Покушава се ликвидација и брисање те исте издане, измучене и ункажене Равногорске Србије стављене под нож комунистичке диктатуре!

Речено сажето:

Mржењае те Равногорске Србије и мржење тих Равногорских Срба – никад није престало!

Речено сажето:

Мржење те Равногорске Србије и мржење тих Равногорских Срба није никад престала зато што то мржење – проистиче из мржења Небеске Србије!
Мржење Небеске Србије – јесте мржење Српске Вере!
Мржење Српске Вере – јесте мржење Српског Духа!
Мржење Српског Духа – јесте мржење Богоносне Снаге Срба којом они дуже од једног миленијума одолевају мржњи!

Зато се мржење Небеске Србије наставило мржењем Равне Горе.
Зато се мржење Равне Горе наставило мржењем Равногорске Србије!
Зато што без Равногорске Србије Равна Гора не би ни постојала!
Зато што је та Србија је била Српски Народ – а Српски Народ је био Равногорски јер је био надојен Истином и Правдом!

Било је наравно изузетака – кукољ је сарађивао са окупатором, па чак и комунистима… али су такви у тој Равногорској Србији били занемарљива мањина.

Зато мржњење Небеске Србије и мржење Равне Горе јесте мржење Српске Вере и мржење Српског Духа којим Срби и као народ и као нација одолевају мржњи дуже од једног миленијума!

И зато су се из легиона садистичких мучилаца – тек данас – тек после дуготрајног покушаја ломљења кичме – испилили узурпатори Српске Цркве као најпокваренији – и најпрепреденији од свих досадашњих мучилаца – да покушавајући да коначним уништењем Небеске Србије и Равне Горе – покушају да коначно ликвидирају Српску Веру и Српски Дух – камуфлирајући свој настављајући злочин обманом – као да злочин чине у име Српске Цркве!


Питање које није питање!

Нажалост… може се данас многим Србима учинити као да је пред нама питање да ли ћемо наставити Небеску Србију и Равну Гору – које су обе биле управо једна те иста Борба за Ослобођење од фалсификата – може се многим Србима данас учинити као да смо пред питањем да ли ћемо се повиновати животу фалсификата?

То међутим – није уопште питање!
То уопште – није питање за многе данас живе Србе!
То уопште – није било питање за још много више данас почивших Срба!

Па ипак… јесте питање… јер се од давног маја 1941. године… Нација као Нација – не појединци, и не групе који су много покушавали, и не групе које су премного одмагале – него Нација као целовита целина:

Од тог давног маја 1941. године – Нација као целовита целина – није ништа учинила!
Зато може да се слабима причињава као да смо пред питањем – иако – питање Нације – није питање!
Није питање зато јер данас позиву Небеске Србије морамо да се одазовемо – као Нација!

А то што некима изгледа као и да не морамо да одазовемо – то није никакво питање – већ кукавичлук покорности снужденом животу прописаног фалсификата! Али… баш због тога што Нација оволико дуго није учинила ништа као Нација – зато се слабима причињава да могу сами себе да јевтино обмањују да се овај захтев поставља у виду питања, и да могу да чине како им се прохте – да морју иили да не морају… да се одазову.

Међутим, баш зато Небеска Србија – не позива – нити данашње грађане – нити неккву ‘’грађанштину'’ некакве данашње творевине назови Србије…

Напротив – Небеска Србија позива данас ону стварну Србију!
Небеска Србија позива данас – ону стварну Равна Гору!

Небеска Србија позива данас Србе као оно што заиста јесу:
Небеска Србија позива данас – Србе – као Нацију!
Небеска Србија позива данас Србе да одговоре – не као партија! Не као политичка странка! Не као приврженици друштава нити удружења! Не као дипломе! Не као звања! Не као путокази швиндлерских путева! Не као дискусија!
Не! Не! И Не:

Позивајући нас као Нацију Светост Небеске Србије позива нас да се искажемо као оно што доиста јесмо!
Већини је, наравно, тај позив стран… зато га сматрају питањем… па чак и проблематичним питањем… не схватајући да је позив стран, па чак и проблематичан, и да им се причињава као некакво питање… због тога што су и Нација, и Позив Нацији, и Небеска Србија… и наравно Српски Народ – сви забрањени!

Забрањени – зато што је дуготрајан покушај ломљења кичме настојао да прогна из нас – оно што заиста јесмо!
Забрањени – зато што је дуготрајан покушај ломљења кичме настојао да окужи – оно што заиста јесмо!
Забрањени – зато што оно што заиста јесмо – није прописано!

И да зато што су фалсификат забране и фалсификат окужености и фалсификат прописаности из многих Срба изгнали Веру и окужили им Дух – зато таквима захтев Нацији изгледа стран!

И зато што таквима којима забрана, окуженост и прописаност – не изгледају страни – и зато што таквима фалсификат – не изгледа стран – зато таквима – као ни у Небеској Србији – нити као ни на Равној Гори – и нити као ни у Равногорској Србији – није ни место у Боју за Небеску Србију.

Врата им наравно остају отворена – јер покајање јесте Милост Господња.
А покајање је Ослобођење од Лажи.
Покајање је преображење живота у способност да се сагледа Истина.
Преображење живота да се живи Истином!
Преображење живота од гмизања у Лажи – у Радост живота Истине!

И са мало поштења…
И са мало савести…
И са мало здраве памети… Преображење у Веру уопште није тешко.

Али… прво што се мора учинити – то је:

Спознај самога себе!

Спознај самога себе уклесано је још из најстарије старине… на Делфијском пророчишту!


Од ‘’Косово је Црна Гора'’ – до ‘’Шишатовачке епархије'’

Зашто је ово поглавље названо – Од ‘’Косово је Црна Гора'’ – до ‘’Шишатовачке епархије'’?
Зато што Небеска Србија позива Нацију на Дуг:

Тај Дуг – нису никакве индулгенције, никакви канони нит прогласи, никакво подмићивање, никакво најамништво нити вредносни папири, никакве партијске обавезе, никакве ватиканске бројанице, никакви прописани рабоши, никави апели никаквим судовима, никакво оштење са окупаторима, узурпаторима, пропагаторима…

Не!

Небеска Србија захтева од Нације да се ослободи фалсификата:

Спознај самога себе – буди оно што заиста јеси!

Зато… како Грешни Милоје рече отворено ‘’Администратору рашко-призренском Г. Амфилохију Радовићу'’, поводом Митрополитовог текста о одбеглим монасима и монахињама'’ – који због своје Чистоте Вере доиста ‘’одбегоше'’ од Митрополитовог – Несхватања Вере:

‘’До сада нисам ни знао да исповеђени и окајани грех, уколико га Ви лично не разрешите – није разрешен'’!
И поврх тога:

‘’Не надајући се да ће чин милосрђа бити предмет Вашег ругања'’!(1)

Зато што су и ватиканско-политкомско узурпирање Божијег некаквим ‘’искључивим правом'’ на ‘’разрешење окајаног греха'’ – и ватиканско-политкомско узурпирање Божијег ‘’искључивим правом'’ на ‘’ругање милосрђу'’ – исти фалсификат као и Митрополитова шовинистичка догматика – ‘’Косово је Црна Гора'’ – и зато што је Митрополитова зла и злобна измишљотина ‘’Шишатовачке епархије'’ – једнака не само злим измишљотинама Сутјеске и Неретве, Тековина и Сребренице, Лажне Слободе народу и Лажне смрти фашизма – већ је једнака фалсификату ватиканског ‘’правоверја'’ као некаквом покрићу за крволочну инквизицију – и једнака фалсификату ‘’шизме'’ као некаквом покрићу за крволоштва усташтва, и једнака фалсификату Лажи као некаквом покрићу за ломљења кичме Равној Гори, Равногорској Србији и Небеској Србији…

…зато јер је Митрополитова измишљотина ‘’Шишатовачке епархије'’ једнака – животу фалсификата!

Онај ко чини такве фалсификате – чини их неумно!
Чини их неумно јер злобно одбија да спозна себе!

А тиме што злобно одбија да спозна себе – тиме онеспособљује своју душу таложењем прљвштине… а без Чистоте – нема му преображаја у Веру.

Јер те зле и злобне измишљотине, и неспособност душе да верује – једнаке су крволоштвима инквизиције и усташтва зато што су срж фалсификата Ватиканове свејереси.

Зато грешни Милоје и каже:

‘’Нека би Бог дао да не будем бивши Србин… кано што неки канда јесу'’.(2)

И заиста… свејерес и њени најамници баш то и покушавају:

Покушавају да нас заведу и намаме да себи самима изгледамо као да смо некакви ‘’бивши Срби'’ – што уистину и бива само са оним Србима који су се покорили да живе живот фалсификата.
Али…

Све се зна:

Знају се злочини – знају се злочинци!
Зна им се не само кама – зна им се и мотив мржње!
Зна им се не само мотив – зна им се и садизам!
И зна се да се данас ништа није променило:
Нису се променили ни злочин нити злочинци!
Ништа се није променило од Јадовна до Сребренице!
Ништа се није променило од Топчидерске Гарде до Хага.

Зато више нема заваравања:

Нација мора да схвати да злочинци – нису данас дозволили исказивање Истине!
Не!

Иако злочинци никад нису успели да спрече исказивање Истине – данас поготово не могу да спрече исказивање Истине зато јер се технологија општења променила и отргнула контроли! И иако је то довело до потопа испразног фразирања – благодарећи том технолошком напретку – и Истина такође успева да се искаже много гласније… упркос настављеној наметнуој контроли фалсификата!

Доказ да јесте тако – једноставан је:

Уместо каме – они које данас Истина критикује:
Ништа не одговарају!

А који су ти који – иако би, као стварни изабрани представници или као стварни представници стварне Цркве требало да су дужни да на Истину одговоре – који ништа не одговарају?

Не одговарају они ‘’високоседајући'’, који себе сматрају некаквим ‘’искључивим'’ папским ‘’под реп гледајућим'’ као некаквим ‘’правом кадија'’ да лично папски ‘’разрешавају окајани грех'’, и да се са усташким папским садизмом – ‘’ругају милосрђу'’!

Доиста… злочинци се променили нису:

Зато такви злобно покушавају да растуре Цркву… покушавајући тиме да сруше Небеску Србију!
Зато такви ниским шовинистичким фалсификатом да је ‘’Косово Црна Гора'’ покушавају да се додворе свејереси!
Зато такви својим бесловесним садизмом понављају Лаж шатровачком измишљотином да Вера у Господа гради некакву ‘’Шишатовачку епархију'’!
А та скарадност и кривоклетсво те Лажи јесте истоветна бласфемији оне давне Лажи која доведе до Распећа…


Небеска Србија је Борба Вере за Ослобођење од фалсификата!

Зато није питање да ли хоћемо да паднемо као живот фалсификата! Нити да ли хоћемо да нестанемо! Нити да ли се стидимо самих себе…

Ко хоће да падне – већ је пао!
Ко хоће да буде фалсификат – већ је фалсификат!
Ко хоће да нестане – већ је нестао!
Ко се стиди – већ је стидом иструлео!
Ко је засењен шићарџијским бивањем ‘’народном масом'’ – већ је озрачен фалсификатом!

Зато… није уопште важно да ли ћемо бити упамћени или не, нити да ли ћемо бити упамћени као осрамљење поносних јуначких духова који се жртвоваше за Чистоту Вере… није уопште важно што се појединим Србима причињава да је Српство некаква Српска лудост, да је за време ломљења кичме дошло до недостатка оптимизма, да смо током ломљења кичме постали сами себи највећи непријатељи, да такав народ као наш нема будућност, да је Србија Издајничка Новотарска Земља која се продала Папи и која ће отићи у Историју као додатно Издајство Православља… нити је уопште важно што ће ‘’прописани'’ Историчари сматрати Православље као неки необични феномен и ништа више…

…јер ‘’прописани'’ историчари фалсификата већ задуго не сматрају ни Српство, нити Православље – чак ни необичним феноменом!

Једном речју, није уопште важно све оно што се говори као да је све радио неко трећи а неонај ко говори!
У Вери нема песимизма јер Вера не належе на фалсификате.

Зато нити је важно узимати за озбиљно шта Стипе Месић говори о антифашизму, нити шта Добрица говори о антифашизму… јер речено је:

Фашизам је проглашен за антифашизам – а антифашизам за фашизам!
Можда је то најсочнија и најсажетија формулација фалсификата!
Зато се не сме замајавати што фашисти пропагирају антифашизам!

Насупрот том лажном пропагирању – важно је да су – као и Небеска Србија – и Равна Гора и Равногорска Србија водили борбу против снужденог живота покорног фалсификату!

Тај снуждени живот покоран фалсификату данас настављају шатровачке измишљотине – управо догматске небулозе које се камуфлирају црквеним поретком и црквеним судовима… и влашћу – иако су и окупаторска власт и узурпатори Цркве – доиста само окупаторска лаж папске индулгенције!

Зато Нација мора да одбије да трпи небулозу фалсификата!

На то је Мудрост Светог Владике Николаја Велимировића већ давно упозорила:

“Веро моја ко те уби реци – убише ме са олтара жреци”.

Рече то Светац зато што је данашњи захтев Нацији – захтев Вере:
Јер са ‘’олтара жреци'’ – ка’ нерасти – на Дух насрнуше.
Зато се Ослобођење Духа од фалсификата захтева од Нације!

Зато што ‘’Богоносну'’ Српску Нацију, коју наши ‘’попови и владике'’, преоденути у јеретичке шићаре, никако ‘’не успеше'’ да ‘’изгоне из Цркве и одгоне од Бога'’ – баш онако као што Веру Српске Нације ‘’у Бога ни Турци за 500 година нису могли да угасе'’!(3)

Ето, свијет оде за њим…'’(4)

Зато се фарисеји и загрцнуше међу собом:
‘’Видите како ништа не помаже… Ето, свијет оде за њим.'’(5)

Позив Нацији од Небесне Србије није никакав декрет, никакво наређење, никакво морање, никакво потплаћивање, никакво отплаћивање, никакво најмљење, никакво поткупљивање…

Позив Небесне Србије Српској Нацији танан је као благодат Духа Светога:

…ето… свијет оде за њим…
…а фарисеји остадоше забезекнути у буникама!
…остадоше фарисеји… алал им… подригујући ђаволове изнутрице!
…остадоше фарисеји загрцнути фалсификатом себе самих!
…а Чистоту Вере – прљавштина фарисеја никад нити дотаче…
…не дотаче је јер им је сатанистичка празнина душе – Вере недолична!
Тако биваше од када бијеше свијета и вијека…
…и биваће тако за вјеки вјеков.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Zaveštanje Stefana Nemanje o jeziku

Reč Stefana Nemanje (oca Simeona) izgovorene na samrtničkoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko, Sveti Sava (iz knjige Zaveštanje Stefana Nemanje pisca Mileta Medića)

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod - izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio.

Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda s drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda. Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikad se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bitki na život i smrt. Dok se god u toj borbi čuje i jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan. Bitka je završena. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva.

Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka samo slušaju.

Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će tako osvojen deo zemlje i narod kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Parada ponosa 10. oktobra

Parada u oktobru


P
arada ponosa održaće se 10. oktobra u Beogradu, nezvanično saznaje B92. Povorka će se okupiti u centru grada, a ne na platou ispred Palate Srbija,

+++

kako se spekulisalo u javnosti. Organizacije Kvirija i Gej-strejt alijansa, ovogodišnji organizatori, održaće sutra konferenciju za medije na kojoj će i zvanično saopštiti datum održavanja Parade ponosa.

Organizatori ovogodišnje parade navode da se na ovaj događaj ne gleda kao na krajnji cilj, već kao na sredstvo kojim će se društvu skrenuti pažnja na probleme sa kojima se LGBT populacija u Srbiji svakodnevno suočava.
“Paradu ponosa 2010. vidimo kao inkluzivan događaj, kao miran i nenasilan javni skup i mesto gde ćemo svi zajedno pokazati da lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe (LGBT) u Srbiji mogu slobodno i bez straha da prošetaju ulicama Beograda uz podršku svih koji se zalažu za ravnopravnost, toleranciju i poštovanje ljudskih prava”, navodi se u saopštenju organizatora.

Organizacioni odbor doneo je odluku da se tokom 10 dana pre održavanja Parade, organizuje “Nedelja Prajda”, manifestacija koja će obuhvatiti niz kulturnih i umetničkih događaja, kao i debate, čiji je cilj uspostavljanje konstruktivne komunikacije između predstavnika LGBT populacije i građana.

Prošle godine, Povorka ponosa u Beogradu bila je zabranjena dan pred planirano održavanje 20. septembra. Organizatori su na sastanku sa premijerom Mirkom Cvetkovićem 19. septembra 2009. od MUP-a Srbije dobili rešenje u kojem se navodi da ne postoje uslovi da se povorka održi bez incidenata na Platou ispred Filozofskog fakulteta, gde je bila zakazana.


06. 09. 2010. 13:43h | Vestionline

8 komentara za “Parada ponosa 10. oktobra”

01

Zbog takvih nenormalnih i nemoralnih osoba koji dolaze u Srbiju najvecim svojim djelom iz inostranstva (da bi tako preneli SIDU i druge zarazne bolesti) da bi u Beogradu odrzali PARADU SRAMA, i tako oskrnavili svojim bezakonjem osvecenu zemlju Svetoga Save, Gospod je unistio Sodom i Gomor (1.Moj.G.19) a svome narodu koji sledi zapovjest Njegove, kao put spasenja kojim Srbi kao narod Svetoga Save trebaju sada svi da idu, nama je Srbima kao i svim drugim “ljudima dobre volje” i zdrave pameti Gospod zato ostavio naredbu svoju: “Svaki onaj koji bi legao sa covjekom kao sa zenom, ucinili bi gadnu stvar obadvojca,i zato da se pogube obadvojca, a krv njihova na njih”, 3. Moj. 20:13 Prema tome, nedajte narode Srbski da vam djecu kavare pederi i lezbejke, i trazite od drzavnih vlasti na referendumu da se takvo zlo u srbskom narodu na vreme spreci, jer pederi i lezbejke pronosioci su SIDE i drugih raznih zaraznih bolesti, od kojih moze svaki od Vas gradjana Srbije zbog pedera i lezbejki zato da oboli. Zbog toga je svaku bolest na vreme bolje spreciti - nego leciti.

Gradjani Srbije po drzavnom zakonu imaju pravo na svoju zastitu, od takvih ludjaka i bolesnika zarazenih SIDOM, kao sto su sada pederi i lezbejke koji vec jednom u Srbiji zauvjek treba zatvoriti usta i javno ih spaliti u sred Beograda, da bi tako i drugi znali sta ih ceka kada dodju u Svetu zemlju Svetoga Save da prave PARADU SRAMA. Ono cega bi se svaki normalan covjek stidio da na takva bezakonja i pomisli, budala se stime ponisi, jer mnogi Srbi danas spavaju zimskim snom i prave se da njih takve stvari u zemlji Srbiji uopste neinteresuju, a kada im sinovi i kceri zbog njihovog nezainteresovanja postanu zbog toga pederi i lezbejke, bice im kasno tada da za spasenje djece svoje bilo sta ucine, jer sada je vreme pravo da se u Srbiji spreci ne samo odrzavanje PARADE SRAMA, nego i svega nog sto se protivi uredbama Deset Bozijih Zapovesti!
Srbin Svetosavac 7. septembar 2010. u 06:31


02

ДОК НАМ САД, ЕУ И НАТО ОТИМАЈУ КОСМЕТ, ДОТЛЕ НАМ ВЛАСТ
(УЗ ‘’МОРАЛНУ'’ ПОДРШКУ БОКИЈА /БОРИСА/ И ДАЛЕТА /ДАЧИ-
ЋА/) НУДЕ ‘’ПОВОРКУ /не/ ПОНОСА'’.

ДОК НАМ ЗУКОРЛИЋ, ПО НАЛОГУ СВОЈИХ /И ТАДИЋЕВИХ!/МЕНТОРА
ОТИМА РАШКУ ОБЛАСТ, А ГРОМОГЛАСНО И ГРЛАТО ПОДРЖАН ОД
ЧЕОДОМИРА ЈОВАНОВИЋА (ЛДП-е), ДОТЛЕ НАМ БОКИ И ДАЛЕ
/КОАЛИЦИЈА ЗЕЗ/ НУДЕ АЛТЕРНАТИВУ - ‘ПОВОРКУ /не/ПОНОСА’.

ДОК НАМ ММФ (МЕЂУНАРОДНИ МАФИЈАШКИ ФОНД) ЗАМРЗАВА ПЛА-
ТЕ И ПЕНЗИЈЕ, ДОТЛЕ НАМ БОКИ И ДАЛЕ НУДЕ ‘ПАРАДУ /не/ПО-
НОСА, КАО ЕВРОПСКУ РЕЛАКСАЦИЈУ!

И ДОК ПОЛИЦИЈА У САНЏАКУ ВИШЕ СТАТИРА У СУЗБИЈАЊУ АНТИ-
УСТАВНИХ И АНТИДРЖАВНИХ АКЦИЈА ЗУКОРЛИЋА, ПРОСТО ИЗИ-
ГРАВА ГЛИНЕНЕ ГОЛУБОВЕ, ДОТЛЕ ЋЕ НА ‘’ПАРАДИ ПОНОСА'’
БИТИ АНГАЖОВАНЕ СВЕ РАСПОЛОЖИВЕ СНАГЕ МУП-А ( РЕДОВНЕ
ПОЛИЦИЈСКЕ СНАГЕ, ЖАНДАРМЕРИЈА , СПЕЦИЈАЛЦИ ЗА РАЗБИЈА-
ЊЕ ДЕМОНСТРАЦИЈА И АНТИТЕРОРИСТИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ), СПРЕМНЕ
ДА И НА НАЈБРУТАЛНИЈИ НАЧИН ‘’ЗАШТИТЕ'’ ‘’ПАРАДУ /не/-
ПОНОСА'’ ОД ‘’РАЗУЛАРЕНЕ'’, ОСИРОМАШЕНЕ, БЕДНЕ, НЕЗАПОС-
ЛЕНЕ, БОЛЕСНЕ, ГЛАДНЕ, ГОЛЕ, БОСЕ И ДО КРАЈЊИХ ГРАНИЦА
ПОНИЖЕНЕ ВЕЋИНЕ ПРОТИВНИКА ОВОГА ЈАДА И БЕДЕ -'’ПАРАДЕ
ПОНОСА'’.

СУВИШНО ЈЕ ГОВОРИТИ КОЛИКО ТО КОШТА ПОРЕСКЕ ОБВЕЗНИКЕ,
ДАКЛЕ ДЕМОКРАТСКУ ВЕЋИНУ КОЈА СЕ ПРОТИВИ ТОЈ АБНОРМАЛ-
НОСТИ НОВИХ ЕВРОПСКИХ ВРЕДНОСТИ.

АЛИ, БОРИС ТАДИЋ ГОВОРИ: ‘’ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!'’
ЗАТО: НАРОДЕ СРБСКИ,
З А Д Њ И Ц Е Н А Г О Т О В С!
Драган Славнић
slavnic 7. septembar 2010. u 09:26


03

Na pederskim sajtovima Srbije, kao njihova - pederska zlatna ikona nalazi se slika Borisa Tadica, koji je svojoj toploj braci kada su oni zvanicno bili u posjeti kod njega kao svoga Predsjednika,dao izjavu da ce biti najsrecnji covjek (vjerovatno sa Vukom Jeremicem svojim ministrom) kada pederi i lezbejke u Srbiji budu mogli sa njime na celu “slobodno da odrzavaju PARADE SRAMA”!

To nije nasa propaganda, nego ukucajte adresu bilo kojeg pederskog sajta, i prvo sto ce da Vam se na sajtu pokaze bice nasmijana pederska slika Borisa Tadica sa njegovom izjavom srama. Eto, koga je “pametni” narod u Srbiji izabrao sebi za presjednika.
Srbin Svetosavac 7. septembar 2010. u 16:00


04

Car Dusan Silni, pedere u svojoj drzavi prije nego sto ih preda dzelatu da ih pogubi, prvo bi takve ludake stavlju u kacu napunjenu do vrha sa govnima, iz koje bi takvim pederima iz govana u kaci virio samo nos. Tako bi oni prije svoje smrti, makar nakratko mogli da osete i da vide kako je penisu (muskom polnom organu ili udu - srbski receno kur..) bilo “lepo” u govnima u njihovoj zadnjici prije toga, za koje Slavnik hrabro rece, da svi oni Srbi koji hoce u Evropu spreme svoje zadnjice na gotovs!

To ce Srbima da bude ulazna viza, koju ce da placaju svojim zadnjicama, kao sto Tadaci i Jeremic na svoje polozaje nisu dosli zbog svog znanja, po svojoj sposobnosti, pameti i mudrostu, nego po svojim “lepim” zadnjicama u koje se zaljubise oni koji su njih i doveli na vlast, i koji njih sada stite, brane i podrzavaju iz Brisela i Vasingtona, kao i drugih centara pederske moci zbog njihovih lepih guza sa kojima oni kupise sebi slavu i moc!
Srbin Svetosavac 7. septembar 2010. u 16:24


05

Ne paradi srama, sve patriote 10.10.2010. u centar Beograda na protest!!!
zlobann 7. septembar 2010. u 18:12


06

Kazu glasine da takva kaca treba i za Mirka australijskog ali njegovo svestenstvo i odabrani laici zaboravili kacu pa usvojili nacrt Ustava.Tako i oni koji ruku podigose neka spreme zadnjice na gotovs a i zadnjice svoje dece.On se zdusno zalagao za proterivanje V.Artemija,bio je u istom kolu za prevremeno penzionisanje upokojenog Patrijarha Pavla,pa nas ne bi iznenadilo da pripomaze i paradu sodome i gomere u BG.Sve to on cini tajno,skolovani jezuita i ekumenista a slepci veruju da takav treba da bude verski duhovnik.
Djurdja 8. septembar 2010. u 00:22


07

Mnogo halabuke oko ove parade koja najverovatnije nece biti odrzana.Boris Tadic koji je navodno i sam za vreme svojih studentskih dana,bar su tako davno pisali neki Tabloidi, imao nekih felacio iskustva sa muskim studentom sa kojim je delio sobu, olako je i ovog puta dao zeleno svetlo za ovu paradu.
Nije zeleno svetlo samo zbog njega licno vec je to ucinjeno ne da se udvori dekandentnom Zapadu vec da sa ovom paradom kroz Beograd skrene paznju od kraha njegove politike.
Zna on dobro da ce opet parada biti odlozene,al’ isto tako zna da ce svom narodu dati da razmislja o necemu drugom,a ne o nestasici svega,bez-poslenosti i njegove morbidne politike prema Kosovu i Metohiji.
A sto se tice samih guzaranata, njih je u Srbiji, a narocito u Beogradu bilo odvajkada. Na to nisu bili imuni ni svestenstvo. Da samo spomenemo vladiku Pahomija koji je samo zahvaljujuci drzavnoj mahinaciji odugovlacenja izbegao kaznu koja mu sledila.
Uostalom ta bolest postoji od kada je sveta i veka ali protiv toga je tesko se boriti jer prikriveni (i otvoreni) guzaranti usli su na vrh svih svetskih institucaja pa tako verovatno i kod nas u Srbiji?!
Velja Jovicic 8. septembar 2010. u 00:53


08

ГДЕ СУ САДА СПЦ, КАТОЛИЧКА ЦРКВА, МУСЛИМАНСКА ВЕРСКА
ЗАЈЕДНИЦА У СРБИЈИ, ЈЕВРЕЈСКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈЕ,
ДА ЗАШТИТЕ МОРАЛНИ И ДУХОВНИ ИНТЕГРИТЕТ СВОЈЕ ВЕРУЈУЋЕ
ПАСТВЕ - ДА СЕ ЈАВНО ОГРАДЕ ОД ОВЕ ЕВ-РОПСКЕ ПАРАДЕ ПО-
НОСА?!

КАКО ГОСПОДИН МУАРЕМ ЗУКОРЛИЋ МИСЛИ ДА ПРЕГОВАРА СА БИЛО
КИМ ИЗ БЕОГРАДА (ТАДИЋЕМ, ДАЧИЋЕМ, ЦВЕТКОВИЋЕМ…) КАДА
ОНИ ЈАВНО ПОИДРЖАВАЈУ ПЕДЕРИЗАМ, ПРОТИВНО УЧЕЊУ ВЕЛИКОГ
ПРОРОКА МУХАМЕДА - КУРАНА?
СМЕ ЛИ ОН ТО УОПШТЕ ДА УРАДИ, А ДА СЕ ПРЕ ТОГА ЈАВНО НЕ
ОГРАДИ ОД ТАКВИХ ЊИХОВИХ СТАВОВА, И ТАКО ЗАШТИТИ СВЕ
БОШЊАКЕ И МУСЛИМАНЕ У СРБИЈИ?!
ГДЕ СУ ЈУСУФСПАХИЋИ, И СТАРИ И МЛАДИ, ГДЕ АДЕМ ЗИЛКИЋ -
ДА УПОЗОРЕ СВОЈЕ ВЕРНИКЕ НА САТАНСКУ ПОШАСТ ПЕДЕРИЗМА?!

ГДЕ ЈЕ БЕОГРАДСКИ РАБИН - ПРВОСВЕШТЕНИК (НЕ РАБИН-ПОЛИТИЧАР!), ДА СЕ ЈАВНО И НЕОПОЗИВО ИЗЈАСНИ ПРОТИВ ПО-
ШАСТИ ПЕДЕРИЗМА, КАО ВРСТЕ АНТИСЕМИТИЗМА, БАШ КАКО СЕ
ИЗЈАСНИО И ПРОРОК МОЈСИЈЕ (3.Мој.20:13):`…каменовањем
да се погубе обадвојица…’?!

ГДЕ ЈЕ БЕОГРАДСКИ НАДБИСКУП СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР - ДА СВО-
ЈУ, КАТОЛИЧКУ, ХРИШЋАНСКУ ПАСТВУ ЗАШТИТИ ОД ОВЕ ПЕДЕР-
СКЕ НАКАРАДИЈЕ?!

ГДЕ ЈЕ СПЦ - ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ, СА СВОЈИМ ПЕРЈАНИЦАМА -
СИНОДАЛЦИМА (АМФИЛОХИЈЕМ РАДОВИЋЕМ, ИРИНЕЈОМ БУЛОВИЋЕМ
АТАНАСИЈЕМ ЈЕФТИЋЕМ, И ОСТАЛИМ ЦВЕЋКАМА), ДА ЗАШТИТЕ
СВОЈУ, ПРАВОСЛАВНУ ПАСТВУ ОД АЏУВАНА, МУЖЕЛОЖНИКА…?!

КАД БИ ОНИ САМО УПОЛА БИЛИ ИСТРАЈНИ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ
ЈАВНО ОСУДИ ОВАЈ СВЕПОГУБНИ САТАНИЗАМ - ПЕДЕРИЗАМ, У ОД-
НОСУ НА ЊИХОВУ СЛОЖНОСТ У САТИРАЊУ И ЛОМЉЕЊУ ВРАТА ЕПИ-
СКОПУ АРТЕМИЈУ, ВЛАСТ БИ МОРАЛА ДА ОДУСТАНЕ ОД ТОГ ЗЛО-
НАУМА!

ГДЕ ЈЕ НАШ ГРАДОНАЧЕЛНИК ДРАГАН ЂИЛАС - ДА ВЕЋИНУ ГРАЂА-
НА БЕОГРАДА (ПРЕКО 95%!) ЗАШТИТИ ОД ОВЕ ПОШАСТИ?!
ОГЛАСИО СЕ СИНОЋ У ДНЕВНИКУ (О7.09.2010.Г.), АЛИ НЕКАКО
МЛАКО… КАО СТРИНА… ВИШЕ ЛИЧНО… СТИДНО (КАО МЛАДА!)
…ВИШЕ СЕБИ У БРАДУ!!!
ПОДСЕЋАМ ДРАГАНА ЂИЛАСА, ГРАДОНАЧЕЛНИКА БЕОГРАДА, ДА ЈЕ
ОН ПОД ЗАКЛЕТВОМ, ДА ЈЕ ОБАВЕЗАН, И МОРАЛНО И ЗАКОНСКИ,
ДА СТАНЕ НА ПУТ ОВОЈ ПОШАСТИ!
КАКО ЋЕ ПОГЛЕДАТИ У ЛИЦЕ СВОЈЕ НЕВИНЕ И НАИВНЕ ДЕЧИЦЕ,
СВОЈЕ ЖЕНЕ И СВОЈИХ СТАРИХ РОДИТЕЉА - КОЈИ ОД ЊЕГА ОЧЕ-
КУЈУ ЗАШТИТУ, И КАО ЊЕГОВИ НАЈБЛИЖИ, И КАО ЖИТЕЉИ БЕЛОГ
(ПЕДЕРИЗМОМ!) НЕ-УПРЉАНОГ БЕОГРАДА?!

ПОДСЕЋАМ И ДРАГАНА МАРКОВИЋА-ПАЛМУ, ГРАДОНАЧЕЛНИКА ЈАГО-
ДИНЕ, ДА СЕ И ОН НЕ ФЕМИШЕ И САМО РЕЧИМА (ВЕРБАЛНО!) ОС-
ТАНЕ НА ПРОТИВЉЕЊУ ОВОМ ДУХОВНО-ДУШЕВНОМ САТИРАЊУ И ПО-
РОБЉАВАЊУ СРБИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА!
И ЊЕГА, ТАКОЂЕ, ПОДСЕЋАМ СА ЈЕ ПОД ЗАКЛЕТВОМ КАО НАРОД-
НИ ПОСЛАНИК, И ДА МОРА, ЗАРАД ОПШТЕГ ДОБРА, ДА УСТАНЕ
ПРОТИВ ПЕДЕРИЗМА, РАДИ ОБРАЗА СРБСКОГ НАРОДА, ЊЕГОВЕ ПО-
РОДИЦЕ (ЖЕНЕ, ДЕЦЕ, УНУЧАДИ, РОДИТЕЉА…)!
НЕКА НЕ ЗАБОРАВИ, ПОШТОВАНИ ДРАГАН ПАЛМА, ДА СЕ ЗАКЛЕТВА
НЕ МОЖЕ ОПОЗВАТИ (НИ НА ОВОМ НИ НА ОНОМ СВЕТУ!), ВЕЋ ДА
СЕ МОЖЕ САМО ПОГАЗИТИ, ЗАШТА СЕ ОДГОВАРА ДО 7-ОГ КОЛЕНА.

ОВО ПОНАВЉАТИ, ПРИЧАТИ БОРИСУ ТАДИЋУ И ИВИЦИ ДАЧИЋУ -
НЕМА СМИСЛА, ЈЕР ЊИХ ДВОЈИЦА ОДАВНО СЛОВЕ ЗА ‘’ИКОНЕ'’
ГЕЈ ПОПУЛАЦИЈЕ И САЖИВЕЛИ СУ СЕ СА ТОМ УЛОГОМ!

АЛИ ОБОЈИЦУ ТРЕБА ДА ЈЕ СТИД И СРАМОТА, ЈЕДАН ПРЕДСЕДНИК
ДРЖАВЕ И ДРУГИ ПОДПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ И МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ
- ОБОЈИЦА КАО ДА НЕМАЈУ ПОРОДИЦЕ…

СИТУАЦИЈА У ДРЖАВИ И НАРОДУ ЈЕ ВИШЕ НЕГО ТЕШКА, ПА ОПО-
ЗИЦИЈА, ИМАЈУЋИ ТО У ВИДУ, ОДЛАЖЕ МАСОВНА ОКУПЉАЊА И
ПРОТЕСТЕ, А ПЕДЕРИ, БАШ ТАДА, ЗАКАЗУЈУ СВОЈА МАСОВНА
ОКУПЉАЊА - ‘’ПАРАДУ ПОНОСА'’.

СВИ КОЈИ ДОЛАЗЕ НА ПРОТЕСТ, НЕКА ТО УЧИНЕ НА МИРАН
И ДОБРОЉУБИВ НАЧИН!
КАКО?
НЕКА ПЕВАЈУ ИЛИ СЕ СНАБДЕЈУ МЕГАФОНИМА, ОЗВУЧЕЊИМА
И ПУШТАЈУ ПАТРИОТСКЕ ПЕСМЕ, КАО Н А ПРИМЕР:
‘УСКЛИКНИМО СЛУБАВЉУ СВЕТОМ САВИ…’(СВЕТОСАВСКА ХИМНА)
‘БОЖЕ ПРАВДЕ…’ (ДРЖАВНА ХИМНА)
‘БОЈ СЕ БИЈЕ, БОЈ СЕ БИЈЕ ЗА СЛОБОДУ СРБИЈЕ…’
‘МАРШ НА ДРИНУ…’
……………

ПОШТО ЋЕ ТО БИТИ МЕДИЈСКИ ВРЛО ПРОПРАЋЕНО,
СРБИЈА, СРБСКИ НАРОД, СРБСКИ ГРАЂАНИ ЋЕ МОЋИ ДА ПОША-
ЉУ ВИШЕ НЕГО ЈАСНУ ПОРУКУ ЕВРОПИ, СВЕТУ… - ДА НЕ ПРИХ-
ВАТАЈУ ‘’НОВИ СВЕДСКИ /БЕЗ/ПОРЕДАК'’!

Драган Славнић
slavnic 8. septembar 2010. u 09:58

[You must be registered and logged in to see this link.]

Izjava-saslušanje okrivljenih monaha-klirika

Monasi idu na saslušanje


D
eo okrivljenih monaha-klirika podneo eparhijskoj komisiji za saslušanje svoju sabornu i jednodušnu izjavu u pisanoj formiCrnorečko bratstvo u Egzilu, utorak, 07 septembar 2010 14:39

+++

Deo izbeglog monaštva Eparhije raško-prizrenske (sveštenoslužitelji, tj. sveštenomonasi i sveštenođakoni, sveukupno njih 17 na broju) pozvan je, aktom privremenog Administratora Eparhije raško-prizrenske, Mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija da, na osnovu čl. 218 Ustava SPC i st. 3. čl. 67. Pravila i postupka za crkvene sudove SPC, da 6. i 7. septembra 2010 predstanu saslušanju u crkveno-sudskom postupku, koji je protiv njih poveden zbog njihovih navodnih kanonskih prestupa.

Svi sveštenoslužitelji, osim bivšeg nastojatelja manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, jeromonaha Benedikta, pojavili su se 6. septembra u 10.00 časova u prostorijama EUO, namereni da zajednički pristupe saslušanju o jedinoj konkretnoj krivici koja im se, aktom Mitropolita Amfilohija stavlja na teret, tj. ‘’samovoljnog istupanja iz manastira i privatnog nastanjivanja'’, jer su zajednički, i iz istog razloga, svoje manastire i napustili, izbegavši iz Eparhije raško-prizrenske.

Na osnovu čl. 65 i čl. 67 Pravila i postupka za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve, pozvani sveštenoslužitelji pripremili su svoju zajedničku pisanu izjavu-saslušanje. Po dolasku u prostorije EUO u manastiru Gračanica dočekala ih je tročlana komisija u sastavu: Jerej Sava Šmigić, sekretar ERP, protojerej-stavrofor Milija Arsović, arhijerejski namesnik kosovsko-mitrovački i protosinđel Jovan Jelenkov, nastojatelj manastira Crna Reka.

Predsednik komisije za saslušanje, jerej Sava Šmigić saopštio je prisutnim sveštenoslužiteljima da su pozvani da odgovore na pitanja koja su, po njihovom mišljenju, od važnosti za dalje vođenje postupka. Na pitanja, odštampana na prethodno pripremljenim formularima trebalo je, individualno, odgovoriti u pisanoj formi, čitkim rukopisom, za vreme koje je komisija odredila, nakon toga glasno pročitati i potpisati. Strogo je zabranjeno međusobno komuniciriati, kao i odgovarati i pisati nešto što ne sadrže postavljena pitanja. Prisutni monasi nisu mogli da se otrgnu osećaju da čitav postupak počinje da liči na jednu nadrealističnu mešavinu udbaško-isleđivačkog ponašanja i ispitnog studentskog roka.

Budući da je u pozivu na saslušanje bila navedena samo jedna krivica, ‘’samovoljno istupanje iz manastira i privatno nastanjivanje'’, prisutna bratija je na tu optužbu i odgovorila, saborno i jednodušno, u pisanoj formi, a u skladu sa čl. 65 i čl. 67 Pravila i postupka za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve, jer poslani akt Mitropolita-Administratora nije sadržavao poziv ni za kakvu drugu konkretnu krivicu.

Iako navedena izjava-saslušanje nije nikakva optužnica, kako želi da je predstavi informativna služba ERP na svom sajtu, nego jedno sagledavanje čitave situacije i predloga za jedno hrišćansko razrešenje, očigledno je da će i ona da posluži za dalji pritisak nad izbeglim monaštvom i njihovo crkveno-sudsko gonjenje, jer pomenuta izjava ERP info-službe ni kao mogućnost ne pominje okončanje crkveno-sudskog postupka (što je jedna od mogućnosti navedenih u Pravilima za crkvene sudove SPC) što znači da je presuda već donesena.

Da bi srpska javnost imala jasniji uvid u navedenu izjavu-saslušanje okrivljenog monaštva, donosimo je u prilogu.


NjEGOVOM VISOKOPREOSVEŠTENSTVU,
MITROPOLITU AMFILOHIJU,
ADMINISTRATORU EPARHIJE RAŠKOPRIZRENSKE

Vaše Visokopreosveštenstvo blagoslovite!

S obzirom da ste nam proteklih dana uručili pozive za saslušanje na crkvenom sudu Eparhije raško-prizrenske, odazivamo se tom pozivu saborno i zajednički, isto onako kako smo naše manastire i napustili (podsećamo-pre toga od Vas proseći kanonski otpust). U skladu Pravilima i postupcima za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve, čl. 65 i čl. 67, naše saslušanje Vam dostavljamo u pisanom vidu.

U pozivu koji ste nam uputili eksplicitno je navedena upravo samo ta krivica odnosno našeg samovoljnog (uslovno rečeno) istupanja iz manastira i privatnog nastanjivanja. Budući da ostale krivice nisu uopšte navedene, već se paušalno pominju ostale krivice, što Vam ne zameramo, jer znamo da ostalih krivica i nema, a i da navedena nije naša krivica, te ukoliko ih bilo ko u buduće i bude naveo, smatraćemo ih plodom nečije osvetoljubive mašte, nesvojstvene duhovnim i crkvenim licima, evanđelski neutvrđene, koje samim tim, kao nepostojeće, ne potrebuju naš odgovor, pravdanje, niti bilo kakvu odbranu. Složićete se da je besmisleno saslušavati i ispitivati nekoga o umišljenim i nepostojećim krivicama, jer bi svako svedočenje o njima bilo fiktivno, samim tim i lažno, baš kao i same neutemeljene optužbe.

Iz aspekta crkveno-pravnog ustrojstva naše Crkve, ukoliko taj poredak razmatramo u duhu one večne evanđelske pravde, ostala je samo jedna jedina optužba koju ste i naveli u pozivu upućenom nama, a to je naše napuštanje manastira bez Vašeg dopuštenja, koje smo pre toga, blagovremeno i iskreno od Vas molili.

Iz ova dva navedena razloga, a to je jedinstvena optužba i krivica kojom sve nas teretite, kao i činjenica da je naše napuštanje bilo jedinstveno, u smislu razloga i načina, mi Vam naš odgovor dostavljamo u pisanom obliku kao jedinstveno i usaglašeno svedočenje i odbranu svih nas povodom naše „krivice“, zbog koje nameravate da nas crkveno-sudski procesuirate.

Najpre, po ko zna koji put izražavamo duboko žaljenje što ste odlučili da nastali problem rešavate crkveno-sudskim putem i smatramo da je to poraz svake hrišćanske ljubavi, o kojoj je naš narod u Vašim besedama naveliko i naširoko slušao, godinama i decenijama. Zašto smo baš mi, monasi ERP verni Hristu, Kome smo rukama našeg starca duše svoje položili u najsvetijem monaškom i angelskom činu i obrazu, izuzeti od te hrišćanske ljubavi, koja se u Vašim besedama na temu ljubavi izlivala često i na ljude van Crkve i spasenja u njoj, poput Vaših reči na ručku posle hirotonije vladike Jovana Purića u Podgorici 2004.god, upućene prisutnom hodži, kome rekoste da su i oni (muslimani) „pod kapom Avramovom“, aludirajući pritom da smo i sa njima u nekakvoj bratskoj ljubavi i svezi, ili tokom međuverske konferencije u Peći 2006. godine kada ste Albance muslimane nazvali „večnom sabraćom“?

Godinama nakon toga u toj Vašoj svezi ljubavi ne nađe se mesto samo za nas nekoliko desetina monaha i monahinja iz ERP. Žao nam je što ste uopšte i napravili problem ne dajući nam kanonske otpuste, pa ga još i crkveno-sudski pretresate i „rešavate“. Ukoliko sledimo načela duhovnog svetila naše Crkve, svetog Justina Ćelijskog, podsetićemo se njegovih reči koje kažu: „Sveta Srbija radi čega živi? - Da služi Gospodu Hristu, da služi jednome istinitom Bogu… da služi večnoj Hristovoj pravdi, da odbaci sve ljudske lažne takozvane pravde. Da služi Hristovoj istini, jedinoj večnoj istini, jedinoj neprolaznoj istini, jedinoj besmrtnoj istini, a da odbaci i odrekne maskirane istinice, maskirane laži.“

Evo, ove reči predlažemo nama i Vama, kao temelj za suđenje bilo kome o bilo čemu, svakom sudu u svima svetovima, jer u svima njima je Hristos i Njegova pravda uvek nepogrešivo merilo svih naših pravdica i pravica. Sledeći ovaj nepogrešivi kanon neba i zemlje i svega što je u njima, mi Vas pitamo, da li je u haosu i muci nastaloj u ERP od 13. februara o.g. zaista moguće „terati mak na konac“ i dopustiti sebi takav luksuz kao što je kanonsko-pravna, zakonsko-književnička sitničavost po pitanju davanja ili nedavanja kanonskog otpusta, i podizanja optužbi na crkvenom ili bilo kom sudu zbog odlaska bez njih?

Jer „kao što je ustrojstvo i neizmenjiva lepota pod vlašću poretka, tako je besporedak i haos uzrokovao u vazduhu bure, na zemlji potrese, na moru brodolome, u gradovima i kućama raskole, u telima bolesti, u dušama grehe“ (sveti Grigorije Bogoslov). Zato se upitajte, Vaše Visokopreosveštenstvo, da li možda isterivanjem ove i ovakve „pravde“ u ERP ne isterujete iz te Eparhije i iz naše Crkve i onu večnu Božiju pravdu, ovaploćenu u Hristu Bogočoveku?

Neće li možda ta pravda biti ista ona judejsko-prvosveštenička i pilatovska, kupljena za trideset srebrenika, koja je raspela Sina Božijeg na krstu? Neka Vam odgovori na ova pitanja budu osnova za suđenje nama, u protivnom Vaš sud nama, biće Vaša osuda i presuda sebi, pred Bogom i pred narodom! Nama je posle svih ovih dešavanja i svih Vaših „dobroželateljnih“ pisama nemoguće poći na Vaš sud, a ne ponoviti reči svetog Zlatousta: „Kome da idem? Neprijateljima mojim ili sudijama?… sada su protivnici moji sudije meni, i oni hoće ne da se sude sa mnom nego da mi sude.“ Ne bi li te reči mogao da ponovi i naš otac, vladika Artemije, koga poslaste u progonstvo i lišiste episkopske katedre bez krivice (sećamo se još reči izrečene pre nekoliko meseci o dobrom, radnom, vrednom, čestitom… vladiki Artemiju), bez kanonske osude, po optužnici toliko lažnoj (ono što pročitasmo u žutim novinama Pres) koliko je, po rečima psalmopisca, istok daleko od zapada.

Ne poredeći nas i našu nedostojnost, pa čak ni vladiku Artemija, sa tim velikim svetilom Crkve, svetim Zlatoustom, a ipak koristeći se njegovim golgotskim iskustvom, u nekoliko sličnom našem, a zasigurno sličnim onome koji prohodi naš Starac, mi samo sledimo savet svetog Grigorija Bogoslova, koji veli : ” Učiti druge - velika je stvar, ali učiti se od drugih - bezopasno je delo.“

A da li, tragajući o smislu i poreklu ovog crkveno-sudskog postupka, kojim nam se preti, da ne ponovimo i reči istog svetog Grigorija, koji veli : „Nemoguće je potpuno shvatiti kraj, ako se prethodno ne istraži uzrok.“ Naime, u Vašem pozivu na sudsko saslušanje koji ste nam uputili, naveli ste da smo svojim odlaskom prekršili 21. kanon Svetog Sedmog Vaseljenskog Sabora, a taj kanon u celosti glasi: „Monah ili monahinja ne treba da ostavljaju svoj manastir i prelaze u drugi. Ako se to dogodi, potrebno je ukazati mu gostoprimstvo, ali ne treba ga primati bez dozvole igumana.“ S obzirom da je ova kanonska odredba kratka, jasna i nedvosmislena, ukoliko je primenimo na naš slučaj, videćemo da je krivica za koju nas optužujete i stavljate je na našu savest u samoj stvari nepostojeća, s obzirom na specifične okolnosti u kojima smo mi napustili svoje manastire. Pre svega kanon se odnosi na monahe i monahinje koji su napustili manastir bez dozvole nastojatelja, tj. starešine. U našem slučaju bratstva četiri manastira ERP su napustila obitelji zajedno sa svojim starešinama, a to su : Crna Reka, Sveti Arhangeli, Bogorodica Brainska i Devine Vode. Jasno je iz ovoga da su monasi imali blagoslov svog starešine da napuste manastir budući da su i sami nastojatelji učinili isto. Tu se podrazumeva i nastojatelj manastira Sočanica, jeromonah Evtimije, jer je besmisleno dokazivati da ima sopstveni blagoslov za napuštanje manastira.

Pored navedenih pojašnjenja dodajemo da su jeromonasi Maksim (Sopoćani) i Agapit (Banjska), kao i monasi Pajsije (Sopoćani) i Leontije (Banjska) izbačeni iz svojih manastira od strane tadašnjih i trenutnih nastojatelja, mimo zvanične (nezvaničnih je bilo od ep. Teodosija) dozvole, akta ili blagoslova nadležnog administratora Eparhije. Ovde vidimo na delu da je u ERP usred ovog smućenja koje i dalje traje, nakon nepravednog, nekanonskog smenjivanja vladike Artemije, besmisleno i nemoguće isterivati nekakav kanonski poredak i sprovoditi nekakav juridički, necrkveni puritanizam, ili sholastičku kauzalnost, jer očigledno je da stvari nisu „crno-bele“ i da je usred nastalog besporetka nemoguće očekivati apsolutno i akrivijsko pridržavanje, a još manje primenjivanje kanona. Kanoni su, naime, pisani za normalne i redovne uslove i prilike koji treba da vladaju u Crkvi.

Još ćemo napomenuti da mi nismo primljeni ni u jedan manastir, tako da ni jednom starešini nismo pravili probleme i smetnje. Takvog gostoprimstva, koje, iako se pominje u ovom kanonu (da monasi, makar privremeno, ne bi bili prisiljeni da se potucaju i nastanjuju privatno), mi smo lišeni, budući da uporno odbijate da nam date kanonski otpust u hajci koju ste poveli na nas, uz podršku Vaših sinodskih jednomišljenika, a u formi pretnji i zastrašivanja ostalih arhijereja, osobito onih koji su eventualno imali želju da nam ukažu gostoprimstvo do okončanja ove agonije, za koju ste Vi lično odgovorni, Vašim uporstvovanjem u ne davanju kanonskih otpusta nama i obeleživanju nas kao sektaša.

Ukoliko nas smatrate sektašima u smislu našeg nepristajanja(!) na Vašu ekumenistički poduprtu retoriku, kojom ste pred nama opravdavali dolazak rimskog pape i svega što takav relativistički i slobodoumni pristup životu naše Crkve nosi, mi ćemo tu etiketu od Vas „darivanu“ sa radošću nositi. Ipak, u tom svetlu gledano, kakvo poverenje u Vas i Vašu pravdu od nas očekujete, osim one gorepomenute, Svetog Zlatousta?

Svakako ovde ne prenebregavamo član 208. ustava SPC o uređenju manastira, po kome je vrhovni starešina svih manastira nadležni arhijerej, a nastojatelj je praktično njegov zamenik. Iz tog razloga ste Vi bili blagovremeno obavešteni o našoj nameri, budući da smo regularnim putem tražili kanonski otpust. Ipak, u prevodu Sveštenih Kanona Crkve ep. Atanasija Jeftića nailazimo i na fusnotu u kojoj se pojašnjava ovaj kanon. U tom pojašnjenju navodi se potreba prijema i gostoprimstva monaha koji su napustili svoj i došli u drugi manastir, kako ne bi u protivnom bili prinuđeni da poput nas borave u svetu.

Naš boravak po svetskim naseobinama, a ne manastirima, posledica je gorepomenute hajke koju protiv nas vodite, medijski i kanonski, a deo te hajke je i sam ovaj crkveno-sudski proces u koji nas uvlačite. Pozivajući se na Pravila asketska svetog Vasilija Velikog, autor pomenutog pojašnjenja još kaže da ovaj kanon ne važi, tj. monah može i bez dopuštenja nastojatelja da napusti manastir ukoliko se „duhovno u njemu šteti“. Istini za volju, ukoliko Vam je do nje stalo, priznaćete da je teško naći neku duhovnu korist u manastirima gde je umesto predhodnog mira i poverenja koje je vladalo u odnosu na nadležnu crkvenu, eparhijsku administraciju, od februara 2010. zavladao nespokoj, razočarenje i nemir, koji se preneo i na unutrašnji manastirski život.

Taj nemir je posebno bio izražen u manastirima gde je po pitanju nekanonskih promena u eparhijskoj upravi ERP bilo podeljenih mišljenja, tu je dolazilo i do fizičkih obračuna iniciranih od strane pojedinih Vaših „branitelja“ i „zastupnika“ iz redova monaha koji su ostali u ERP, da pod Vašim rukovodstvom čuvaju manastire. Ukoliko Vam se time još uvek nisu pohvalili, evo mi Vas o takvoj „usrdnosti“ i „junaštvu“ pomenutih obaveštavamo i poručujemo Vam da se u takvim okolnostima i boravku u njima duhovna korist ne nazire ni u tragovima.

Kao rešenje celokupne smutnje koju pokušavate da razrešite, po nama na pogrešan, crkveno-sudski način, mi Vam opet i opet predlažemo najjednostavnije rešenje, a to je:

1. Da povratite poredak i stanje u Eparhiji raškoprizrenskoj, koji su vladali do 13. Februara 2010. godine, ili

2. da nam dodelite kanonske otpuste za ma koju eparhiju naše Svetosavske Crkve, ukoliko Vam Vaša uverenost i utvrđenost u stavu da smo mi sektaši to dozvoljava.

Ukoliko u njoj ustrajete mi možemo samo ponoviti reči, takođe progonjenog, svetog Grigorija, koji je rekao: „sebe predajemo na sud neprijateljima, da biste vi i dalje bili i ostali posramljeni i pobeđeni, kada vas naša bolest (šta je tuđije od ovoga?) ubedi u naše zdravlje“.

Smatramo da je ta Vaša misao o našem „sektašenju“ izvor našeg međusobnog nerazumevanja i da će ona ostati kamen spoticanja u ma kom i ma kakvom Vašem pokušaju da nastali problem rešite, osobito Vam tu neće pomoći crkveno-sudsko, policijsko-birokratsko potezanje kanona i pravila, jer šta je to što je rađeno po kanonima i pravilima u ERP od 13. februara do danas, i zašto poštovanje kanona i pravila očekujete samo od nas, a ne i od inicijatora smutnje u ERP, za koju ste i sami najvećim delom odgovorni, a u čijem delovanju se moglo videti frapantno kršenje i kanona i ustava SPC?

Smatramo da takvo postavljanje stvari po pitanju našeg odlaska, od kog samo Vi pravite problem, pa ga još prenosite na crkveno-sudski teren, i to upornim odbijanjem kanonskih otpusta, neće kao ishod imati nikakvu pravdu i pravičnost u svom razrešenju, ukoliko razrešenja uopšte bude bilo. Ipak teško da će bilo kakvog, osobito ne crkvograditeljskog, ljudskog, ponajmanje evanđelskog rešenja uopšte i biti, ako se bude ono tražilo po kanonima i ustavnim paragrafima, toliko pogaženim i poniženim u ERP u proteklih nekoliko meseci.

Zato od Vas očekujemo, ako zaista mislite ono „lasno ćemo ako jesmo ljudi “, kako umete i sami da kažete „komšijama“ Šiptarima i ukoliko „budemo ljudi“ kako je govorio blaženopočivši i neponovljivi Patrijarh Pavle, da nam date kanonske otpuste, kako bi posle ove višemesečne agonije, koja se, ne našom krivicom, produžava na opštu sablazan našeg naroda, konačno pronašli mir u nekom manastiru, makar on bio i u predgrađu ma koje eparhije u kojoj se poštuje predanjski bogoslužbeni i svaki drugi poredak, ukoliko već smatrate da ćemo u Srbiji, kako rekoste, ne jednom „otvarati nova sektaška žarišta“.

Ovim ćete prekratiti i svaki, uvek mučni sudski postupak, kao idalje komplikovanje, već složene situacije u ERP, za koju ste trenutno odgovorni, kako bi u miru i jedinstvu svi nastavili svoje služenje u jedinospasavajućoj Pravoslavnoj Crkvi Božijoj. Da je ovo jedini put do rešenja narušenog mira i pokidanih sveza hrišćanske ljubavi, kako u ERP, tako i svakog od nas pojedinačno, donosimo Vam i reči gorepomenutog svetog Grigorija, koji o ljubavi veli: „Ona naliči rastinju koje, ako nasilno pogazimo, a potom udovoljimo njihovoj slobodi(!), ponovo se razbokori i vrati u pređašnje, nepogaženo, stanje. Time rastinje pokazuje svojstvo po kome ga nasilno možemo polomiti i pogaziti, ali ga ne možemo ispraviti.“

Eto, u Svetim Ocima, blagoglasnim trubama Duha Svetoga, vazda nalazimo na putokaze i ukazanja: koji su to putevi života, a koji su putevi smrti; koji su to putevi mira, a koji putevi razdora, na Vama je odgovornost izbora, a naš izbor je od početka progona našeg Starca, a time i nas samih jasan, jer se nadamo da ste: “ zaključili da ćemo mi u svemu biti saglasni, mada vas je u to, bar mislim, uverilo i ovo što vidite - i pravdoljubivi otac i blagopokorni sin zajedno sede i ugađaju jedan drugome podstičući u vama tu iskru pobožnosti i jednodušnosti, kakva je ona po sebi; neka vas u to ubedi i ova reč.“(sveti Grigorije Bogoslov).

Ostajući svagda verna čeda Svetosavske nam majke Crkve, prosimo vaš Arhijerejski blagoslov i celivamo Arhijerejsku desnicu.

24. avgusta/6. Septembra 2010.
Manastir Gračanica


izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

Саопштење Српског сабора Двери:ДРЖАВА ГОРИ, А РЕЖИМ ГЕЈЕВЕ ЧЕШКА



Српски сабор Двери одлучно подржава данашњи протест Српског народног покрета
Наши 1389 против режима који у тренутку док држава пропада по свим
спољно-политичким, безбедносним, социјалним и економским параметрима организује
параду промоције идеологије хомосексуализма у центру Београда.

Актуелна власт и њени прирепци главни су кривци за стање друштва у коме се сви
пристојни и породични људи осећају обесправљено и понижено.

Српски сабор Двери позваће све своје сараднике, активисте и пријатеље, као и
честите, породичне људе да се дигну против ЛГБТ диктатуре.

Наш протест биће ненасилан али довољно одлучан да покаже колико је геј-парада
уствари једини морал, једина идеологија, једино лице данашњег режима.

Наше је да гласно кажемо да је прошло време за породичне шетње и да је дошло
време за одлучне протесте породичних људи.

У Београду, 7. септембра 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

[You must be registered and logged in to see this link.]

Đake uče da su Dečani albanski

Nekoliko lekcija koje govore o položaju Srba u Osmanskom carstvu i o Staroj
Srbiji, za prištinske vlasti bile su dovoljne da udžbenik istorije za 7. razred
Dušana T. Batakovića proglase protivustavnim!
Takozvana Komisija formirana sa zadatkom da proveri sadržaj knjiga iz kojih uče
srpska deca na Kosovu i Metohiji, zamerila je ovom istoričaru što "Albance
prikazuje kao ljude koji su koristili nasilje protiv Srba".

- Moj udžbenik ima tolerantan ton, ali ne na uštrb istorijskih činjenica. Zato
ja ne mogu da kažem da su Srbi i Albanci bili u ljubavi u 19. veku, kada oni to
nisu. Nikakva naknadna lakirovka ne može da izmeni činjenice da su Albanci na
Kosovu i Metohiji u 19. veku, a to je vreme koje opisuje moj udžbenik, bili
većinom muslimani i branioci konzervativnog osmanskog poretka i samim tim u
sukobima sa Hrišćanima koje su u Istanbulu smatrali remetilačkim faktorom -
kaže
u razgovoru za "Vesti" poznati istoričar i aktuelni ambasador Srbije u
Francuskoj Dušan T. Bataković.

Osim što im smeta Rakićeva "Simonida" i Simovićev "Boj na Kosovu", najviše
primedbi imali su na istorijske udžbenike?

- To ne treba da čudi i nije od juče. To traje još od Envera Hodže i
staljinističke Albanije i ta ideologija je decenijama usađivana u sve albanske
školske programe, uključujući i one u bivšoj Jugoslaviji. Po tim teorijama,
Albanci su navodno potomci Ilira iz čega sledi da su oni starosedeoci Balkana,
dok su Srbi, koji su doseljeni u 7. veku, uljezi na albanskoj teritoriji.

Ide se toliko daleko da mi sada svetu treba da dokazujemo da su srpski
manastiri
srpski, a ne albanski?

- Mnogi Albanci, političari i ljudi sa doktorskim titulama, uče albansku decu
na
KiM da su srpske manastire u srednjem veku podizali okupatorski kneževi Srbije,
a da su Pećku patrijaršiju i Dečane gradila tamošnja albanska plemena. Ta vrsta
ideološkog, nacionalističkog i ekstremnog zataškavanja imaju za cilj da
legitimizuju sadašnje stanje u pokrajini i da ga protegnu na desetine vekova
unatrag. Pri tom se ignorišu toponimi, ne samo širom Srbije i na KiM već i na
severu Albanije, gde dominiraju nazivi slovenskog porekla. Imena reka, potoka,
planinskih zaseka, koje ukazuje na to ko je tu domaće stanovništvo.

Na Zapadu izgleda više prolazi albansko tumačenje prošlosti?

- Na Zapadu je prihvaćena albanska verzija istorije i za njih je Kosovo
albanska
zemlja koju su okupirali Srbi i zbog navodnog terora Srba nad Albancima oni su
imali opravdanje za vojnu intervenciju. I kada imate te dve ukrštene slike
prošlosti, onda nema kraja prekrajanju istorije. Baš zato što nam je poznato
njihovo falsifikovanje prošlosti, naša strana je tokom pregovora o statusu
pokrajine u Beču insistirala da za Srbe, bez obzira na budući status, ne važe
školski programi za istoriju, jezik i kulturu albanskih vlasti.

Da li, ipak, postoji mogućnost da Priština nametne svoje školske programe
srpskoj deci?

- Postoji opasna mogućnost da se Srbima nametne naučno nezasnovana, a za
Albance
politički korektna prošlost pokrajine, u kojoj bi se sva krivica za sadašnji
nepovoljan položaj Srba stavio na srpsku starnu.

Kako je Obilić "postao" Albanac?

Otkud datira albansko osporavanje srpskog porekla Milošu Obiliću?

- Miloš Obilić je u albansku tradiciju ušao preko Arnautaša. To je naziv koji
je
još ustanovio Jovan Cvijić, a odnosi se na Srbina koji je primio islam, a u
drugoj i trećoj generaciji, najčešće preko ženidbe, postaje Albanac. Dakle,
preko tih albanizovanih Srba i njihovog pripovedanja uz gusle, uveden je Miloš
Obilić u albansku tradiciju.

Istoričar, pa Srbin

Nekim srpskim profesorima istorije na KiM takođe se ne dopada vaš udžbenik,
smatraju ga naklonjenim Albancima?

- Mene čude da profesori istorije daju takve komentare. Ja sam pisao istoriju
kakva je bila, dakle ni po babu, ni po stričevima. Kada stvaram kao istraživač
naučnik, ja sam prvo istoričar, pa onda Srbin.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Alarmantno: Deca rastu uz crtaće na hrvatskom!

Gotovo 90 odsto crtanih filmova koji se trenutno mogu naći u video-klubovima i
na uličnim tezgama sinhronizovano je na hrvatski jezik! Mališani iz Srbije tako
putem ovih filmova usvajaju reči „tijekom", „nazočno", „odjenuto",
„vjetrovito", „tjedan", „glazba", „saopćiti", „uhititi", „kolodvor"...

Redakciji Pressa javio se Đorđe Popović, otac četvorogodišnjeg dečaka, koji
kaže da mu je sin zbog ovakvih propusta počeo da govori „tjedan" umesto
„sedmica", a njega da zove „tatek"!

Škare i palače

- Sproveo sam neko svoje istraživanje i ustanovio da je 90 odsto filmova po
video klubovima, kao i onih koji se prodaju na ulici, sinhronizovano na
hrvatski jezik. Većina titlova je takođe na hrvatskom. Naša država očigledno
nema sistematski pristup ovom problemu, pa je lakše uzeti tuđe. Zamalo nisam
pao u nesvest kada mi je sin pre neki dan rekao da kralj i kraljica žive u
„velelepnim palačama" - priča Popović.

Ogorčeni Beograđanin kaže da sebe ne smatra nacionalistom, ali ističe da naša
deca treba da rastu uz sadržaje na maternjem jeziku. Reporteri Pressa takođe su
imali priliku da se uvere da se u Bulevaru kralja Aleksandra, jednoj od
najprometnijih ulica u glavnom gradu, dečji crtani filmovi poput „Bambija" i
„Tri praseta" prodaju sa hrvatskom sinhronizacijom.

- Niko ne kontroliše na kojem jeziku je sinhronizovan ili titlovan neki film -
priznala nam je jedna od prodavačica.

Radnica u video klubu „Žabac" u Beogradu potvrdila je za Press da od
distributerskih kuća dobijaju filmove koji su u najvećem broju titlovani ili
sinhronizovani na hrvatski jezik.

- Verovatno je u pitanju finansijski momenat. Sinhronizacija nije jeftina i
njima je očigledno lakše da kupe filmove od Hrvata - kaže naša sagovornica.

U prodavnicama se već duže vreme nalaze i slikovnice na hrvatskom jeziku, pa su
deca prinuđena da čitaju kako će „baka uzeti škare i rasporiti trbuh vuku" u
„Crvenkapi".

Košta 15 evra po minutu

Dragoljub Zbiljić, profesor srpskog jezika i predsednik Izvršnog odbora
Udruženja „Ćirilica", kaže za Press su posledice ovakvih pojava već vidljive!

Ministarstvo kulture: Nismo nadležni!

U Ministarstvu kulture navode da nisu nadležni za pitanje uvoza robe na naše
tržište, pa u tom smislu ne mogu ni da utiču koje će filmove distributerske
kuće uvoziti. Takođe, ni pitanje sinhronizacije na srpski jezik nije u njihovoj
nadležnosti.

- Srpska deca i Srbi sve više u izgovoru i pisanju poprimaju hrvatske jezičke
varijante, što poprima karikaturalne osobine, jer su hrvatski lingvisti
prinuđeni da zarad razlikovanja i ustoličenja svog posebnog jezika prave smešne
konstrukcije. Uostalom, treba se u nečemu ugledati i na Hrvate. Jer, oni nikada
ne nude svojoj deci srpski jezik bez prilagođavanja - ističe Zbiljić.

Aleksandar Popović, direktor marketinga u distributerskoj kući „Provižn",
navodi za Press da je sinhronizacija izuzetno skupa, od osam do 15 evra po
minutu, ali da to nije opravdanje za gušenje srpskog jezika!

- Sve crtane filmove koje distribuiramo sinhronizujemo isključivo na srpski
jezik. Nažalost, ovde imamo dve ili tri kuće koje su ekspoziture hrvatskih
firmi u Srbiji i koje rade sinhronizaciju filmova na nekakvoj „mekšoj" verziji
hrvatskog jezika i potom ih distribuiraju na našem tržištu - ističe Popović i
napominje da je najveći problem to što država nije uspela da se izbori sa
pireaterijom.

V. NEDELJKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Запад спрема отцепљење Санџака



Политика | 5. септембар 2010. |
19:17

_____

Нестабилност у Рашкој области одвија се по истом сценари­ју као на
Косову, рекао је Нинослав Крстић, генерал Војске Југослави­је у
пензији, у разговору за „Правду“.

– Имам информације од страних служби да се та нестабил­ност припрема
већ две године, а Муамер Зукорлић је изабран да то спрово­ди. Сада смо
у фази када крећу напади на полицију, који ће бити све учесталији,
а за све ће се кривити српска страна.

Шта је следеће? Колико је ситуација у Санџаку опасна?

– Веома је опасна. Били смо сведоци докле је то ишло на КиМ и како се
завршило. Позив на аутономију је позив за стварање држа­ве, а позив
за стварање државе је отцепљење и припајање – зна се ко­ме.

Тамошњи имам Сеад Шаћировић упутио је погрдне речи срп­ским
полицајцима, назвавши их четницима који су клали на Косо­ву и
истребљивали муслимане по Босни…

– То је покушај провоцирања полиције да би прекомерно упо­требила
силу.

Мислите ли да ће те провокације бити настављене?

– Плашим се да хоће. Имају подршку Запада, и све је то у контексту
резолуције о Космету, као и подршке Србије Републици Срп­ској.
Користиће сваки измишљен повод, као и овај око земље у Но­вом Пазару,
да испровоцирају власт у Србији и органе реда.

П. Јеремић

[You must be registered and logged in to see this link.]

IDEJA O RUSKOM ULASKU U NATO NA STOLU DMITRIJA MEDVEDEVA

ponedeljak, 06 septembar 2010 06:46 Aleksandar GRIŠIN



Moskovski institut, kome je predsednik Rusije na čelu Pokrovitelskog saveta,
zacrtao je kurs u pravcu radikalnog zbližavanja Rusije sa NATO


Rusiju su opet pozvali u NATO. Doduše, ovog puta to nisu učinili zapadni
političari niti lideri trećih zemalja. Ovog puta učinili smo to mi sami.
Preciznije rečeno, predsednik moskovskog Instituta za savremeni razvoj (INSOR)
Igor Jurgens i profesor MGIMO Aleksandar Nikitin. Dvojica naučnika to su
učinili u zajedničkom referatu „Perspektive razvoja odnosa između Rusije i
NATO“, koji je, kako je potvrdio izvor u administraciji predsednika Rusije
Dmitrija Medvedeva, već na stolu u Kremlju.

Zanimljivo je, da je predsednik Pokroviteljskog saveta tog Instituta niko drugi
do predsednik Medvedev, što referatu daje posebnu težinu.

Autori razmatraju tri varijante integracije Rusije, i to čak ne sa NATO, već u
NATO. Prema prvoj varijanti, Rusija se jednostavno uključuje u strukture
(institucionalna integracija). Prema drugoj, Rusija sa NATO sklapa bilateralni
strateški „savez o bezbednosti“, dok treća varijanta pretpostavlja stvaranje
koordinacionog saveta između Rusije i Alijanse.

JURGENSOVO MIŠLJENJE „Komsomolska pravda“ je odmah stupila u kontakt sa jednim
od autora referata predsednikom INSOR Igorom Jurgensom.

Koliko realnim vi smatrate scenarije, opisane u vašem referatu?

- To zavisi od toga kako planirati i šta od života očekivati. Ali u principu
ocenjujem to sasvim realističnim.

Koliko NATO ima potrebe za Rusijom da bi nas tamo pozivali?

- Mi govorimo o apsolutno različitim scenarijima. Da bi Rusija sutra postala
članica Alijanse, to apsolutno nije realno. Ali kretati se ka transformisanju
samog bloka u prvom redu i modernizovati dnevni red u Rusiji – to je sasvim
drugo pitanje.

To jest, NATO takođe treba da se podvrgne nekakvoj transformaciji?

- Taj blok je stvaran kao odgovor na sovjetsku opasnost. Te opasnosti sada
nema. Kao što nema ni konkretne kineske ili arapske opasnosti. Ali postoji masa
nesistemskih opasnosti (sistemska je, na primer, bila Varšavski ugovor), koje
blok ne može da samostalno reši. To su terorizam, kibernetička opasnost,
klimatska, desni islam. To su naše zajedničke opasnosti.

Zemlje NATO zauzele su prilično oštar stav prema odluci Rusije u vezi sa
Abhazijom i Južnom Osetijom. Nas tamo mogu očekivati neprijatna iznenađenja u
slučaju integrisanja sa NATO?

- A mi smatramo to isto u odnosu na Kosovo i neke druge nerazrešene konflikte.
To ništa ne znači. Šta znači neki mali teritorijalni problem u poređenju sa
globalnom opasnošću po civilizaciju? Sve će to biti regulisano u okviru
pregovora.

Prema tezama vašeg referata, prvi poziv za produbljivanje saradnje treba da
stigne od NATO. Verujete li da će taj poziv biti upućen?

- To je već taktika: ko će koga i kuda pozvati. Idealna varijanta bila bi
svojevrsna inicijativa koja dolazi od Bloka, ali ne insistiramo na tome. Mi smo
bliski jedni drugima u svetu ljudi, iz iste smo hrišćanske civilizacije. Ruska
vladajuća klasa počela je da uči da govori ruski tek posle 1812. godine, a pre
toga govorila je na evropskim jezicima. Zato – da, mi treba da se zbližavamo,
treba da se transformišemo. I što je najvažnije, da se pravci transformisanja i
kod nas i u Evroatlantici podudaraju.

Koliko će vremena trebati za realizaciju vaših ideja – 10,15, 25 godina?

- Možda i više. Dajte da pitamo narod i sledeću generaciju ruske mladeži. Prema
podacima kojima raspolažem, 60 odsto Rusa već govori o tome da treba da
uspostavljamo tešnje onose sa NATO. Prilikom razjašnjavanja stavova i ovde i
tamo - a želim reći da sam se susretao sa oficirima NATO, koji su to postali
već prilično kasnije posle raspada SSSR - oni ne gaje fobiju prema nama, pa su
to, prema tome, veoma ostvarivi ciljevi.

I poslednje pitanje: zašto akcentujete zbližavanje sa NATO, a ne sa Evropskom
Unijom?

- Mi ne govorimo o ekonomiji, već o izgradnji globalnog sistema bezbednosti.

ROGOZINOVO MIŠLJENJE „Komosomolka“ je želela da sazna mišljenje o planu INSOR i
glavnog ruskog stručnjaka za Severnoatlantsku alijansu - predstavnika Rusije
pri NATO Dmitrija Rogozina.

- Koliko smo mi potrebni u NATO, koliko je nama potreban NATO i koja je cena
tog pitanja – vredi li razgovora?

- Na sva tri pitanja sasvim slobodno mogu dati negativan odgovor. Nas tamo niko
ne čeka. Čak ako bi smo mi to iznenada i hteli i ako bi se dogodio nemogući
zaokret u javnom mnenju u Rusiji, ja u to, iskreno rečeno, ne verujem. Nas tamo
jednostavno ne bi primili.

Poslednji talas širenja popunio je Alijansu zemljama koje su naši nestašni
„prijatelji“, koje obavezno koriste svoje pravo veta prilikom razmatranja tog
pitanja. Za njih je sam način njihovog postojanja izgrađen na tome da,
koristeći virtualnu opasnost od „ruskog medveda“, pridodaju sebi dodatne
preferencijale. To vam je isto što i očekivati da pčele glasaju protiv meda.

Iako unutar Alijanse ima zemalja koje sa nama odavno imaju dobre odnose, te
zemlje su u Zapadnoj Evropi. Za mog života, a nadam se da neće biti kratak, to
se sigurno neće dogoditi.

Što se tiče toga da li je potrebno Rusiji da se integriše u NATO, poznati su mi
pogledi gospodina Jurgensa i smatram da je njegov rad koristan sa aspekta
oživljavanja našeg političkog života, borbe protiv okamenjene ruske političke
svesti, ali mislim da je to u sferi egzotike. U stvari, dok Rusija raspolaže
sredstvima za obezbeđenje svog suvereniteta, dok imamo sredstva koja nam
omogućuju da odbijemo svaku agresiju, dok smo samodovoljni, odgovor na pitanje
da li treba da dajemo deo svog suvereniteta takođe će biti negativan.

Uporedo s tim, želim istaći da treba razgovarati o tome makar zato da bismo
izgrađivali realno partnerstvo na onim pitanjima koja bi trebalo da rešavamo
zajednički. Mi možemo raditi zajedno i pri tom biti ravnopravni partneri.


Komsomolskaja pravda, Rusija

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

M.Ivanović: Srpska rezolucija će biti suštinski promenjena

07.09.2010. 19:43

“Rezolucija koju je Generalnoj skupštini podnela Srbija će biti suštinski
izmenjena i u njoj neće biti ni pomena o tome da je secesija neprihvatljiva”,
kaže odbornik Skupštine zajednica opština KiM i predstavnik SNV severnog Kosova
Milan Ivanović.

“Srbija je podnela Rezoluciju, ali Rezolucija će suštinski biti izmenjena, neće
tu biti ni slova o razgovorima o statusu, već naravno o razgovorima tehničke
prirode. Neće biti ni slova da je secesija neprihvatljiva i to će biti konačno
prenos nadležnosti sa SB na EU. To će biti svrha tog njihovog kompromisa da
tamo gde imamo bolju situaciju, tamo gde imamo prijatelje, tamo gde imamo pravo
veta, da to izgubimo i da to prenesemo na organizaciju koja je i stvorila ovo
nezavisno Kosovo”, kazao je Ivanović.

Ivanović je na sednici Skupštine zajednica opština KiM ocenio da je nastupio
debakl politike Borisa Tadića koja se, kako je rekao, nije bavila Kosovom i
Metohijom.

Podpredsednik Skupštine zajednice opština Kosova i Metohije Marko Jakšić navodi
da je zadatak države Srbije jačanje institucija u Pokrajini, jer će jedino na
taj način onemogućiti stvaranje, kako je rekao, monstrumske države nezavisno
Kosovo.

“Imamo sijaset puta kazanu kovanicu da nikada oni neće, tj. naši na vlasti
priznati nezavisno Kosovo. Oni ne govore jednu drugu istinu, da je priznanje
nezavisnog Kosova po Ustavu Srbije nacionalni čin veleizdaje za šta je
predviđeno 20 godina zatvora”, kazao je Jakšić.

“Kosovo kao ekonomska, paradržavna ili ne znam kakva tvorevina ne može da živi
ako se ne prizna u UN. To je osakaćena država koja nema šansi za život. Ona
trenutno živi od donacija, 600 miliona evra od EU, 600 miliona od mentora SAD,”
dodao je on.

Jakšić je pozvao SPC da javno i izričito odbaci ideju o eksteritorijalnosti
manastira, crkava i ostalog duhovnog nasleđa srpskog naroda.

Ljubomir Kragović, takodje odbornik skupštine upitao je zasto je fraza “mir
nema alternativu” zamenjena frazom “Evropa nema alternativu”.

Ne možemo svi da živimo kroz jednu frazu, koja glasi “Evropa nema alternativu”.
Ne mogu da žive ni oni u Srbiji a pogotovo ne mi na prostoru KiM. Koja Evropa,
nema alternativu? Ona koja želi da na prostoru srpske države stvori jednu
albansku državu,” kazao je Kragovic.

Delegati Skupštine zajednica opština Kosova i Metohije usvojili su Deklaraciju
o odbrani Pokrajine kao neotudjivog i sastavnog dela Srbije.

U deklaraciji je navedeno da državni organi Srbije svoju politiku povodom
Kosova i Metohije treba da vode u skladu sa unutrašnjim pravom Srbije,
obavezujućim načelima i normama međunarodnog prava, a to pretpostavlja njihovo
puno angažovanje na očuvanju pokrajine kao sastavnog dela Srbije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Филм “СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ”.

Штампај | Пошаљи на е-пошту


Српски сабор Двери жели да вас обавести и уједно позове на пројекцију филма
“СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ”.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Георгија, 9.
септембра ове године у 19 часова у Сали “Свети Ђорђе”- Ватерло, биће премијерно
приказан документарног филма “СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ”.

Већ 11. септембра уследиће његово приказивање широј телевизијској и интернет
јавности. Дугометражни документарни филм ”Срби - народ који нестаје” представља
живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и
народа.

Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог
историског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко
роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија…

О овим и другим чињеницама сведоче припадници духовне и интелектуалне елите али
и такозвани обични људи, сељаци, мученици, страдалници…

Све информације о филму могу се наћи на сајту
[You must be registered and logged in to see this link.]

а адреса нашег новоотвореног форума је
[You must be registered and logged in to see this link.]

Трејлер за филм можете погледати на
:http://www.srbinarodkojinestaje.com/Srbi_narod_koji_nestaje/Trejler.html

У Београду 8.септембра 2010

Информативна служба Српског сабора Двери

[You must be registered and logged in to see this link.]

VELIKO ZLO I SRAMOTA SRBIJE
10.09.2010.
Vlast koja zarad tuđih interesa obmanjuje sopstveni narod predstavlja veliku
nesreću za Srbiju. Zato se s razlogom postavlja pitanje koji su novi koraci
vlasti upereni protiv nacionalnih i državnih interesa Srbije

Sadašnja vlast je pristajanjem na izmenjenu rezoluciju nanela veliko zlo i
sramotu Srbiji. Posebno je ponižavajuće što su u Generalnoj skupštini mnoge
zemlje branile Srbiju, ali nisu imale koga da brane jer je sama Srbija odustala
da brani sebe. Više od dve godine, naročito od prihvatanja Euleksa, vlast je
zapravo prikriveni saučesnik u procesu pravljenja lažne države Kosovo.

Vlast koja zarad tuđih interesa obmanjuje sopstveni narod predstavlja veliku
nesreću za Srbiju. Zato se s razlogom postavlja pitanje koji su novi koraci
vlasti upereni protiv nacionalnih i državnih interesa Srbije. Koji su novi
ultimatumi koji će biti ispostavljeni sadašnjoj vlasti? Hoće li sadašnja vlast
sutra pristati i na muftijine zahteve za uspostavljanje nove pokrajine i biti
saučesnik dalje državne razgradnje Srbije?

Vlast koja je svoj cilj da EU nema alternativu stavila iznad same Srbije bacila
je zemlju u okove uspostavljanja dobrosusedske saradnje sa lažnom državom
Kosovo. Time je Srbiju stavila u podanički odnos i omogućila neprestano
ucenjivanje od EU. Posle propagandnog nasilja o tobožnjim velikim uspesima
vlasti, ostaće potpuna opustošena i ojađena Srbija. Srbija je u istoriji gubila
bitke na Kosovu, ali nikada nije izgubila Kosovo. Ova vlast je na putu da uđe u
istoriju kao prva i jedina koja čini sve da i stvarno izgubimo Kosovo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Malo znanje stice se ucenjem, veliko znanje stice se verom i postenjem


Obrazovan je onaj ko ima obraza


Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic




... то што неко заврши неке школе већини није никаква основа за самообразовање ! Ниједана школа не даје образовање ! То је велика илузија ,зато што је школски систем-од основне школе до највишег степена факултета - осмишљен тако да се полазници описмене, оспособе за неке практичне вештине, тек да би могли нечим да се баве, а главни акценат је стављен на наметање разних "истина" и илузија ( историјских, квази-научних, бескорисно-уметничких...) - све у циљу препарирања младих мозгова и потискивања потенцијала младих људи у најдубље поноре свести, како никада не би изашли на површину ! Само такви могу бити манипулисани ( што се и догађа ) и употребљавани у разне сврхе до краја њихових живота ! Мало је оних, у које убрајам и себе, који посумњају у те "истине" и почну сами да истражују и да се образују - отприлике око 5-10% у целом свету ! То је први корак ка освешћивању, непрекидном подизању нивоа свесности ( немојте бркати свест и свесност- разлика је суштинска ), непрекидном учењу и самообразовању. Не очекујте да ће вам то неко други дати на тацни или вас подстицати, да ће вам помоћи - осим ако и он спада у тих 5% или вас неизмерно воли ! Морате сами копати и тражити истину где год је доступна и где год је скривена - ако сте упорни сама ће вам се показивати и сами ћете је препознавати. Сваким даном ћете стицати све већу самосвест о свим догађајим, тако да ће вам сваки наредни бити препознатљив и неће вас затећи неспремне ! На изазове овако наказног света који се вишеструко рефлектује у наше прилике и неприлике - можете исправно одговорити само ако сте бар 1 корак испред ! Из личног искуства знам да је то најбоља и најефикаснија заштита од многих последица . Колико пута сам чула: па, ми то нисмо знали, ми нисмо веровали да ће се то намa догодити, ми ово нисмо очекивали, о овоме нисмо ни сањали, ко је знао да ће се ствари овако одвијати... и сл. ! Знали су многи од нас, покушали безброј пута да упозоримо, да подстакнемо на размишљње али научене илузије делују и ми смо били само попљувани ! Сећате ли се оног паћеника Совранија Чоњагића из Г-17+ ? Е, тај је у ставу мирно поздрављао "западну демократију", када год је прошао поред америчке амбасаде !! Типичан примерак и производ матрикса званог "школски образовни систем" ! Ко зна где је сада и са каквим се бесовима бори, огорчен , испаљен и заборављен ... Зато, образујмо се и освешћујмо се, не пропустимо ни један једини дан - без обзира на године, досадашњи ниво образовања, без обзира да ли смо задовољни нашим садашњим животом или не - све се брзо преокрене у своју супротност и не дозволимо да нас догађаји затекну и изненаде ! Наш народ каже: после боја,копље у - трње !!


[You must be registered and logged in to see this link.]

Грешни Милоје: Писмо унуку са Крфа
Wednesday, 22 September 2010

Грешни Милоје

ПИСМО УНУКУ СА КРФА

Сине мој,

Са доцњом од неколико дана, отворио сам мејл. Видим твоје поздравље и питања.

Најпрво, од Бога ти здравље.


А друго, не замери деди за доцњу. Ја не завирујем у компјутер сваки дан, а поготово кад путујем. У моје време нису се писала ова електронска писма, но она шакописна: напишеш писмо на табаку хартије, па га ставиш у коверат, па олижеш и залепиш маркицу, па га убациш у поштанско сандуче. И оно путује, путује. Па на њега следи одговор на исти начин. Тако да одговор не бане ове, ни оне, но тек оне онамо недеље. Тако смо се дописивали ја и твоја бака кад смо били млади. Долазак поштара био је празник, јер он је доносио писмо а са њим и радост.

Елем, из Солуна, где поред Св. Димитрија Солунског, чијег мира се намирисасмо и овог пута, обиђосмо српско гробље на Зејтинлику. Деда Ђорђе, о коме сам ти причао, је још увек крепак и ватрено говори стихове Војислава Илића Млађег, који су уклесани у камен и уткани у епопеју солунских витезова.

После Метеора стигосмо на Крф. Данас смо видели српску „Свету Тројицу“. Најпре одосмо на острво Видо, где се помолисмо, запалисмо свеће и уписасмо у књигу молитвене жеље за покој душа српских великомученика. Испловисмо потом над „Плаву Гробницу“ у коју спустисмо сузе и цвеће. Стихови, које преко озвучења на броду срцем прочита Драган Вукић, поново уздахом проломише наше груди:



„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.


Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.“



Кад, још за коју годину, стасаш, дођи, сине мој, да се поклониш онима који ради нас оставише своје кости, своје наде и своје снове у „Плавој Гробници“. А онда наговарај браћу и сестре, како стасавају, да те следе. Да се тако оживотворе речи митрополита Димитрија, који на Виду после опела каза: „Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште захвалних потомака“.



Будите захвални потомци.



Друго светилиште које обиђосмо је Гувија, где се са савезничких бродова искрцаше живи лешеви српски те 1916. године Господње, који гладни пређоше ледом и снегом оковану „Голготу“ албанских врлети.



Треба да знаш, синко, и да причаш својим потомцима, да је на вапијуће писмо регента Александра руски цар Николај Други Романов поставио ултиматум савезницима да уколико се „српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез с Атантом и склапа сепаратни мир с Немачком“. Да тога не би ко зна кол'ко би голгота ђедова наших још трајала, и кол'ко би мртвих још прогутала албанска помрчина.



И треће светилиште, које данас обиђосмо јесте Агиос Матеос, где је био логор „Дрињске дивизије“. На тамошњем крстоликом спомен обелжју, стоје стихови бола и љубави према отачеству:

„На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи.

Поручите нашој деци:

Нећемо им никад стићи.

Поздравите домовину,

Пољубите родну груду.

Спомен борбе за Слободу

Нека ове хумке буду.“

И овде смо ја и бака угледали једно другом сузе у очима. Али, сине мој, овде на овом светилишту се може научити једна од највећих лекција, од чобанина Јаниса Јанулиса, који даде своју њиву за гробље српских војника и који никад више не поора своју њиву да не би оскрнавио прах и кости српских војника. Неки благочестиви Срби му, много година касније, направише бисту, у знак благодарности, која стоји у порти локалне цркве коју смо посетили. Дакле, чобан Јанис је дао и није више орао своју њиву из пијетета према светињи гробова. Зато, кад чујеш да неки преучени чине гроболомље, и на праху Србаља и монаха србских праве одмаралишта и гостопримнице за белосветске туристе, кашће ти се зашто Господ за ученике своје не изабра преучене, него просте рибаре, царинике..., који чисто срце имађаху. Јер, Господ је знао оно што ће Апостол касније казати: Говорећи да су мудри, полудеше.

Ето, тако ја и твоја бака проведосмо дан радујући се и тугујући истовремено.

А сад да се вратим твоме писму, боље речено твојим питањима.

Кажеш, био си на породичном слављу код друга и да ти је било непријатно кад те отац тог твог друга и још неке чике питаше: Откуд калуђери на имању твога деде? Шта они тамо траже? Зар њима није место у манастиру? Да ли је твој деда нормалан кад поред толико унучади које има раздаје своје имање, те неким далматинцима, те неким калуђерима...? И још велиш, рекоше да ти је деда тврдоглав човек, и да није послушао владику и његовог помоћника, који су тражили да откаже гостопримство калуђерима.

Ова питања се у ствари своде на једно питање. А одговор на свако питање, дат је, сине, у дубоком корењу народног живота и у јеванђељским дубинама. Треба их само отуд исчепркати и ставити пред онога ко тражи истину. Може, синко, к'о што народ измудри из вековног искуства, да наћера орла зла година да зимује међу кокошкама. Могу, дакле, зла времена и зли, похлепни, славољубиви, властољубиви, ђаволом наговорени људи, људи без страха Божијег, да у своме безумљу, у своме духовном слепилу... могу да се осиле и да отерају друге људе са својих огњишта, са својих дужности у патњу, у избеглиштво... Чиме? Лудилом својим. Безумљем својим. Властољубљем својим. Силом која им је у једном трептају времена припала. Или су је, пак, сами приграбили. Кад једног дана, синко, дођеш овде на Крф, кад обиђеш ова три светилишта наша, кашће ти се само. Овде је далеко од огњишта, силом обесних, боравио митрополит Димитрије, потоњи патријарх српски. Овде је, уместо на свом двору, боравио краљ Петар Први и син му регент Александар. У овој муци краљ није заборавио ону српску мајку Макрену Спасојевић, која га је молила да преда вунене чарапе њеном јединцу Маринку. Краљ обећа, ал' не стиже. Претече га смрт Маринкова. Не стиже ни да врати чарапе Макрени, јер га претече и њена смрт. Али им подиже споменик у селу Словци, на коме уклеса своју љубав према малој браћи у Христу. Овде је, сине, боравило преко сто педесет хиљада Србаља и са њима војеводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Степа Степановић. Овде, у изгнанству, беше председник владе Никола Пашић и сви министри који су јели у истој трпезарији. Овде беху скоро сви посланици српски, осим оних старих и болесних. Овде је био и мајор Драгутин Гавриловић, који при одбрани Београда 1915. ускликну: „Војници, јунаци! Врховна команда је избрисала наш пук из бројног стања... Зато напред у славу!“ Имадосмо задовољство да се баш овде упознамо са породицом Гавриловић – блиским рођацима овог легендарног мајора. Овде је уз родољубе био Станислав Бинички, музичар, аутор „Марша на Дрину“, творац „Плаве Гробнице“ Милутин Бојић, песник Јован Дучић, сликар Коста Миличевић, комедиограф Бранислав Нушић, коме син погибе на Колубари, у оној истој бици у којој је твој чукунђед Радосав рањен. Овде су били Владислав Петковић Дис, академик Слободан Јовановић, Свети Јустин Поповић, као студент Богословије, др Војислав Суботић. Овде је као студент медицине био и др Драгомир Аћимовић, чију смо кућу у „Ломиној“ имали част да купимо од његових благочестивих ћерки Амалије и Драгане. Овде се, из чежње за родном грудом, изнедрила тугорадованка Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија. Овде су, заиста, животе дали заједно отац и син. Овде су били многи знаменити Срби због силе и силника. Јер сила Бога не моли. Али, ни овде српски сељак није заборавио српске светиње: њиву, кукуруз, волове. Јер он је знао да се хлеб насушни, по закону Божијем, једе у зноју лица. И зато је благочестив Србин светиње носио у срцу свом и иза седам гора и иза сињег мора. Кад дођеш овде, једног дана, сазнаћеш за писмо војника написано о Ђурђевудне те '916, у коме вели: Здраво сам и добро, које и вама желим. Јесте ли посијали кукуруз? Јесу ли волови омршали?

Ето, можда ће ти ово збитије, из житија рода нашега, помоћи да разабереш и зашто су монаси напустили светињу, манастир и дошли код нас. Може бити да су и они морали побећи од силе и силника. Од онијех, како би рекла твоја покојна прабаба Јула, којима је зинула ала. Којима су слава и власт ударили у главу, који су сатарили страх од Бога и стид од људи. Од онијех којима се тупило да су изнад Закона.

А нама је Бог учинио милост, да не личимо на силне, већ да мало сличимо чобанину Јанису. Испричај ову причу о чобанину Јанису твојим друговима, а они ће својим очевима. Испричај им и ону јеванђљску причу о Милостивом Самарјанину, а време ће ти касти да ни међу људима на земљи, а верујем ни горе на небу, нико неће памтити силнике који су нашег краља, митрополита, владу, посланике, народ, војнике, децу... натерали у муке, у сузе, у патње, у егзил, у смрт... Нико на земљи, а верујем ни на небу, не памти силнике који су до смрти испребијали несрећника на путу између Јерусалима и Јерихона. Али ће чобан Јанис и Милостиви Самарјанин бити упамћени на земљи док је века и света. И уписани у Књигу вечног живота.

Зато се труди, благо деди, да никад не будеш силник, прогонитељ, упропаститељ. Да нико због тебе не пролије сузу, него се труди да будеш милостив као Милостиви Самарјанин, као чобан Јанис. И не сметни с ума, да ће прогонитељи, силници, упропаститељи душа људских имати привремено части, власти, сребреника. Али ће најпосле због тога отићи, по оној Господњој, тамо где је јаук и шкргут зуба, ако се не покају. Јер се том чашћу, том влашћу, тим сребреницима не купује Царство небеско, већ крвна њива, к'о што се купи она за Јудине сребренике.

Зато са страхом у срцу, и с поштовањем, целивај руке оним Божјим људима што су сада у невољи. Јер, даће Бог, да дочекаш дан кад ће проћи сила обесних, и кад ће многи схватити да ови честити људи не издадоше веру своју низашта и нипошто. И ако им одузму чинове, и ако ти забране да им љубиш руке, ти онда љуби стопе њихове. Тако ћеш дати цару царево а Богу Божје.

А што се критика, које се на твог деду односе, тиче – главу горе, соколе мој! Јер је казано: Већма се треба Богу покоравати него људима. Наш циљ треба да буде да угодимо Богу и закону Његову, а не људима и судовима људскијем. Јер Господ каза: Кад жедна напојисте - мене напојисте; кад гладна нахранисте – мене нахранисте; кад нага оденусте – мене оденусте; кад заточена (читај: прогнана) обиђосте – мене обиђосте... Монаси нису побегли из светиња и од светих моштију због врућих колача, већ због оних што су се осилили, због оних што им је зинула ала.

А у одговору на питање, да ли је твој деда нормалан што поред својих унука имање даје далматинцима, монасима... кажи им: деда каже: дајем Божије деци Божијој. И још им кажи да баш зато што имам вас – унуке, зато и дајем.

Запазио си да сам вам, у мојим Казивањима, кроз уста Владике Николаја, оставио аманет: „Народ не треба да следује својим слепим вођама, кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божијег закона“.

Кад погледаш икону Светог Ђорђа, појми да ће и алама доћи судњи час. Јер, ничија до зоре није догорела.

Поздрави бата и сестре, тату, маму, теча и тетку.

Све вас воле, што би мала Миона рекла, до неба, ваш деда Милоје и бака Нада.

Крф, 13. септембра 2010. г. Господње
Последњи пут ажурирано ( Wednesday, 22 September 2010 )

[You must be registered and logged in to see this link.]

Др Ђорђевић Татјана: Невиност и верност увек су у "моди"
Friday, 24 September 2010

Др Ђорђевић Татјана

Невиност и верност увек су у “моди”

Још премудри Соломон рече:

“Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер“ (Приче Сол. 31,10) и

“Ко је нашао жену, нашао је добро и љубав од Господа“ (Приче Сол.18,22)

Први пут, са појмом телегонија, сусрела сам се читајући књигу руског свештеника Илије Шугајева, а са благословом руског патријарха Алексија II “Једном за цео живот“. Књига је одлична и топло бих је препоручила тинејџерима и њиховим родитељима јер је пуна поука, добронамерних и корисних савета за одабир партнера за хришћански брак. Читајући о телегонији била сам ужаснута оним што сам прочитала. Ужас је већи тиме, што се ове научне чињенице крију од јавности и свесно допушта да генерације младих воде распусни живот мислећи да за то неће сносити ама баш никакве последице. Каква заблуда! Савремени научници Креационисти, тврде да имуни систем у потпуности одговара нашем односу са Творцем и да ћемо засигурно, “осетити“ последице неморалног понашања.



Шта је то телегонија? (научни аспекти)

Феномен телегоније прво је испитан на животињама још пре 150 година. Научници Флинт и Феликс Ледантек, као и други научници, доказали су овај ефекат на животињама. Експерименти су описани у Ледантековој књизи “Телегонија- утицај првог мужјака“. Узгајивачи паса знају да ако се расна керуша, бар једном, споји са “џукцем“, после тога више не може рачунати на расно потомство. Такође, голубица која је расна, убија се ако се споји са голубом који није расан, јер зна да ће потомство бити без педигреа. А, шта је са феноменом телегоније код људи?

Телегонија код људи, научно је потврђена после дугогодишњих опсежних физиолошких, антрополошких, социолошких и статистичких истраживања и експеримената од стране непристрасних научника. Наука је овде категорички изјавила:

“Да, ефекат телегоније односи се и на људе и то у много јасније израженој форми него у животињском свету“. То значи да жена која чак није ни затруднела, носи и себи јајне ћелије у које су уграђени низови ДНК свих њених претходних полних партнера. Од раније се зна да гени партнера могу да се уткају у генетски систем жене. Телегонија тврди да на потомство жене утичу сви њени ранији полни партнери независно да ли са њима има порода или не. Као пример за ово наводе се Рускиње које су имале авантуре са глумцима из путујућих позоришта. Оне су касније рађале децу која нису личила на здраве очеве беле пути, него на те пролазнике. Ужасавајуће, зар не?



А, шта кажу духовници?

У разговору са једним духовником пре пар година сазнала сам да жена од сваког партнера, како он каже, узима “део духа“, и при томе долази до размене духова и формирања духовног односа. У случају да постоји више партнера настаје комплексна ситуација и могућност настанка разних менталних поремећаја, па и психоза (нпр. шизофренија и сл.) Свештеник Илија Шугајев каже овако: да сваки блудни однос оставља траг на човеку. Није могуће сјединити се само телом, а не добити и душу и дух те особе. Телесну везу лако је раскинути, али остаје духовна веза, тако да жени није јасно зашто не може да заволи свог мужа свом својом душом? Разлог је тај, што је њена душа већ везана за друге људе, и ове везе је вуку и не дају јој слободу. Сада је јасно зашто овакве ситуације доводе до расцепа личности и настанка психоза код тинејџера и адолесцената. Психијатри хришћани, као и духовници, тврде да нам је 80 % младог света на граници психоза (тешких душевних болести са лошим изгледима за излечењем). Савремена психотерапија потврђује чињеницу да промискуитет разара психу: У књизи “Православље и савремена медицина“ (Светигора, 2001 г.) исти ти психотерапеути кажу: “Аутодеструктивно својство тежње за уживањем, у основи је многих сексуалних неуроза“.



Остале пошасти промискуитета

Све је, отприлике, почело са “еманципацијом” жена средином прошлог века.

Циљ ових покрета и разноразних револуција није био ослобађање него управо обрнуто: заробљавање и “уништавање” жена. Било је важно “избацити” жену из куће, одвојити је од деце, запослити је и дати јој такву улогу да што више буде ван куће и не буде идентитет дат јој од Бога: мајка и жена. При томе, жене су добијале финансијску независност,и на тај начин, им био подгрејан егоизам и немотивисаност за брак и рађање деце. Жена је данас већи роб него икада. На послу се од ње много тражи, уцењиване су на разне начине, па и тиме да не могу имати порода ако желе каријеру. Страшно!

У једном познатом часопису, који читају младе маме, савет једног педагога, иначе жене, која нити је Српкиња, а поготово не хришћанка гласи: ...”Ако уместо о пословним одлукама ви размишљате о томе да ли је ваше дете појело целу кашицу, или гугућете на телефону са њим – остављате лош утисак... Не дозволите себи да изгледате запуштено, нити да се на вама примети како једва чекате да се вратите кући. Искористите време на послу да не мислите на кућу… После дужег одсуствовања са посла ваше колеге су се мало одвикле од вас, баш као и ви од њих. Можда ћете због тога морати изнова да се доказујете…’’Страшно. А, ове “стручне“ жене васпитавају младе српске мајке. Све само са једном поуком- да не рађају децу, да не би после на послу морале да размишљају о њима. Очигледно је сазрело време да жене хришћанке имају свој часопис где их не би тровали ови “саветодавци” и њима слични. Жена, поготово млада српска мајка треба да се васпитава у хришћанском духу, а не у разврату и ширењу каријере. О томе је доста говорио и наш Свети Владика Николај, који каже да жена: функционер има нешто које јој од Бога не припада, а оно што јој је дао Бог – занемарује, те неизоставно настаје психичка фрустрација, а затим и болест. Онда се чудимо зашто харају малигне, полне и заразне болести. Све је то последица једног нездравог начина размишљања, али и потпуне неинформисаности наших људи, којима се подмеће гомила гнусних лажи. Нпр. О мерама заштите при интимним односима. Наравно, све је то несигурно, и из хришћанског угла неприхватљиво.

Жена која има добар имуни систем може да савлада сваку болест. Нажалост, много мојих колега учествује у ширењу лажне пропаганде о мерама заштите у интимним односима, што из сопственог незнања, што из финансијских разлога. Све ово, несумњиво, потврђује и статистика.

На свим медијима може се чути: Сваки други брак у Србији је стерилан. (Да ли смо се запитали зашто у Србији Бог затвара материце? Да ли су увек други криви за наше тешкоће?)

Следи даље статистика: Свака друга девојчица осмог разреда имала је интимне односе, а нежељену трудноћу завршавала абортусом. Шта очекивати од Србије и њеног потомства у наредним годинама? Ову забринутост поделио је и наша Светост, Патријарх српски Г- дин Павле у једном интервјуу за овај часопис, када је констатовао да је целокупна ситуација са белом кугом страшна, и да не зна ко ће наследити ову земљу: “Не знам, можда Кинези…” Што се тиче стерилитета који је нажалост, најчешће последица промискуитета, и проф. И. Мануилова (у књизи “Православље и савремена медицина”) каже: “Медицинска индикација вантелесног оплођења, по правилу, представља последицу анатомских аномалија јајовода насталих услед вeштачког абортуса”. Сваки даљи коментар је сувишан.

Све што се дешава, не дешава нам се случајно: децу нам васпитавају “идоли” са ТV екрана, као и “болесничке серије и емисије”, а ту су и неке од прљавштина, које се нуде на интернету. У међувремену, родитељи на пословним састанцима, “кроје” каријеру или се пак боре за голи физички опстанак. Дотле, деца су на улици или крај екрана уз алкохол, дрогу, и ко зна шта.



Уместо закључка

Званична наука ћути о телегонији, да не би оспорила претходне сексуалне револуције, које згрћу огроман новац. Наша деца пропадају угледајући се на “болесне” ауторитете и њихове лажи. Као лекар и мајка троје деце, препоручила бих младим женама и девојкама:

Невиност и верност, како год то старомодно звучало, гарант су вашег здравља душе и тела, јер је тако заповедио и Господ у Својој 7.- ој заповести: ”Не чини прељубу”

Повратак Богу и традиционалним вредностима су једини прави пут Србије, у будућност.

Ваша сестра у Христу,

Др Ђорђевић Татјана

[You must be registered and logged in to see this link.]

У духу ненадмашног Мачисте
„Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, онда, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача... У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи”

Пише: Бане Велимировић


И ето, ко би рекао, педесети Сабор у Гучи је пред нама. А цела једна саборска историја је иза нас. Многе некада главне историје уз њу су, данас, постале споредне, многе бочне у њу се бесповратно улиле. Написане су књиге, испеване песме, снимљени филмови, срочене здравице и пошалице, заводнице и надгробнице. „Кратке али убојите, дуге али растресите.”
Пола од тога одмах можете бацити. Мирне душе, не трепнувши, с осећајем да чините добро дело. Прах праху, а безвредно контејнеру.
Данас, после свега, теже но икад пре пада кад се писања о „Гучи” лате неталентовани. Кад они огрезли у кич баш на „Гучи” демонстрирају своју узвишености своје неблагородно народњаштво. Кадстварну лепоту народног тобож овековечују стихоклепци и шарлатани. Штеточине.
Али зашто? Кич и шарлатанство су општа ознака ове розикасте епохе, у којој су толики смртници домамљени на фарму, а онда утерани у тор. Зашто би то у случају „Гуче” теже падало?
Зато што овакву „Гучу” и нису створили трубачи, није је створила ни групица ентузијаста из нашег сокака која ни данас не успева да надрасте психологију локалног културно-уметничког друштва, него песници. Расни песници, прави мајстори. Неколицина њих. Ни за прсте једне руке их нема, камоли за толике наштанцоване ловорике.
„Гучу” су створили, уздигли и спасли такви песници. Они су дали тон и смисао свему. Према њима се све равнало, чак се и инструменти штимовали. Они су охрабрили друге, за њима су кренули новинари, па маса, а онда су и политичари схватили да уопште није рђаво бити у том чамцу.
Један од тих песника је испред свих других. Он је мера. Ако пишете или читате о „Гучи” а не знате ваља ли то, њега прочитајте. Одмах ћете знати. На њега желимо да подсетимо сада, док се трубе-дозивнице по педесети пут из свих крајева Србије оре.
Звао се Бранко В. Радичевић.
А звали га, у Београду, Мачиста.

ИМА БРАНКО ВРЕМЕНА

Овако је из Гуче писао Момо Капор, свог последњег лета, 2009:
„Ко је могао и да помисли да ће зов трубе успети да окупи, ни мање ни више, шесто хиљада људи и да ће на пустим пољанама Гуче нићи, као у каквом ратном походу, поље шатора? А сви су заборавили, нико ни да помене, да је читаву ту причу пре четрдесет девет година, 1960, започео један песник, Бранко В. Радичевић, звани Мачиста, који је прославио Србију, а посебно Чачак, одакле је родом, својим песмама и поемама. Нико да се сети Мача, који је са неколицином пријатеља сакупио три-четири сирота дувачка оркестра што су се потуцали по Србији по свадбама и сахранама, више гладни него сити, и довео их у порту испред Цркве светих архангела Михаила и Гаврила у Гучи да ту свирају цео летњи дан до подне, а онда, богами, и увече, и све тако, пуна три дана...
Е, па, лепо би било да је било ко од званичника макар и поменуо Мачисту, Бранка В. Радичевића, али Србија је то: она лако заборавља. Уосталом, покојни Мачиста има времена да чека да га помену.”
А како је то заправо изгледало давне 1961? Ево шта о томе пишу неки од оснивача и најистрајнијих локалних хроничара Сабора:
„Вест је стигла до књижевника и тадашњег уредника Дуге Бранка В. Радичевића. У то време, за сваку приредбу требало је обезбедити и политичку оцену. Имати комплетну информацију. А ми је нисмо имали, јер још ни сами нисмо тачно знали које ћемо садржаје имати и како ће то изгледати. Бранко В. Радичевић онда успостави контакт са тадашњим потпредседником општине Властимиром Лалом Вујовићем. Лале прихвати идеју, и, богме, уз велики ризик, потури свој политички ауторитет, ми остали леђа, и успесмо.” (Ника Никола Стојић, Јовиша М. Славковић, Радослав Рашо Протић, Предраг Раовић и Радован М. Маринковић, Све трубе Драгачева, Гуча, 2000)
Како је то видео он сам, знаменити Мачиста, изблиза?
„Тренутак за организовање оваквог сабора је веома погодан. Код нас већ увелико влада фестиваломанија. Треба, најзад, бити доскочив и пронаћи нови облик такмичења, који ће освежити посивелост официјелних скупова. Драгачевци су, заиста, на добром путу да нас обрадују изворношћу свог богатог фолклора.”

КО ИЗДРЖИ, МОЖЕ У ВОЈНИКЕ

Да се ми, случајни или намерни заборавковићи, данас не лажемо: управо је он, незаборавни Мачиста, дизао гучанску причу у медијима и народу. Са својом београдском и драгачевском дружином. Својим даром нештедимице дарованим, на све стране, својим путевима и крајпуташима. Овако је диванио у Политици Експрес 15. септембра давне 1966, пред Шести сабор, описујући како ће то у Гучи изгледати наредних дана:
„Замислите мали град који је преплавио огроман талас. И више ничег нема: ни кровова. Само небо изнад глава. А доле – с краја на крај – огромна светина. Шатра до шатре, коло до кола, ражањ до ражња, бубањ до бубња. Певају златне трубе у славу здравља ове земље. Наздравица стиже поскочицу. И два дана и две ноћи – ко склопи око, као да и није био наДрагачевском сабору. Нека не долазе људи који воле тишину. Није за њих Драгачевскисабор. Нека не долазе фрулаши, нека не долазе тамбураши. Ко издржи два дана и две ноћии остане на ногама, може одмах у војнике. Јер труба, драгачевска, војнички пева. И штим јој није на нежно, штим јој превагне на јуриш. Позивају се јаки, што воле уз коју да освану. И да чују песму која се више нигде не пева. И да промарширају улицама малог града. Толико да би се подсетили како се некада певало и марширало: он напред – за њим блех банда! Па командује весељем. Ко је танушан у стомаку, није за Драгачевски сабор. Јер тамо се једе, некад с ногу, некад за столом, рукама. Ко је јак, нек’ дође! Ако поједе целог печеног вола, нека му је наздравље!”
Знао је Мачиста да заврти причу и да је онда пусти, да се сама плете. Он седи под орахом, у ’ладу, пијуцка препечену шљивовицу из орошене чашице, кибицује. Ако дође стани-пани, запеваће. Исцелити. Ако је све у реду, заложиће се свадбарским купусом и љутом паприком, пресећи младом малвазијом, а онда придремати на трави до прве росе. Као на лудим ручковима Либера Марконија. И чим око отвори, зна да ли негде треба досолити, догрејати, продрмати.
Тако ће једном приликом:
Ја имам седам рана
Па јеца седам труба
Са сваком седам дана
Војевао и пио.
А домовина
– чуј ме
То је кад воли љуба.

ИГРА НАРОД, ИМА НАДЕ

А онда је 1990, на Сабору у Гучи, тридесетом по реду, први пут уведена институција домаћина Сабора. И за првог је одређен први. Бранко В. Радичевић имао је тада иза себе 65 година, испред себе непуних 11. Прву домаћинску саборску беседу насловио: Добродошла, трубо! Ево је целе:
„Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.
То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.
Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?
Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.
И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.
Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.
Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.


Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.”

ДРМАЈ, ЈАВОРЕ

Бранко В. Радичевић дигао је руке од нас 11. јануара 2001. И отишао. После њега, домаћини Сабора били композитори, вајари, режисери, сликари, новинари, политичари... Требало је да прође дванаест година па да опет велики песник добије реч и да Мачисти како доликује одбеседи. Ево понешто из домаћинског слова Матије Бећковића године 2002:
„... Трубу од искони потежу људи и анђели, а никад и нигде без великог разлога. Овде, у Гучи, трубачи, међу првима, лаћају се трубе и с разлогом више.
Кажу да је прва труба слетела у Гучу тражећи место одакле ће се најдаље чути. За њом су се сјатиле све њене сестре и заједно грунуле у груди Србије. (...)
За звуцима похрлио и народ и они музичари без нота пред собом и с нотним записима у себи. А на који звук дрхтиш, те си мајке син – каже песник.
Тако се десило да од Сабора у Жичи можда нисмо имали радоснијег од Сабора у Гучи!



Живот тражи излаз, а звук своја права.
Зидове које су рушиле јерихонске трубе, руше и драгачевске, ево, већ четрдесет и две године.
Негде га зову Вудсток, негде Маријачи, негде Бенбејд, негде Егзит, али сви знају да је излаз у Гучи и да у оригиналу боље звучи.
Оно што не знају многи интелектуалци нису заборавили српски сељаци. Боље је дувати у трубу, него у лепак! Зато, тешко да имамо нешто градскије и супериорније од Сабора трубача у Гучи.
Очигледно да је светски Сабор у Гучи српски допринос глобализацији. Наиме, ако бисмо у Европску заједницу ушли без својих мелодија и боја, без свога имена и памћења, како би знали ко им је дошао и шта им је донео?
Од старе до нове ере, од гушчијег пера до компјутера, од дозивања преко брда до бежичних телефона и и-мејла – све што је икад створено још увек се претвара и ствара. Сабор у Гучи је сабор свих сабора, од незапамћених времена до данашњих дана. И то није Сабор, него вулкан здравља и лепоте, прорадио из срца Србије. А млади вулкани увек прораде тамо где су радили и стари. (...)
Срећно дошли – срећније отишли!
Дрмај, јаворе!”

***

Крајпуташ
„Враћајући се у Београд, Мач је натоварио у кола и тешки крајпуташ из околине Чачка, први који је икада видела престоница, увевши тако у моду стару традиционалну скулптуру, и то обојену, док су се интелектуалци дивили рупама Енглеза Хенрија Мура...” (Момо Капор, у лето 2009)

***

Уместо јаука
А другом приликом ће Мачиста, уместо јаука за палим младим ратницима, трубом вођеним:
Стој, постој, почуј, роде,
полако!
Оженио се, узо пушку,
а жену није ни тако!

[You must be registered and logged in to see this link.]