Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Novi antiekumenski skup Svetosavaca

Sa protesta - ARHIVA


А
НТИЕКУМЕНСКИ СКУП СВЕТОСАВАЦА СУБОТА 4. СЕПТЕМБРА У 13h ИСПРЕД ПАТРИЈАРШИЈЕ „Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Св.Апостол Павле)

Верни народ православни и монах Антоније; 01.09.2010

+++

Свакодневна, мирна, молитвена исповедања светосаваца испред Патријаршије СПЦ, радним данима од 17-19 часова, уз певање псалама и других Богохвалних химни. А сваке прве суботе у месецу од 13-16h је велики антиекуменски скуп хришћана и из унутрашњости Србије. (окупљања нема на дан уочи празника (када је бдење), као ни на сам дан празника; нема ни суботом и недељом).

Светосавци из васцеле Србије, сви они којима је у животу Православна Вера на првом месту и који сте сведоци вишегодишњих екуменских саблазни проистеклих углавном из Патријаршије СПЦ, позивамо Вас да нам помогнете, и молитвено и делатно, у овом најминималнијем труду - Очувања угроженог Православља ради. Иначе, овај смртни екуменски грех против Вере ће се наслонити и на наша плећа, јер се приклонисмо живети у миру са новаторским наукама оних нам сутелесника (Црквом) која се ни на трен не престају тровати стадо Христово изнутра.

НЕОДСТУПНИ, ЦРКВОГРАДИТЕЉСКИ, ЗАХТЕВИ СВЕТОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ СА „МОЛИТВЕНИХ ОКУПЉАЊА СВЕТОСАВАЦА“ СУ:

ДА СПЦ КОНАЧНО ИСТУПИ ИЗ ЧЛАНСТВА У ЕКУМЕНО-ЈЕРЕТИЧКОМ „СВЕТСКОМ САВЕТУ „ЦРКАВА“

(са преко 300 секти и јереси), ЈЕР ЈЕ ТО НАЈВЕЋИ ГРЕХ СРПСКИ ПРЕД БОГОМ ЖИВИМ!(еп. Иринеј Буловић и Игњатије Мидић су у име СПЦ у председништву тог „сатаниног зборишта“!?);

ОСТАЛИ ЗАХТЕВИ:

- Да СПЦ римском древном јеретику Папи поручи једногласно, Светоотачко, Исповедно-Праведно ЗАУВЕК

- НЕ У СРБИЈУ(да престану саблажњавања српског народа која се из, управо из Патријаршије шире по Србији, типа, признавањем римокатолика за „истинску Цркву“ и Папе за „првог епископа и у православљу“ – у име СПЦ потписано у Равени 2007.г.!?);

- Хитну обуставу лукаво-притајеног увођења реформи у догматско (суштинско) учење Једине Цркве Божије(!),(нарочито на факултету СПЦ);

- Прекид насилно-поткупљивог спровођења латино-реформи Свете Литургије(без имало страха Божијег);

- Повраћај православнога светоотачкога Предања и Науке Цркве у уџбенике веронауке, теологију и начин проповедања Речи Божије;

- Одустајање од најаве увођења новог календара у богослужење усличавајући га римокатоличком;

- Подизање јавног гласа отпора против притајеног псећег чиповања народа српског новим личним документима;

- Помиловање лукаво оклеветаног и прогоњеног владике Артемија;

- Спречити антицрквену злоупотребу власти и вероломну самовољу повеће групе Синодалних „епископа гласача“ - Почев са повратком древне саборности у СПЦ враћањем прогнаног народа и свешеника(1960-их.год.) у Тело Св. Сабора.


Верни народ православни и
монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

02. 09. 2010. 02:49h | Tanjug
Bler: Insistirao sam da Srbija bude bombardovana


Bivši britanski premijer Toni Bler objavio je da je odigrao ključnu
ulogu u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine i da je njegovo
insistiranje na vojnom rešenju stavilo pod veliki pritisak odlične lične
odnose koje je imao sa tadašnjim američkim predsednikom Bilom Klintonom.

Iskoristio poznanstvo sa Bil Klintonom: Toni Bler

U memoarima naslovljenim "Putovanje", u poglavlju "Kosovo" koje zauzima
oko 30 strana, Bler piše o svojoj ulozi u NATO bombardovanju SRJ, zbog,
kako je naveo, "etničkog čišćenja na Kosovu", preneo je Bi-Bi-Si (BBC).
Bler je, prema sopstvenom uverenju, odigrao ključnu ulogu u toj vojnoj
intervenciji i priznaje da je bio u manjini kada se zalagao za vojno
rešenje kosovske krize.

Amerikanci, za razliku od njega, nisu bili toliko zainteresovani za
vojno rešenje, pošto ga nije bilo lako prodati američkom javnom mnjenju
- za razliku od sukoba u Avganistanu i Iraku, bilo je jako teško reći
šta su direktni američki interesi na Kosovu, naveo je britanski radio.

Bler u memoarima piše i da ga je Klinton kritikovao zato što su se u
američkoj štampi u to vreme pojavljivali tekstovi da britanski premijer
vrši pritisak na SAD da pristanu na slanje kopnenih trupa na Kosovo i
Metohiju, ukoliko vazdušni napadi ne budu dali rezultate, ali da je
naposletku ipak pristao i na kopnene trupe.

Veliko insistiranje Blera na vojnom rešenju kosovske krize, u principu
se svodi na njegov već poznat stav o tzv. "humanitarnim intervencijama",
preneo je Bi-Bi-Si. Bivši britanski premijer piše da je u prvom trenutku
njegov glavni motiv za traženje vojnog rešenja za Kosovo bio "bes zbog
onoga što se tada dešavalo na Kosovu".

Bler ja napisao da je Kosovo za njega u suštini bilo "moralno pitanje",
ističući da svaka vojna intervencija sa sobom donosi određene rizike,
ali i da je neintervenisanje takođe rizično i naveo kao primer Bosnu i
Hercegovinu početkom devedesetih godina.

Bler u memoarima piše i da ga je Kosovo naučilo nizu lekcija - o vlasti,
o vođstvu i o sebi i da sada, kada čita materijale iz tog vremena i
razmišlja o tome kako se situacija razvijala, "divi". Bivši britanski
premijer naveo je da je Kosovo "definisalo njegovo viđenje spoljnih i
vojnih intervencija uopšte".

Kako je preneo britanski radio, čini se da Bler ne žali ni zbog jedne
odluke iz tog vremena; žao mu je, na primer, zbog toga što su NATO-ovi
avioni tokom bombardovanja pogodili jedan civilni konvoj - ne navodi i
koji. On je napisao i da mu je žao što je u bombardovanju Beograda
stradala i kineska ambasada. Bler takođe priznaje da, kako je napisao,
niko ne može da kaže da su problemi Balkana sada rešeni, ali da ovaj
prostor, koji je više od veka bio sinonim za nestabilnost barem ima
šansu za bolju budućnost.

On je navodi da je Hrvatska počela pregovore o pristupanju Evropskoj
uniji, a da je Slovenija već punopravni član EU. Današnju Srbiju Bler ne
pominje, i ne bavi se pitanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

U poglavlju posvećenom Kosovu Bler opširno govori i o svom odnosu sa
Bilom Klintonom, koga smatra "najimpresivinijem političarem koga je
ikada upoznao", pominje i Klintonovu aferu sa Monikom Levinski, kao i
lični odnos Bila i Hilari Klinton.

Шта се губи, а шта се добија повлачењем резолуције

· Соња Лихт: Потребан нам је компромис са ЕУ како год се он остварио.

· Оливер Антић: У случају непроласка српске резолуције већи негативан
ефекат био би по сецесионисте него по Србију

Правници и аналитичари се слажу да је „најспорнија” тачка српске резолуције о
Косову она која се односи на осуду једностране сецесије, али различито мисле о
томе шта би Србија могла да добије, а шта да изгуби у случају да одустане од
предлога који је поднела Генералној скупштини УН и прихвати да са Европском
унијом напише нови, компромисни текст. Владимир Тодорић, из Центра за нову
политику, каже да је мало вероватно да се Србија одлучи на повлачење своје
резолуције и то из чисто унутрашњополитичких разлога. То, међутим, не значи да
до компромиса са ЕУ не може да дође јер на овај акт могу да се поднесу
амандмани чак и на самој седници ГС.
„Оптимиста сам што се тиче постизања компромиса. Србија нема превелике користи
ако би добила резолуцију против које би била велика већина земаља чланица ЕУ.
Потребно је пронаћи неки средњи пут и добро је што су ствари кренуле у том
смеру”, каже он.

Председница Фонда за политичку изузетност Соња Лихт је уверена да је зарад
европске будућности Србије, али и опстанка Срба и српских манастира на Косову,
потребно да се све учини како бисмо дошли до компромиса с ЕУ.
„Потребна нам је њихова активна подршка не само током расправе у Генералној
скупштини УН, већ нарочито после тога у успостављању дијалога о свим значајним
питањима између Београда и Приштине”, каже она.
„Како ће тај компромис са ЕУ да се оствари – да ли повлачењем садашње и
предлагањем нове резолуције или на неки други начин то ће се видети”, уз оцену
да је то у сваком случају мање важно питање од саме суштине – да очувамо српско
присуство и идентитет на Косову и да истовремено осигурамо европску будућност
како грађана Србије тако и Срба и свих осталих становника Косова.

Професор Правног факултета у Београду др Оливер Антић је, међутим, убеђен да би
Србија одустајањем од свог предлога резолуције могла много да изгуби. Велики
притисак који се врши на Београд да то учини, према његовим речима, само
показује колики је значај тог акта.
„И просечном посматрачу је јасно да изношење суштине проблема једностраног
проглашења независности, односно сецесије дела територије суверене државе,
чланице УН, не може да одговара нити сецесионистима, нити државама које су тај
противправни акт омогућиле, а сада представљају главне браниоце тог стања.
Управо зато је отворена жестока дипломатска офанзива, пре свих Немачке и Велике
Британије, али не треба сумњати да ће се укључити и сви други међународни
фактори чији су геополитички интереси већ деценијама супротни српским”, истиче
др Оливер Антић.
„Закључак Генералне скупштине може бити или да се усваја српска резолуција, што
би било идеално, али је мало вероватно, или да се резолуција не прихвата услед
недовољног броја гласова, а друга резолуција није предложена. Српска резолуција
може да се усвоји и са предложеним амандманима, али може да се деси и да наша
резолуција буде одбачена, што је најлошије решење по нас, али мало вероватно.
Очигледно да државе које стоје иза косовске сецесије немају већину за
изгласавање независности”, објашњава др Оливер Антић.
Он је убеђен да, без обзира на исход гласања у УН, уколико не буде измењена,
ризик негативног ефекта по Србију је незнатан у односу на негативан ефекат по
сецесионисте. И тога су, каже, свесни и аналитичари у земљама које подржавају
сецесију Косова.
Ј. Церовина

објављено: 03.09.2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

KOŠTUNICA POZVAO VLAST DA SE ODUPRE PRITISCIMA

Description: PrintPetak, 3. Septembar, 2010.| Autor: Agencija TANJUG

BEOGRAD - Lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica pozvao je
aktuelnu vlast da se odupre "ucenama i pritiscima zapadnih sila, koje od Srbije
traže da povuče ili izmeni tekst Rezolucije o Kosovu i Metohiji" i da se u
Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija izbori da taj dokument bude usvojen.

"Povlačenje ili izmena rezolucije pod ucenama je najgora moguća odluka koja se
može doneti, i to sa dugoročnim pogubnim posledicama koje su neuporedivo gore
od poraza u UN", naveo je Koštunica u pisanoj izjavi dostavljenoj medijima.

Prema njegovim rečima, ovo je važan trenutak kada Srbija mora da pokaže da je
država koja stoji iza svojih odluka i da pod pritiscima i ucenama ne menja
svoje odluke kao što to rade "marionetske tvorevine".

Koštunica je podsetio da je DS S kritikovala to što je predlog rezolucije
upućen Generalnoj skupštini UN, jer time, kako je dodao, nisu na pravi način
zaštićeni državni i nacionalni interesi.

"I dalje smatramo da pitanje Kosova treba držati u Savetu bezbednosti gde imamo
sigurnu podršku da se ne može promeniti Rezolucija 1244 i da se ne treba
upuštati u avanturizam i pitanje Kosova premeštati u Generalnu skupštinu UN",
dodao je Koštunica.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Politika, Društvo, Aktuelno, Evropa, srbija | 4. septembar 2010.
Jedan ratni dokument o Josipu Broz(oviću) Titu


О
лику и (не)делу Јосипа Броз(овића) тзв. „Тита“ (7. свибња1892. г., Кумровец – 4. маја 1980. г., Љубљана) писано је до сада много

и нашироко али углавном без осврта на релевантне, тј. поуздане, архивалије. У свим овим писанијама остало је ипак до краја неразјашњено као прво, његово стварно порекло и као надовезујуће на ово прво и друго а то је његов особени карактер до освајања власти оружаним путем. У намери да конструктивно допринесемо расветљавању ове непознанице прилажемо један од круцијалних архивских докумената који баца доста светла на решавању оба горе споменута проблема. Ради се наиме о строго поверљивом документу београдске специјалне полиције о „Титу“ од 13. децембра 1943. г. а који се налази у Архиву Југославије под сигнатуром 838, ЛФ ЈБТ III-11/15.

У овом документу откуцаном на писаћој машини ћириличним графемама се као пошиљалац наводи Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције а као адресант Претседништво Владе у Београду. Документ је следеће садржине и преносимо га онако како је аутохтоно и издат са три лексичко-фактографске допунске исправке у великим заградама:

“Овом Оделењу је част известити Претседништво, да је примљено обавештење, које садржи извесне појединости о акцији партизанске војске, о личности њиховог “команданта” Тита, његовом начину живота, као и о односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Ова обавештења примљена су од лица која су пре извесног времена дошла из Црне Горе.

Тако је примљено обавештење да је Тито са својим штабом прошлога лета боравио на планинама близу Никшића и то на месту званом “Горанско”. Ту на “Горанско”, партизански штаб је организовао и санитетску службу користећи тамошњу болницу, где су се лечили и рањени партизани. У овој болници лечили су се и мештани, од којих је једним делом и примљено ово обавештење. У односу на саму личност Тита подаци с којима се располаже су апсолутно идентични с подацима који су примљени од ових лица. Поред познатих података примљени су још и ти, да је Тито узраста средњег, спољашњости углађене и да носи грађанско одело које је махом новије. Говори једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски.

Однос између Тита, његовог штаба и чланова је ауторитативан и то било у службеном опхођењу или приватном животу. Ова разлика нарочито се огледа у опхођењу Тита према својим сарадницима, чак и оним најужим. И сам начин живота знатно се разликује од живота осталих, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку јеврејског порекла са којом је и раније живео, дотле његова “војска” добија врло слабу храну. Овакву слабу храну добијају чак и болесници – рањени партизани.

Његову најужу околину поред осталих сачињавају и јеврејин Моша Пијаде као и бив[ши] југословенски официри генерал Оровић Саво и капетан Јовановић [Арсо], мада се за ову двојицу тврди да су случајно пришли њима. Поред осталог тврди се да у штабу Титовом има само млађих људи, уколико се то не односи на њихове важне функционере.

Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности. Такав случај догодио се је и с овим последњим местом биваковања, одакле су и потекли ови податци. Приликом покрета с планине и места зв[аног] “Горањско” партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што они то често и раде.

Обавештајна служба развијена им је у врло јакој мери и махом су за ову службу употребљаване тамошње мештанке, ређе мештани, чији спољашњи изглед није скретао пажњу тамошњих власти. Из истих извора сазнаје се да се данас Тито и његов штаб налазе у планинама измедју Плеваља, Павиног Поља и Никшића.

Предње обавештење уступа се наслову, с молбом ради знања и употребе истог”.

Документ је потписан овако:

По наредби, Управник Града Београда, Шеф Оделења специјалне полиције, Инспектор.

Узели бисмо себи слободу да у доњим редовима укратко проанализирамо овај извештај који очито потиче са „лица места“ и од људи који су били у непосредној Титовој околини па се стога може сматрати у великој мери веродостојним.

1. У извештају се истиче да су подаци добијени са „терена“ потпуно идентични са другим подацима које ова полицијска служба поседује о Титу. Дакле, овај извештај који извештава о Титовој личности са „лица места“ је, како се и наводи, апсолутно компатибилан са многим другим извештајима о истој особи па се стога са великим степеном вероватноће може закључити да су подаци изнети у њему једноставно тачни. Другим речима, са повесно-знанствене тачке гледишта, овај извештај се по својој документацијско-изворној битности има сматрати као документ „из прве руке“ првостепене важности.

2. Изричито се спомиње да је Тито чак и на фронту, тј. у овом случају у планини, носио „грађанско“ одело које као прво уопште не приличи његовој пролетерско-пропагандној анти-буржоаској идеологији са којом су партизански политички комесари испирали мозгове обичном народу који је из ових или оних разлога приступио Титовој „војсци“ а о чему имамо одлично сведочанство код Бранка Ћопића у његовом „Николетини Бурсаћу“. Да је Тито био „буржоаских“ манира потврђују и извештаји Недићеве владе из 1941. г. у којима јасно стоји да се Тито у Западној Србији у јулу 1941. г. појавио у белом мерцедесу и у гланц новом оделу (са аушвајсом уредно издатом од стране усташких власти у Загребу). Ово само потврђује већ добро познату истину да је Броз потицао из добростојеће кулачке обитељи што се да визуелно и доказати приликом посете његовој родној кући у Кумровцу. „Кицошку“ нарав Титову од свог најранијег детињства па до смрти одлично документује један од његових биографа – Џаспер Ридли (Jasper Ridley) у биографској монографији „Тито - Биографија“, Прометеј, Загреб, 2000. г. (иначе велики Титофил). Без обзира где се кретао, по европским престоницама пре рата, балканским гудурама за време рата или по сафари ловачким турама након рата увек и у свим приликама је „друг“ Тито био одевен по последњим модним трендовима западног капиталистичког света. Поједини сведоци тврде да на врхунцу своје политичке моћи није никада два пута улазио у исто одело и ципеле а са Фиделом Кастром је вероватно имао уговор о рекламирању кубанских томпуса које му је вођа кубанске револуције редовно слао. На крају је и умро од претераног дувањења и свакодневног испијања шкотских вискија. Да ли се овде радило о аустроугарском васпитању или о скоројевићској менталној природи сина једног загорског кулака остаје да се накнадно утврди.

За разлику од Јосипа Броза, његовог главног али и јединог војно-политичког противника, Дражу Михаиловића, уколико не бисте знали о коме је реч, не бисте сигурно сматрали за неког (врховног) команданта па чак ни вишег официра јер је по својој ратној гардероби више личио на локалног сељака или планинског пастира него на врховног команданта војске једне међународно признате државе и то у чину генерала (легално добијеног и заслуженог).

3. Тито очито никада није успео да се „декајкавизује“ иако је скоро четири деценије владао Југославијом из штокавско-екавског Београда који је сам из тактичких разлога изабрао за престоницу иако су му најближи сарадници с разлогом предлагали да то буде Сарајево. Интересантно је да су немачки извори из 1941. г. управо на основу његовог језика напомињали да се вероватно радило о увезеном „Русу“ док је Дража Михаиловић у то био чврсто убеђен након његовог првог састанка са Брозом у Струганику. На жалост, наша историографија до данас није утврдила да ли се у Брозовом случају радило о два или о једном Титу. Што се тиче Брозовог (оног из Кумровца) кубуровања са језиком, и то са својим матерњим – кајкавским, оно се документовано може пратити све до Јосиповог првог разреда основне школе који је морао да похађа два пута обзиром да је први пут у његовом похађању завршио школску годину са једном недовољном оценом и то баш оном из „читања“ тј. матерњег језика [Архив Југославије, 516, Мемоарска грађа, 2958, стр. 5−7].

4. Да је Тито одувек када је могао уживао у обиљу хране, слаткишима али и да је од почетка до краја свог животног века живео неморалним животом потврђено је до сада многим сведочанствима и писаним изворима тако да нам овај документ по том питању не открива ништа ново, тј. непознато. До сада нико није са поузданом тачношћу утврдио колико је Тито имао брачних и ванбрачних супруга што се односи и на закониту и незакониту децу као и љубавнице. Међутим, овде треба обратити позорност на једну црту из његовог начина живљења било у рату или у миру: увек је настојао да се дистанцира тј. издвоји од масе коју је вешто злоупотребљавао за своје приватне и политичке интересе. Из овог документа се јасно види да није обедовао са својим војницима нити је јео исту храну као и они. Да је тзв. Врховни штаб НОВ и ПОЈ уживао у обиљу квалитетне хране можда најбоље сведочи британска мисија на острву Вису лета 1944. г. Британске војне мисије при Главном штабу Дражине ЈВуО своје претпостављене не извештавају о добро нам „познатим“ „четничким крканцијама“ које спомињу само послератна комунистичка историографија и филмологија. Овако високоуглађене кулинарске манире Тито је даље развијао и унапређивао након рата што се између осталог може прочитати и у књизи његовог личног дворског кувара г. Карапанџића.

Дакле, сушта супротност Дражи Михаиловићу како по питању моралности приватног живота тако и социјализације са својим саборцима и следбеницима. Оваквом Титу какав је био није се у сваком случају могло омаћи да приликом преласка неке Албаније сјаше са коња или се скине са воловске запреге и уступи место неком изнемоглом ратнику или цивилу у збегу као што је то 1915. г. у сред зиме у албанским гудурама учинио краљ Петар Први Карађорђевић.

5. За нас је најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају а то је да су Титови партизани приликом одласка у бежанију побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу па их је стога требало носити. И то није први пут већ честа појава у редовима Брозових бојовника. О томе дакле сведоче мештани информатори који су и основа писања овог полицијског извештаја. Дакле, ништа од добро нам „познате“ партизанске неизмерне хуманости за рањене другове због којих се руше мостови на Неретви али очигледно само у Булајићевим филмовима.

На којим су све лажима комунисти након рата писали своје сопствене повеснице, снимали филмове и серијале и креирали култ личности једног обичног малограђанина и хохштаплера за чији рођендан је читава земља неколико месеци морала да носи штафету покорности и организује слет оданости (што себи нису дозвољавали ни један Хитлер, Мусолини, Стаљин или Мао) вероватно никада неће ни бити откривено јер је највећи део партизанске грађе уништен од њих самих као што то доказује и овај документ.

________________________________________________

Владислав Б. Сотировић



[You must be registered and logged in to see this link.]

Шта се указује дон Ивану?

Жупник биоковски дон Иван Турић на миси величао усташтво и Анту Павелића.
Највећи прогонитељи Хрвата Тито и "његови партизани", тврди дон, и поручује
председнику Хрватске Јосиповићу да је усташка капа лепша од партизанске. До
сада се на свештеников наступ нису огласили ни црква, ни државни органи.

На миси у селу Рашићи дон Иван Турић, свештеник у Жупи биоковској, рекао је да
су Хрватску 1941. године створили "Хрвати са нашим поглавником и усташама.
Четници су нас хтели поубијати, да нас нема, а Тито и партизани су им у томе
помагали".

Дон Иван Турић


То је само део реченица, пише Слободна Далмација, којима се дон обратио
жупљанима на миси одржаној поводом откривања споменика жртвама четничког покоља
1942. године.

"Јосиповић каже да је партизанска капа лепа, а ја му поручујем да је лепша
усташка. Мени данас плету ту капу", рекао је дон Турић, коментаришући недавну
изјаву председника Хрватске Иве Јосиповића о антифашистичком покрету у
Хрватској.

Говорио је Турић и о Хитлеровим плановима "брисања Хрватске с лица земље" и у
том контексту назвао је Анту Павелића доброчинитељем хрватског народа, а Тита и
"његове партизане" оптужио да су највећи прогонитељи Хрвата, и притом нагласио
како је мање злочина почињено под усташком, него под партизанском капом.

Дон се осврнуо и на актуелну хрватску стварност и на кључне потезе савремене
политике.

"Неки говоре о приватизацији и лоповлуку. А ја кажем: Боже, хвала ти за ове
наше хрватске лопове. Јер је било горе кад је све ишло лоповима у Београд.
Имамо данас све, наш народ, нашу земљу, нашу државу. Коме се не свиђа, нека се
губи из ње. Кад смо дошли до данашње државе, генерали су послани у Хаг и
ударало се по Фрањи Туђману", рекао је дон Иван.

Слободна Далмација пише како јавност осуђује донову проповед, али и констатује
да из црквених кругова нема коментара. Новинари су ступили у контакт са
представницима надлежних државних органа, али су добили одговор да са говором
жупника Турића нису упознати и да нису добили никакву пријаву.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

У продаји прва Граматика црногорског језика

ПОДГОРИЦА - На киосцима у Црној Гори данас се појавило прво издање
Граматике црногорског језика, ауторског тима састављеног од црногорских
и хрватских лингвиста.

Рад на првој службеној граматици црногорског језика трајао је две
године, а њени аутори су црногорски лингвиста Аднан Чиргић и хрватски
стручњаци Иво Прањковић и Јосип Силић.

Један од њених аутора, Аднан Чиргић, рекао је за дневник Побједа да је
савремени црногорски језик у својој првој граматици „добио адекватан опис”.

„У Црној Гори су коначно створени услови за одбацивање комплекса
инфериорности и језичке подређености неким другим културним центрима из
којих се донедавно креирала језичка политика”, рекао је Чиргић.

Он је рекао да су усвајањем Граматике и Правописа „уважене све битније
особине савременог црногорског језика”.

Након усвајања Општег закона о образовању у Скупштини, владин Савет за
опште образовање усвојио је прошлог месеца Граматику црногорског језика.

Део стручне јавности успротивио се усвајању Граматике, а главне примедбе
односиле су се на наводну доминацију архаизама и ослањање на граматику
хрватског језика.

Чиргић је одбацио критике као злонамерне, оцењујући да црногорска
граматика „није ништа више ослоњена на хрватску него што је на српску и
босанску граматику”.

Општи закон о образовању чију је оцену уставности прошле недеље
затражила опозиција још није почео да се примјењује, па ће и ове године
као наставни предмет у школама бити уписан матерњи језик.

Бета
објављено: 03/09/2010

Посмртна пророчанства Светог Нила Мироточивог – Атонског
Кратко обавештење о светом Нилу
Био је родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник (усамљеник) у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио, из њега је потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик светог Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, светог Нила. И мироточење се на једном пресече. Свети Нил подвизавао се у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу (Епископ Николај, Охридски пролог, 12. новембар).
После преласка у вечни живот, свети Нил јављао се више пута атонском подвижнику Теофану од 1813. па до 1817. године. Приликом тих јављања, нарочито последњег, које је трајало пуних 18 часова, светитељ му је открио многе духовне истине и збивања, која ће се догодити у будућности, и наредио му да све то запише ради поуке људима и монасима. Речи светог Нила толико су се дубоко и јасно урезале у памћењу Теофановом, као на магнетофонску траку. Пошто је био слабо писмен, он их је диктирао своме другу Герасиму, а овај их је записивао. Спис је настао на грчком 1819. године, а на руски је преведен 1910. годние.
Карактеристика људи пред крај света
.. . Зато вам говорим ... Кад прође 7.400 година од створења света, онда ће између чевртог и петог столећа, а то ће рећи у току садашњег XX века, настати велики грабеж, отимање, блуд, прељуба, родоскрнављење, разврат. Како ће људи ниско пасти у скрнављењу блудом! Настаће велике револуције и борбе партија, које ће се непрестано препирати између себе без краја. Потом ће се скупити осми сабор, да би расправио спор и учинио добро — добрим, а зло — злим ... Земљорадник одваја пшеницу од плеве. Пшеница — за људе, а плева за стоку. Говорим, биће одлучени и одвојени добри од злих, то јест правоверни од јеретика, и за неко време људи ће уживати мир. Али потом људи ће променити своје добро расположење и обратити у зло, тако да се неће разликовати ни брат ни сестра, ни отац ни мајка, ни мајка ни син, ни муж ни жена. Биће општи пад и општа погибија, као у Содому и Гомору, то јест неће се наћи ни пет праведника... Брат ће имати сестру за жену, мајка ће имати сина за мужа, син ће убити оца и блудно живети са мајком. И мноштво других зала ући ће у обичај. Уколико се зло буде више лепило за људе, утолико ће на њих наилазити све веће несреће.
Садашњи златник спашће на једну пару. Што више несрећа буде наилазило на људе, ови ће све више зла чинити; то јест, уместо да се кају, све ће се више озлојеђивати на Бога. Зла која ће људи чинити превазићи ће зла људи пре потопа. Сви ће разговарати само о злу, намере ће бити само зле, воља зла, другарство само зло, дела свих само зла. Настаће свеопште отимање и пљачкање, свеопште насиље и угњетавање, свеопште издвајање и усамљивање, свеопште зло разједињавања. При том и онај који чини зло мислиће да се спасава.
Тада ће људи имати ризнице блага, то јест капитала, а жалиће се да немају ништа. Даваће новац под интерес, а просиће милостињу, да би се прехранили; плакаће да немају шта јести, само да би дошли до капитала и стекли што више. А уколико се више буде увећавало користољубље, утолико ће се више умножавати несреће у свету. Тада ће варалице ићи наги, да би дошли до новца и давали га под интерес.
Кад свет духовно осиромаши и настане општа анархија у свету, родиће се Антихрист и зацарити над светом
Антихрист ће се родити од нечисте девојке блуднице. Она ће бити оваплоћење сваке нечистоће, блуда и разврата, свакога зла на свету. Када свет осиромаши од благодати Светога Духа, тада ће се у овој најпокваренијој девојци зачети од тајног противприроднога блуда плод, који ће бити станиште свакога зла, насупрот Христу, који је био савршенство свих врлина, а пречиста Мајка Његова—била најсавршенија међу девојкама. Овај зли плод родиће се кад свет осиромаши у врлинама.
Сиромаштво света пројавиће се у много облика. На првом месту, свет ће осиромашити у љубави, слави, челности. На другом месту, осиромашиће свако насеље и град у органима власти. Лица која су се налазила на челу села, града и округа напустиће своје функције, тако да ће и градови и села и окрузи остати без поглавара. Исто тако ће и Црква осиромашити у погледу духовне власти.
После овог осиромашења, „охладнеће љубав многих" (Матеј 24, 12), а „кад се уклони онај који сад задржава" (II Солуњанима 2, 7) — родиће се нечисти из утробе нечисте. Тај рођени нечисти чиниће знаке и чудеса помоћу демонском.
Свет ће уображавати да је овај Антихрист кротак и смирен срцем, а у самој ствари он ће срцем бити сличан лисици, а душом — вуку. Његова храна биће побуна и погибија људи.
Међу људима настаће: осуђивање, завист, злопамћење, мржња, непријатељство, отимање, насиље, отпад од вере, прељуба, разметање блудом. Сва ова зла биће храна Антихристу. Док се Христова храна састојала у испуњавању воље Оца Његовог небеског (Јован 4,31—34), дотле ће храна Антихристова бити у испуњавању воље оца његовог — ђавола. Тиме ће се Антихрист хранити.
И Антихрист ће прогласити себе за поглавара над градовима, селима и окрузима. Тада ће се он докопати власти над светом, па ће поред политичке власти завладати и осећањима људи, који су већ постали станишта и слуге ђавола. Они ће, на своју погибију, слепо веровати речима Антихриста и примити га за светског цара — самодршца. А у ствари он ће бити оруђе ђавола у његовом последњем покушају да истреби хришћанство са лица земље. Налазећи се у погибељи, људи ће за њега мислити да је он — Христос Спаситељ, који је дошао ради њиховог спасења. Тада ће Еванђеље црквено бити занемарено.
После тога на свет ће доћи велике невоље и страшна знамења. Наступиће страшна глад и завладаће ненаситост: људи ће јести седам пута више, и неће се заситити. Настаће општа невоља. Тада ће богаташи отворити своје житнице, то јест капитализам ће се уништити, имовина ће се поравнати на начелима социјализма. Тада злато неће имати већу вредност од ђубрета на путу . . .
Дух Христов и дух Антихристов
Тада ће се зачети и родити зло света у нечистој утроби покварене девојке, која ће дати тело Антихристу. Тада ће због безаконих дела света одступити благодат Светога Духа, која је дотле одржавала свет, и тада ће се навршити мера безакоња света . .. Тада ће се оваплотити дух Антихристов, који сад делује у свету, то јест родиће се човек, који ће још у утроби матере своје постати најпокорнији сасуд ђавола; родиће се од блуднице, тобож девојке. Уњеговој особи оваплотиће се свеколико зло што постоји на земљи . ..
Најглавнија брига човекова састоји се у старању о своме спасењу. А спасење је у љубави, кротости, чедности, сиромаштву, праведности, милосрђу, милостињи, која је оно „уље" људског спасења у еванђељској причи о мудрим и лудим девојкама (Матеј 25,1—13). Милостиња може бити двојака: материјална и духовна. Ко нема могућности да чини материјалну милостињу (да гладнога нахрани, голог одене и тако даље), нека чини духовну: теши ожалошћене и страдалнике. И за једну утешну реч удостојиће се утехе од праведног Судије на његовом суду: „Приђите благословени Оца Мога; примите царство које вам је припремљено од постанка света" (Матеј 25, 34). А који не буду тешили унесрећене, и сами ће од праведног Судије чути неутешне речи: „Идите од мене проклети у огањ вечни, припремљен за ђавола и анђеле његове" (стих 41). Јер милостива љубав ослобађа човека од гнева Божјега.
Љубав чини да човек буде кротак и смирен срцем. А омраза чини човека лудим. Љубав увек трпи и никад не чини што не ваља; а злопамћење је увек нетрпељиво и никад не да мира срцу човекову.
Печат Антихристов којим од сад запечаћује зле и којим ће печатити пошто се зацари
Злопамћење је печат Антихристов и срце злопамтивога запечаћено је овим печатом Антихристовим. И кад Антихрист (то јест дух Антихристов који делује у свету) стави на човека овај печат, онда од овога печата злопамћења обамире срце човека, то јест постаје као мртво, неспособно да тугује због греха, губи духовно осећање и страх Божји. Тако обамире човек, кад срце његово бива запечаћено мржњом. Ово проклето злопамћење чини човека толико безосећајним, да људи сами себе убијају на разне начине. Оно једнога учини отпадником од вере; другога — самољубивим; некога примора да иде на нож; некога учини издајником; некога — хулитељем; некога — туробним; никако не да мира срцу човекову. Несрећни људи не примећују да све то проистиче од злопамћења .. . од гордог осуђивања недостатака наших ближњих, непоштовања родитеља, старешина и власти државних и црквених . ..
И тако, кад Антихрист буде стављао свој печат на људе, срце њихово постаће као мртво.
Тада, кад настану несреће о којима је напред било говора, Антихрист ће почети да ставља свој печат на људе, тобож ради тога да их спасе од невоље, јер само онима који имају печат, према Откровењу Јовановом (13, 17), продаваће се хлеб. Многи ће умирати на путевима и улицама". Људи ће постати слични грабљивим птицама које слећу на леш, па ће јести тела умрлих. Али то неће чинити хришћани, иако им се, као незапечаћеним, неће продавати хлеб, него ће то чинити они са печатом, којима је хлеб доступан. Јер код запечаћених срце постаје безосећајно, и пошто нису у стању да трпе глад, они ће наваљивати на лешеве и ждерати их, па ће, најзад, и они умирати. На печату ће бити написано: „Ја сам твој". — „Да, ти си мој". — „Добровољно долазим, а не присилно". — „И ја те добровољно примам, а не присилно". — Ове четири речи биће урезане у средини тога проклетог печата.
Невоље које ће постићи свет после зацарења Антихристовог: усахнуће море, угинуће животиње и ускориће време
О, несрећан је онај који је запечаћен тим проклетим печатом! Тај проклети печат навешће велике невоље на свет. Свет ће онда бити тако угњетаван, да ће се људи селити с места на место. Домороци ће, кад виде дошљаке, говорити: О, несрећни људи, како сте се одлучили да напустите своје благодатно место и дођете у ово проклето место к нама, у којима није остало никаквог људског осећања?! Тако ће говорити на сваком месту, куда се људи буду пресељавали из својих места . . . Тада ће Бог, видевши пометњу људи, од које они тешко страдају селећи се из својих места, заповедити мору да пројави своју ранију топлоту, коју је пре имало, да се људи не би више пресељавали из својих места на друга. И кад Антихрист заседне на свој престо, тада ће море узаврети тако, као што ври вода у котлу. А кад вода дуго ври, она сва испари. Тако ће се догодити и са морем. Приликом кључања оно ће испарити и ишчезнути, као дим са земље. На земљи ће се осушити биљке и дрвета шумска, од морске топлоте све ће се осушити, извори водени пресахнути: животиње, птице и гмизавци — све ће уганути. Време ће убрзати свој ход: дан ће пролетети као сат, недеља — као дан, месец — као недеља, и година — као месец. Јер је зло људско учинило то, да су се и стихије промениле и почеле да журе, да би се што пре завршио Богом проречени број свршетка седме хиљаде и почетка осме хиљаде година по створењу света.
Проповед Еноха и Илије да не примају печат Антихристов
Енох и Илија убеђиваће људе да не примају печат Антихристов, јер ко остане чврст и не прими печат, тај ће се спасти, и Бог ће га примити у рај. Зато да се сваки хришћанин осењава знаком крста, јер овај знак ослобађа човека од паклених мука, док печат Антихристов одводи човека у муке пакла. Ако сте гладни и потребна вам је храна, стрпите се мало, и Бог, видећи ваше трпљење, послаће вам помоћ озго. А ако не отрпите и примите печат овог нечистог цара, кајаћете се после... Онај ко прими печат Антихристов постаје демон; иако тврди да тобож не осећа ни глад ни жеђ, он седам пута јаче од вас осећа и глад и жеђ. Потрпите мало. Зар не видите да је онај ко прими печат Антихристов мртав: умро је духом и чека га вечна мука? Зар и ви желите да са печатом погинете у вечној муки заједно са запечаћенима — где је плач и шкргут зуба?...
И многим другим речима саветоваће и упозораваће људе пророци Енох и Илија.
Убиство ових праведника
Чуће Антихрист шта проповедају ова два човека и како га називају лажовом, врачаром, обмањивачем и лукавим ђаволом. Чувши то, разгневиће се и заповедиће да их ухвате и доведу пред њега. Кад се они појаве пред њим, обратиће им се ласкаво: „Какве сте ви то залутале овце, те нисте запечаћене царским печатом?"
Енох и Илија одговориће му: „Лаживи варалицо и демоне! Твојом кривицом толике су душе погинуле у паклу! Проклет ти и печат твој! Тај твој проклети печат и лажна слава сурвали су свет у понор идовели до погибије! Дошао је крај и теби и свету!"
Чувши овакве речи, Антихрист ће се разбеснети и дрекнути на њих: „Како смете тако да говорите преда мном, царем?"
Илија ће му одговорити: „Царство твоје презиремо и славу твоју проклињемо, заједно са твојим печатом!"
Овакав одговор пророка још више ће да разбесни Антихриста и он ће, као бесан пас, јурнути на њих и убити их својим рукама.
По убиству Еноха и Илије Антихрист ће да скине са себе маску моралности и вршиће злочине. Смрт Антихриста

По убиству Еноха иИлије, Антихрист ће да пусти на вољу најгорој деци својој, то јест даће слободу злим духовима које је дотле задржавао. А та његова деца или духови зла јесу: прељуба, блуд, мужелоштво, убиство, отимање, крађа, неправда, лаж, мучење, продаја и куповина људи, куповање деце и девојчица ради блуда са њима, слично псима на улицама. Антихрист ће заповедити злим духовима, њему послушним, да наведу људе да чине зло десет пута више него раније. Његова зла деца извршиће заповеђено им и устремиће се на уништење људске природе разноврсним безакоњима. Као резултат њиховог злог напора биће уништена чулна и духовна природа у људима . . . Људи ће постати толико лукави у души, да ће им се и тело смањити на пет педи (око сто сентиметара). А својим злим делима људи ће превазићи демоне и биће — један дух са демонима.
Кад Антихрист увиди да је људска природа постала лукавија и злурадија од његове деце, веома ће се обрадовати, што се зло у људском роду тако умножило и што су људи постали лукавији од демона ...
А тада, кад се Антихрист буде радовао гледајући умножење зла у људима, изненада ће се озго појавити „мач оштар с обе стране", којим ће он бити побеђен, и ишчупаће се његов нечисти дух из прљавог тела његовог, Смрт Антихриста биће крај убијања међу људима. Каин је започео убиство, а на Антихристу оно ће се завршити.
Ко су „јарци" а ко „овце"?
Кад се смрћу Антихриста заврше убиства на земљи, тада ће настати поремећај небеских и земаљских закона који су управљали Свемиром, то јест нарушиће се светска тежа — гравитација...
Шта ће после бити — једини Бог зна.
Ми знамо само једно, да ће се људи подвргнути одговорности за сва дела учињена у овом животу: блуд, прељубу, мужелоштво, рукоблудије, разврат, хуле (псовке), празнословље, осуђивање ближњих, зломишљење, завист, мржњу, злопамћење, непријатељство, злурадост, гордост, славољубље, среброљубље, грамзивост, раскош, прождрљивост у јелу и пићу, непокорност Цркви и многа друга безакоња, учињена у овом животу — све ће се испитати, да би се добра дела одвојила од злих, као што се одвајају овце од јараца.
Овце су: љубав, мир, слога, једнодушност, чедност, кротост, сиромаштво, праведност, испуњавање закона Божјег, послушност, смирење, уздржање, пост, добра реч, старање о спасењу, благодарност Богу, послушност Цркви, исправан духовни живот, очувана чистота крштења — неукаљана грехом, уредно похађање богослужења у цркви и држање правила у монашком животу.
То су добра дела спасења.




Preuzeto sa sajta:BORBA ZA VERU - БОРБА ЗА ВЕРУ

Molitveno okupljanje Svetosavaca protiv ekumenizma na dan 4. septembar 2010


Хајмо до патријаршије… гле… пред Патријаршијом Крст и на Крсту распет свети Сава… шта је то?… откуда то?… од раскола!…

монах Антоније, 04.09.2010

Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са Крста: Господе, опрости им јер не знају шта раде! Такав је мрак… такви Крстови по Београду. А свети Сава где се у Београду слави?
…по црквицама, по црквама као по збеговима“…

Помаже Бог свима!

Браћо и сестре, када је, пре неку деценију, тело Србиново запатило пошасну болест комунизма, последично томе, и душа народна, Црква српска, почела је страдати од предводника Њених отежалих „духом овога века“. И поред свог страшљивог маловерја, потом - кривоверја и подела, који су из њега проистекли, барем смо тада, ипак, имали живу „савест бића народног“ која је васпитно урлала против смртних греха наших. Та савест која је прожимала цео народ наш био је скрушени покајник и велики исповедник Христов - арх. Јустин свети подвижник манастира Ћелије. А горе поменуте, страхотно опомињуће, речи су само детаљ излива његове верности Христу, а насупрот самовољи и страшљивости епископа српских које су их довеле до њихових тадањих небивалих саблазних преступа.

Авву су „све ране рода његовога болеле“ до те мере да је вапијао за народним освешћењем и покајањем, за порушењем идола и видљивих и невидљивих. Али, најнепреболније овом, ваистину брату Христовом, било је сагледавати болести предводника Цркве своје, тог срца свенародног које је на место живота испумпавало саблазни екуменизма, раскола, не саборности, злоупотребе духовне власти, срамотне епископске страшљивости и уступања пред тадањом црвеном масонском аждајом. И би тада само тај један глас савести Цркве српске у целом народу овом довољан за сведочанство истине, би то јасан путоказ спасења свим ушима које су желеле да чују истину.
Ето како је ава Јустин урлао против непокајаних греха и против новаторских наука и осионих реформи пасти-ра који стадо Христово покушаваху завести ван пута православнога у погубне широке путеве овога света. А како се црквено-народна кола наша отада апокалиптички незаустављиво сурвавају низ све већу литицу екумено-унијатских јереси, страшно је и помислити какву олују васпитног разобличења би данас претрпели од богољубивог нам оца Јустина сви саблазни љубитељи јереси, али, такође, и ми млаковерни и раслабљени исповедници православља.
Али, ето, народ услед непокајаних греха својих, на крају, не би достојан да данас слуша неки нови свети глас савести српске, пошто је и на све раније гласе временом огуглао и пренебрегао их.

Дани животарења нашег пролазе и притискају нас уза стрељачки зид Правде, а излаз је, и онда и сада, био и биће, једино покајање, а у њему је сва Милост, и сва снага исповедништва православља, смирења, саосећања и љубави. Непријатељ нас одавно са ужитком држи на нишану, али, иако ми кукамо, из мреже му се не избављамо, јер наричемо, не да би нас к Богу отпустио, већ поновном ваљању по блату страсти наших. Зато је праведно Господе што због умножења греха наших неста светитеља Твојих сада из ових живота наших. Неста их јер их не слушасмо, а да су сада живи да нас поуче - још би нам тежи грех био, јер, овако тврдоврати, тешко да би их у свему послушали.
Народ се није приклањао јеванђељу када га је могао из руке светитеља примити и није веровао када га је примењеног могао уживо гледати, зато је сада и најправедније, да сам народ, уколико се уопште жели спасити (покајањем и исповедањем Истине православне) – лично он Веру Православну сачува, ако ли је хоће. Ако народ пожели спасти се у Царству Христовом мора сам сачувати своју једину Лађу спасења, ако ли не, Лађа ће отпловити онима који је у страху побожном жедно ишчекују.

Народ православни је пресудан фактор очувања вере праве у нас, зато, што, иако се греси све више умножавају и одавна нема свенародног покајања, ипак је то свенародно покајање неупоредиво могућније, и далеко лакше, од покајања епископа који дуготрајно и дубоко смртно грешише, и са „места светог“ источаваху мутне воде заблуда и саблазни стаду своме (упор.Јевр.6,3). Пре ће се народ освестити у временима страдања и стати непоколебиво уз Истину, неголи поједини епископи којима се многоструко строже све рачуна, све од смртног греха јереси па до пакосног уклањања из јавности ретких Христољубаца међу њима.

Уколико што пре сви схватимо да је Истина Христова извор живота вечнога, утолико пре ће активност мирјана бити појачана ради спасавања Лађе која потања од немара лађара. А, када брод тоне на звања се много не обраћа пажња, већ се тада способности (најпобожнијих) највише и потребују. Када нам гори заједничко Огњиште не смемо стајати иза страшљивих „ватрогасаца“ самооправдавајући се да је то њихова дужност, јер без овога Небоземног Дома нема наде ни нама самима, а ни њима. И још, немојмо вући и гурати „ватрогасце“ у пламен да нам и преко воље припомажу, већ угледајући се на древне Свете Ватрогасце дајмо своју добру вољу Господу, уложимо себе за Истину Његову, да нас Он благослови и пројави свима као пример спасоносног ревновања. Јер Истина која је у нас дуготрајно и константно посрамљивана, сада тихо и „на прстима“ као да одлази од народа нашега, али, уколико буде целосрдачних истинољубитеља који не штеде себе за Њу, засјаће нам наново Сунце благослова и спасоносног јединства у светосављу, у супротном…

„Ја рекох и спасох душу своју“ речи су веома злоупотребљаване у данима нашим. Душа правоверна се спасава у борби да јој последње дело и мисао пред смрт буде богоугодна, јер она је добро запамтила речено од Господа: „У чему те затекнем у томе Ћу ти судити“. Не спасава душа засигурно само повременим исповедањем у време погодно када се осећа јака и расположена за борбу, већ, ако у том настројењу истраје до самртнога трена. „Рекох и спасох се“ “ су речи пресудне које се изговарају од стране праведника на крају пресудних битака, а не речи које се изговарају у сред малене битке, са циљем да се оправда сопствена лењост и избегавање даљег исповедног боја.
Замислимо да је Велики Јован рекао Ироду пред народом „не можеш ти имати жену брата свога – ја рекох и спасох душу своју“. Па, зар би га Иродијада због тога гонила? Можда би мало узнегодовала, и време би, заборавом, учинило своје. Али Свети Јован је горео огњем богољубиве савести осећајући величину поменуте моралне саблазни, али и своје одговорности да се тај извор који трује душе народне затрпа, јер докле год он извире гину душе људске - свака вреднија од свеколике творевине Божије. Савест нам сведочи да, све докле извор зла не пресахне, све дотад, неопходност исповедништва је једини одагнатељ непрестаног тегобног притиска личне одговорности пред љубављу Божијом - да нас не би затекао Господ неме у заједници мира са безаконицима.

А замислимо сад колико је већа одговорност у случају овог јеретичког екуменисања данашњих пастира по Србији. Тамо је свети Јован за затрпавање неморалног изворишта неућутљивим трубљењем живот свој положио, а овде нам загађују веру, урушавају Цркву, Христа скривају од лица народа унијатским прекривалима, а ми их опомињемо само кад добијемо „надахнуће“. Час их грдимо што се не поправљају, час примирје са њима успостављамо, иако нас нимало нису послушали, нити су „заћутала уста лажљива“, - тиме им само дајемо ширину да у „серијама“ наставе даље саблазни изливати душама Божијим. Па да ли ми то сведочимо Христа само зато што нам је у опису звања, или зато да одбранимо једину веру у Спаса нашега. Ако онај који се само поздрави са новотарцем „учествује у његовим злим делима“ (упор. 2 Јов.1,10), како да се оправдамо ми који смо у органској вези са таквима, а не устајемо одсудно да ућуткамо тај извор опште саблазни.

Сва је глава болесна и срце изнемогло, рече свети Исаија. Глава то су вође народне и духовне и државне, а срце је народ Божији, каже нам свети владика Николај. Кад је глава неразумна срце изнемогава под намерама њеним, али докле у теби имало куца срце православно има наде да ће Господ наместо неразумних вођа и Сам притећи ти у помоћ. И то само ако има наде, ако има пулса који иште живота вечнога, пулса који се бори за тај живот и показује добровољну решеност да не испушта из руку својих Ризу Христову за коју се ухватио, па макар га и сва властела народна или подмићивала или тукла по рукама његовим не би ли је како упустио.

Свети Сава је невидљиво распет увек тамо где његови наследници православље распињу и затиру, што ови наши и чине непрестано од времена авве Јустина до дан данас. Сви ми заједно гресима љубав Савину изван Христа распесмо, кривоверјима и маловерјима нашим, и потом грехом обневидесмо подно Крста Његова. Стога, уколико ране Савине на телу своме пожртвовано не понесемо пред Христом живим, у Дан Суда шта ћемо то очекивати, јер ово није био крајпутни самарјанин кога превидесмо већ први спасоносни благослов Свише народа нашега.

Ако је свети Сава већ годинама духовно распет овде пред патријаршијом, каква то већа празновања походимо широм Србије, који су то пречи празници и агапе од овог светог тротоара, овога будућег, или стамене стене одбране српске побожности, или, пак, камена опустелог маловерјем подно кога ћемо се у паклу вечно мучити. Најсветија Голгота јерусалимска је свакако преча од свих светиња, али, бар у Србији нема сада светијега места и већега празника од ове Голготе српске на којој се духовно распиње Свети Сава. Хоћете ли благослов - иштите га пре свега овде од распетога Саве и на трен бар, ублажићете му муке, а себи болне бриге растерати. У смирењу целивајте овде ране које му се и кривоверјем и срамежљивим исповедањем непрестано наносе и подигните глас свој за Господа свога и за Цркву Његову коју урушавају иновацијама својим, ови циркузанти екумено љубави, ови глумци замајавачи истине Христове, ови наши из зграде прекопута, чије освешћење непоколебиво чекамо.

Умножавају се безакоња и хладни љубав зато што је све мање покајања, све је мање признавања греха свога, а све више самооправдања. И кад би бар заћутали над својом бедном празнином, нажалост, не, већ се још и хвастамо сујетно поучавајући друге. А кад непокајник почне поучавати друге чини себе лицемером, стога је ово управо век не бивалог лицемерја, које врхунац свој данас има, нажалост, у српским фарисејима који понајвише сажаљевају и опрадавају непријатеље Божије, онима који у лажима јеретичким привиђају проценат истине, жарко воле само оно што је удаљено, а притом живо месо укућана својих најближњијих клеветама и мржњом прождиру.

Ови који су унијатском умишљеном љубављу узлетели дотле да се без страха играју са побожношћу народном, ови који су још 2003 довлачили папу са све самртним одром у Србију и притом све то заташкивали, тада, хитром канонизацијом владике Николаја. Ови који уклањају сметњу за долазак папе у Ниш у виду владике Артемија и његовог монаштва и притом, опет, убрзано канонизују аву Јустина, то су исти они који католичким прилозима најубрзаније сада довршавају храм Светог Саве да би у њему, са само њима и латинима знаном позоришном „љубављу“, помпезно дочекали римског непокајаног Јуду 2013 и све то, наводно, „Христа ради“.

Греси народни удаљише светог Саву да се упокоји у Бугарској, па потом да му тело Турци на Врачару спале, али ако нам греси дотле достигну да доживимо да своје очи „кунемо да би не гледале“ како епископи са јеретицима и сам дух Савин завршно међ Србима спаљују на истом светом месту брда Врачара 2013, не на бахатој ломачи турској, већ у лукавој режији раскошног храма, уз помоћ масона, пригодно удешеног баш за ту унијатску прилику… тада – куку, леле и јаох нама.

Сада је време борбе а не мира, време надолазеће пропасти а не благостања, време ширеће све јереси а не торжества благоверја, стога ако у Србији аманетно светосавље не надвлада унијатски екуменизам бићемо сви суђени као мучитељи светитеља Саве. Ако у Србији, немарни исповедањем вере, препустимо укућанима ове сада евро-патријаршије да олако спроведу планирани им раскол и разједињење Цркве Христове у Србији, чему то да се код Христа надамо - ако се разбежасмо са места где се пресуђује о вечном спасењу народа нашега.

Зато разбудимо се и стражаримо овде докле још имамо око чега! Ко прославља празник нека га прослави прво овде, ко славу слави нека донесе колач и жито и нека је започне славити овде пред православљем нам рас-петим и са чврстом решеношћу да се у смирењу уз вероисповедањем поправљамо. Ко тамо негде у Господу дела, учи, или беседи нека се сећа вазда и овог највећег страдалишта српског, јер, где је погубније страдање, тамо где непријатељ сече тела или овде где сече душе људске. А управо овде је и најстрашније то што је борба углавном скривена од очију јавности, непријатељ се као звер притаји, зада рану, па, опет, притаји, припремајући тако целокупан народ себи у један унијатски залогај. Зато овде уплаканога Саву, намученог и исмејаног – ранама од првосвештеника и сујетољубивих му потомака, само очи ретких могу данас назрети. Зато, ко се моли, смеје или плаче, нека прво помисли на сузе Савине овде па тек онда и на себе сама, јер без Саве радосна на овоме месту ни радости наше нигда бити неће.

Распеће љубљеног нам Саве овде на екуменском крсту који му сви годинама уназад приређивасмо гресима својим не окајаним, све је немилосрдније сваким наредним нам даном. Не ослободимо ли љубљеног светитеља својим неодступним исповедањем вере уздајући се у молитве Његове, одоцнимо ли из страха, стида или лењости, џаба ћемо га потом овде пред преуређеном сабласном катедралом, у очајању потраживати.

Зато, сада, докле времена још имамо, стражимо, стојмо у вери, мушки се држимо, снажимо се! (1Кор.16,13)… ако ћемо очекивати, таквима обећано, спасење Божије. Амин.


(окупљања су радним данима од 17-19h, сем уочи и на дан празника а сваке прве суботе у месецу у 13h и за Србе из унутрашњости)

грешни монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

Цитат:
Pred Crkvenim sudom Eparhije raško-prizrenske počinje saslušanje sveštenoslužitelja koju su istupili iz ERP

Odgovorni za samovoljno napuštanje manastira

Autor: J. Tasić

Cetinje, Beograd - U manastiru Gračanica pred Crkvenim sudom Eparhije raško-prizrenske (ERP) danas i sutra trebalo bi da se održi saslušanje monaha koji su bez kanonskog otpusta napustili ERP posle saborske odluke o trajnom razrešenju dužnosti upravljanja ovom eparhijom dotadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Artemija.




Poziv za saslušanje dobilo je 17 sveštenoslužitelja, koji će se, kako Danas nezvanično saznaje, pojaviti pred Eparhijskim crkvenim sudom. Oni su krajem avgusta zvanično obavešteni da se „zbog samovoljnog istupanja iz manastira, privatnog nastanjivanja i drugih krivica“ protiv njih od 14. jula vodi crkveno sudski postupak, do čijeg završetka im je produžena ranije izrečena zabrane sveštenodejstva i pričešćivanja. Monasi koji su napustili ERP kažu da će, kao što su prihvatili i poštuju sve ranije kazne koje su im izrekli privremeni administratori ERP, prihvatiti i odluke crkvenog suda.

U sedištu ERP nema zvanične potvrde da li će monahe saslušavati privremeni administrator ERP i član Svetog arhijerejskog sinoda SPC mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, po dužnosti i predsednik Eparhijskog crkvenog suda ili njegov zamenik, a moguće je i imenovanje komisije.

- Na saslušanje su pozvani samo sveštenoslužitelji jer su oni, pogotovo nastojatelji manastira, najodgovorniji – uticali su na ostalo monaštvo da napusti manastire, a neki do njih su se u više navrata i javno deklarisali u vezi događaja u Eparhiji. Na osnovu saslušanja okrivljeni će se ili osloboditi odgovornosti ili će se protiv njih pisati optužnice. Sada je rano govoriti o kaznama, to zavisi monaha i komisije crkvenog suda – kaže za Danas mitropolit Amfilohije.
Monaštvo je počelo da se lagano osipa posle sinodske odluke o privremenom razrešenju vladike Artemija sredinom februara i imenovanja za privremenog administratora episkopa Atanasija. Masovniji odlasci usledili su posle majskog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora koji je potvrdio sinodsku odluku kao trajno rešenje. Posle odluke crkvenih vlasti da vladika Artemije ne može da ostane na KiM i sinodske zabrane da više ne može da bude duhovnik monaštvu ERP, najpre je iz manastira Crna reka, 3. juna, otišlo 17 monaha i iskušenika, a 11 dana kasnije i 23 monaha i iskušenika iz Svetih arhangela kod Prizrena, Sopoćana, Banjske, Bogorodice Brainske, Dubokog potoka i Sočanice. Pre njih, ERP je napustio i deo sestrinstva manastira Končuć, kao i jedan broj monahinja i iskušenica iz Gračanice i Gorioča.

Mitropolit Amfilohije dao je jednomesečni rok od dana napuštanja manastira „odbeglom“ monaštvu da dođe u izmešteno privremeno sedište Eparhije u manastiru Gračanica i da „izjavu kanonske poslušnosti nadležnom episkopu“.

U međuvremenu mitropolit Amfilohije i monasi koji sebe nazivaju „izbeglim Raško-prizrenskim monaštvom“ javno su se oglašavali, uzajamno se prozivajući za sadašnje stanje u ERP, kao i celoj SPC.

Monasi „ni na nebu ni na zemlji“

Prema podacima Uprave ERP, Eparhiju je napustilo 68 monaha i iskušenika, dok „odbeglo“ monaštvo tvrdi da je više od 80 monaha i iskušenika zbog, kako kažu „novonastalih uslova u ERP“ otišlo iz Eparhije. Iako su podneli zahteve, „odbegli“ monasi od uprave ERP nisu dobili kanonske otpuste. Kako Danas nezvanično saznaje, svi manastiri i sveštenici ERP nedavno su dobili akt iz eparhijske privremene uprave kojim im se nalaže da odbiju gostoprimstvo „odbeglim“ monasima.


danas.rs

ZAPAD PRETI SRBIJI!

nedelja, 05 septembar 2010 22:44



Problem Srba nije u Hejgu ili Vesterveleu. Problem je u režimu koji postaje
spreman da se do kraja potčini Zapadu i u ime Srba odrekne Kosova i Metohije i
Republike Srpske

Već deset godina prozapadne stranke vladaju Srbijom.(1) Njihovi lideri su sebe
predstavljali kao demokrate koji su prijatelji Zapada i kao ljude koji imaju
rešenje za najveće probleme u Srbiji. Međutim, praksa je potvrdila da SAD i EU
njih ne tretiraju kao prijatelje. Umesto da Vašington i Brisel prestanu sa
ucenama po dolasku DOS-a na vlast, oni su nastavili da prete Beogradu i da ga
ponižavaju.

To se naravno dešava i danas po pitanju predloga rezolucije o savetodavnom
mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu i Metohiji, koji je podnela
republička vlada Generalnoj skupštini UN. Iako je predlog Beograda napisan da
bi se zadovoljila angloamerička osovina, iako se u tekstu dokumenta izričito ne
pominje suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom (u preambuli se osuđuje
secesija kao nedozvoljena u međunarodnom pravu), on je dočekan na „nož“ od
strane SAD i EU.Srbija po Vašingtonu i Londonu nema prava da govori o Kosovu i
Metohiji koje oni tretiraju kao nezavisnu teritoriju na kojoj imaju vojne baze.

Da se podsetimo. Pompezno najavljena 26. jula 2010. godine usvojena je u
Narodnoj skupštini „Odluka o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani
suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije“, a povodom
savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde.(2) Međunarodni sud pravde je
prethodno dao svoje mišljenje tako što je preformulisao pitanje upućeno iz
Beograda čime je raspravu sveo na formalni aspekt.(3)Predstavnici republičke
vlade su brže bolje podneli predlog rezolucije Generalnoj skupštini kako bi
srpska rezolucija bila prva na dnevnom redu. U tekstu ovog predloga ne spominje
se Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, niti se insistira na suverenitetu i
teritorijalnom integritetu Srbije. Podsetimo se da je takozvani ambasador SAD
na „Kosovu“ Kristofer Del još u aprilu poručio Beogradu da zaboravi na
Rezoluciju 1244.(4)

Na osnovu izjava predstavnika Demokratske stranke moglo se zaključiti da je
cilj predloga rezolucije da dovede do pregovora između Srba i Šiptara o svemu.
Ovakav stav je jasno otvorio Tadićeve karte jer je bio signal Beograda da može
da se razgovara i o podeli Kosova i Metohije.Taktika Demokratske stranke je
bila sramotna, providna i ponižavajuća za Srbiju. U Narodnoj skupštini oni su
se navodno borili za „odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta“, dok
su u Njujorku predlogom rezolucije na tu stavku gotovo u potpunosti
zaboravili.U isto vreme Vašingtonu i Londonu Tadić je slao signale da je
spreman da pregovara o svemu pa i o podeli južne srpske pokrajine. Tadić je
pokazao spremnost i da izmeni predlog rezolucije. Po Borisu Tadiću „pitanje
Kosova ne može da se reši samo sa Kinom, Rusijom, Brazilom i Indijom.“(5)I dok
bi se mudar dičio spiskom ovakvih prijatelja predsednik Republike je između
redova poručio da bez SAD i EU ne sme ništa da uradi. Sa svoje strane ukazujući
na moguće pukotine u Demokratskoj stranci ministar Vuk Jeremić je poručio da ne
sme biti povlačenja srpskog predloga rezolucije u UN.(6)

Pretnje sa Zapada su išle uobičajnim redom. Prvo je iz Ambasade SAD izašlo
saopštenje kojom se kritikuje podnošenje predloga rezolucije bez konsultacija
sa Vašingtonom (7), da bi zatim britanski ambasador Stiven Vordsvort izrazio
„ličnu uvređenost“ jer nije konsultovan. Zatim je u Beograd doputovao
ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele koji je jasno poručio
Tadiću da mora da se odrekne Kosova i Metohije ukoliko želi u EU. (9)

Nakon toga put Srbije je krenuo i britanski ministar spoljnih poslova Vilijam
Hejg. Hejgov zadatak je bio da pojača ucene Vestervelea, pre svega pokretanjem
pitanja Republike Srpske.

Hejg je krenuo sa jasnim pretnjama prema kojima Srbija ima „obavezu“ ne samo da
se odrekne južne pokrajine već i da omogući utapanje Republike Srpke u BiH
ukoliko želi u Evropsku uniju. Ironično Borisu Tadiću je poručeno da treba da
bude odvažan kao i Slobodan Milošević, da nametne stav „lokalnim Srbima“ i
prinudi ih da pristanu na sve. Naravno sa tom razlikom što se Milošević
Dejtonom izborio koliko – toliko za veći deo Republike Srpske, dok se od Tadića
traži da se odrekne u ime Srbije celog KiM i da uništi Republiku Srpsku. Hejg
je zatražio od Beograda da kao „najbolji kompromis“ povuče svoj predlog
rezolucije upućen UN-u!(10) Na kraju je britanski ambasador Vordsvort izjavio
da srpski predlog rezolucije treba povući i da Španija radi sa Srbijom na novom
nacrtu rezolucije.(11) U nezvaničnim izjavama predstavnika Demokratske stranke
u srpskom parlamentu moglo se čuti da su im predstavnici SAD i Britanije
otvoreno pretili upotrebom sile i izazivanjem nasilja. Ali šta su drugo mogli
da očekuju od Vašingtona i Londona? Njihovi zvaničnici se još uvek hvale
agresijom na SRJ.

Da li je sve ovo za čuđenje? Podsetimo se da britanski ministar spoljnih
poslova Vilijam Hejg kao najveću opasnost na Balkanu vidi Srbe i Rusiju.Ovaj
političar je na svom blogu u tekstu „Moramo da reagujemo kako bi sprečili da
Bosna postane pala država“ napisao još u novembru 2008. godine sledeće:
„Vođstvo entiteta Republika Srpska nastavlja sa insistiranjem na svojoj
autonomiji i poziva na moguću secesiju od BiH. U isto vreme Rusija svojim
resursima pomaže ovim liderima. Rusija je u Republiku Srpsku dovela tri svoje
naftne kompanije i takođe iznela predlog da tuda prođe deo gasovoda Južni tok.
Na taj način Moskva podržava secesionizam za koji su mnogi u EU mislili da je
nestao...“(12)Nadahnuti Hejg nastavlja dalje upozoravajući da Srbi i Rusi
zajedno rade kako bi ukinuli Kancelariju visokog predstavnika u BiH. Da se
podsetimo to je upravo kancelarija u kojoj je šefovao Pedi Ešdaun bivši agent
britanske obaveštajne službe i funkcioner koga je Džozef Bodanski optužio da
podržava terorizma i muslimanski ekstremizam u BiH. Dakle Hejg bi voleo da vidi
Republiku Srpsku bez nafte i gasa, bez Rusa i verovatno bez Srba. Ali on ne
staje na tom mestu. U svom tekstu Vilijam Hejg dalje piše: „Ukoliko EU prihvati
secesionizam u Bosni to će imati posledice i na druge delove Balkana kao što su
Sanjak, Vojvodina, Preševo u Južnoj Srbiji, kao i na Sever Kosova, da ne
pominjemo Južnu Osetiju i Abhaziju.“(13)

Prvo što možemo da primetimo iz ovih reči sadašnjeg ministra spoljnih poslova
Britanije je da on ne zna kako se zove Sandzak ili Raška oblast pa je naziva
„Sanjak“. Kao druga stvar jasno se ističe pretnja Srbiji da njeno insistiranje
na Dejtonskom položaju Republike Srpske može da izazove separatizam u Raškoj
oblasti, Vojvodini i Vranjskoj kotlini. Dakle Hejg ovde iznosi identične
stavove kao nemački ambasador Andreas Cobel svojevremeno.(14) Hejg precizira
svoj stav sledećim rečima: „EU mora da pojasni Beogradu da ukoliko Srbija želi
da bude kandidat za članstvo u EU, mora da se odrekne Bosne...“(15)

Međutim za Vilijama Hejga šiptarski separatizam na Kosovu i Metohiji ne može da
dovede do separatizma na Balkanu jer: „Kosovo je jedinstveni slučaj i nije
presedan, ali je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o KiM važna
prekretnica.“(16) Na ovom mestu primeđujemo jasnu kontradikciju u stavovima
ministra spoljnih poslova Britanije jer ukoliko šiptarski separatizam u južnoj
srpskoj pokrajini nije presedan kako onda može da bude „važna prekretnica“ jer
se taj pojam svakako odnosi na buduće slučajeve.

Dakle Srbija od Vašingtona i Londona može da očekuje samo još ucena i pretnji.
Međutim problem Srba nije u Hejgu ili Vesterveleu. Problem je u režimu koji
postaje spreman da se do kraja potčini Zapadu i u ime Srba odrekne Kosova i
Metohije i Republike Srpske. Takavim potezom vlasti u Beogradu bi Srbiju
pretvorili u kvazidržavu. To bi ujedno bio udar i na Rusiju koja na
međunarodnoj sceni dosledno brani severenitet Srbije. Pre svega to bi bio
besmislen i nepromišljen potez jer danas Moskva nakon uspešno obavljenog posla
u Gruziji i Ukrajini ima mnogo više vremena za Balkan.


(1) Čak je na čelo Agencije za borbu protiv korupcije postavljena Zorana
Marković bivši službenik Ambasade SAD u Beogradu.

[Sim] ZAPAD PRETI SRBIJI ! Srpska Informativna Mreza

Diktator

Piše: Branko Dragaš

DIKTATOR - Predsednik Republike hoće da postane diktator. U jednom od njegovih besmislenih intervjua poslao je poruku građanima Republike: "Građani mi kažu - predsedniče, hajde malo budi diktator, a ja im odgovaram - ne mogu, jer nisu takva pravila igre".

Uzmimo da je neki ostrašćeni partijski ljubitelj Klovna tranzicije, koji nije njegov savetnik i ne spada u prvi tim pouzdanih pajtosa koji pripadaju bandi za pljačkanje države po zakonu, izmanipulisan, razočaran i osiromašen propašću reformi, uistinu izgovorio ovakvu jednu rečenicu. Ozbiljan državnik i predsednik republike bi se nasmejao. Klovn tranzicije je odgovorio - ne mogu! Znači, ja bih to hteo, ja to hoću, ja to želim, to je sjajna ideja, to je prava stvar, to nas može izvući iz sadašnje situacije, ja sam spreman da postanem diktator, ali, nažalost, ne mogu, ne daju mi, jer nisu takva pravila igre sada. Prljava igra traje. Ali, pravila igre mogu i da se promene. Recimo, ako nastavim sa svojim gangsterima na vlasti da pljačkam građane Republike i ako građani Republike, nezadovoljni svojim životom i mojim večitim lažima, krenu u otvorenu pobunu, meni nije preostalo ništa drugo, radi odbrane našeg svetlog puta u budućnost evropskih integracija, nego da promenim pravila igre.



To nije nikakav problem. Imam većinu u parlamentu koja će koaliciono-partijski poslušno izglasati, da bi zadovoljili svesne i savesne građane koji žele da uđu u rajsko carstvo evroatlantskih integracija, moje imenovanje za diktatora. Time ćemo sve probleme u društvu rešiti. Nećemo se vratiti u mračne devedesete godine, nego ćemo uživati u plodovima moje diktature. Kada postanem Kada postanem Diktator sve televizije će emitovati rijaliti šou u kome ćemo odmeriti snage Miloš Bojanić i ja. Neka udari na mene! Neka mene pobedi! Neka meni preotme slavu, ako može. Neka pokušaju meni da nameste da je Miloš Bojanić popularniji, voljeniji i poštovaniji od mene. E, to neće moći! Nateraću Uplakanog Jul Pinka da proda najveću jahtu i obezbedi pravila igre u kome ću ja pobediti. Kakav, bre, Miloš Bojanić, ja sam za njega Miloš Bojanić. Ja sam za njega pobednik i bez takmičenja. Moji savetnici i moja vlada, moja vojska i moja policija, moje sudstvo i moji tajkuni, moja televizija i moj gradonačelnik su spremni da mi obezbede sigurnu pobedu i veliku gledanost. To će biti dokaz da moj narod mene obožava. Sve dok se igra ne promeni. Posle će sve ići lakše.

***

FARMA - Da li je Miloš Bojanić bolji od Borisa Tadića? Jeste. Miloš Bojanić je otvoreno pokazao ko je i šta namerava da postigne. Boris Tadić je veći manipulator i prostak od MB. Zašto? To radi prikriveno pod velom demokratije, modernizacije i evropskih integracija. To radi perfidnije i podmuklije. MB je brutalni lažov i nema evropske manire BT. Nije prošao američku školu za manipulaciju javnošću. Nijedan trening komunikacija nije imao. Poslužio je odlično savetnicima kandidata za diktatora da prikažu BT kao jedinog spasioca raspadnute države i primitivnog naroda. Koji je smisao organizovanja Farme?Zašto je bilo toliko prostakluka i primitivizma? Veliki Brat je vešto izabrao iste učesnike, koji dolaze u sukob sa likom koji je gori i od njih samih. Farmeri su pokazali sav svoj primitivizam, ostrašćenost, zlobu, glupost, ograničenost i pohlepu. Naručena velika gledanost je nosila jasnu poruku - narod je isti takav. Narod to traži.

Ništa narod nije bolji od tih šabana. Narod koji to gleda je isti kao ti izabrani negativci koji, vođeni svojom sujetom i ograničenošću, neprestalno dolaze u sukobe sa najgorim između njih. Ako su svi na Farmi isti i ako među njima nema razlike, onda je i taj narod koji ih toliko gleda i koji glasa za njih još gori. To je primitivan, zaostao, zatucani narod koji je lenj, koji laže, podmeće, ogovara, svađa se neprestano, pljuje u lice, bezočno psuje i vređa sve što nije razumeo ili je drugačije od njega.

Šta Boris Tadić i njegovi medijski savetnici da rade sa takvim narodom? Poruka je jasna - svi su takvi! Srbija je Farma. Nema alternative tom primitivizmu. Građani su učesnici velikeFarme. Šta treba da uradi Boris Tadić da takav narod privede evropskim vrednostima? Nije mu preostalo ništa drugo, nego da se samoproglasi - diktatorom. Diktatura je rešenje! To traže evropski osvešćeni građani. Oni koji glasaju za vlast. Oni koji su članovi režimske stranke. Oni koji rade u partijskim i državnim firmama. Diktatura Borisa Tadića treba da prevaspita tu raju koja traži Gazdu. Boris Tadić je sebe pretvorio u Velikog Gazdu koji odlučuje o svemu u Srbiji. Sve je pod kontrolom BT i njegovih pajtosa.

Imao sam jedan čist posao koji sam pronašao u Sloveniji i koji naša državna kompanija nije mogla dvadeset godina da reši. Pronašao sam rešenje i investitora koji može to sve da završi. Svi bi rešili problem i državno preduzeće iz Srbije bi naplatilo potraživanje koje ne može dvadeset godina da realizuje. Svi učesnici u poslu su bili zadovoljni. Posao je trebalo da se završi. A onda se umešao Boris Tadić sa svojom kamarilom savetnika. Organizovali su državnu posetu Sloveniji i pregovarali o rešavanju problema za državno preduzeće. Mangupski se ponašao i obećavao da će on sve to da reši. I ništa nije rešio. Sve je palo u vodu čim je poseta bila završena. Meseci su prolazili i ništa se nije dešavalo. Folirant je sve izvarao. Poruka je nama u Srbiji više nego jasna. Kandidat za diktatora hoće da kontroliše svaku poslovnu transakciju. On namerava da bude Gazda svima nama. To nije ni Milošević radio. To nije radio ni Miloš Bojnić. Boris Tadić je sigurni pobednik ovog serijala.

Kada će da se promene pravila igre? Ko će da ih promeni? Kako će da izgledaju ta nova pravila? Režim u kome pobeđuje Miloš Bojanić je režim koji priziva diktaturu Nejakog Borisa. Ili, obrnuta logika, režim Borisa Tadića je oličen u pobedi Miloša Bojanića. Da li je to onaj isti Boris Tadić koga je Đinđić prezirao i koga je smatrao mekušcem i folirantom? Ne, ovo je farmer Boris Tadić koji ne može da uvede diktaturu u zadrugu dok ne promeni pravila igre. Da li će uspeti? Verujem u slobodarsku tradiciju moga naroda. Verujem da moj narod nije Farma i farmeri. Verujem da moj narod neće dozvoliti Borisu Tadiću da mu nametne diktatorske lance.

***

FUDBAL - Nakon poraza od Gane, napisao sam šta mislim o afričkim orlićima. Nakon pobede nad Nemcima nisam namerno ništa hteo da pišem. Nakon sramnog poraza od Australije, mogu samo da preporučim svima koji nisu čitali da pročitaju tekst o našim fudbalerima na mom sajtu. Neshvatljivo je kako su bedno igrali naši fudbaleri. Boris Tadić nije igrao. Povredio se na treningu za diktatora. Ne mogu da razumem kako naši fudbaleri, koji su vodeći igrači u evropskim klubovima, zaborave da igraju fudbal preko noći. U čemu je tu problem? Ne razumem kako neko može da zaboravi, recimo, da štopuje loptu. Kako može da zaboravi da odigra dupli pas i da tačno uposli svoga saigrača. Ne razumem zašto ne trče i zašto se ne bore. Nisu se bili ni oznojili. Da li to smeju da urade u svojim klubovima? Ne smeju. Zašto ne smeju? Plaše se kazne. Plaše se da ne ispadnu iz tima. Plaše se da će izgubiti novac. Plaše se neuspeha. Kada igraju za reprezentaciju toga straha nema. Za reprezentaciju se igra iz ljubavi i prestiža. Iz ljubavi, da što bolje reprezentujete svoj narod i da mu povratite, makar malo, veru u život. Iz prestiža, zato što vašu igra nekoliko stotina miliona ljudi na planeti tog trenutka prati...

Ako bi vas lično, dok radite svoj posao, gledalo nekoliko stotina miliona ljudi na planeti, kako biste se vi ponašali? Da li biste bili ležerni, nezainteresovani, mlitavi i uobraženi, uvereni da ste super zvezda?

Problem je, dakle bio, po ko zna koji put, u našem mentalnom sklopu koji ima hroničan nedostatak profesionalizma, poštovanja neprijatelja i skromnosti. Nemci su pobeđeni zbog našeg inata da ne prezamo od moćnijih i jačih od sebe. Uostalom i sami Nemci imaju večiti problem sa nama, istorijski sindrom Srba ih neprestalno muči i lakše im je da ispraše Englesku, nego da se sa Srbima nadmeću na terenu. Pobedili smo Nemce jer smo nebeski narod spreman da strada u borbi sa velikim silama. Poraženi smo od Gane i Australije jer smo prepotentni i manijakalno opsednuti svojim istorijskim pobedama, koje su se završavale stravičnim žrtvama po naš naivni narod. Maestralni smo u nipodaštavanju i ponižavanju onih koje smatramo slabijim od nas. I to nam je usud. Od Maričke bitke do NATO intervencije. Nikako da se oslobodimo mitova i da postanemo racionalni, praktični i organizovani u pobedama.

Ni selektor Antić, uprkos ogromnom iskustvu, nije uspeo da pobedi srpski mentalni sklop. On je najveći krivac za naš fudbalski debakl. A šta je trebalo da uradi? Da juri razmažene fudbalere po kafićima i da im zabranjuje da piju i da puše? Mislio sam da je on autoritet i da se nikada neće spustiti na nivo Borisa Tadića koji priziva diktaturu. Diktatura nije pomogla ni Severnoj Koreji. Pored discipline u igri, morate, ipak, da imate znanje, talenat i strategiju. To što su građani Severne Koreje sprečeni da gledaju direktne prenose svojih fudbalere, to ništa ne znači za Miloša Bojanića i Borisa Tadića, koji su se udružili da u direktnom prenosu monopolizuju sve televizijske ekrane u Republici koja se pretvara u lični režim Farmera. Antić nije hteo da uvede diktaturu igračima, jer smatra da to ne donosi uspeh u igri. Boris Tadić ne može da uvede diktaturu, jer mu pravila igre to zasada ne dozvoljavaju. Ali ne mora se on držati zakona kao pijanac plota. I zakoni se mogu menjati po potrebi diktatora.

***

DINAR - Nastavlja se izvlačenje špekulativnog kapitala iz Srbije. Pljačka se privodi kraju. Sve manje je ostalo državne imovine za rasprodaju. Glavni igrači pakuju kofere i izvlače svoj kapital. Dinar propada, dok je 1,36 milijardi evra napustilo od početka godine Srbiju, upakovano u sterilnu izjavu birokrata Narodne banke da su morali da intervenišu da bi sprečili prevelike dnevne oscilacije kursa. Devize polako, ali sigurno, odlaze. Ostalo im je još toliko evra da potroše. Dospele neisplaćene obaveze su oko 1,7 milijardi evra. Niko ne zna kako će se to isplatiti. Stranih investitora nema. Privreda propada. Uprkos velikom radu i zalaganju Miloša Bojanića i Borisa Tadića, dinar je nastavio da pada. Tajkuni su zabrinuti jer im preti bankrot. Ne plaše se diktature Borisa Tadića. I to je bolje, pre će napraviti neke nove aranžmane, nego da pobedi demokratija i republikanska ideja, koja negira ukradeni kapital tajkuna. Miloš Bojanić se ne plaši diktature Borisa Tadića. Miloš voli disciplinu. Mora da se uvede red na Farmi. Makar opala i gledanost.

***

BODO - Bodo je misteriozno došao i još misterioznije je otišao. Večiti Asistent je morao da zaštiti svoje tajkune. Međutim, suviše se zaigrao. Zaboravio je da je Bodo Hombah moćan i da ima jake ljude iza sebe. Lični sukob domaćih i stranih tajkuna ministar za ekonomiju destrukcije je iskoristio da ispraši međunarodnog špekulanta. Tako je otvoreno pokazao da je ministar tajkuna. Nemački investitori ne prihavataju da ih reketira ministar i tajkun. Nemačka država brani svoje investitore. Da li se oni zvali Bodo ili MilošBojanić i Boris Tadić, njih to ne zanima. Nemačka država brani princip. Princip u kome ne možete da uvodite monopole i diktaturu. Niti možete da pobeđujete na nameštenom glasanju. Ne možete da varate birače i klijente. Nemačka država nema Borisa Tadića. I ne menja pravila igre.

Branko Dragaš

Tabloid broj 210, 8. jul 2010.

Slepilo

Piše: Branko Dragaš

MANGULICA - Boris Tadić je obišao gradilište mosta u Beškoj. Ni posle deset godina reformatori nisu uspeli da naprave autoput do Novog Sada. Moja ideja, odmah posle petooktobarskog zaokreta, bila je da se napravi akcionarsko društvo građana Srbije za izgradnju autoputa do Novog Sada. Investicija, zajedno sa mostom, trebalo je da košta 150 miliona evra. Investitore bi činilo pet miliona građana Srbije koji bi dali po 30 evra i dobili akcije. Ko nije imao 30 evra, dobio bi od državne banke kredit na 30 evra sa vraćanjem na 30 mesečni rata, tako da se mesečno vraća jedan evro i kamata na kraju otplatnog perioda. Prikupljena sredstva bi se utrošila da se napravi pravi autoput za 120 dana i da se podigne saobraćaj, smanjivanjem putarina, na 40.000 prolazaka dnevno.
U izgradnji autoputa učestvovalo bi 50.000 radnika i 5.000 mašina, tako da bi svaki radnik morao da uradi 16 metara puta ili dnevno 13,33 centimetra. Mislim da 13,33 centimetra dnevno nije neka velika razdaljina i da bi naši radnici, koje neoliberali preziru i na svakom mestu ponižavaju, sigurno ostvarili tu dnevnu normu. Tako bismo dobili novi autoput i dupli most. Putarina bi se ubirala u vreme izgradnje i ubacivala u tu novu mešovitu kompaniju, gde bi i država imala 25 odsto vlasništva. Putarina bi bila niža nego u svim zemljama regiona. Brza izgradnja bi privukla veliki broj novih putnika.
Građani bi se učili akcionarstvu, i posle 240 dana počeli bi da dobijaju dividendu iz svojih akcija. Razvila bi se Berza i građani bi se učili kako da investiraju. Umesto da gledaju gluposti na RTS-u i Pinku, ove dve monopolske televizije koje programirano ubijaju volju i život u Srbiji, građani bi gledali izveštaje sa Berze. Umesto da se nerviraju i gube novac i vreme, oni bi zarađivali i razvijali svoju sopstvenu zemlju. Završetkom ove deonice autoputa, otvorili bi se radovi na deonici od Novog Sada do granice. Istim metodom. Građani bi umesto da 6,5 milijardi evra odnesu u parazitske banke, investirali u svoju zemlju i zarađivali bi na tom unosnom poslu.
Naravno, ni ova moja ideja nije bila prihvaćena. Đinđić je uopšte nije razumeo. Bila mu je strana i suviše kolektivistička. Rekao mi je da nam to ne treba jer su nam Amerikanci već obezbedili 6 milijardi dolara. Naše je samo da ih uzmemo. Taj novac nikada nije došao. To je bilo veliko obmanjivanje građana. Reformatori su bili bez ikakvog iskustva, nikada nisu na tržištu zaradili nijedan evro i nisu bili sposobni da vode nikakve poslove, a ne državu sa nasleđenim problemima, i zato su putevi ostali neurađeni. Otvarane su samo deonice za izborne kampanje.
Koja se sve politička njuškala nisu slikala na deonicama puteva od nekoliko kilometara, koji su propadali brzinom kojom su političari, posle gašenja kamera, bežali sa mesta zločina. Na kraju, Drug Boris Tadić Beli posetio je gradilište. Posetio je most. Koji ne prave tajkuni. Posetio je uz obrazloženje da on mora da vidi kako se gradi. Posetio je jer voli da radi. Pratila ga je kamarila telohranitelja i ličnih biografa. Hteo je da se lično uveri kako teče Dunav ispod poslova koji stoje. Bio je srdačan sa svojim savetnicima i uvlakačima. I sve je teklo po uigranom protokolu, građani su se uverili da njihov predsednik svuda stiže, da je nezamenljiv i da nam više nikada ne trebaju izbori - šta će nam izbori kada predsednik misli za nas?! - kad odjednom, iznenada, pred nasmejanog i zadovoljnog predsednika istrča obična sremska mangulica i poče uznemireno da trči. Telohranitelji i specijalne policijske snage za borbu protiv terorizma skočiše da brane nasrtaj na integritet čoveka koji je zadužen za evropske i evroatlantske integracije. Plašili su se da je ovo provokacija nezadovoljnog naroda, opozicija je pod njihovom kontrolom i nije dogovaran nikakav samostalni napad na predsednika države u nestajanju.
Mangulica se uplaši tolikog sveta i stade da beži ispred specijalaca za borbu protiv terorizma. Drug Beli se zamisli i pred svima reče, oponašajući Druga Staroga - mangulice su naša izvozna šansa. Predsednici komora, tajkuni, savetnici predsednika, novinari, televizijski voditelji i kamermani su pali na kolena pred tom genijalnom mišlju Druga Belog. I nisu uspeli ni da se otrezne od izliva tolike ljubavi prema najmudrijem crnogorskim sinom na privremenom radu u kući svoga Velikoga brata, kada nas predsednik iznenadi novom mudrošću. Rekao je da on ne vidi nikakve bolje ideje u odnosu na politiku koju On vodi. Samo neke kritike koje dolaze on ljudi koji sednu na stolicu i kritikuju. Ko ima bolji od mene? Ko? Niko. Ja sam najbolji sam sebi. Ja sebe ne mogu da kritikujem. Kritike od drugih, koji sede na stolici, ne prihvatam. Drug Beli je nezamenljiv. Uhvatilo ga je političko slepilo. A to je prvi signal skorog političkog pada.

PRIVATIZACIJA - Drug Boris se osvrnuo i na privatizaciju. Rekao je da ima uspešne i neuspešne. Rekao je da neuspešnu privatizaciju država treba da reši. Nije rekao kako da se reši. Kritikovao je privatizaciju i nije seo na stolicu. Nije imao ideju, ali je kritikovao. Direktor policije Veljović je bio potpuno jasan i konkretan. Dao je izjavu, povodom hapšenja bivšeg vlasnika Meridijan banke, da će policija iskontrolisati svaku privatizaciju koja se nije završila pokretanjem proizvodnje, nego su se pare prale. Obrazloženje za hapšenje bivšeg bankara može da se primeni na 90 odsto privatizacije u Srbiji.
Hoće li policija hapsiti i ostale? Ili će sve biti selektivno. Politički obojeno. Hoće li neko privesti u policiju bivše ministre za privatizaciju Vlahovića i Bubala, ministra energije Novakovića, sadašnje ministre Dinkića i Đelića? Hoće li neko ispitati Labusa, Pitića i Đelića kako je zatvoren Pariski dug? Hoće li policija privesti privatizacione savetnike koji su u slučaju, recimo, RTB Bor uzeli 2,2 miliona evra ili za svaku stranicu po 53.333 evra? Hoće li biti privedeni revizori koji su učestvovali u pljački državne i društvene imovine? Hoće li neko smeti da privede aktere prodaje Sartida, šećerana, duvanske industrije i cementara?
Hoće li nam policija otkriti koje su malograđanske porodice suvlanici cementara i fabrika iz prerađivačkog sektora? Kome je davan novac iz državnih i paradržavnih banaka da bi privatizovali na svoje ime, a za račun vladara iz senke? Hoće li biti privedeni čelni ljudi Akcijskog fonda, koji su kao sumanuti državnu imovinu u bescenje prodavali tajkunima preko Berze? Hoće li biti privedeni direktori Agencije za privatizaciju i sam premijer zbog svega što se dešavalo u toj najkorumpiranijoj instituciji u državi? Hoće li biti privedeni većinski vlasnici i njihovi politički mentori koji su rasprodali sve, izneli novac i sada sede u blizini Druga Belog, očekujući da ih on zaštiti od posete policije?
Ima još bezbroj pitanja koja bih mogao da postavim. Pitanja koja sam postavio u oktobru 2000. pokojnom Zoranu Đinđiću i na koje on, kao i na mnoga druga, nije znao nikakav odgovor. Postoje svedoci i pisani tekstovi, televizijski nastupi i radio zapisi, koji mogu da potvrde da sam sve ovo predvideo i da sam opominjao opijene vlastodršce da će, budu li sprovodili neoliberalnu šok-terapiju, uništiti svoju naciju i državu. Nisu hteli da me slušaju. Ni javnost nije bila zainteresovana da čuje moje argumente. Sada je jasno ko je bio u pravu. Ne mogu da slušam te licemere, poltrone, prevrtače, tezgaroše, skorojeviće i intelektualne prostitutke koji su se prodavali i stavljali u službu organizovanog kriminala u vrhu države.
Ne mogu da čitam neoliberalnog satrapa i lakeja tajkuna, nazovinezavisnog novinara Mišu Brkića koji danas piše koliko je novca opljačkano u repo operacijama na finansijskom tržištu. Zašto o tome nisi pisao pre pet godina? Zašto si zatvarao oči pred organizovanom pljačkom? Zašto si prodao svoju struku za šaku privilegija, koje si mogao da zaradiš na tržištu? Zašto objavljuješ tekst o Jelašiću u danu kada on napušta posao zbog koga je doveden? Zašto svoju novinarsku snagu pokazuješ nad opljačkanim, otpuštenim i siromašnim radnicima? Zašto sada ne napišeš tekst o Tadiću i njegovim pajtosima? Zašto ne raskrinkaš Đilasa i njegove monopole?
Pisati danas pogrdno o Miloševiću je sramno. Zašto to niste pisali kada je bio u najjačoj snazi i kada je na izborima dobijao 104 odsto glasova? Zašto niste otvorili, gospodo što koračate rame uz rame sa vlašću i što stotinama hiljada evra naplaćujete svoje lažne doktorate i titule od papira, pitanja makijavelističke vladavine Đinđića? Zašto ste ga vi, njegovi veliki prijatelji i saradnici iz vlasti, izveli na streljanje? Zašto nešto niste učinili da ga zaštitite, jer je on poginuo da biste vi zadržali vlast i ukradeni novac. Zašto šenite i plezite pred Drugom Belim kada mu se iza leđa smejete i ogovarate ga da je narcisoidan i samoljubljiv?
Nema napretka, dragi moji prijatelji koji čitate ove ispovesti, ako ne odgovorimo na sva pitanja na koja nismo imali hrabrosti da progovorimo. Nema katarze i novog početka na lažima i obmanama. Policija, to vas uveravam, zna svoj posao. Pre dve nedelje su me pozvali u policiju da dam izjavu u vezi sa privatizacijom hotela i ugostiteljskih objekata Razvitak iz Lazarevca. Čovek koji je to privatizovao, neki balavac bez radnog i životnog iskustva, svu imovinu od 17 miliona evra je prebacio na povezana lica. Lepo čovek oteo imovinu iz subjekta privatizacije i od manjinskih akcionara. A kada je to uradio, onda se zaposlio u Agenciji za privatizaciju. Zaposlio se da bi prikrio pljačku, kao što su neki ministri postali poslanici.
Na sve naše stručne dopise niko iz institucija sistema pet godina ne odgovara. A onda, većinski vlasnik, iznerviran što novine prenose istinu o pljački, tuži za klevetu žene koje imaju više godina radnog staža nego on života, i mene kao zaštitnika te sirotinje. I ja dobijam poziv od policije na razgovor, vrlo uljudan i stručan, da objasnim, prema tužbi većinskog vlasnika, zašto sam ga sprečavao u njegovoj nameri da opljačka preduzeće. Neverovatno!!! Umesto da tužilac odmah izda nalog da se ta vucibatina odmah uhapsi, da mu se zapleni imovina i prenese u fond za žrtve privatizacije, tužilac izdaje nalog policiji da ispita mene i žene koje su stvarale tu firmu.
Nema napretka dok se ne bude napravio temeljni zaokret. O tome šta treba da se radi, decenijama pišem. Pišu i drugi čestiti i stručni ljudi. Ali Drug Boris ništa ne čita. Ništa nije čitao ni Milošević. I tu dolazimo do same suštine problema. Sve počinje i završava se u politici. Totalitarni politički sistem se nije promenio. U Srbiji nema demokratije, nego imamo vladavinu ološa. Građani su izmanipulisani i veruju da neko drugi treba da im donese sreću. Neće, gospodo drugovi, niko da vam donese bolji život. Moramo sami da se za njega izborimo. Moramo sami da zaradimo i uštedimo za bolji život. Moramo da promenimo politički sistem i da uvedemo Demokratiju u Republiku. To moraju da urade ozbiljni i mudri ljudi. Politički slepci ne mogu ni sebi da pomognu. Slepilo je zarazno.

Tabloid br 213, 19. avgust 2010.

Ludaci


Piše: Branko Dragaš

POLITIKA - Opasni ludaci vladaju Srbijom. Šta se to dešava sa nama da nas uvek vode ološ i ludaci. Radoje Domanović je pisao da su srpske vođe slepci. I narod ih slepo sledi. Dok svi ne završe u provaliji. Kada izađemo iz provalije, ponovo nalazimo slepe vođe i ponovo upadamo u provaliju. Još dublju i mračniju.
Taman sam mislio da smo se oslobodili Miloševićevog prokletstva i da smo naučili iz te tragedije nešto, kada pristadosmo da nas dobrovoljno porobe ludaci. Deset godina na vlasti su isti diletanti. Nestručni politikanti, bez radnog iskustva i znanja, dovedeni da rasprodaju državu i narod. Narcisoidni Klovn tranzicije nastavlja da nas sluđuje svojom sumanutom politikom. Poslednji politički nokaut od Međunarodnog suda pravde ga nije otreznio. Umesto da trenutno podnese ostavku, Boris Tadić, slično Miloševiću, nastavlja da srlja dalje. Vodi nas u nove izgubljene bitke. Pošto sam sve tačno predvideo od 1981. godine u vezi sa dešavanjima sa Kosovom i pošto nijedna moja ideja i konkretan predlog nije prihvaćen, u vreme kada niko u javnosti nije ni znao da postoji tip koji se zove BT, mislim da sam pozvan da kažem kuda vlast srlja i šta treba da se radi.
Znači, potpuno je besmisleno bilo da izlazimo pred Međunarodni sud pravde. Jednostavno, to je bilo politički nepromišljeno u uslovima kada Srbija nema nikakav međunarodni ugled i rejting. Putovanja balavca Vuka Jeremića i njegovog mentora, samoljubivog BT, samo nanosi štetu našim državnim i nacionalnim interesima.
Prvo, kada ih svetske diplomate lično upoznaju i vide kako se oni diletantski ponašaju, gubimo svaku mogućnost da nas svetska politika ozbiljno shvati. Imam obilje primera od mojih poslovnih partnera iz sveta koji mi prenose mišljenje njihovih političara. Drugo, sva ta njihova besmislena ekskurzija po svetu papreno košta poreske obveznike. Nije trebalo da izlazimo na MSP. U svetu nema pravde, nego postoje samo interesi. To nije razumeo nasilni SM. To ne razume ni folirant BT.
Pitanje koje je postavljeno je potpuno glupavo. Usledio je još gluplji odgovor. Čovek koji je sve to čitao izgledao je kao voštana figura koju je Veliki Brat oživeo da bi napravi cirkusku predstavu. Klovn tranzicije to nije razumeo. Zapravo, on ništa ni ne razume. Pokušavao je da prevari građane, tvrdeći da ćemo izaći kao pobednici iz ovog sukoba. Doživeo je politički nokaut. Ali, on nastavlja dalje da srlja. Istoga dana, bez ikakve samokritike za pogrešnu politiku, kreće u diplomatsku ofanzivu da pobedi MSP i svetsku diplomatiju. Režimski mediji izveštavaju o novom Kosovskom boju. Koji se prebacuje na sednicu Skupštine UN.
Dakle, suludi vojskovođa od papira namerava da pobedi Imperiju u rastrojstvu sa svojih 55 Sančo Pansa, koji su krenuli na ekskurziju i šoping. Niko ozbiljan ne veruje u tu parazitsku bratiju koja ne razume svetsku politiku. Dakle, iste Miloševićeve greške. Srpski političari se bave politikom i žive od nje, ali ništa ne razumeju politiku. Politika je opasno zanimanje. Pogledajte samo bilanse u poslednje dve decenije i sve će vam biti jasno. Pa, dobro, kažete vi, ali šta treba raditi? Moje pitanje je - da li vredi bilo šta da predlažem? Nijedna moja ideja za dvadeset godina nije prihvaćena, da bi se prihvatale posle čitave decenije u uslovima potpunog nacionalnog poraza. Danas ne vredi političarima ništa predlagati. Moraju da se sami uruše. Režim i opozicija. Jer su dve strane iste falsifikovane novčanice. Putovanje Nevernog Tome i Vučića u Brisel uoči presude MSP je samo teledirigovano pripremanje nove političke koalicije, koja će građanima ponuditi - novu prevaru! Nakon te prevare, nastaje pobuna građana i smena neuspešne politike. Dolaze novi ljudi i nova politika. Ti novi političari neće ići na Generalnu skupštinu da ne bi rasrdili Imperiju u rastrojstvu. Mi nismo jači od nje. I ne možemo da je pobedimo. Mudro je da se sklonimo i prilagodimo. Nova državna politika prema Kosovu će biti da nećemo da priznamo nikad nezavisnost Kosova. Isto kao što Kina ne priznaje Tajvan. Istovremeno ekonomski ćemo jačati Srbiju i napraviti radnu, štedljivu, uzornu, sigurnu i bogatu državu koja ima svoju viziju razvoja. Umesto da ratujemo, pravićemo novac. Umesto da šalju državni novac privilegovanim kastama na Kosovu, praviće se fabrike i banke. Zaustavićemo umiranje naše nacije. Umnožićemo našu naciju. Podići ćemo srednju klasu. Napravićemo privredni razvoj u regionu. Uložićemo novac u Sandžak, to sam nesretnom Tadiću i mrljavom Koštunici predlagao u Otvorenom pismu još 2005. godine, zaposlićemo sve nezaposlene i pohapsiti ekstremiste, bez obzira na to koje su nacije i vere.
Srbija će postati bogata, uređena, pravedna i slobodna država. Imaćemo prijatelje u regionu i svetu. Trgovaćemo sa Albancima na Kosovu, ali nećemo da priznamo Kosovo. Nećemo imati neprijatelje, nego poslovne partnere. Niko ozbiljnu državu, koja vodi mudru državnu politiku neće da tera da prizna Kosovo. Bogata Srbija je garant stabilnosti u regionu. I garant da nikada više neće biti ratova i ludaka na vlasti, koji su nas opljačkali. A vi ,opet, pitate - a KO će to da uradi? Vi, gospodo! Vi koji ovo čitate. Ima li neko bolji od vas?
MINSK - Prvi put sam u Belorusiji. Zaprepašćen sam kako izgleda Minsk. Uredan, čist, pun parkova, cveća i vode. Najlepše žene na svetu kao da su sišle sa modnih pista iz vremena kada su muškarci, koji su voleli žene, kreirali modu. Narod predusretljiv i ljubazan. Otvoreno govore da smo mi njihova braća. Kulturni i blagi u ophođenju. Veličaju Lukašenka i zahvaljuju mu što nije dozvolio da zemlju unište tržišni talibani pod komandom MMF i Svetske banke. Na svakom koraku se vidi da se podiže zemlja. Samo na jednom mestu sam izbrojao 35 kranova koji su radili.
U noćnoj šetnji po centru grada video sam radnike i mašine u pokretu. Setih se te propagande o diktaturi Lukašenka. Da li je to ta diktatura? Ko je lansirao propagandu o diktaturi i propasti Belorusije? Oni koji su naše ludake doveli na vlast i nametnuli im propali neoliberalni model. Lukašenko to nije dozvolio. Bio je dovoljno mudar. Sačuvao je državu od strvinara i eksperata za šok-terapiju.
Rezultati se sada vide. Hteli smo da se sretnemo u ministarstvu građevine sa čelnim ljudima. Tražio sam dan za dan sastanak. I primio nas je zamenik ministra. Izvinio se jer je ministar na putu. Sastanak je brzo ugovoren i on nam je izašao u susret. Neverovatno! Bio sam prijatno iznenađen. Nismo mogli da odmah pronađemo ministarstvo, pa je načelnica, jedna ponovo izuzetno zgodna dama, izašla na ulicu i krenula nam nekoliko stotina metara u susret.
Da li možete da zamislite tu scenu u Srbiji? Da li možete da zamislite da ja pozovem zamenika ministra u jutarnjim satima i da posle dva sata on primi moje poslovne partnere iz Belorusije? Prvo, niko to ne bi pristao da uradi. Drugo, odakle su ti partneri? Iz Belorusije: Ma, kakva crna Belorusija, tamo je diktatura, siromaštvo i primitivni komunizam. Ne znamo ni gde se tačno nalazi ta zemlja. Da ste rekli neku zemlju iz sazvežđa EU možda bismo mogli nešto da uradimo. Ovako, dočekao bi me samo podsmeh i sprdanje. Ne mogu ni da zamislim da srpski zamenik ministra izjavi - mi razumemo naš bratski beloruski narod. To nijedan japijevac u vlasti neće da kaže. Njihovi isprani mozgovi su softverom povezani samo na EU igrice. Uvek sam se čudio toj osobini našeg naroda da se sprda sa onima koje smatra nižim od sebe. Zašto bi Belorusija bila niže vrednovana? Zato što malograđanski režim širi ideologiju da je Sunce zašlo na Istoku, a da izlazi na Zapadu.
Nova vlast mora da izvrši temeljno opismenjavanje nacije. I da konačno iskoreni posprdnost i podsmeh. Da iskoreni nadobudnost, uobraženost i umišljenost. I da uvede rad, red, disciplinu i sabornost.
BEČ - Poslovni ste ljudi ako tokom noći kolima krenete u Beč, budete u Beču na sastancima od 9 do 17 časova i onda se odmah vratite kući. Koliko imate takvih ljudi koji su spremni tako da rade, tolika vam je snaga za Preporod Srbije? Sastanci u Beču su se odvijali pod senkom krize koja se oseća svuda. Možda oni koji su prvi put u Beču to ne vide, jer ih lepota carskog grada zaseni, ono što je Pariz danas izgubio, ali nama koji smo imali poslove u Beču ne mogu da promaknu svi oni detalji koji pokazuju dubinu krize.
Na samom ulazu iz Mađarske, uprkos velikom broju vetrenjača, ipak se primećuje da su putevi znatno propali. Rafinerija i hemijska industrija na ulazu u grad ne daje onu potrebnu patinu za grad svetlosti i kulture. Veliki broj građevina koje se u centru renoviraju, ne mogu da sakriju sve veću bedu i siromaštvo prigradskih četvrti. Malograđanska težnja da se sve uvije u mocart kuglice i proda velikom broju turista, ne može da sakrije novu staklenu arhitekturu koja je pokvarila patinu nekadašnje imperije.
Ko je dozvolio da se to napravi? Ko je uzeo provizije? Ko je naružio svoj grad skorojevićevskim kičom? Zašto? Da bi neki belosvetski banditi u tom stakleniku pili kafu od 50 evra. Fuj! Gade mi se ti pompaduri i pompadurke. Beč nema energiju. Izgubila se u bahato skupim građevinama novokomponovanih bogatuna.
RUSKO GROBLJE - Ina Kirjanova je bila nedelju dna naš gost. Sposobna i inteligentna Estonka sa ruskom dušom je došla na trening za top menadžera. Estonija i Srbija su otvorili poslovnu saradnju, jer nema privredne saradnje. Privrednici grade mostove, političari ih ruše. Estonija je potpuno finansijski pukla. To čudo tranzicije je danas pred bankrotom.
Skoro dve decenije su proterivali sve rusko iz Estonije. Rusi su bili okupatori. Sada je nastala kriza. Ozbiljna kriza koja je uništila san o životu na kredit. Energija je sve skuplja i država više nema novca. Sada je Rusija jedina opcija. Navijamo za tu opciju. Postoji velika mogućnost da naš poslovni partner postane premijer, a naša Ina Kirjanova ministar kulture. Naša je jer istu poslovnu filozofiju delimo. Posebno je bilo potresno što je deda naše gošće poginuo u oslobađanju Subotice. Imao je samo 34 godine. Uplašio sam se kako će da izgleda rusko groblje. Prijatno sam iznenađen kada sam video kako je uređeno rusko groblje u Subotici. Nije sve propalo. Još ima ljudi koji cene žrtve koje su pale u borbi protiv fašizma. Ima nade za nas. Samo da se povežemo i steknemo poverenje u izabrane.
DOBOJ-BJELJINA - Dodela diploma studentima na Univerzitetu Slobomir Pavlović u Doboju je bila veličanstvena. Američka ceremonija u Doboju. Moderni ste koliko modernih ideja prihvatate. Održao sam i prve treninge za studente i invalide u Slobomiru. Sjajna mlada ekipa koja ima potencijal. I to je naš spas.

Tabloid broj 212 5. avgust 2010

SEX


Piše: Branko Dragaš

POLITIKA - Nisam nepristojan niti vulgaran, izvinjavam se unapred čitaocima, ali mislim da je važno da u originalu pokažemo domete naše politike. Pišem otvoreno da bismo ogolili našu impotentnu politiku. Dakle, ministar policije je posetio sabor u Guči. To, recimo, može da bude simpatična vest. Ali, ministar je napravio iskorak. U želji da se još više približi narodu, kako to samo on zamišlja, kupio je majicu sa natpisom "SEX MI NE TREBA, VLADA ME JEBE SVAKI DAN".
Kada građanin Srbije, koga su opljačkali i otpustili u procesu privatizacije, koji je osiromašio u procesu tranzicije i koji je izgubio volju za životom u totalitarnoj demokratiji, gde caruje ološ i kriminal, dođe na Guču da izduva ventile i kupi tu majicu, obuče je i prošeta saborom, onda je to razumljivo, simpatično i velika većina građana Srbije se slaže sa tim natpisom na majici. Ali kada to isto uradi ministar policije u Vladi koja ne upražnjava seks, nego građane j... u glavu svaki dan, onda je to - zajebavanje naroda. Nemam drugog izraza za ovaj postupak ministra policije.
Ništa bolje mišljenje nemam ni za odluku ministra policije da otvori most na Moravi. Kakve veze ministar policije ima sa mostom? Isto pitanje možemo postaviti nadobudnom predsedniku države koji obilazi građevinske radove po bankrotiranoj državi. Sve to spada u zajebavanje naroda! Nastavljam u istom seksualnom tonu. Punih dvadeset godina u našem, teško izborenom višestranačju, vlada politika - jebe lud zbunjenog. I vlast i opozicija se periodično smenjuju, tako da ne ugrožavaju međusobne lične interese, pa narod zato kaže - sjaši Kurta da uzjaši Murta.
Sećam se jednog seljaka iz Guče koji mi je rekao pre nekoliko godina, nakon popijene rane jutarnje kafe i rakijice, da ide sada malo po čaršiji da - podjebava. Nekoliko vekova srpska kvazielita, koja ne razume svetsku politiku i istorijske tokove i procese, žrtvuje sopstveni narod za svoje sebične lične interese, nekoliko vekova ti nadobudni skotovi ubijaju, hapse i zabranjuju naše najpametnije ljude, odbijaju sve razumne predloge da budemo mudri, da se ne suprotstavljamo?
Čitavom svetu da se poklonimo i priklonimo moćnijima, da negujemo savezništvo sa susedima i manjim od nas, da ne budemo bahati i suludi, nekoliko vekova ti ludaci na vlasti, opijeni i razuzdani, uglas odgovaraju - ko vas jebe! Od Maričke bitke, preko kosovske tragedije, ustanaka, Prvog i Drugog velikog klanja, pa sve do NATO bombardovanja i sednice Velike Skupštine UN 9. septembra 2010, traje isto nacionalno ludilo, ista suluda i tragična politika, koja se završava pokličom - ko ga jebe!
Ne poznajem nijednu naciju na svetu koja ima vođe, prvake i političare koji su više zla naneli sopstvenom narodu od srpskih dahija na vlasti. Imamo najmoćniju evropsku vojsku na Marici, kojoj se suprotstavila šačica Turaka. Šta da radimo? Ma, ko ga jebe! Karaćemo Turke na buljuke! Daj rujno vino iz mešina da slavimo što smo se sastali. Na Kosovu polju isprečila nam se najjača svetska vojska. Šta da radimo? Ma, ko ga jebe! Idemo da ginemo! Mi smo nebeski narod!
Gde se izgubi državnička mudrost Stefana Nemanje? Gde se izgubi njegova poniznost i razum? Da li bi Stefan Nemanja poveo Srbe na Prvo i Drugo Veliko klanje? Da li bi Stefan Nemanja izašao da se bori pred 19 najmoćnijih NATO zemalja? Zašto je klečao i ljubio stopala Manojlu Komnenu, kada ga izdaše Mleci i Ugri? Zašto se poklonio i puzao? Zašto se taj najzgodniji vladar srednjeg veka, div junak za kojim su dame u Konstantinopolju uzdisale, kada je okovan prolazio ulicama Drugog Rima, sagnuo pred moćnijim silama? Zašto on, dvometraš i mišićavi gorostas, nije ustao i povikao - ko vas jebe?! Njemu bi to više priličilo, nego ovim patuljastim isprdcima što nas vode iz tragedije u tragediju. Stefan Nemanja to nije uradio jer je bio mudar državnik.
Zamislite njega da na nekom vašaru obuče majicu na kojoj piše "Sex mi ne treba, Mleci, Ugri i Vizantijci me jebu svaki dan!" Tako se ne vodi država. Tako se ne pravi politika. Treba nam državnik koji ima mudrost i istorijsku odgovornost. Trebaju nam ozbiljni ljudi za ozbiljna vremena. Moramo napraviti zaokret iz temelja i osloboditi se naših nacionalnih zabluda i mitova. Moramo modernizovati državu, politiku i sebe. To se može ostvariti stalnim učenjem, obrazovanjem, skromnošću, treningom i vizijom koju stvara elita. Vizijom kako će Srbija izgledati na kraju ovog stoleća. Vizijom koja će nas izvesti na put spasenja i izbavljenja.
Najveći neprijatelji smo mi sami sebi. Kada pobedimo sopstvenu nacionalnu sujetu i kada ne budemo prosti i vulgarni, tada će se roditi jedna nova Srbija. Srbija iz koje neće građani da beže, nego zemlja u kojoj će se vraćati i oni koji su morali da odu. A seks neka ostane kao životna energija za opstanak nacije. Umesto reči, pređite na - tela!
OBAMA - Najpre su nam pokazali idiličnu scenu kako se Obama kupa sa svojom ćerkom u Meksičkom zalivu. Tako je lično predsednik pokazao da je zaliv čist i da nema više naftne mrlje. Posle nekoliko dana izašlo je saopštenje naučnih institucija da je 79 odsto nafte ostalo u Meksičkom zalivu. Posle toga smo saznali da se Obama i nije kupao u naftnom zalivu.
Spinovani stručnjaci su, opet, po ko zna koji put, omanuli. Obama gubi podršku birača. Danas je većini jasno da je to sve bila Velika obmana i da gangsteri sa Volstrita drže Republiku u finansijskim okovima. Izlaz je u brzom bankrotstvu Imperije u rastrojstvu. To je dobro i za Demokratiju i za Republiku.
POŽAR - Moskva je u plamenu. Dim je obavio prestonicu. Ljudi napuštaju Moskvu da bi zaštitili svoje zdravlje. To je metafora današnje situacije u Rusiji. Premijer Putin je ponovo, po ko zna koji put, pokazao svoje holivudske, marketinške vratolomije. Ovoga puta je lično upravljao avionom. I lično je gasio požar.
Pa, reći ćete vi, šta je tu problematično? Zar nije dobro da premijer pokaže svoju brigu za nastradale? Greška. Premijer nije stručnjak za požare. Premijer nije obučen da gasi požare. To nije njegov posao. U opisu posla njegovog radnog mesta ne piše da je on obavezan da sedne u avion i da gasi požar. Šta da premijer ne zna da vozi avion? Da li bi on uzeo gumeno crevo i vodenim mlazom lično gasio stihiju? Ali ni to nije u opisu njegovog radnog mesta. Premijer nikada lično ne gasi požar. Premijer razvojem institucija, koje su zadužene za gašenje požara, ne dozvoljava da se pojavi požar. To je zadatak premijera. Treba da napravi institucije u društvenom sistemu koje će sprečiti izbijanje požara, ali koje će, ukoliko požar ipak izbije, biti spremne da ga odmah lokalizuju i ugase.
Šta je pokazao ovaj požar u vrelim letnjim danima? Pokazao je da sistem ne funkcioniše. Pokazao je da sistem ne valja, jer se ovakva nesreća ne bi desila da je sistem funkcionisao. Pokazao je da premijer ne radi dobro svoj posao. Sistem kojim upravlja je u požaru. Ne bi se ugrozilo zdravlje ljudi da je sistem funkcionisao. I tu je suština problema demokratije.
Umesto da institucije spreče nastanak požara, premijer lično, pred kamerama, pilotira avionom i gasi požar. Premijer to lično radi? Zašto? Zato što je premijer lično odgovoran za sve što se desilo. Zato što premijer demokratiju zamišlja kao lično upravljanje aviona pred kamerama oduševljenih gledalaca. Takav Rambo premijer nije poželjan u demokratiji. Takav Džems Bond premijer je marketinški trik. I to ne rešava suštinu problema demokratskih država.
Premijer Putin je političar, kako sam već pre svih isticao, koji je sa svojom KGB ekipom istinski spasao Rusiju ponižavanja i uništavanja. Tu istorijsku zaslugu mu niko ne može oduzeti. On je istorijska ličnost. Zar mu to nije dovoljno da nastavi svoju misiju demokratizacije Rusije. Nažalost, to nije dovoljno premijeru plejboju koji pokušava, svestan da mu rejting iz dana u dan sve više pada, da zaustavi taj logičan pad popularnosti. I sve što radi, ponovo nažalost, čini na najbesmisleniji način.
Dugo sam, preko dve decenije, javna ličnost i prisutan sam u medijima. Ali nikada nisam dozvolio da me, mojom sujetom i pohlepom, mediji istroše. Opominjao sam, recimo, Đinđića da nauči da se kontroliše i da se zaustavi. Mediji brzo potroše čoveka. Čak je i Milošević to dobro znao i retko se pojavljivao. Što mu je davalo, makar prividno, državničku mudrost. Nije dozvoljavao da ga mediji spale u požaru. Svakodnevno pojavljivanje Tadića u javnosti u svim situacijama je besmisleno i kontraproduktivno. Smučio se i Bogu i narodu.
Suština demokratije je u vladavini institucija, a ne ličnom režimu premijera ili predsednika države. Ako premijer lično gasi požare, ko radi njegov posao? Zamislite predsednika banke, to mi je struka i najlakše za objašnjenje, kada bi primao štediše na šalteru. Ko stvara viziju i strategiju razvoja? Ko pravi organizacioni sistem koji besprekorno funkcioniše? Suština demokratije je da svako radi posao koji mu je poveren i da ga radi profesionalno i odgovorno. Uspeh zajednice je zajednički uspeh. Marketinškim trikovima se ne demokratizuje država. Lična vlast nije dobra. Ona uništava Demokratiju i Republiku.
Autoritarna vlast stvara još veće požare. Koji mogu da se ugase na ulici socijalnom revolucijom poniženih, opljačkanih i siromašnih. Ni hapšenje opozicionara koji koračaju u koloni sa sto ljudi ne može sakriti istinu o nesposobnosti režima. Demokratija uvek mora da bude za one koji suprotno misle. Ako svi isto mislimo, eto požara koji može da nas sve proguta.
ITALIJA - Prešao sam za četri dana 500 kilometara po severnoj Italiji. Obilazio sam privredu i pravio nove poslove. U Veneciji dva sata parkiranja košta 26 evra. Na Trgu sv. Marka hiljade ljudi šetaju, gotovo niko ne sedi u baštama restorana. Pola litre vode iz flašice i jedan espreso smo platili 18,60 evra. Malo pivo u Milanu u restoranu kraj Doma je devet evra. Takođe nema gužve. Konobari su izašli ispred restorana i dosađuju se.
U Firenci gužva na ulicama. Stampedo turista juri, gleda i ništa ne kupuju. U Bolonji smo sami sedeli u kafiću i pili sok. Na putu za Đenovu benzin dizel košta 1,36 evra, u Parmi 1,26 evra, u Sloveniji 1,17 evra.
U Trstu je naš domaćin Zoran Blagojević priredio večeru, na Kanalu u neposrednoj blizini spomenika Džojsu, na opšte zaprepašćenje mladog bračnog para iz Beča koji su čitavo veče pili pivo i sok. U krizi se ne večera. Prema nezvaničnim procenama Italija je u gubicima 2.000 milijardi evra. Kriza se vidi na svakom koraku. Šta će se desiti?
Hoće li gangsteri sa Volstrita de se poigraju Italijom kao sa Grčkom? Ko će da plati tolike dubioze? Koliko evra još treba štampati? Predsednik Napolitano traži promenu Ustava. Hoće da ograniči vlast Berluskoniju. Premijer je na odmoru i odgovara - ko vas j...!
Seks mu ne treba. Dovoljno je da ima podanike.

Tabloid broj 214, 2. septembar 2010. godine

Ološ

Piše: Branko Dragaš
POLITIKA - Nešto sistemski ne valja u demokratiji. Nešto što se mora hitno menjati. Umesto vladavine građana, dobili smo vladavinu političkog ološa. Građanin je pretvoren u konzumenta kome se sistematski prazni glava svakojakim medijskim glupostima i budi primitivizam i vulgarnost najgore vrste, da bi se on, tokom političke kampanje, na najbrutalniji način zastrašivao i potkupljivao. Izmanipulisani, uplašeni, osiromašeni, kontrolisani i porobljeni građanin nije sposoban da rasuđuje i nije sposoban da samostalno donosi odluke. Tako se demokratija pretvara u partokratiju. Posledica je potpuna apatija građana. I poslednji izbori u Velikoj Britaniji su to jasno pokazali.


O lokalnim izborima u Srbiji ne vredi više ni pisati. Razlike su samo u načinima manipulacije, pretnje i korupcije. Kada Klovn tranzicije obuče rudarsko odelo i stavi šlem na glavu, tokom lokalnih izbora u Boru, onda je to dokaz da je putujući politički cirkus daleko od istinske demokratije i vladavine prava. Građani postaju apatični jer su prevareni medijskim špekulacijama izbornih štabova da oni, u stvari, ništa ni ne odlučuju, nego da su odluke donete već na nekom drugom mestu. U našem slučaju, to su Brisel i Vašington. Građani su tu samo kao dekorativna zavesa u političkom pozorištu u kome je sve unapred režirano i gde su uloge već podeljene.
Opet, s druge strane, proterivanjem morala iz politike, ko hoće moral neka ide u crkvu, forsiranjem makijavelističkog pragmatizma i japijevskog mešetarenja u transferima političkih igrača, sve je dozvoljeno ili menjam mišljenje u zavisnosti od visine novčanog transfera, potpuno odsustvo savesti, pristojnosti, znanja i stida, doveli su demokratiju do vladavine ološa. Umesto da najbolji, najstručniji, najpošteniji i najpožrtvovaniji predstavljaju građane i vode zajednicu, dobili smo okrutne prevarante, bitange, pataloške lažove, kriminalne tipove i spinovane mediokritete da vladaju nama. Zašto se onda čudimo što nam je civilizacija postala debilna?
Pogledajte, molim vas, ko su danas političari. Cirkusant Berluskoni, tupavi Buš, iskompleksirani Sarkozi, isprazni Obama, blazirani Bler, klovn Tadić i predsednik EU čije ime niko ni ne zna. Nažalost, ovoj skupini se sve više približava Putin koji je od državnika spasioca, družeći se sa oligarsima, postao panslovenski plejboj. Ako ovakvi političari ostanu da vladaju svetom ne piše se dobro civilizaciji. Ne treba se čuditi, kada budu masovno bankrotirale evropske države, ako se pojavi neki novi Demagog i povede razočarane građane. Postoji opasnost da ponovo uđemo u Veliko Klanje, koncentracione logore, vojne parade i smotre, kongrese i Vođe. Stadu je u toru uvek bilo toplije. Šta treba uraditi da se ipak to ne desi? Moramo se vratiti istinskoj Demokratiji. Moramo ustati u odbranu Republike. Početak je - vraćanje Morala u politiku. Dobri ljudi vode dobru politiku. A dobri ljudi moraju da se udruže i da se Organizuju. Ako se ološ povezao i organizovao u odbrani svoje prevare i zločina, dužnost čestitog i poštenog sveta je da se odupre tom zlu svojim dobrim delima.
EKONOMIJA - preporučujem vam izvanrednu knjigu Lorete Napoleoni - Ološ ekonomija - Tamna strana novog svetskog poretka. Sve ono što dve decenije javno pišem i govorim sažeto je u toj knjizi. Neoliberalni koncept je doveo do takvog ropstva, kako piše gospođa Napoleoni, da danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima - i to nije slučajno - jer u ono doba koncept demokratije nije ni postojao. Niko, dakle, antičkog roba nije ubeđivao da je slobodan čovek.
Danas, naprotiv, savremene robove ubeđuju da su slobodni građani. Danas savremenih robova ima na pretek, njihova vrednost na tržištu zbog velike ponude je minimalna, jer se oni posmatraju kao obavezan trošak u međunarodnom biznisu. Antički narodi su visoko cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Multinacionalne kompanije na radnu snagu gledaju kao na nužan trošak. Prezir i mržnja prema, recimo, našim radnicima može se videti u tekstovima plaćenih novinara, koji iznose mišljenje tajkuna i političkog ološa. "Ološ i banditi su dali pečat ekonomiji tokom najveće tranzicije u istoriji", ističe Napoleoni.
Danas se ekonomijom bavi ološ zato što se u društvu dešavaju duboke promene. Najviše žrtava nije bačeno u ropstvo, kupljeno i prodato od inostranih profitera, već su to učinili njihovi sunarodnici. Zato pišem o okupaciji iznutra. I ova neočekivana, perverzna veza demokratije i ropstva, direktna je posledica onoga što je Napoleoni nazvala - ološ ekonomijom. Radeći skoro tri decenije na tržištima u Srbiji, regionu i svetu, mogu iz prakse da potvrdim da je pobedila ološ ekonomija. Politički ološ je tražio svoje igrače na tržištu i tako je nastala ološ ekonomija. Posledica vladavine ološ ekonomije je ova kriza koja ulazi u svoju drugu fazu. Nijedan sistemski problem u ekonomiji nije rešen, svi falsifikuju statističke podatke, međusobno se lažu i umesto da rešavaju suštinu ekonomskih problema, oni štampaju evre i dolare i tako samo ubrzavaju slom sistema. Ološ ekonomija mora da bankrotira. Što se pre to desi biće bolje svima na tržištu.
Došlo je novo doba. Doba štednje, rada, učenja i razmišljanja. Ne tražite da vas neko zapošljava, jer takvih neće biti. Sami nađite svoj posao i nemojte da vas pretvore u roblje. Suluda je ideja da se potrošnjom izlazi iz krize. Krizu možemo pobediti samo domaćinskim poslovanjem i ponašanjem. Sve ostalo su kenzijanske prevare. Mit potrošnje nas je uveo u ovu strukturalnu krizu kapitalizma. Slom je siguran. Izlaz postoji.
TAJKUNI - odgovorno tvrdim da su tajkuni ološ. Poznajem ih gotovo sve. Neke znam više od dve decenije. Znam kako su nastali. Znam ko im je to sve omogućio. Znam kako funkcionišu i kako razmišljaju. I zato su ološ. Kapital koji su stvorili je nastao na kriminalnim prevarama. Nijedan jedini evro ili dolar nisu zaradili na tržištu bez političkog ološa. Uvek su bili privilegovani i tražili su monopolske pozicije. Nijednu kombinaciju na tržištu nisu uradili bez podrške političkog ološa, koji ih je reketirao. Tajkuni su ljudski loš materijal: patološki su lažovi, prevaranti, šibicari, sujetni su, ljigavi, pokvareni, neiskreni, pohlepni i mekušci koji kroz novac leče svoje bolesne komplekse. Tajkuni nemaju predrasuda, vulgarni su, prosti, perverzni, okrutni prema slabijima i potčinjenima, a ljigavi i ponizni prema moćnima.
Bio sam mladi bankar kada sam u kancelariji oblasnog komunističkog Komesara prisustvovao fizičkom i psihološkom zlostavljaju najvećeg srpskog Tajkuna, Gazde i Milijardera koji je pseći ponizno ljubio skute razbesnelog nosioca partizanske spomenice. Čuveni srpski Plejboj i Milioner je Đinđiću i meni u oktobru 1990. donosio sokove i kelnerski servilno nas služio, presretan što smo njega izabrali. Međunarodni tajkun za otimanje i preprodaju struje, Milijarder i Čovek iz senke, Finansijer svih režima, nije u leto 1992, kada sam prvi izvadio novac za kampanju nesretnog Milana Panića protiv Despota, mogao na zajedničkim sastancima poslovnih ljudi, koji su podržavali opoziciju, da sastavi nijednu složenu rečenice koja nije počinjala sa: "Kao što kaže moj drug Branko".
Posebno mi je drago što je Ideolog verbalnog legalizma, Koštunica dr Vojislav, političar koga ne zanimaju novac i ovozemaljski materijalni problemi, prikazan kao politički prevarant koji uzima provizije, rasprodaje privredu, dogovara se sa tajkunima, pristaje da proda najunosnije srpske kompanije osvedočenim srpskim neprijateljima, kako ih je nazivao u svojim političkim kampanjama; posebno mi je, dakle, drago da je ovim iskazima dokazano da i on pripada tom političkom ološu.
MEDIJI - politički ološ i tajkuni su stavili pod kontrolu sve medije. To im ni nije bilo preterano teško. Nikada veća medijska blokada nije bila u Srbiji za sve nas koji mislimo svojom glavom. Nikada mediji nisu bili tako besramno poslušni i ponizni. Posebno su mi odvratni oni koji su bili najveći medijski satrapi u vreme Despota, a danas glumataju osvedočene borce za slobodu i demokratiju.
Ništa manje prezrenja nemam ni prema medijskim talibanima koji su udarna pesnica propale neoliberalne ideologije. Taj medijski ološ su plaćene ubice demokratije, pravde i slobode. To su mucavi i nepismeni žandari političkog ološa i tajkuna koji se represivno obrušavaju na radničku klasu, socijalnu ulogu države i pravdu kao prevaziđenu kategoriju. Jednog od tih skotova sam pune dve godine finansirao da bi on i njegova porodica preživeli hiperinflaciju. Toga se danas ne seća, jer nije tržišno isplativo biti dobar i pošten. Otišao je toliko daleko u svom besramnom služenju tajkunima, da se u dva nastavka režimskih novina obrušio na mene, uzimajući od lokalnog kragujevačkog bandita novac za to spinovanje javnosti.
KULTURA - nekada je za nas, koji smo bili deca Krleže i Pekića, Moma Kapor bio laki pisac. Danas je pokojni Moma Kapor klasik prema ovom vulgarnom i perverznom ološu što sve monopolizuje u kulturi i otimaju novac na kriminalan način... Dobitnika NIN-ove nagrade, izreklamiranog mladog pisca bez ikakvog talenta i umeća, prestao sam da čitam na dvanaestoj stranici. Najčitanijeg mladog buntovnika i pisca koji obećava sam prestao da čitam na dvanaestom redu. Ološ u kulturi prezire svoj narod i zemlju u kojoj je rođen. Ali ostaju da parazitiraju na budžetu. Nemaju hrabrosti da svoj talenat dokažu u svetu. Na slobodnom tržištu. Tamo bi shvatili svoju beznačajnost.
INTELEKTUALCI - srpske intelektualce je uhvatila plesan i apatija. Povukli su se i ćute. Čekaju da prođe povodanj. Ćeraju se, brabonjaju, mrsomude i seire samo oni isti dobitnici komunističih Sedmojulskih nagrada za stvarlaštvo, koji su preko noći postajali ideolozi krvi i tla, koji su spremni da gurnu čitavu naciju u nestanak samo da se odbrani kosovski zavet i njihove akademske titule. Taj ološ je isto ostrašćen i isključiv kao i japijevci na fakultetima, savetnici režima, neoliberalni ideolozi koji veličaju tržište, parazitirajući na parama poreskih obveznika.
KRIMINALCI - oni su i najpošteniji. Ne kriju da su ološ. Žive na crti. I brzo umiru. U odnosu na ostali ološ, oni jedini imaju kodeks. Pridržavaju se svojih pravila. Preziru ostali ološ i čude se kako ti mekušci i ljige uspevaju da vladaju.
U čoporu vukova nikada ološ vuk ne može da bude vođa. Ostali ga odmah ubijaju. Vođa može da bude samo onaj koji radi za zajednicu i koji se odriče u korist zajednice. Ljudska zajednica mora da se vrati ovim načelima života.

Tabloid broj 208, 10. juna 2010

Nova Evropa


Evropska unija sve više podseća na nesrećnu Jugoslaviju. Nadam se, ipak, da se neće ponoviti nesreća balkanskih naroda. To ponovljeno krvavo iskustvo nam zaista nije potrebno. Međutim, moramo biti zabrinuti. Intenzitet optužbi koje poslednjih nekoliko nedelja rafalno razmenjuju istaknuti politički čelnici evropskih naroda, postaje dramatično opasan. Ne samo da su pređene sve granice diplomatske korektnosti nego je stvar otišla toliko daleko da je poprimila začuđujuće oblike vulgarne gestikulacije.

Kada se na naslovnim stranicama uglednih i čitanih evropskih novina pojavi anti č ka statua sa prkosno ispruženim srednjim prstom, koji simbolizuje otpor, razočaranje i protest, onda je to dokaz da je vrag odneo šalu i da u zajednici evropskih naroda nešto valjano smrdi. Nešto je tu, gospodo drugovi, trulo i to se više ne može sakriti.

Marketinške floskule o evropskim i evroatlantskim integracijama se, gle čuda, preko noći raspadaju. Kada bi taj visoko podignuti srednji prst bio objavljen u nekim balkanskim novinama, nadobudni briselski skorojevići bi to smatrali folklornim elementom divljih, primitivnih i pobesnelih balkanskih plemena koja, izgubivši pamet, nemajući više nikakvih razumnih objašnjenja, preteći pokazuju srednji prst ili se šakom hvataju za genitalije, da bi, snažnim drmusanjem i teglenjem, poslednji put opomenuli svog životnog neprijatelja da će mu, nastavi li tako, nakon ceremonijalnih vudu obreda zasigurno razbiti lobanju. Najomiljeniji i najigraniji sport u ljudskoj civilizaciji uvek je bio i ostao - razbijanje lobanja. Igrali su ga svi podjednako dobro, ali, eto, u dana š nje vreme javnost je spinovanjem ubeđena da to rade isključivo balkanski varvari.

Svoje masovne zločine u vreme verskih ratova, krsta š ke pohode na bogatstvo i civilizaciju Istoka, osvajanje, kolonijalizaciju, porobljavanje i pljačke drevnih naroda, koncentracione logore i genocid nad nižim rasama, uspeli su da pokriju krvavim slikama iz poslednje balkanske klanice, koju su oni vešto projektovali, temeljno sazidali i disciplinovano punili topovskim mesom. Pa, taj bedni narod, ta stoka, rulja, rajetina i marva, ta podla vizantijska gomila prevrtljivaca, secikesa i patoloških lažova nisu zaslužili ništa bolje osim da ih do krvi tuku, ponižavaju, pljačkaju i vre đ aju, da bi ih na kraju, iz zabave, da se malo poigraju i da nešto i zarade, poslali u bratoubila č ki rat.

Upravljači sveta su uspeli da, sakriveni iza briselske vavilonske kule, isperu mozak svojim podanicima, da ih potkupe malograđanskim ž ivotnim principima i da dobiju njihov prezir prema svima onima koji ne ispunjavaju izmišljene i kanonizovane evropske standarde u kojima je krastavac mogao da se plasira na evropsku trpezu samo ako je pod određenim uglom bio savijen. Ako niste ispunjavali taj uslov, ako niste imali tu programiranu iskrivljenost, bili ste odba č eni i nepriznati. I to vređanje zdrave ljudske pameti trajalo bi sve dok poslednji balkanski kromanjonac ne bi, pod programiranim uglom, iskrivljen i savijen stajao, da se nije desila velika svetska ekonomska kriza i da ona nije pokazala pravo lice EU. Taj nesretni srednji prst samo je svetionik u evropskoj noći, koji ogoljeno pokazuje da je pro š lo vreme laži, prevare, falsifikovanja bilansa, da je nepovratno otišlo vreme obilja i raskalašnosti, zasnovano na štampanju novih novčanica, pljačkanju zemalja u tranzicijama i zaduživanju na tuđ račun. Slu č aj Grčke je samo početak velikih evropskih problema, koje je briselska birokratija dugo uspevala da vešto skriva floskulama o slobodnom trži š tu i ljudskim pravima. Nije problem to što je Grčka falsifikovala svoje finansijske izveštaje, to rade gotovo sve razvijene zemlje, što je trošila mnogo više nego što je proizvodila, pa to svi oni decenijama rade, nije problem u tome što je grčki dug dostigao 300 milijardi evra, jer dug drugih je nekoliko puta veći, problem je nastao kada su Grci bili primorani da priznaju bankrot.

Ostale evropske zemlje nisu to htele da č uju. Jednostavno, politička kvazielita nije htela da prekine idilu o EU. Kada je postalo jasno da Grčkoj treba urgentno 55 milijardi evra da bi do sredine maja smirila finansijski požar, evropski partneri su se povukli i ostavili Grčku na cedilu. Jedni su sa gnušanjem odbijali da im pomognu, smatrajući Grke nižom rasom, pravoslavnim neradnicima i prevarantima, mediteranskim lenjivcima i la ž ovima, koji hoće da žive na ra č un evropskih poreskih obveznika. Drugi su im predlagali da prodaju Akropolj i ostrva. Treći su im savetovali da izađu iz evropskog monetarnog sistema. Neki su ih izbacivali iz EU. Sve u svemu, niko nije imao ni volje niti novaca da pomogne utopljeniku na Peloponezu.

Kada je vladalo obilje, evropske integracije su slavljene kao nedostižna evropska ideja kojoj su svi morali da se poklone. Danas se vidi sva promašenost loše postavljene organizacije evropskih naroda. Nije sporno da je ideja udru ž ivanja evropskih naroda pod jednim krovom plemenita i dobra, ali takva je bila i ideja o udruživanju južnoslovenskih naroda u jedinstvenu zajednicu, koja će svakom narodu omogu ć iti da sačuva svoju osobenost i da se, istovremeno, utopi u jedinstvenu južnoslovensku zajednicu u kojoj može ostvariti, na mnogo ve ć em tržištu, svoj brzi privredni i duhovni preporod. Verujem da ogromna ve ć ina ljudi u Evropi sanjaju takvu zajednicu evropskih naroda, bez granica, sa zajedni č kom valutom, zajedni č kom vojskom, policijom, sudovima, obrazovanjem i zdravstvom, ali sa svim onim nacionalnim, verskim i državnim obeležjima koje nose samostalne i nezavisne države.

Pošto takav koncept nije postavljen u praksi, nego smo dobili vavilonsku briselsku birokratiju koja je ugušila slobode pojedinaca, nezavisnost vlada i suverenost država, koja je potrla nacionalne, verske i klasne razlike, sasvim je prirodno da danas, u vreme velike krize, koja tek počinje, svako prvo gleda svoje interese i pravi plan kako da prebrodi krizu. Š ta je tu č udno? Niko ne ć e da pla ć a tu đ e ra č une. Svako mora da sačeka svoj račun. Grčka je prva osetila kako je teško buđenje iz pijanstva. Sada isti scenario sledi Portugaliji, Španiji i Italiji. Recimo, Italijani su u dubiozi preko 2.000 milijardi evra i cirkusant Berluskoni, pošto nema nikavu koncepciju vođenja države, opredelio se da svojim klovnovskim nastupom zasmejava sve siroma š niju i nezadovoljniju Italiju. Onda će pod udar do ć i lihvari iz austrijskih banaka koji su u dubiozi preko 300 milijardi evra. To su samo bankarske kontaminirane aktive. Na to treba dodati sve ostale dugove u dr ž avi. Potom počinje polufinale krize, gde će direktno igrati Francuska, Engleska i Nemačka. To je ve ć ozbiljna igra i ozbiljna kriza. A onda sledi finale. Naravno, pretpostavljate da je finale u SAD. Lokomotiva progresa više neće imati štampane dolare u svojim pećima za loženje. Imperija u rastrojstvu ć e morati da se suo č i sama sa sobom. A to je najteže i najbolnije.

Prema mišljenjima uglednih stručnjaka, koji su predvideli dolazak jedne velike i razarajuće svetske krize što će razoriti svetske finansije ukoliko Familija -13 / F-13/ zaustavi odmah štampanje dolara bez pokrića, kriza će eksplodirati za 2-3 meseca. Ako bude umereno ubacivala dolare u sistem, do ć i će do sloma za 2-3 godine, a ako bude ubacivala takvim tempom da nastane hiperinflacija, onda će se sve urušiti za jednu godinu. Zna č i, F-13 kupuje vreme i igra se ž ivotima milijarde ljudi. Briselsku birokratiju to uopšte ne zanima. Oni nastavljaju da guslaju svoju priču. Dobro pla ć eni činovnici sprovode Lisabonski sporazum uvereni da će tako pobediti krizu. Raduju se š to su strahom, ucenama, pretnjama i manipulacijama primorali bankrotirane Irce da prihvate jaram Lisabonskog sporazuma. Misle da je to izlaz iz krize. Stavljaju na čelo EU blaziranog činovnika države koja se raspada.Čoveka koji više liči na šefa kontnog plana u banci, nego na vizionara i stratega koji Evropu treba da usmeri na novi put.

Da li Evropi treba nova ideja? EU je promašeni projekat. Evropi treba zajednica evropskih naroda. Ne treba joj briselska birokratija koja je obesmislila evropsku ideju. EU je suvi š e uska za razumevanje evropske ideje. EU nije Evropa. EU je gomila preplaćenih birokrata koji zagorčavaju normalan život evropskom čoveku. Evropski č ovek je čovek renesanse i ne može da stane u folderu EU. Nije cilj da se uđe u EU, nego da Evropa bude dostupna svakom evropskom čoveku. Nije cilj da nam plutokratija EU name ć e stroge standarde života, nego da evropski čovek živi u skladu različitosti. Slobodan da razvija sebe, svoju porodicu, svoju naciju i svoju državu i da tako stvori jedinstvenu Evropu. Treba nam sklad razli č itosti, a ne totalitarizam birokratije. Sloboda, umesto kontrole Velikog brata. Obaveze koje učvršćuju evropsku ideju umesto straha od sankcija.

Istinska demokratija umesto vladavine ološa. Republika umesto feudalnog parlamentarizma. Treba nam istina umesto medijske manipulacije. Pravda umesto političkih kompromisa. Građanin umesto šoping konzumenta. Poštenje umesto izbornih obećanja. Konkurencija umesto korupcije. Slobodno trži š te umesto tajkunizacije društva. Profit umesto danka. Zarada umesto bakši š a. Slobodni mediji umesto medijskih mogula. Treba nam socijalna politika za sve, umesto socijalizma. Slobodan protok kapitala umesto kazino kapitalizma. Sigurnost umesto ukočenosti. Birač umesto otirača. Poslanik umesto podanika. Senator umesto seratora.Treba nam predsednik umesto manekena. Državnik, a ne poglavnik. Vizionar, a ne vezir. Trebaju nam zakoni umesto uredaba. Ljubaznost, a ne samoljublje. Vera umesto pronevere. Dobrota umesto pohlepe. Igra umesto pla ć enog rada.

Treba nam sve ono š to danas evropski č ovek nema, š to se izgubilo u podvodnim katakombama briselskih tvrđava. Treba nam otvorena ruka koja daje svima, umesto srednjeg prsta koji vređa sve. Treba da menjamo sebe i svoju okolinu da bismo stvorili Novu Evropu. Da li je to mogu ć e? Imate li bolje re š enje? EU je pogre š an koncept. Moramo promeniti koncept razmišljanja. Umesto da idemo po mi š ljenje u Brisel, ideja Nove Evrope dostupna je svima. To je evropska internet ideja. Ne morate da imate nikakvo tehničko sredstvo da biste je ostvarili, dovoljno je da imate samo sebe. I da mislite svojom glavom. Da ste karakterni i da vas niko ne mo ž e kupiti. Pogotovo ne za štampane papire. Dovoljno je da znate ko ste, šta hoćete, kuda idete i kako delate. Dovoljno je da počnete i da zajedno izgradimo Novu Evropu. O toj Evropi hoću da pri č am. Tu Evropu hoću da stvaramo. Ne trebaju nam pla ć eni posrednici da nas spajaju.

Nova Evropa je na š a nova ideja. Nova Evropa koja ć e rešiti svetsku ekonomsku krizu. Nova Evropa koja daje, umesto da uzima. Nova Evropa koja otvara nove puteve izbavljenja. Verujem da evropski čovek može da izgradi Novu Evropu - i da ona bude njegovo konačno i jedino utoči š te. Ostali neka biraju za sebe svoja utoči š ta. Nova Evropa im ne smeta. Sloboda naše Nove Evrope je garant slobode na planeti. Nova Evropa za novog evropskog č oveka.

Branko Dragaš Tabloid br 203, 1. april 2010.

Fiks

Piše: Branko Dragaš

KURS - Narkomani na vlasti su od početka godine prodali 1,2 milijarde evra da bi odbranili precenjeni dinar. Prema zvaničnim podacima od oktobra meseca 2009. prodato je 2,8 milijardi evra. Kurs se nije odbranio. Dinar konstantno gubi vrednost. Brane nešto što se ne može odbraniti. Brane precenjeni dinar suludo trošeći dragocene devize. Namerno ne biraju guvernera da bi završili špekulaciju. I ništa. Niko se ne buni. Građani očekuju da se nešto samo od sebe desi. A neće se desiti. Niko nama neće da donese slobodu od unutrašnjih okupatora... Moramo sami da se izborimo i oslobodimo od tlačitelja. Što pre to uradimo, prećemo otpočeti spas države i naroda.

Šta je moglo da se uradi za potrošenih 2,8 milijardi evra? Ako za otvaranje jednog radnog mesta treba 4.000 evra, onda je lako izračunati da smo mogli da zaposlimo 700.000 ljudi. Kojih? Evo predloga, mogli smo smanjiti broj onih koji primaju platu sa budžeta. Umesto da 500.000 ljudi svakog meseca prazne budžet, mogli smo da kompjuterizujemo državnu upravu i da 300.000 ljudi zaposlimo na novim poslovima da pune budžet. Ostaje nam još 400.000 ljudi koje bismo zaposlili sa biroa za nezaposlene i tako smanjili opštu nezaposlenost. Zašto to nismo uradili? Zato što ljudi koji su na vlasti ništa ne znaju o ekonomiji. I opasni su po društvo.

KORIDOR - Narkomani na vlasti nameravaju da prodaju uspešan Telekom da bi gradili koridore. Na kojima je saobraćaj iz dana u dan sve ređi. Stranci neće da plaćaju najskuplje i najgore puteve. U Sloveniji za sedam dana putovanja plaćate vinjetu 15 evra. Od Beograda do Niša povratna tura je 15 evra, na autoputu koji je u raspadu. Severni Koridor 10 se gradi pod sumnjivim okolnostima. Tender je osporen. Na tabli na autoputu koji to nije piše da odgovornog projektanta - nema, odgovornog izvođaća radova - nema, nadzornog organa - nema, odobrenja za izgradnju - nema, početak radova - nije određen, vreme izvođenja radova - nije naznačeno.

Neverovatno! Kao da smo u nekoj divljoj zemlji koja nema zakone, samo obesne vlastodršce. Tako je prekršen Zakon o planiranju i izgradnji u zemlji koja se kandiduje za ulazak u EU. Grade evropski koridor bez građevinske dozvole i bez projektne dokumentacije. Promenili su prošle godine i kaznene odredbe. Prema članu 149 Zakona bile su predviđene zakonske kazne za krivično delo - gradnja bez građevinske dozvole i glavnog projekta. Kazne su bile za izvođača radova do jedne godine, a za investitora i odgovorno lice kazna zatvora do tri godine.

Investitor je Vlada Republike Srbije, Ministarstvo za infrastrukturu. To znači da bi po prošlogodišnjem zakonu Mrkonjić dobio zatvor do tri godine. Toga u novom zakonu više nema. Pljačka je unapred bila pripremljena. Kako je onda određena cena na tenderu, ako nema glavnog projekta? Šta, u stvari, plaćaju poreski obveznici? Vrhunac apsurda je novinarska vest da jedan od izvođača krade pesak u opštini Kanjiža. Neki kradu, a neki i kraduckaju.

MOST - Narkotizovani predsednik države, opijen sopstvenim izgledom i neograničenom ličnom vlašču, prvo je svoje prijatelje i finansijere tajkune optužio da su nepristojno bogati, a onda ih je, videvši da su oni ljuti, pozvao da kupe svoj legitimitet tako što će sagraditi most. Vrlo interesantan predlog predsednika države. Nismo znali da se u demokratiji kupuju legitimiteti. U ličnom režimu je to moguće.

Pošto ste se nepristojno obogatili u vreme vladavine nepristojnog predsednika države, onda jedini način da postanete pristojni jeste da sagradite most. Predsednik nije rekao gde da se sagradi most i kakav most. No, tajkuni su kupili po nekoliko novih platana u Bulevaru, a možda će sagraditi most na nekom potočiću kod sebe u zavičaju. Time će forma biti ispunjena. Predsednik će biti zadovoljan. Najvažnija je formalna demokratija za naš formalan put u EU, koja se raspada pod budžetskim deficitima, štampanim evrima i lažnim, falsifikovanim statističkim izveštajima.

GUVERNER - Novinari su saznali da je kandidat za novog guvernera i Milka Forcan. Sve je moguće u ličnom režimu Borisa Tadića. Ona je, prema mišljenju većine muškaraca, lepa žena. I Boris Tadić je, prema mišljenju većine žena, zgodan muškarac. I kao takav je postao glavni čovek za odbranu države i ministar za telekomunikacije. Šta je BT znao o odbrani i telekomunikacijama? Kakve to veze ima?! On je zgodan čovek, prema mišljenju većine žena, pa ima sve što mu treba da bude nešto u vlasti. Šta će biti, to više nije ni važno. On se ionako ništa nije ni pitao. Dakle, po istom kriterijumu i MF može da bude guverner. Ona se neće mešati u svoj posao, ali može lepotom, prema mišljenju većine muškaraca, da nas predstavlja u svetu. I tako se demokratija svela na sprdanje sa institucijama i građanima. Ko je kriv? Građani! Zašto trpite i ćutite? Zašto ne izađete na ulice i srušite režim? Čega se bojite? Ne možete više ništa da izgubite. Sramota je da gunđate i ogovarate, ali uporno glasate za svoje tlačitelje.

IMOVINA - Da li se sećate pod kojim sloganom je krenula privatizacija? Podsetiću vas - početak za imetak! Prvi ministar za privatizaciju i rasprodaju je bio - Aleksandar Vlahović. Epilog - privatizacija je propala, rasprodata je i uništena srpska privreda, ali je Vlahović postao bogat čovek. Nepristojno bogat čovek.

Da li on treba da sagradi most? Da li je to dovoljno da on kupi svoj legitimitet? Vlahovićje funkcioner stranke predsednika države. On danas ocenjuje privatizaciju slabom trojkom. Podsmeva se građanima i nastavlja da uvećava svoje bogatstvo. Početak za imetak je bila dobro smišljena pljačka građana. Pa, reći ćete, šta sad da radimo? Građani treba da glasaju za onu političku stranku koja će nacionalizovati imovinu svih bivših ministara i premijera. Političku stranku koja će privesti zakonu sve političare koji su se obogatili baveći se politikom. Bili oni na vlasti ili u opoziciji. To nije važno. Važno je da društvu vrate imovinu koju su stekli na privilegijama režima. Imamo li tu stranku koja će to da uradi? Nemamo. Pa,šta onda da radimo? Napravićemo takvu stranku. Ko? Nije važno. Samo neka uradi svoj posao.Vreme katarze je pred nama.

KRIZA - Prošle godine je Srbija izgubila 170.000 radnih mesta. Eksperti za rasprodaju države tvrde da je kriza prošla i neće ozbiljnije ugroziti našu privredu. Prema poslednjim zvaničnim pokazateljima skoro 100.000 građana je upalo u problem sa vraćanjem kredita. To se desilo na rastu kursa od 103 dinara za evro. Šta će se desiti sa građanima koji su se zadužili četiri milijarde evra kada kurs bude 160 dinara za evro ili znatno više? Kako će oni da vraćaju uzete kredite kada im plate budu značajno pale? To je veliki problem koji nam dolazi.

Građani nisu hteli da poslušaju učene i iskusne ekonomiste, nego su naseli na marketinške trikove tržišnih talibana. Šta će raditi kada im čitave plate budu odlazile na kredite? Od čega će da žive? Kako će da opstanu? Oni koji su ih namamili na te kredite pobeći će iz zemlje. Niko se više neće sećati ministara koji su obećavali da će kurs biti stabilan narednih dvadeset godina. Šta dvadeset?! Pedeset godina će kurs biti stabilan!

Nova demokratska vlast će imati velike probleme da pomogne ljudima u nevolji. Niko nam novac više neće hteti da pozajmi. Ništa neće više imati da se proda. Pred te hrabre ljude stoji veliki istorijski zadatak. Građanima zato treba što pre saopštiti istinu. Neka znaju šta ihčeka i neka se pripremaju za to vreme.

BANKROT - Ugledni profesor Mlađan Kovačević i ja smo bili gosti Drugog programa Radio Beograda. Novinarka je imala hrabrosti da nas pozove i da slušaoci čuju naša stručna razmišljanja. Interesantno je da smo profesor Kovačević i ja prvi put zajedno u emisiji. Interesantno je da smo imali stručan razgovor i da smo se u svemu sjajno dopunjavali.

Kako je to moguće u današnjoj Srbiji gde su ekonomisti prodali svoju struku da bi služili političkom ološu i tajkunima? Moguće je jer je profesor Kovačević čovek visokih moralnih načela i ugledni ekonomista koji nije prodao svoju nauku. Znači, uglednih, stručnih i poštenih ljudi ima. Zašto takvi ljudi ne budu tvorci Novog ekonomskog programa. Evo, ja dajem svoj glas za profesora Kovačevića i znam da će još nekoliko hiljada stručnjaka i privrednika iz zemlje i sveta glasati za to.

Novinarka je bila hrabra i omogućila nam je da gostujemo u njenoj emisiji. Građani su imali prvi put priliku da čuju naše ideje uživo. I novinarka se iznenadila kada je čula argumente za uvođenje bankrota u državu. Složila se da je to najbolje rešenje. Moja ideja o proglašavanju bankrota državnih finansija stoji već godinu dana na mom sajtu. Građani iz matice i rasejanja mi se javljaju i podržavaju tu ideju. Državni ekonomisti kradomice čituckaju moje tekstove. Nema nikakvog odgovora. Muk... Zabili su glavu u pesak i čekaju da kriza sama prođe. Kako reče bivši premijer - dok ide - ide! To je njihova strategija od prvog dana. I zbog toga sam sve to napustio. Mnogima je tek sada jasno zašto sam otišao. Bilo je teško sve to izdržati. Idemo dalje!

Tabloid br 209, 24. jun 2010.

Kosovski dodatak i naručene budale

Piše Milorad Vučelić

Neopravdano su iz javne i privatne upotrebe iščileli narodni izrazi „budala“, „budaletina“, „budalasti“, „budalina Tale“, „budalaština“… Valjda i zbog toga što su danas svi kao „namazani“, pa se, recimo, pridev „budalasti“ vezuje isključivo za široke narodne mase, iliti narod. Ili za onaj samoopravdavajući, a prividno samooptužujući povik: „Ma, mi smo ti, bre, budale“. Valja zato dati doprinos rehabilitaciji izraza „budala“.
Ne možemo biti budale ako nešto nismo znali, nismo mogli ni saznati, a morali smo sa saznanjima koje posedujemo u tom trenutku nešto zaključiti ili uraditi. Ali, sasvim izvesno, budale jesu oni koji i kada nešto bitno naknadno saznaju, nastave da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Ispali su prave budale, i nastavljaju na svom budalastom putu. A što je najgore, njih su budalama načinili oni koji se samo prave budalama, a koji su znali sve potrebne činjenice, ali su ih podlački krili. Ti koji se prave budalama su na vlasti. Ti vlastoljubivi prepredenjaci unajmljuju one koji su već ispali budale da se i dalje ponašaju kao budale, a za nagradu ih stavljaju na neki platni spisak. Tako u javnom životu i analitičarsko intelektualnim krugovima obitavaju potplaćene i naručene budale.
Njih nikako ne treba mešati sa dvorskim ludama koje su u nekim periodima u istoriji imale vrlo značajnu funkciju. Nekada su lude bile toliko povlašćene da su predstavljale neki surogat javnog kritičkog mišljenja, pa su izgovarali vladaru važne istine koje niko nije smeo da izusti. Istorija dvorskih luda prepuna je zanimljivosti, herojskih podviga i žrtava. Za razliku od toga današnje potplaćene javne budale pripadaju bezimenoj istoriji beščašća čije novo poglavlje iščitavamo. Današnje potplaćene budale unajmljene su da učestvuju u zlim radnjama i naumima vlastodržaca. Zarad pokrića oni kao tobožnju kritiku na račun vlastodržaca izgovaraju opšta mesta i uopštena neškodljiva razglabanja koja treba da im pribave analitički i patriotski kredibilitet, a u cilju zaluđivanja naroda. Jasno rečeno – oni su zaduženi da od naroda prave budalu.
Tako se namnožila jedna posebna vrsta ljudi koji predstavljaju svojevrsne budale-spavače. Kada situacija nije prelomna ili kritična, kada nema previše rizika i opasnosti, ova vrsta potplaćenih i naručenih budala često se pametno kritički obrušava na razne pojave u političkom i javnom životu. Uverljivi su i robespjerovski beskompromisni u nastupu. Nesalomivi. Na taj način stiču kritički kredibilitet i intelektualni ugled.
I sve teče normalno do nekih odista prelomnih istorijskih trenutaka. Takvi trenuci su, samo primera radi, bili Statut Vojvodine kao uvod u stvaranje nove države na teritoriji Srbije, i sve ono što se odigrava oko mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu i oko podnošenja Rezolucije te predstojeće debate u Generalnoj skupštini UN, a što nesumnjivo predstavlja nastavak međunarodne legalizacije komadanja Srbije.
U takvim trenucima bude se naše budale-spavači, sa u međuvremenu nešto stečenog ugleda i kredibiliteta, i nalaze brojna opravdanja za ponašanje vlasti, ističući njihov patriotizam, „uspešan nastup“, dobre i plemenite namere, a sve to u cilju prikrivanja počinjenih zlodela i pravljenja naroda budalom. Istovremeno, one se rugaju i podsmevaju kritičarima vlasti i njihovom patriotizmu. I na taj način predstavljaju prave i potpuno svesne saučesnike u opakim antidržavnim i protivnarodnim poslovima. I to se zakomerno ponavlja u svakom prelomnom trenutku, i to bez izuzetka.
Po nalogu i zadatku probuđene budale-spavači pribegavaju još jednom već oveštalom manevru. Kada je potrebno da se opredele na konkretnom poprištu borbe da li će napred ili nazad, levo ili desno, oni se jednostavno – izdignu u visine! A u najnovijim operacijama dešava im se da zarone „u teren“.
A na tom „terenu“, saznajemo, Ustavni sud Srbije još 16. aprila ove godine donosi odluku o ukidanju dodatka na plate preostalim Srbima koji rade na Kosovu i Metohiji. Dakle, pre četiri puna meseca! Puna četiri meseca naši najviši vlastodršci znaju da su doneli odluku da oduzmu trećinu prinadležnosti svim Srbima koji rade na KiM, i to kriju od naroda – praveći ga budalom! A onda, kada je odluka obelodanjena, 10. avgusta ove godine, još dvadeset dana kriju od svih da se to desilo 16. aprila! Oni u potaji, i svim sredstvima jačaju međunarodni položaj Prištine ne bi li, valjda, umilostivili Tačija da ih uvaži i dozvoli im da kroče nogom na Kosovo i Metohiju. I tobože se patriotski i časno bore za Kosmet u međunarodnim visinama! Puna četiri meseca naši vlastodršci kriju od javnosti da su rešili da Srbe sa KiM „gurnu na prištinski kazan“, da ih izruče organima i budžetu samoproklamovane države Kosovo. Puna tri meseca pre nego što je MSP u Hagu doneo svoje savetodavano mišljenje, naši vlastodršci presudili su kosmetskim Srbima! Ukinuli su „kosovski dodatak“, i tako još jednom dokazali da im je želja da Srbija nastavi svoj put bez „kosovskog dodatka“ u vidu svoje državne teritorije. Srbe na Kosovu i Metohiji rešiti plata, a Srbiju Kosova i Metohije! A u ta ista četiri meseca odlučili su, i to u Skupštini Srbije, da svi pripadnici režima mogu biti na više funkcija i dobijati nebrojeni broj plata.
Četiri puna meseca zvanični Beograd, i na ovaj način jača poziciju Prištine u odnosu na Srbe koji žive na KiM, otvoreno ih terajući da se okrenu ka Prištini kao svojoj pravoj državnoj prestonici. Oni koji to neće da prihvate neka izbegnu i isele se u delove preostale Srbije. Dve pune godine Vlada nije mogla da smisli kako da ne dira u prinadležnosti preostalih Srba, ali je zato donela čitav niz odluka, zakona i mera kojima je podigla sistemsku korupciju na najviši mogući stepen, obezbeđujući sebi neslućene privilegije. Četiri puna meseca ova vlast nije stigla da se bar prividno pobrine za opstanak Srba sa Kosmeta jer je preokupirana borbom za prava pasa lutalica, gej paradom i udovoljavanjem ajatolahu Zukorliću. Ista ta vlast učinila je ogromne napore da smeni jednog episkopa na okupiranoj teritoriji Kosova i Metohije, a koji je očigledno bio smetnja vlastima i njenim propagatorima za nastavak opisane kosmetske operacije. Ta ista vlast svakim svojim postupkom i rečju kompromituje Rezoluciju 1244 SB UN. Ta ista vlast je na „terenu“ samim prihvatanjem Euleksa odobrila i poverila šipratskoj policiji „brigu“ za srpske svetinje. Ta ista vlast ne vidi da se u borbi „na terenu“ kamenuju srpski autobusi, ali ne u Splitu i Vodicama, već usred Novog Pazara, buduće prestonice države Sandžak. Neće da vidi ni događaje u Preševu. Gde li je taj „teren“ na kojem se vodi borba!? I kakva je to borba!?
Može li odista neko iole odgovoran da, ako nije već mogao pre, sada ne poveže sve ove činjenice i da upotpuni sliku o „iskrenoj borbi“ naših vlastodržaca za Kosovo i Metohiju i državni integritet Srbije. I u međunarodnim „visinama“ i na „terenu“ slika je ista. To je slika jedne celovite, dosledne i negde smišljene politike. Onaj ko je odgovoran prema sebi i drugima ne može to da ne vidi i ne zna. A onaj ko se pravi da to ne vidi ili neće da vidi – taj jeste budala. Možda je neko budala onako prirodno, po Božjoj kazni ili iz nekog svog privatnog računa. Ili, pak, tek onako pravi od sebe budalu. Onaj ko je sam izabrao da bude budala koristi svoje pravo i neka mu je na tom putu budalašenja srećan put, ali je nedopustivo da nam tom putu, zloupotrebljavajući medije i koristeći razne obmane, od celog naroda pravi – budalu.
Zato je neophodno prepoznati i javnoj poruzi izložiti razne oblike demonstriranja naručenog budalašenja, te budale nazvati pravim narodskim izrazom. Tako se može dati doprinos da narod dalje ne zabasa ovim opakim budalastim putem kojim ga sada vode i zavode.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Patriotska kapitulacija i „projekat Jeremić“


Piše Branko Radun

Zapadnim mentorima naših „državotvornih patriota“ ne pada ni na pamet da srpskim vlastodršcima omoguće častan poraz ili izvlačenje iz ove sramotne pozicije, pa zato šalju svoje ministre sa zadatkom da našim kvazipatriotama na vlasti pokažu gde im je mesto. A mesto im je: u ćošku

Spoljna politika Srbije koju reprezentuju Boris Tadić i Vuk Jeremić, posle velike odluke MSP-a da stane na stranu albanske secesije – što je inače veliki poraz zbog koga bi neko u normalnoj zemlji podneo ostavku – krenula je u novu gubitničku avanturu koja se zove predlog srpske rezolucije u UN. Čini se da se u ovo nije ušlo strateški smišljeno već pre da se onaj prethodni poraz ostavi po strani. Stoga je uz svesrdnu podršku medija, opozicije i režimskih analitičara ovaj predlog proglašen za ozbiljan i junački, što sigurno nije. Nije – jer ne osporava odluku MSP-a i ne traži nove pregovore oko Kosova, niti pak traži išta što je konkretno. No, ajde da ih razumemo – glupo su izgubili pred MSP-om, očekujući da će proamerički sud dosuditi odluku protiv albanske secesije, pa su sad pokušali da taj poraz malo ublaže i sačuvaju brižljivo negovan imidž Tadića i Jeremića kao „državotovornih patriota koji u ovim uslovima čine maksimalno koliko je moguće“.

KAPITULACIJA KOJA TEČE
Očigledno je međutim da su se preigrali, jer je ovo pitanje isuviše značajno za SAD i EU da bi njima dopustili da na domaćoj sceni i dalje simuliraju ozbiljne i patriotski orijentisane političare. Pokazalo se da njihovim zapadnim mentorima ne pada na pamet ni da im omoguće ni častan poraz ili izvlačenje iz ove gubitničke i sramotne pozicije pa šalju ministre koji treba našim kvazievropejcima i kvazipatriotama na vlasti da pokažu gde im je mesto. A mesto im je :u ćošku. Nemački ministar spoljnih poslova Vestervele prošle nedelje postrojio je našu vlast, ali i dobar deo opozicije i očitao im lekciju. Niko od tih naših lidera koji se kao bore „i za Kosovo i za Evropu“ nije smeo da odgovori nemačkom ministru spoljnih dela kada im je objasnio da je igra završena, da se mora ispoštovati kosovska secesija i da će im oni napisati novi predlog rezolucije. On i njegov engleski kolega ne dolaze da pregovaraju već da udare packe, šamare i podele zadatke.
Tako smo došli u žalosnu situaciju da predsednik Tadić priznaje da smo spremni da menjamo predlog rezolucije iako su se nekoliko dana pre toga zaklinjali da je nikako neće menjati. Ono što smo manje više znali – da je naša vlast servilna i kolaboracionistička sada vidimo bolno i ponižavajuće „transparentno“. No iako smo to znali, ipak je težak utisak gledati kako se naši lideri batrgaju i poslušnički menjaju svoje stavove. Oni takvim ponašanjem sramote sebe ali što je još bitnije i sve nas.
Zanimljivo je pitanje otkud sada ta pometnja u redovima prorežimskih medija i analitičara, kad se ova vlast i do sada ponašala neodgovorno, gubitnički i kolaboracionistički. Kad je i do sada pod pritiskom Zapada donosila štetne i štetočinske odluke – od Euleksa, preko Statuta Vojvodine do sramotne rezolucije o Srebrenici i Istanbulske deklaracije – šta se suštinski menja danas. Pa priča o MSP-u trebalo je da pokaže kako se mladi ministar Jeremić (i predsednik Tadić) lavovski bore za državne i nacionalne interese. No nepotrebni poraz pred ovim međunarodnim sudom je nagrizao taj patriotski imidž pre svega Vuka Jeremića, pa je bilo potrebno naći neku drugi način da se on očuva – preko „ozbiljnog i patriotskog“ predloga rezolucije koji ide u UN. No sada sa spremnošću da se ionako blaga i nemušta rezolucija menja do neprepoznatljivosti opet se ugrožava frizirani patriotski imidž Jeremića i Tadića. A to je očigledno važnije od realnog nacionalnog i državnog interesa.

EVROATLANTSKI PATRIOTIZAM
Da je Vuk Jeremić strateški medijsko-politički projekat, bio toga on svestan ili ne, sa ciljem da se za proevropsku i pronatovsku politiku vladajuće strukture veže dobar deo patriotski orijentisane javnosti, može se videti po mnoštvu detalja. Kada god je bilo potrebno da se patriotski imidž naglasi ili kad je bio ugrožen neozbiljnom i gubitničkom politikom dolazila je podrška i sa leva i sa desna. Tako su mediji poput B92, Peščanika ili NVO-LDP scene redovno prozivali Vuka Jeremića da je nacionalista, patriota i da je previše nepopustljiv prema zahtevima Zapada oko Kosova. Gde ćete bolju reklamu od toga da vas Peščanik ili LDP prozivaju za patriotizam. Sa druge strane gomila medija, novinara i analitičara izuzetno je pozitivno ocenjivala patriotsku retoriku „mladog i perspektivnog“ ministra. Pa je tako podrška dolazila i sa te strane. Indikativno je i da je s vremena na vreme puštana priča kako neke ko-zna-koji diplomate nisu zadovoljne Vukom Jeremićem jer je tvrd i nepopustljiv oko Kosova. Tako je on bez ikakvih ozbiljnih problema i prepreka (ali i bilo kakvih rezultata) došao do popularnosti, naročito u patriotski orijentisanom biračkom telu. Zanimljivo je da osim „Pečata“ i „Vidovdana“ gotovo niko nije ozbiljnije kritikovao neuspešnu spoljnu politiku sa patriotskih pozicija.
To je zapravo pravi razlog polemike autora „Pečata“ i „Vidovdana“ sa NSPM-om. Naime, magazin „Pečat“ i sajt „Vidovdan“ prepoznati su kao retka mesta utemeljene kritike porazne spoljne politike sa pozicija koje opasno ugrožavaju „projekat Vuk“ – to jest „prodaju“ mladog ministra patriotskom biračkom telu. Do sada nije bilo ozbiljnije naprsline u gotovo savršeno upakovanoj promociji Vuka Jeremića kao mladog patriotskog političara koji „jako iritira“ Ameriku, EU, pa i Hrvatsku. Ovde nije uopšte reč o ličnosti ministra Jeremića koji za koga verujemo da jeste iskren u svojim izjavama i nastojanjima da nešto uradi, već je suština u tome da neko ko je bez dovoljnog iskustva u politici, bez institucionalne političke podrške (stranke i sl.) i bez ozbiljnog tima predstavlja idealnog (za Zapad) naslednika Borisa Tadića. Ako neko moćan želi da kontroliše neku zajednicu najbolje je da im za lidera postavi onog koji bi dobio podršku te zajednice, ali koji ništa ozbiljno ne može uraditi – ništa što bi ugrozilo njihove planove i ciljeve. A ako je pri svemu tome iskren u svom nastupu – utoliko bolje jer će biti uverljiviji masama koje mora da pridobiju.

SPASAVANJE MINISTRA
Da iza svega ovoga ne stoji ozbiljna borba za nacionalne interese već borba za rejting i poziciju naslednika Borisa Tadića svedoče i značajne PR akcije vrha vlasti kojim se nastoji peglati sadašnja sramotna kapitulacija pred zahtevima Zapada da se rezolucija izmenama potpuno obesmisli. Nastoji se mladi ministar opravdati i naći mu alibi za sve što se dešava, a i što se može desiti u UN sa mutant rezolucijom.
Tako se politički analitičar Đorđe Vukadinović kao uporni branilac neuspešne spoljne politike Vuka Jeremića upinje da dokaže kako i oni koji i sa patriotskih pozicija kritikuju gubitničku politiku režima koje predstavljaju Jeremić i Tadić zapravo rade za interese nekih nama nenaklonjenih sila, bili oni toga svesni ili ne. On kaže u svom poslednjem tekstu da patriotama odgovaraju spoljnopolitički porazi vlasti, što zapravo nije tačno jer kako vidimo opozicija uglavnom izbegava kritiku poraza režima. Po Vukadinoviću se za patriotski blok otvara prilika da poentiraju, što oni i ne rade, jer se „definitivno raskrinkava izdaja Kosova od strane Tadića i Jeremića, i što je još važnije, sprečava neprijatan upad ovog poslednjeg u patriotsko biračko telo.“ U ovom zadnjem grmu leži marketinški zec – „upad Vuka Jeremića u patriotsko biračko telo“ je zapravo važnija stvar no borba za nacionalne interese jer bi se njegovom pobedom na predsedničkim izborima nastavila žutokratija i potpuno pacifikovala Srbija. Zato je potrebno i pored toga što realnost trenutno demantuje medijsku sliku „ozbiljne i patriotske“ politike Tadića i Jeremića, sačuvati barem patriotski imidž ovog drugog jer on ima „političku budućnost“. Tako na žalost, svesni toga ili ne, i oni koji veruju da se bore za nacionalne ciljeve učestvuju u projektu stvaranja jednog patriotskog simulakruma, koji u krajnjoj liniji gura vodu na vodenicu onih koji Srbiji ne žele dobro.
Zaista je smešno tvrditi, kao što tvrdi Đorđe Vukadinović da retka i rekao bih blaga kritika neuspešne i kolaboracionističke politike od strane patriotske opozicije i nekih retkih medija, gura Tadića u ruke Čede Jovanovića, a ministra Jeremića u ostavku. Ako neko doživljava samo poraze, i to tamo gde i nije potrebno, a Srbija ide iz poniženja u poniženje onda i zaslužuje da da ostavku. Isto tako, ako se Boris Tadić odavno približio pozicijama Čede Jovanovića onda suštinski i nema velike razlike između Borisa i Čede. Naročito u poslednje dve godine kada je Boris preuzeo dobar deo politike Čede Jovanovića zadržavajući elemente patriotske retorike. Tadić radi ono što Čeda govori ili je govorio. Tako je pozicija LDP-a „ugrožena“ čedističkom politikom režima (Euleks, Statut Vojvodine, Rezolucija o Srebrenici, približavanje NATO-u, uloga NVO u medijima). Kao što je Đukanović preuzeo dukljansku separatističku politiku Liberalnog saveza i obesmislio postojanje istog, kao što je DS i Pajtić u Vojvodini preuzeo politiku Nenada Čanka i time ga marginalizovao, tako je Tadić postepeno preuzimajući politiku i poziciju LDP-a ovoga ostavio na margini i cenzusu. No problem je što se sa takvom politikom čitava Srbija marginalizuje i ostavlja na ivici cenzusa opstanka među istorijskim nacijama.

[You must be registered and logged in to see this link.]

SLOBODAN ANTONIĆ Kvislinzi, patriote i nijanse


Piše Slobodan Antonić

Ako Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa „našim EU prijateljima“ sastave drugu, „razumniju“, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP-om, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti

Spor nastao u nacionalnom delu kritičke inteligencije, nakon presude MSP-a, vodi se oko dva pitanja. Prvo je da li su Tadić i Jeremić morali znati da će MSP doneti presudu na štetu Srbije – pa su, tako, odgovorni što su: 1. ili kao neznalice gurnuli Srbiju u štetu; 2. ili kao neko ko je znao šta će se desiti svesno naškodili srpskim interesima. Drugo pitanje je da li su Tadić i Jeremić – kada su, posle presude MSP-a, podneli rezoluciju UN – samo nastavili da nanose štetu Srbiji. U ovom tekstu pokušaću još jednom da obrazložim zašto na oba pitanja ipak odgovaram odrečno (rizikujući da ponovo budem nazvan „spavačem“, „saučesnikom“ i „budalom“).

NEMA ŠALE SA IMPERIJOM
Ako pođemo od ideje da su Tadić i Jeremić „kvislinzi“, a pri tome sebe vidimo kao „pokret otpora“, onda je prirodno da ćemo osuđivati sve što „kvislinzi“ urade. Ali, to je jedan ideološki ili političko-aktivistički pristup. U takvom pristupu mi možemo reći da je „vreme da zaboravimo preterano nijansiranje“. Politička analitika, međutim, sva sastoji od tog nijansiranja (baš kao i političko novinarstvo, politička sociologija ili politička istoriografija). Ako je za potrebe političke borbe nekad i dobro podeliti svet na prijatelje i neprijatelje, crne i bele, politička ili istorijska analiza ne trpi takvo pojednostavljivanje. Ona zahteva sagledavanje celog spektra opcija, planova i interesa, uz korišćenje celokupne palete boja u opisivanju i razumevanju aktera.
Dakle, vladajući režim Borisa Tadića ima bar dve različite strane. Jednu oličava Čedomir Jovanović, drugu Vuk Jeremić. Jedna je, uslovno rečeno, kvislinška, druga je, takođe uslovno rečeno, patriotska. Odmah treba reći da su te dve oprečne strane imale sve vlasti u Srbiji, posle 5. oktobra (pa čak i ona u Miloševićevo vreme). Jednostavno, Srbija je mala zemlja pod velikim pritiskom Imperije. Svaka vlast u Srbiji je, stoga, u protekle dve decenije, nastojala da sa Imperijom izbegava sukob oko nekih stvari. Nastojala je da u nekim stvarima popusti, a u drugim da pruži otpor.
Treba reći da se onaj element otpora vremenom, nažalost, smanjivao. Kod Miloševića ga je bilo najviše, kod Koštunice (2000-2001) znatno manje, kod Đinđića (2001-2003) još manje, ponovo kod Koštunice 2004-2008 znatno manje nego kod Koštunice 2000-2001, dok tog otpora kod Tadića (2008) ima nekako srazmerno najmanje. To smanjenje otpora kod svakog sledećeg srpskog vladaoca ne može se objasniti samo smanjenjem puke volje da se sa Imperijom ratuje. On je i posledica delovanja dva objektivna činioca. Prvi je ubrzano smanjenje resursa kojima vlasti u Srbiji raspolažu – od vojnih, preko ekonomskih, do simboličkih (često i zaslugom samih srpskih vlasti). Drugi je pouka koju je svaki sledeći vladalac izvlačio iz sudbine svog prethodnika: „Sa Imperijom se ne da šaliti“.

PATRIOTIZAM I „REALNI PATRIOTIZAM“
Iako kod Tadića svakako ima ponajmanje otpora, u odnosu na prethodne srpske vladaoce, to nikako ne znači da ga kod njega uopšte nema. Tadić nije zombi koji automatski ispunjava naloge nižih službenika Imperije (kao Jovanović i njegovi). On o sebi verovatno misli kao o patrioti, samo kao o „realnom patrioti“. U neku ruku, on i jeste nastavljač Koštuničine politike realnog patriotizma – samo, naravno, na nižem nivou pružanja otpora Imperiji. Koštunica je mislio da ako strancima (i njihovim domaćim poverenicima) prepusti celokupnu ekonomiju, da će onda moći da ih slobodno nadigrava na ostalim poljima – pre svega po pitanju Kosova. U februara 2008. on je shvatio koliko je pogrešio, ali je za njega već bilo kasno – medijski je prosto počišćen sa vlasti. Tadić je nastavio tim putem, samo opreznije, poučen iskustvom svog prethodnika. On je počeo da popušta zahtevima Imperije ne samo na ekonomskom, već i na kulturnom i simboličkom planu (predaja kulture u ruke drugosrbijancima, deklaracija o Srebrenici, gej parada, itd). Ipak, u dve važne tačke Tadić (zasada) nije popustio. Nije Srbiju uveo u NATO. I nije priznao secesiju Kosova.
Po prvoj tački on je pružio otpor tako što je čitavu stvar stavio ad akta. Po drugoj tački njegov otpor je bio još izrazitiji. On je zaigrao diplomatsku igru, sa namerom da iskoristi međunarodno pravo i dovede Imperiju u poziciju da mora Srbiji dati bar nešto. A da svaki, pa i najmanji otpor ljuti Imperiju, videlo se, odmah, po sve češćim napadima drugosrbijanskih medija i političara na Tadića. Optuživali su ga da „neće da preuzme odgovornost“, da mu je „stalo samo do rejtinga“, i da „neće da učini nepopularne korake“. Zanimljivo je da je onaj deo nacionalne kritičke inteligencije, koji smatra da je Tadić najobičniji „kvisling“, u ovoj stvari misli isto što i drugosrbijanci. Oni takođe tvrde da Tadić neće u NATO i da neće da prizna secesiju Kosova samo zato što je to u Srbiji nepopularno. Da nije toga, odnosno da nije straha od poraza na sledećim izborima, Tadić bi, po ovoj školi mišljenja, odavno uradio sve što se od njega zahteva.
Ipak, Tadićev otpor Imperiji po ova dva ključna pitanja vrlo je važna činjenica, koja mora baciti sasvim drugačije svetlo na Tadića. On, dakle, očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika. On, takođe, nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli. Jer, hajde da razmislimo o sledećem – ko bi Tadića sprečio da odradi oba posla, samo ako to naumi? Vlada? Skupština? Opozicija? Mediji? Pa sve je to pod kontrolom, nešto malo njega, a mnogo više Imperije. Crkva? Patriotski NVO sektor? Navijači? Pa sve je to slabo, rastureno i posvađano.

KO JE GLAVNI „KVISLING“?
Tadić bi, dakle, mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštinu ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka sa glave. Predsednički izbori su tek 2013. godine. Dotle bi imperijalna propagandna mašinerija od njega napravila „balkanskog de Gola“. I on bi po treći put lako pobedio onog svog istog, večnog protivkandidata, ostajući predsednik do 2018.
Štaviše, oni koji ne posmatraju stvari crno-belo, oni koji nisu namerno slepi za nijanse, mogu jasno da vide kako je Imperija nezadovoljna Tadićem, i kako mu je već spremila zamenu. Pogledajte šta pričaju i šta sve obećavaju – baš po pitanju Kosova – naprednjaci, pa će vam sve biti jasno. Ako Vučić i Nikolić javno kritikuju Tadića da, u vezi Kosova, „nedovoljno sarađuje sa našim prijateljima iz EU“, šta li tek nude i pričaju kad su nasamo sa službenicima iz Brisela i Vašingtona? I ko je tu zapravo glavni „kvisling“? Neko ko pokušava da makar na diplomatskom terenu nadigra Imperiju? Ili neko ko nastoji – i pri tome, bogme, i uspeva! – da polovinu birača iz „patriotskog korpusa“ prevede u „evroatlantski“, pro-imperijalni korpus?
Ako iz tog ugla posmatramo stvari, Tadić i Jeremić makar zaslužuju razumevanje, ako ne i podršku za njihovu diplomatsku borbu. Da li su, međutim, njihovi konkretni potezi u toj borbi ispravni ili ne, to je već drugo pitanje. Tako dolazimo i do MSP i dileme da li su Tadić i Jeremić morali unapred znati da će Srbija pred tim sudom da bude poražena.
Moje mišljenje je da nisu. Ljudi koji su profesionalno pratili ovo suđenje kažu da je na prvom, preliminarnom glasanju u MSP-u bilo 8:7 za prihvatanje stanovišta Srbije. Preliminarno glasanje se upriličuje da bi se izabralo troje sudija koji će napisati odluku. To se radi kako bi se videlo u kom pravcu obrazloženje treba da ide. Međutim, kada je odluka sastavljena i došla na glasanje, nije bilo većine. U međuvremenu se, naime, iz MSP povukao kineski sudija. Tako je ishod na glasanju bio 7:7. Onda je predsedavajući MSP, koji je bio među onom sedmoricom sudija koji su glasali protiv „prosrpske“ odluke, iskoristio svoje pravo „zlatnog glasa“ u slučaju neodlučnog rezultata. Tako je izabrana druga trojka, koja je napisala „proimperijalnu“ odluku. Odluka je sastavljena tako da se obezbedi podrška još nekoliko sudija (a i lobisti Imperije su odradili svoje). Tako je na poslednjem glasanju bilo 10:4 za Imperiju.

ZAŠTO SU NAM LOMILI RUKU?
Ako je ovaj izveštaj o dešavanjima u MSP-u tačan, onda se Imperija ipak morala pomučiti da u ovoj stvari nadigra Srbiju. Na kraju, ona je pobedila, Srbija je izgubila. Ali, da li je poraz značio da uopšte nije trebali igrati? Da li je to značilo da nije trebalo uopšte ni rizikovati? Mislim da ne. Srpska diplomatija je vodila tešku borbu u UN kako bi pridobila većinu u Generalnoj skupštini za srpsku verziju pitanja MSP-a. Mala srpska diplomatija je u toj borbi protiv sebe imala dve velike diplomatske mašinerije – američku i britansku. U toj bici Srbija je izašla kao pobednik. Pred MSP-om Srbija je takođe vodila veliku bitku sa obe glavne diplomatske mašinerije Imperije. Bila je blizu uspeha, ali je izgubila.
Da li je trebalo uopšte pokušavati, pošto smo na kraju izgubili? Odgovor na ovo pitanje zavisi od naše životne filosofije: treba li se, uopšte, boriti sa nekim ko je jači, ili ne. Oni koji na ovo pitanje odgovaraju odrečno, danas su mahom u drugosrbijanskom taboru. Oni koji odgovaraju potvrdno, danas su, mahom, u patriotskom taboru. Neobično je da ovu, tipično drugosrbijansku logiku, ponovo nalazimo kod nekih patriota.
Naravno, čitav ovaj argumentativni tok može se lako dezavuisati tvrdnjom da je cela ta borba, zapravo, samo nekakva „nameštena predstava“. Kao „fingirani otpor“, i kao „samo još jedna dogovorena predstava za narod“, ocenjuje se i podnošenje nove srpske rezolucije u UN, kao i diplomatska i politička borba koja je nakon toga usledila. Ako su političari, diplomati, stručnjaci i novinari koji u toj borbi učestvuju samo glumci, onda moram da priznam da su svi oni đavolski dobri glumci. I priznajem, takođe, da sam zadivljen koliko je sve glumaca angažovano samo da bismo se mi prevarili.
Samo, ja bih ipak rekao da to nije gluma – kao, uostalom, ni sve drugo u ovom epskom sukobu male srpske diplomatije i Imperije. Da je sve to fingiranje, ne bi nas pohodio Vestervele, ne bi nam lomili ruku svi ti Britanci, Nemci i Francuzi, ne bi nam Karpenter, sa naslovne strane „Politike“, poručivao da „srpski predlog rezolucije iritira SAD i vodeće zemlje EU“, ne bi nam on pretio da „ukoliko Beograd ostane na sadašnjem kursu po pitanju Kosova (…)u odnosima SAD i Srbije moglo bi da dođe do zahlađenja“, a „proces evropskih integracija Srbije da bude odložen“… Da je sve to fingiranje, ne bi naprednjaci tražili da tekst rezolucije „uskladimo sa našim EU prijateljima“, ne bismo ponovo čitali „hrabre“ tekstove Boška Jakšića u kojima on kritikuje vlast, ne bismo na B92, u „Danasu“, u „Blicu“, ponovo imali procesiju stručnjaka i analitičara koji nas jednoglasno ubeđuju da rezolucija ugrožava našu „evropsku budućnost“ i da je moramo povući…

VRLO JEDNOSTAVAN TEST
Zbog svega toga, nudim vrlo jednostavan test, prost lakmus papir ispravnosti naše dve konkurentske teorije. Ako, naime, Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa „našim EU prijateljima“ sastave drugu, „razumniju“, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako pak Tadić i Jeremić, i pored sveg ovog lomljenja ruke, ne povuku rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o „fingiranju“ i „kvislinzima“ priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da suprotstave Imperiji. I da nisu baš potpuni „kvislinzi“.
Naravno, takvo priznanje, bar što se mene lično tiče, Tadića ne može abolirati za druge političke greške – od Vojvodine, preko Srebrenice, do gej-parade. Ali će makar učiniti da se on više ne može sagledavati samo kao jednodimenzionalni izdajnik – pogled koji, rekao bih, sve više preovladava među najborbenijim saradnicima „Pečata“. On će se, ipak, samo ako u ovoj stvari ostane dosledan, morati sagledavati i kao političar koji je, u jednom teškom vremenu, bar nešto pokušao da uradi za svoj narod. Bar nešto. Ali, ipak, daleko više nego što bi to bio spreman da uradi i Čedomir Jovanović, a smeo bih se zakleti i Aleksandar Vučić.
Tako dolazimo do poslednje tačke u sporu – da li je, stvarno, ispravna logika „što gore, to bolje“? Da li bi stvarno bilo bolje da umesto Vuka Jeremića našu diplomatiju vodi Čedomir Jovanović? (Jer bismo tada „makar znali na čemu smo“, a pošto bi to značilo „otvorenu izdaju“, onda bi i „naš otpor bio jači“?). Takva logika je prikladna kada se sprema revolucija i kad treba dodatno nadražiti potencijalnu pobunjeničku masu. Ako, pak, te revolucije nema na vidiku, ako nema ni snage koja bi je politički vodila, ako nema ni političkih, ekonomskih i vojnih sredstava, onda je takva logika pomalo rizična i ne baš mnogo inteligentna. Ona je, što bi rekli marksisti, čist „avanturizam“. I ne bi priličila ljudima koji žele ozbiljno politički da razmišljaju i koji imaju ozbiljne političke namere. Pošto vidim da je logike „što gore, to bolje“ sve više prisutna u našem, patriotskom taboru, jedva čekam da nam njeni zastupnici demonstriraju sve te političke, ekonomske i vojne resurse kojima raspolažu.

NIJANSE PATRIOTSKE MISLI
Na kraju, ne mogu a da ne kažem da se u ovom sporu vidi i izvesna metodološka, koncepcijska, pa i politička razlika između „stare“ i „nove srpske političke misli“. „Staru“ patriotsku misao, koja je dominirala u delu vladajućih krugova devedesetih, odlikovala je, često, brutalnost, arogancija, bezobrazluk, paranoično korišćenje „teorije zavere“, i monopolisanje patriotizma (često i u sasvim utilitarne svrhe). Videvši učinke takvog patriotizma jedan krug patriotskih intelektualaca je, sredinom devedesetih, pokušao da izgradi „novu srpsku političku misao“, koja bi bila mnogo pažljivija, iznijansiranija, oštroumnija i širokogrudija. Koliko smo u tome uspeli, ostaje tek da se vidi. Ipak, drago mi je da među našim današnjim kritičarima, osim predstavnika negdašnjeg karakterističnog načina mišljenja, ima i novih, mladih snaga, koje umeju da vode pristojan dijalog i koji nisu sasvim zatvoreni za „nijansiranje“ (pogotovo kad treba napraviti razliku među analitičarima NSPM). To je ohrabrujuća vest. Moramo razgovarati, analizirati i zajedno još dosta toga otkriti o svetu u kome živimo, da bismo mogli da dođemo do jasnog uvida o našem položaju kao naroda i o stvarnom karakteru glavnih političkih aktera.
Taj posao nikako nije lak. Ovakvi sporovi, ako su vođeni sa minimumom pristojnosti i uzajamnog priznanja dobre volje, mogu mnogo da koriste. Jer, oni značajno doprinose izoštravanju naših analitičkih oruđa. A sa njima će i akcije koje budemo predlagali biti uspešnije. Ako pak u našim sporovima prevlada duh sumnjičenja, isključivosti, diskvalifikacija i uvreda, oni mogu još više podeliti i blokirati patriotske i demokratske snage. Prvi ishod ovog našeg spora svakako bi koristio Srbiji, drugi Imperiji. Ja sam se i ovim tekstom trudio da budem od koristi svojoj zemlji. Siguran sam da će i moji oponenti nastaviti istim putem. I da ćemo i dalje moći da razgovaramo, a da više niko ne bude nazvan „spavačem“, „saučesnikom“ i „budalom“. Jer će onaj koji te reči ponovo upotrebi samo pokazati koliko mu je stalo do istine, dijaloga, i – Srbije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

NARODNI MUZEJ Mrtvački sanduk srpske kulture


Piše Nataša Jovanović

Zašto su vrata Narodnog muzeja punih sedam godina pod katancem, ko je kreator sistematskog uništavanja muzejske institucije od nacionalnog značaja, te kako je ekspertski tim ministra kulture Nebojše Bradića odbacujući projekat arhitekte Rakočevića, ponudio da razreši finansijsku jednačinu za svega 48 sati

Narodni muzej u Beogradu, taj mrtvački kovčeg srpske kulture u koji dosovska demokratija zakucava svoj poslednji ekser, u javnosti je, već deset godina, tačno od kako je zavladala sreća zbog rastanka sa svakom tradicijom i poslednjim tragovima nacionalnog, predstavljen kao puki građevinski projekat. Činjenica da je reč o jednom od poslednjih tragova savremene civilizacije u Beogradu nije podstakla odgovorne da radovi na rekonstrukciji ove institucije od neprocenjive muzejske vrednosti, koji su najavljeni još 2003. godine, počnu. Početak, uprkos najavama, ne može se sagledati ni u perspektivi.

PIKASO U BEOGRADU
Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. godine i predstavlja najstariju i najvažniju muzejsku ustanovu u Srbiji. Njegova kolekcija od oko 400.000 arheoloških i umetničkih predmeta predstavlja nezaobilazan deo u izučavanju kompleksnih kultura u veoma širokom vremenskom rasponu od sedmog milenijuma pre nove ere do savremenog doba. Današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada Uprave fondova, a prema projektima tadašnjih arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine, kada je prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz Vasine ulice i atrijum. Palata Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah posle rata iz ruševina su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada je zaštićena i kao spomenik kulture, pre svega zbog svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada, sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum.
Posle Drugog svetskog rata, tačnije 1952. godine, u ovu zgradu je i konačno premešten Narodni muzej, a svoj današnji izgled dobija posle rekonstrukcije 1965-1967. po projektu prof. arh. Aleksandra Deroka i prof. arh. Petra Anagnostija. Obnovljena je u ratu srušena glavna kupola, i dograđena dvorana za povremene izložbe u prostoru svetlarnika na drugom spratu. Koliko je ovaj prostor bio kvalitetan, govori i podatak da je u atrijumu nastupala i Opera Narodnog pozorišta. Tadašnji direktor Narodnog Muzeja Lazar Trifunović, bio je ideolog celokupnog života muzeja u tim svojim najslavnijim danima. Izložbe Narodnog muzeja gostovale su u londonskom Britiš muzeju, Pragu, Moskvi, Berlinu, Štutgartu, Beču, Parizu… U samom Narodnom muzeju gostovale su reprezentativne izložbe iz Evrope i drugih delova sveta, a 1983. godine, gostovala je zbirka dr Direra, Rafaela, Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Pikasa…

ŠTA ĆE NAMA KULTURA?
Na žalost, tokom poslednjih dve decenije, zgrada Narodnog muzeja počela je da propada, a njena rekonstrukcija je proglašen hitnom. Pre desetak godina, kad je nova politička garniture zavladala Srbijom, ideja obnove Narodnog muzeja stavljena je na listu prioriteta. Prva inicijativa za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja u Beogradu potekla je od premijera Zorana Đinđića, koji je još 2001. godine organizovao donatorsko veče za prikupljanje sredstava za taj posao.
Viđene su dve dobre okolnosti. Neko je prepoznao dobru zaradu od tog posla, a bilo je, kao i uvek što ima, onih čiji su ciljevi zaista plemeniti. Svi ministri kulture u poslednjih deset godina, bili su direktno ili indirektno umešani u skandal do koga će doći u vezi sa obnovom Narodnog muzeja, što će do današnjih dana ostati ključni razlog zbog koga muzej već godinama ne radi, već je prepušten nemilosti dolazećih i prolazećih birokratija. U završnici (ili na početku?) svega što će se desiti sa Narodnim muzejom, Vlada Srbije je ove godine imenovala neki ekspertski tim kako bi se najzad ustanovio kvalitet projekta rekonstrukcije. Ekspertski tim je po svom formiranju obećao rešenje za 48 sati. Od tada su prošli meseci..
Ali, kao što je poznato, pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja razvlači se više od 10 godina, a stalna postavka zatvorena je još 1. juna 2003. godine zato što uslovi za izlagane eksponate nisu bili bezbedni. Narodnom muzeju, kako je u to vreme upozoravala stručna javnost, bila je neophodna kompletna rekonstrukcija kojom bi se „stvorili adekvatni uslovi za smeštaj i trajno čuvanje i očuvanje, zaštitu i prezentaciju pokretnih kulturnih dobara, na osnovu savremenih zahteva muzeologije i koja će dozvoliti dugotrajnije odgovarajuće uslove za razvoj Muzeja i praćenje standarda“. S obzirom na to da svoj posao kustosi obavljaju u neadekvatnim prostorijama u kojima leti temperatura doseže i do 50 stepeni, kao urgentno najavljeno je proširivanje prostora za kvalitetno obavljanje poslova, za smeštaj, obradu, zaštitu i prezentaciju kulturnih dobara, kao i uslovi za komunikaciju s publikom.
Tada se kao glavni i odgovorni arhitekta postojećeg projekta rekonstrukcije i adaptacije zgrade Narodnog muzeja u Beogradu pojavljuje ime univerzitetskog profesora Milana Rakočevića, koji je s timom arhitekata i drugih stručnjaka na izradi tog projekta radio nekoliko godina. Projekat rekonstrukcije i adaptacije zdanja na Trgu Republike u Beogradu, koji je, pored ostalog, predviđao da se postojeća površina muzejskog prostora poveća za oko 30 odsto, 2007. godine dobio je i nagradu Privredne komore Srbije. Prema projektu arhitekte Milana Rakočevića, radovi su trebali da počnu u oktobru 2007. i da budu završeni ove godine. Najskandaloznije je to što su na taj projekat koji je odbačen odlukom stručnog tima ministra Bradića dobijene sve potrebne saglasnosti nadležnih institucija Republike Srbije i Grada Beograda, uključujući i sve organe Narodnog muzeja, Ministarstva kulture, kao i Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika. Rakočević je naveo da je Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa multidisciplinarnim timom svih specijalista tokom višemesečnog rada 2007. godine izvršio preciznu kontrolu kvaliteta i tačnosti svih podataka i proračuna i o tome sastavio po zakonu predviđen izveštaj, koji je u posedu Narodnog muzeja. Narodni muzej je tada potpisao ugovor sa firmom „Kunsttrans“ o smeštanju muzejskog blaga u specijalne depoe izvan grada, a novac za realizaciju početnih etapa pripreme za rekonstrukciju bio je obezbeđen iz Nacionalnog investicionog plana.
U drugoj polovini 2008. godine, nadležne službe Ministarstva kulture su analizom procedure vezane za sklapanje ugovora o poslovnoj saradnji Narodnog muzeja i „Kunsttransa“ pronašle više nepravilnosti, uz ocenu da je cena zakupnine depoa za čuvanje muzejskog blaga utvrđena „bez ikakvog tržišnog osnova“ i da je previsoka, kao i da je finansijski aspekt cele procedure „štetan za državu“, te da se moglo napraviti daleko povoljniji poslovni aranžman za Narodni muzej. Na ove primedbe nešto kasnije arhitekta Rakočević, autor projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja rekao je: „Te tvrdnje nisu istinite, počev od cene rekonstrukcije, preko funkcionalnosti projekta, sve do čuvenog kamionskog ulaza u muzej. To može da kaže samo neko ko ništa ne zna o Narodnom muzeju, ni o zaštiti spomenika kulture, ni o projektovanju. Šta su u stvari činjenice? Rekonstrukcija ne bi koštala 35 miliona evra, kako pišu neki mediji, već 22 miliona evra i to je konačna, stručna, definitivna i odgovorna cena». .. Zanimljivo je da projekat koji je podrazumevao ne samo adaptaciju već i proširenje prostora iznosi svega dva miliona evra više od sada predviđenog ulaganja u projekat koji bi podrazumevao samo adaptaciju
Ministarstvo kulture je preko nadležnih organa izdejstvovalo pokretanje dva sudska postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Podnete su tužbe protiv „Kunsttransa“ i Narodnog muzeja radi utvrđivanja ništavnosti ugovora o poslovnoj saradnji. Jedan postupak je okončan odbacivanjem tužbe, dok je drugi postupak koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu završen na štetu države.

PONUĐAČI U CARSTVU MAFIJE
Pitanje pohranjivanja muzejskog koje svakim danom budući da je smešten u neadekvatne prostorije, trpi nenadoknadivu štetu. O nosiocu odgovornosti za ovakvo stanje eksponata još uvek se ne pokreće čak ni polemika. No o količini brige za Narodni muzej možda najbolje svedoči činjenica da je iz sredstava NIP za rekonstrukciju, adaptaciju i nadogradnju Narodnog muzeja u Beogradu izdvojeno šest i po miliona dinara, nešto manje nego što je te godine iz pomenutog fonda bilo predviđeno za projekat izgradnje fiskulturne sale – balona u Doljevcu, mesnoj zajednici Milošište.
Ali u trenutku kada je postavka zatvorena, niko nije očekivao da će pitanje rekonstrukcije prerasti u jedan od najvećih skandala koji će kompromitovati i sam Muzej, ali i muzeologiju u Srbiji, jer se pokazalo da su u ovom slučaju prekršeni svi mogući zakonski propisi, upravo od onih koji bi te propise trebalo i da sprovode. Tako je zvanično najvažnija muzejska ustanova u zemlji upravo na svom primeru pokazala kako ne treba da se radi. Ispostavilo se da su čitav skandal svojim nemešanjem svesrdno podržali i zaposleni u Ministarstvu kulture u svim sazivima kao i služba zaštite spomenika kulture, kako na nivou Beograda tako i Republički zavod. Finijim jezikom rečeno, broj sumnjivih ponuđača u ovom carstvu građevinskih poslova je toliki da je najbolje ceo projekat stalno opstruisati plaćanjem novih umetničkih vizija buduće zgrade Narodnog muzeja, i prebacivati odgovornost sa stare na novu političku garnituru koja će se, izvesno je, opet baviti istim poslom…
Mada nema materijalnih dokaza za to, na sceni je planirano ubijanje nasleđenog umetničkog blaga i opstrukcija srpskog kulturnog uzdizanja. Ali, ako ne postoje opipljivi dokazi o jednoj nezapamćenoj zaveri, postoje konkretna dela počinjena na štetu Narodnog muzeja i celokupne nacionalne kulture jer već jednu deceniju je sistematski sprečavano da generacije studenata istorije i umetnosti, kao i na desetine i stotine hiljada stranih i domaćih posetilaca Beograda uđu u ovu ustanovu stvaralaštva i duhovnosti.
Ko je i kako do sada učestvovao u skandalu dugom deset godina, i koji će sigurno još godinama trajati?
Jesu li baš sva druga pitanja u državi važnija od zaustavljanja jednog divljaštva nad poslednjim ostacima srpske kulture, kome je stalo da na Trgu republike u Beogradu, umesto prelepe, obnovljene palate osvane okrečeno staro zdanje, i ko je planirao da od centralnog gradskog jezgra stvori „Bermudski trougao“ (Narodno pozorište, buduća zgrada Opere na mestu današnjeg „staklenika“, i Narodni muzej), te zaradi mnogo više miliona evra nego što je sada moguće i pretpostaviti?
Odgovore na ova i druga pitanja, svakako bi u civilizovanim državama sa sređenim pravnim sistemom, odmah potražio državni tužilac, te naložio ispitivanje odgovornih ministara koji su do sada bili glavni generatori pohoda na Narodni muzej, od strane grupa i pojedinaca bliskih svakoj demokratiji čerupanja.
Nastaviće se


[You must be registered and logged in to see this link.]

Dogodine moje zlato, ući ćemo mi u NATO

Piše Ranko Rajković

Prenosimo izvod iz ponoćnog razgovora na zaštićenoj liniji Brisel-Podgorica u čijem je središtu bilo pristupanje Crne Gore NATO savezu

Transkript razgovora između Podgorice i Brisela mogao bi da potpuno poremeti inače rovite odnose između Crne Gore i Srbije. Za jabuku razdora između dve bratske države – koje svoju bliskost dokazuju zajedničkim stavovima o Kosovu i Metohiji i evroatlantskim integracijama – odgovoran je NATO! Naime, naše obaveštajne službe raspolažu saznanjima da zvanični Beograd optužuje Podgoricu kako je u razgovoru sa Briselom o pristupanju NATOu-, koristila potpuno iste argumente koje je naša aktuelna vlast još ranije iznela Vašingtonu. Zvanični Beograd strepi da bi Crna Gora mogla pre Srbije da pristupi zapadnoj vojnoj alijansi, i pored toga što je Beograd svoju odanost NATO-u dokazao mnogo pre svih država u regionu.

Dokle ste spremni da čekate na prijem u NATO?
I ovo do sada bilo je previše. Naravno da smo nestrpljivi. NATO savez je primio u članstvo Albaniju i Hrvatsku, a mi i dalje čekamo kao da nemamo iste neprijatelje. Makedonija nas nije prestigla samo zato što je u sporu oko imena sa Grčkom. Kosovo se odavno ponosi Bondstilom jednom od najvećih NATO baza u Evropi, a naša vojska se gurka sa seljacima po Pivi i Goliji, ne, da bi upotrijebila, već da bi, uništila oružje. Dok se po Svijetu uveliko ratuje mi nenaoružani i dezorjentisani čekamo na vrh Ježeve gore. To nas zaista frustrira. Plašimo se da ne prođemo kao 1918. godine kada su savezničke snage izvršile proboj Solunskog fronta bez crnogorske vojske konstatujući da smo neobučeni, nekorisni i neprilagodljivi zajedničkoj komandi. Zato požurite sa prijemom, ne zbog nas, već zbog razočaranog naroda. Naša lična bezbjednost je i dalje na visokom nivou. Pokrenuli smo svoj kult, formirali svoju sektu, razvili svoju ekonomiju, naoružali svoje milicije. Mi možemo čekati koliko vam drago, ali se narod osjeća iznevjereno. Zato požurite. Hitno je. Slika na crnogorskim političkim ekranima počinje da treperi.

Šta očekujete od članstva u NATO?
Na to pitanje ću krajnje otvoreno i nediplomatski odgovoriti. Očekujemo velike investicije u Crnu Goru. Očekujemo povećanu bezbjednost kako za strane tako i za bogate domaće investitore. Očekujemo da NATO prepozna harizmu našeg vođe i da mu pronađe odgovarajuće mjesto u svojoj strukturi. Očekujemo izgradnju makar dvije pomorske i jedne planinske NATO baze kojima ćemo se u početku formalno protiviti. Kada ih napokon dobijemo one dugogodišnje ogavne optužbe o švercu cigareta, droge i oružja na našoj teritoriji postaće besmislene. Očekujemo da se uz pomoć i podršku NATO snaga obračunamo sa svojim starim unutrašnjim neprijateljima i da stavimo pod nadzor sve one koji su se protivili našem ulasku u NATO.

Kako zamišljate svoje učešće u NATO?
Ne treba da se lažemo. NATO ima moć da od, narodskim jezikom rečeno, poslednjih vukojebina, budžaka i pripizdina, pravi centre Svijeta u koje će svi gledati i o njima govoriti. Kada s takvom snagom reklamira svoje neprijatelje zamislite samo kolikom li će tek snagom reklamirati svoje saveznike. Nije teško pretpostaviti što sve NATO može napraviti za Crnu Goru. Ako se tamo negdje po svjetskim pustinjama i nevidbog adresama mora ginuti u ime vrijednosti zapadne civilizacije neka makar avioni i brodovi NATO saveza na te misije kreću iz ove naše divlje ljepote, iz Montenegra. Prostor iz kojeg polazite u borbu treba da izaziva divljenje i da uliva povjerenje. Kada uđemo u NATO čitav svijet će vidjeti neodoljive pejzaže naše zemlje i shvatiti zašto učestvujemo u odbrani temeljnih vrijednosti čovječanstva? Pokažite mi toga ko ne voli biti u centru pažnje. Zašto bi mi bili drugačiji. Očekujemo da će nas NATO preko svojih intervencija u Avganistanu, Iraku, Iranu, Somaliji, Gruziji, Krimu, Moldaviji, Vojvodini, Sjevernoj Koreji i ko zna gdje još … lansirati u svjetske vijesti, pravo na Si-En-En i u besplatnu reklamu. A nama je nasušno potreban publicitet kako bi valorizovali prirodne ljepote i turističke potencijale svoje zemlje. Ime naše države još nije dovoljno poznato jer smo najmlađa članica UN-a. Kada zahvaljujući svom strateškom položaju postanemo 29. ili 30. NATO članica – svjetska javnost će se susretati sa nama sve češće i to u udarnim terminima na globalnim vijestima.

Borba protiv terorizma?
Borba protiv terorizma posebno nas inspiriše. Mi u Crnoj Gori odlično znamo što je terorizam. Za ovih dvadeset godina vladanja mnogo su nas puta pokušali minirati i destabilizovati. Nema toga što nijesu probali. Opozicija se ujedinjavala i razjedinjavala, pravila alternative, mijenjala borbene pokliče, tražila podršku u narodu, čak i među NATO zemljama. Desetak puta su namjeravali izazvati smjenu vlasti na izborima, da bi mogli sprovoditi neke nevažne i proforme donijete zakone, da bi mogli prevrnuti ploču, slušati neku drugu muziku i birati neke druge partnere za ples. Na sreću, mi smo od svega toga odbranili ne samo sebe već i naše aktuelne i buduće saveznike. U poslednje vrijeme opoziciji su se pridružile i nevladine organizacije. Zamislite, dokle su dogurale. Na zakupljenim bilbordima lijepili su po Crnoj Gori crvene plakate „Ne u NATO“! Da ne vodimo razgovor na zaštićenoj liniji sigurno bi tražili da i oni kobajagi nešto kažu. Ali s terorističkim grupama nema razgovora ni bilo kakvih dogovora. Svaki službeni dokument krijemo od njih u sto rupa. I prisluškujemo ih samo da bi im predvidjeli sledeće poteze. Postoji ozbiljna prijetnja da bi nam neki mladi i nerazumni hakeri pod uticajem atmosfere koje ove grupe stvaraju mogao hakovati Vladine konferencije u vezi sa prezentacijom i promocijom NATO-a, slično onome u Hrvatskoj kada su NATO znak pretvorili u kukasti krst. Kada konačno NATO dođe u Crnu Goru njihovim terorističkim akcijama će za vazda odzvoniti. Siguran sam da više nikome neće pasti na pamet da se miješa i kvari dugoročne partnerske odnose koje će naša Vlada uspostaviti s NATO-om.

Zašto mijenjate Ustav?
Pripremamo se za NATO počasti i za NATO obaveze. Prošlog mjeseca na Svjetskim vojnim igrama u Kanadskom Kvebeku naš takmičar je osvojio srebrnu medalju u tekvondou. Ovog mjeseca na vrućem terenu u Avganistanu naš drugi predstavnik odlikovan je NATO medaljom za rad u štabu Info Pozadine. Ni iz Somalije se nećemo vratiti praznih ruku. Biće toga još. Ustav mora prepoznati uspjehe…

Pitam samo za prvi član Ustava Crne Gore?
Pročitajte ga pa će vam biti jasno zašto ga mijenjamo. Kada smo u prvom članu Ustava Crne Gore zapisali da je „Crna Gora nezavisna i suverena država, republikanskog oblika vladavine“ i da je „Crna Gora građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava“. Nijesmo razmišljali o prijemu u NATO. Sada smo svjesni da dio državnog suvereniteta moramo ustupiti NATO savezu. Načelo o ekološkoj državi takođe mora otpasti iz Ustava zbog budućih vojnih baza, poligona, manevara i odlagališta radioaktivne municije koja se tretiraju kao zagađivači životne sredine. Duboko smo svjesni da se ne može voditi računa o biljkama i životinjama, o vodi, vazduhu i zemljištu kada se ide u ratni pohod na ljude i čitave narode. Zato iz Ustava brišemo ekologiju. Veoma važno je da se, dok smo još na vrijeme, na papiru odreknemo i ideje o građanskoj i demokratskoj državi zasnovanoj na vladavini prava. U protivnom stalno će nam spočitavati prisustvo na hiljade NATO vojnika koji nam dolaze u goste sa specijalnim pravnim statusom po kojemu njihovo ponašanje, prestupi i eventualna krivična djela ne mogu biti sankcionisani pred našim sudovima. Zato mijenjamo prvi član Ustava, da bi sve teklo glatko kad nam dođe NATO. U tu vezu želimo uložiti najbolji dio sebe.

Da li ste svjesni i negativnih efekata NATO-a!
Dabome da smo svjesni. To što su vojnici iz američkih vojnih baza u stalnom sukobu sa stanovništvom u čijem su okruženju stacionirani neće nam predstavljati veći problem. I mi smo vršeći vlast u poslednjih 20 godina bili u stalnom sukobu sa stanovništvom većine crnogorskih opština. Što se tiče silovanja, pedofilije, zaraznih bolesti, pjanstava, saobraćajnih nesreća, ubistava… prihvatili smo ponuđeno rešenje i potpisali Ugovor da se krivična odgovornost američkih vojnika po tim pitanjima može procesuirati isključivo pred američkim sudovima. Naše se pravosuđe u njihove delikte i sagrešenja neće miješati. To će doprinijeti i političkoj stabilnosti naše države. Opozicija i nevladine organizacije neće nas više moći napadati za pristrasnost, za korupciju i politička suđenja jer će suditi neko drugi. Da bi izbjegli i one u poslednje vrijeme sve popularnije optužbe – za nečinjenje, spremamo se da oformimo više savjetovališta u kojima će se crnogorski narod obučavati da što lakše podnese NATO prisustvo. Što se tiče naslova koje pominjete – te „NATO odgovoran za smrt civila“, te „NATO to naziva kolateralnom štetom“ te „Iskreno žaljenje zbog tragedije koju je NATO prouzrokovao“ mogu samo da vam kažem da smo to već pregrmjeli kada su prije jedanaest godina u NATO bombardovanju izginula djeca u Murinu, onoj maloj varošici na sjeveru Crne Gore. Važno je bilo probiti led. Od tada svaki novi slučaj pogibije civila, bilo mlađih, bilo starijih, zbog NATO grešaka ili takozvane prijateljske vatre, naša javnost će lakše podnijeti.

Što posebno cijenite kod NATO-a?
Ime, tradiciju i međusobne veze. Možda ne znate da su se Crnogorci za NATO počeli boriti čitavu godinu dana prije nego što je NATO i osnovan. Nemilosrdno i do poslednjeg daha borili smo se protiv simpatizera Rusije u svojim redovima. Počeli smo davne 1948. godine na slavnom Golom otoku gdje smo bili većina i među starešinama i među zatvorenicima. Poslije konačnog gašenja Varšavskog pakta, NATO je postao naš prirodan izbor. Brend koji nam u potpunosti odgovara. Cijenimo što će NATO kao naš partner voditi brigu o našim spoljnim granicama i bezbjednosti da bi se mi na miru mogli posvetiti onome u čemu smo se najbolje dokazali. Zauzvrat podržavaćemo sve vojne akcije NATO-a širom Svijeta očekujući od NATO-a da isto uradi kada budu u pitanje naše nevojne akcije u Crnoj Gori. Izuzetno cijenimo modernost Alijanse po pitanju nuklearnog oružja, bespilotnih letilica, projektila sa navođenjem, kasetnih bombi, bioloških virusa i ostalih tehnologija tihe i iznenadne smrti. Zato smo i zahvalni NATO-u što nam je naložio da uništimo svoje zastarelo naoružanje. Sada željno iščekujemo kupovinu novog po NATO standardima i NATO cijenama. Nadam se da će se u paketu novog naoružanja naći i najnovija verzija snajperske puške koja može precizno pogoditi čovjeka sa udaljenosti od 1200 metara, kao i sofisticirana tehnologija za prisluškivanje 200.000 ljudi. I poslije tih skupih porudžbina ubijeđen sam da će u crnogorskom budžetu ostati dovoljno novca da se sašiju nove vojničke uniforme za članstvo u NATO. Kada se naše nove uniforme nađu uz NATO uniforme pred kamerama Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija i ostalih TV kuća, budite sigurni da će se dostina zamisliti kome treba dati prednost na ceremonijalnim svečanostima. Da ne zaboravim, izuzetno cijenimo NATO strategiju totalnog rušenja i ponovnog zidanja sa novim partnerima. Takođe cijenimo sve NATO vježbe, protokole, prijeme, parade, ceremonije, dobrotvorne akcije… Odnosićemo se prema njima punoručno i sa pijetetom. Zablistaće NATO alijansa u Crnoj Gori, vjerujte mi.

Kako procenjujete referendum za ulazak u NATO !?
Hajte molim vas, to je bar puka formalnost. Saopštite procenat koji vam odgovara. Obezbijedićemo ga do u drugu decimalu. Toliko smo se kalili na glasanjima da vam već sada možemo kovertirati rezultat referenduma. Poput vrhunskog šahiste koji igra partiju s unaprijed analiziranom pozicijom i predviđa dobitnički potez, tako vam i mi možemo, već sada, prikazati sve elemente pozicije referenduma oko ulaska Crne Gore u NATO i naravno precizirati njegov krajnji ishod. S time bar imamo iskustva. Zato izaberite procenat sa kojim želite da budete dobrodošli u Crnu Goru i mi ćemo vam ga pred svjetskom javnošću servirati.

Ako je tačno to što kažete vidimo se iduće godine.
Gdje?

U NATO komandi u Briselu i na svečanosti u Gorici.
U Podgorici?

Ne. Ne. U vili Gorica!
Aaaa… U Vladinom objektu vila „Gorica“.

Da.
Zahvaljujem se na pozivu. Ujedno koristim priliku da iskažem svoje duboko poštovanje prema činjenici da ste konačno prihvatili ponudu da se u našoj kući ponašate kao domaćin. Sa zadovoljstvom dolazimo i u Brisel i u vilu „Gorica“.

Baj. Baj.
Baj.Baj.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Pismena pokajanja Borisa Tadića


[You must be registered and logged in to see this link.]


Piše Anja Vujević

Predsednik Srbije Boris Tadić uputio lična pisma članovima Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću, Željku Komšiću i Nebojši Radmanoviću u kojima ih moli za oproštaj

Povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti secesije Kosova, dan nakon što je ekstradicioni sud u Londonu odbacio zahtev za izručenje Ejupa Ganića Srbiji, predsednik Srbije Boris Tadić uputio je lična pisma članovima Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću, Željku Komšiću i Nebojši Radmanoviću u kojima ih još jedanput moli da mu oproste ako je zaboravio da im se izvini za još nešto. Tadić ih podseća šta je sve učinio za uniratnu BiH i navodi:

Dragi moji ababi,
želim da Vam lično javim da ovo oko Kosova ide sve kako je planirano i dogovoreno u Vašingtonu. Još malo se moramo buniti jer bi nas opozicija inače naterala na vanredne izbore, tako da smo sa Bajdenom dogovorili da idemo korak po korak, da prvo izgubimo pred MSP, pa onda i u Generalnoj skupštini.
Zahvalan sam Vam na organizaciji Sarajevskog samita i pomoći koju ste nam tada pružili da se narod počne navikavati da sedimo za istim stolom sa demokratskim vlastima Kosova, kao našim dobrim susedima s kojima ćemo se uskoro zajedno naći u Otomanskoj imperiji (ih da znate kakvu ću džamiju napraviti u Šumadiji, veću od one kralja Fahda u Sarajevu).

Pismo Harisu Silajdžiću
Dragi Harise, kažu mi da se još ljutiš na Srbiju, a ja nikako da te uverim da to nije ona Srbija koja se borila za Republiku Srpsku, branila Kosovo, na okupu držala Vojvodinu, Sandžak i Crnu Goru. Te Srbije više nema. Ovo je nova, druga Srbija za koju Evropa nema alternativu, i koju ćemo uskoro svesti na krug dvojke.
Jesta da oni u Hagu nisu rekli da je ta stara Srbija izvršila agresiju na BiH i počinila genocid, ali ja sam Ti se za svaki slučaj i za to izvinio i uprkos ovim mračnim snagama u Srbiji usvojio Deklaraciju. Jesam li i dva puta došao u Potočare a da okom nisam pogledao na Bratunac!?
Još jedanput, molim te Harise da prihvatiš moje izvinjenje. Evo, da ti dokažem moju iskrenost, sredio sam da sutra iz Londona Ejup Ganić bude vraćen u Sarajevo. Zbog ovih snaga prošlosti u Srbiji, ja ću reći da sam uvređen odlukom suda, i izvini što neću moći doći da popijem u tvom kabinetu kafu sa tobom i Ganićem, jer moram pisati još pisama. I ne zaboravi reći Ganiću da obavezno tuži Srbiju što ga je na pravdi boga optužila da je odgovoran za ubistva vojnika JNA (tu tužbu su pisali u doba one stare Srbije). Znam ja da ste Vi sve u pravu i zato sam još kao ministar odbrane uništio tu vojsku.
I molim te Harise da ne zaboraviš pozdraviti svog savetnika Damira Arnauta koji je isposlovao Ganićevu slobodu. Žao mi je što se tvoj kabinet puno istrošio i što si potrošio čak milion evra, ali Srbija će ti to nadoknaditi. Prenesi Dairu moje divljenje i kaži mu da je prevazišao oca. Samo još njegov otac, naš dragi ambasador BiH u Beogradu Boriša Arnaut, toliko se odlučno borio za BiH u vreme agresije Srbije na Vašu zemlju. Zato sam ga i ugostio u Beogradu, jer znam da može pomoći i ovim u Sandžaku svojim iskustvom i prebaciti vehabije iz Bosne u Sandžak. Prihvatamo i sve mudžahedine kojima je on dao državljanstva.
Voleo bih Harise da te vidim u Beogradu i da prođemo istim onim stazama kojima sam nedavno proveo Erdogana. Da se uveriš kako se Sandžak digao, da ti pokažem gde ćemo praviti sve džamije. Naravno, nisam zaboravio ni autoput kojim ćemo povezati Sandžak sa maticom u Sarajevu, da imate dobre puteve kada se Sandžak otcepi i pripoji Bosni.
Nemoj se sekirati za Iliju Jurišića. Potpisaćemo mi sporazum, vratiću ti Iliju i isporučiću ti sve Srbe koje budeš tražio.
Što se tiče RS, ni tu Harise nemaš razloga za brigu.Sve sam ja to utanačio sa Bajdenom i Miletom (Milorad Dodik). Srbiji je puno i ovo teritorije što je ima i gledamo kako da je se otarasimo i što pre je svedemo na urbanu i modernu Srbiju u krugu dvojke, te nismo ludi da sebi zovemo RS. Kad nacrtamo granice nove Srbije biće pred nama puno problema – uređivanje tramvajskih šina, tkanje tepiha za džamije, tako da ti tad kao veliki vezir slobodno možeš raditi sa RS šta ti je volja. Valjda će se i oni u RS do tada dozvati pameti i shvatiti da im je do Istanbula najlakše preko Sarajeva. Shvatiće koliko nas je zadužila Otomanska imperija i, kao što reče naš prijatelj Davutoglu, zar bi Ivo Andrić mogao napisati „Na Drini ćupriju“ i postati Nobelovac da janičari ne odvedoše dečaka kojeg kasnije nazvaše Mehmed paša Sokolović!? A da ne pričamo o tome koliko bi nam epska poezija bila siromašnija (jest da nije po mom ukusu jer u njoj puno Turaka izginu).
I na kraju, dragi Harise, u nadi da ćeš mi oprostiti ako ima još nešto za šta ti se nisam izvinio, molim te da mi učiniš jednu ličnu, prijateljsku uslugu. Bilo bi nezgodno da primim Tačija u Beogradu, ovi mračnjaci zaostali iz prve Srbije bi se odmah digli, pa gledaj da u skoroj budućnosti organizuješ neki sastanak nas dvojice. Ne bi bilo loše da tu budete i Ti i naš prijatelj Abdulah Gul.

Pismo Željku Komšiću
Uvaženi kolega Komšiću, pozdravljam Vašu izjavu da podržavate suverenitet Srbije bez Kosova. Oprostite što smo u MIP morali pozvati Vašeg ambasadora Arnauta da mu uputimo protest, ali to nije ozbiljno, to je da umirimo ove retrogradne snage prošlosti u Srbiji koje ne mogu da prihvate da u Evropu možemo samo bez Kosova.

Pismo Nebojši Radmanoviću
Brate Nešo (Nebojša Radmanović), tebi posebno želim da se zahvalim što si odlično držao Harisovu stranu. Znam koliko ti je to bilo teško, i da su oni Vaši u RS ostrašćeni nacionalisti, da si se morao dovijati da ih ubediš da si na njihovoj strani, dok radiš na našem zajedničkom projektu.
Hvala ti, što nisi stavio veto na Istanbulsku deklaraciju. Kad smo za nešto krivi, onda to moramo i priznati ako hoćemo u Evropu (nešto sam zabrljao i više ni sam ne znam hoćemo li u Evropu ili pod Otomansku imperiju…biće da narodu pričam Evropa, a mislim Otomanska imperija). I zato je dobro da sam ja tamo napisao da je OHR sve u pravu i da RS remeti BiH.
Ti i dalje, kao i do sada, samo pričaj da su za sve krivi Haris i onaj njegov Alkajal, da sve rade mimo tebe, ali nemoj ni slučajno da upotrebiš veto kada idu da se sretnu samnom ili Turcima, i kad rade protiv RS. Evropa (Turska), koja nema alternativu, da budemo načisto, hoće jaku BiH s jakim institucijama u Sarajevu, i mi joj to moramo dati.
Znam da Vama tamo nije lako, jer je kod vas sve ekstremista do ekstremiste, pa je zato najbolje da nastaviš kao i do sada – jedno radi, drugo pričaj da im zamažeš oči.
Sjajno si izveo posao oko NATO-a. Kaži Miletu da ni slučajno o NATO-u ne raspisujete referendum i da ne otvarate raspravu u skupštini. Vi lepo narodu obećavajte referendum, a Bajden nam je obećao da će BiH što pre u NATO. Razumeš da je to jako važno jer kada budete u NATO nema više ništa od otcepljenja RS, i mirna otomanska Bosna.
Važno je da ubedite narod da sad nije vreme za referendum za otcepljenje, da niste avanturisti. Dok ovaj narod u Srbiji prihvati da proguta gorku pilulu i Kosovo kao evropskog suseda, biće i presuda Karadžiću (nemojte slučajno da bi mu pomogli oko odbrane jer to može škoditi evropskom imidžu i ishod suđenja ne bi doprineo jačanju centralne vlasti u Sarajevu), a i BiH će biti u NATO-u. Tada više neće biti opasnosti od referenduma i RS bi mogla postati nešto kao švajcarski kanton (obavezno narodu ističite ovo „švajcarski model“, oni će odmah pomisliti na plate i penzije).
Kaži Miletu da mu je odlična ona izjava da je Kosovo izgubljeno i da i treba da ode, jer bi da ostane u Srbiji, kao što reče, Evropa mogla zatraži da neki Albanac sedne u moju fotelju. Pametno je to objasnio, jer gde da dam fotelju, a posebno Šiptaru.
Molim te, prenesi Miletu i da je Bajden zadovoljan kako ovo ide oko Kosova i RS, mada čitam u novinama da i on to zna, da je ponovo u kontaktu sa „moćnim strancima“. Samo, tamo su kod Vas sve ekstremisti, nacionalisti, pa ne znam da li je baš pametno Miletu da onako javno kaže da su mu „najmoćniji stranci rekli da ni slučajno ne žele SDS na vlasti jer su dali odlikovanje Karadžiću“. Da bude jasno, nije Karadžić ni Izetbegović ni Tuđman da bude prihvatljiv Evropi i da mu se mogu dodeljivati odlikovanja, ali, bojim se, da taj Vaš ludi narod to pogrešno ne protumači i ne zapita se zar se više Amerikanci boje odlikovanja nego Dodikovog referenduma!?
Da bi naš projekat u potpunosti uspeo, Vašington bio zadovoljan, a narod preveden žedan preko vode, morate se držati starog recepta – javno se svađajte sa OHR-om i Amerikancima, a dogovori i druženja da ostanu tajna. Zato vas bratski moram naružiti što ste dozvolili da u novinama izađu slike terevenke sa Ugra. Što Vam je trebalo da otkrivate kako lumpujete i fino se družite sa vrhom OHR-a i našim dragim prijateljem Džejmsom Lajonom, mozgom i kreatorom podvale sa referendumom. I još ste pustili da se na slikama vidi i onaj Vaš, a i naš, neimar „Integral“. Brate Nebojša, to Vam je mnogo nepromišljeno. Šta će narod pomisliti!? Taman ste ih ubedili da OHR i stranci na pravdi Boga, da bi uništili RS, optužuju njega i Mileta da su pokupili milione na zgradi Vlade i onda se svi zajedno slikate kako terevenčite, i još te slike pustite u Vašim novinama (de mi bogati kažite koliko ste im dali para od prodaje „Telekoma“ što Vam dade Koštunica da sve zaborave i obustave istragu, da znam koliko da odnesem u ambasadu kada budu ganjali i ucenjivali ove moje). Pa, nije ni čudo što Vam je odmah drugi dan, kako čujem, palo još jedno staklo sa te zgrade Vlade. Loše je to predskazanje i još da padne na Miletovu rezidenciju!
Da ne bude da Vas samo ružim, moram Vas malo i pohvaliti. Dobro je da je Mile sklopio koaliciju sa HDZ-om da ga podrže na izborima i da se poklonio srpskim žrtvama u Mrkonjić Gradu. To Ti dođe isto kao da im se poklonila Jadranka Kosor i izvinila u ime Hrvatske što su ih pobili.
Nadam se da se ne ljutiš zbog bratskih kritika jer cilj nam je zajednički, da ispunimo obećanje dato Bajdenu – susedna nezavisna evropska država Kosovo, mirna Bosna pod Otomanskom imperijom i Srbija kao zrno pirinča koje svaka vrana može pozobati.

[You must be registered and logged in to see this link.]