Zanimljivi tekstovi za RAZMISLJANJE

Меламин

Цео свет је у страху од робе кинеског порекла са 'злокобном наменом'.

Знате ли како да разликујете који су производи начињени у САД, или Филипинима, Тајвану или Кини?

Ево како: Прва три броја на бар коду одређују код земље у којој је роба произведена. На пример: СВИ бар кодови који почињу са 690, 691, 692 итд... па завршно са 695 представљају робу ПРОИЗВЕДЕНУ У КИНИ.

Бар кодови који почињу са 471 се штампају на производима са Тајвана.




Имате право да знате. Међутим, влада и надлежна министарства никада не извештавају нити просвећују јавност. Данас кинески бизнисмени знају да потрошачи више неће да купују производе из Кине. Стога чине све како би избегли да прикажу земљу порекла на њиховим производима. Но и поред тога, сада имате могућност да је одредите помоћу бар кода. ЗАПАМТИТЕ да, уколико се прва три броја налазе у низу између 690 и закључно са 695, тада се ради о производу из Кине.

ОСТАЛИ БАР КОДОВИ: 00 ~ 13 USA & CANADA (САД и Канада); 30 ~ 37 FRANCE (Француска); 40 ~ 44 GERMANY (Немачка); 49 ~ JAPAN (Јапан); 50 ~ UK (Велика Британија); 57 ~ Denmark (Данска); 64 ~ Finland (Финска); 76 ~ Switzerland and Liechtenstein (Швајцарска и Линхенштајн); 628 ~ Saudi-Arabia (Саудијска Арабија); 629 ~ United Arab Emirates (Уједињени Арапски Емирати); 740 ~ 745 - Central America (Средња Америка).

Сви 480 кодови означавају производе начињене у Филипинима.

Обавестите породицу и пријатеље. Будите опрезни и на то скрените пажњу и другима!

Чудо Светог Николаја

Истинит догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана града Кујбишева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956.


У граду Кујбишеву живела је породица: благочастива мати и њена кћер Зоја. Увече на Нову годину (31.децембра по новом календару) 1956. Зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. У току је био Божићни пост и мати је молила Зоју да не приређује вечеру, али је кћер истрајала на своме. Те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.

Гости се беху сакупили, Зојин вереник по имену Николај, још не беше дошао. Девојке и младићи поделили су се по паровима, а Зоја је остала сама. Од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону светога Николаја Чудотворца са зида и рекла: "Узећу овог Николаја и идем с њим да играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. "Ако има Бога, он ће ме казнити", одговорила је она.

Почела је да игра, окренули су круг, два, кад одједном у соби се диже нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа.

Весеље се претвори у ужас. Сви у страху побегоше из собе. Само Зоја остаде да стоји са иконом светог, притиснутом на груди, скамењена и хладна као мрамор. Никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. Игле инјекција, које су хтели да јој дају, ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њеног тела! Хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. Али, срце је куцало. Зоја је била жива! Од тада она више није могла ни да једе ни да пије...

Када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана. Њена вера у милосрђе Божије, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери, обновиле су милошћу Божјом њене животне снаге. Зоја је дошла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.

Првих дана кућа Зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали из далека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. Али, ускоро, по наређењу власти, стан је био затворен за посетиоце. У њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. Неки од дежурних, који су били још млади (28 и 30 година) оседели су од ужаса када би око поноћи Зоја почињала страшно да вришти. Ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.

- Мама, моли се! Моли се, у гресима гинем! Моли се! - викала је Зоја.

О свему што се десило извештен је био и Патријарх и замољен да се помоли за оздрављење Зојино. Патријарх је одговорио:

- Ко је казнио, тај ће и да помилује!

Од посетилаца потом су к Зоји били припуштени:

1. познати професор медицине који је допутовао из Москве. Он је потврдио да куцање срца није престајало.

2. свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку Зојиних икону светог Николаја. Али ни они нису могли да извуку икону из скамењених руку Зојиних.

3. јеромонах Серафим из Глинске пустиње, који је приспео у Кујбишев на празник Рождества Христовог, и одслужио молебан за водоосвећење и осветио икону. Затим је рекао: "Сада треба чекати знамења у Велик-дан (то јесте на Празник Васкрсења Христовога)! Ако она не уследе, значи да је близу крај света!"

4. Митрополит Николај, који је такође одслужио молебан и рекао да "ново знамење треба чекати у Велик-дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.

Уочи празника Благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље Великога поста) дошао је Зојиним чуварима један благообразни Старац и замолио да га пусте к Зоји. Али, дежурни милиционери одбили су да га пусте. Дошао је Старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. Трећега пута, на сам дан Благовести, дежурни су га пропустили. Стража га је чула како је умиљато рекао Зоји, улазећи: "Но, јеси ли се уморила од стајања?"

Прошло је неко време а када је дежурна стража хтела да изведе Старца, њега у соби више није било...

Сви су убеђени да је то био сам свети Никола(ј).

Тако је Зоја престајала 4 мјесеца (128 дана) до Самога Васкрса, који је те године пао 23.априла (6.маја по новом календару).

У ноћ Светлога Христовог Васкрсења Зоја је почела нарочито гласно да узвикује:

- Молите се!

Ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају: "Зашто тако страшно вичеш?" Уследио је одговор:

- Страшно! Земља гори! Молите се! Сав свет у гресима гине, молите се!

Од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. Коначно су је положили у постељу, али она је наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безакоњима.

- Како си досад жива остала? Ко те је хранио?! питали су је.

- Голубови, голубови су ме хранили - био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опроштај дат Десницом Господа Спаситеља. Господ је Зоји опростио грехе, заступништвом светог Угодника Божијег, милостивог Николаја Чудотворца као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.

Све ово што се догодило толико је потресло житеље Кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. Хитали су у цркву са покајањем. Некрштени су се крштавали. Који нису крст носили, почели су да га носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. Обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тражили.

Са страхом и сузама молио се народ за опроштај грехова, понављајући Зојине речи: "Страшно, земља гори, у гресима гинемо! Молите се! Људи у безакоњима гину!"

На Васкрс, трећега дана, Зоја је отишла Господу, прошавши тешки пут стодвадесетосмодневног стајања пред лицем Господњим ради искупљења свакога сагрешења. Дух Свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући вечни дан Васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. И само име девојчино Зоја (на грчком "зои") значи - живот. Амин.

Старац Јосиф Ватопедски

Ово је само неколико капљица у океану чуда које је старац творио још за живота.

И поред свега овога, старац је успио да остане скривен за многе. Тек што би се негдје пројавила његова светост, он би нестајао. Желио је да буде скривен од очију овог свијета, и Господ му је то и даривао.

Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волио и цијенио. Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје вријеме, то је о. Јустин био у наше вријеме! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!“ А једном ми је чак рекао: „ Ах, тај о, Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!“ Волио је веома и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увијек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављамо своју отаџбину, да не заборављамо примјер који су нам дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца“, чувајући оно што су нам они у Цркви предали! Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини кроз историју увијек имали љубав једни према другима! Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увијек, а нарочито за вријеме ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болило и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.

А ево и какву је кончину имао наш блажени старац Јосиф Ватопедски. Посљедњих година, Старац се, као што смо поменули, повукао у једну келијицу која се налази близу Ватопеда. Желио је да се припреми за одлазак из овог варљивог свијета. Када би смо га питали: „Како сте, Старче?“, често би одговарао: „Е, чекам воз да дође да ме покупи и одведе у отаџбину (мислећи, свакако, на небеску Отаџбину), али, касни, не знам шта му је.“ Говорио је то некако носталгично… Иначе, посљедњих мјесец дана Старац је обављао читаво богослужбено правило напамет, па чак и у сну! Посљедњег дана свог овоземаљског живота, око 10 сати ујутро, Старац је рекао брату који га је служио: „Данас одлазим, јер осјећам смрт.“ Брат је одговорио: „Биће како Бог хоће, старче“! Неколико сати касније, рекао је: „Шта ће ови демони овдје?“ Мало касније, поново је упитао сабрата: „Ови Светитељи што су дошли, шта раде овдје? Да нису дошли да нам помогну?“ Брат је одговорио: „Да, старче, дошли су да нам помогну.“ Предвече, Старац је, очигледно обављајући богослужење напамет, упитао брата: „Како бјеше иде наредни тропар?“ Око 2:20 ујутро, старац се упокојио. Обавијештени су одмах игуман Јефрем и братија. Када су се братија скупила код Старца у келији, а прошло је било око четрдесет пет минута од упокојења, Старац је већ био положен на под цркве Преподобног Јосифа Исихасте, коју је Старац имао у склопу своје келије.

Руке су му биле прекрштене на грудима, и међусобно завезане бројаницама. Израз Старчевог лица је био потпуно миран, као да спава. Али, остала су му полуотворена уста. Монаси се сахрањују потпуно умотани и зашивени у мандију. Игуман је наложио да се Старац умота у мандију, али да му се, након тога, открије лице. Оци су рекли Игуману да ће можда бити ружно за видјети, јер су Старцу полуотворена уста. Али, игуман Јефрем је инсистирао да ураде као што је био благословио. Ставили су Старцу једну газу испод вилице, и завезали је изнад чела, не би ли се уста затворила, али није помогло.



Спремање Старца за погреб је трајало још неких четрдесет пет минута. Старац је био умотан и зашивен у мандију. Остало је било још да се исијече мандија изнад старчевог лица, по благослову Игумана.



Исијекли су мандију… и задивили се! Старац је сам затворио уста, и насмијао се! Израз читавог лица показује озареност и радост. Искрени да будемо, такав израз лица никада нисмо видјели! Ово је прво старчево чудо након упокојења! Ето, како је старац Јосиф љубио своју братију – хтио је, по навици да служи браћи, да им учини по вољи и у тој малој ствари, чак и по упокојењу.

Gotov je!


Uvodnik. (Pr)osudite sami. Kada su u septembru 2000. godine građani Srbije odlučili da zbace sa vlasti režim Slobodna Miloševića,

na skoro svim zgrada, autobusima, tramvajima, vozovima, automobilima bile su nalepnice - Gotov je!, Puko je ko zvečka, Overi ga, Pokradeni smo, Marš, Slobo, marš…

Deset godina kasnije, ovog septembra, raspoloženje građana u Srbiji prema njenom predsedniku Borisu Tadiću još je gore.

Za vreme Tadićeve despotije Srbija je i konačno izgubila Kosovo, milion građana je ostalo bez posla, a ostale su opljačkale strane banke sa zelenaškim kreditima. Većina građana je bez nade da će njihove porodice preživeti životinjsku pljačku koju sprovode bolesni predsednik i njegova mala grupa pedera.

Deset godina od Miloševićevog pada, nad Srbijom se opet nadvio mrak. Novi diktator je odlučio da menja sudije i tužioce, da neviđenom brutalnošću napadne medije, preteći hapšnjem, drakonskim kaznama, gašenjem listova…

Prošle nedelje Večernje novosti su objavile vest da je predsednik Boris Tadić zdrav ko dren!

Hvala Bogu, predsednik ne boluje od anemije, od lupusa… To što svi mi vidimo na njegovom licu, kažu u Novostima, nije tačno. Predsednik se nada da još može da nas jaše, da nas satire. I on to sam potvrđuje, istupom na Glavnom odboru Demokratske stranke, tvrdnjom da ima plan za naš odlazak u Evropsku uniju, ali da to ne mora da se desi u ovom (njegovom) mandatu, već u sledećem! On zna da je treći mandat za njega preko potreban, jer posle toga sledi doživotni, pod uslovom da se zemlja u kojoj ćemo živeti još zove Srbija, i ako još neko od nas preživi vladavinu ovog diktatora.

Uzimajući, nasilno, ovlašćenja koja mu po Ustavu Srbije ne pripadaju, Miloševićev sledbenik želi da još surovije pljačka, otima, da Srbiju jaši kao kobilu. Ovaj bolesni gmaz nije rođen u Srbiji, ni otac ni majka mu nisu iz Srbije, i njega ništa ne veže za ovu zemlju, osim potrebe da zadovolji svoje pederske strasti i potrebe za pljačkanjem, za dopadanjem, za svojom važnošću, makar u svojim očima, ako nam ga je svima preko glave.

Kojim putem će nas neko takav uvesti u Evropu? Preko Libije, Pekinga, Teherana…

Njegov ključni savetnik, i čovek iz ličnog života, lekar Nebojša Krstić, u Beograd se vratio nakon višegodišnjeg rada u Hrvatskoj. Da li je došao sa zadatkom kako da uz pomoć voljenog Borisa, Srbiji skinu gaće? Da li su njih dvojica, u zagrljaju, doneli odluku da otcepe Vojvodinu, da ‘’regionalizuju'’ Srbiju, tako da od nje neće ostati ništa?

Dobro bi bilo da Boris Tadić poživi još dugo, i da svoje grehe okajava u Zabeli. U društvu velikog broja muškaraca.

Posle deset godina, u Srbiji su ponovo aktuelne parole - Gotov je, Puko je ko zvečka, Overi ga, Marš, Borise, marš…

Dok se predsednik Tadić kezi kada nam saopštava svoje uspehe i put u Evropu, mnoge majke plaču jer su im deca gladna, hiljade ljudi očekuju da dobiju otkaz. Beznađe je zahvatilo Srbiju.

Predsednik Srbije i njegova kamarila su tvrdo odlučili da sa nama vladaju do kraja svojih života. Možemo se spasti ako ih oteramo s vlasti ili im prekinemo to zadovoljstvo. Trećeg izbora nema. U protivnom nas neće biti.


Milovan Brkić, TABLOID 189

ako ranije potpisete da poklanjate zdrave organe poslije vase smrti,
moze se desit da prerano umrete.

jeste li razmisljali o tome?

Kakvo nam je zdravstvo, ako te donacije organa bez pitanja uzmu maha, od korumpiranih liječnika će umirat ljudi na banalnim operacijama slijepog crijeva da se domognu organa. Ma što na operacijama, hvatat će ljude po ulicama. Ne može se bubreg ili jetra tretirati kao rezervni dio. Neki bogati alkoholičari bili bi u stanju potrošit tri - četri jetre za života.

Odmaralište “Goli Otok”



раћо грађани и сестре грађанке! Част ми је да вас обавестим да је отворено елитно одмаралиште „Голи Оток“.


Одмаралиште се налази на периферији Пожаревца, а добило је име по много познатијој институцији која је служила за рехабилитацију и опоравак оних грађана који нису веровали у братство и јединство. Нови комплекс има преко хиљаду потпуно опремљених соба. У свакој соби налази се бетонски кревет, ћебе и кућни љубимци. Услед недостатка простора у собама је дозвољено држати искључиво пацове који временом некима постану и једини пријатељи.

Одмаралиште у свом саставу има и спортске терене, који се састоје од камена и шљунка, затим рекреативну салу за интимне исповести, такозвану „бувару“, затим собу у којој се посматрају актуелни образовно-документарни филмови и упис за редовно учешће у забавним тв емисијама- „Издајник“. Овај комплекс је намењен свима за које је доказано да пате од „слободногмишљеникутиса“, опасне и тешко излечиве болести.

Највећи број наших гостију долази из редова писаца, уметника сваке врсте, аналитичара и реп певача. Након утврђивања дијагнозе , добићете упут за овај божанствени центар. На пријему ће Вас сачекати управник, друг Јоца који ће Вас упутити у свакодневне обавезе, дужности и правила понашања. Након што потпишете писану изјаву да доиста болујете од „слободногмишљеникутиса“, упутиће Вас пред комисију. Комисија је ту да утврди под којим условима и зашто сте одлучили да учините прекршај вербалног деликта, у народу познатог под кодним именом „говор мржње“. Председник комисије, др Аутономија ће Вас обавестити да су и он и многи други чланови комисије својевремено позивали на насиље. Он сам је позивао на вешање председника, а остали су вређали један део грађанки и грађана. Међутим, они и јесу ту због Вас. Они су ту да помогну Вама да не учините истоветну грешку. Не дао Бог да ствари које су они говорили о својим политичким противницима Ви говорите о њима. Зато се свака слободна мисао треба засећи у зачетку!

Након што успешно прођете прву фазу, биће Вам уручен недељни распоред активности. Доручак почиње у петнаест до пет изјутра, а завршава у десет до пет, након чега започињу вежбе обликовања тела и духа. Имаћете прилику да из прве руке сазнате шта су то и колике су биле Сизифове муке. Циљ је пребацити гомилу камења са једног места на друго и обратно. Ово ћете радити свакога дана по осам сати. Након тога, очекује Вас културно уметничко друштво „Признај“, које ће Вам помоћи да развијете физичку и психичку издржљивост. Затим ћете учествовати у игри „Тренутак истине“ и „Најслабија карика“. Уколико дате одговор који не задовољава водитеље програма, провешћете ноћ у елитном апартману за једну особу под именом „конзерва“.

Ту ћете имати прилику да искушате себе и своје способности. Након пар ноћи у овом апартману, пожелећете да сте учесник тв шоу-а „Survivor“.

Основно је да схватите на време- другови европејци су ту да Вам помогну. Они су ту ради Вас. Поштовање свих правила и европских вредности се неће догодити само од себе. Нису они криви што сте Ви стављали свакакве статусе пуне мржње на Фејсбуку и Мајспејсу!

Пре него што одете на спавање, имаћете прилику да на једином тв каналу гледате културно образовне емисије попут: „Зашто се морате стидети самих себе“, „Заборављање историје- пут у боље сутра“, „Одговорност- сва је наша“, „ДА- И ЈА СЕ СТИДИМ!“, „ Пулс правоверног народа“, „Стање недовољно исфрустриране нације“, „Шунд парада“и тд. Након тога, уследиће емитовање неких од поучних велемајсторских дела домаће и светске кинематографије: „Ми смо криви“, „Заслужили смо бомбардовање“, „Агресори заслужују да умру- и ја желим да ме нема!“, „Косово- земља толеранције“, „Лепа и унитарна Босна“ и „Хрватски лијепи Јадран“.

Након првих месец дана, почиње са радом школа која делује у оквиру одмаралишта- „Преваспитавање“. Слушаћете курс из области политике. Курс је подељен у неколико области. У делу о спољној политици, учићете о неизбежности пута у царство земаљско, Европску Унију и то кроз неупитно савезништво са Сједињеним Америчким Државама. У делу о регионалној политици учићете о поштовању туђих и занемаривању сопствених жртава а највећи део ове области биће посвећен правилном и искреном изговарању „извињења у име народа“ као најважнијег сегмента српске регионалне политике.

Извињење има више слојева од којих је вредно истаћи колективно жаљење као пожељну компоненту. Унутрашња политика се темељи на заштити свих интереса спољнополитичких партнера и савезника и то по сваку цену. Уколико будемо довољно дуго и истрајно спроводили овакву политику, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Свако супротно мишљење не сме добити медијски простор за деловање.

Гости одмаралишта би затим били учесници политичке радионице у којима ће бити подељени у групе. Циљ је дати што више позитивних одговора на постављена питања. Ексклузивно преносимо неке од правилних одговора:

1. Ко је крив за распад СФРЈ?- Мегаломанска великосрпска политика!
2. Који је народ претња стабилности на Балкану?- Срби!
3. Наведите која су то људска права Албанаца систематски кршена на Косову?- Сва!
4. Који је по Вама највећи проблем за мир на Косову?- Опструкција српске мањине која не жели да учествује у власти!
5. Република Српска је…?- Геноцидна творевина!
6. Војводина је…?- Најнапреднији европски део Србије који ће се одвојити уколико за тим буде постојала потреба.
7. Припадници које националности чине највећи проценат у Војводини?- Војвођани и Мађари!
8. СПЦ је…?- Легло великосрпске политике!
9. СПЦ се меша у политику земље а то је…?-апсолутно недопустиво и угрожава секуларни карактер нашега друштва!
10. Муфтија има право да се директно меша у политику зато што…?- Зато што жели да ослаби утицај великосрпског шовинизма и стога му је то допуштено. И у секуларном друштву је понекад добро саслушати верске лидере!
11. Босна и Херцеговина треба да буде централизована држава ради…?- Ради боље функционалности.
12. Србија треба да буде децентрализована држава са мноштво региона и АП Војводином са извршном, законодавном и судском влашћу ради…?- Ради боље функционалности.
13. Продаја НИС-а Русима је доказ…?- Великоруске политике и жеље Србије да постане руска губернија. НИС смо им поклонили а не продали!
14. Идеја о продаји Телекома Немцима је…?- Добра идеја која ће поспешити нашу сарадњу са Немачком. Цена није важна, важно је партнерство!
15. Када неко у Вашем присуству каже да је Мађар или Мађарица, Енглез или Енглескиња, Ви то…?- Гласно подржавате. Национална припадност и изјашњавање је нормално и важно!
16. Када неко каже да је Србин или Српкиња, Ви…?- Нечувено је помињати те гнусне називе који подсећају на рат, страдања, заосталост и неофашизам. Свако ко то каже пише ћирилицом, обожава Ратка Младића и убио је јадног Бриса Татона. Све то након што је спалио амбасаде. Будимо модерни- будимо грађани и грађанке, немојмо се оптерећивати националном припадношћу у 21 веку.
17. Када посматрате фудбалски меч између Италије и Француске, Ви сте…?- Одушевљени како коментатор све репрезентативце Француске назива Французима без обзира на њихово порекло!
18. Када посматрате меч српске репрезентације…?- Уплашите се када коментатор спомене да су „Срби у нападу“. Ружно је вређати припаднике мањина који играју за Србију, толерантније је рећи да су „наши у нападу“!
19. Онај ко зна и воли да игра коло, зна српске песме и митове је…?- Највећи проблем Србије. Он је зрео за преваспитавање. Такви заостали грађани као он су и упропастили ову земљу!
20. Европа је…?- Једини пут!


Ваш репортер је био гост овог одмаралишта и већ се осећа као друга особа!

Европа нема алтернативу!


Пише: Милан Дамјанац

IZJAVA DANA

Description: Izjava dana„Svi osim Srba znaju da je Tito sahranjen u Vatikanu.
Lekari ljubljanske bolnice potvrdili su da je umro još u martu 1980“
Description: Izjava dana

Jovan - Joca Jovanović, reditelj

Крст, шприц и лопата
Никола Танасић
недеља, 31. мај 2009.

Бреме популарности

Да Српска православна црква није миљеник медијске, идеолошке и психореформаторске олигархије у Србији, није никаква тајна. Уопште узев, све институције српског друштва које су популарније и угледније од Британског савета, „Делта Ситија“ и канцеларије НАТО-а у Београду, уобичајено се представљају за рецидиве прошлости, легла фашиста и потенцијалне инструменте вечито претећег повампирења великосрпске хистерије, која ће, ако се на време не сатре у корену, уништити цели „Западни Балкан“ као баобаби онај Сент-Егзиперијев несрећни астероид.

Истраживање угледа јавних институција добар је указатељ предстојећих догађаја на политичкој сцени Србије. По правилу, што је нека организација (медијска кућа, часопис, НВО) ниже на листи популарности, то ће се она са више страсти и бескомпромисности (и мање укуса) окомити на организације које стоје при врху те исте листе.
Ово би могло бити смешно и патетично, да не знамо да су моћ и јавни утицај у нашој земљи по правилу распоређени у центрима ауторитета који су листом веома омражени у друштву, и који стога не крију да су са тим друштвом у борби до истребљења.

Пре неких седам-осам година, српска војска је била при врху лествице уважавања. Затим су кренуле хладњаче, (само)убиства и испоручења, а несрећни потомци српске три армије, хиљаду триста каплара и дванаест авијатичара, сада су ту да украшавају црвени тепих људима које би иначе требало да хапсе као непријатеље, док авионе пале само када треба пружити почасну пратњу онима који су све у својој моћи учинили да ниједног авиона у Србији не остане. Слично томе, српски универзитети, без којих у старој Југославији „није било хлеба“, свели су се на ниво забавишта за децу имућних, курсеве политичке коректности и незамењиву школу преживљавања у мору таштине, лицемерја и осредњости. О образовању – ни речи.

„Ми ћемо пожар светски разбуктати, затворе и цркве с лица земље збрисати“

Остала је, међутим, Црква, са својим неприкосновеним миленијумским ауторитетом, својим међашким културним значајем, својим бескрајно вољеним Патријархом и милионима духовне деце.
Сада, када је Шешељ у Хагу, Коштуница у ауту, а Милошевић два метра под земљом, Црква је званично стекла статус „државног непријатеља број 1“ и напади на њу само добијају на жестини. Ту је хајка која је за циљ узела да се велики духовни ауторитет и новопроглашени светитељ, Николај Жички, „демаскира“ као фашиста, покварењак и мрачни ум. Са друге стране, еврореформски медији (читај „сви медији“), иначе веома незаитересовани за чињеницу да се велика већина становништва земље изјашњава као хришћанска и православна, безмало као завршницу избора прате сваку унутрашњу несугласицу која се догађа у окриљу и на маргинама Светог синода, настојећи да јефтино политизују и идеологизују међусобне спорове владика и њихов утицај на паству.

Нарочито су занимљиви патетични покушаји имитације (иначе веома непристојне и крајње неукусне) антикатоличке медијске кампање која потиче из САД, а која ову најбројнију хришћанску организацију настоји дезавуисати као „опскурно удружење педофила“ (раније је то било „педера и педофила“, али у међувремену су педери постали „океј“, а педофили, ето, још нису), ситне политиканте и обичне примитивце које је време прегазило. Тако је код нас кроз институцију Министарства културе рекламиран плагијат „уметничког дела“ једног италијанског хомосексуалног активисте, где је само мртви папа Јован Павле II замењен живим патријархом Павлом, на огромно самозадовољство овдашњих поборника „слободе мишљења и говора“. По истој аналогији, пре пар година је бесомучно силована кампања која је требало да „разоткрије“ злостављање деце у окриљу Православне цркве, па су се опет пароле против „перверзњака и педофила“ убрзо преточиле у старије и далеко познатије – „попови-лопови“. Није спорно да ова врста „богоборства“ има своје корене у Србији, али они, нажалост, немају никакве везе нити са слободом говора, нити са „западним вредностима“ – осим ако под западним вредностима не рачунате диктатуру пролетријата, стрељање кулака и светску социјалистичку револуцију.

На страну сви сцијентисти, прогресисти и социјал-дарвинисти који верују да је религија назадна и превазиђена, да представља друштвену болест („опијум народу“) и средство манипулације, репресије и политичког клинча (вечита веза le clérge са l’Ancien Régime). Ко у Цркви види зло, има право да се против њега бори – докле год не напушта оквире демократског дискурса и закона државе чији је грађанин. Дражесни су, међутим, сви они који су забринути над „наивношћу“, „неинформисаношћу“ и „незаштићеношћу“ тих добрих, лаковерних, благо тупавих људи који спас за своје проблеме траже у Храму Божјем (а не, рецимо, у пуноправном чланству у ЕУ и НАТО-у), неспособних да се о себи брину, па стога морају бити стављени под туђе старатељство. То су они који нам откривају да „наше паре“ плаћају мерцедесе и аудије „полуписменим поповима“, да се на улазу у наше манастире „плаћају улазнице“ (?!), а да су владике „у талу“ са криминалцима, политичарима (оним назадним!) и, што је најстрашније – ратним злочницима. Обичан, заведени грађанин, који целива икону и пали свеће за своје умрле, није ни свестан да тиме аминује сва она убиства, разарања и силовања, за која су великосрпске паравојске (и парадржаве) добиле нарочит благослов Цркве.

„Лопатом на бога“

Као најновији „крунски доказ“ да Православна црква заправо представља стожера насиља, сукоба и жеђи за крвљу на „овим просторима“, послужио је потресни снимак батинања наркомана у Духовно-рехабилитационом центру при манастиру Црна Река. Ова вест је била „толико добра“, да је на тренутке потиснула и „позитивне сигнале“ који су се са запада указивали евроатлантској будућности Србије. Није било ниједног медија у земљи који није потрчао да се згрози над судбином недужног младића који је у окриљу православног манастира (sic!), од стране православног духовника (sic!), био подвргнут средњовековном (sic!) телесном кажњавању. Симболична на толико много нивоа, ова прича појавила се као права посластица за све другосрбијанске активисте. Ко се мрштио на Драгојевићевог попа који стреља крст на својој цркви, има сада свештеника који „лопатом убија бога“ (Време), за „потребе снимања видео записа за садистичко задовољавање српских националиста“, које не задовољава „обична порнографија“ (Борба).

„Не љутите се на гласника!“, вичу нам наши реформатори. „Ми у Цркву не идемо, Свети Сава, Василије Острошки и владика Николај су нам у најмању руку смешни (а иначе сматрамо да су штетни по реформски потенцијал земље), али истина је истина, ма из чијих уста излазила – ваши попови за бога не знају!“, порука је, како Драгојевићевог филма, тако и свих самозадовољних душебрижника, који одједном стрепе над судбином наркомана у Србији. „Хоћете ли да видите право лице ваше вољене Цркве – ето вам га!“, пише у подтексту сваке репризе немилог батинања на некој од телевизија чувених по културолошкој ширини и вратима широм отвореним за аутентичну духовност.

Проблем је, наравно, управо у подтексту, у претпоставкама, у аксиомима. Проблем је зачарани круг између доказа и закључка, чувено енглеско begging the question. Ко у Бога не верује, ко га сматра за празно сујеверје, а Христа за прљави фетиш који служи као параван за мутне радње (иронично Волтерово „да га нема, требало би га измислити“), тај нема ауторитета да верујућим људима указује на „прави пут“, нити може да „добронамерно“ раскринкава Цркву, чије му је подривање, блаћење и, пожељно, потпуно уништење радни задатак. Ко за Бога не зна, тај се не може бринути о томе да ли они, који за њега знају, знају „како треба“. Ко се на Бога баца каменом, тај ће у сваком замаху лопате видети ударац против Њега. Исто тако, ко се са презиром смеје на помен људске душе коју треба спасавати, тај свакако није у стању да појми каква се титанска борба води у срцу и уму младог човека који се одао бесу наркоманије. И управо нас то доводи до оног места где се завршава идеолошки сукоб хришћана и богобораца, а почиње јавни, друштвени дискурс.

Наркоманска нација

Ако сте хришћанин у Србији, вера и спас душе би требало да вам буде јако високо на листи животних приоритета – далеко изнад безвизног режима и европских интеграција, пожељно изнад испразног живота, задовљавања (плитких) страсти и повлађивања нејасно одређеним и новооткривеним грађанским „слободама“. Дакако да је „добар хришћанин“ мутан и неодређен појам, али статистички просек, са свим својим манама и недостацима, требало би да је довољан да се уклопи у горенаведену слику. Православна хришћанска заједница у Србији, као најбројнија, већ на нивоу (помало излизане) свакодневне изреке, за највећег непријатеља младог човека у развоју истиче секте и дрогу.

И једно и друго су виђени као неповратно губљење духовности, као удар на суштински идентитет човека, оно што се, западњачком реториком, обично зове „продавање душе ђаволу“. Проблем дроге није питање физичког здравља и функционалног учествовања у друштвеним процесима, дакле не питање утилитарно, већ суштински проблем, проблем одрицања од своје унутрашње слободе и одговорности за рачун најнижег могућег уживања. За православца наркоманија није само претња голом животу и опстанку – она је ударац вечном животу и потенцијално губљење у неповрат онога што је човеку најбитније – његове душе. Православцу је наркоманија управо најгоре што може да се догоди његовом детету.

Просечан НВО атеиста и борац за радикалну секуларизацију (као фазу денацификације) Србије, има битно другачије виђење наркоманије. Наркоманија је, пре свега, тренд. И то не било какав тренд. Опојне дроге су део свакодневице на развијеном западу, где је ствар друштвеног престижа имати „кондицију“ да се организам оптерети што већим бројем различитих стимуланса, а да се „остане на ногама“ и задржи властита „функционалност“. Узети „ексер“ на журци је део забаве, „загудрати се“ после наставе (нисте чули, трава није дрога?!) је ствар „опуштеног lifestyle“, а узгред је и доказ слободоумља и мондености (legalize, bre!), а „шмркнути црту белог“ представља безопасни ритуал јутарњег „дизања“ у немилосрдном корпоративном свету у коме се мора увек дочекивати на ноге, а кафа већ одавно „не 'вата“. На Западу сви то раде (и то је „кул“), а у Холандији је то, чак, легално!

„Грађанске“ организације које се боре против наркоманије, свога непријатеља доживљавају битно другачије од својих хришћанских сабораца. Само мали део свога напора они улажу у темељну осуду саме праксе дрогирања, па и то раде благо и помирљиво („спорт, а не дрога“, „реци не“ и сл.). Проблем наркоманије као друштвене болести они релативизују, сводећи га искључиво на проблем дисфункционалности у друштву („пут без повратка“ у криминал, проституцију) и угрожавања властитог здравља (СИДА, предозирање, апстинентска криза). Дрога се овде ставља као алтернатива голом „животу“, и онолико колико ценимо овај други, требало би да се клонимо од ове фармако-пошасти. Али чак и ту није крај релативизацији – добар део пропагандног материјала ових организација заправо популаризује дрогу, апелујући на децу у средњим школама да, када се већ дрогирају, „бирају лаке дроге које не стварају физичку зависност“, „користе увек чисте и стерилне шприцеве“, као и да буду „упућени“ у „негативна својства“ већине наркотика. Ова упутства, која се често деле као леци, представљају праве енциклопедије „трипова“ и „урађивања“, садрже „све што сте икада хтели да знате о дрогама, а нисте смели да питате“, све – осим броја телефона најближег дилера.

Постоји, међутим, још једна, условно говорећи, политичка црта наркоманије у Србији. Наркоман је, у извесном смислу, миљеник другосрбијанског естаблишмента. Он је идеални грађанин – незадовољни мондијалиста кога је „ово друштво упропастило“, народне епове не чита, а националне културе се гнуша и, што је најважније, његова животна мотивација је крајње „транспарентна“ и веома јој се лако може изаћи у сусрет (па на томе још и зарадити). Наркоман је утопистички темељни субјекат небеске Друге Србије, он зна, попут Сузане из „Сивог камиона црвене боје“ да „има много горих ствари од дроге“, попут рата, национализма и народњака. Њега конституише легендарна реченица из свакако најбољег (опет) Драгојевићевог филма, који веома реално описује секташки другосрбијански круг који пева хипи песмице испред ВМА пуне рањеника, када два младића на питање „које су националности“ одговарају да су – наркомани. То је та визија слободног света без граница, спрега и ауторитета (imagine there’s no Heaven…), у коме је човечанство уједињено у заједничкој љубави према уживању, у коме се путовање укршта са „трипом“, а срећа са „урађеношћу“. Политичке пароле једног доброг дела прозападне омладине веома су експлицитно окренуте ка (лакој) наркоманији – својеврсној идеолошкој алтернативи вери и отаџбини.

Удри наркомана!

Из овог разлога, батинање које је несрећни младић добио у Црној Реци није само нарушавање његових права и слобода, није само пракса недопустива у једном цивилизованом друштву у XXI веку, она је симболички конфликт Прве и Друге Србије, „попа“ и „наркомана“, насиља, фашизма и средњевековног (бизантинског, sic!) мрачњаштва, са урбаним и модерним младићем, који је „пре свега жртва друштвеног система који Црква подржава“. Улоге су ту већ подељене, будући да се православни Срби добрим делом не либе да наркоманију, као „највеће зло“ против кога се боре повежу са Западом одакле је пракса дрогирања већински увезена, а да денацификовани другосрбијанци у Православној цркви виде отвореног непријатеља свега што је модерно и напредно, хидру примитивизма, затуцаности, насиља, ксенофобије и, на крају свих крајева, расизма. Доказ овог расизма они виде управо у „батинашким методама“ којим се подвргава једна обесправљена „мањинска група“, која нема право на своје место под сунцем, и тако угрожена од стране навијача (и) неонациста.

Наравно, како то обично бива, предмет ове расправе лако остаје затрпан као колатерална штета цивилизацијске титаномахије на српским просторима. Бранећи Цркву, или нападајући је, ми лако заборављамо да ова земља има проблем наркоманије, који значајно оптерећује и увећава озбиљност забрињавајућег срозавања образовног система и културног нивоа деце и омладине – без обзира за који се културни образац боримо. Који пакао представља наркоманија за једног младог човека, најбоље зна он сам и његови ближњи, који често као породица бивају сведени на просјачки штап, борећи се да сачувају живот (и душу) унесрећеног младића или девојке. Е, сада, када смо се уозбиљили, одједном није све тако једноставно. Ко може да каже родитељима шта да раде са својом децом, поготово када су ови тешки овисници о дрогама? И ко се усуђује да им попује које су хумане методе њиховог лечења?!

За оне који не знају, нема ничег лепог, романтичног, па чак ни човечног у лечењу наркоманске овисности. Из православне перспективе, у питању је борба човека са бесом, демоном, који изнутра изједа и уништава човека горе од ма какве болести. Ни из других перспектива није ништа боље. Овисници се везују за кревет, дају им се електрошокови, дрогирају се анестетицима, навлаче на алкохол, закључавају и – туку. Својевремено је на телевизији приказивана репортажа о медицинским методама лечења, које индукују клиничку смрт предозирањем, како би се у организму створио унутрашњи отпор према дроги (па су и тако „излечени“ наркомани често завршавали као овисници о другој врсти дроге).

Индуковати смрт! Није ли то знатно страшније од лопате, лоше исхране и сурове дисциплине?!Борба са тешким наркоманом у апстинентској кризи није ни најмање наивна, ни најмање пријатна и ни најмање лепа ствар. Наркоман у кризи у много чему губи људскост у своме понашању и често је телесно кажњавање (ударци, везивање) једини начин да се спречи унутрашње дивљање његовог организма. Рехабилитациони центар за наркомане није основна школа, а његови штићеници нису враголани који се гађају кредом и цртају безобраштине на табли.

Црква – већи проблем од наркоманије

Циљ овог текста није да се по сваку цену одбрани оно што се видело на наведеним непријатним снимцима. Колико ту има основа за кривично одговарање, те колико су наведена средства у наведеним околностима (не)допустива, одредиће надлежне институције, уз помоћ стручњака који се у наведене проблеме разумеју знатно боље од нас лаика. Оно што се мора рећи јесте да борба против наркоманије у Србији не сме да падне као жртва антикрсташког похода београдских денацификатора и културних деконтаминатора. Шта год ко мислио о Цркви, она најозбиљније схвата проблем наркоманије у Србији и са највише елана се прихвата борбе против ње. Чињеница је да у свету постоји склоност да се наркоманији приступа као духовном, а не просто медицинском проблему, као што постоје индиције да се пажљивом изградњом (изгубљене) вере и спознајом порока као огрешења о властиту људску природу (каква му је Богом подарена) овисник са знатно више успеха окреће од наркотика и реинтегрише у друштво чији је отпадник постао. Духовно лечење као надређено медицинском део је програма рехабилитационог центра Раскршћа, који свој програм заснива на протестантском богословљу, али и низа православних центара, од којих је свакако најпознатији (и вероватно најуспешнији) онај у окриљу манастира Ковиљ.

Треба, стога, раздвојити чињенице о проблему наркоманије од људскоправашког лицемерја које ништа не кошта, много шкоди, а коме је наша средина толико склона. За некога је понижење да буде везан и тучен лопатом, за другога да буде затворен у кућу и надзиран камерама, док се од њега очекује да се излаже јавном подсмеху за новац, за трећег да допусти себи да њиме овлада порок који уништава сво његово људско достојанство. И један, и други, и трећи су снимљени камерама, и њихово понижавање и нечовечна позиција су доступни јавности, увек орној да се наслађује туђом муком и подсмева туђој несрећи. Такође, и један, и други и трећи имају избор да напусте место и окружење које их унижава и своју срећу потраже на неки други начин. Концлогор не може бити место у које се улази и из кога се излази слободном вољом. Најзад, прича о дроги, као и прича о вери, па најзад и прича о богоборству, увек је била прича о слободном избору. А ако је неко остао без воље, без човечности и људског достојанства, тада је често потребно и једно, и друго, и треће утерати у њега. Некоме топлом речју, некоме лопатом, некоме електрошоковима.

Српску православну цркву не морамо поштовати, можемо је осуђивати, чак и ниподаштавати, докле у томе задржавамо меру укуса и достојанства. Али оног тренутка када Цркву прогласимо за веће зло од наркоманије, ми имамо заиста крупан проблем. А управо то чине све оне новине и ТВ станице које не улазе превише у расправу колико је дрога присутна у београдским школама (а тек сплавовима, фестивалима, па, зашто да не, и у парламентима?), али ће зато све као једна да скоче на прву прилику да облате Српску православну цркву. При томе, не занима их шта је узрок, а шта последица, не занима их што је несретном младићу неупоредиво већи проблем што је наркоман (и што постоји неко ко му ту дрогу продаје) него што га неко туче лопатом. Напомињемо да су то исти они медији који спремно правдају НАТО бомбардере претходном „Милошевићевом политиком“. И тиме опет упадамо у врзин круг идеолошког рата. Али, макар смо дошли до кључног разграничења – наркодилери и НАТО бомбардери на једној, а српска црква и народ на другој страни медијске батине. А наркомани? Они, сироти, по свој прилици добијају батине и од једних, и од других.

У Београду, 30. маја 2009. године



Drzava kojoj se otima teritorija, u kojoj su sistematski unisteni vojska, politika, ekonomija, школство, здравство, у којој се и душа људска уништава, u kojoj se podrzava trovanje omladine i nemilice napada crkva, je drzava koja gleda u ambis. Necinjenjem, Srbi ce unistiti ono sto nam je od predaka ostalo, drzavu, veru, identitet, i buducnost sopstvene dece.

Чланак је огроман али се чита у једном даху !

Александар Минкин
ПОД ВЛАШЋУ МАНИЈАКА

Наочаре за маглу (Уводне напомене уредника сајта savest.org, који су овај чланак са руског сајта [You must be registered and logged in to see this link.] превели

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ko su ti ljudi



Narodu se smrkava pred očima. Uskoro u crnilu mraka neće razaznavati ni žutu, ni plavu, ni crvenu boju



Ivan Molotok





Bivajući godinama, mesecima, svakodnevno, iz sata u sat, svedokom gluposti i bizarnosti, prevrtljivosti i pokvarenosti, podlosti i spletkarenja, fantastičnih slavopojki i katastrofalnih rezultata ljudi iz vlasti kojima smo, u ne tako dalekoj prošlosti, davali svoj glas, makar i sistemom eliminacije, kad se bira najmanje loš, čovek se upita nije li stvarno žrtva neke teške psihijatrijske bolesti kad olako prihvata da je to uopšte moguće, da je, štaviše, surovo realno, toliko realno da je realno postalo i direktnom njegovom zaslugom - aktivnim političkim zalaganjem ili makar samo glasačkim listićem.



Ko su, zapravo, ti ljudi za koje smo, ili dobar deo nas, pre samo nekoliko godina nekako mislili da im poveravamo istorijsku misiju, ili da to čini neko drugi u naše ime, koja treba svima nama da doslovno spasava živote, a dobili smo beskrupulozne muljatore, spletkaroške parazite i najbednije moguće lopove koji bi ti i suzu iz oka ukrali za neku ličnu korist ili da ti iz čiste pakosti učine neko zlo.



Ko su, zapravo, ti ljudi koji nas, s našim overenim izbornim punomoćjima u džepovima, iz zadovoljstva gađaju vlastitim izmetom, a pri tom insistiraju da u tome uživamo kao da nas opslužuju šampitama ili kavijarom. Kakva nas je to teška bolest slomila kad posle svega što nas je snašlo, i svih koji su nas terorisali i ubijali - počev od ratnih huškača, ratova i ratnih profitera, istorijski rekordne hiperinflacije, stotina hiljada poginulih, obogaljenih i "samo" izbeglih, zemljotresa, poplava, suša, bombardovanja, državnog i korporativnog terorizma, običnih uličara i mondijalnih kriminalaca, kidnapera i snajperista, privatizatora i agencijaša - dakle posle svih i svega što bi i žabu krastaču dresiralo kako da se brani i odbrani, ili barem pobegne glavom bez obzira, mi ponovo, o svom trošku i vlastitim izborom, imamo nad sobom istovetnu bulumentu sastavljenu ne od četiri nego od četiristo jahača apokalipse, smrti, propasti, bolesti, gladi, beznađa. Ko su, zapravo, ti ljudi koji de facto, ali i de iure, uspevaju da nam prodaju muda za bubrege, ne samo verujući nego i znajući da ćemo to da kupimo bez sumnje i pogovora. Ko su ti ljudi koji, za razliku od nas samih, i posle svega što nam je žiletima otvaralo oči a kundacima mozak, znaju ko smo i kakvi smo i šta sve mogu sadistički a nekažnjeno da nam rade i da za to još očekuju basnoslovnu naknadu.



Postoji u istoriji socijalne komunikacije i ljudske civilizacije uopšte bezbroj primera čitavih epoha, pokreta, događanja, društvenih grupa ili pojedinaca, koji su se u različitim okolnostima i različitim posmatračima predstavljali svojim različitim licima. Nekad se to nazivalo mimikrijom, nekad kameleonstvom, nekad istorijskom prevarom, nekad običnom skromnošću a nekad nužnošću. Nekad je to bilo deo velikog istorijskog projekta, a nekad čista koincidencija.



Više kao asocijacija nego kao ilustracija, sledi pogled jednog ruskog autora, nekadašnjeg visokoetabliranog pripadnika tajnih službi, na sličnosti, čak i identičnosti dvaju ljutih istorijskih protivnika - fašizma i komunizma i njihovih nosilaca Hitlera i Staljina.



- I Hitlerova i Staljinova zastava su crvene boje.

- Hitler je vladao u ime radničke klase, a i stranka mu je u nazivu imala pridev - radnička. Staljin je takođe vladao u ime radničke klase, a njegov sistem vlasti zvanično se zvao - diktatura proletarijata.

- I Hitler i Staljin mrzeli su demokratiju i borili su se protiv nje.

- I Hitler i Staljin su gradili socijalizam. I jedan i drugi smatrali su da je jedino njihov socijalizam ispravan, a svi drugi "socijalizmi" su ili devijacije ili degeneracije.

- I Hitler i Staljin su bespoštedno ubijali sve članove partije koji su izražavali sumnju u ispravnost tog "jedinog puta".

- Hitler je pravio četvorogodišnje planove, Staljin petogodišnje.

- Kad je Hitlerova partija došla na vlast, sve ostale su zabranjene. Isto važi i za Staljina.

- I kod Hitlera i kod Staljina partija je iznad države, a državom upravljaju partijski lideri.

- I Hitler i Staljin su od svojih partijskih kongresa pravili istorijske "spektakle".

- Glavni državni praznici su kod Hitlera bili 1. maj i 8-9. novembar, a kod Staljina 1. maj i 7-8. novembar.

- Hitler je gajio svoj partijski podmladak, hitlerjugend - mlade hitlerovce. Staljin je takođe gajio svoj podmladak, komsomolce - mlade staljiniste.

- I Hitler i Staljin su se zvanično "titulisali" istom titulom: vođa = firer.

- I Hitler i Staljin su voleli grandiozne građevinske objekte. Hitler je počeo da gradi u Berlinu najveću zgradu na svetu, zgradu Skupštine, čija je samo kupola trebalo da ima 250 metara u prečniku, a glavna sala trebalo je da primi 150.000-180.000 ljudi. Staljin je u Moskvi počeo da gradi takođe najveću zgradu na svetu - Dom Sovjeta. Njegova glavna sala je trebalo da bude manja, ali je ceo objekat mnogo veći. Sama zgrada je trebalo da bude 400 metara visoka, i da posluži kao postament za više od sto metara visoku Lenjinovu statuu. Ukupna visina objekta, dakle, 500 metara. Radovi u Berlinu i Moskvi počeli su - istovremeno.

- Za Nemce je Hitler bio stranac. Rođen je u Austriji i gotovo do trenutka preuzimanja vlasti nije imao nemačko državljanstvo. Za Ruse je Gruzin Staljin takođe bio stranac, čak nije bio ni Sloven.

- Izuzetno retko, Staljin je primao strane goste u svom kremaljskom stanu koji je bio veoma skroman: jednostavan sto, ormar, krevet od gvožđa, vojničko ćebe. Hitler je naredio da se objave fotografije njegovog "prebivališta" sa - jednostavnim stolom, ormarom, krevetom od gvožđa i vojničkim ćebetom. Samo što je Staljinovo sivo ćebe imalo crne, a Hitlerovo - bele pruge.

- I Hitler i Staljin su na skrivenim mestima napravili udobne, dobro zaštićene tvrđave-rezidencije, koje nisu nimalo ličile na pustinjačke kelije.

- Hitlerova "miljenica" Heli Raubal bila je 19 godina mlađa od njega. Staljinova supruga Nadežda Alilujeva bila je 22 godine mlađa od njega. Heli je izvršila samoubistvo, Nadežda - takođe. Heli se ubila Hitlerovim pištoljem, Nadežda Staljinovim. Oba samoubistva su tajanstvena. Postoje ozbiljne verzije da je jednu ubio Hitler, drugu Staljin.

- I Hitler i Staljin govorili su jedno a radili drugo.

- Hitler je počeo vladavinu pod sloganom "Nemačka želi mir" i odmah osvojio pola Evrope. Staljin se borio za "kolektivnu bezbednost" u Evropi, "ne žaleći ni snage ni sredstva", i u to ime - osvojio pola Evrope.

- Hitler je imao Gestapo, Staljin NKVD.

- Hitler je imao Aušvic, Buhenvald, Dahau. Staljin je imao Gulag.

- Hitler je ljude uništavao u milionima. Kao i Staljin.

- Ni Hitler ni Staljin nisu voleli da se kite ordenjem.

- I Hitler i Staljin (sve do Staljingradske bitke) nosili su skromne poluvojne uniforme bez identifikacionih oznaka.

- I Staljin i Hitler nosili su brkove, koji su kao simboli epohe ušli u "istoriju".

- Hitler je ostao u istoriji kao vrhovno zlo, a Staljin kao borac za mir i napredak. Svet mrzi Hitlera, sa Staljinom saosećaju… itd.



Ako naravoučenije nije sasvim očigledno, vredi ponoviti. Naši demokrati, sa velikim ili malim početnim slovom, svejedno, ogrezli su u nacionalnom, ekonomskom i uopšte istorijskom crnilu koje ne mogu da prekriju ni najgušće maskirne žute, plave ili crvene boje. Pitanje je da li je za to već kasno, ali ako nije moraju pod hitno da se presvlače u nešto što narod može da podnese. U ovakvom mraku koji narodu pada na oči, morali bi da blješte kao Duh Sveti da bi ih se uopšte videlo a ne zgazilo kao vaške.

Lešinarima nije dovoljno reći iš!



Ovo su, nema sumnje, poslednji meseci Borisa Tadića na vlasti. On je uveren da ga niko ne može oterati sa vlasti, jer ima mnogo novca, okružen je ljudima, svojim momcima, koji takođe imaju puno novca, i spreman je da služi interesima Vlade SAD, da se povija i da im proda građane kao tegleću marvu. Ali, Vašington više ne želi Borisa Tadića i njegovu kamarilu



Milovan Brkić





Prošle nedelje Bogdan Lisovolik, stalni predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu, izjavio je da je ''budžet Srbije toliko prazan da on ne vidi način na koji se može popuniti''!

Izjava gospodina Lisovolika, pretpostavljamo, došla je kao reakcija na tragikomične izjave srpskog predsednika Borisa Tadića da je Srbija lider u Evropi u gradnji mostova (!) i da će Srbija u narednih 17 godina uložiti 22 milijarde evra u izgradnju mostova i puteva!

Ali, upozorenje gospodina Lisovolika kao da nije stiglo do ušiju srpskog predsednika. Njemu, čini se, niko nije rekao da je srpski budžet kao suva drenovina. U privatnom susretu sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovim, koji vodi politiku sličnu Tadićevoj, srpski predsednik nas je obavestio, saopštenjem koje su prenele državne agencije, da je sklopio ugovor sa bugarskim predsednikom vlade da Srbija učestvuje u izgradnji nuklearke u ovoj državi, i da će za pet odsto vlasništva uložiti 350 miliona evra!



Naši neka gledaju



Međudržavne ugovore zaključuju vlade tih država, a obavezno ih ratifikuju parlamenti. Za Borisa Tadića to ne važi. Njemu je važno da obeća, da se pohvali, šepuri.

Ulog od 350 miliona evra i nije velika para za njegove stranačke pljačkaše, a i kada bi srpski predsednik (čije se bogatstvo procenjuje na oko dve milijarde evra neoporezovanog novca, koji se nalazi na računima inostranih banaka), hteo da odreši kesu, povraćajem otetog novca omogućio bi da nekoliko stotina hiljada građana Srbije, koji su na ivici života i smrti, prežive njegovu despotiju.

I dok se razmeće milijardama evra koje namerava da, kako je rekao, u narednih 17 godina uloži u gradnju mostova i putne mreže, podanicima jasno stavlja do znanja da najmanje toliko namerava još da - vlada Srbijom!

Ko je Tadićev Albert Šper?

Poznato je da su srpska građevinska preduzeća, a samo u Beogradu ih je bilo više od dvadeset, širom sveta gradila najveće brane, najduže autostrade i mostove, danas na prosjačkom štapu. Zato nam Kinezi nude da izgrade most, ali da ga podignu njihovi radnici!

Na konkursima srpske građevinske firme ne mogu ni u Srbiji da dobiju nijedan posao, nemaju mehanizaciju, nisu kreditno sposobne.

Glavni neimar u Srbiji je i dalje Ljubiša Buha Čume, penzionisani auto-limar, kriminalac iz Surčina koji je, priznanjem da je ubio na desetine ljudi, dobio status zaštićenog lažnog svedoka u procesu ubicama Zorana Đinđića. Ovaj priprosti kriminalac je pre dva meseca, na gradilištu autoputa na Koridoru 10, ošamario ministra za infrastrukturu, vremešnog socijalistu Milutina Mrkonjića! Vlasti su, a Mrkonjićev partijski drug je ministar policije, ovo shvatile kao malo šamaranje među prijateljima!

Srpske građane već nekoliko meseci ministar Mlađan Dinkić zamlaćuje obećanjem o pomoći zaposlenima u državnom sektoru jednokratom isplatom od trideset ili pedeset evra!

Sramotno i čudovišno deluje kada srpska vlada svojim podanicima najavljuje da će ih umilostiviti jednokratnom isplatom od tri do pet hiljada dinara!



Kad ustane raja



Upućeni, međutim, tvrde da ni tih para nema u budžetu. Naprotiv, penzionerima se sprema crni petak. Vlada je saopštila da će penzije isplatiti delom iz budžeta, delom na ''drugi način''. Koji je to ''drugi način'', osim štampanjem para! Ili novim zaduženjem, koje predsednik Tadić najavljuje kao hrabar potez njegove vlade da se zaduži u svetu - do gornje crte!

Ekonomisti vape iz sveg glasa da je Srbija već dužna preko deset milijardi evra, da su krediti dospeli do otplate i iznose trećinu bruto nacionalnog proizvoda Srbije!

Tadićeva vlastela, u liku Mlađana Dinkića, obećavala je građanima besplatne akcije vredne preko hiljadu evra. Za njihov upis i apele građanima da ih ne odbiju, iz budžeta Srbije gospodin Dinkić potrošio je milione evra. Obećanje građanima gospodin Dinkić dao je u ime Vlade Srbije, čiji je on ministar za ekonomiju.

Opet prevara, javna, drska, bezočna, nekažnjena. To može samo u zemlji Srbiji, jer je njen predsednik Boris Tadić, čovek koji se pokazao kao patološki lažov, a ništa manje iza njega ne zaostaju ni njegovi ministri.

Sasvim je moguće da će istu laž pokušati da prodaju i ove jeseni, ako ustane sirotinja raja.

- Statistički, mi smo izašli iz ekonomske krize, ali u naredne tri godine nećemo bolje živeti - obavestio nas je ovih dana gospodin vidoviti Mirko Cvetković, statista u ulozi predsednika srpske vlade! Ovo reče i ostade živ. Tadićevi seizi, kao da se utrkuju ko će od njih reći veću glupost, koja prija uhu njihovog Gospodara.

Srbija nema investicija, i tone u živo blato.

Nikom u svetu nije jasno da stranim kompanijama, koje su u svetu na lošem glasu, koje su se dokazale kao surovi eksploatatori, koje ne poštuju radnička prava, srpska vlada preko Mlađana Dinkića poklanja od dve do deset hiljada evra za svakog zaposlenog radnika iz Srbije! Pa je tako južnokorejska kompanija JURA, koja je uzela od siromašnog srpskog budžeta nekoliko miliona evra, odmah otpustila radnike za čije zaposlenje je uzela pare!

Sada je dobila šansu i u Nišu da, navodno, u ovom gradu zaposli 1.500 radnika. Za svakog će dobiti po pet hiljada evra! Provizija za Mlađana Dinkića i njegovu bandu se podrazumeva!

Sa oko 300 miliona evra Srbija je pomogla i torinsku fabriku automobila da pokuša da izađe iz krize.



Ne plaća ni svoju zaštitu



Mlađan Dinkić nekoliko godina pljačka srpski budžet sklapajući iz godine u godinu posao stoleća sa italijanskom fabrikom automobila Fijat. Kao da se Kragujevčani ne sećaju da se već dve decenije italijanska fabrika kurva sa kragujevačkom, pljačkajući srpsku fabriku, na lak i bestidan način, uz pomoć korumpirane vlastele Srbije.

U dokumentaciji su izveštaji o pokušajima saradnje Fijata i Zastave dugi dve decenije.

List Borba je u broju od 24. marta 1992. godine, na primer, objavio tekst pod naslovom "Spas iz Torina"', u kojem se u nadnaslovu navodi da u kragujevačkoj Zastavi "očekuju da se konačno definišu odnosi sa italijanskim kolosom Fijatom."

Kakav će budući odnos partnera biti još se ne zna, jer mnogo toga, ili gotovo sve, zavisi od italijanskog proizvođača, što će reći od njegove rešenosti da odreši kesu - navod se u podnaslovu teksta.

List Politika piše - "Fijat definitivno neće Zastavu". Navodeći da se u pismu iz Torina ističe da su se oni opredelili za saradnju sa Rusima.

Iz ovakvog, dve decenije dugog, pregovaranja i saradnje Fijata i Zastave, Mlađan Dinkić nije izvukao nikakvu pouku. On je odlučio da Italijanima pokloni oko 300 miliona evra, iz srpskog budžeta naravno, uz proviziju za sebe i svoje saradnike. Državni sekretar njegovog ministarstva gospodin Ćirić dobio je stan u centru Rima! U pravno uređenim državama, pala bi vlada nakon objavljivanja ovog skandala, ali za Borisa Tadića svaka pljačka je oproštena!

Da se vratimo, ipak, najavi srpske vlade da će penzije isplatiti delom iz budžeta, a delom na "drugi način". Da li Srbija, od jeseni, može da isplaćuje penzije?

Od javnosti se prikriva istina da Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, za oko 60 hiljada zaposlenih, deset godina ne plaća doprinose za invalidsko-penziono osiguranje! Para u budžetu za tu važnu stavku u rashodima ovo ministarstva - nema!

Kada odu u penziju, policijskim službenicima se retroaktivno uplaćuje radni staž. Dva puta godišnje Vlada Srbije, rebalansima budžeta, pronalazi sredstva da uplati doprinose za one koji odlaze u penziju. Svake godine oko dve hiljade zaposlenih koji dobiju rešenje o penzionisanju, čekaju i po godinu dana da im bivša firma poveće radni staž, i da počnu da primaju penziju. Veliki broj bivših policajaca i ne dočeka dan primanja prve penzije!

Može li diktator da vlada Srbijom, kada ne plaća ni "ministarstva sile"?

Osim Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je u punom rasulu, bez mogućnosti zanavljanja voznog parka, uvođenja novih informacionih tehnologija, opreme i odeće za policijske službenike, ni u Vojsci Srbije stanje nije bolje. Tačnije rečeno, Vojska Srbije više ne daje znake života!

Poslednji ministar vojni, Dragan Šuntanovac, sa svojom pljačkaškom družinom rasturio je Vojsku Srbije, opljačkao njenu imovinu, rasprodao municiju i naoružanje...

Sumanuta najava ministra Šuntanovca da će krajem ove godine Vojska Srbije postati profesionalna, bez regrutnog sastava, odnosno obaveznog služenja vojnog roka, dakle armija plaćenih vojnika i oficira, deluje realno isto kao priča srpskog predsednika, a ministrovog kuma, da će Srbija uložiti 22 milijarde evra u izgradnju saobraćajne infrastrukture.



Tegleća marva



Srpski predsednik naučio je svoje partijske sledbenike da što više lažu i na taj način obesmisle svaki vid života u ovoj zemlji.

Na koga se u svetu danas oslanja srpski predsednik u realizaciji svojih obećanih kula i gradova?

Do pre samo dva meseca on je bio spreman da smakne svakog ko dovede u pitanje njegov "put bez alternative", put evroatlantskih integracija...

Srpski predsednik nije više viđen gost prestonica u kojima se vodi svetska politika. Nemačka kancelarka Angela Merkel, iz čije ruke je primio nagradu kao lider te godine, jasno mu je poručila da Srbija nije u planu za prijem u Evropsku uniju! U to gospodin Tadić nije hteo da poveruje, pa je krenuo u Brisel, da tamo traži svoju pravdu. Iš, iš, rekli su mu.

Ni to nije dovoljno Borisu Tadiću. On je u svojim očima i dalje važan čovek na Balkanu. On zna da sigurno neće sa Rusijom, da Evropska unija neće sa njim, ali će im on vratiti milo za drago. On će Tursku da dovede na Balkan. Uz proviziju! Za inat Briselu, Parizu, Berlinu...

Ovo su, nema sumnje, poslednji meseci Borisa Tadića na vlasti. Uveren je da ga niko ne može oterati sa vlasti, jer ima mnogo novca, okružen je ljudima, svojim momcima, koji takođe imaju puno novca, i spreman je da služi interesima Vlade SAD, da se povija i da im proda građane kao tegleću marvu. Ali, Vašington više ne želi Borisa Tadića i njegovu kamarilu.





Šta je iz Vašingtona poručeno srpskom diktatoru Borisu Tadiću





(U broju 197. našeg magazina od 7. januara ove godine, objavili smo tekst pod naslovom ''Idi, amin'', posvećen poruci koju je srpskom predsedniku poslala američka državna sekretarka Hilari Klinton. Prenosimo veći deo teksta, ostavljajući čitaocima da sami prate događaje koji su potom usledili. Podsećamo da je 24. marta guverner Jelašić podneo ostavku, da je istog dana Tadićev generalni sekretar Vladimir Cvijan doneo istu odluku, da je potom usledila odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu, oštro upozorenje američkog potpredsednika upućeno srpskom predsedniku, potom poruka Angele Merkel da od Evropske unije ne očekujemo članstvo... Ali, srpski predsednik ne razaznaje ove poruke kojima se od njega traži odlazak...)



Idi, Amin



Srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić boravio je prošlog meseca u Vašingtonu na poziv državnog sekretara za spoljne poslove gospođe Hilari Klinton.

Gospodin Jeremić pozvan je na raport, sa zadatkom da srpskom predsedniku Borisu Tadiću prenese poruku, i odluku američke vlade.

Srpskoj javnosti je malo poznato da je njen predsednik gospodin Tadić u privatnom ratu s američkom administracijom!

Kap koja je prelila čašu je odugovlačenje predsednika Tadića da potpiše agreman novoimenovanom ambasadoru SAD u Beogradu, gospođi Meri Vorlik, koju američka administracija šalje kao zamenu doskorašnjem ambasadoru Kameronu Manteru.

Predsednik Tadić je, iz svog hira, hteo da očita lekciju nikom drugom do državnoj sekretarki gospođi Klinton!

Poznato je da gospodin Tadić voli da prlja ljude. Tu svoju strast želeo je da pokaže i prema gospođi Klinton.

Vlada Srbije donela je 15. januara prošle godine odluku da za ambasadora Republike Srbije u Vašingtonu imenuje gospodina Vladimira Petrovića. Tu odluku odmah je potpisao predsednik Tadić. A odluka Vlade Srbije i doneta je na njegov nalog.

Američka administracija odugovlačila je sa potpisivanjem agremana srpskom ambasadoru. Predsednik Tadić je, očigledno je, želeo da na vrlo ružan način uvredi američku administraciju. Poslao je za ambasadora u Vašington Vladimira Petrovića, rođenog 1977. godine! Prema američkim pravilima, nezamislivo je da čovek godišta poput gospodina Petrovića predstavlja svoju zemlju bilo gde, pogotovo ne u Vašingtonu.

Gospodin Petrović, koji je do tada bio "broj dva" Ambasade Srbije u SAD, jedno vreme radio je u kabinetu guvernera iz Ilionisa Roda Blagojevića, koga danas u SAD optužuju za korupciju. Američki Federalni istražni biro imao je ''neraščišćenih'' računa sa gospodinom Petrovićem, upravo zbog korupcije sa guvernerom Blagojevićem, ali je predsednik Tadić iz svojih, samo njemu znanih, razloga insistirao da gospodin Petrović dobije agreman. Malo je, međutim, poznato da je gospodin Vladimir Petrović državljanin Sjedinjenih Američkih Država, a za američku administraciju je i to bilo uvredljivo, i uz činjenice da u tim godinama američke diplomate doguraju najviše do zvanja atašea. Poznato je da je srpski predsednik, između ostalog, sklon i pedofiliji.

Predsednik SAD Barak Obama potpisao je agreman za Vladimira Petrovića 20. maja prošle godine i predsednik Tadić je, isto toliko, odugovlačio sa potpisom agremana za gospođu Meri Vorlik.

Američka administracija još pamti zastrašujuću kampanju kabineta predsednika Tadića u vezi sa događajem kada je službenik Ambasade SAD u Beogradu Miroslav Cimpl osuđen prekršajno na zatvorsku kaznu zbog navodnog pokušaja izazivanja saobraćajnog udesa sa kolonom vozila u pratnji predsednika Tadića, 30. novembra 2004. godine. Predsednikov kabinet je protiv gospodina Cimpla vodio zastrašujuću kampanju, preteći mu prebacivanjem iz Padinske skele u Okružni zatvor u Beogradu, pod optužbom atentata na predsednika. Tim povodom oglasila se i Ambasada SAD u Beogradu, saopštenjem da ne vidi nikakav razlog da se ovaj slučaj politizuje, pogotovo jer je nesporno da njen službenik nije ni znao ko je u koloni vozila koja su ga prisilila da skrene s kolovozne trake

Ipak, kada mu je ministar Jeremić preneo poruku gospođe Hilari Klinton, agreman za ambasadorku Vorlik predsednik Tadić je odmah potpisao.

Državni sekretar gospođa Hilari Klinton saopštila je ministru Jeremiću, kako saznaje Tabloid, da američka administracija smatra ''dobrim za Srbiju da predsednik Boris Tadić u naredna dva meseca podnese ostavku. Ukoliko on odbije da je podnese, administracija će objaviti njegove račune u inostranstvu i sve kriminalne afere''

Upućeni u odnose Beograda i Vašingtona tvrde da srpski predsednik uporno pokušava da uruši Srbiju i njene interese. U stvaranju novih granica na Balkanu i rešavanja nacionalnih pitanja za duži istorijski period, vlada iz Vašingtona želi da poštuje i istorijske interese Rusije na Balkanu. Danas je Rusija, znaju upućeni, strateški partner SAD u rešavanju njenih nacionalnih interesa i prioriteta.

Srpski predsednik se u svojoj politici priklonio vlastima Nemačke, koja želi da ponovo ispolji svoje imperijalne interese i promeša karte na Balkanu. Počev od nagrade koja mu je dodeljena, pa do sitnih poklona i novčanih doznaka, predsednik Tadić slepo provodi planove iz Berlina na potpunijoj dezintegraciji Srbije.

Za administraciju SAD dalje zadržavanje gospodina Tadića na mestu predsednika Srbije predstavlja neprihvatljivu odluku.

Predsednik Srbije jedan je od retkih državnika koji na najsuroviji način radi protiv interesa svoje zemlje.

Vlada Sjedinjenih Američkih Država smatra da je Boris Tadić, iako teško bolestan, rešen da se do poslednjeg daha bori protiv interesa zemlje čiji je predsednik. Iz njegovog kabineta potiču planovi da sve poluge vlasti uzme u svoje ruke. Njegovi savetnici su osmislili zloglasni Zakon o javnom informisanju, čiju primenu je odložio javni tužilac Srbije Slobodan Radovanović, zbog pretnji iz inostranstva. Urušavanje nezavisnosti sudstva i tužilaštva opet je pakleni plan koji je osmišljen u kabinetu predsednika Tadića i njegovih mentora iz Berlina i Rima.

Iako teško bolestan, predsednik Tadić-Francetić često tajno odlazi u Rim i Milano. Izvori Tabloida iz vrha Demokratske stranke tvrde da je predsednik suvlasnik i član upravnog odbora banke Intesa iz Milana.

Tim povodom novinar Tabloida tražio je objašnjenje od kabineta predsednika Tadića. Predsednikov savetnik Vojislav Brajović je u svom odgovoru porekao da je predsednik Tadić u upravi milanske banke. Proverom na sajtu ove banke, ime predsednika Tadića nismo našli na spisku članova ni upravnog ni nadzornog odbora. Ipak, njegova česta putovanja u Milano i Rim pružaju osnov za zaključivanje da predsednik tajnim putovanjima ostvaruje svoje lične ili interese svojih mentora iz Berlina.

Upućeni u opasne igre srpskog predsednika i njegove privatne poslove dovode u vezu sa posetom papi Benediktu XVI studenog (novembra) prošle godine, kao i snažan pritisak koji gospodin Tadić-Francetić vrši na vlasnike Srpske pravoslavne crkve da za patrijarha izaberu vladiku Irineja Bulovića, koji javno podržava papu, kao poglavar i Srpske pravoslavne crkve.

Količina para koje osiromašena Srbija poklanja italijanskim firmama ukazuje da predsednik Tadić-Francetić u svom naumu da zgazi Srbiju želi da ide do kraja. Do samog gorkog kraja.

Njega poruka iz Vašingtona, kažu izvori Tabloida, ne uzrujava. On ide svojim putem.

Nova klasa

Đilas, Pajtić i Šaper: trojica jahača srpske političke i privredne apokalipse



Dok četvrti ne sjaše



Jedan bauk kruži Srbijom. To je bauk manjine u čijim rukama su novac i moć. Dragan Đilas, Srđan Šaper i Bojan Pajtić danas predstavljaju sinonim za odnarođenu grupu licemera koja je pretvorena u vladajuću oligarhiju, dovoljnu sebi samoj. Što je njihov konto veći, to je razdaljina između stvarnog života i života kojim oni žive sve veća. Na sceni je svojevrsni aparthejd. Kako se osloboditi njih, a istovremeno osloboditi nas?



M. Grabež

Nedavno je predsednik Srbije našao za potrebno da pozove tajkune na novi patriotizam, tako što će svako od njih sagraditi po jednu zadužbinu, baš kao što su to nekada radili najbogatiji ljudi između dva svetska rata. Snašli su se brzo i srpski tajkuni, pa su mu hitro odgovorili da je, zbog zuluma koje sprovodi država nad njihovim imperijama, život postao nemoguć, te da mnogi od njih moraju da uzimaju kredite kako bi isplaćivali obaveze prema zaposlenima. Jadni tajkuni, našalio bi se narod, ali problem je znatno dublji nego što izgleda, ako je notorna istina da je te multimilionere stvorila ista ova korumpirana državno-politička birokratija, koja bi sad da ih smakne i koja je odjednom ljubomorna, te bi da im nešto otme i na taj način pribavi sebi još neku godinicu, uvek slatke vlasti.

Ali, ako je većini ovdašnjih multimilionera postalo teško da održavaju svoje kompanije, pa mnogi od njih pokušavaju na razne načine da sačuvaju ono što su stekli, postoje i oni čiji novac i moć niko ne može da sabere a još manje da oduzme...

Ubitačnom kombinacijom političke i finansijske moći, oni danas predstavljaju opasnu grupu potencijalnih zaverenika protiv partijskih oligarhija koje su ih i dovele na vrh piramide. Opasni su i zato što tolikom količinom novca i uticajem na funkcionisanje države (koja barem zvanično stremi slobodnom protoku robe, ljudi i kapitala) predstavljaju, prema svim merilima zapadnih demokratija, opasnost po nacionalnu bezbednost.

Sa takvom količinom novca moguće je likvidirati (ili postaviti na presto) svaku vlast ili istaknutu ličnost, moguća je kupovina ljudi, čitavih stranaka, birača, medija, kompanija, pa čak i stranih diplomata (a bilo ih je u poslednjoj deceniji koji su dobro zaradili na kurvanju sa lokalnim prekupcima moći i uticaja)...


Neverovatni apetiti

Trojica vlasnika nedodirljivog kapitala i političke moći (do granica potpune superiornosti), Dragan Đilas, Srđan Šaper i Bojan Pajtić, nisu samo puki sinonimi za apsolutnu vlast nego je reč o grupi "nezavisnih talenata", koji deluju po liniji do sada neviđene subverzije. Prva dvojica, Đilas i Šaper, raspolažu stotinama miliona evra, što na računima i u poslovima sopstvenih kompanija, što u takozvanim državnim poslovima, od kojih uvek dobro može da se zaradi. Upućeni tvrde da toliko novca imaju u kešu!

"Zadužićemo Beograd do gornje granice", uskliknuo je nedavno Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, prvi tajkun prestonice, čovek koji je slavu stekao rekavši Slobodanu Miloševiću svojevremeno da podnese ostavku. Ali, čak ni taj zločesti vladar, koji je umro ne stigavši da vidi kako bivši režimski oponenti haraju nasleđenom imovinom, nije mogao ni da sanja kakvi su apetiti te tadašnje omladine. I ne samo apetiti, nego i neverovatan talenat za pljačku pokrivenu demagoškom retorikom o svetim interesima naroda i države, u ime kojih je sve moguće, pa čak i zgrtanje kriminalno velikog bogatstva koje prevazilazi sve što je prosečan Srbin do juče mogao da zamisli.

Mada je skraćeni kurs iz ekspresnog bogaćenja Dragana Đilasa i Srđana Šapera uglavnom poznat, količina novca kojom raspolažu ove dve perjanice najvećeg demokratskog preduzeća, sasvim je nepoznat najširoj javnosti.

Samo tokom 2008. godine, Dragan Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je skoro 50 odsto za samo jednu kalendarsku godinu. Kad je odlučio da krene u trku za mesto gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja (bez portfelja) i nikad umrle želje da bude predsednik srpske vlade, već je bio prebogat čovek, kome je visoka državna i partijska funkcija mogla samo da pomogne u munjevitoj multiplikaciji stečenog bogatstva.

Sa druge strane, ono što je sam Đilas pre nekoliko godina ponudio kao "imovinsku kartu", treba smatrati nedovoljnom informacijom. Jer, Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru veličine 110 kvadratnih metara, ušteđevinu od ( ...evra!) i oko milion dinara, automobil saab iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50 odsto), BBDO Sarajevo (48 odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil sitroen C3. Koliki je taj njegov udeo u firmama koje je spomenuo?

Rijaliti šou, ali realan

Ovde treba podsetiti da je 2001. godine građanin Dragan Đilas osnovao firmu Dajrekt medija, koja je bila nastavljač poslova marketinške agencije Ovejšn, sa kojom je i ušao u reklamni prostor medija u Srbiji koristeći svoj "prvoborački status", blagonaklonost nekoliko interesnih grupa i makar jednu od brojnih stranih "obaveštajnih zajednica". Nije Đilas imao novac, nego je imao dar za matematiku. Taj dar prepoznali su njegovi tadašnji (spoljno)politički mentori. Kako bi drukčije od osnivačkog uloga na računu svoje prve agencije, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji?

Ili, ako je zdrobljena država bila toliko zaposednuta družinom novih osvajača, a on toliko talentovan, onda je takođe reč o retkoj vrsti, jer, nesumnjivo, nije bio jedini u tom klubu sa impresivnim apetitom.

Već 2005. godine, kad je bio prilično "overen" i na menadžerskom terenu, osnovao je takozvani poslovni sistem, kompaniju Multikom Group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 odsto vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija i firma Emoušnprodakšn, koja ima licencu za sve "rijaliti-šou" programe vodećih srpskih televizija.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200.000 evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ulazi među nekoliko najprofitabilnijih firmi u državi, a Dragan Đilas postaje jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji! Odatle pa do apsolutne vladavine medijskim i političkim tržištem "iz senke", bio je samo jedan korak.

Istina, Multikom group nije ni krio od javnosti da je 2006. godine zaradio 55 milion evra, pa je čak obznanio i da je Đilasova Dajrekt medija u istom periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra!

Šta znači fatalan zagrljaj političke moći i uticaja sa državnog vrha, najbolje govori i spisak komintenata koje u medijima promoviše i zastupa Dajrekt medija Dragana Đilasa. Tu su se odmah našle velike kompanije poput Telenora, Henkela, Bajersdorf Hamburga, Apatinske pivare, Bambija, Nektara, Loreala, Knjaza Miloša, Podravke, Štarka, Kraftfudsa, Delte DMD, Frikoma, Imleka, Banke Inteze, Efes Vajferta, EFG Eurobanke, Džonson i Džonsona i brojnih drugih. Da je Dragan Đilas danas neprikosoveni gazda (zajedno sa Šaperom) najvećeg dela medijskog prostora u Srbiji, govori i podatak da je u pitanju 55 odsto celokupnog reklamnog tržišta!

Gopodin Đilas je, samo na monopolu, i partijskom uticaju, zaradio stotine miliona evra, a da nije uložio ni dinar u isplatu zarada zaposlenima, koji se mogu na prste nabrojati. Bez ikakvog rada, znanja i talenta, gospodin Đilas je postao milioner. Sa neoporezovanim novcem.

Svejedno je da li je glupost ili namera

Srđan Šaper, sin slavnog Radomira Šapera, praoca jugoslovenske i srpske košarke, i bivši član bivše muzičke grupe "Idoli", našao se na na vrhu političke piramide istovremeno kad je i Demokratska stranka preuzela sve ključne funkcije u državi. Nekadašnji epizodni glumac u kultnom filmu Slobodana Šijana, "Davitelj protiv davitelja", sa ulogom frustriranog epigona jednog velegradskog manijaka (Spiridon Kopicl), postaće, mnogo godina kasnije, takođe epigon današnjem neprikosnovenom vođi Borisu Tadiću, a njegova moć i uticaj na čoveka broj 1 biće od presudnog značaja za celokupnu spoljnu i unutrašnju kalvariju koja se upravo dešava pred nemoćnim i detaljno očerupanim građanima Srbije.

Da je to zaista tako, postalo je jasno mnogo ranije, ali je počelo da "bode oči" tek kad je Šaper počeo da radi stvari koje su štetne po ovu državu. Kao i sve štetočinske rabote, i ova je imala oznaku "državne tajne", a kolika je "tajna" bila u pitanju najbolje govori to što je usred Skupštine Srbije, celu priču ispričala Vesna Pešić, verujući, očito, da je reč o gluposti a ne o zloj nameri. Naime, tražeći od Vlade Srbije da obznani detalje ugovora koji je potpisan sa jednom lobističkom firmom iz Čikaga, koji je oštetio srpske poreske obveznike više miliona dolara, postavila je i pitanje da li je Vlada Srbije imala opravdanog osnova da stavi oznaku "strogo poverljivo" na takav ugovor, ali je, istovremeno, i prozvala koga treba:

"Rekla sam ambasadoru u Vašingtonu Vladimiru Petroviću da neće moći ništa da rešava preko Bele kuće, već mora sve da ide preko Stejt departmenta, ali oni, ipak, idu posredstvom lobista, što je politika kako je zamišlja mali Đokica. Lobiranje za poboljšanje imidža (čijeg imidža, primedba autora) je besmisleno, ukoliko imate takvu spoljnu politiku koja na svakom koraku radi kontra sopstvenog dobrog imidža. Šta vredi plaćati lobiste, ukoliko glasate protiv rezolucije EU o kršenju ljudskih prava u Iranu? Glavni problem u celoj priči je što javnost nije obaveštena o tome šta rade ljudi koji su izabrani da nas vode. Od kada to sekretarka Vlade može da potpiše jedan takav netransparentan dokument za koji svi ministri tvrde da ga, navodno, nisu u životu videli?"

Na tom mestu i tom prilikom, pomenut je i Srđan Šaper kao ključni pregovarač sa tom lobističkom firmom, pa je prvi put u Skupštini Srbije rečeno ono što je čaršija već odavno znala, da "Šaper vodi spoljnu politiku umesto Borisa Tadića".

Jedan od onih koji znaju šta je lobiranje i ko upravlja njime, tih dana je objasnio da nigde u svetu niko ne lobira tajno, da svi zakoni koji regulišu tu oblast, a imaju ih sve ozbiljne države, govore o tome da se uvek mora znati ko i za koga lobira, u kojim oblastima, koji su ciljevi, da mora biti poznato i koje aktivnosti lobiranje obuhvata, koliko sve to košta, da je svaki lobista dužan da državnim organima na tri meseca dostavlja izveštaje o rezultatima svoga rada i ciljevima koje je postigao, te da ga nekoliko subjekata u državi mora stalno kontrolisati...

Kako je bilo moguće da oznaku državne tajne dobije nešto što bi po prirodi stvari, i prema zakonskim rešenjima svih civilizovanih zemalja, trebalo da bude poznato - narodnim poslanicima makar, ako je narod već oguglao na pljačku i na samovolju svake vrste? Odgovor treba potražiti u lopovskom duhu koji je potpuno zavladao među domaćim vlastodršcima ovoga vremena. Toliko ličnih interesa, privatnih firmi, toliko selektivne primene zakona, bahatosti i samoljublja, stvorilo je jedan sektaški odnos ovih "samostalnih talenata", prema svemu i svakome ko im nije makar približno ravan u milionima dolara i evra.

Nova vrsta nebeskih Srba priznaje samo nebesko bogatstvo, a tu im je, izgleda stvarno, samo nebo granica.

Počelo od kokošarske naknade

Ako u Beogradu "drmaju" Đilas i Šaper, u Novom Sadu i celoj Vojvodini rođen je novi kult ličnosti koji se ne zove Nenad Čanak, nego Bojan Pajtić. Svi Pajtićevi prethodnici su apsolutni amateri za njega u pogledu sticanja milionskih dobara. Za razliku od Đilasa i Šapera, Pajtić sebe nije obogatio raznim advertajzing firmama nego je krenuo direktno da vrši sistemsku korupciju, smenjujući i postavljajući (zadužujući one koje postavlja da mu budu slepo odani).

Čim je Pajtić svog starog poznanika sa Novosadskog univerziteta, Dragoslava Petrovića, postavio za sekretara za nauku i tehnologiju Vojvodine, bilo je jasno da će krenuti "novi investicioni ciklus" prepun nepodopština, bezakonja, urbanističkog haosa, otimačine i neuhvatljivih puteva novca. Naime, Petrović je u tom smislu bio i ostao autoritet za Pajtića. Čuvene su njegove provizije za razne usluge, pa je tako svojevremeno uspeo da istera iz džepa jednu "kokošarsku nadoknadu" od 100.000 evra iz džepa profesora Radovanovića iz Sremske Kamenice, kao garanciju da će biti čuvan i sačuvan kao "doživotni direktor".

Ali, kako je Pajtić, do tada nedovoljno poznat i bez harizme, imao takođe nesagledivo velike ambicije, sklonio je Petrovića iz blata amaterske otimačine i smestio ga na najbolju moguću poziciju u Vojvodini, kao ključnog čoveka Fonda za kapitalna ulaganja. Od tada do današnjih dana, suštinski gazda ove vreće prepune para postao je Bojan Pajtić, a njegova politička igranka traje skoro sedam godina i kraj joj se ne vidi. Oko njega se dešavao neopisivi kriminal (samo pljačka vojvođanskog Fonda RZZO bila je dovoljna makar za njegovo političko smaknuće). Poslednji finansijski cirkus jeste izgradnja megalomanskog Kliničkog centra Vojvodine, koji je do te mere grandiozan i opremljen najsavremenijom tehnikom, da će proći dugo vremena dok u njemu bude popunjena i polovina potrebnog lekarskog osoblja, specijalizanata, medicinskih sestara, pa čak i obučenih nemedicinskih radnika. Izgradnja vojvođanskog KC koštala je građane Vojvodine 3,7 milijardi dinara, a sam Pajtić se hvalio kako je "vojvođanska vlada" (ne kaže poreski obveznici, narod, građani, nego kaže "mi iz vojvođanske vlade"!), za pet godina u zdravstvo uložila blizu 13 milijardi dinara. Lako je izračunati da je Pajtićeva družina potrošila najmanje dvadesetak milijardi dinara za razne izgradnje, obnove, rekonstrukcije samo u zdravstvu. Ko su i kakvi su bili izvođači, podizvođači, ko je tu zarađivao i ko se bogatio u okolnostima kad samo jedan čovek, Bojan Pajtić, vodi autokratsku politiku, ni to nije teško zaključiti. Teror Pajtićeve Demokratske stranke na terenu u Vojvodini teško je spoznati dok ga čovek ne oseti na svojoj koži. Širom Vojvodine raspoređene su njegove gazde i gazdice koji imaju monopol na život i za to plaćaju uredne provizije, rekete i donacije, što u novcu što u naturi. Da li je Pajtić lično bogat čovek? Ovaj podatak bi lako utvrdio neki nezavisni tužilac, ali takvih danas i ovde nema. Novac kojim Pajtić raspolaže iz kase Fonda za kapitalna ulaganja najčvršća je garancija da se takav neko neće pojaviti. Kupljen je svako ko nešto znači. Konačno je mirna Bačka. Ali, koliko dugo, to je već druga priča...

Kad bi, konačno, jedan takav nezavisni tužilac istražio poslovanje samo Pajtića, Đilasa i Šapera, trojice jahača ovdašnje Apokalipse, bio bi to posao epohe. Četvrtog jahača mogao bi sam, na bazi slobodne procene, da izabere. Kandidata ima dovoljno, ali predsednik države uvek nudi najviše. U Americi je prošle decenije nezavisni tužilac Kenet Star doslovno skinuo gaće tadašnjem predsedniku Klintonu. Ovde je sve drukčije, a opet demokratski, pa nije jasno da li su ovdašnji tužioci toliko sramežljivi ili su srpskom predsedniku gaće same spale.

I dok mi u Miškovića, Beka, Drakulića i druge vlasnike kompanija gledamo kao na pljačkaše, politički mešetari iz vrha Demokratske stranke, bez firmi, bez objekata, fabrika, bez hiljade zaposlenih radnika, bez ogromnih kredita, gotovim novcem stežu omču oko Srbije.

Kada je Boris Tadić pozvao tajkune da postanu zadužbinari, Milan Beko mu je odgovorio da su on i njegove kompanije zadužene do guše. Tadićeve stranačke pajtose ne more ti problemi. Onu uzimaju keš, bez uloženog truda. I sve su agresivniji i pohlepniji.


Mit o jahačima Apokalipse

Prvi konjanik je jahao na belom konju. Nosio je luk, a na glavi mu je bio venac. On je osvajač i pobednik. Prvi jahač se često smatra antihristom. On je imitator Hrista, koji bi takođe trebalo da dođe na belom konju. Iako ga često vezuju za antihrista, u Otkrovenju Jovanovom nije pomenut pod tim nazivom.

Drugi konjanik je jahao crvenog konja. Crvena boja simbolizuje krv koja se proliva u ratovima. Jahač je imao veliki mač. Za njega se kaže da će oduzeti mir sa zemlje i naterati ljude da se međusobno ubijaju. On ukazuje na strašne ratove do kojih će doći pred kraj sveta.

Treći konjanik jaše crnog konja i nosi vagu u ruci. On predstavlja glad, jer se spominju male količine pšenice i ječma. Doći će do nestašice hrane, verovatno kao posledica ratova do kojih će dovesti drugi jahač.

Četvrti konj je bledunjav. U originalnom tekstu se navodi da je zelene boje, čime se ukazuje na boju teško bolesnih i nedavno umrlih ljudi. Ipak, u većini biblijskih prevoda upotrebljava se izraz bled da bi se označio truljenje. Poslednji jahač je jedini imenovan - njegovo ime je smrt. Neobično je da ga prati pagansko božanstvo starih Grka, Had, koji simbolizuje pakao. Ovaj jahač je kao spoj prethodnih. On ubija ratom, glađu, bolešću i divljim zverima.



Teror Pajtićeve Demokratske stranke na terenu, u Vojvodini, teško je spoznati dok ga čovek ne oseti na svojoj koži.

Ubitačnom kombinacijom političke i finansijske moći, oni danas predstavljaju opasnu grupu potencijalnih zaverenika, a prema merilima zapadnih demokratija - opasnost po nacionalnu bezbednost.


Bez ikakvog rada, znanja i talenta, gospodin Đilas je postao milioner. Sa neoporezovanim novcem.

Kako od osnivačkog uloga ne većeg od nekoliko hiljada evra na računu prve agencije, za nekoliko godina postati jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji?

AMERIKU OVE JESENI SAD OČEKUJE NOVI TERORISTIČKI NAPAD POPUT 11/9

utorak, 17 avgust 2010 14:53 Dmitrij VOSKOBOJNIKOV



U događajima 11. septembra 2001. nije bilo ničeg ličnog, u pitanju je čisti biznis. Ljudi svakodnevno umiru u biznisu


Tri nedelje posle poznatih terorističkih napada u Americi i dve nedelje posle odluke predsednika Džordža Buša da napadne Avganistan, dakle 30. septembra, ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld (to je dokumentovano) uručio je šefu papir u kome ga je pozvao da se ne fokusira na to kako da se bori protiv Al-Kaide, već na to kako da uspostavi „nove režime“ u nizu država, pored ostalih u Iraku, Iranu i Siriji. Predložio je i da se na neodređeno odloži bombardovanje talibana i korišćenje kopnenih snaga za traganje za zloglasnim Osamom bin Ladenom.

ŠTA ZNAO, TO SAVETOVAO Pre dve godine u SAD je zvanično obelodanjen razgovor održan 2006. godine za vreme doručka Ramsfelda sa grupom istomišljenika iz reda vojnih stručnjaka propagandista. Kada mu se general Majkl de Long požalio da Amerikanci gube interesovanje za „rat protiv terorizma“, usledio je odgovor: „Šta da se radi? Još jedan napad (teroristički; prim. D. V.) će to, mislim, korigovati“.

NASTANAK LEGENDI Pozivajući se na nervoznog agenta FBI Brajana le Blanka, 6. avgusta je agencija Asošijeted Pres objavila „ekskluzivno“ saopštenje: šef „globalnih operacija“ zloglasne Al-Kaide postao je neki Adnan Šukridžuma, 35-godišnji zlotvor koji je 15 godina živeo u SAD. Kao što se moglo pretpostaviti, jedini član Al-Kaide koji je dobio zelenu kartu u jednom trenutku „razmišlja o napadu na SAD i druge zapadne zemlje“.

Bigrafija mu je fantastična: rođen je u Saudijskoj Arabiji, državljanin je Gajane, živeo je čas u Bruklinu (Njujork), čas u Maramaru (Florida). Krajem 90-ih godina Adnanu je sinulo da učestvuje u džihadu, i to u Bosni ili Čečeniji. I otišao u Avganistan da trenira. Potom je iz samo njemu poznatih razloga odlučio da digne u vazduh Panamski kanal. Otišao je u Trinidad, pa u London, da bi se do juna 2001. godine obreo u Avganistanu. Ali neposredno pred terorističke napade 11. sptembra iz nekih razloga je vozom proputovao po celim SAD. Poternica za njim raspisana je tek 2003. godine. Kao, nešto je hteo da digne u vazduh u Norveškoj, ali nije jasno šta je to Norveška skrivila Al-Kaidi da bi se svetila.

Osim toga, Šukridžuma je – hipnotizer. Živeći negde na granici između Avganistana i Pakistana, ubedio je dvojicu sumnjivih tipova da prošle godine izvedu samoubistvene eksplozije u njujorškom metrou. Na sreću, nije uspeo. Ali ne polazi za rukom ni da se on strpa u zatvor. „FBI se još uvek nada da će podići optužnicu protiv Šukridžume, ali je ključna informacija protiv njega dobijena od zatvorenika u Guantanamu, čije će korišćenje u svojstvu svedoka biti teško“, saopštava Asošijeted Pres. A i fotografiju teroriste su toliko postareli da ga ni rođena majka ne bi prepoznala. U pravom smislu te reči.

Bez daha čitamo proročanstvo na vreme angažovanog eksperta Brajana Fišmana iz fonda „Nova Amerika“: Šukridžuma zna „kako da uplaši Amerikance koristeći za postizanje velikog političkog uticaja sitne napade“, a „to pojačava opasnost od napada izvan tradicionalnih mesta, poput Njujorka ili Vašingtona, koja kod nas izazivaju uznemirenost“.

NEKA SE PRIPREMI DUBOKA ZABIT Tu već nije izdržao jedan drugi ekspert, žešći i od efbiajovaca i Fišmana – Gordon Daf, bivši morski pešadinac, a sada ekspert za kontraterorizam koji je uspeo da radi i u međunarodnom bankarskom sistemu i u UN. „Verovatnije je da je pravo prezime (Šukridžume) Levin ili Goldštajn“, neočekivano je izjavio izdanju „Veterani danas“. Kao što su i Bin Ladena bez dokaza pokušavali da povežu sa organizacijom eksplozija 11. septembra (prema rečima Dafa, „terorista broj jedan je umro 14. decembra 2001. godine“), tako ćemo i sada imati posla sa nečim sličnim, piše Daf. Al Kaida „ne postoji niti je ikada postojala“, a šestorica od, po pretpostavci, mrtvih Arapa koji su tobože pre devet godina organizovali terorističke napade i dalje su „živi i zdravi“. Zahuktao se čovek, pa priča. I to veoma sočno.

Dopustiću sebi jedan opširniji citat (vredi): „Ne samo u Avganistanu nego i mi u Iraku uzgajamo mak. U slučaju da, ili – dajte da stvari nazovemo svojim imenima – kada Amerika izgubi rat u Avganistanu, talibani će verovatno opet uništiti proizvodnju opijuma. Jedino što Avganistan drži na vodi su narkopare, američko plaćanje talibanima, koje se procenjuje na 800 miliona dolara godišnje, za to da propuštaju naše isporuke u zemlju. (...) Lideri talibana prinuđeni su da putuju u Pakistan. To je za njih jedini način da se domognu Dubaija i tamo polože gotovinu u banku... U konačnom rezultatu nafta i gas će iz narkorepublika Kaspija poteći cevima preko Avganistana. Pregovori o tome vode se od 90-ih. Naš upad u Avganistan bio je samo deo pregovora. Talibani su želeli da dobiju veliki komad profita. Mi smo razmišljali da ih se možemo otarasiti i kontrolisati proces. U događajima 11. septembra 2001. nije bilo ničeg ličnog, u pitanju je čisti biznis. Ljudi svakodnevno umiru u biznisu. Upitajte bilo kod bankara. To objašnjava zašto je brbljanje agenta FBI reporteru Asošijeted Presa sada 'zavrtelo' stotine medija: 'zavrteli' su novog lidera nepostojeće terorističke organizacije. To je i razlog da ćemo posle Dana rada (2010. godine taj američki nacionalni praznik obeležava se 6. septembra; D. V.) mi, verovatno, videti novi teroristički napad u SAD. (...) Jedan se može očekivati u septembru, još jedan u vreme božićnih praznika, a treći oko Uskrsa“.

Ljudi, šta se to događa s vama, jeste li sasvim otkačili?

***

Na dan kada je Monika Levinski trebalo da da izjavu za javnost o suptilnostima svojih polnih odnosa sa tadašnjim predsenikom SAD Bilom Klintonom, 20. avgusta 1998. godine, američke oružane snage su po nalogu razljućenog vrhovnog komandanta sručile krstareće rakete po objektima u Avganistanu i Sudanu, gde je Osama bin Laden tobože organizovao industrijsku proizvodnju hemijskog oružja. Rezultat je bio da je u Sudanu uništena fabričica za proizvodnju aspirina, a u Avganistanu džamija. Ali je pažnja sa skandala skrajnuta. Sećajući se danas tih događaja, pomišljamo: „Kako su nevine bile te vragolije!..“

ODMAZDA U TADIĆEVOJ SRBIJI: POLITIČKI NEPODOBNI ASISTENT ISTERAN SA PRAVNOG
FAKULTETA U KRAGUJEVCU


sreda, 25 avgust 2010 00:46



Zoran Čvorović, za koga je javnost saznala kada se založio za prava smenjenog
vladike Artemija i kada je podsetio na Aferu Indeks, dobio otkaz na fakultetu
bez prava žalbe

Magistar Zoran Čvorović, koji sredinom jula odlukom Nastavno-naučnog veća
kragujevačkog Pravnog fakulteta nije reizabran u zvanje asistenta za užu naučnu
disciplinu Istorija države i prava, prekjuče je rešenjem o prestanku radnog
odnosa najuren sa fakulteta. Rešenje je potpisao dekan Predrag Stojanović.
Čvoroviću u rešenju o otkazu nije ostavljena ni mogućnost žalbe nadležnima na
fakultetu i Univerzitetu, već mu je „kao pouka o pravnom leku“ poručeno da
protiv tog rešenja, u roku od 90 dana od njegovog prijema, može da pokrene spor
pred Osnovnim sudom u Kragujevcu.

- Već danas zatražiću od Odeljenja za inspekcijske poslove Ministarstva
prosvete da protiv rešenja o prestanku mog radnog odnosa na Pravnom fakultetu u
Kragujevcu donese privremenu meru i time stavi van snage odluku uprave
fakulteta o mom otkazu. Odluka uprave fakulteta je apsolutno nezakonita, jer
nema obrazloženja odluke o mom nereizboru na mesto asistenta na Pravnom
fakultetu, nego je naveden samo postupak. Drugi razlog je pravno skandalozan,
jer u odluci o mom nereizboru nema pravnog leka - ističe Čvorović.

On objašnjava da je u zvanje asistenta svojevremeno izabran po postupku
predviđenom za izbor nastavnika, koji, prema članu 132. Statuta Pravnog
fakulteta, u slučaju nereizbora, imaju pravo prigovora Senatu Univerziteta.

- Za asistenta sam biran po postupku predviđenom za izbor nastavnika, ali mi je
uprava fakulteta, nakon nereizbora u prethodno zvanje, uskratila pravo na
prigovor koje, ponoviću, imaju nereizabrani nastavnici. Sada je jasno da je
meni pravo prigovora uskraćeno da bi dekan Pravnog fakulteta rešenje o
prestanku mog radnog odnosa mogao da donese bez prethodnog stava Senata
Univerziteta, kao stručnog tela - tvrdi Čvorović.

On naglašava da će prigovor Senatu Univerziteta na odluku Nastavno-naučnog veća
ipak da podnese odmah po isteku 15 dana od prijema te odluke. Čvorović kaže da
se upravi fakulteta žurilo da ga istera iz te ustanove zbog toga što su mediji,
posebno štampani, poslednjih dana ponovo počeli da podsećaju na aferu Indeks i
da izveštavaju o bezakonju koje njeni akteri ponovo čine na ovdašnjem Pravnom
fakultetu, čime nanose gotovo nepopravljivu štetu ne samo tom fakultetu i
Univerzitetu u Kragujevcu nego i celokupnom srpskom viskom obrazovanju. Aferu
Indeks, vezanu za prodaju ispita i diploma na kragujevačkom Pravnom fakultetu,
pre nekoliko meseci u javnosti su iznova aktuelizovali Zoran Čvorović i šef
katedre za istoriju države i prava Marko Pavlović. Ta katedra je, uprkos
dobijenoj akreditaciji, nedavno ukinuta. Danas saznaje da su profesori
kragujevačkog Pravnog fakulteta koji nisu umešani u aferu Indeks potpisali
otvoreno pismo ministru prosvete Žarku Obradoviću, kojim zahtevaju da se stane
na put bezakonju na tom fakultetu. Isto pismo potpisuju i profesori ostalih
univerzitetskih centara u Srbiji.


Autor Z. Radovanović
Izvor Danas, Beograd

Експанзија анти-србизма у Европској унији

Немачки и други лидери Европске уније су по питању Косова и Метохије, задржали
своје принципијелне ставове од 24. марта 1999. године - ништа се суштински није
променило, од оних дана када су бомбама лидери ЕУ убијали нашу децу, војнике и
др, кријући се иза назива НАТО, који у ствари значи војну заједницу Европске
уније и САД. Немачки и други лидери се нису покајали, за злочине, агресију и
окупацију српске земље - напротив, идеја анти-србизма се оснажује и развија. То
значи да се нацистичке силе Осовине и чланови њихове војне коалиције нису
покајали за злочине и геноцид над српским народом из Другог светског рата -
напротив, желе да наставе исту геополитику, Хитлерову геополитику.

Забрињава посебно што се поред анти-србизма обнавља и анти-ромски расизам,
нарочито у Француској Николе Саркозија. Антисемитизам је већ вековима дубоко
укорењен у култури Ватикана и целог запада (на жалост заразили су тим вирусом и
словенске земље), Јевреји су систематски протеривани вековима из многих
европских држава. Путем медија и др, анти-србизам се пренео у широке народне
кругове запада, о чему сведочи, ничим изазаван, линч над навијачима Партизана у
Бриселу.

Лидери и установе Европске уније се отворено залажу за уништење Републике
Српске и потпуну унитаризацију БиХ, не треба заборавити да су током 90-их
година војне снаге ЕУ под маском НАТО бомбардовале положаје Војске Републике
Српске и тиме отворено ратовале против Срба. Србима се одузима језик - тојест
стварају се лажни језици: црногорски, бошњачки, хрватски. Уколико се са овим
настави онда би, по истој логици, морали да се региструју и нови језици:
амерички, канадски, аустралијски, итд. Од Православне српске културе покушавају
у последње време и да се одузму средњовековни манастири Косова и Метохије,
односно да се уместо онога што јесу, задужбине српских владара и светиње Српске
православне цркве, представе лажно као споменици албанске културе (иако су
Албанци знатан део њих уништили или оштетили у последњих 11 година).

Гвидо Вестервеле, изасланик ЕУ и Немачке је отворено претио Србији да не сме
отварати питање статуса Косова и Метохије, чиме директно угрожава нашу
сувереност и интегритет. Негде у овим речима, звецка оружје и све превише
подсећа на раније ултиматуме и агресије запада према Србима. ЕУ је далеко
економски и војно јача од Србије, тако да нам остаје једини реалан пут слободе,
суверености и достојанства кроз блиску сарадњу и заједницу са Русијом, Кином и
другим провереним пријатељским земљама.

Genšer, Kinkel, Vestervele…




J
elena Guskova piše u svojoj knjizi da je Mesić izjavio da su se papa i Genšer (nekada član Hitlerjugenda i Vermahta) složili da je najbolje

Драган Видаковић, 29.08.2010

+++

da SFRJ prestane da postoji. Lako je to i neodgovorno bilo reći, i izvodljivo je naravno, ali uz reke krvi i more zločina, kao što se i desilo.

Genšer je potom, grubo pritiskajući članice EU isposlovao priznanje Hrvatske, a u Financial times Deutchland Amerikanci su Nemačku optužili da je preuranjenim priznanjem Bosne izazvala rat, što je sušta istina.

Genšer se potom lukavo povukao, isturivši napred BND liberala Kinkela koji se u proleće 1998. oglasio paničnim pismom zajedno sa Vedrinom, u situaciji potpune srpske kontrole, vraćanja poverenja, predaje oružja i opšteg smirivanja na Kosovu, čega su se očito uplašili, nagoveštavajući pismom opasne nakane namirivanja starih, još uvek nenamirenih računa.

Smatralo se da će nekovencionalni Vestrvele izaći iz tog začaranog kruga, ali sobzirom da mu je po sopstvenom priznanju Genšer uzor, takva očekivanja su bila nerealna. Ista meta, isto odstojanje, samo što je Genšer radio ćutke, dok se Vestervele raspričao na sav glas, što je dobro, da konačno neke stvari nazovemo svojim imenom.

Vestervele je rekao u Beogradu: „Stvarno ne razumem vas Srbe! Izgubili ste rat, a ko izgubi rat, obično izgubi i parče zemlje“. Dakle nije 1999. bila nikakva „humanitarna intervencija“, bio je to sramni rat 18 najmoćnijih zemalja sveta protiv male Srbije koji su dobili na jedvite jade, čemu su se radovali kao mala deca. Nemačka je lažima Fišer-Šarpinga, mimo svog ustava uvučena u rat, kako vidimo, za parče srpske zemlje, i to parče može zaista da pripadne „velikim pobednicima“ Nemcima, Amerikancima…ali ne i Albancima (UČK), jer oni u tome nisu učestvovali, njih su Zapadne demokrate posle rata pustile na Kosovo i dopustile, sasvim nečovečno, da izvrše „pravednu osvetu“ nad nevinim narodom.

Potom je Vestervele u rektoratu, na „slobodarskom“ Beogradskom univerzitetu, u sali u kojoj je nedavno zagovornik bombardovanja Srbije Mjkl Volcer proglašen počasnim doktorom, rekao dičnim studentima i njihovim još dičnijim učiteljima (što naravno ne bi mogao da kaže ni u jednoj zemlji na svetu osim Srbije): “Nezavisno Kosovo je realnost i mišljenje Medjunarodnog suda pravde je to nedvosmisleno potvrdilo; geografska mapa jugo-istočne Evrope je iscrtana i završena” Verujem da su bili zadivljeni njegovim rečima, ali je za utehu to što su Nemci nekada crtali ne samo geografsku mapu Balkana već i celog sveta, uvereni naravno da su granice konačne i nepromenljive, ali se pokazalo da su bili u teškoj zabludi.

Lažno lamentirajući nad “svršenim činom”, nastojeći da ga narod dobro utuvi u glavu, beogradski novinari već naširoko pišu da EU Nikolićem pritiska Tadića (kao nekad Miloševića Draškovićem, Koštunicu Tadićem) u cilju obeshrabrivanja i popuštanja, što je kod Srba prirodno stanje, jer su uvek postojale rezervne garniture koje su verovale da su njihovi prethodnici nesposobnjakovići i da će tek oni nadmudriti lukavi svet, ni u snu ne verujući da će se naći na istorijskom đubrištu vladara sveta čim odsluže svoje epizodne uloge, predstavljene naravno kao velike i neponovljive, da bi ih podstakli da tako narkotizovani sujetom i samoljubljem ispune sve što se od njih traži.

I tako, kao da kolumnu piše Vesterveleov partner Mihael Mronc, novinar Press-a je veoma intimno naslovljava: “Gvidove tri poruke” (1). Inače novinar se izdaje za strogog kritičara, neviđenu poštenjačinu, čoveka bez dlake na jeziku, bez mane i straha, a one koje napada i urniše, u napadima genijalnosti naziva “podguznim muvama”. Tako on, otpisujući Tadića, zamišlja kako “Toma sa Vučićem već uveliko piše govor u kome će reći ono što svi znamo, ali niko ne sme naglas da kaže. A to je da Srbica, nažalost, nije više Srbija, da se zbog Đakovice ne može žrtvovati Kragujevac i da Srbi i bez Kosova moraju u Evropu, prosto zato što bar u narednih 20 godina za sve nas neće biti boljeg rešenja“.

Eto on sme, suprotno ustavu-ruši ustavni poredak, da kaže naglas u srpskim novinama da Srbica nije u Srbiji, i da se zbog Đakovice ne sme žrtvovati Kragujevac, i pita čitaoce: “Šta kažete? To bi bila izdaja?!“ Arogantno i samouvereno odmah odgovara nepismenoj pučini: “Samo polako. Izbrojte prvo do deset, pa pre nego što ponovo krenete sa pričom o izdaji, hajte prvo pogledajte u svoj novčanik, prebrojte koliko para imate na bankovnom kontu, izračunajte kolika vam je ovog meseca rata za kredit, saberite koliko će vas koštati polazak dece u školu… Šta kažete? Sad vam to sa izdajom ide nešto teže? Pa, o tome vam sve vreme pričam.“

Da je u formi sigurno bi napisao da sve to trabunja neka „podguzna muva.“ Kaže čovek da će nam novčanici biti puniji kad se otarasimo Kosova, da će biti manje rate za kredit, da će nas manje koštati polazak dece u školu. Zato je valjda najbolje da se odmah rešimo i Vojvodine, i Sandžaka, Preševa, Bujanovca, Dimitrovgrada…, ostarelih roditelja, bolesne rodbine, svega što košta, pa da proživimo kao „bubreg u loju“ u EU komunizmu, da imamo još punije novčanike i još manje rate, da svaki građanin od onoga što ostane, ako išta ostane, postane mali „kralj Milan“, što je i Vestervele doduše usmeno obećao ( a obećanje je znamo ludom radovanje) da će se desiti ako dopustimo da on završi ono šrto je započeo i vodio, i vodi i danas, njegov omiljeni uzor Genšer, veliki igrač, svetskog kalibra, bez sumnje. Nije lako gurnuti čitav Balkan u haos a da niko ne pita šta to uradi čoveče, a kamoli da odgovara za to.


Dragan Vidaković

“Srbija srce Pravoslavlja”

Вера је угрожена а Срби су на одморима


В
ерску православну проповед ‘’Чувај Православље'’, грешни монах Антоније почео је речима ‘’Христос посреди нас – јесте и биће!'’(2)

за новинар.де Часлав М. Дамјановић

+++

Овај нажалост редак Верски догађај данашња окупирана Србија и узурпирани Синод Српске Цркве – ‘’службено'’ сматрају ‘’зилотским'’ – исто као што би се и у комунизму сматрао ‘’реакционарним'’ – јер је ‘’службени став'’ узурпатора и властодржаца истоветан: под комунизмом се изражавање Вере српских православних духовника, попут Аве Јустина – завршило у ћелији – у данашњој Србији СПЦ рашчинила је монаха Антонија клеветом истe ‘’реакционарности'’ – данас ‘’службено'’ проглашене за ‘’зилотизам'’!

Клевета комунизма и Цркве је истоветна: У оба случаја покушава се рашчињење Вере!

Међутим… данас се догодило и нешто још трагичније:

‘’Вера је угрожена а Срби су на одморима'’

Настрану окупаторске власти и њихови доушници такозване ‘’црквене власти'’, и настрану послушни интелект којим надлежне власти контролишу фалсификат такозване јавне мисли – али…
…Вера, и Здрава памет, и Здраво морално схватање шта се заиста догађа – нажалост све више замиру у Срба! На то опомиње и грешни монах:

‘’Вера је угрожена а Срби су на одморима.'’
Срби су ‘’на одмору од заповести Божијих.'’
Срби су ‘’на одмору на коме само
додатно себи грозе
доливајући уље уживања на ватру
сопствених запуштених страсти.'’(3)


‘’Вукови у јагњећој кожи'’

Због те ‘’себи-грозе'’ један Српски Православац пита се данас о једном од давнашњих списа епископа Иринеја Буловића – списа који је својевремено био схваћен и прихваћен као верски искрен – зашто се епископ променио… заправо… да ли се уопште променио:

‘’Да ли га је неко преварио чиме? Да ли га је неко уценио чиме? Да ли се можда преумио, преучио, па заборавио… или, не дај Боже, она наша вера да је он то искрено писао и заиста тако и мислио свим својим бићем… можда није утемељена на истини?'’ И зато се пита:

‘’А шта ако он то није писао искрено,
него да би само наизглед показао своју ‘’православност'’,
и преварио нас наивне,
да њега, и осталих неколицину бивших врлих владика
сматрамо за стубове Србског Православља…
…а они у ствари ‘’вукови у јагњећој кожи'’?
‘’Бог зна?!'’(4)

И доиста… данас је јасно чак и свракама на ћувицима и звоницима да је баш епископ Буловић коловођа покушаја да се рашчињењем Вере угрожени Срби сатерају у тор у којем ће сами себе ‘’грозити доливањем уља'’ на ‘’ватру сопствених запуштених страсти'’, јер… данас је јасно да баш зато да би подржао покушај тог злог ‘’Угрожења Вере'’ епископ Атанасије не престаје да клевета некакве наводно ‘’антицрквене прљаве сајтове'’(5) – иако… ‘’ако је смена Владике Артемија била само унутарцрквено питање'’ – како тврде поглавници, доглавници и часници службеног фалсификата – ‘’одакле онда појачана концентрација полицајаца на поменутим местима?'’(6)

А ‘’поменута места'’ у верској беседи оца Антонија су полицијско и војно обезбеђење, и то и локално али и страно, приликом отимачине Грачанице – и од те отимачине непрестано полицијско обезбеђење београдске Патријаршије!
Зашто полицијско обезбеђење ‘’унутарцрквеног питања'’?

Зашто кад је чак и комунизам обезбеђивао – само ‘’слободан народ'’!

Јер… зар не, комунизам је обезбеђивао ‘’слободан народ'’ од ‘’смрти фашизма'’ – зато да ‘’смрт фашизма'’ не би волшебно угрозила ‘’тековине'’ – a данас – и то не волшебно – од отимања Грачанице полиција обезбеђује Патријаршију… од чега?


Полиција обезбеђује Патријаршију – од Вере!

И доиста, ‘’Синод је… непослушном владици Артемију запретио да ће уколико настави са окупљањем својих присталица у Епархији сремској бити и буквално притворен у једну од соба у згради Патријаршије.'’(7)
‘’Једну од соба'’ треба наравно схватити као једну од ћелија – а пошто Патријаршија Православне Цркве није нити за ‘’притварање'’ нити за притвореничке ћелије… како онда то да је Синод – који иначе није фалсификат – на то наводно навела ‘’бојазан да би Артемије у Сремској епархији, заједно са својим ‘’духовним чедима'’, могао наставити да делује супротно званичној политици СПЦ'’? И иако не супротно ‘’вуковима у јагњећој кожи'’ – него супротно ‘’политици СПЦ'’ – па је то – иако ни политици нема места у Синоду – ето натерало Синод да ‘’размишља да на предстојећем јесењем сабору рашчини владику Артемија и на тај начин га потпуно удаљи из Цркве'’! Зашто? Зато јер је владика Артемије ‘’на себе навукао још већу љутњу… када је обелодањено да је у Грчкој сведочио у корист свог бившег секретара…'’

Зар то не значи да Синод – који иначе није фалсификат – сматра злочином не само Сведочење Вере – већ и Истинито Сведочење пред Истинитим људским Судом?

Наравно да значи баш то!
Али… значи и нешто друго… још трагичније – значи оно најтрагичније:

Срби су ‘’на одмору'’ – а тај ‘’одмор'’ – најтрагичнији je ‘’одмор'’ Срба!
А најтрагичнији је зато јер исувише Срба уопште није свесно ‘’грозе'’ којој сами себи ‘’доливају уље на ватру'’!
То јесте ‘’гроза'’ – и то ‘’гроза'’ Срба – јер оно што јесте ‘’оскрнављено'’ – то је Вера Срба у Бога.

То значи да им баш им пуца шта је ‘’оскрнављено'’ – да је данашње клеветање као реакционарних и наводно ‘’антицрквених'’ и ‘’прљавих'’ свих сајтова који се суштински боре баш против угрожености Вере од самих фалсификата – од узурпатора – истоветно комунистима – да јесте истоветна ‘’гроза'’ што СПЦ почаствова ‘’цењеног'’ Џозефа Бајдена који је директно са ‘’састанка Билдерберга дошао у Дечане'’ – да је тиме СПЦ поступила баш као некад ‘’цењени'’ високоседајући под реп гледајући… управо најавом покушаја накалемљења ‘’оскрнављења'’ Вере – заправо ‘’грозе'’ – Србима и Србији:

Покушај да нас спрече да чинимо оно што смо дужни да чинимо – да иако смо сами – одговоримо Чистотом наше Вере на најважнији проблем који је данас пред нама… па чак и пред цивилизацијом:

…јер ситуација у којој се данас Срби налазе више је него јасна:
…и због те јасности свако причање и наклапање је сувишно:
‘’Командант КФОР-а Маркус Бентлер изјавио је да је пренос надлежности КФОР-a на Косовску полицију над српским манастирима резултат ‘’значајно побољшане безбедносне ситуације на терену'’, и да ће зато ‘’манастир Грачаница бити први објекат који ће бити предат на чување КПС-у.'’(9)

Питање је шта је заиста била та такозвана ‘’безбедносна ситуација на терену'’? А одговор је:
‘’Mанастир Грачаница биће први предат КПС-у'’!

То значи – Грачаница је била узрок ‘’безбедносне ситуације'’!
Према томе – владика Артемије био je ‘’безбедносна ситуација'’!

Према томе – резрешење те клеветничке ‘’безбедносне ситуације'’ – јесте стварно разјашњење због чега је свргнут и прогнан владика Артемије и њему одано свештенство и монаштво – прогнани су зато што је Вера била сметња отимању Косова од Срца Православља – а то значи да није била никаква ‘’безбедносна ситуација'’ – него отимачина која је паклени план ‘’грозе скрнављења'’ Срба и Православља – који су за Ватикан и Бајдена обавили:
Најмљени узурпатори Синода наше Цркве!

А пошто је њихова ‘’Гроза скрнављења'’ дубоко учаурена у историјски фалсификат – њихов покушај се очитује и у захтеву који ће нам ‘’…Хрватска као сигурна чланица ЕУ, између осталих услова'’, наметнути као ‘’нови услов за улазак у ЕУ'’:

‘’Поштовања историјске истине'’(10)

О прописаном поштовању историјске истине пише ми из посете Србији пријатељ, доцент-професор Владислав Б. Сотировић (Ph.D.), који је стварни равногорски историчар:

‘’Ово је земља комуњарског ђубришта. Свакодневно се појављују комуњарски чланци са пљувањем на Равну Гору… исто тако уочио сам у Београду и Земуну плакате нове КПЈ са Титовом фотографијом и натписима'’:
‘’Док смо били другови били смо господа.'’

‘’Просто човек да не поверује… стока која је на власт дошла с пушком у руци се само са том истом пушком може истерати са Дедиња… пуно поздрава из Шумадије и остатака Тадићевског Београдског Пашалука…'’
Пише ми то Србин од којег сам дупло старији…
Пише ми то о Србији у којој нисам био већ 37 година…
Зато се питам – шта се није променило?

Није се променила гроза… није се променило непоштовање Истине… није се променило непоштовање Историје… није се променило ‘’скрнављење'’ Вере… зато што се све то није променило – зато се не мења харање клике узурпатора Цркве и Државе – зато јер се није променио фалсификат – зато што се на истм фалсификату одржава Зло грозе – зато се не мења садизам скрнављења…

…и зато нараста млитавост.

Али… упркос пљувању… ни Божија Истина… а нити значење Истине Равне Горе за Српски Народ и Србију, ни Правда, ни Вера, нити Православље – променили се нису – и баш зато је то оно што је заиста ‘’просто човек да не поверује'’ – не схватање да данашњи наставак злочина историјске прошлости подпомаже управо најновије несхватање Равне Горе:


Фалсификат се наставља!

Анализа ОСС-а о расположењу српске, хрватске и словеначке емиграције у Америци према Дражи и Титу у другој половини Другог светског рата, сервирана као ново-откривени документ – наставља омлитављење сасвим супротно здравом трагању за историјском трагања за Истином. Као што су покушаји у задње време да се јавни линч Драже Михаиловића прикаже као некакав легалан судски поступак некакве легалне власти – доиста покушај да се комунизам прикаже као некакав законски и моралан чимбеник – тако је и навођење расположења емиграције покушај да се Издаја Равне Горе и Срба од Запада прикажу као да су засновани и на расположењу емиграције – а то је управо фалсификат на којем се заснива наставак данашњег злочина над Србијом и Србима – јер ни негдања Издаја Запада нити данашњи злочин нису никакав моралан чин – већ подједнако дивљачки насртај на Србију и Србе!

Кљукање нових генерација схватањем као да је расположење националних емиграција у Америци било пресудно за Издају управо сакрива заверу Запада и њену уроту са нацистичким обавештајним круговима, Коминтерном, па и усташтвом – јер, иако јесте било итекаквог комешања – сва та комешања – нису de facto уопште утицала на уроту! Слање Мекдауела од стране генерала Донована, и послератни зао третман Мекдауела од стране Државног секретаријата – доказују да чак и сам врх ОСС-a није био директни саучесник здружене антисрпске завере! То посредно потврђује и чињеница да ОСС анализа не помиње улогу њујоршког Југословенског клуба у пропагирању Тита, нити покушај Савице Косановића да чак и Николу Теслу обрлати на Титову страну! Према томе, пошто се данашњи наставак дивљачког насртаја – подједнако противзаконитог и подједнако антиморалног – на Србију и Србе – заснива на садизму тог истог фалсификата – јасно је да се наметнуто заваравање мора прекинути јасним сагледавањем и раскринкавањем тог фалсификата!

Исто тако, упознавање нових генерација са подробном анализом немачких напада на Војску у отаџбини – уместо приказивања напада Равне Горе на окупаторске снаге – иако са изванредно тачном уводном напоменом да су Немци напали Равну Гору више од 30 пута а партизане само једанпут – али и са нетачном напоменом да су немачки напади престали са одлуком Запада да прихвати Тита – и узгредним напоменама да су приликом неких од немачких напада били нападнути и партизани – такође је покушај управо сакривање Завере и Издаје Запада:

Прво, зато јер ту клевету сервирају фалсификовани комунистички, немачки и британски документи, зато да би прикрили да су на територији Србије Титови елементи шпиковани са усташким – de facto сарађивали са немачким снагама у хватању не само америчких ваздухопловаца већ и у покушају хватања Мекдауела и Драже!

Друго, зато што су поједине немачке нападе на Војску у отаџбини комунисти лажно прогласили за своје чувене ‘’офанзиве'’!

И треће, зато што се сарадња немачких трупа са партизанима употпуњеним усташким кадром наставила судећи по телеграмима Черчила и британског генерала Вилсона до пред саму капитулацију Немачке!

До овог парадоксалног настављања афирмисања фалсификата доводи слепило придржавања скученог избора докумената ‘’сервираних'’ под директном контролом америчког Државног секретаријата!

Зато, иако се данас приказ Равне Горе и њеног Духа мора подвргнути потпуно новој историјској анализи – по свему изгледа да се о томе уопште не размишља – да се догађаји не расветљавају логичним закључцима и повезивањем – а такво расветљавање је, узгред речено, почело већ у доба Издаје Запада током рата – и наставило се у емиграцији врло интензивно и врло документовано одмах од завршетка рата – што безпоговорно доказује Њујоршки поштен процес – одржан паралелно са јавним линчом!

Та данашња српска млитавост захтева одговоре:
Зашто се напабирчена документација фризирана од стране британских, немачких, комунистичких и америчких обавештајних служби још увек натура као некаква ‘’тек откривена'’ документација?

Зашто се данас историја још увек своди на ‘’службено прописану'’ скарадност ‘’поштовања'’ само прописане ‘’историјске истине'’?

Зашто се наставља забашуривање Истине Борбе Равне Горе? И Истине Издаје Равне Горе и Србије од стране Запада? И Лажи комуниста o њиховој никоговићкој улози у рату?

Зато је баш та млитавост према историјском фалсификату доиста оно ‘’просто човек да не поверује'’ – јер баш на том фалсификату Историје заснован је данашњи насртај на Српску Цркву, Српску Веру, Српски Идентитет, Српску Државу, Српску историјску баштину… све под паролом фантзмагорије ‘’док смо били другови били смо господа'’ – што је тачно само у смислу да другови јесу постали ‘’скоројевићка господа'’ и зато им се и може да данас овако дрско покушавају да узурпирају Цркву и Веру.


‘’Србија – срце Православља'’

Од убиства Драже… од рашчињења митрполита Дионисија и владике Дамаскина… до прогона Чистоте Вере Новограчаничке Метрополије и Слободне Српске Цркве у Аустралији… до отимања Дечана и Грачанице… до гажења Црквеног Устава и Канона бесправним свргнућем и прогонством владике Артемија и његовог свештенства и монаштва – Србија и Православље су под злочиначким насртајем истог историјског фалсификата:

Под злочиначким насртајем – скрнављења Вере!

Србин и Србија – Срце Православља – одбраниће Православље Духом Равне Горе… јер Одбрана Православља је стварна суштина значења узречице укорењене у Српском народу:

Равна Гора победити мора!

…јер је тако Дух Вере Српског Народа и Србије исказао Дражино ‘’непризнавање капитулације'’ и стварни Дух Равне Горе!

И зато је тај Дух Равне Горе једино што смета – и једино што се крије:
Зато јер је Чистота Духа Равне Горе једино што може да сруши фалсификат… и одбрани Срце Православља!

Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Preuzeto sa sajta Novinar. de

Misterija testamenta Bogdana Dundjerskog
"Dvanaest srebrnjaka" namcorastog veleposednika

Hoce li "dosetka" becejskog gradonacelnika Husaka doprineti da se baci novo svetlo na zivot jednog znacajnog a neobicnog coveka, koji je na dosta nesrecan politicki nacin povezivao Srbe i Madjare i vise puta menjao svoju poslednju volju, gotovo paralelno sa promenom volje i raspolozenja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i drzavnoj matici u Beogradu

Dimitrije Boarov

Suocivsi se sa cinjenicom da Becej, mada okruzen najplodnijom zemljom u Evropi i mada jos pre 150 godina nadaleko slavan po zitnoj luci na uscu Franc Jozefovog kanala u Tisu, ni dan danas nema ozbiljniju poljoprivrednu skolu, spretni predsednik opstine Endre Husak nedavno se dosetio da za osnivanje ovakve skole aktivira i testament cuvenog "velikog posednika starobecejskog i srbobranskog", testament Bogdana Dundjerskog.

Gospodin Husak se, naime, setio da je ovaj ugledni pripadnik "staleza Dundjerskih" (kako ih je nazvao Ljubisa Nikolin), verovatno najpoznatije srpske porodice u Vojvodini u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka, u svom legatu Matici srpskoj u Novom Sadu nalozio da njegova "Zaklada" ima u Beceju da osnuje "Akademiju za poljoprivrednu nastavu". Da bi se cela stvar pokrenula bice potrebno da se za ideju zaloze i organi Matice srpske, ali se pri tome otvara i pitanje denacionalizacije "Zaduzbine Dundjerskog".

Ipak, prva zgodna posledica dosetljivosti becejskog gradonacelnika je u tome sto se ponovo baca svetlo na jednog znacajnog, a neobicnog coveka koji je na dosta nesrecan politicki nacin povezivao Srbe i Madjare vise puta menjajuci svoju "poslednju volju", gotovo paralelno sa promenom volje i raspolozenja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i drzavnoj matici u Beogradu. Rec je o jos jednom znamenitom Srbinu koji je svojevremeno proglasen odrodom i izdajnikom, pa je cak posmrtno, pocetkom 1946, sudjen kao ratni zlocinac, verovatno najvise zbog toga da bi se pravno jednostavnije konfiskovalo njegovo veliko imanje. I sama Matica srpska imala je svojevremno neprilika sto je 1943. prihvatila legat Bogdana Dundjerskog, pa je novosadska "Slobodna Vojvodina" pocetkom 1944. pisala da "nama nije potrebna Matica koja ce u red svojih dobrotvora upisivati i takve odvratne madjarone i izdajnike" i naglasavala da "necemo zaboraviti Aleksandru Mocu i njegovim doglavnicima iz Maticine krnje uprave sto su za dvanaest srebrnjaka Dundjerskog ukaljali svetlo ime Matice srpske upisujuci ovog ovejanog izdajnika srpstva i Hortijevog poslanika u red Maticinih dobrotvora".

Otezavajuce okolnosti
Dr Aleksandar Kasas sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu smatra da bi istorijska struka morala revidirati i ublaziti takvu laicku ocenu o Bogdanu Dundjerskom. Ovaj istrazivac, koji je nedavno doktorirao studijom "Madjari u Vojvodini 1941-1946" i koji ce uskoro objaviti i rad o testamentu Bogdana Dundjerskog, kaze da je ovaj zagonetni bogatas "proglasen za madjarona i izdajnika" pre svega zbog toga sto je bio poslanik na Ugarskom saboru od 1910, pa sve do 1918. i sto je neposredno nakon zloglasne racije, januara 1942. godine, tokom koje su madjarske okupacione snage u Sajkaskoj, Novom Sadu i Beceju ubile blizu 4.000 ljudi, uglavnom Srba i Jevreja, prihvatio mesto senatora u gornjem domu Parlamenta u Budimpesti.

Ne ulazeci ovom prilikom u sve okolnosti pod kojima se Dundjerski (pored dr Milana L. Popovica i episkopa backog Irineja Cirica) prihvatio da bude srpski poslanik u madjarskom parlamentu i tokom Prvog i usred Drugog svetskog rata (nakon najtezih dana za Srbe u Backoj), spomenimo da mu je 1946. na demonstracionom sudjenju medju glavne otezavajuce okolnosti upisano to sto je neposredno posle racije bio u delegaciji "vidjenijih Srba" koja je u Sajkaskoj smirivala ogorcenje zbog krvoprolica, okrivljujuci komuniste da su ga izazvali svojim "akcijama i lazima", kao i to sto je 1942. potpisao takozvanu "Rezoluciju backih Srba" u kojoj se "srpsko javno mnjenje" poziva da "krivce poznate pod imenom partizani", ne pomaze nego po duznosti preda vlastima.

U stvari, kaze dr Kasas, pri razmatranju ovih poteza Bogdana Dundjerskog treba imati u vidu niz konkretnih istorijskih okolnosti, a pre svega takozvanu "politiku klackalice" (i prema Srbima) Kalaijeve vlade, koja je zamenula Bardosijevu vladu kompromitovanu racijom. Uzgred, da je madjarski premijer Miklos Kalai i sam pokusao da ublazi posledice genocidne racije pod njegovim prethodnikom, kako pred evropskom javnoscu, tako i medju Srbima u Backoj, pokazuje i javno udvaranje "srpskoj individualnosti". On je cak naglasio da "Srbin nije tip za asimilovanje i po svojoj verskoj i istorijskoj odredjenosti prirodno je da se nigde i ne mesa, niti utice na formiranje drugih naroda", te u tom smislu rekao da je "ljudska granicna linija Madjara i Srba konacno bas ta individualnost koja treba da probudi pravednu paznju drzave ukoliko zeli da stvori mirno zajednicko zivljenje medju svojim ravnopravnim gradjanima". Mozda je ostareli Dundjerski (1942. je imao vec 80 godina), doista mislio da u najgore vreme samo realisticno radi na pomirenju dva komsijska naroda jakih nacionalnih strasti.

Vise od price za novine

Zasad je cela "velika novinska prica" o tome da ce, navodno, Matica srpska po osnovu testamenta iz 1940, uskoro "preuzeti bezmalo ceo Poljoprivredni kombinat Becej" (oko 300 jutara plodne crnice), zajedno sa hotelom "Fantast", koji zauzima nekadasnji dvorac na salasu Bogdana Dundjerskog, pored nekada cuvene konjske ergele i 12 jutara vinograda, tek vesta novinarska atrakcija. Jer, ni inace, jos niko od drzavnih faktora u Srbiji nema hrabrosti da doista krene u rasplitanje bilo kojeg krupnog "svojinskog pitanja" nakon pola veka socijalizma i kolektivizma, a rasplitanje bi, na primer, moglo skromno krenuti - bar od jedne poljoprivredne skole.



Da je i sam Bogdan Dundjerski na neki svoj nacin bio euforicni srpski nacionalista moguce da kazuje cinjenica da je jos 10. novembra 1918, kada je srpska vojska tek usla u Stari Becej i kada jos nije bila odrzana Velika skupstina na kojoj se Vojvodina direktno "sjedinila" sa Srbijom (25. novembra), napisao svoj prvi testament u kome je svu svoju imovinu namenio "Zaduzbini Bogdana Dundjerskog u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitropoliji Sremsko-karlovackoj". U ovom testamentu on ne spominje neku poljoprivrednu akademiju, ali odredjuje da od prihoda iz njegovog legata po dva "pravoslavna Srbina" treba da idu na evropske skole da (postdiplomski) usavrsavaju bogosloviju, medicinu, politehniku (jedan arhitekturu, drugi masinstvo), filozofiju, "nauku o Srbima"(knjizevnost), slikarstvo, poljoprivrednu struku i "privredno- majstorsku struku". Po ovoj naredbi legatara, na usavrsavanje treba poslati i "dve akademski obrazovane pravoslavne srpkinje ma koje struke".

Za te stipendije u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Bogdan Dundjerski je mislio da (mortis causa) namenjuje dovoljan izvor prihoda, jer je tada imao 1.274 katastarskih jutara prvoklasne zemlje i veliku drugu imovinu.

Ubrzo je bio duboko razocaran, jer ga je zakacila agrarna reforma kralja Aleksandra Karadjordjevica. Mada, kako sam pise, nije pripadao tudjinskoj gospodi kojoj su posedi davani kao "nagrada za usluge vlastodrscima" i kod kojih je "agrarna reforma na svom mestu, da se narodu vrati ono sto mu je nasilno oduzeto", njemu je pak oduzeto "skupo placeno i postenim trudom steceno imanje" na kojem su "radnici bezbrizno i zadovoljno ziveli te materijalno napredovali zacelo mnogo bolje, nego ovi novi neuki i neradni posednici koji su brze-bolje u bescenje prodavali svoju zemlju tudjinu i tako na eklatantan nacin osujetili sam cilj agrarne reforme". Tom reformom oduzeto mu je (u dva navrata, 1919. i 1932.) doista mnogo, blizu 1.000 jutara odlicne zemlje. Toliko je bio ogorcen da vise nije prelazio Savu i Dunav ka jugu, te toj cinjenici zahvaljujemo sto je za istoriju ostalo toliko mnogo pisama slikaru Urosu Predicu, jednom od retkih ali veoma, veoma prisnih prijatelja naseg junaka, inace vecitog nezenje.

Nedovrseni dvorac
Kako nije bio zadovoljan reakcijom Srpske pravoslavne crkve na prvi testament i posto se, verovatno, bio razocarao u "sajedinjenje", on se vise puta odlucuje na izmenu prvog testamenta, da ga 1940. potpuno promeni i za univerzalnog naslednika odredi Maticu srpsku iz Novog Sada, da bi "ovaj pravoslavni srpski narod kako duhovno tako i materijalno potpomogao u krajevima Vojvodine". Sada, kao sto smo vec rekli na pocetku ove price, pise u testamentu: "Ja zelim i naredjujem da Matica srpska na mojem imanju (salasu) u Staro Becejskom hataru osnuje Akademiju za poljoprivrednu nastavu. . ." (on licno od skole je imao upravo samo becku poljoprivrednu skolu).

Tome jos dodaje da slusaoci ove Akademije "mogu biti samo Srbi pravoslavne vere rodom iz Vojvodine (Banata, Backe, Srema i Baranje)", te treba da se "iskazu da su sinovi siromasnih roditelja, neporocnog, religioznog i moralnog vladanja, telesno i dusevno potpuno zdravi". Jos zahteva da i nastavnici ove akademije moraju biti Srbi pravoslavne vere i da moraju stalno stanovati na njegovom salasu, te u kolegijumu voditi ekonomiju Zaklade.

Kada je potpisao ovaj testament, Bogdan Dundjerski je u imetku imao dve kuce u Beceju (sa oko 600 kvadratnih metara), salas sa dvorcem i nizom ekonomskih zgrada i oko 340 jutara obradive zemlje, kao i veliki broj vrednosnih papira na nekoliko banaka u vrednosti od oko dva i po miliona dinara. U trenutku smrti, 1. novembra 1943. pokretna imovina Dundjerskog procenjena je na 327.157 penga, a na imanju je bilo 27 konja (devet vec potpuno slepih), 14 krava, osam teladi, cetiri vola, 220 svinja itd. Predstavnici Matice srpske su prihvatili legat i odmah usli u posed. Zatim je dosla nacionalizacija, legat je zaboravljen.

Hoce li oziveti posle pola veka? Onako kako stalno ozivljava secanje na Bogdana Dundjerskog, za koga stari Becejci znaju da je bio namcorast covek, koji je isplatio majstore i prekinuo dovrsetak gradnje svoga dvorca kada su mu rekli da svaka nova kuca trazi zrtvu u porodici. A on nije imao drugog u porodici, bio je sam sa svojih "dvanaest srebrnjaka".

preuzeto [You must be registered and logged in to see this link.]

MISTERIJA KUĆE GROFA TOLSTOJA


Prilikom radova na rekonstrukciji kuće u glavnoj ulici broj 89 sadašnji vlasnici pronašli prepisku prvog vlasnika poznatog lekara iz pretprošlog veka, poljskog revolucionara i emigranta, hirurga Leonarda Lontkijeviča. Istorija njegove kuće, replike zdanja grofa Tolstoja iz Jasne Poljane predstavlja priču i prožima se sa sudbinom građanske Srbije koja je zauvek nestala.

Kao i ljudi, i zdanja imaju svoje istorije, priče i biografije. Jedna od takvih interesantnih građevina je kuća u glavnoj ulici broj 89, a životopisi i sudbine njenih vlasnika i stanara predstavljaju sliku jedne građanske i gradske Srbije, kakva odavno više ne postoji.
Kragujevčanima nije nepoznato da je kuća u glavnoj ulici broj 89 replika (doduše umanjena) kuće pisca Lava Tolstoja u legendarnoj Jasnoj Poljani. Njen prvi vlasnik bio je poznati lekar, hirurg Leonard Leontkijevič a autor projekta jedan od najpoznatijih kragujevačkih i srpskih arhitekata 19. veka Andreja Andrjević.
Interesantno je da kuća nije pod zaštitom države. Njeni sadašnji vlasnici su porodica Milenković koji su kuću kupili početkom osamdesetih godina prošloga veka. U leto 2007. godine započeli su sa radovima na zameni dotrajalih greda i krovne konstrukcije stare preko 120 godina.
- U potpunosti ćemo sačuvati autentičan izgled kuće, samo ćemo zameniti dotrajali plafon i krovnu konstrukciju, kaže Aleksandar Milenković, savetnik u kragujevačkom Sudu za prekršaje.
I kao što to obično sa starim zdanjima biva doživeli su interesantno iznenađenje koje je izronilo iz višedecenijske tame odmah po početku radova.
- Prilikom pripreme za rekonstrukciju dok smo skidali stare tapete, na zidu ispod sloja drevne, masne farbe, odjednom je iskrsao odžak za koji niko do tada od nas nije ni znao, i koji nikada nije bio ni upotrebljavan. konkretno u kući je tip odžaka sa više odžadžkih kanala a ovaj nam je bio potpuno nepoznat. U njegovoj osnovi, pronašli smo razne papire, pare iz vremena kralja Milana Obrenovića, poštanske marke sa njegovim, likom, beleške iz veronauke, Lontkijevičeve zapise na latinskom za lečenje i recepture, izveštaj koji referentu divizionog štaba potpisuje 1. juna 1891. godine u Kragujevcu potpukovnik Ljub. Bajalović, deo nemačkog vojnog dokumenta - potvrde iz 1916. godine... Sve to je bilo razbacano, polunagorelo... Ne znamo da li ih je neko namerno spaljivao, bacio tu, sakrio u zazidani odžak ili jednostavno samo zaboravio, kaže Aleksandar Milenković, priznajući da je prilikom ovog otkrića bio veoma uzbuđen i da mu je „srce jako zakucalo” kada je gurnuo ruku u novootkriveni odžak da iz njega izvadi „sakriveno papirnato blago”.

Kompletan tekst...


Poljski nacionalista, srpski patriota

Po podacima koje on ima kuća je sazidana 1887/88. godinu. Baš zbog toga je interesantno Lontkijevičevo pismo na maternjem jeziku, poljskom, ispisano divnim, kaligrafskim rukopisom a datovano na hiljadu osamsto šezdeset i, na žalost zadnja cifra je zamrljana pa se ne može jasno rastumačiti da li je u pitanju šezdeseta, šezdeset i šesta ili osma godina.
Biografijom i delom Lenarda Lontkijeviča najviše su se bavili kolega, hirurg, doktor Zoran Matović u svom delu „Istorija kragujevačke hirurgije” i istoričar Dejan Obradović (u saradnji sa Miroslavom Banovićem) u knjizi „Praviteljstvena i filijalna apoteka u Kragujevcu u 19. veku”.
Po doktoru Zoranu Matoviću, Lontkijevič je preteča savremene kragujevačke hirurgije.
- On će vrlo dugo ostati u Kragujevcu, biće osnivač moderne vojne bolnice, reformator njene hirurgije i najzad dugogodišnji okružni fizikus Kragujevca do 1880. godine, napisao je Matović o Lontkijeviču čija je biografija, današnjim žargonom zaista „filmska”.
Doktor Leonard Lontkijevič, po posrbljenoj verziji Lontkijević (1836 - 1892) rođen je u Poljskoj u mestu Bjalistok za vreme vladavine carske Rusije nad Poljskom. Porodično, pripadao je redu visokog poljskog plemstva, čiji su se članovi tradicionalno bavili lekarskim zanimanjem. Završio je gimnaziju u Ukrajini u gradu Žitomir a potom i medicinu u Kijevu. Učesnik je poznatog Varšavskog ustanka 1863 protiv okupatora svoje zemlje koji su bunu poljskog naroda krvavo ugušili. Zna se da je u Srbiju došao je kao politički emigrant 1864. godine zajedno sa doktorom Staniševskim posle gušenja ustanka. Ipak, pre toga, Austrijanci su ga na zahtev ruskih vlasti uhapsili 1863. godine i smešten je u zatvor u mestu Olomovc u Moravskoj. Uspeo je da emigrira u Parizu, odakle je došao u Kragujevac. Po jednoj anegdoti, za Srbiju se opredelio tako što se odlučio da se naseli u „najnerazvijenijoj evropskoj zemlji”. Tada, a bogami ni sada, nije bilo teško odgonetnuti koja je zemlja u pitanju. Ipak, ova anegdota, ma koliko zvučala nikada nije potvrđena a Lontkijevič je čitav svoj život posvetio razvoju srpskog zdravstva i medicine.
Interesantan je podatak iz njegove „konditne liste” (ocene nadležnih o Lontkijevičevom radu), kao ovdašnjeg okružnog fizikusa:
- Bolesnicima ide tako prilježno i brižljivo, da zbog toga češće pada u bolest. Prema njima je vrlo pažljiv i prilježan. Vredan je i vrlo učtiv, vrlo je blage naravi i predusretljiv prema svakome, stoji u izveštaju iz 1864. godine o njegovom radu.
Godine 1865. venčao se sa Katarinom S. Andrejević sa kojom je imao devetoro dece. U Spomenici povodom stogodišnjice kragujevačke Gimnazije pominju se imena učenika Branislava, Sofije, Nadežde... sada već sa posrbljenim prezimenom Lontkijević. Srpsko državljanstvo Leonard je dobio 1869. godine.
Kao nosilac revolucionarnih i humanističkih principa lečio je i Svetozara Markovića u zatvoru u Požarevcu. Tom prilikom nije hteo da ga pregleda vezanog, već je zahtevao da mu skinu lisice kako bi mogao da ga leči kao „slobodnog čoveka”. Postao je vojni hirurg 1867. godine u vojnoj bolnici u Kragujevcu. Kao sanitetski major a potom i pukovnik učesnik je srpsko-turskih ratova (1876 – 1878) i rata sa Bugarima (1885.) zbog čega je odlikovan Takovskim krstom za unapređenje ratne hirurgije.
Otišao je 1875. godine na dva meseca u planine kod Užica da leči ranjenike u Bosansko-hercegovačkom ustanku. Dobio je čin sanitetskog pukovnika 1885. godine. Postao je šef Hiruškog odeljenja kragujevačke Vojne bolnice.
Često je putovao u Beč na usavršavanje iz hirurgije kod svojih prijatelja, tada poznatih i priznatih evropskih hirurga. Umro je, najverovatnije u Kragujevcu, 1892. godine.

Lontkijevičeva neuzvraćena ljubav

Uz pomoć starog saradnika „Svetlosti”, književnika i prevodioca Aleksandra Šaranca pokušavamo da rastumačimo Lontkijevičevo pismo iz pretprošlog veka.
U pitanju je privatna prepiska u kojoj Lontkijevič nekoj poznanici na početku piše da je dobio pozivnicu za venčanje na koje neće moći da stigne kao i da „želi svu sreću za dvoje ljubavnika koju mogu da imaju”.
Potom nastavlja u svome pismu o nekoj velikoj nesreći koja je zadesila njegovu porodicu:
- Bog se neverovatno ljuti na nas, mora da smo mu nešto mnogo zgrešili, ali neka bude njegova volja, kaže on, a zatim prelazi na intimniju tematiku: „Da li mogu da zamolim poštovanu gospođu da mi pošalje neke vesti o Njoj. Da li je zdrava, da li je srećna i da li je zadovoljna svojom trenutnom sudbinom? Kako smo tako daleko jedni od drugih, mogla bi toliko toga o Njoj da mi kaže”, završava Lontkijevič ovaj deo prepiske da je „Ona osoba koju volim i koju ću i dalje da volim svim svojim srcem”, završivši da je Ta i izvesna Mlada Žena „koja hoće i može iskrenim i poštenim vezama da usreći nekoga koga je ona izabrala za muža i saputnika za ceo život i sa kojim deli i sreću i nesreću...”. Tako draga gospođo poveravam vam stanje svoga srca i nadam se da ćete me razumeti, završava Lontkijevič svoju intimnu ispovest prijateljici.
I tako, posle vek i po pred nama vaskrsava Lontkijevičeva ljubavna drama iz predsrpskog perioda.
- Daj nam snage i vere da podnesemo sve ono što dobri Bog baci na nas, izvodi zaključak autor na kraju korespondencije.
Njegova ćerka Sofija L. Leontkijevič, rođena 1874. godine bila je učenica 6. razreda Gimnazije, kada je na tabacima iz školske sveske vodila „Pribeleške iz nauke hrišćanske”, koje je Milenković pronašao u zazidanom odžaku. Kasnije, Sofija je postala poznati prevodilac (sa poljskog), književnica i saradnica kultnog Srpskog književnog glasnika.

Prvi ljudi tadašnje Srbije

Leontkijevičev sin, Branislav, rođen je 1873. godine, i bio je poznati vojni ataše. U diplomatiji je radio zajedno sa svojim zemljakom i najboljim drugom Miroslavom Spalajkovićem. Po inostranstvu su po rečima ovdašnjih istoričara delovali kao tandem zemljaka po principu gde je Spalajković ambasador, Leontkijević je vojni ataše. Eh, bila su to vremena kada su se Kragujevčanin stvarno pisalo sa velikim K.
Leontkijevićev prijatelj, kolega i saborac u odbrani srpskih interesa Miroslav Spalajković (Kragujevac, 1869 - Pariz, 1951) bio je veliki diplomata. Sin je poznatog diplomate Jovana Spalajkovića (1828 - 1908) koji je delovao u Carigradu i bio jedna od osnivača Crvenog krsta u Srbiji.Završio je Gimnaziju u Kragujevcu. Kao državni pitomac studirao je u Parizu, gde je i doktorirao 1898. godine, tezom „Bosna i Hercegovina” za koju je dobio nagradu Pravnog fakulteta na Sorboni. Počeo je diplomatsku karijeru kao sekretar poslanstva u Sankt Petersburgu 1900. godine. Bio je konzul u Prištini (1904 - 1907) i načelnik u Ministarstvu spoljnih poslova (1907 -1911). Srpski je poslanik u Sofiji od 1911. do 1913. godine, a zatim u Sankt Petersburgu od 1913 do 1917. godine. Određen je za ambasadora u Rimu ali je ostao u Rusiji do 1918. godine. Po zapisima grofa Trubeckog „Rat i diplomatija na Balkanu od 1914. do 1917. godine”, pljunuo je Lenjina u lice 1917. godine u Moskvi, zašta je bila potreban ne mala hrabrost. Ministar je bez portfelja 1920. godine u vladi Stojana Protića. Poslanik i opunomoćeni ministar Kraljevine SHS u Rimu od 1920. do 1924. godine, pa ambasador u Parizu 1924 - 1935. godine. Član ondašnje Radikalne stranke i blizak prijatelj kralja Aleksandra Karađorđevića. U egzilu je bio od 1944. godine gde je i preminuo.
Takođe, interesantan je podatak da je Leontkijevič direktan predak jednog od naših najpoznatijih slikara, Vlade Veličkovića.

Umanjena replika Tolstojeve vile

Ostalo je zabeleženo da je u kući doktora Lontkijeviča za vreme Prvog svetskog rata, kada su se srpske trupe i vlast povukli iz Beograda, boravio ruski ambasador (verovatno mu je zapao za oko zavičajni ambijent Jasne Poljane) a potom su bili smešteni članovi austro-ugarskih, okupacionih trupa o čemu svedoči dokument iz doba njihovog guvernmana koji je Milenković pronašao u odžaku.
Projektant kuće, arhitekta Andreja Andrejević bio je ruski đak. Rođen je negde oko 1838. godine. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a tehniku je studirao u Petrogradu, što onda nije bilo uobičajeno jer su se tadašnji srpski stipendisti pre odlučivali za sredine poput Beča, Pariza, Minhena i Hajdelberga.
U Rusiji se formirao pod uticajem Konstantina Andrejeviča Tona (1794 - 1881), predvodnika romantičarskog i nacionalno opredeljenog pokreta u ruskom graditeljstvu. Nakon završetka studija, po povratku u Srbiju, uklopio se u pokušaje traženja nacionalnog stilskog izraza. U ministarstvu građevina radio je od 1866. do 1887. godine, napredujući od statusa arhivara do načelnika treće klase Arhitektonskog odeljenja. Od 1871. godine je član Srpskog učenog društva i član Umetničkog odbora. Jedan je od prvih koji je u srpsku arhitekturu uneo evropske ideje. Njegovo najznačajnije delo u Kragujevcu (dosta njegovih projekata realizovano i u Beogradu) je Nova ili Saborna crkva, Uspenja Presvete Bogorodice, građena od 1869. do 1884. godine.
Generacijama Kragujevčana bilo je nejasno, zbog čega se Leontkijevič, kao čovek kome su „Rusi sigurno preseli” i uništili njegovu domovinu, opredelio za idejno rešenje, kopiju kuće ruskog pisca.
Andrejevićevim opusom, najviše se bavio poznati kragujevački arhitekta Veroljub Trifunović.
- U pitanju je kuća zapadnog stila. Njen izgled nije ni orijentalan a ni istočnjačka. Rusi su kao narod, još od Petra Velikog bili pod velikim uticajem Evrope, sem kada je u pitanju crkvena arhitektura. Izraz arhitekte Andreje Andrejevića, podseća na zapadnjačke kuće i može mirne duše da stoji u Austriji ili Nemačkoj. Mislim da se naručilac posla opredelio za arhitektu u koga je imao poverenje i time je to pitanje bilo rešeno, smatra Trifunović.
Posle Drugog svetskog rata, po rečima sadašnjeg vlasnika Aleksandra Milenkovića razvučen je stilski nameštaj. Sa istorijske scene nestala je srpska građanska klasa koja je ispisivala najsvetlije stranice njene istorije da se ne povrati do danas.
- Ostali su samo zidni plakari koje partizani nisu mogli da počupaju iz zidova. Oni su jedini autentičan deo enterijera, tvrdi Aleksandar Milenković.
Njegov otac Zoran Milenković, sudija za prekršaje kupio je kuću u glavnoj ulic broj 89 od tadašnje vlasnice Kadivke Nikolić 1980. godine. Po njihovoj priči Kadivka Nikolić imala je rodbinske odnose sa prvobitnim vlasnicima kuće a njeni potomci i danas žive u Beogradu.
Kao naš sagovornik Aleksandar Milenković najavljuje, radovi na rekonstrukciji i ulepšavanju starog, reprezentativnog zdanja iz koga „istorije izbija čim začeprkaš po zidu” biće završeni do kraja ovog meseca. Na pitanje šta će biti u obnovljenoj kući, samo se zagonetno osmehuje. Misterija kuće grofa Tolstoja nastavlja da traje.
Zoran MIŠIĆ

TEKST JE U ORIGINALNOJ VERZIJI OBJAVLJEN PRE TRI GODINE U BROJU 3255. TADAŠNJEG NEDELJNIKA „SVETLOST”

[You must be registered and logged in to see this link.]

Saint Germain – Besmrtni Grof



Bio je neverovatan alhemičar za kojeg se kaže da je uspeo da pronikne u tajnu večnog života. Uživao je društvo bogatih i slavnih stotinama godina...i neki veruju da je još uvek živ. Iako je bio dobro poznat na većini dvorova tadašnje Evrope, veoma malo se znalo o njegovom životu. Nije nam poznato ni mesto ni vreme njegovog rođenja, a i okolnosti pod kojima je zvanično i umro najverovatnije su u potpunosti isfabrikovane. Njegovo poreklo ostaje misterija, kao i izvor njegovog neverovatnog iskustva i obrazovanja. Pa ko je onda bio (ili još uvek jeste) Grof de Saint Germain?

Bio je neverovatan alhemičar za kojeg se kaže da je uspeo
da pronikne u tajnu večnog života. Uživao je društvo bogatih
i slavnih stotinama godina...i neki veruju da je još uvek živ.

Da li je moguće da čovek može da dostigne besmrtnost i da živi večno? To je šokantna tvrdnja istorijske figure poznate pod imenom Comte de Saint-Germain [Grof Sen-Žermen]. Prema postojećim podacima rodio se negde potkraj 17.og veka iako neki veruju da je živeo još u vreme Hrista. Pojavljivao se mnogo puta kroz istoriju - čak i ne tako davnih 70-ih godina dvadesetog veka i uvek je izgledao kao da mu je 45 godina. Poznavao je mnoštvo najpoznatijih ličnosti u evropskoj istoriji kao što su naprimer Casanova, Madame de Pompadour, Voltaire, Kralj Louis XV, Katarina Velika, Anton Mesmer, a ruski pisac Aleksandar Sergejevič Puškin pominje ga u svojoj kratkoj priči «Pikova dama». Ko je ustvari bio ovaj misteriozni čovek? Da li su priče o njegovoj besmrtnosti obične legende i folklor? Ili je moguće da je stvarno uspeo da pronikne u tajnu života i pobedio smrt?

Poreklo

Kada je čovek koji je kasnije postao poznat pod imenom Saint-Germain ustvari rođen danas ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo iako mnogi pokazatelji navode da je rođen oko 1690. godine. Najraširenije verovanje kazuje da je rođen kao sin udovice Čarlsa II od Španije i grofa Adanera. Ova Španska kraljica bila je lično Maria Anna of Pfalz-Neuburg koju je Viktor Hugo učinio junakinjom svoje najbolje drame Ruy Blas, napisane 1838. godine za samo mesec dana. Oni koji grofa nisu preterano voleli govorili su da je sin Portugalskog jevrejina po imenu Aymar, a oni koji su ga mrzeli, pokušavajući da ga potpuno diskredituju tvrdili su da je on ništa više nego sin Alzaškog Jevrejina po imenu Wolff. Postoje još i tvrdnje da je ustvari bio sin sakupljača poreza iz mesta Rotondo u Italiji ili čak sin Kralja Portugala. Sam grof nikada nije našao za shodno da rasvetli enigmu njegovog pravog porekla.

Geneaološko stablo koje je, zajedno sa grupom teozofa, kao ko-autor za knjigu The Comte De St.Germain: The Secret of Kings (Grof St.Germain:Tajna Kraljeva) sačinila Annie Besant [Eni Besan] navodi da mu je otac bio Franz-Leopold Rakoczy (negde još i Ragoczy ili Racoczi) II (1676-1735), Princ Transilvanije i da je rođen 1690. godine. Njegova deca odrastala su pod patronatom Austrijskog Cara, ali je jedan od njegovih sinova pod misterioznim okolnostima izgubio zaštitu Austrijskog dvora. Pričalo se tada da je jedan od grofovih sinova umro, ali je on ustvari bio predat poslednjem potomku čuvene familije Mediči i da je odrastao u Italiji. Navodno je ime Saint-Germain uzeo po imenu malenog gradića San Germano gde je proveo nekoliko godina u školi i gde je njegov otac posedovao imanja.
Isabel Cooper-Oakley, uz pomoć Madamme D'Adhémar, sačinila je listu različitih imena pod kojima je grof bio poznat između 1710. i 1822. godine; Marquis de Montferrat, Comte Bellamarre, Chevalier Schoening, Chevalier Weldon, Comte Soltikoff, Graf Tzarogy, Prinz Ragoczy i konačno Saint-Germain.

Međutim, svi se gotovo jednoglasno slažu sa podacima koji
govore da se Grof St.Germain uputio u tajne alhemije,
misteriozne «nauke» koja za cilj ima kontrolu elemenata.
Krajnji cilj alhemijskih istraživanja bilo bi otkriće
«filozofskog kamena», supstance koja bi, dodata nekom
od osnovnih metala, od njih stvarala čisto srebro ili zlato.
Štaviše, ovakva magična supstanca mogla bi se koristiti u
napitku koji bi lečio sve bolesti, štitio od svih bolesti
ubuduće i omogućio večni život onome ko ga ispije.
Veruje se da je Grof St.Germain uspeo da pronikne u tajne alhemije.

U aristokratskom društvu

Da bi bolje razumeli njegov život i legende koje ga prate, moramo barem malo da poznajemo vreme i okruženje kroz koje se kretao, a Grof Saint-Germain je stupio na međunarodnu scenu u vreme koje je bilo puno kontradiktornosti.

Racionalizam doba Prosvetljenja, predstavljen umovima kao što su Voltaire, Goethe, Rousseau, John Locke, Charles de Montesquieu i drugi, bio je suprotstavljen sentimentalnim i romantičnim, pa čak i reakcionarnim tendencijama. Grof Alessandro Cagliostro (1743-1795), slavna figura na dvorovima Evrope, bio je šarlatan koliko i njegovi protivnici. Cagliostro, čije pravo ime je bilo Giuseppe Balsamo, verovatno se sreo sa St.Germainom na Siciliji. Emanuel Swedenborg (1688-1772) impresionirao je Kraljicu Louisu Ulriku, sestru Frederika Velikog donoseći joj poruku od njenog mrtvog brata. François, Vojvoda od Lorene oženio je Mariju Tereziju Austrijsku i bio prvi evropski princ koji je javno objavio svoje masonske afinitete. Koje je uostalom gajio i Grof St.Germain. U Nemačkoj, figura čuvenog Barona Minhauzena bila je povod mnogim pričama. A publika je uvek volela fantastične i neobične priče.

Grof de Saint-Germain po prvi put se uspeo u aristokratsko društvo tadašnje Evrope 1742. godine kada se vratio sa petogodišnjeg odsustva koje je, navodno, proveo na dvoru persijskog Šaha gde je izučavao juvelirski zanat. Privukao je silnu pažnju na sebe pojavivši se obučen u crno. Moda tog vremena nalagala je nošenje živih boja, satena i čipke, raznih ornamenata i raznolikog dizajna, a grof se udostojio obući crno odelo i crni šešir, cipele na kopču i ukrasiti prste gomilom sjajnih dijamanata. Tako je privukao pažnju pomodnih grofova Zabor i Lobkowitz koji su ga predstavili Francuzu po imenu Marshal de Belle Isle. Marshal de Belle Isle bio je navodno veoma bolestan čovek kojeg je novi prijatelj Saint-Germain izlečio i zauzvrat, u znak zahvalnosti, dobio apartman i laboratoriju u Parizu. Drugi izvor navodi da je apartman u Chateau du Chambord u Parizu dobio lično od Luja XV.

Grofova pojava zabavljala je tadašnje aristokrate svojim
poznavanjem nauke i istorije, muzičkim talentima, svojim
šarmom, visprenošću i retorikom. Tečno je govorio mnogo
jezika, uključujući francuski, nemački, holandski, španski,
portugalski, ruski i engleski, a poznavao je i kineski,
latinski, arapski pa čak i stari grčki, aramejski i sanskrt.

Moguće je da je njegova neverovatna veština brzog učenja navodila ljude iz njegovog okruženja da uvide da je grof čovek izuzetnih osobina, ali je anegdota iz 1760. godine začela ideju da bi on mogao da bude besmrtan. U Parizu je te godine Grofica von Gergy čula da je Grof Saint-Germain došao na prijem kod Madame de Pompadour, ljubavnice francuskog Kralja Luja XV. Postarija grofica zainteresovala se za tu posetu jer je poznavala Grofa još od njihovog susreta, pedeset godina ranije, u Veneciji 1710. godine, pod imenom Marquis de Montferrat. Kada ga je ponovo susrela, zapanjila se činjenicom da Grof Saint-Germain nije nimalo ostareo, te ga je pitala nije li čovek kojeg je upoznala u Veneciji bio njegov otac. Grof joj je odgovorio da je on lično živeo u Veneciji na prelasku vekova i da je tada po prvi put imao čast da se nađe u njenom društvu. Iznenađena grofica izjavila je da je to nemoguće jer bi u tom slučaju Grof St.Germain morao imati barem stotinu godina jer je u vreme kada se prvi put susrela sa njim on izgledao upravo kao i sada, kao da ima 45. Grof je sa tajnovitim smeškom izjavio da to nije nemoguće i da je ustvari veoma star, a zatim nastavio da je ubeđuje da je on stvarno osoba koju je ona srela u Veneciji 50 godina ranije. Ona mu je tada poverovala i na sav glas, pred mnoštvom ljudi izjavila da je on vrlo neobičan čovek, ako ne i sam đavo! Na pomen đavola grof se strašno uvredio i demonstrativno napustio primanje.

Bio je to veoma dramatičan ulazak u parisko društvo toga vremena i ostaje misterija da li je to stvarno bio Grof Saint-Germain ili veoma vešt prevarant koji je namerno uzeo ime nekoga ko je veoma star ili već odavno mrtav i o kome podosta zna, te odlučio da započne novi život pod tuđim imenom koristeći laži i prevare. U svakom slučaju, ovaj susret je početak legende, a mnoge druge priče poput ove širile su se kao požar po Evropi toga vremena.

Oko 1760. godine, Engleski list po imenu „The London Mercury“ objavio je prilično ozbiljnu priču koja kaže: „Grof Saint-Germain je jednoj svojoj prijateljici, koja je bila zabrinuta vlastitim starenjem, poklonio flašicu svog čuvenog eliksira koji je omogućavao dug život. Ona je taj eliksir spremila u fioku. Jedna od njenih sluškinja, sredovečna dama, misleći da flašica sadrži bezopasan laksativ ispila je eliksir. Kada je gospođa sutradan sazvala sve svoje sluge i sluškinje, pred njom se, umesto sredovečne dame pojavila mlada devojka, gotovo dete. Bio je to efekat eliksira. Uopšte ne sumnjam da je kojim slučajem popila samo nekoliko kapi više, sluškinja bi se na poziv odazvala dečijim plačem.“

Navodi da je lično poznavao «Svetu Familiju» i da je bio pozvan na svadbu u Kani gde je mladi Hrist pretvorio vodu u vino, ili da je on lično predložio kanonizaciju na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine nisu potekli direktno od Grofa, već od Lorda Gower-a koji je bio šaljivdžija i često umeo dobro da imitira poznate ljude svoga vremena pa je tako jednom prilikom Lord Gower imitirao imaginarni razgovor Grofa St.Germaine-a i Isusa Hrista.

Grof St.Germain nikada nije poricao ovakve tvrdnje jer su mu sigurno pribavljale veliku pažnju. No, u slučaju Grofa St.Germaine-a nalazimo na problem: koje od silnih priča koje su o njemu kružile istina i koje su od tih priča stvarno o njemu?

Bertold Volz se, dvadesetih godina prošlog veka, posvetio istraživanju na ovu temu. Otkrio je da je Duc de Choiseul (1719-1785), klerik i njegov stari neprijatelj koji je bio neverovatno ljubomoran na grofa, unajmio čoveka koji je ličio na grofa St.Germaine-a sa zadatkom da putuje unaokolo, preteruje u svemu što radi i izigrava budalu ne bi li pomračio ugled koji je grof uživao gde god se kretao.

Ili je i ovo jedna od njegovih priča dizajnirana da potpomogne legendu?

Uvek prisutan, nikada star

Grof Saint-Germain sledećih je 40 godina proveo putujući kroz Evropu i za svo to vreme uopšte nije stario. Oni koji su ga sretali na njegovim putovanjima bivali su impresionirani njegovim brojnim veštinama i neobičnostima:

# Bio je virtuoz na violini i mnogi koji su ga čuli kako svira govorili su kako je ravan ili čak i bolji od najvećih majstora na violini toga doba. Navodi se da je uspeo da na delu pokaže i dokaže svoju izjavu da je dosegao apsolutni vrhunac koji se može postići u muzici
# Bio je vešt sa obe ruke i mogao je obema rukama da piše istovremeno. Franc Gräffer bio je prisutan kada je Grof de Saint-Germain prilično napisao dva ista pisma istovremeno, obema rukama, na dva različita lista papira. Kada su potom dva pisma upoređena, jedno preko drugog, na prozorskom staklu, jasno se videlo da su potpuno identična, kao da su otisnuta u štampariji.
# Čak i kada se obraćao najvišim državnim zvaničnicima, carevima i kraljevima, govorio je bez uvijanja i ceremonijalnih pravila i bio je veoma svestan svoje superiornosti
# Mogao je vešto da slika i bio priznat i poštovan slikar. Isticao se po veštini realističnog oslikavanja stenja i kamenja na slikarskom platnu. Iako se pričalo da je umeo da umeša sedef u slikarsku boju, grof nikada nije otkrio svoju tajnu i njegove boje nikada posle niko nije uspeo da proizvede.
# Gde god da je putovao, postavljao bi svoju laboratoriju, verovatno za svoje alhemičarske eksperimente
# Izgledalo je da je posedovao izuzetno bogatstvo ali nije bilo poznato da je igde imao bankovni račun (ako je i bio u mogućnosti da pretvara metal u zlato nikada to nije nikome pokazao). Jednom je prilikom uzeo srebrni novčić iz džepa Casanove i pretvorio ga u čisto zlato za manje od dva minuta. Kada je Casanova potom izrazio sumnju u ono što je malopre video, Grof da Saint-Germain je odgovorio: „Ljudi koji polažu sumnje u moju umetnost nisu vredni moje pažnje“ i nikada posle toga nije susreo Casanovu. Casanova je dva meseca kasnije dao novčić maršalu Keith-u u Berlinu.
# Često je prisustvovao večerama sa svojim prijateljima i uživao u njihovom društvu, ali nikada nije viđen da jede. Pričalo se da se pridržava stroge dijete koja se sastojala od zobene kaše.
# Prepisivao je recepte za uklanjanje bora sa lica i za bojenje kose.
# Obožavao je drago kamenje, i veliki deo njegove odeće, uključujući i cipele, bio je načičkan draguljima. Jednom je priznao da je umeo da gaji bisere veštačkim putem, a jednom je uklonio nepravilnost iz jednog od većih dijamanata u posedu kralja Luja XV.
# Usavršio je tehniku bojenja dragog kamenja
# U džepovima je nosio pregršt dijamanata koje je koristio umesto novca, njegov lični nakit bio je od neverovatne vrednosti, a samo nakit na njegovim cipelama vredeo je u to doba preko 200 hiljada franaka. Cak i pozivnice za česte bankete koje je organizovao bile su prožete dragim kamenjem. Imao je otvoren kredit u svakoj banci, ali nikada nikome nije bio dužan niti je iko uspeo da otkrije poreklo njegovog bogatstva.
# Tvrdio je da je u stanju da spoji nekoliko manjih dijamanata u jedan veći
# Imao je veze sa nekoliko najvećih tajnih udruženja kao što su Rozenkrojceri, Masoni, Vitezovi Svetla, Iluminati i Red Vitezova Templara
# Kroz ceo XVIII vek Grof Saint-Germain nastavlja da koristi svoje neograničeno znanje u svetu politike i socijalnih intriga evropske elite:
# 1740. godine postaje poverljivi diplomata na dvoru Francuskog Kralja Luja XV i za njega obavlja tajne misije po Engleskoj gde biva otkriven, i odakle, pod pretnjom da bude uhapšen mora da pobegne, prvo u Holandiju, a zatim u Rusiju.
# 1760. godine kralj Luj XV šalje ga u Hag kao ličnog izaslanika da ugovori pozajmicu od Austrije koja je trebalo da financira Sedmogodišnji rat protiv Engleske. Tamo susreće čuvenog ljubavnika po imenu Giacomo Girolamo Casanova koji je također bio na diplomatskoj funkciji. Kazanova je tada, bez uspeha, pokušao da ga javno diskredituje. Kasnije, uveren u ono što govori, izjavio da je St.Germain čovek koji ima 300 godina, koji poznaje tajne Univerzalne Medicine, da poseduje kontrolu nad prirodom i da može da topi dijamante i da je sve to grofu uopšte mnogo ne znači.
# 1762. godine putuje u Rusiju gde navodno uzima učešće u zaveri koja postavlja Katarinu Veliku na presto. Kasnije je služio kao savetnik komandantu ruske imperijalne vojske Grofu Alekseju Orlovu u ratu protiv Turske iz kojeg su Rusi izašli kao pobednici.
# 1774. godine vraća se u Francusku kada su Louis XVI i Marie Antoinette [Marija Antoaneta] okupirali presto. Navodno ih je upozorio na revoluciju koja će da se desi kojih petnaestak godina kasnije (1789.godine), događaj koji je ona dokumentovala u svom dnevniku navodeći kako žali što ga nije poslušala kada joj je pričao o revoluciji.
# 1779. godine odlazi u Hamburg u Nemačkoj gde postaje prijatelj još jednom princu. Prince Charles of Hesse-Cassel prima ga kao gosta u svoj zamak u Schleswig-u gde pod njegovim patronatom ostaje punih pet godina.


Grof je u to doba potrošio svoje bogatstvo, rasprodao svoje brojne neprocenjive dijamante, a ostao mu je samo reumatizam. Prema crkvenom registru Eckernföde-a tu i umire 27. Februara 1784. godine, premda niko nakon toga nije video njegovo telo
Bio je poznat pod imenom Comte de St Germain i Weldon, Welldown, Wethlone, Welldone ili Woeldone. Na njegovom nadgrobnom spomeniku u Eckenförde-u nalazi se tekst:

«Onaj koji je sebe nazivao Comte de St Germain i Welldone, o kome nema drugih informacija, sahranjen je u ovoj crkvi»

Povratak iz mrtvih

Za običnog smrtnika ovo bi bio kraj priče. Ali ne i za besmrtnog grofa. Nastavio je da se pojavljuje kroz ceo XIX i XX vek!

# 1785. godine viđen je u Nemačkoj sa Anton Mesmer-om, koji se pogrešno smatra ocem hipnoze (okriće hipnotičkog transa pripada ustvari jednom od Mesmerovih učenika po imenu Marquis de Puysgur)
# Prema zvaničnoj istoriji reda slobodnih zidara, Saint-Germain je pozvan i prisustvovao je Masonskom Kongresu u Parizu 1785. godine. Društvo su mu na kongresu pravili i Saint-Martin, Antoan Mesmer i Cagliostro, a isto ovo društvo bilo je prisutni i na ranijem kongresu masona u Wilhelmsbadu 16. Jula 1782. godine
# Nakon preuzimanja Bastilje tokom francuske revolucije 1789. godine, Grofica d'Adhémar izjavljuje da je imala poduži razgovor sa grofom. Saint-Germain joj je navodno pričao o njenoj budućnosti na način koji je pokazivao da on tačno zna šta će da se desi. Ona ga je viđala nekoliko puta tokom svog života i svaki put je izgledao kao da ima četrdesetak godina.

Nakon 1821. godine Grof Saint-Germain verovatno je uzeo drugi identitet. U svojim memoarima Albert Vandam piše o susretu sa čovekom koji je, ne samo svojim izgledom, neverovatno podsećao na grofa, ali se ovaj put zvao Major Fraser. Albert Vandam piše:

«Nazivao se Major Fraser, živeo je sam i nikada nije pominjao svoju familiju. Bio je više nego bogat iako je izvor njegovog bogatstva za svakoga ostajao misterija. Posedovao je neverovatno znanje o svakoj zemlji Evrope i svakom istorijskom momentu u istoriji evropskih država.Njegova memorija bila je apsolutno fantastična, i što je veoma neobično, često je onima koji su ga slušali davao do znanja da svoje znanje i mudrost nije stekao iz knjiga. Mnogo puta mi je, sa čudnim osmehom na licu, kazivao da je poznavao Nerona i razgovarao sa Danteom i tako dalje.»

Major Fraser nestao je bez traga.

Između 1880 i 1900, ime grofa Saint-Germain-a ponovo dospeva u javnost. U to vreme slavni mistik i medijum Helena Petrovna Blavatsky, jedan od osnivača Teozofskog Društva, zajedno sa još nekoliko članova tog udruženja tvrdi da je Grof Saint-Germain još uvek živ i da radi na «duhovnom razvoju Zapada» i da je postao jedan od «skrivenih majstora» kao što su Hrist, Buddha, Appollonius iz Tyane, Christian Rosencreutz, Francis Bacon i drugi.

Postoji navodno i originalna fotografija na kojoj su zajedno Madame Blavatsky i Saint-Germain.
A 1897. godine, čuvena francuska pevačica Emma Calve posvetila je svojim autogramom jedan od svojih portreta Grofu St.Germain-u.

Najskorije pojavljivanje čoveka koji je tvrdio da je Grof Saint-Germain bilo je 1972. godine u Parizu kada je čovek po imenu Richard Chanfray izjavio da je on lično legendarni grof. Pojavio se na francuskoj televiziji, i kako bi potvrdio svoje izjave, koristeći plinski rešo pred kamerama, navodno pretvorio olovo u zlato. Richard Chanfray je 1983. godine počinio samoubistvo.

Skeptici

Pa ko je onda bio Grof Saint-Germain? Da li je stvarno bio uspešan alhemičar koji je pronašao tajnu večnog života? Da li on možda bio putnik kroz vreme? Ili je samo bio visoko inteligentna osoba čija je reputacija prerasla u fantastičnu legendu?

Napoleon III oformio je komisiju sa ciljem da istraži život i aktivnosti Grofa Saint-Germain-a, ali su svi rezultati istraživanja izgoreli u požaru u Hotel de Ville u Parizu 1871. godine i mnogi smatraju da to nije bilo slučajno.

Francois Marie Arouet Voltaire (1694-1778), čuveni francuski pisac i filozof autor je rečenice koja se često koristi van konteksta u kojem je napisana. «Grof Saint-Germain je čovek koji nikada ne umire i koji sve zna.» Ovu čuvenu izjavu Voltaire je napisao 1758. godine u svom ironičnom pismu Frederiku od Prusije i ona nije izjava vere u besmrtnost Grofa St.Germaine-a. Voltaire kaže da mu nisu otkrivene nikakve tajne i da se rečenica odnosi na ulogu koju Grof St.Germain često igra u svojim veštim političkim manevrima. «Grof Saint-Germain je čovek koji nikada ne umire i koji sve zna i koji će verovatno imati čast da se susretne i sa Vašim Veličanstvom u slećih pedesetak godina.»

U kratkoj priči pod naslovom «Pikova Dama» koju je Aleksandar Puškin (1799-1837) objavio 1834. godine, tri godine pre njegove tragične smrti, mlada aristokratkinja, Grofica Ana Fedorovna traži pomoć Grofa St.Germaine-a nakon što je izgubila mnogo novca za kartaškim stolom. Grof joj otkriva tajnu karata koja joj pomaže da u potpunosti povrati izgubljeni novac. Ona čuva ovu tajnu sve dok, decenijama kasnije, mladi čovek ne postane opsednut tajnom i izazove njenu smrt. Ona se potom vraća kao duh i dobije svoju osvetu – mladić izgubi razum. Puškin nikada nije sreo enigmatičnog grofa ali je veoma dobro poznavao legende o njemu te je i sam pridodao još malo navodeći nas na pomisao da Grof Saint-Germain može da predvidi budućnost.

Grof Saint-Germain izuzetno je dobro poznavao dijamanate, drago kamenje i hemiju, a njegovo umeće bojanja bilo je uveliko poznato. Grof Karl Cobenzl piše u pismu 1763. godine kako je video da Grof St.Germain izvodi neke eksperimente od kojih je najvažniji transmutacija gvožđa u metal koji je nalik zlatu. Bez ikakve sumnje, fizički ciljevi alhemije – Eliksir Večnog Života i Filozofov Kamen Mudrosti duboko su fascinirali Grofa. Švajcarski psihijatar Carl Jung pisao je da alhemija može da se gleda kao psihologija. Ono što su alhemičari nazivali «Materija» ustvari je bilo «nesvesno Ja». Namerna mistifikacija tako, po Jungu, može da bude blef kako bi se iskoristila tuđa lakovernost ali i projekcija nerešenih unutrašnjih tenzija. St.Germain je bio tajnovit kada je u pitanju bila njegova prošlost, imao je nekoliko identiteta i možda je u svojim okultnim istraživanjima tražio istinu o sebi.

Epilog

Većina današnjih istoričara smatra da Grof nije bio ništa više nego slatkorečivi šarlatan. Ali, ipak iza njega ostaje toliko pitanja bez odgovora. Na koji je način stekao neverovatno bogatstvo - ostaje misterija. Kako da objasnimo njegov neobično dug životni vek? I odakle se upošte pojavio? Ako je i bio šarlatan i tvrdio da je neko drugi – kako to da ga niko nikada nije prepoznao ili raskrinkao?
Jedini sačuvan grofov rukopis pod nazivom: ”La Tres Sainte Trinosophie” nalazi se u biblioteci grada Troyes u Francuskoj, i do današnjeg dana nije u potpunosti dešifrovan i razjašnjen. Jedan deo njegovog rukopisa navodi:

“Kretali smo se kroz prostor
brzinom koja ne može da se poredi
ni sa čim do samom brzinom. U deliću
sekunde ravnice ispod nas nestale su iz
vidokruga i Zemlja je postala jedva vidljiva maglina.”

Kako da protumačimo ovaj njegov zapis? Da li je moguće da je Grof St.Germaine bio putnik kroz vreme i prostor? Odbegli otpadnik iz budućnosti koji je voleo da se poigrava sa prošlošću…
Možda je, onda, stvarno razgovarao sa Hristom i kraljevima starih, zaboravljenih vremena…


izvor: misterije.com

DANIJEL CVJETIĆANIN: SRBIJA POLAKO PADA U VLASNIŠTVO IMPERIJE

ponedeljak, 30 avgust 2010 14:14



Cilj evroatlantista je da Srbija ostane područje siromaštva i besposličenja, sa
malobrojnom, ali izuzetno bogatom „liderskom grupom“ na vrhu piramide


Za razliku od velikog broja analitičara koji smatraju da su kolosalni porazi
Srbije, uključujući, uzgred, i ekonomsko zaostajanje, rezultat nesposobnosti,
trapavosti i gluposti likova na vlasti, ja sam sklon verovanju da je na vlasti,
najvećim delom, skup inteligentnih, dobro obrazovanih i prodornih funkcionera,
veoma posvećenih poverenom zadatku, zbog kojeg su ih evroatlantski prijatelji
doveli na kormilo Srbije, da od nje naprave industrijski zaostalu,
nekonkurentnu, prezaduženu i kriminalizovanu zemlju, u kojoj caruju nered,
nezaposlenost, teror i korupcija.

FANTOMKE I ŠAJKAČE Nećete verovati, ali potrebno je mnogo domišljatosti i
energije domaće „elite“ (uobraženih, upornih i beskrupuloznih „talenata“,
podignutih sa moralnog dna na vrhove vlasti), kao i znatna propagandna (nekad i
vojna), podrška iz inostranstva da bi se od jedne države napravila
banana-republika.

Deo planiranih aktivnosti već je obavljen, a mapu celog puta ima u glavi (bio u
vlasti ili u opoziciji), svaki aktivista koji drži do sebe i evroatlantskih
vrednosti. Cilj je da za nekoliko godina Srbija ostane/postane područje
siromaštva i besposličenja, sa malobrojnom, ali izuzetno bogatom „liderskom
grupom“ na vrhu piramide. A takođe i zemlja velikih socijalnih napetosti i
terora (u ovoj oblasti predviđen je i privatni i državni sektor). Brend Srbije
moglo bi da postane lice pod fantomkom, sa šajkačom na glavi i srpskim
znamenjima na šajkači. Uostalom, takve slike Srbije evroatlantski aktivisti
najradije i pokazuju svojim zapadnim pokroviteljima, znajući da oni (ruku na
srce) te vrste „mladih demokratija“ najviše cene i štite. Zar primeri Kosova,
Crne Gore, BiH, Bugarske ili Turske ne govore u prilog ovoj tezi?

ZAŠTO BANANE Ne verujem da je istinita vest da je jedan ugledni biznismen (pri
tom i zaštićeni svedok), prilikom nekog nesporazuma zviznuo šamar jednom od
ministara srpske vlade. Žuta štampa svašta izmišlja! Ali oni koji prate
društvene i političke prilike takav događaj ocenjuju ne samo kao moguć nego i
očekivan. Kao što mnogi očekuju da će u ne tako dalekoj budućnosti među
predsedničkim kandidatima biti bar nekoliko zaštićenih svedoka.

Zanimljivo je pitanje zašto je u visokorazvijenom evroatlantskom svetu toliko
naglašena ljubav prema banana–zemljama, u kojima su kocka, droga, prostitucija
i druge vrste „ludih“ razonoda – glavne privredne grane? Dobro, prirodni
resursi, tržište i finansijski sistem tih zemalja su u rukama imperijalnih
gospodara, ali bi to moglo da se ostvari i u uslovima uljuđenijeg poretka. Mada
teže! Nastojanje lidera najrazvijenijih zemalja da podrže režime u brojnim
banana–republikama, u kojima caruju teror, bezvlašće i samovlašće, dugo će
ostati u grupi „nerazjašnjenih“ pitanja ekonomije i politike.

Zajedno sa pitanjem zašto Sjedinjene Države decenijama održavaju blokadu Kube
(blokada je drugo ime za ekonomski genocid)? Zašto ratuju u Iraku i
Avganistanu? Kao što i u Latinskoj Americi (a bogme i u Rusiji) vode
iscrpljujući propagandni rat protiv svake vlasti koja nije spremna da
bespogovorno prihvati prioritet evroatlantskih interesa?

INTERESI POBEDNIKA Niko ne može da optuži našu vlast da nije hiperaktivna ili
da sputava evroatlantske interese na bilo kom segmentu. Rezultati su tu: domaći
sektor privrede sasvim je onemoćao, finansijski sistem je gotovo sav u rukama
evroatlantskog kapitala, nezaposlenost raste, a konkurentnost privrede monotono
teži dnu. Resursi neviđenom lakoćom prelaze u vlasništvo subjekata iz Imperije,
a državna teritorija je jednim delom već raskomadana.

Pravni sistem (sudovi i tužilaštvo), koji je i ranije bio slaba karika države,
doveden je „reformom“ do rasula. Istovremeno, bombardovanje stotinama novih (pa
makar i „evropskih“) zakona doprinosi dodatnom neredu i otežanoj primeni
zakona. Osim nekoliko područja dobre organizacije (primeri: neke gradske i
komunalne službe, fond PIO itd.), glomazan administrativni sistem i mučne
procedure doprinose haosu, u kojem stranački aktivisti svih boja i nivoa
arbitriraju, uz brojne zloupotrebe. Ali se u svim arbitražama strogo vodi
računa o ekonomskim (i političkim) interesima sila pobednica, koje su uspešno
intervenisale (protiv Srba) u jugoslovenskim građanskim ratovima.

Uvek nedorečeni i nejasni svojinski odnosi i mogućnost „legitimnog“ sporenja
vlasništva u privredi, o čemu stranački plenumi donose zaključke oslonjene na
ekspertske kafanske razgovore (do zore), doprinose odvraćanju domaćih
investitora od ulaganja. Ali i do povlačenja domaćeg kapitala, koji će svoju
sreću morati da potraži u inostranstvu, aktivirajući na taj način inostrane
resurse i inostranu radnu snagu. I konkurišući na svetskom tržištu domaćoj
radnoj snazi i domaćim firmama (ako ih bude). Naši će poreski obveznici zato
morati da pomažu (stimulišu) strane industrijalce – bilo da im besplatno
ustupaju građevinsko zemljište i radnu snagu, bilo da im subvencionišu troškove
kamata, što će takođe doprineti urušavanju snage privrede.


Pečat, Beograd

[You must be registered and logged in to see this link.]

OBRAD KESIĆ ZA „NOVI STANDARD“: PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE
SRBIJU U NOVE SUKOBE

ponedeljak, 30 avgust 2010 13:38



Od dolaska DOS bilo je jasno da su Albanci spremni “da ubijaju i da ginu” za
nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu kako bi to sprečili. Taj debalans sile glavni
je razlog zbog koga Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo


Konačno je o Kosovu i Metohiji postignut nacionalni konsenzus većeg dela srpske
političke elite. Time je i zvanično obelodanjeno ono što su mnogi sumnjali da
se dešava iza zatvorenih vrata i krije od javnosti i medija: da su se konačno
dogovorile dve najveće partije - Demokratska stranka Borisa Tadića i Srpska
napredna stranka Tomislava Nikolića. Njima se u novoiskovanom konsenzusu
brže-bolje priključilo niz drugih političara, stranaka, pa i značajan deo
intelektualne, ekonomske i medijske elite.

U normalnim prilikama to bi bio razlog za slavlje jer u Srbiji već duže vreme
nema minimuma konsenzusa o nacionalnim i državnim interesima. Ali niti su ovo,
nažalost, normalna vremena, niti je postignuti konsenzus korak napred, niti će
doneti očekivane rezultate.

Za sada znamo da su srce postignutog dogovora tri tačke:

1. Ulazak u EU je srpski državni i nacionalni prioritet, dok Kosovo nije toliko
važno da može da ugrozi “evropsku perspektivu” Srbije;

2. Srbija ne sme nikada da uđe u sukob sa velikim silama;

3. Srbija se unapred odriče korišćenja nasilja i pretnje nasiljem.

Ovi temelji sadašnje politike predsednika Borisa Tadića i njegove vlade
istovremeno su i razlozi zbog kojih borba Srbije za očuvanje teritorijalnog
integriteta i suvereniteta nije ozbiljno shvaćena u međunarodnoj zajednici. A
to su i razlozi zbog kojih u ozbiljnost te borbe sumnja sve veći deo srpske
javnosti. Jedino je Vuk Jeremić retorikom protivrečio ovako zacrtanim
ciljevima, ali retorika vlasti u obraćanju srpskoj javnosti od početka se
razlikovala od retorike koju su članovi kabineta predsednika Tadića i srpske
diplomate koristili u privatnim razgovorima sa predstavnicima EU i američke
administracije. Ova potonja retorika je u velikoj meri u potpunom skladu sa
prethodno navedenim tezama.

PRIVATIZACIJA DIPLOMATIJE Primetno je takođe da smo, uz konsenzus elite i
formulisanje glavnih ciljeva, na formalan način prihvatili i privatizaciju
srpske diplomatije. To da predsednik Tadić najozbiljnije teme o odnosima sa
Amerikom i evropskim silama, pa čak i sa Rusijom, rešava preko svog kabineta
nije ništa novo, ali je novo da je cela nova faza “borbe” za Kosovo potpuno
vezana za neke anonimne ljude koje predsednik Tadić šalje u značajne zemlje
sveta da bi preneli ovu miroljubivu poruku srpske političke elite. Iako su šef
diplomatije i glavni kadarovi u Ministarstvu inostranih poslova ljudi od
poverenja predsednika, ipak je nužno da se angažuju drugi da rade njihove
poslove. Zato su valjda kriterijumi za imenovanje ambasadora Srbije do te mere
narušeni da neko može da bude ambasador na početku radnog veka, a neko pošto je
već završio ceo radni vek. Uostalom, nije ni bitno ko formalno sedi u srpskim
ambasadama jer se prava i jedino važna diplomatija ionako obavlja iz
predsedničkog kabineta.

Ovako privatizovana diplomatija u velikoj meri slabi postignuti politički
konsenzus jer jasno sugeriše da taj konsenzus služi kao maska ili izgovor za
ono što se ionako već odavno radi. Drugim rečima, konsenzus odavno postoji,
ali je sada nužno da se obelodani pred javnošću kako bi se time dobilo
opravdanje za buduću politiku Srbije prema kosovskom pitanju.

To i ne bi bilo toliko tragično da su tvorci ove politike imali dovoljno
hrabrosti da od samog početka borbe za Kosovo iskreno i otvoreno krenu ovim
putem, jer onda bi imali bolje šanse da postignu ono što im je sada ključni
cilj: da se problem Kosova gurne u stranu kako bi odnosi sa Amerikom i EU bili
unapređeni i kako bi put Srbije prema EU bio deblokiran, uz neku vrstu podele
Kosmeta. Ovo bi predstavljalo vrhunac uspeha spoljne politike predsednika
Tadića i ove vlade.

Na njihovu žalost, šanse da se išta od toga ostvari ravne su nuli. Sada su
manje nego pre dve godine jer Vašington i veći deo EU veruju da je konsenzus
Tadića i Nikolića uspeh evro-američke politike uslovljavanja. A to znači da će
uslovljavanje da se nastavi još jače, pri čemu ne postoji ni malo prostora da
se ozbiljno prihvate i uvaže srpski interesi, ma koliko skromni bili. Logika
politike uslovljavanja glasi da Srbiji ne treba dati bilo kakav ustupak na
severu Kosova, osim možda na rečima, jer je Srbija u suštini već napravila
najteži i najbolniji ustupak prihvatajući nezavisnost Kosova kao “realnost”.

Zašto bi Vašington i njegovi evropski partneri činili nešto za Srbiju? Od
dolaska DOS na vlast bilo je jasno da su Albanci na Kosovu spremni “da ubijaju
i da ginu” za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu spremni niti da ubijaju niti da
ginu kako bi sprečili nezavisno Kosovo. Taj debalans sile glavni je razlog zbog
kojeg Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo. Za njih je
veći rizik bio da Albanci budu nezadovoljni nego da Srbi budu nezadovoljni.

Najgore je to što srpsko odbijanje upotrebe sile ne znači da je na Kosovu
isključena mogućnost novog nasilja i novog sukoba. To što je Srbija na svakom
koraku svu svoju strategiju koordinirala sa EU i sa Amerikom takođe nije
garancija da neće biti novih sukoba niti novog nasilja. Niti bilo ko može da
garantuje da se nezavisnošću Kosova završava ta tragična priča vezana za raspad
SFRJ. Pogotovo takvu garanciju ne mogu da daju NATO, Amerika i EU, koji su
ponovo otvorili proces nacionalnog samoopredelenja, koji je i doveo do cepanja
Srbije i do nezavisnog Kosova. Zašto bi sada trebalo da prihvatimo njihove
tvrdnje da je ta priča završena stvaranjem nezavisnosti Kosova, pogotovo što se
radi o istima koji su to garantovali Slobodanu Miloševiću u Dejtonu i koji su
rekli da će morati prvo da se ispune standardi, pa tek onda da se rešava status
Kosova. To su, na kraju, isti koji i dalje insistiraju da je Kosovo
“jedinstven” slučaj.

PREDNOSTI OTPORA Uostalom, razlog što za vreme hladnog rata u Evropi nije izbio
ozbiljan sukob između Amerike i Sovjetskog Saveza jeste baš taj da su i jedna i
druga strana bile uverene da bi oni drugi odlučno vojno reagovali na svaku
ozbiljniju provokaciju. Svet je par puta došao do ivice rata, ali je ravnoteža
straha obezbedila mir i rešavanje problema pregovorima, a ne preko nišana. Po
istoj logici, treba imati u vidu da će do nasilja, ako ga bude, verovatno
najpre doći zbog severa Kosova jer su Srbi u tom delu Kosova odlučni da u
potpunosti odbace autoritet vlasti iz Prištine. Sada je Sever najsporniji deo
deo američke politike prema Srbiji.

Srpska politička elita i predsednik Tadić svoju politiku žele da predstave kao
jedino “normalnu “ jer bi svaki sukob, po njima, uveo Srbiju u nove ratove.
Naravno, ovo nije tačno, a dokaz za to je Republika Srpska. Poslednjih par
godina Milorad Dodik i političko vođstvo RS su u više navrata morali oštro da
se suprotstave politici centralizacije BiH, koju su im nametali visoki
predstavnik i njegovi sponzori u Vašingtonu i glavnim evropskim gradovima.
Svaki sukob između Dodika i visokog predstavnika u javnosti se predstavljao kao
početak kraja za Dodika i RS, a rezultat je da niti je bilo nasilja niti je
došlo do pokušaja da se smeni Dodik. To se nije dogodilo samo zato što
međunarodna zajednica strahuje da bi takav pokušaj prouzrokovao još veću
nestabilnost i krizu, da bi Dodik poveo masovni pokret građanske neposlušnosti,
koja bi BiH dovela do potpune blokade u svakom pogledu i do ivice raspada. A to
je mnogo veći rizik nego što su Dodikovi protivnici u Vašingtonu i Evropi
spremni da prihvate. Drugim rečima, postoje neke vrste ravnoteže snaga koje
dovode i Ameriku i EU do zaključka da je mnogo korisnije dogovoriti se sa
Dodikom nego se s njim sukobiti.

Naravno, to ne znači da je RS u bilo kom kontekstu ravnopravna sa Amerikom i
EU, ali znači da se interes RS uvažava i da se ozbiljno shvata da su, ako se
ugroze osnovni interesi RS, moguće posledice koje niko u međunarodnoj zajednici
nije spreman da prihvati.

Ako je to faktičko stanje u odnosu RS sa velikim silama, a uzme se u obzir da
je RS deo BiH, koja je pod nekakvom vrstom protektorata, onda se mora postaviti
pitanje kako Dodik može da se ponaša kao državnik, a RS kao država, a Srbija
nema izbora osim da se sama ponaša kao protektorat?

Ovo je po sebi dovoljno ozbiljno da bi trebalo da barem malo zabrine političku
elitu u Beogradu. Ono što Dodik i politička elita u RS razumeju jeste da
očekivanja milosti i ljubavi od onih koji u suštini rade protiv njihovih
glavnih nacionalnih i državnih interesa može samo da se završi u razočarenju i
da zbog toga osnovni princip u odnosu sa velikim silama mora da bude, grubo
rečeno, ono što je karakterizovalo spoljnu politiku Titove Jugoslavije: uvek je
bolje da te poštuju nego da te vole.

PLAŠENJE GRAĐANA SILOM Zbog svega toga, uveren sam da postignuti nacionalni
konsenzus o kosovskom pitanju niti može da bude uspešan niti može da garantuje
mir. To služi samo kao izgovor za neodgovornost i nezrelost političke elite u
Srbiji. Plašenje građana novim ratovima koji će se otvoriti ako se kaže „ne“ -
i da to „ne“ stvarno znači „ne“ - samo može da izazove nove ucene i novi
pritisak Amerike. A albanske ekstremiste može samo da ohrabri da problem
severnog Kosova reše onako kako je Hrvatska rešila “srpski problem” na svojoj
teritoriji. Paralelu između Krajine i severa Kosova ne bi trebalo
preuveličavati, ali bi je ipak trebalo ozbiljno shvatiti.

Sadašnja politika predsednika Tadića i političke elite u Srbiji predstavlja u
mnogim stvarima kontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića. Prvo i
prvenstveno, korišćenje straha da bi se narod mobilisao i eventualno
demobilisao i danas je aktuelno kao što je bilo za vreme Miloševića. Za vreme
Miloševića vrlo brzo se došlo do toga da se tvrdi kako devet miliona Srba ne
smeju postati taoci radikalne politike trista hiljada Krajišnika, a onda je
došlo do toga da devet miliona građana Srbije ne smeju da postanu taoci lude
politike milion i četirsto hiljada “dinarskih” Srba u Bosni i Hercegovini, da
posle toga tristo hiljada Srba sa Kosova i Metohije nisu smeli da ugrožavaju
budućnost sedam miliona sugrađana u ostalim delovima Srbije. Ako pratimo ovu
logiku, jasno je da pedeset hiljada Srba na severu Kosmeta isto tako ne bi
smelo da ugrožava dobrobit tih istih sedam miliona Srba, koji samo žele mir i
normalan život. U jednom momentu će se morati postaviti pitanje gde ova logika
vodi što se tiče Srba na jugu Srbije i Srba u Sandžaku? Iza ove logike tobož
većeg dobra uvek se u stvari krila logika da je najveće dobro da opstane režim,
pa makar ništa drugo ne opstalo.

Sadašnja politika koja se sprovodi kroz konsenzus većeg dela opozicije sa
vlastima garantuje nove sukobe za Srbiju. Ako ništa drugo, garantuje da će Srbi
međusobno da se sukobe. Da ostavimo po strani pitanje Kosova i koliko je ono
duboko emotivno podelilo Srbe, ali postoje i druge indikacije da mogu da izbiju
novi međusrpski sukobi.

Srbi u Mitrovici i na severu Kosmeta vrlo brzo će se naći pod žestokim
pritiskom da prihvate nadležnost i autoritet državnih institucija iz Prištine.
Posle toga sledi mnogo ozbiljnija konfrontacija između političke elite u
Beogradu i Dodika u RS. Ovaj sukob mora da izbije najpre zbog toga što uspeh
Dodika i RS jasno pokazuje da ipak postoji alternativa sadašnjoj politici elite
u Beogradu, kao i da sukob sa velikim silama ne mora da znači novi rat. Zbog
toga sadašnja politička koalicija u Beogradu po svaku cenu mora da spreči uspeh
Dodika i RS. Do sada je Beograd radio protiv tog uspeha pod izgovorom da radi
samo ono minimalno što Amerika i EU od nje očekuju, ali će ubuduće ovaj sukob
postati mnogo emotivniji i ličniji, jer direktno ugrožava temelj sadašnje
nacionalne politike i dogovora opozicije i vlasti u Srbiji.

A kako će na sve ovo da gledaju Vašington i Brisel, već možemo da naslutimo
prema izjavama američkih diplomata iz poslednih nekoliko nedelja. Američki
ambasador na Kosovu Kris Del već kaže da je u ovom momentu glavni problem na
Kosovu to što vlada “pravni haos” na severu i što se ne može uspostaviti
“vladavina prava” na tom delu Kosova. Drugim rečima, to je “divlji zapad” i,
kada je takvo bezakonje, mora se očekivati korišćenje radikalnih mera da bi se
uveli red i mir. Slično tome američki diplomate vide i RS. U najnovijem
izveštaju Stejt Dipartmenta o stanju terorizma u svetu navodi se da je RS
neprihvatanjem nadležnosti institucija iz Sarajeva direktno doprinela da
pretnja terorizma u BiH postane veća. Drugim rečima, RS i dalje predstavlja za
Ameriku istu vrstu problema kao i vehabije.

GUBITNIČKA ELITA Šta nam preostaje? Proces dezintegracije srpske države nije
zaustavljen, a politička elita Srbije tom procesu pomaže. Ona jednostavno ne
oseća i ne preuzima ni malo odgovornosti za sadašnje stanje demokratije u
zemlji i htela bi da iskoristi kosovsko pitanje kao izgovor za sopstvenu
nesposobnost i zloupotrebu vlasti i državnih institucija. Zbog toga stalno
slušamo da “nema alternative” njihovoj politici, da nema alternative njihovoj
rešenosti da se ne sukobljavaju sa velikim silama. Jer, prema toj definiciji,
ne samo da je Srbija toliko jadna, siromašna i bez snage da ne može da se
izbori sa ovako krupnim problemom već su nam i svi ostali njihovi promašaji i
neuspesi prosto suđeni.

Sugerišu nam da oni jednostavno ne mogu biti odgovorni za sadašnju situaciju
jer je Srbija, navodno, takva kakva jeste. A sebe bi želeli da nam predstave
kao jedine koji u toj Srbiji, u suštini, mogu da vladaju. Njihov uspeh može da
se ostvari samo ako im pođe za rukom da istisnu svaku kritiku njihove politike
i da ubede što veći broj građana da oni nemaju izbora. U tome je njihova
sličnost sa Miloševićem velika jer je on to činio na bazi stvaranja kolektivne
apatije i osećaja beznađa, pa i time što je predstavljao svoje kritičare i
opoziciju kao nenormalne, radikalne i neodgovorne “izdajnike” koji bi gurnuli
Srbiju i Srbijance u sve veća stradanja. Pored toga, on je vešto uspeo da
predstavi Ameriku i Evropu kao glavne krivce za sve njegove neuspehe,
nesposobnost i političko prevrtanje, ali i istovremeno i kao glavne partnere u
spasavanju Srbije.

Milošević je na taj način uspeo da sačuva svoju vlast i produži svoj rok
trajanja, ali njegov pad sa vlasti se desio baš kada su mnogi obični ljudi
savladali sopstvene strahove i osećaj nemoći. On je pao upravo zato što su
ljudi koji su služili kao šrafovi u aparatu njegovog režima izgubili volju da
rade sve veće i ljigavije prljave poslove, samo da bi on i njegova vlast
opstali. Osećaj poniženja, koji se stvarao kao deo nacionalnog identiteta, i
osećaj gađenja prema sve većoj brutalnosti režima su prevladali taj strah kojim
se vešto manipulisalo.

Milošević je za neko vreme je ipak uspeo da uvuče srpsku elitu, državne
funkcionere, službenike i veliki deo običnih građana u blato svoje vladavine.
Na ovaj način je uspeo i da prebaci odgovornost i da je podeli bez predaje
vlasti, jer, kada se većina valja u blatu, onda su svi jednako prljavi, a
istovremeno su i jednako čisti.

GURANJE SRBIJE U BLATO To je u suštini i sadašnja strategija vlasti i političke
elite u Srbiji. Kao što je Americi i njenim evropskim “partnerima” potrebno da
Srbiju gurnu što dublje u blato, samoponižavanje, osećaj niže vrednosti i
beznađe, da bi na taj način opravdali svu svoju politiku u poslednje dve
decenije i da bi se oni predstavili kao jedina alternativa za spasavanje Srbije
- tako i današnja srpska elita želi da gurne što veći broj građana u to isto
blato da bi sebe prikazali kao jedino normalne i kao siguran spas za Srbiju.

Oni koji odbiju da dobrovoljno uskoče u to blato moraju ili da se gurnu u njega
ili da se diskvalifikiju i isključe iz svake javne rasprave o sadašnjoj
politici i budućnosti Srbije. To za jedno kratko vreme može da uspe, jer mediji
i politički i javni prostor su pod skoro punom kontrolom sadašnje vlasti. Za
sada, to je dovoljna garancija za srpsku elitu jer niko od njih ne razmatra šta
će biti prekosutra, nego se samo bave današnjim danom i, ako baš moraju,
narednim. Sve njihove kalkulacije svode se na to da opstanu kao dominantni
barem još jedan dan, i to im stvara osećaj zadovoljstva.

„Govori istinu pred silom” (Speak truth to power) glasi rečenica koja se često
pripisuje Martinu Luteru Kingu iz onih vremena borbe za prava američkih crnaca
kada se svima činilo da ta borba ne može da donese pobedu jer sa druge strane
je bila velika sila. Drugim rečima, bori se protiv sile istinom. Ta rečenica
ima biblijski i verski koren predstavljajući jedinu jasnu i ispravnu strategiju
u situacijama velike nepravde, vladavine sile, straha i osećanja nemoći.
Najjače oružje u takvim slučajevima jeste baš obraćanje vlasti – pa bila ona
“velike sile” Amerika i EU ili “male sile”, koje trenutno vladaju Srbijom - da
mi znamo sve što oni rade, kako rade i zbog čega sve to rade, i da je sve to
prljavo, jadno i protiv osnovnih principa demokratije i vladavina prava. Moramo
da ostanemo dostojni kao pojedinci i kao ljudi u toj borbi za istinu i u želji
da Srbija postane normalna i bezbedna država za sve svoje građane, mesto gde se
gradi demokratsko društvo na osnovama poštovanja građanskih prava i sloboda, i
prostor na kome postoji odgovornost za svaku odluku koja se donosi. To može
jedino da se ostvari ako što veći broj ljudi u Srbiji još jednom odlučno kaže
“ne” željama političke elite da ih ubedi da “nemaju alternativu” i da moraju da
prihvate da učestvuju u formiranju nacionalnog koncensusa koji se gradi na
pesku nesposobnosti, neodgovornosti i laži.

Sve što se sada dešava Srbiji nije rezultat Božje volje niti neke prirodne
nepogode, ali nije ni rezultat prevelike moći Amerike, nego se sve to dešava
jer je to izbor i opredeljenje beogradske elite i vlasti. Što pre se ova
“realnost” shvati, tim će pre Srbija stati na svoje noge.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Политички рат НАТО пакта против Србије

Страх запада од Генералне скупштине УН

Резолуција коју је Србија предложила Генералној скупштини УН, изазвала је
пометњу на западу. ЕУ и САД су изненађени, јер је Србија реаговала без
консултација са силама запада. Резолуција питање Косова и Метохије пребацује на
терен у коме се атлантисти не сналазе најбоље, тојест у простор над којим
немају контролу. Генерална скупштина УН окупља све цивилизације света и
омогућава практично свим нацијама да дебатују и гласају по свом опредељењу.
Овим запад губи контролу над решавањем статуса Косова и Метохије, а сличним
путем могу да крени и друге државе.

ЕУ и САД стога крећу у велику дипломатску офанзиву са циљем да Србија повуче
предлог резолуције. Као представник Квинте, ЕУ и Немачке у Београд долази
министар Гвидо Вестервеле, а касније у једном дану долазе министар спољних
послова Велике Британије Вилијем Хејг и делегација америчког Конгреса. Врше се
велики међународни политички притисци са запада на Србију да одустане од
одбране своје јужне покрајине. Главни актери су кључне чланице НАТО пакта, ради
се, дакле, о наставку војне агресије из 1999. године, овог пута политичким
средствима (на Балкану је политика наставак рата другим средствима). Циљ је
исти - независност Косова и Метохије, НАТО протекторат над Косметом под видом
"међународног присуства", стављање под контролу републичке владе у Београду.
Европска унија и Америка (НАТО) поново (овог пута не оружано, већ политички)
отворено нарушавају сувереност и територијални интегритет Србије, што би
требало да забрине цео свет. Оно што запад не жели да прихвати, је то да се
свет за последњих 11 година драстично променио и то на штету чланица НАТО-а.

Независност Косова су признале, практично само, чланице НАТО-а и државе које
нису могле да се одупру притиску овог блока. Генерална скупштина УН треба да
покаже: да већина држава света нису под контролом Америке и НАТО пакта, да
већина држава света није признала и нема намеру да призна независност Космета,
да Америка не може самовољно утврђивати границе држава и статус спорних
области, да је коначно крај једнополарног света, да мање државе које су
заштићене међународним правом не морају да стрепе од силеџијских хирова
поједних сила, итд. Све ово урушава медијску илузију коју су CNN, BBC и други
западни центри моћи изградили о себи у свету - као "слободним земљама првог
света" неприкосновене моћи и богатства. Сам страх запада од гласања у
Генералној скупштини УН и хистерична кампања да се оно спречи, најбоље говоре у
прилог овој тврдњи. Важно је да се запад суочи са стварношћу и да се успостави
стабилан мир кроз равнотежу неколико планетарних центара моћи.

Србија тако, несвесно, али по Божијој правди, урушава злокобни план ЕУ и САД о
узурпацији међународних организација (првенствено УН) по моделу по коме су под
контролу већ ставили: ММФ, Светску банку, итд.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Priznanje pod batinama

Srbi na antisrpskoj poziciji!


A
jde što se Hejg i Vestervele ponašaju kao kolonijalni gospodari, imaju „štofa“ što se kaže, ali seća li se ko ikoga iz bezlične gomile belosvetskih činovnika

Dragan Vidaković, 02.09.2010

+++

koji su osiono dolazili u Beograd i pretili, uslovljavali i obećavali da će biti ovo ili ono ako ispunimo ili neispunimo nešto što im je tog momenta, onako umišeljenima, palo na pamet.

A lepo je inače, i psihički vrlo blagotvorno biti EU ili američki činovnik u Beogradu. Oseća se važnim i velikim kao nigde u svetu. Mudrim nadasve. Sve šene, čekaju šta će da prozbori, a dežurni tumači nam prevode njihove nerazumljive tikove i nemušte migove. Kada odu, ostaje je nam potom da živimo u groznici i iščekivanju, od 30. oktobtra do do 30. juna kada obično, smrtno ozbiljna lica izriču presudu da li smo načinili napredak u ovome ili onome, da li ćemo kroz pet ili deset godina postati kandidati, za kandidata za nešto, i tako godinama, evo već skoro deceniju, izgubljenu, i uludo proćerdanu.

Sav taj besmisao je postao moguć jer je pitanje prijema u EU predstavljeno kao nešto bez čega ovaj narod ne može, a kad je to već tako, kad smo sami sebe autohipnozom ubedili da nam je ono preče i od vazduha, bez koga izgleda i možemo ali bez EU ne, postalo je prilično lako da nas tom šarenom lažom ucenjuju kad god im padne na pamet, jer smo postali zavisni, a zna se da od toga goreg jada nema.

I onda, ko god šta od nas da zatraži, zahteva da to ispunimo po svaku cenu i bez ostatka, inače ništa od EU. A kad nam to kažu teže se doživi i od rata i od bombardovanja. Sve se može reći samo to ne, kao konopac u kući obešenog. Uslova je inače bezboroj. Taman pomislimo da je kraj, kad se već sutra javi neki novi, i tako dalje i tako redom.

Evo, najnoviji je postavio engleski ministar Hejg koji je rekao našim vlastima da će dalji put Srbije ka EU biti potpuno blokiran ukoliko ne povučemo predlog rezolucije u UN (1). A koji je po redu ovaj uslov niko ne može da da precizan odgovor. A i da postoji kompjuter koji bi to znao, to bi već koliko sutra moglo postati nebitno, jer će nam neki novi nabeđeni lik, kome srpska terapija bolje prija od bilo kakvog psihoterapeutskog postupka, odmah postaviti neki novi uslov, i tako bez kraja, a to ovaj narod više ne može da podnese.

Po Hejgu bi najbolje bilo da Srbija povuče svoj predlog rezolucije o Kosovu u UN i kaže da bi to bio „najlakši kompromis sa EU”. Mi međutim tvrdimo da je moguća zajednička rezolucija sa Briselom i Vašigtonom. Ne primećujemo da nam oni lepo kažu da to nije moguće, i nije jer su nam ciljevi dijametralno suprotni, ako je iskrena naša politika očuvanja ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta.

Na kraju krajeva mi smo rezoluciju već poslali u UN, lobiramo po svetu i ubeđujemo države da je podrže, a sada pričamo da ćemo da je menjamo i usaglašavamo sa onima sa kojima je to nemoguće uraditi. Izvadili smo mač iz korica i sad bi da ga vratimo, a zna se da se to ne radi. Vašingoton i Brisel ne možemo nikada i ničim pridobiti niti umilostiviti, a one koji su obećali podršku rezoluciji, svakom promenom njenog teksta i stajanjem na antisrpsku stranu Amerike, Nemačke i Britanije bi napravili smešnim. O nama da ne pričamo: Srbi na antisrpskoj poziciji! Jasno je da nas potom više niko ne bi računao za ozbiljnu državu i ozbiljan narod, da bi služili za opštu sprdnju,i da bi takvim potezom izgubili i ono malo prijatelja što imamo.

A ovi što u ime Zapadnog sveta dolaze i prete ovdašnjim vlastima zapravo prete narodu, koji je zbog pitanja Kosova bestijalno bombardovan. Jeste se narod potom pokolebao i polakomio pošto je bio suviše „umoran od sopstvene hrabrosti“, kako je to lepo rekao Limonov, i kobno je poklekao jer je poverovao Zapadnim lažima. Ali to ne znači da mogu biti važeće bilo kakve odluke suprotne njegovim interesima, a najmanje one donete pod pritiskom, pretnjom i ucenama. Nikakva priznanja pod batinama nikada nisu bila validna, pa to neće izmeniti ni ovaj produženi besramni i besprimerni teror jačeg dela Evrope nad srpskim narodom.

Nije Srbija kriva što „EU ima i previše ozbiljnih ekonomskih problema da bi gubila vreme i energiju na Srbiju i Kosovo” i to ne može biti osnov za njeno komadanje, a što se tiče gubljenja vremena, za bombardovanje su ga imali napretek Vodili su katastrofalnu politiku i sada samo žele da sakriju svoju ogromnu odgovornost i namire svoje tragične promašaje na račun Srba i Srbije. Engleskoj bi bilo bolje da konačno upokoji pogubni Dizraelijev antisrpski (antiruski), turkofilski duh, da Balkan ostavi balkanskim narodima, kako je zagovarao jedan od retko razumni engleskih državnika Gledston. Od njega bi mogli daleko više da nauče, u svoju korist, i našu svakako.


Dragan Vidaković

[You must be registered and logged in to see this link.]