Vera Nas je održala,njojzi hvala

59. Свађа између цркве и државе увек је производила јеретике и безбожнике. У србском народу после угушења богумила, није било никакве јереси. А безверник, ни један једини, није познат од времена Немање па све до кнеза Милоша Обреновића, до најновијег времена, када смо се као слободан народ погледали лицем у лице западне Европе, у лице ове злокобне по свет хемисфере, ове нагрђене од јереси и безверства.

60. Од тада смо ми постали злокобни по сами себе. Нова србска аристократија, такозвана интелигенција, постала је очарана Европом као добром, полацманила се, и свом душом се оделила од свога народа и од народне праволинијске историје, премда је фарисејски гатала о народу и о народним правима, и речју и пером и делом одвраћала је народ од царства небеског и прикивала му душу за благо земаљско и шарени пепео овог пролазног света. Свак је био готов да се похвали службом у двору или министарству или на универзитету, а нико службом Христу Богу. То је почетак најновије и страшне трагедије србског народа. Грешила је и стара аристократија србска, (ако се уопште може говорити о србској аристократији), баш и она теодулска, али је, грешећи, могла увек окренути се Богу и рећи познате молитвене речи: Господе, ашче и согрјешихом, од Тебе не одступихом. Давила се понекад у греху, али није испуштала из руку коноп спасења. Кајала се, испаштала драговољно своје грехе и спасавала се. Нови дављеници србски пак одступили су од Христа Бога, па давећи се нису имали у рукама коноп спасења.

61. О, Исусе, благи, Сине Превечнога,
Ти се с неба спусти са престола свога
У пустињу страшну ове земље црне,
Где б' и сунце могло од стра' да утрне,
Као монах, самац, да обделаш њиву
И мртвицу суху претвориш у живу,
Видеше владари, познаше Господа,
Да је живот овај пролазан к'о вода
Па престоле своје напустише радо
По примеру Твоме пођоше к'о стадо
У пустињском миру да преору себе
И узгаје семе зајмљено од Тебе,
Да молитвом, простом и бдењима ноћним
Учине се сличним ангелима моћним
Што ноћу и дању, без страха и беде
У свог Створитеља нетремице гледе,
У чуду свих чуда, у извор свих тајни,
У тројично једног, у лику пресјајни.
И оци се наши приволише томе
К'о монаси Творцу да послуже своме,
Да гледају чудо и да дишу славу,
Непролазну, вечну, једину и праву,
Милију од свију земаљских милина
И слађу од свију пролазних таштина.

62. Оно што смо рекли о србским државним и грађанским старешинама, о њиховом Светосавском схватању живота као службе Христу Богу, и о самој њиховој служби на разне начине, то поготову важи у пуној мери за старешине србске народне цркве, за архиепископе, патријархе, монахе и свештенике. Они су били пред властелом и народом тумачи Еванђеља као службе Богу и речју и примером. Многи су од њих били задужбинари и ктитори, а сви су били браниоци праве вере од јереси, заштитници народа и хранитељи сиротиње, летописци србске историје и надахнитељи песнопеваца и гуслара.

63. Света Гора им је била прво духовно огњиште, Јерусалим друго. И у Светој Гори и у Светој Земљи они су се учили Теодулуји, да би после стечену науку искуством и вежбом (а не само голим речима) преносили у свој народ. Или су пак остајали тамо да домаћински послуже Богу у својим или туђим манастирима, и да се упокоје у Господу као слуге Господње, на Кармилској Гори, на Тавору, за Јорданом, у Јерусалиму и око Јерусалима или на Гори Синајској. У време силе Турске пак они су оснивали своје манастире и стројили задужбине по целој Панонији, по Мађарској све до Карпата, по свој Румунији и по Јужној Русији. То се нарочито догађало у време деспотије Бранковића и по пресељењу патријарха из Пећи у Аустро- Угарску.

64. Па и ови патријарси србски, као и владике црногорске, били су мученичке слуге Христа Бога. По невољи и сили околности они су примали на своју грбачу не светску власт над народом, слично римским клерикалцима, него бригу о народу и о свим народним пословима у недостатку световних кнежева и вођа. Због тога се нигде у историји о србском народу не спомиње теократија из оног горког времена кад су пећки патријарси и црногорске владике стајали на челу народа. Јер не само да то није била никаква теократија него баш сугуба теодулија. Слободне државе је било нестало, остала је само црква. Световне старешине су биле ишчезле, остале су само духовне вође. Један во био је убијен и други је морао сам да носи јарам и вуче цела кола.

65. Народи су од вајкада гледали у своје вође и на њих се угледали. Србски народ гледао је у своје владаре и челнике и у своје владике и духовнике, и од њих је примао пример. Какав је пример примио овај народ од својих световних и духовних вођа? Пример теодулије, службе Богу као смисла живота и пута за царство небесно. Примивши то познање од својих двојних старешина, од њиховог примера и њихових дела, народ се према том познању оријентисао у свеколиком свом домашњем и друштвеном бићу.

66. Седећи и размишљајући крај свога огњишта, био у слободи или у ропству, српски сељак је морао себи овако говорити: Кад су краљеви и цареви наши служили Христу Богу, зар ћу ја тражити неког бољег домаћина да му служим? Кад се неком служити мора, онда је најбоље служити Најбољему. Кад се Немања, стар и немоћан, замонашио, шта ја чекам и зашто ја да се не замонашим пре неизбежне смрти? И кад је Сава згазио своју младост као јевтину крпу платна, и отишао у манастир, зашто ја да ценим своју младост, која као цвет прецветава и као трава суши се? И кад су краљеви наши као монаси постили и на асури спавали ради спасења душе зар ја да тражим господство и сласт, а смрт стоји пред вратима? И кад су царице и кнегиње наше сушиле се по манастирима, зар ћу ја да прекршим пост и гојим се за нечију сласт? И кад су сва господа и властела србска зидала цркве и манастире, зашто ја бар да не запалим свећу у тим њиховим задужбинама или не приложим нешто или не послужим неко време у њима за спасење деце своје, кад нисам у стању сам саградити цркву? И кад су сви наши великаши, државни и црквени, имали богомоље по кућама својим, зашто ја да не држим молитву у својој кући и са својом децом?

67. На основу свога искуства и уоченог примера србски домаћин у планини створио је нешто изванредно с Божјом помоћи. Створио је од свога дома богомољу, и цркву, и манастир и Свету Гору, и Јерусалим. На свој дом ставио је крст Христов и све је осветио крстом и посветио преславној и недомисливој Светој Тројици, узео је једног од прослављених светих слугу Божјих за свога заштитника и молитвеника и служио му као крсној слави. Увео је скраћени типик манастирски у свој дом: типик поста и молитве. Србски дом постао је прави манастир, са једним додатком освештане брачне везе ради множења народа Божјега и са скраћеним правилом молитвеним по нужности, но које се надокнађивало већим трудом. Вера, поштење, послушаније и трпљење, то је укратко био типик сваког српског дома. Шта је Света Гора него служба Христу Богу? Ја не могу да одем у Свету Гору, могао је Србин рећи, зато нека мој дом буде Света Гора. Шта је Јерусалим земаљски према Јерусалиму небеском? Ја бих желео поћи на хаџилук у Јерусалим земаљски, где су ходиле стопе Спаситеља мога, али нисам у могућности! Зато ћу да се уздигнем вишњем Јерусалиму, бољем Јерусалиму где нису само стопе Његове него баш Он сам, васкрсли и вазнесени победилац смрти, Господ мој и Бог мој.

68. Но ако сваки Србин није био у стању путовати на поклоњење у Свету Гору и у Јерусалим, сваки је могао ходити у своје домаће манастире, својих славних цара задужбине, и ходио је сваки. Ходио је често и на дуже време. Исповедао се, причешћивао, уздизао и сједињавао дух свој са Богом својим, подвизавао се заједно с калуђерима и исто као и калуђери. Долазио је у манастир да види сина или унука, који се у манастиру учио, а и сам да се поучи. А имао се чему поучити. Манастири су били најбоља школа за народ, каква је икад постојала у србском роду. У њима се у потпуности одржавала како општа хришћанска тако и србска народна традиција. Обоје у знаку службе Христу Богу. Долазио је да види најпреданије и најизвежбаније слуге Божје, и да се и он од њих научи служити Богу и свецима Божјим. И још да чује како су свеци Божји - међу којима су и многи његови србски преци - служили Богу на земљи, трудом, молитвом, уздржљивошћу, задужбинама и патњама сваке врсте. Онда се враћао дома, да примљену науку преда својима и примени је у дому своме као у неком малом манастиру.

69. Православље се не може замислити без манастира. И кућа светога Јована богослова на Сиону, у којој је становала Богомати, била је стварно, ако не формално, један манастир. Ту су се сабирали апостоли и други верни, ради молитве и поуке. Богородица је била наравно у том манастиру главна личност, која је зрачила свима својом мудрошћу, вером и примером живота. Нарочито србско православље није могуће замислити без манастира. У њима се србски народ од памтивека учио правилу вере и образу кротости. Уз то још и својој великој историји. Сваки манастир подсећао га је на задужбинара неког владара или великана србског. И народ је сазнавао како су његови велики људи служили Богу и своме роду, како су се трошили и трудили за душу своју, за царство небесно. Тако је Теодулија предака прелазила и на потомке преко манастира.

70. Србска задруга је основана на теодулији, на служењу Богу. Кад је теодулија ослабила, задруга се пољуљала. Није задруга србска почивала толико на крви - јер крв се мешала - колико на теодулији, тј. на сазнању да се мора Богу служити вером, поштењем, трпљењем и послушањем. У задрузи је свак имао своју част и своју дужност. Домаћин је представљао владара и духовника. Он је био први и прави Теодул. Као домаћин, попут Христа Спаса он је био слуга свију. Он је кадио пред иконом, он је водио молитву, он је освећеном водом кропио све, он је резао колач и дизао у славу Божју, да, он је био Мојсеј и Арон у исто време, и Сава и Стеван у исто време, за свој дом, слуга Господњи на свима линијама, све у свом уском домаћем кругу. Сву чељад је волео, за све се бринуо, за све се Богу молио, све је помагао и за све први на концу или конопцу живот полагао, слично многим игуманима манастира. То је нешто заиста ретко у историји хришћанства.
Ако су Пајсије, и Хаџи-Ђера и Рувим пострадали као игумани својих манастира, то су хиљаде и хиљаде србских домаћина пострадали исто тако за своје домаће обитељи, своје домаће манастире, као слуге Христове. И све су то прибрали са оцима својим у Велику Небесну Србију у царству небесном.

71. Од тешких искушења и честих катаклизми Србин се поучио да ћути и дубоко размишља. То га је утврдило у вери у судбу. Сваком размишљању о прошлости следовао је Србинов закључак: Тако је морало бити! Морао је честити Лазар на Косову погинути зато што се приволео судби Христовој и царству Христовом. Морао је умрети за истину, да би васкрсао у слави. И прославио се славом нечувеном. Посветио се. И као слуга и као мученик Христов постао је централна херојска личност у историји хришћанског Балкана, од цара Константина до данас. Морао је деспот Ђурађ љуто страдати, и гледати своје синове ослепљене и ћерку удату за муслимана. То је била последица греха родитељског, Вуковог. Морао се посветити деспот Стеван Високи јер је био честити син честитога свеца Косовског Лазара. Постоји линија правде и линија неправде. Зло не може добро донети, нити се добро може злом победити. Јер оно што је добро има део отаџбине, земаљску и небеску, гоњено из једне оно се сели у другу, и има две куће, на земљи и на небу, кад му изгори кућа земаљска он се сели у кућу Небеску. Штета на земљи добит је на небу, страдања на земљи, ликовање на небу. Зло рађење готово суђење. Пусти добро низ воду, а ти иди уз воду и срешћеш га. То је праведна судба што светом влада. До те вере у судбу дошао је Србин дугим страдањем, дугим ћутањем, дугим размишљањем, дугим искуством и молитвом.

72. Највиши облик драме јесте трагедија. Историја Срба је сва трагична. Пут србског народа води врхом опасне литице над безданом. Тим путем може проћи без страха само месечар. Такве су страхоте на том путу. Да су Срби гледали наниже у пропаст изнад које путују, уплашили би се и брзо пали и пропали. Али су они гледали навише, у небо, у судбодавца Бога, с поверењем у Њега и корачали несвесно или једва полусвесно. Због тога су могли прећи пут литицом, каквом ни један народ беле расе није до сада прошао. Отискивао се, али се пузао поново на уску стазу стрменитог платна. Знао је он, да је то једини прави пут, пут његове судбе и спасења. Појединци су се отискивали и нису се повраћали. Они су пропадали. Али се главнина народа увек враћала на пут. Трагични пут страдања и васкрсења, пут Христа, коме су се Срби заветовали на службу.

73. На уском путу над безданом не помаже теоретичар него практичар, нити помаже философ који слути и нагађа, а најмање научник који зна све уназад а ништа унапред. На уском путу над безданом помаже само онај који је тим путем већ прошао те може бити прави и стварни путовођ. На језивом путу којим је србски народ кроз последњих 800 година ишао, путовођ је био Исус Христос, Онај који је дошао из града ка коме човечанство путује, да покаже пут, управо да буде пут и путовођ. Од Адама до крајева времена и пространства васионе нико осим Њега није дошао одануд, од циља, од града непознатог, да покаже пут и проведе путнике к циљу и граду небесном. Појмио је то србски народ, сав рањав и крвав на месечарској стрмини, зато је презрео све теоретичаре, мануо руком преко свих белосветских философија и кабинетских наука, као честити Драшко преко црвоточних Млетака, и ухватио се за скут Христа Господа, као јединог верног путовође.

[You must be registered and logged in to see this link.]

74. Страдају у свом свету и нехришћани и хришћани. Намеће се питање: Ако паганци и безбожници страдају, зашто хришћани страдају? Заиста, велико питање, оно мучи душе многих неутврђених Христових следбеника. Међутим, иако патње неверних и верних изгледа да су подједнаке, смисао и циљ патњи је несравњиво различан. Замислите једну високу гору, врлетну и стрмениту, и на врх горе сјајан град. Около горе унаокруг налази се пут, широк и блистав, који не води никуд, јер иде у круг. А уз гору, преко стрмени, води тесна стаза ка граду на гори. Једни путници путују овим широким и кружним путем око горе, незнајући ни зашто иду ни куда иду и без наде на неки бољи живот на крају пута, ни на какву награду. Други путници иду оном стрменом стазом уз гору, знајући зашто се зноје и камо иду. Они су први пагани и безверци, синови мрака и царства земаљскога, а они други су хришћани, чеда светлости и царства небесног. И они се зато зноје, али лако све подносе, јер знају да путују дома, у вечну отаџбину своју, у град Цара вишњега, у крило Оца небескога. И знају још да их рука Господња помаже, и да су уз њих ангели хранитељи. Ово јасно и визионарско сазнање крепило је србски народ кроз све векове муке и страдања.

75. Нису се Срби научили истини живота само слушајући Евангелије. Нису се научили само из књиге. Него су се томе научили исто толико из животног искуства. Многи су људи обамирали и поново се враћали у живот. Њихове су душе излазиле из тела и, вођене од ангела Божјих, путовале су по ономе свету душа и духова. Ретко да је било једно село или град где се такви случајеви нису догађали. И сведочанства тих сведока била су сагласна. Постоји онај свет, како свет светлих духова тако и свет духова мрака. Праведници су у оном свету у блештећој светлости и неисказивој радости, док су грешници и непокајани неправедници у мраку и муци, где је плач и шкргут зуба. Па онда била су многа јављања из онога света, нарочито у време народног страдања. Биле су визије, и у сну и на јави, визије спасоносне, које су потврђивале све истине Христове науке. Људима чиста и проста срца јављао се сам Христос, и Богородица, и ангели Божји, и свеци, и душе умрлих предака. Уз то се при свакој моби и на сваком селу причало о догађајима, који су сведочили, да Бог удара злотвора а милује добротвора. Све то огромно усмено предање, у коме су Срби, као један страдални и визионарски народ, нарочито богати, то предање, које не би могло стати у сав свет, кад би се записало било је Србину потврда свуколике науке Христове. Како су протестанти очајно сиромашни без икаквог предања.

76. Судба свих праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако као србског народа. Страдао је и велики руски народ, но ни за трећину не, колико Срби. Страдали су и Грци, али много мање јер су се вештином и концесирањем бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста србскога. У турском царству Срб-Милет био је најомрзнутији. У Аустро-Угарској исто тако. Зашто? Зато што су Срби упорно стајали за Христа и борили се за крст часни. Зато што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији непријатељу човеку од живих.

77. Борбу против Турака нису Срби завршили на Косову. Нису ни на Смедереву нити на Београду. Нису је завршили нигде и никад, од Косова до Орашца, од Лазара до Крађорђа, нити од Карађорђа до Куманова. И после пада Смедерева и Београда борба је продужена, страшна и истрајна, кроз векове, из Црне Горе и Далмације, из Удбине, из Мађарске, из Румуније, из Русије. Крстоносни Србин је био свуда и до краја главни заточник борбе против полумесеца. Славни војвода Бакић брани Беч од Турака, а онда другом опет бојишту води немачку војску против Турака. Јакшићи задивљују Мађаре својим херојством у борби с Турцима, тако да их је краљ Матија назвао "стубовима хришћанства". Тако исто Бранковићи и други у Румунији и Бугарској. Тако Смиљанићи и Јанковићи у Далмацији. А да и не говоримо о Црној Гори, о том вековном и непробојном шанцу Хришћанства против Ислама.

78. И сви ће вас омрзнути имена мојега ради, рекао је Спаситељ својим апостолима. То се наравно збило на апостолима. Али се буквално збило и на Србима, као главним носиоцима крста Христова на Балкану и у Аустрији. Иноверна Турска и кривоверна Аустрија мрзеле су Србе више од свих осталих народа у својим границама. И Србима је било тешко и претешко. И да нису гледали у Христову судбину као у своју сопствену не би се одржали. Али су они гледали у страдању Христовом своје страдање, у смрти Христовој своју смрт, и у Васкрсењу Његовом своје васкрсење и обратно. Веровали су да сам Христос понавља своју судбу кроз србски народ. Та визија чинила им је вековно страдање подношљивим и ненаситу смрт лаком.

79. Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања и слободе и обнове и рада. Смисао цркве, смисао државе, смисао породице, смисао човека. Ни један народ није тако смишљено и нежно украсио празнике Христове нарочитим дирљивим обичајима као србски народ. Замислите Божић и Богојављење, па Велики Петак и Васкрс, па Вазнесење и Тројичин дан, и Преображење и Крстов дан. Све је окићено красним обичајима као лепо изаткани ћилим. Исто су тако искићени и празници Богородични. Никоме у небеском свету нису Срби подигли толико цркава колико Приснодјеви Марији. Па још како су Срби научили да воле и признају свеце Божје, нарочито своје крсне славе. Заиста као нико у свету. Души Србиновој небесни свет је био од вајкада ближи и приснији од земаљскога. У томе свету он је увек гледао многобројнију родбину него на земљи. Зато се толико и сећа својих умрлих, пали свеће и чини помене. И спрема се службом да и сам пође у тај вишњи свет вером, чашћу и образом, и сједини са својима пред лицем Христовим. Тамо, само тамо, где је Велика Небесна Србија.

80. Ај, та Велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове. И више их је тамо у рајској светлости из доба борбе, робовања и страдања него ли из доба слободе и благовања. Они који више личе на Христа заиста су у ономе свету ближи Христу. Верујемо по евангелски, да ће неки народи, далеко већи од србског на земљи, бити мањи у царству небесном. И Господ је рекао, да ће неки који су први бити последњи а последњи први. И страдални Лазар на небу је засијао међу првима, док је богаташ потонуо међу последње у мрак паклени.

81. Небесна Србија
Србија је рајска,
Миомирна, красна као ружа мајска.
Ту су оци наши и праоци свети,
Што са крстом часним достигоше мети.
Ту жупани србски, краљеви и цари,
И витези крста, и нови и стари.
Ту мајке јунака и сестара јато -
Углачане патњом сијају к'о злато.
Ту чете посника и светаца благих
И много и много сродника нам драгих.
Ту монаси часни, монахиње бледе,
Вечну светлост Божју сад весело гледе.
Ту свечари србски и задужбинари,
Борци и страдалци и млади и стари.
И девојке миле и дечица мала
Што су за свог Христа јатом пострадала,
Мачем посечена, огњем сагорена,
К'о шибљике младе ветром оборена,
Домаћини ту су што у дому своме
Палише кандила Богу превечноме,
Занатлије славне, веште свом занату,
Тамо, сви су тамо у небесном јату.
Из тамнице сужњи, из болнице болни,
Паћеници овде, убоги, невољни,
Радују се тамо око Светог Саве
Ко синови царски посред царске славе.
И четници славни, Божји осветници,
Многи богомољци, многи добротворци,
Удовице тужне и мајке без деце,
Све су убројане у Божје свеце.
Кнежеви сељачки и њини усташи
И сви и сви други славни преци наши
Што у горчинама живеше најљућим
Али немогуће сматраше могућим.
Поколења многа од најбољег соја,
Народ, Божји народ, без броја и броја,
То је она вечна небесна Србија.
Што к'о јато звезда пред Богом се сија.

82. Свакоме човеку дата су од Бога два поља делатности, за свој дом и за своје ближње. Свакоме народу дата су исто тако два круга делатности и бриге, за себе и за друге. Коме је дато више, од њега се више и тражи, тј. више бриге о себи и о другима. Себични људи и народи су као о онај слуга, који је примио један талант, па закопао. Србски народ је обдарен од Бога многим талантима, због чега се од њега много и тражило. Од њега је судба тражила одувек две ствари: да свој дом најбоље уреди и да помогне суседима мање даровитим да уреде свој дом. Србин је извршио оба ова задатка потпуно. Уредио је свој дом на Хришћански и домаћински начин, а помогао је свима и свакоме у суседству своме да уреди свој дом. Како оно каже свети Апостол Павле: Ако се ко не умије својим домом старати, како ће се моћи старати за цркву Божју (I Тим. 35)?

83. Као редак домаћин Србин се домаћински старао о свом дому, о своме селу, о свом народу, па исто тако и о народима суседним, на близу и на далеко. Његову службу Христу није ограничавало ни време ни простор. Због таквог његовог широког и домаћинског духа свети Сава је био вољен као ангел Божји и међу Мађарима и Бугарима, и међу Грцима и Арабима. Краљ Милутин одбијао је монголске навале не само од Србије него од целог Балкана. Цар Душан је ратовао и у рату пострадао далеко од своје земље ради одбране православних Грка и Бугара исто толико колико и ради одбране Срба. Кнез Лазар погинуо је на Косову за крст часни и слободу васцелог хришћанства, што се тада осетило и признало у целој Европи, Карађорђе је дигао устанак са крајњим циљем ослобођења целога Балкана и стварања хришћанске хетерије свих православних народа на овом полуострву.

84. Највећи задужбинари у Румунији и Мађарској били су Срби и Србкиње. Најзнаменитији велики везири у Стамболу били су Срби. Највећи песник мађарски био је Србин. Неколико Срба војсковођа били су међу првима у Русији. Неки од најуспешнијих државника и дипломата руских били су опет Срби. Неколико знаменитих духовника и светитеља руских били су Срби. На листи великих људи у Аустро -Угарској монархији налазе се многи Срби. Прва и главна светиња у Албанији јесте манастир са моштима светог краља Јована Владимира код Елбасана. Прва и главна светиња румунска јесу мошти свете Петке србске у Јашу. Дворска црква са маузолејом где се сахрањују владари румунски јесте србска задужбина у Куртеа де Арђошу. Прва и главна светиња у престоници бугарској јесу мошти светог Краља Милутина. У непосредној близини гроба Господњег у Јерусалиму налази се опет Милутинова славна задужбина, манастир светог Арханђела, и до сад добро очуван. У Грчкој Тесалији најчувенији су они манастири на метеорима, које су подигли Срби и у којима се налазе мошти Срба светаца и ктитора. Да и не говоримо о Светој Гори, која се обновила и до данас одржала благодарећи највише србској бризи и помоћи, духовној и материјалној. Најзад и у наше време, у Новоме Свету, у Америци, генијални Срби научници заузели су места баш у првоме реду. Широм Америке и целога света позната су имена двојице Срба, Николе Тесле и Михаила Пупина.

85. И обратно. Кућећи туђу кућу у даљним земљама, по судби Божјој, нису знаменити Срби никад заборавили ни своју отаџбину. Трудили су се да учине добро своме народу што су више могли. Тако је Сава Текелија основао Текелијанум, највећу добротворну установу у Аустро - Угарској за србски народ. Велимир Теодоровић завештао је сву своју имовину србском роду која се зове под именом "Велимиринијанум". Професор Михаило Пупин из Њујорка, поред свог великог легата Колумбија-универзитету, оставио је милионски легат србском народу у Србији. Тако и Васа Ђуковић, Србин из Америке, завештао је своју велику имовину Србима у Боки, своме родном крају. И многи други, знани и незнани.

86. Историја србског народа сведочи јасно и гласно, да онај ко је слуга Христов најбољи је домаћин, најхрабрији војник, најмилији сусед, највернији друг, најпослушнији син, најпоштенији грађанин - речју најдушевнији и најплеменитији човек. Служење Христу оплеменило је србски народ и учинило га најдушевнијим и најчовечнијим народом на свету. То не значи да међу Србима није било рђавих људи. И најсавршенији језик има неправилних глагола. И један од дванаест апостола био је богоиздајник. И међу Србима било је тешких злотвора, отмичара, јавних и тајних дерикожа и арамија, издајника и грешника сваке врсте, а у новије време и јавних богоотпадника и безвераца. Но то није чудо. Јер историјски пут србског народа, рекли смо, води стрмовитом литицом изнад страшног бездана. Ко се оклизне и падне, тај заиста пада у бездан. Али ма колико да су одвратни примери таквих Срба, они представљају трагичне епизоде на правилном путу једног Целог народа.

87. Служење Христу - то је вековни правилни пут србског народа. Теодулија дакле, а не теократија нити аутократија нити пак западњачка демократија, него теодулија јесте пут и начин живота србског народа. Тај пут га је прославио на земљи и на небу. Тај пут, пут служења Христу, напунио је велики део Божјих небеса Србима. Тим путем идући из поколења у поколење многи милиони Срба су ушли у жељено царство небеско и створили велику Небеску Србију. Не само велику него величанствену и лучезарну. Тиме је циљ земног битисања једног народа увелико постигнут, и још се непрестано постиже, и постизаће се, надамо се, до краја времена. И постизаће се, велимо, с молитвом Богу да тако буде, и да се небесна Србија повећава кроз сву будућност до краја времена. Тако ће извесно и бити, ако Срби не полуде, не изађу ван себе, и у својој вансебности не утрну визију царства небеснога и не потону у варљиво царство земаљско, и ако се не окрећу туђим системима и путевима живота, тј. ако не напусти служење Христу и не предаду се служењу сатани. Јер се служити мора у овоме земном веку, - то је очигледно - па ако се не служи Христу, служи се Антихристу. А два господара се служити не могу. Христос пак тражи од својих безусловну и свецелу службу.

88. Шта је Србски народ постигао својом Теодулијом, својим служењем Христу Богу? Постигао је све, и постизаће све до смака света, што један народ постићи може. Постигао је то, да за 800 година није имао верски рат, нити економски рат, ни туђинца за владара у време своје слободе. И само то троје па је довољно чудо за народе на Балкану и у свој Европи. Но, то није најважније. Постигао је, да створи једну велику и утанчану културу живота и рада, сву прожету духом светим и домаћинским. Но, и то није најважније. Постигао је, да доведе у хармонију оно што се зове индивидуално и колективно да не клима ни тамо ни амо, тј да се одржи заједнички живот а да се личност не стесни. Но и то није најважније. Још је постигао човечност и душевност, да и слугу свога рачуна у чељад своју и да последњег просјака ставља у славску софру и служи му као кнезу, што је велико али није најважније. Још је постигао, да домаћински брине о суседним народима и о целом човечанству са искреном љубављу, молећи се Богу широкогрудом молитвом: Помози, Боже, свима па и нама. Али и то није најважније. Постигао је још, да има сразмерно више славних људи и жена, и више светаца и хероја, и више мегдана одсудних по Балкан и Европу него ма који суседни народ. Но и то није најважније. Још је постигао, да кроз Христа дође до сазнања о смислу, путу и циљу живота човекова на земљи, и до јасне и посведочене визије царства небеснога. То је најважније од свега, и све остало проистекло је из тога.

[You must be registered and logged in to see this link.]

89. Познање истине најважније је од свега. Кад се зна истина, зна се пут и појима живот. Правда и милост и јединство духа долази од познања истине. Познајте истину - и истина ће вас ослободити, рекао је Спаситељ. Ко познаје истину, истина му светли као земаљски луч на путу живота и обасјава му све, те бива слободан од сваке заблуде и сваке странпутице. Једино у светлости истине човек може да разликује правду од неправде и добро од зла. А истина се не налази у произвољним људским мишљењима, нити у теоријама учењака, нити у философијама философа, него је сва истина у живоме Богу, због чега се истина не може ни открити ни наћи док је Бог не објави, а Бог је објавио истину кроз Сина свога јединороднога Исуса Христа. Отуда је Исус Христос жива и оваплоћена истина Божја. И отуда путовање за Христом јесте путовање у светлости, а одступање од Христа јесте окретање лица на супротну страну и лутање по мраку - неизбежно лутање по мраку лажи, насиља и сваке бесмислености. А истина се постиже само вером у Исуса Христа. Веровати Њему и у Њега, - то и значи знати истину и ходати у светлости истине.

90. Истина садржи у себи све: и правду и милост и доброту и светлост и разум и љубав. Истина је увек иста. Дивна је , то реч србска за истину. оно што је увек исто, оно је истина. А то је Бог. Он је једино вечно исти и непроменљиви. Оно што се мења, обмањиво је, пролазно и варљиво. Бог је увек исти. Ја сам онај који јесам. . . име ми је Јесам, говорио је Господ пророцима. И Господ Христос је увек исти, непроменљиви, неварљиви. Рекао је он: Небо и земља проћи ће а речи моје неће проћи. Србски народ је то познао и осетио дубоком интуицијом, па је заволео Христа као истину и свом душом прилепио се уза Њ и пошао за Њим, ставивши Њему јединоме у службу и цркву и државу и културу и војску и сав живот свој. Приволевши се Христу, србски народ се приволео царству небесном. Али од 1918. године до 1941. , србски је народ преживео једну катастрофу тежу од оне на Косову. Јер на Косову пала је војска, али не и народна идеологија, не истина, оборено је царство земаљско, али не и небесно, пале су слуге Христове али не и Христос, сломљени су крстоносци али не и крст. У овом пак последњем периоду наше историје задобијено је царство земаљско, али се почело нагло губити царство небесно. Држава се испрегла из јарма службе Христу и ставила све остало у јарам да њој служи: и цркву и школу и војску и све установе. Земаљско царство постало је не само идеал него идол. Повећање Небесне Србије успорено је као никад раније. Достигнута је кулминација свега умног и моралног распада, који је отпочео по смрти кнеза Михаила.
91. Распад је отпочет, и отпочет и довршен, партизанством. И то четворним: партизанством интелектуалним, моралним, политичким и економским. Синови србских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не рађа се, да траже прво истину, коју је Запад изгубио па је и сам тражи ево већ неколико векова жишцима философског мудровања, и није је нашао него се поцепао у погледу истине и интелектуалне партије. Синови србских земаља отишли су на Запад, да питају шта је праведно а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено, и вратили су се заваљени и поцепани у таборе око тог питања. Јер тамо где се није могла наћи истина, није се наравно могла наћи ни правда ни поштење, него партизанска свађа и препирка око тога. Синови србских сељака хаџијали су на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани. Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи, тј оно што су давно давним њихови ђедови прађедови решили боље него ико: Средњим системом лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу. То четворно партизанство створило је од прескупо плаћене Србије једно тркалиште и вашариште, на коме су Христос и народна мудрост имали најнижу цену. Сва четири та чира распукла су се у време државе Југославије, и гној разлио по целом народу. Југославија је представљала за србски народ највећу забуну, најтеже грчеве и најсрамније понижење, које је он икад доживео и преживео у својој прошлости. Нико му није зато крив до његови сопствени синови, партизани у четири правца и хулитељи на свим линијама.

92. Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања. По тим својим великим знањима. Које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје.

93. Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120. година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. А прихватиће је, ако је најпре Срби прихвате, срцем и душом и разумом. Неће је пак србски народ прихватити, ако буде ишао за поквареним и антихришћанским духом своје партизанске и неозбиљне интелигенције. Прихватиће је пак, ако буде пошао за духом онога свог великог и светог генија сељачког, за духом Црнога Ђорђа из Тополе. Видећемо.

94. Царство балканских народа са царством свете Русије - не Русије неруске и чивутске, него свете православне Русије - може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство, мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај миленијум још није у историји света остварен. А оно Што је суђено од Бога, мора се остварити. Ко ће остварити ако не они, који су до сада били највише мучени и презирани, сечени и гажени, тј Словени и остали православни народи? Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени "глупи" Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако него теодулијом, свакидашњим програмом србског народа.

95. За време херувимске песме на Литургији свештеник говори Богу: "А служити Теби велико је и страшно и за небеске силе." Шта раде пламени серафими и херувими и саме безбројне војске бестелесних духова него служе Творцу своме "са страхом и трепетом"? Јасно је да за људе и народе на земљи не може бити веће почасти од службе Богу. Нити има већег достојанства и веће славе за човека него да служи Створитељу своме. То је србски народ разумео, од цара до просјака, и програм служења Богу испуњавао доследно и упорно од Немање до почетка XX века. Ту је србски "бураж" посрнуо, пред капијом XX века, као султанов пред Бечом. Разумео је србски народ, да ко Богу не служи, тај не може служити ни своме народу нити човечанству. Јадни су они и нелогични, који говоре да хоће да служе народу али одбацују Бога. Као кад би неко спасавао туђу децу а презирао родитеља те деце! Не може човек признати човека за брата да не призна Бога за Оца. Србски народ мора чврсто статина свој историјски пут служења Богу, и уколико је скренуо мора се повратити на тај пут. Иначе ће бити одбачен од Бога као јеврејски народ, па му неће помоћи никакво царство земаљско, нити икаква Југославија и хетерија. Он у хетерији правослвних народа треба да сија као најдоследнији најизвежбанији, и најпрослављенији слуга Христа Бога, те да осталим народима служи за пример. Ми подвлачимо: најдоследнији, најизвежбанији и најпрослављенији.

96. Историјски догађаји то потврђују. У својој праволинејности и историјској доследности Срби су надмашили и Русе, да не говоримо о другим православним народима, коњуктуристима у безброј одсудних момената. Руска интелигенција, сита трбухом а лења духом, заварана је од христоборног Дарвина, Маркса, Ренана и сличних западних сатаниста, више чак него и србска интелигенција. Не зато што је србска интелигенција била боља од руске, него зато што се више плашила од слободног, храброг и мудрог сељака, србског, који ју је хранио, те није смела ићи баш до краја на своме пропадном путу, из страха да је народ не побије. Па ипак, олењен на слободи као на летњој пригревици србски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу. Ако се не излечи, иструлиће и пропашће, и биће као лешина пред Богом, пред Небеском Србијом и пред целим светом. Личиће на човека, који је сву младост провео чедно и поштено, и прочуо се и прославио, а у најзрелијим годинама пропио се и покварио, да га нико не може да позна и да га се и небо и земља одричу као свог сродника. То би значило: свршетак историје Србадије а почетак историје мангупарије.

97. Србска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост - у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби избеглице у Русију и у Румунију. Колико је србског народа остало тада на овом страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова, преселило у Русију и у Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има осам милиона Срба. Толико треба да их има у Јужној Русији и у Румунији. Међутим, у Русији нема ни једног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је по крви половином србска, као и Хрватска, има само једна шака Срба, само као једна преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми православни хајде да се назовемо Русима и Румунима! Да се није тако катастрофално мислило, данас би ми имали у Јужној Русији милионе Срба а и у Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичко -православне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање) а историја, а галерија славних христољубивих царева и краљева, а Косово, а устанак, а Кунамово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а барјаци србски, - то је све ништа: све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара. Чак одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом светога Саве Немањића најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо ставити на равну ногу с Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике Словенства, Православља па чак и Хрватства, лажне краљеве Томислава и Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од србске великодушности, претворене у жалосну сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви а не Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану. А свакако ће се излечити искуством из 1941. године, када су доживели да их изда не један Вук Бранковић, и не десет њих, него цело једно племе, цео један народ - ако се народом може назвати - друге вере. Душан се називао: цар свих Срба, Бугара и Грка, па се не зна да је овако био издан ни од Бугара ни од Грка.

98. Национализам балканских народа може се лако ублажити хришћанским сазнањем. Уколико хришћанско сазнање, а то је познавање истине Божје, буде се повећавало утолико ће се оштрине национализма ублажавати. Не да ишчезне него да се ублажи и оплемени вером у Христа и служењем Христу.

99. Из свега историјскога искуства нашег и из свега што смо до сада изложили могу се извести три руководна начела: програматична за будућност и србскога народа и свих православних народа. Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења, и свих славних предака наших, као пута и смисла и цркве и државе и школе и свих народних установа, као и породичног и личног живота. Начело треће: јасна визија небеснога царства Божјега као врховне мете земног путовања и битисања свих слугу Божјих, како народа тако и појединаца. Дакле, прво еманципација, друго теодулија и треће визија. У светлости ова три начела сва друга питања се могу врло лепо решити. А ова три начела представљају срж историје србскога народа од великог Немање до наших дана.

100. Свети, свети, свети, о трисвети
Боже Нико нас ван Тебе просветит не може
Свети, Свети, свети, о трисвети боже
Нико нас ван Тебе простити не може.
Свети, свети, свети, и трисвети Боже
Нико нас ван Тебе прославит не може.
Свети, свети, свети, о трисвети Боже
Нико нас ван Тебе сложити не може.
Свети, свети, свети, о трисвети Боже,
Нико нас ван Тебе спасити не може.
О смилуј се на нас због наших отаца,
Твојих верних слугу и твојих светаца.
Просвети нас, Боже, прости и прослави,
Без Тебе смо слични сасушеној трави.
Сложи нас и спаси, Христе Спаситељу,
И приведи Твоме вечном Родитељу
У небесно царство, сврху свију сврха,
И последњу мету свих земаљских трка.
Једно тек желимо: да Теби служимо,
Месију и Спаса, Тебе да славимо.
Јер ко теби служи тај најбољем служи,
На муке и патње ником се не тужи. Без
Тебе су људи ка' без очњег вида,
Без пута, поштења, без наде и стида.
Ти си основ свему, Ти си смис'о свему,
Ко следује Теби, дух је Твој на њему.
И благослов вечни и живот без краја,
И радост и песма усред Твога Раја.

[You must be registered and logged in to see this link.]

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРБСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

I
Грешили смо, и испаштали смо.
Увредили смо Господа Бога, кажњени смо.
Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама.
Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени.
Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.
Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком.
Двадесет година ругања прецима, што су се приволели царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено.
Ипак, добили смо помиловање. За увреде мислима и речима и делима, за безбројне нечувене увреде Његовог Величанства Цара над царевима, Господа Бога, у току пуних 20 година, били смо осуђени на смрт. Осуда је почела да се извршује. И убијен је сваки осми Србин. Онда је смртна казна ублажена, те смо осуђени на вечиту робију, на вечито робовање у оковима Немаца. Али, кад је земља србска проврела од крви и суза сиротиње раје, кад су славске свеће сужања паљене мршавим рукама и гашене сузама, и кад су молитве србских паћеника покренуле анђеле и светитеље да измоле од Бога милост, тада је Све милостиви понова ублажио казну, па је вечито робијање свео на две године робије. За двадесет година свога злотворнога живота добио је народ србски свега две године робије. Зар то није боговска милост? Зар би се могао наћи на земљи цар који би трпео двадесет година грдње и поруге, па да ипак овако помилује своје псоваче и ругаче? Никад и нигде. Оволика милост доликује само Господу Богу нашем.
Којим путем сада да пођемо? Не онуда, само не онуда, којим смо ходили две деценије.
Шта сада да радимо? Све само не оно што смо радили у времену између два Светска рата.
Да не грешимо, те да понова не испаштамо.
Да не вређамо Цара Господа Бога, те да не заслужимо још већу казну, авај, без помиловања.
Да се не каљамо неваљалством, те да се не би морали понова прати својом крвљу и својим сузама.
Да не газимо светиње предака наших, те да не би опет били прегажени.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом.
Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.
Кад је наш народ рекао: правда држи земљу и градове, као да је рекао: царство небеско држи царство земаљско. Јер, правда је једна сила од многих сила царства небеснога. Једна друга сила јесте вера, трећа љубав, четврта истина, пета милост, шеста мудрост, седма чистота, и тако скоро без броја и без краја.
Размислите коју од ових сила имате, а коју немате. По журите да их све задобијете. Тако ћете бити савршени као Отац ваш небесни што је савршен. Тако ћете одолети мрачним силама пакла, које су биле преовладале нашом државом, које ће нас и у сећању дуго морити као што мори страшан сан. И тако ћете најзад, оружани силом небеском, најбоље потврдити и своје родољубље и свој назив православних хришћана. Нека вам је на помоћ Господ Христос, са Оцем и Духом Светим на век века. Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

II
Сабрали смо се данас да сви заједно и јавно принесемо пуну благодарност Ономе који све види и све зна и свима по правди суди.
Зашто кажем сви заједно и јавно? Зато, што постоји и осамљено и тајно благодарење Богу. Сваки хришћанин у самоћи и тајности излива из свога срца као кад од тамјана благодарну молитву пред Господа свога. Чинећи тако, ми извршујемо заповест Христову која гласи: а ти кад се молиш, уђи у одају своју, па затвори врата своја, помоли се Оцу својему, и Отац твој, који види тајно, платиће теби јавно. Молимо се, дакле, и тајно, молимо се и јавно. Молимо се појединачно, молимо се сви заједно у храму. Тако личимо на певаче, који певају појединачно у својој кући, али ступају и сви јавно пред свет да певају у хору; или на свираче који свирају за себе у својим одајама, али и у великим оркестрима за свет. Ко се пак моли у себи и за себе, а не долази на заједничке и јавне молитве, у томе је семе гордељивости и себичности. Тај као да није прочитао реч Спаситељеву: где су два или три са брана у име моје, ја сам међу њима. А ко долази у храм само на заједничке и јавне молитве, а никад се не моли Богу у самоћи и тајности, томе ће Бог судити као човекоугоднику и лицемеру.
Зато, у искреној љубави према вама и у страху за ваше душе, ја вас опомињем да се молите Богу на оба начина, и тајно и јавно, и посебно и заједно. Јер је тако заповеђено Јеванђељем и освештано црквеним предањем кроз хиљаде година.
Још сам рекао, да смо се сабрали данас да принесемо пуну благодарност Творцу и Оцу нашем. Зашто кажем пуну благодарност? Зато, што неки имају навику да благодаре Богу само онда кад Бог даје, а не и кад Бог узима; и још да му благодаре само кад милује, а не и кад бије; и још да му благодаре само кад Бог као лекар глади наше ране, а не и кад оштрим ножем сече труло месо од тела нашега. Таква благодарност вређа Бога. Јер, Бог увек има у виду наше крајње добро, наше вечно спасење, и када даје и када узима, и када милује и када бије, и када глади и када сече. Према томе, ми као разумна бића дужни смо Богу благодарити увек и за све, како и заповеда мудро апостол Павле говорећи: Благодарите за све Богу и Оцу (Еф. 5, 20), па то још и понавља у другој посланици: на свачему, вели, благодарите (Сол. 5, 18 ). А велики стуб православне цркве св. Јован Златоуст овако говори о том предмету: "Ко поднесе невољу с благодарношћу Богу, прима венац мученички". А о мученицима православним знамо, да су уздизали Богу славу и хвалу кад су их мучитељи шибали и секли и на посечење водили. Још је и ово реч Златоустова: "Нема ништа светије од језика који у несрећи уздиже благодарност Богу".
Право је дакле и правилно да приносимо пуну благодарност Богу. У нашем случају пуна ће благодарност бити, ако будемо Богу благодарили за нашу државну пропаст, као и за избављење од пропасти; за робовање, као и за ослобођење; за ужасе које смо преживели, као и за радост коју преживљујемо; за губитке, као и за добитке; за ону страшну крваву ноћ, као и за ово светло и ведро јутро новога дана.
Пропала нам је држава - кажемо: слава ти и хвала Боже! Добијена је држава - кажемо: опет слава ти и хвала Боже! Јер, да нам није пропала она и онаква држава, него да је потрајала још 20 година, пропао би нам народ, и то би тек била права пропаст. Тако нагло се почео био кварити народ, да је срљао неизбежној пропасти. Или пропаст државе или пропаст народа. Бог је ударао благовремено по оном што је јефтиније, да би сачувао оно што је скупље. Пропала је држава, остао је народ. Докле има кућаника биће куће, али ако нестане кућаника, ко ће обновити порушену кућу.
Ево нам опет наше државе! Ево нам опет златне слободе! Слава Ти и хвала Господе, на Твоме дару, на молитви Твојој и на неисказаном човекољубљу Твоме. Но, дозволите да вам затрубим у уши једну страшну реч са овог светог и страшног места: ако опет будемо неваљали и богоотпадни као што смо били, удариће Бог и по држави и по народу, па ће обоје пропасти заувек. И бићемо подсмех, и прича и опомена осталима. Помози Боже, свима, па и Србима да се покају, поправе и од греха очисте, и Тебе прославе свога Бога и Оца, кога славе сва небеска воинства анђела и праведника. Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

III
У Светом писму стоје записане и ове жалбене речи Господње на израиљски народ: Два зла учини мој народ, говори Господ: оставише мене извор воде живе и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване који не могу да задрже воду (Јер. 2, 13).
Свето писмо је непогрешно. То је устав васионски од Бога. У Светом писму објашњена је судба сваког човека и свих народа. Свака реч Божја у тој светој књизи над књигама јесте истовремено откриће истине и путоказ у животу. Сва модерна цивилизација није поколебала ни једну једину реч Светога писма. Сва европска наука није у стању заменити ни једну једину заповест Господњу.
Писаће се књиге и књиге о узроцима пропасти Југославије, па ипак се неће моћи јасно исказати оно што се у Светом писму исказује једном једином реченицом.
Зашто је дакле пропала једна држава која је имала старост једног дечака? Свакако, не од старости, рећи ћете ви. А ја вам кажем: да, од старости и престарелости. Југославија је пропала од старости и престарелости, ја то понављам. По извору рођених или створених, она је била сасвим млада; и по упоређењу са хиљадугодишњим државама на Истоку и Западу она је била ваистину у детињским годинама. Али је по греху била стара. По гресима и безакоњима својим била је остарела и престарела. Смрт ју је због тога напала и удавила.
Ево вам слике: два младића одслужили војску и растали се. Један је од њих био озбиљан и трезвен, а други лакомислен и развратан. Срећу се тек после три године. Трезвени друг, здрав, снажан и весео, погледа на свога лакомисленога друга и запрепасти се. Видео је пред собом не младића од 25 година, него старчића од 25 година, проседа, погрбљена, кашљуцава, јехтичава.
— Како си, шта радиш? ослови здрави болеснога.
— Ето, како сам. Чекам са страхом месец фебруар.
И снашло га је оно, чега се бојао. Јер и то стоји написано у Светом писму као реч од Бога: Снаћи ћете, вели, оно чега се бојиш. И младога старчића снашло је оно чега се бојао. Пошетала смрт у месецу фебруару и њега се дотакла само малим прстом и он је пао мртав. Греси као црви разједају и разгризају младе и врло младе установе. И Југославија је била остарела и престарела од греха, зато је пала и пропала.
Два зла учини народ у Југославији. Оставише Бога извор воде живе, то је један грех, једно зло — па ископаше бунаре испроваљиване који не држе воду — то је други грех, друго зло. Пастири и старешине народне напустили су Христа Бога као вечити свежи и здрави извор воде па су почели, по угледу на јеретичке и безбожне народе, да копају суве бунаре и да хватају кишницу. Сухе бунаре називали су они културом или цивилизацијом, или науком или модернизмом или прогресом или модом или спортом, и тако редом.
Одбацили смо били Христа, зато смо били одбачени од Христа.
Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Србству, пркос србској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи — пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера.
Но, и овога пута милост Божја превазишла је сву злобу људску, чак и разум људски. Кад је проплакало свако срце србско, Бог је пружио руку своју дављенику. Кад је сав народ упро поглед у живога Господа шапћући му крвава срца: Не надамо се у помоћ људску, него се надамо у твоју милост и чекамо спасење од Тебе (молитва на вечерњу), онда нас је Господ избавио, и очистио земљу нашу од Немаца, повратио нам је слободу и даровао државу. Слава Ти и хвала, Господе благи.
Али знајте, и деци својој казујте, да нас је Господ помиловао под прећутним условом, да никад више нећемо оставити Њега, Животворни извор живе воде, нити ћемо, попут јеретика и безбожника, окренувши леђа Христу копати сухе бунаре око којих људи стоје, чекају и умиру од жеђи. И још под условом, да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави, звучније и стварније, мислима, речима и делима Бога једнога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, на век века. Амин

[You must be registered and logged in to see this link.]

IV
„Ево иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и Гријешнике да истријеби из ње... Учинићу да ће човјек више вриједети од злата" (Ис. 13, 9-12).
Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све док непадне мрак.
Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу.
Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ, грозна ноћ, мрак са грмљавином, крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ иполом, врисак и ропац, оно се назива у Светој књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због таквих прилика размажени и обезображени људи долазе до пуног сазнањакако је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници чине сами себи војску гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу пред порушеним храмовима, негда бесне жене дроњаве и неопране кувају шаровину за ручак — а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског.
Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим?
Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак себе је издизао изнад Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је настао страшни дан Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе понуде сиромасима, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и за онај свет где је друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни.
Учинићу, говори Господ преко пророка Исаије, учинићу да ће човјек више врједети него чисто злато, злато Офирско, тј. најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се цени него злато.
Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне.
И у нашој земљи злато се почело било ценити више од човека. Зато је и наша земља ударена грозним бичем рата, бичем исплетеним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија.
Да би се научили да ценимо Бога изнад човека и човека изнад злата. Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија, мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у палату једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца.
Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови, развођени бракови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име србско, одбацивана вера, издавана светиња, продавана отаџбина. Ето, зашто је морао доћи страшни дан Господњи, браћо моја, и нама, и нама.
А сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него славу, више него месец и звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд патили. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру испокојству, у љубави и узајамном поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Николај Велимировић

НАЦИОНАЛИЗАМ СВЕТОГА САВЕ


У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у Светоме Сави, која је овога Божјег човека и народног хероја покретала на сва она велика дела, која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. У истини многи нам примери показују, како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно савршенство назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи, које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бегали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речи – да убуду и увек пребубу "усамљени са Усамљеним". И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за самотним сунчањем, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест, као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе Сава је по том био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је по том био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је по том био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога свега а нису уредили своју душу ни своју кућу.

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом србским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народно организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. На супрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: идите и научите све народе. 1) Тим речима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Свог Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима; не, дакле, само јеврејским, или латинским, или грчким, него језицима свију народа: Парћана и Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине црквене у једном народу они су се трудили да их узимају из тог самог народа.

Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је од увек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву, са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова. Црквени центар за србски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место србском језику.

Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Паралела је овде и л,огична и у пракси неизбежна. Ујединивши народну цркву Свети Сава је почео уређивати народну државу. Најважнији његов акт у уређењу државе јесте утврђење народне династије. Он је крунисао Стевана за краља не за то што му је Стеван био брат него за то што је био православни Србин и уз то законити носилац државне власти. Да је место Стевана ма ко други био законити носилац државне власти и уз то православни Србин, Сава би га крунисао за краља и тиме утврдио његову династију у народној држави. За Саву је главно било и његово лично сродство са династијом него сродство династа са народом. То сродство са народом морало је бити потпуно и по крви и по језику и по отаџбини и по вери, духу, моралу и обичајима. И тако је било до данас. Светосавски идеал народне династије србски народ је гледао у стварности кроз сву своју светосавску историјску прошлост до данас. Од Светога Саве до данас никада у слободи није над србским народом владала некаква страна династија, чак никада ниједан странац, сем можда Јерине, коју је народ прозвао проклетом Јерином. За србски народ као ваљда ни за један други у свету народна династија постала је тако природна ствар, да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар.

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално али губи морално; добија у материјалним димензијама али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж, и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана србски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од Светосавског идеала, створио је империју, и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила отаџбину, народну државу, као што је био често случај у историји. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.

Отац наше народне просвете Свети Сава је схватао просвету као знање и вежбање. Пре свега као знање врлина и вежбање у врлинама. Отуда је народна просвета у органској и нераскидљивој вези са народном црквом. Јер Црква је најбогатија ризница знања о врлинама и метода вежбања у врлинама. Школа није за то да да многа знања него да одучи омладину од злоупотребе знања. Јер није тако тешко стећи знање као не злоупотребити га. Знање се може стећи и ван школе. Но школа је вежбаоница у врлинама јаког карактера, вежбаоница у употреби стеченог знања, на добро своје и свога народа. Несумњиво да васпитање Светосавско има веома јаку спартанску одлику али само у духу јеванђелске неприсиљености и благости. До данашњега дана такав идеал просвећења и васпитања лежи дубоко утиснут у народној души.

Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хилендар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је србски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен својствен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свеколике наше богате народне културе.

Свети Сава није био војсковођ ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља србске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега народна војска састоји се из синова народа а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ, само и једино да брани народ и народну државу а никако данапада друге народе и руши туђе државе. Најбоље име оваквој војсци јесте народна одбрана. Но ни као народна одбрана војска се не употребљује ни у једном спору са суседним народима докле се претходно не исцрпе сва средства за мирно решење спора. То је Свети Сава примером својим показао. Док је краљ Стеван држао војску у приправности да брани свој народ од мађарског краља Андреје и од одметника Стреза, Свети Сава се претходно лично упутио њима, да их одврати од рата, у чему је и успео. Но и свештеници који су причестили на Косову војску Лазареву и прота који је благословио устанике у Орашцу духовни су синови Светога Саве, и чинили су оно што би и Свети Сава чинио на њиховом месту. Јер се одбрана отаџбине и борба за ослобођење робља не противи вољи Божијој. Вољи Божијој противи се напад на туђу отаџбину и империјалистичко завојевање туђе земље.

[You must be registered and logged in to see this link.]

И тако творац србске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма србског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом, тако да се не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.

По схватању Светог Саве живот је народни једна недељива целина како физички тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу.

Ово Светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и пстало тако природно као дисање. И у истини душа је Србинова дисала тим основним начелима Светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан данас за Србина је одбојна и сама помисао, да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божја на страном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. "Своје чувај, туђе не дирај", његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовитом подсмеху и порузи а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – када му је савест мирна, да не отима туђе него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио и своме народу као остварени идеал у аманет оставио.То је његов јеванђелски и органски национализам. Па због тога што је јеванђелски, оњ штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штитио индивидуалност самога народа као целине да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

Да ли није овај Светосавски национализам узак, искључив и несавремен? Гле, Свети Сава је живео пре 700 година а ми се сад налазимо у XX веку?

Истина је, да је Свети Сава живео пре 700 година, али његов национализам живео је и коренио се и растао у Савином народу кроз свих седам столећа до данас. Ми смо рођени у том национализму, и тај национализам је још непрестано жива сила у нама. Пример Светога Саве најбоље сведочи, да његов национализам нити је узак ни искључив. Пре свега наш светитељ је провео више од две деценије у једној интернационалној средини, или бар интерправославној. То је Светогорска средина, монашка република, састављена од Грка и Руса и Румуна и Бугара и Арнаута и Ђурђијанаца и Арапа. У тој и тако разнородној средини Сава се научио волети људе разних народности и био је неизмерно вољен од свију. Па иако је провео своје најимпресивније младићске године у таквој интернационалној средини, Сава није постао интернационалист, но жарки јеванђелски националист. И доцније као старац он није дао да се до његовог срца дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљним, него је пружао своју помоћ свакоме народу Божјем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је србски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге. Светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако на пример Марко Краљевић говори циганину:

"Богом брате, Суљо циганине!"

А Страхинић бан опет дервиша турског ословљава братом:

"Богом брате, старишу дервишу!"

Ви који сте ратовали у последњем Светском Рату ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани довели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили тих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући са њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима. Не може, дакле бити никаква оправдана приговора Светосавском национализму, да је он узак и искључив.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Још мање може бити приговора нашем Светосавском национализму као да је несавремен. Не чујемо ли ми у наше време покличе уземљама Запада: "За национализам!" "За националну цркву!" "За националну радиност!" "За националну културу!" и тако редом? Но оно што је србском народу створио Свети Сава пре 700 година многи па и најкултурнији народи Запада још нису постигли. Борба за националну цркву, која је основ правог, јеванђелског и органског национализма "водила се у Европи кроз свих последњих 700 година. И циљ те борбе још није достигнут. И борба та још није свршена. Нема народа у западној Европи који није водио борбу за националну цркву, почев од Исланда па до Карпата. То је била крвава и дуготрајна борба. И већи део историје свих западних народа исписан је крвљу у такозваним верским ратовима. А ти верски ратови у основи су били ратови за националну цркву. Јан Хус је на ломачи изгорео зато што је хтео националну цркву у Чешкој. Оно што је Хус деловао пером, страшни Жишка је продужио мачем; но мач му се сломио. И Чешка је до данас остала без националне цркве. После Светског Рата први родољуби чешки, који су и сада на власти, подржавали су покрет за стварање националне чешке цркве, но покрет је спласнуо, и од њега је остало само голо име. Холандија је била некад сва у црнину завијена и крвљу обливена у борби за националну цркву но своју националну цркву која би обухватила цео холандски народ, није извојевала. Лутер је својом црквеном буном успео једино да подели немачки народ на две половине, готово равне, но једну националну цркву није могао установити. Лутерова буна створила је од Европе ратно поприште, на коме се с прекидима ратовало столећима, но само с делимичним или поготову никаквим успехом. Лутерову замисао о стварању једне националне цркве у Немачкој у наше дане предузео је садашњи Вођ немачког народа. С тешком муком, и још несвршеном борбом, он је за последње две године донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организира нешто налик на националну цркву. На стварању националне цркве у Француској, под именом галиканизма, мучили су се у своје време најплеменитији и најумнији људи. Велики философ Лајбниц радно је живео на томе. Најзнаменитији прелати француски, Босије и Фенелон, трудили су се на томе. Блез Паскал, несумњиво најфинији ум, што га је дао француски народ, у друштву са чувеним Пол Роајалом мучио се на стварању галиканске националне цркве. Но безуспешно. Ни Енглеска ни Шкотска ни Скандинавске земље нису биле поштеђене од крвавих борби за националне цркве. Оне су успеле више од других али не потпуно. Извојевале су, истина, називе националних цркава, али су тиме поцепале своје народе. Енглески народ успео је више од осталог Запада. Кроз крв и страдање он је створио националну енглеску цркву, која је идо овога дана државна црква. Али ни та национална и државна црква у Енглеској не обухвата све Гнглезе. Нико од свих европских народа није успео у потпуности у том послу онако као што је успео Свети Сава. Па ни Енглези, ни Скандинавци. Најзад се Европа уморила од страшних и столетних борби и напора, физичких, моралних и интелектуалних, и у тој заморености многи њени синови дигли су руке сасвим не само од цркве него и од вере хришћанске. Тада су се интелектуалне и политичке вође европских народа решиле на корак очајника, на име: на одвајање ненационалне цркве од државе и на стварање национализма без вере. У жалосној заблуди живе они наши људи који мисле, да је одвајање национализма од вере, и државе од цркве, резултат неког "прогреса". Никаквог прогреса, него очајања и само очајања. Шта су тиме постигли синови Европе? Одвојили су цркву од државе али су одвојили и себе од народа. И тако видимо у тим западним државама једну непремостиву провалу између интелигенције која се труди пошто пото да не верује ни у шта и народа који хоће пошто пото да одржи веру. Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео, да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуранмеханизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.

А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијама и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче него пре 700 година. Отуда је национализам србски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне у 1848 години. Ако је то истина, онда значи да је национализам србски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији него је и савршенији, јер је јеванђелски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и у очајању, док је Светосавски национализам започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против ненационалне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње час империјализму час интернационализму. А јак темељ, правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светоме Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је србском народу учитељ, у свему. Учитељ, – но не једино србском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.


(Предавање на Коларчевом народном универзитету, 1935)

[You must be registered and logged in to see this link.]

“Po delima njihovim poznaćete ih”


К
оментари углавном Православаца на делић писма владике Артемија Синоду и Сабору – у којем владика Артемије захтева од Синода

за новинар.де Часлав М. Дамјановић 26.09.2010

+++

да му се врати Епархија рашко-призренска коју му је Синод насилно отео – на шта је Синод доцније одлучио да Артемију забрани чинодејствовање – и то наводно до јесењег Сабора, што је с обзиром на контролу над већином епископа и систематско застрашивање управо обмањивачки изговор – најубедљивије исказују суштину обмане узурпатора Синода:

Православац Срђан Марјановић каже за писмо владике Артемија:
‘’На многаја љета честити Владико!'’(1)

Под псеудонимом ‘’Магдалена'’ Православка каже за писмо владике Артемија:
‘’Артемије, патријарх српски!'’(2)

Веља Јовичић каже за писмо владике Артемија:
‘’Када је толико далековид зашто се повукао, зашто је дао оставку, Зашто…?!'’(3)


Kоментар на коментаре:

‘’Многаја љета честитог Владике'’ – која Срби Православци од срца желе владики Артемију – нису угрожена само скандалозном забраном чинодејствовања, нити само замрзавањем због неизграђене котларнице, нити само удбашком конфискацијом имовине и средстава за живот – јер насртај инквизиције није угрозио само телесно преживљавање Владике Артемија – већ је свејерес препредено насрнула и на духовни живот Владике Артемија и православног монаштва и свештенства! Самим тим инквизиција свејереси насрнула је на духовни живот православних верника па и на духовни живот саме православне Цркве – што безпоговорно и недвосмислено доказује да данашњи насртај узурпатора није само на Духовни живот Срба – већ јесте насртај и на Духовни живот Православља – па према томе – да доиста јесте насртај свејереси на Веру као такву – на Божију Благодат – па према томе и на само Веровање у Господа!

Владика ‘’Артемије'’ данас заиста јесте не само стварни ‘’Патријарх српски'’ – јер пролазни су сви чинови, па чак и чинови црквених великодостојника, исто као и све материјално у овоземаљском животу – а насупрот тој овоземаљској пролазности материјалног – Духовна Благодат владике Артемија у његовом узвишеном издржавању фарисејског неораспећа, и његово изналажење Духовне снаге да се Истином и Правдом бори против Лажи свејереси за јединство не само Српске Цркве – већ и за Јединство Православља и – што је најважнијер – за Јединство и Чистоту Вере у Господа – на супрот љигавим обмана – остаће упамћено у аналима Вере и у Трајању Божије Моћи стварног хришћанства – стварног Правог Славља – као вечити пример Завета Божије Благодати подарене православним верницима и православној Цркви за вијеки навјек.

И најзад – не ради се ни о каквој ‘’далековидости'’ владике Артемија – већ о његовој духовној снази којом узноси Божију Благодат! Владика Артемије није се нити ‘’повукао'’ – нити је дао ‘’оставку'’ – већ је жртва неофарисејског прогона неоинквизиције – жртва прогона којим се покушава насртај на Православље. Тако да одговор на ‘’Зашто…?!'’ јесте доиста та Духовна Благодат владике Артемије којем је заиста стало не до никаквог лажног ‘’јединства'’ Цркве – о каквом паролашки фразирају најмљени фарисејски узурпатори – већ му је стало до стварног Јединства Вере – којим је Црква дужна да послужује, јер, на крају крајева… Црква једино зато и постоји!
Зато, да би прикрили ову основну чињеницу – узурпатори Синода објавили су само онај делић писма који одговара њиховој обмањивачкој кампањи којом покушавају да лажно оптуже владику Артемија да смерним проповедањем Вере у Шишатовцу навдоно ствара некакву нову епархију и да тиме наводно води Цркву према некаквом наводном расколу!

Зато је тек на захтев владике Артемија објављена целокупна преписка!

Тек из те целокупне објављене преписке јасно се види да су узурпатори ти који заиста воде Цркву у раскол – и то у директан раскол од Вере – и такође – да тај свој зли покушај разарања Цркве и Вере – покушавају да лажно накалеме на владику Артемија!

Ову најновију обману узурпатора Синода – којом се већ по ко зна који пут безпоговорно раскринкава целокупна кампања против владике Артемија – Др Десанка Крстић је мудро сажела у свом јавном коментару који је, као и све што каже – потписала пуним именом:

‘’Каква иронија и аномалија – Патријарх нас у Бечу уједињује са католицима а православца рашчињују?'’
‘’Зар тако нису поступили и са владиком Диносијем?'’

И зато Крстићева завршава свој јавни коментар Истином Вере Правог Славља:

‘’По делима њиховим познаћете их'’!

Зато Православац под псеудонимом ‘’Аца'’ иде чак толико далеко да каже за писмо владике Артемија:
‘’Сва срећа да је истеран из те Јересне Српске Вере!'’

‘’Било би смешно да није тако жалосно'’ – јер ‘’ако се посматра објективно, Српска Православна црква је пропала и нестала, само је Патријаршија остала'’ – и то као ‘’једна од Римокатоличких агенција за Папу'’ – и то усред ‘’Београда!'’(4)

И доиста и јесте тако – јер:

Узурпатори се препознају по делима њиховим!

Снага Цркве је у Вери пастве! Снага Цркве – није ни у каквим бројкама – нити у ма каквим паролама! Чистота вере је једина стварна снага Цркве!


Фокус и функционалност

Убеђен сам да данас – као и свагда до сада – Срби морају да издрже!
То што изгледа као да су се редови проредили – што јесу – то је само наизглед – зато је и речено да снага нити Српства нити Српске Цркве – није ни у каквим бројкама! Проређеност је зато секударна, јер данас, више него икад до сада, јесте важно будити Верску одлучност и оданост Верској Чистоти Православаца… али… можда је бар толико важно указивати на верске, националне и историјске Истине које се све препреденије сакривају и на разоткривање верскиг, националних и историјских Лажи које се све препреденије намећу… а које се – све мање памте – јер… осим владике Артемија и његових монаха… има сасвим довољно Срба који су спремни на ту борбу – и зато и кажем да су бројке секундарне!

У фокусирању и функционалности тога што чинимо не смемо да се заглављујемо у јевтино прегагањањ као што се то најчешће чини, јер ми се чини да иако врло добронамерни – многи тону у прегањање баш зато што им недостаје истинска Верска дубина и истинско и стварно Српско Национално осећање. Чини ми се да је смо натерани на прегањање што је најавећи успех непријатељеске пропаганде – јер нација која се прегања неспособна је да ма шта предузме за своје добро. Међутим, све је јасно – заиста јесте све толико јасно да је непотребно чак и доказивање, као на пример навод у коментару Драгана Ракића да је ‘’највећа срамота то што појединци разних политичких партија и припадности покушавају да руше нашу православну цркву као што је то чинио и Ј. Б. Тито а не као што неко претендује Ватикан!'’ – а тачно је заиста и једно и друго – а тачна је тек суштина, управо наше схватање далековидости суштине – као она суштина изражена у кратком коментару потписаном ‘’Магдалена'’ – ‘’Артемије, Патријарх Српски'’ – јер тај сажети коментар одражава и стварни распон и ствару суштину читавог догађаја – и истовремено – стварну суштину обмане – која заиста јесте:


Српска Будућност!

Српска Будућност је баш оно чему не само да смо сведоци – него баш оно због чега и чинимо све што чинимо – јер ако Српску Будућност не чинимо – онда заиста Срби нисмо!

Све што чинимо – и све што смо чинили, и све што ћемо чинити – као и владика Артемије, и као и његово монаштво, и као и сви стварни православци, и као и митрополит Дионисије – чинимо то због – Чистоте вере – јер Небеска Србија није никаква прошлост! Као што ни Веровање у Бога није никаква прошлост – тако је и Небеска Србија Будућност и Срба – али такође и Будућност Православља – и изнад свега – Будућност Веровања у Бога!
Небеска Србија је Чистота Вере!

А Чистота Вере јесте – Трајање Вере – и трајање Божијег!
А Трајање Вере и Божијег – јесте и Трајање Српства!

Зато је данас насртај свејереси фокусиран на покушај ликвидације Небеске Србије – што није никаква новина – јер исто као и свргавање митрополита Дионисија – због истог тог разлога свејерес данас покушава свргавање владике Артемија – јер је све то наставак једног те истог покушаја Зла да свргне Небеску Србију! Зато Др Крстићева и пита ‘’зар тако нису поступили и са владиком Диносијем?'’ И зато и истиче Истину Вере Правог Славља – ‘’По делима њиховим познаћете их'’!

Да… то мора да нам буде јасно – и то и јесте оно што сам покушао да кажем фокусирањем и функционалношћу на верској и националној линији.


Дефиниција фалсификата: ‘’фикција, скупина речи без реалног садржаја и смисла'’

У напису ‘’СПЦ: Артемије се лажно представља'’, од Р. Лончар, објављеном на ВестиОнЛине (20/09/10, 17:55), пише да је ‘’Инофрмативна служба СПЦ саопштила'’ – поменутог дана – ‘’да не може да удовољи захтеву владике Артемија да објави његову најновију преписку са Синодом и да је не може проследити надлежним на разматрање зато што је захтев потписан речима ‘’епископ рашко-призренски'’.

Надаље пише ‘’у допису уредника у Информативној служби СПЦ, ђакона Ивице Чаировића, који је насловљен на јерођакона Дамјана у манастиру Шишатовац, наводи се између осталог да ‘’таква самоознака'’ – епископ рашко-призренски – ‘’у садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству СПЦ представља фикцију, скупину речи без реалног садржаја и смисла'’ јер “другим речима, синтагма ‘епископ рашко-призренски’ засад није могућа ни уз једно име, па ни уз часно име преосвећеног владике Артемија'’ зато што ‘’канонски и легитимно, постоје само две могуће формулације у вези са Еапархијом рашко-призренском: умировљени епископ рашко-призренски (уз име преосвећеног владике Артемија) и администратор Епархије рашко-призренске (уз име високо-преосвећеног митрополита Амфилохија)'’, поручује се у допису'’ – и наводи да ће ‘’чим стигне ‘’аутентични допис'’ без одлагања бити прослеђен ‘’на даљу надлежност'’.'’

Према томе, ‘’у садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству СПЦ'’ – ‘’канонски и легитимно, постоје само те две ‘’могуће формулације'’ у вези са Еапархијом рашко-призренском'’ – које једине – наводно нису нити ‘’фикција'’ – нити ‘’скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – јер су ‘’канонски и легитимно ‘’могуће'’ само две формулације у вези са Еапархијом рашко-призренском'’ – владика Артемије – ‘’умировљен'’ – и митрополит Амфилохије – ‘’администратор'’ – па ће наводно због тога – ‘’чим стигне ‘’аутентични допис'’ – бити без одлагања прослеђен ‘’на даљу надлежност'’.

Према томе, ‘’даља надлежност'’ ће значи ‘’проследити'’ захтев владике Артемија – тек пошто његов захтев постане ‘’аутентичан'’!

А како ће то захтев владике Артемија постати ‘’аутентичан'’?

Постаће ‘’аутентичан'’ чим владика Артемије потпише да – није ‘’епископ рашко-призренски'’ – него да је – ‘’умировљени епископ'’!

Зашто? Зато што је ‘’синтагма'’ ‘’епископ рашко-призренски'’ ‘’самоознакa'’ – а ‘’канонски и легитимно'’ у ‘’садашњем црквено-правном поретку и организационом устројству СПЦ'’ – у ‘’вези са Еапархијом рашко-призренском'’ ‘’могуће'’ су само ‘’формулације'’ – које наводно нису ‘’фикција'’ – управо – које наводно нису ‘’скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – јер према томе – нису ‘’аутентичне'’ – те према томе, пошто су као такве ‘’самоознака'’ – оне нису ‘’канонски и легитимно'’ у складу са ‘’садашњим црквено-правним поретком и организационим устројством СПЦ'’!

Шта значи то да ‘’самоознака'’ – није ни ‘’канонска'’ нити ‘’легитимна'’?
То значи:
Признај кривицу – или…
…или шта?
Или… оде глава!

Према томе само се чини да је дефиниција фалсификата ‘’фикција, скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – стварна дефиниција фалсификата јесте да је фалсификат у својој бити разбојнички – према томе… шта је у разбојничком у бити:


Заиста фашистичко?

Шта заиста значи:

‘’Садашњи црквено-правни поредак и организационо устројство СПЦ'’?

Да ли је таква формулација Цркве – ригорозан фашизам?
Да ли је Црква ‘’црквено-правна'’ институција?
Није.
Да ли је Црква ‘’организационо устројство'’?
Није.
Да ли је Црква ‘’поредак'’?
Није.

Чињеница да се у одбијању писма Владике Артемија због недостатка ‘’аутентичности'’ каже да су ‘’црквено-правни поредак'’ и ‘’организационо устројство СПЦ'’ – ‘’садашњи'’ – логично доказује чињеницу да – нису свагдашњи – доказује да се ‘’црквено-правни поредак'’ и ‘’организационо устројство СПЦ'’ – мењају!
Како се мењају?
Мењају се наравно по потреби.

Међутим… чак и ако се у извесној мери Црква прилагођава временима – да ли се – по потреби или макар због чега – да ли се Црква мења?
Божија Благодат се не мења. Вера се не мења. Вечитост Светог Духа се не мења. Према томе – послужење Цркве Вери се – не мења.

Једном речју – пошто се Чистота Вере не мења – јер вековно духовно продубљивање суштине Вере није никакво мењање него нарастање оптимизма и дубине Вере – мењање Цркве у некакав ‘’садашњи'’ ‘’црквено-правни поредак'’ и у некакво ‘’садашње'’ ‘’организационо устројство СПЦ'’ – непобитно доказује промену СПЦ у ватиканску установу свејереси – а то није најобичнији фашизам – него онај исти офуцани и окрвављен усташки фашизам који је настављен партизамским фашизмом – кријући се иза лажног антифашизма – као што се свагдашњи, а наравно и данашњи ватикански фашизам – исто као и фашизам узурпатора наше Цркве – крије иза ‘’синтагме'’!
Забрана ‘’самоознаке'’ – није Црква!

Забрана Истине је – фашизам.
И зато друго питање:


Шта је дефиниција фалсификата?

Дефиниција фалсификата јесте – ‘’фикција'’!
‘’Фикција'’ – није Вера!

Дефиниција фалсификата јесте – ‘’скупина речи без реалног садржаја и смисла'’!
‘’Скупина речи без реалног садржаја и смисла'’ – није Вера!
Нити служење Вери!

Наметање фалсификата као Вере – јесте фашизам!


‘’Они хоћe устајале баре, а не узбуркано море'’(5)

Отац Венијамин одржао је још почетком марта 2008. године потресну беседу о савременим збивањима у српској цркви, коју је насловио ‘’Данас…ми смо сведоци… страшних збивања која се дешавају…'’

‘’Ми смо сведоци'’ – сведоци чега?
Да ли сведоци Лажи?
Да ли сведоци сопствене немоћи?
Да ли сведоци Издаје Српства?
Или…

Да ли сведоци сопствене издаје?
Јер… немоћ и пасивност… јесу Издаја!
Зато је Отац Венијамин у Беседи, цитирајући ‘’мудрог'’ Јустина – указао управо на суштину јереси:
‘’Они хоћe устајале баре, а не узбуркано море'’.(6)
Ко хоће ‘’устајале баре'’?
Ко неће ‘’узубуркано море'’?

Издаја, Лаж и Немоћ – хоће ‘’устајале баре'’!
Једном речју – ‘’устајале баре'’ – хоће јерес.

Зато инфериорност и униформисаност службене Издаје, службене Лажи и службене Немоћи – неће ‘’узубуркано море'’!

Хришћанство, стварно Хришћанство, стварна Вера, стварно веровање у Господа… увек је било и биће Брод Господњи на ‘’узубурканом мору'’ – зато јер живот који нам је подарила Благодат Господња јесте Оптимизам Вере са којим се нашим овоземаљским животом боримо против свих изазова који нам натурају ‘’устајале баре'’ јереси Лажи и Издаје Немоћи.

Зато, по речима Оца Венијамина, ‘’највећа је наша пропаст данас'’ – то што ‘’нисмо готови да пострадамо'’ – ‘’да будемо лишени много чега материјалног'’. ‘’Да будемо прогоњени!'’ ‘’Да будемо затварани'’! ‘’Да будемо исмевани, пљувани!'’

‘’То је Православље!'’ ‘’А није Православље… да пристајемо на све и свашта.'’(7)

Највероватније да суштина Српског Националног Духа и његова урашћеност у Правослвље није израчена сажетије и језгровитијим речима.

Зато… позовимо се на врло популарне речи ‘’садашњег'’ патријарха – али у обрнутом смислу, не у фашистичком него у заиста Божијем смислу:

‘’Што виси, нек и отпадне'’

Пошто најмљени узурпатори свејереси – заиста ‘’висе'’ – и то ‘’висе'’ од Вере:

Зато заиста морају да ‘’отпадну'’!

Јер заиста данас јесте ‘’потребно нећутно исповедништво православља'’ – што добри монах свакодневно чини испред Патријаршије – која се понаша према овом сваком изливу Чистоте Вере као да је заиста ‘’једна од Римокатоличких агенција за Папу'’ – и то усред ‘’Београда'’!


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРОГАЊАН АЛИ НИЈЕ ИЗДАО!

Схи-архимандрит ПЕТАР, манастир ДЕНКОВАЦ
Отац Петар је био највећи Хришћанин и највећи Србин којег сам икад упознао.

Рођен је 1925. године у околини Лесковца. У својој четрнаестој години одлази у манастир Жича на чијем је челу био свети Николај.
Сабраћа и духовници који су га познавали још од раних дана, сведоче да је био енергичан, вредан и веома ревностан.
Монаши се после другог светског рата, заједно са оцем Павлом у манастиру Ралетинац код игумана Гаврила. У том братству били су још отац Сава из Вазнесења и отац Мојсије садашњи игуман Хиландара.
До одласка на Хиландар био је духовник у манастирима Вољавча и Каленић. На Свету Гору одлази 1968. а у Србију се враћа 1979. године.
Са благословом свог духовника, игумана Гаврила, обновио је и из рушевина подигао манастир Денковац који је вековима био запуштен и од њега начинио духовно уточиште у који су долазили многи.
Велику схиму је примио 1998. године.
Сигурно може да се каже да је манастир Денковац био један од најпосећенијих манастира шумадијске епархије у који су долазили по духовну поуку људи из свих крајева Србије. Познат по прелепој природи којом је окружен и манастирима Саринац и Ралетинац који су у његовој близини, манастир Денковац је био најпознатији по оцу Петру.
Старији монаси и виђенији духовници су га поштовали као необично ревносног монаха. Имао је речи поуке и речи утехе какве нису често могле да се чују.
Често је цитирао светог владику Николаја и аву Јустина, које је и познавао. Увек је говорио да ни свети Сава, ни свети владика Николај, ни отац Јустин Поповић нису давали благослов за често причешћивање и за причешћивање без поста. Када је у време најжешће кампање новотараца о честом причешћивању разговарао са владиком Артемијем о томе, питао га је: какво је, преосвећени, ваше мишљење о томе каква је припрема потребна и колико се често треба причешћивати, владика Артемије, кога је отац Петар веома поштовао, му је одговорио: ''ја о томе немам своје мишљење. Вернике саветујем да се причећују онако како су српски светитељи учили''. Ово је отац Петар радо препричавао.
На Хиландару је остао упамћен и по томе што на Литургији коју је служио није дозволио духовнику целе Атине да се причести зато што није постио и по томе што се, као и иначе целог свог живота, супротстављао било каквим променама у црквеном животу.
Чак и у време најљућег комунизма непрестано је опомињао народ да се врати Богу и остави безбожништва и поштује Цркву.
Много је пострадао од безбожне комунистичке власти.

Саветовао је све који су њему долазили да су пост и молитва нешто без чега се не може бити хришћанин.
Говорио је о бесмислености и штетности неблагословеног, нецрквеног брака.
Много је примера који говоре о томе да је отац Петар био велики молитвеник пред Господом и много је оних којима су његове молитве помогле и излечиле од разних па и најтежих болести. Постоје примери да је молитвом лечио супружнике од неплодности. Лечио је и ђавоимене.
Био је велики и бескомпромисни борац против екуменизма и свих новотарија које су претиле Цркви и увек је упозаравао на невоље које нас због тог а чекају.
Био строг и према владикама и према свештеницима.

Умро је 22. децембра 2005. године. (по старом календару)

Остаће упамћен по ватреним беседма које су се својим садржајем и поукама могле мерити чак и са беседама аве Јустина. Памтићемо га као неког ко је увек опомињао на ревност, пост и молитву и захваљујући коме су многи ушли у веру и учврстили се у вери. Памтићемо га и по веома поучним и сликовитим примерима о којима је причао и просвећивао народ и будио из греховног сна. Памтићемо га по Литургијама које је служио.

Безброј је поука, примера и анегдота које могу да се евоцирају и које могу да опишу оца Петра и његов живот и сво добро које је својим молитвама и духовним поукама учинио многима. Знам да има још оних који могу много боље и више да кажу о оцу Петру, па их и позивам да то учине. Рећи ћу још ја, многогрешни, да Треба се молити за оца Петра,
али се и молити оцу Петру.

Има, нажалост, много примера у којима се види колико је отац Петар био омаловажаван од стране владике Јована.

Владика Јован је на дан сахране, одржао срамну беседу у којој је исказао сумњу у спасење оца Петра, а сахрану је брже - боље искористио за промоцију новог управитеља манастира, коме је иначе за живота оца Петра било испод части да тражи благослов од овог великосхимника и великог светилника православља. Сада тај, сокоградски монах, служи Литургију по новом на саблазан свих који су долазили у манастир Денковац као у уточиште и лечилиште за живота оца Петра.

Владика Јован је уместо да служи парастос оцу Петру на четрдесет дана, служио 39. - ог дана, па му је тада на Литургији из руке испала кашичица за причест (наставио је потом као да се ништа није десило).

Убрзо, после смрти схиархимандрита Петра, наступио је, сада отворени, терор владике Јована.
Наредио је измену служења Литургије, забранио је служење свете Литургије у манастиру Грнчарица, игнорисао је молбе и протесте верника због промена Литургије, игнорисао је и до апсурда довео препоруку Сабора Српске православне Цркве у којој се каже да се Литургијски живот има обављати исправно.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Pogledajte silu Krsta koji je svojim telom napravio otac Antonije





Ovako izgleda i deluje pravoslavni monah na kome je Božja blagodat! Na mnogaja ljeta, oče Antonije!



Otac Antonije iz manastira Crna Rijeka u Raško-prizrenskoj eparhiji.Kaluđer vladike Artemija

ON NESME DOCI U SRBIJU,ON NESME NI STOPU STAVITI NA SRBSKU ZEMLJU





Сачувај нас Боже!




ПРЕТЕЧА АНТИХРИСТА У СВОЈ СВОЈОЈ СИЛИ И ЦИРКУСУ!




Добро погледајте ове фотографије и знајте да нам га спремају за првог међу једнакима - први епископ града Рима, којем није битно филиокве или не, само да буде први, да буде главни у тој универзалној антихристовој цркви коју спремају !

Не смемо, не можемо заборавити који је епископ са собом повео монахиње, своју духовну нејач да последњи пут целивају руку патријарха Павла! То је био Владика Артемије!!!




Dva najveca coveka u skorijoj istoriji SPC,nema vise takvih,ostali smo sami......

Манастир Преображење, овчарско-кабларски и свесрпски бисер и тврђава Православља!
Верници из западне Србије и сви они које нанесе пут према Чачку, поред магистрале на пар км. од Чачка, је тврђава Православља западне Србије.
Целокупно братсво са игуманом о.Венијамином не одступа ни милиметар од светоотачког предања, и невероватни су и духовници, и светосавци!
У прилогу доносимо кратку беседу о.Венијамина, и репортажу са славе Преображења ове године.
Отац Венијамин, отац Николај, отац Василије, отац Атанасије, отац Димитрије, то је петорка која ломи кичму екуменизму у зап.Србији!
Ово је последњи прилог под овим именом, и наставићемо под називом Пастири Светосавци, не зато што мислимо да ће неко други издати, него што не смемо да судимо пре времена.

Отац Венијамин, из Епархије Жичке, одржао је потресну беседу о савременим збивањима у српској цркви:



Сви ви који пратите и телевизију, и радио, и читате штампу… сигурно сте и збуњени и запањени… И застрашени… догађајима који се одвијају као на филмској траци. Који се брзо смењују. После човек да.. не може да их све региструје. Не мож’ да се начуди шта се то збива са нашим православним народом? ШТА СЕ ТО ЗБИВА СА НАШИМ ВОЂАМА И У ДРЖАВИ И У ЦРКВИ?

Јесмо ли ми Православни хришћани? Је ли Православна вера и православна Црква једина Саборна и Света Апостолска Црква? Ван те Цркве, СВЕ ЈЕ ЈЕРЕС, СВЕ ЈЕ ЛАЖ, СВЕ ЈЕ ПРОПАСТ, СВЕ ЈЕ ЗЛО!

Ви сте сведоци да се све и свашта прича и све и свашта ради. А зашто? Зато што је много раслабљена вера, и код оних који воде цркву, и код оних који воде државу. И код свих нас верујућих. Зато је такав налет сатане и његових слугу. …такав налет јеретика да нам зарију своје канџе! Они који нису са Господом животом својим, вером својом, надом својом, љубављу својом… Они журе у загрљај том, несрећном… светском… светском поретку… и светској религији. Само ако се то оствари може се зацарити антихрист! И на-жа-лост, многи данас, и у мантији служе… не Христу него антихристу. Сви они који се представљају у Цркви да су прави православци… животом својим доказују да су среброљубци, и славољубци… и сваштољубци, који… за шаку девиза продају своју веру.

За плакање је, и страшно је… Јер не може да стане у ум једног православног хришћанина, једног православног епископа, једног православног калуђера, једног православног свештеника… Не – несхватљиво је како поједини сада називају и римокатоличку јерес сестринском „црквом“. Како… епископи иду на поклоњење папи у Рим. Воде своје свештенике, иду на разговор… да се боље упознају. Да признају „сестринску цркву“… Да иду што пре у загрљај том светском поретку – тој светској надрелигији.

Већ сам поменуо – дал’ ми имамо ума и разума? Шта се то дешава, тешко је објаснити. Православна Црква је лађа која плови по узбурканом мору, и трпи ударце са свих страна. Али, знамо да ту Православну Цркву … На том броду је Крмарош Господ Христос који ће је кроз све невоље провести и довести до тихог пристаништа. А они који данас, они који данас воде Цркву… они хоће да иду… да без борбе дођу у пристаниште. Они хоће… Што каже мудри Јустин: устајале баре, а не узбуркано море.

Највећа је наша пропаст данас што немамо исповедника за веру. Што нисмо готови да пострадамо. Да будемо лишени много чега материјалног. Да будемо прогоњени! Да будемо затварани! Да будемо исмевани, пљувани! То је Православље!

А није Православље… да пристајемо на све и свашта. Да идемо папи на поклоњење да би били у миру с њим. У миру са ђаволом. Папа је највећи претеча антихриста… Папска институција је највећа претеча антихриста! Свеједно који био папа. Нико од њих не носи ни трунку покајања. Ама баш нико. А ми журимо њима у загрљај. ШТА ЈЕ ТО? Каква је то логика? То није љубав према њима. То је мржња према њима. Дозвољавамо да остану у за-блу-ди. А ако им укажемо да не можемо с њима, такви какви су… да не би и себе упрљали… Ставиће прст на чело па ће онда неко од њих доћи памети, па ће се вратити Православљу. То је љубав према њима! А не ово…

Опростите што овако вичем –тешко ми је. Сигурно је тешко и вама… у овом, мутном времену.

АЛИ – НЕ ДАЈМО СЕ! Један једини хришћанин може спасити Цркву. ЈЕДАН ЈЕДИНИ ЕПИСКОП МОЖЕ СПАСИТИ ЦРКВУ АКО ОСТАНЕ ДА ИСПОВЕДА ВЕРУ ПОШТЕНУ – ДА ГА СЕКУ НА КОМАДЕ. То је богатство Цркве!

За њим ће кренути и остали, и спасиће Бог оне који су … који треба да се спашавају… и који су свесни да без Јеванђелског пута нема другог пута у Царство Небеско. А Јеванђелски пут је посут трњем.

А ми би хтели да се возимо бесним колима и авионима, да нам нико ни једну ружну реч не каже и да уђемо у рај. Не-мо-же тако у Рај…. Шта се дешава –Бог ће знати.

Бог нек им буде милостив. И овима који државу воде, који журе на сваки начин у Европу, која је потпуно сатанизирана!!!
Једна од дванаест Овчарско-кабларских светиња, манастир Преображење, прославио је торжествено, као и увек, црквену славу. Још на вечерњој служби манастир и порту испунила су тела и молитве православних хришћана, који су се у ову светињу, чије утемељење је благословио Св. Владика Николај, сабрали у огромном броју из свих крајева наше земље.
После вечерње службе молитва је настављена појањем богомољачких песама, док су у исто време редови благочестивих људи, у миру и побожности, прислуживали воштанице, или чекали за исповест.

У поноћ, када је отпочело богослужење и прва (поноћна) Света Литургија, планина је била испуњена верним народом. По завршетку Литургије, у молитвено беспрекорном поретку, до првих сунчаних зрака, верници су са страхом и трепетом приступали Светој Чаши.

Јутарња Литургија, која је служена у летњој цркви, започела је уз још већи број новопристиглих боготражитеља, који су са брујањем звона и цвркутом птица величали и славили Име Господње, у препуном храму и препуној порти.

Према неким проценама, ове преображењске ноћи и овог преображењског јутра Светом Причешћу је приступило преко три хиљаде христољубивих душа.

Све дотле док у овој земљи има духовника попут оца Венијамина Преображењског, и монаха попут његовог братства, као и ревнитеља вере попут ових благочестивих људи које сретосмо у манастиру Преображење, ове преображењске ноћи и овог преображењског јутра, дотле има наде за спасење нашег рода.

Отац СИМЕОН Рукумијски.
Исповедник и Православни духовник.
Манастир се налази између Пожаревца и Костолца.
ОН НЕЋЕ ИЗДАТИ, и ако га истерају и оставе без манастира под ведрим небом!
Прави Србин, јер се не боји никога до Бога, и то јавно сведочи делима.
Верници Пожаревца, Смедерева, Костоца,Јужног Баната, и Браничева, па и Београђани и сви коме је доступан манастир..немојте га заобићи, отиђите, и исповедите се и причестите!

ХРИСТОВИ ВОЈНИЦИ, БЛАГОСЛОВЕНИ БИЛИ У ВЈЕКЕ ВЈЕКОВ!

САЧУВАЈ НАС ГОСПОДЕ ОД ОВАКВИХ,ЗАШТО СЕ ОДРИЧУ СВЕТОГ ПРАВОСЛАВЉА?СТА ИМ ЈЕ ВАЖНИЈЕ ОД ЊЕГА?ПАПИНИХ 30 СРЕБРЕЊАКА?




ПАЗИТЕ ДА ВАС НЕ ПРЕВАРЕ ПРИЧОМ О МИТОВИМА И ЛЕГЕНДАМА! !

Атанасија Јевтића је замонашио свети Јустин Ћелијски у манастиру Пустиња, Иринеја Буловића је замонашио владика Павле у манастиру Дечани, а Амфилохија Радовића је у грчкој обукао најпре у расу један Грк, а затим га свети Јустин Ћелијски обукао у схиму у манастиру Ћелије. За сву тројицу носилаца апостасије у СПЦ карактеристично је да НИКАДА НИЈЕДАН ОД ЊИХ НИЈЕ БИО САБРАТ НИЈЕДНОГ МАНАСТИРА, тј. никада нису имали ни једног јединог дана монашког живота у манастиру (наравно, не рачунају се посете и гостовања).


Па где је ту послушање, па корак по корак, монах, јеромонах...?
Поставља се још једно питање, када је Митрополит Амфилохије студирао на Грегоријануму у Ватикану где се причешћивао, и где је у Цркву одлазио и ко га је школовао, куповао књиге итд..

Многи провокатори подмећу некакве екуменске сусрете других епископа, који су их имали или као црквено-дипломатске, или у ратном вихору изнуђене политичке дијалоге са иновернима.

Једини предводиници екуменизма(после остарелог Лаврентија који је то радио из неких сентименталних разлога, јер су му римокатолици и протестанти помагали за време његове службе у Европи у доба владавине комуниста у Србији) у СПЦ СУ ОВА ТРОЈИЦА владика уз пар наштанцованих млађих епископа обучених и школованих код Грчких унијата-обновљенаца.
Они су после смрти Епископа Шумадијског Саве Вуковића-члана академије наука (који је имао дозу Германовог екуменизма, али далеко, далеко од овога што се сада ради, и који је штитио поредак и Светосавско и Светоотачко наслеђе и вековно устаљен Богослужбени поредак у СПЦ, и то зналачки да нису смели да му писну док је био жив), ПРЕУЗЕЛИ СВУ ВЛАСТ У СПЦ, и прогласили себе за вечите чланове СИНОДА, који се саморотира, где они увек имају већину, а где поједини Епископи нису имали приступ Синоду од када су хиротонисани за Епископе, иако би требао да се мења сваке 2 године, што је први пут одлуком овога Патријарха укинуто, продужавањем мандата садашњим Синодалцима.

Обнова је кренула само и само од њих, а Игњатије је само један луцкасти тенисер који воли живот и коме је то све једно философирање.
Они су из само њима знаних разлога почели да примењују обнову под утицајем фанариотских обновљенаца-масона, умисливши да је пред њима мисија "уједињења хришћанства".


Primiše pečat antihristov a pečata jagnjetovog odbaciše...

Наш екуменистички епископ Иринеј Буловић испод фотографије "блаженог Степинца".Да ли се у том тренутку сетио Јасеновачких Мученика које је био избацио из календара па ове године решио на Сабору да их врати.Тешко нама када у календару СПЦ дође дан "блаженог Степинца".


Православна браћо, све ово нам је већ наговештено много раније у делима Светих отаца. Чему паника кад све иде својим предвидљивим током!? Нека се плаше они који се постом, молитвом и делима не припремају за последња времена...