Vera Nas je održala,njojzi hvala

НАШЕ СЕОБЕ

Сви смо се радовали кад смо у октобру 2000. године доживели промену педесетогодишњег мрског комунистичког једноумља, несрпске владе, страховладе, која је многе од нас као и целу нацију ојадила. Наша радост није била дугог века и није дуго требало да схватимо да су на власт дошла комунистичка деца која су за време владавине њихових очева школовани на најбољим светским универзитетима, јер су за то имали средства за разлику од нас, обичних смртника, неистомиошљеника, који такав луксуз нисмо имали. Тако су они имали беспрекоран резиме за државне послове.

Комунизам је промовисао једну нову идеологију, страну српском светосавском и православном духу – идеологију једног угодног живота и хедонистичког уживања ''Узми све што ти живот пружа''. У светлости такве идеологије најбитније је одржати се на власти јер такав живот може да омогући власт. Значи, култивише се један егоцентризам, да се себи угоди - а где је брига за етноцентризам, за народ – то је потпуно у задњем плану ако уопште тога има. Према томе, иако имају квалификације за посао који могу да обављају, немају квалификације срца и душе да брину за оне који су им указали поверење, који су их изгласали. Да би се одржали на власти, послужиће и црном ђаволу. Зар то ђаво није обећао својим следбеницима ''даћу ти сва блага овога света ако ми се поклониш'', што они врло издашно и чине у великој жељи да власт и моћ сачувају а тиме и показују коме служе...
Не изненађује да ће такви бити поклоници свих режима, свих боја, свих моћника који ће их на власти одржавати докле год они врше њихове послове и испуњавају њихове захтеве. Садашњи режим у Србији је једна таква карикатура поклоничког режима, спремна на све уступке, на све захтеве моћника.

То би могло да се разуме иако не може да се оправда. Али оно што не може да се разуме, а још мање оправда, је да и део цркве, врх цркве, заузима поклоничке ставове и спремно угађа моћницима домаћим и страним потпуно занемарујући значај и одговорност коју Црква, као Божија установа има за свој народ. Владика Николај је рекаода је:
''Црква Божија је одговорна за судбину народа вечно'' a и архијереји као ''слуге Божије'' - Да ли они ту одговорност поимају?

И, оно што уноси велики немир је да неки архијереји много више вреднују економију, земаљско царство него икономију, човекољубље и Христов домострој и показују више бриге за угодност и материјалне ствари него и за наше и њихове душе. То звучи парадоксално али се у пракси показује истинито.
Сви ми још увек памтимо када је 1963 године жртвовано истинско православље, српско родољубље по диктату комуниста. Када је рашчињен један српски родољуб, светосавац, владика Дионисије - а са њим верни народ који га је подржавао прогнан из цркве и назван ''расколницима''.
Многи ће рећи - то је било давне 1963. године. Зашто се то још увек помиње? То је наводно превазиђено. Да, то јесте било давне 1963. године - али то није превазиђено! Поновни смо сведоци истих појава, жртвовања истинског правосавља и светосавља које врши део цркве у сарадњи са државом и наравно по диктату страних моћника. Ово је још гора ситуација него 1963. године. Онда је црква под притиском атеиста извршавала њихове захтеве. Сада имамо још поразнију ситуацију да део цркве у такозваној демократији добровољно сарађује са поклоничким режимом и наноси штету самој Цркви, њеном ауторитету и подрива темеље Православља и Светосавља.
Ово звучи врло драстично и просто несхватљиво. Сведоци смо да је у фебруару ове године суспендован владика рашко-призренски Артемије, по налогу моћника, дакле исти механизам као кад је рашчињен владика Дионисије, по измишљеним кривицама, због наводно финансијске злоупотребе његових најближих сарадника због чега он не би требао да сноси одговорност. Према њему се поступило комунистички. Зар комунисти многе недужне људе нису прво стрељали па тек после утвђивали њихову кривицу која је најчешће била измипшљена? Тако је и владика Артемије смењен, без доказане кривице - а онда је накнадно утврђивана његова навода кривица.

Занимљиво је приметити да Julia Gorin пише у једном свом чланку да:
''Средином јануара 2010. године, на регионалном сусрету за безбедност, у Пећи, у западном делу Косова, један официр КФОР-а обавестио је остале учеснике да ће рашко-призренски владика Артемије свакако бити смењен, и да ће СПЦ поставити новог владику, који ће бити много спремнији за сарадњу са Западом и за много отворенији дијалог. Чудно је како то да је НАТО знао једну такву ствар!''

(''in mid January 2010 at a regional security meeting in Pec in the western part of Kosovo, a KFOR officer informed the grouping that it was likely that Bishop Artemije of Raska and Prizren would be replaced and a new Bishop of the Serbian Orthodox Church would be installed in his place, one who was open to cooperation with the West and more open to dialogue.’’)

Интересантно је приметити да КФОР унапред зна, већ средином јануара. да ће владика Артемије бити смењен месец дана касније и постављен владика који ће бити више ''кооперативан'' са окупаторском влашћу на Косову. И та смена се догодила са њиховом помоћу. Нови администратор, умировљени владика Атанасије, који је пре десетак година молио Сабор да га из здравствених разлога разреши дужности епархијског архијереја, намах постаје ''способан'' да преузме рашко- призренску епархију и наравно позива снаге КФОР-а и шиптарску полицију да га брани у Грачаници!
Од кога ?
Од владике Артемија, његовог монаштва и верног народа?
Не каже наш народ узалуд:
''Потурица гори од Турчина''.
Или, како рече Његош:
''Не бојим се кота вражијега па да га је к'о на гори листа, већ се бојим јада домаћега''.
Владику нису могли отерати са Косова ни Шиптари ни НАТО бомбардовање али га отераше његова ''браћа у Христу''. И што је још горе, његова не само браћа него и другови, духовна чеда заједничког духовника аве Јустина - владика Атанасије, митрополит Амфилохије и Иринеј бачки!
Тако се на њему обистињују пророчке речи о. Јустина да ће ''од другова пострадати''.
Зашто су наша два стуба православља у које смо се клели намах оронула и посрнула и почели да служе не Богу коме су се заклели, већ страним моћницима? Тешко да би имали неко објашњење за то. Објашњење би можда могло бити оно које налазимо у предавању г-ђе Косаре Гавриловић у руској цркви у Вашингтону. Као преводилац у Стејт Департменту преводила је за владику Атанасија у Конгресу кад је он био оптужен за геноцид у Босни за време задњег рата. Наравно, он за то није био крив. Госпођа Гавриловић каже у свом предавању у руској цркви у Вашингтону:

''Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.
Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.''

Да ли су они икад демантовали ове тврдње госпође Гавриловић?
Нисмо чули.

Излишно је понављати зашто је владика Артемије смењен. Из много разлога. Као прво, био је непомирљиви противник нелегалног признања лажне државе Косово и није показивао никакаву жељу да сарађује са онима који су цркве и манастрире палили, убијали и протеривали преостале Србе на Косову, нити са онима који су његов народ 78 дана бомбардовали. Због тога је ускратио свој благослов Бајдену кад је овај дошао да посети Дечане. Сам претставник КФОР -а најбоље објшњава његово уклањање са епархије и каже ''да ће СПЦ поставити новог владику, који ће бити много спремнији за сарадњу са Западом и за много отворенији дијалог''.

Да не понављам о тужби четири еврпске земље које ништа нису учиниле да спрече пљачку, паљење кућа, цркава и манастира и убијање голоруких Срба на својим огњипштима у погрому марта 2004. године. Или о Меморандуму и претњи о рашчињењем ако га не потпише и не ''слуша'' Синод.

Владика Артемије се не уклапа ни у Ватикнску ни екуменску политику наше Цркве. Као доследни ученик о. Јустина он на екуменизам гледа као на ''свејерес'' а на ''сестринску'' католичку цркву као на ''јеретичку цркву''. Нови патријарх Иринеј од свог доласка на кормило српске Цркве најављује папин долазак у Ниш за прославу Миланског едикта. Каже да је папа ''моћан'' и да са њим треба разговарати. Шта је српски народ имао икад од моћи једног јеретика? Зар треба да се потсећамо злочина који су почињени над српским народм са благословом Свете столице? Да ли је иједан папа посетио Јасеновац или се извинио за геноцид почињен над српким народом? И не само Јасеновац!. Да не ређам злочине из прошлости.
Владика Артемије, као стуб Православља на Косову - у колевки српског Јерусалима - је уклоњен! Ко га уклања? Црква! Она не само да уклања стуб Православља већ и једину истинску одбрану преосталог народа на Косову. Коме Црква препушта монаштво и малобројни народ који је тамо остао?
Да ли је већа опасност од уклањања стуба Правосавља или одбране преосталих Срба на Косову и одбране Косова и Метохије? Мислим да је на то питање одговорио сам владика Артемије, о чему говори госпођа Косара Гавриловић, кад је питао монахе :
“Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?” Једногласни одговор био је, наравно, “Косово и Метохија”. “Не”, одговорио је Владика. “Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси.”
То је оно што је битно! Очувати веру, спасти је од јерeси у коју је српска Црква загазила - а онда се спасава и Косово.
Екуменисти, удаљавањем владике Артемија, једним ударцем покушавају да постигну више циљева – да учврсте своју јерес и тако се додворе јеретику кога позивају у посету и угоде страним моћницима који хоће да учврсте своју базу на Косову и утицај у том делу света. Значи, у колевки српске духовности и Лазаревој постојбини, екуменисти уклањају Лазаревско опредељење, уклањају владику Артемија? Стуб православља? Није ли то већа опасност за веру Православну него одбрана Косова?
Има још један циљ који екуменисти желе да постигну оркестрираном кампањом против владике Артемија. Њихови ситни приземаљски пориви не могу да одоле искушењима зависти и љубоморе па настоје да његову личност ублате и обезвреде. Штампа се не устручава да испод његове слике и оптужнице, штампане уз дозволу Синода, крупним масним словима пише ''ЛАГАО, КРАО, ВАРАО И РУШИО ЦРКВУ''! Има ли разлике између те неконтролисане медијске хистерије и разуларене гомиле која је викала ''Распни га, распни га''?! Није ли Господ разапет између два разбојника, оних који су крали, пљачкали? Распиње ли се владика Артемије на исти начин и са истим ''праведним'' судом?
Нису помогле ни петиције верног народа и монаштва потписане од преко14.000 особа да се владика врати у своју епархију, ни јавни форуми интелектуалаца, догматичара, посете претставника рашке области патријарху, указивање на нелегалност поступка којим је владика Артемије уклоњен. Не само на нелегалност поступка већ и грубо кршење канона. Ништа није помогло. Тако се на делу показује тврдња владике Атанасија да у данашњој стварности ''каноне окачити мачку на реп'', јер то управо ради врх српске Цркве. У тој светлости да ли уопште вреди апел правника из многих градова Србије у коме се ''епископи СПЦ позивају да због очувања канонског поретка цркве пониште одлуку о трајном разрешењу еписопа рашко-призренског Артемија и указију на грубо кршење и канона и УставаСПЦ''? И да се таквим ''поступцима СПЦ КРШЕ ЗАГАРАНТОВАНА ГРАЂАНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ истовремено кршећи свој нормативни поредак, како каже Жељко Которанин.
За њих глас народа није глас Божији. Стога у ''Политици'' од 17. маја, Миша Ђурковоћ, научни сарадник у Институту за европске студије, под насловом ''Много разлога за забринутост'', каже ''Чини се да врх цркве СПЦ после смрти патријарха Павла креће у правцу који ће јој донети боље односе са државном политиком и са Западом али не и са верницима.''

И не само да су грубо прекршени канони и устав СПЦ већ се владики не дозвољава ни боравак ни у једном манастиру на Косову, њему који је тамо провео толике године и напунио манастире, некада пусте, монаштвом и на што има право као ''умировљени'' епископ?

То је још једно ''безакоње'' у низу других, јер, како каже Зоран Чворовић, правни историчар на Правном факултету у Крагујевцу, ''владика Артемије није осуђен као јеретик'' да би му се ускратило право да се врати у епархију као духовник. Закон им је оно ''што им срце жуди''!

У чему је опасност ако се владика настани у неком од манастира на Косову? Опасност је у учвршћивању праве вере што екуменистима није циљ. Напротив!

Где се прогони владика Артемије? Сада тражи ''кућу'' где би се сместио. Мора да се сели тамо где су се селили његови претходници пред турским терором. Значи, наше сеобе не престају. Чарнојевићи поново морају на север. Чарнојевић се са народом селио под Турским терором а данашње ''Чарнојевиће'' прогони врх СПЦ? Са владиком Артемијем одлази и монаштво чији је он духовни отац.

3. јуна, на дан Светог цара Константина и царице Јелене, сведоци смо тужног и сузног растанка верника и монаха манастира Црне Реке који напустише манастир, њихов духовни дом који не само да чува мошти духовника Петра Коришког, учитеља цара Душана, већ је симбол монаштава и духовни расадник који је изнедрио три епископа и неколико игумана. Мнастир је био мали да прими толике вернике који су дошли на Литургију и испраћај. Владика Артемије је од седамдесетих година уткао себе у ту светињу. Каква туга обузима владику Артемија, монахе и верни народ да, после толико година, они остављају ову светињу?

Разлози за напушатње манастира Црне Реке нису ''измишљени и параноични'' како то олако ''дијагностикује'' владика Теодосије - већ суштински! Игуман Николај каже да одлазе јер нису ''спремни ни на реформе, ни да мењамо Устав и каноне''. У манастир су дошли да ''мењају себе'', ''да се молимо Богу''.
Да би ушли у Европу, припрема се издаја светосавља и Светог Саве. Припрема се унија са Латинима, што потврђује и изјава надбискупа Хочевара по којој ''Срби не могу у Европу са Светим Савом'', тврди отац Николај. Значи у питању је одбрана вере од јереси!

И други монаси најављују свој одлазак па игуман Бенедикт из манастира Св. Арханђели код Призрена, који је такође тражио канонски отпуст каже:
''Епископа Артемија знамо, за њим идемо и његов глас чујемо а вас остале ''пастире'' не знамо и ваше речи не разумемо''.

Професор Бојовић види напуштање манастира као ''велики сгзодус'' – ''мали број људи али велики број духовника''.

Врховници српске цркве покушавају да умање харизматску везу са ''духовним оцем'' па кажу да је то нецрквен став. Стога забрањују владики исповедање својих духовних чеда. Говорити о избору духовника и његовом значају за бригу својих чеда превазилази оквире овог текста.

Показје ли бригу врх српске Цркве што ће манастире на Косову оставити празне? Оваквим поступцима и одлукама врх Цркве испуњава жељу Шиптара да можда једног дана манастире остави празне и претвори у ''туристичке'' објекте и прогласи их својом баштином? Да ли је то интерес српске Цркве?
Српска црква се упушта у велику авантуру? Авантуру која нема изгледа на успех и не улива поверење.

Савремени фарисеји


Зар се тако није поступило и са о. Јустином? Зар он није био интерниран у Ћелијама? Њега су интернирали комунисти а владику Артемија изолују његова браћа у Христу, његови другови, духовна чеда аве Јустина..
` И, да иронија и фарса буду већи, на истом сабору проглашавају о Јустина за свеца, а његовог највернијег ученика прогоне? Фарисејство врхуни и у чињеници да је о. Јустин, највећи теолог и догматичар у Православном свету ''избачен '' са Теолошког факултета, не учи се по његовој Догматици. Уместо њега, уведен је некакав Зузјулас. Значи чистоту праве вере замењују екуменском ''филозофијом'' ''театром апсурда'' - што је о. Јустин звао ''свејерес''

Нису ли безбожници његове књиге у штампаријама одбацивали ? Студенти Теологије нису имали књиге о. Јустина да из њих уче? Не чусмо ли у филму о о. Јустину да један од његових ученика каже како се обрадовао кад је Др. Јеротић донео из Минхена његове књиге?..А где је та радост сада? Из чега сада уче студенти Теологије? Сада његови ученици дозвољавају да се његове књиге избацују са факултета!

Каква је разлика између тадашњих безбожника који су његове књиге уклњали и његових ученика сада који дозвољавају да се његове књиге избацују са факултета?!! Разлика је велика. Од безбожника знамо шта да очекујемо... Али, када то његови ученици чине - то је православна и национална трагедија несагледивих размера! Беху ли његови ученици радо слушани по трибинама док су његову науку проповедали? А шта сада проповедају? Коме се клањају? Кога љубе у руку?
Његови ученици носе, како кажу , бискупски прстен од фебруара 2002. године! А проглашавају га за свеца?! Њега који је разоткривао папску јереси?! Коме се баца прашина у очи?!
Они нису издали о. Јустина. Они су издали себе. Рече ли о. Јустин ''Ко служи Богу, себи служи, својој вечности служи''. Постоји ли цена за губитак вечности?
Сад уздижу главног претставника јеретика и хвале Зузјуласа, или како се већ зове, католичког поклоника. А народ их потсећа на истину и пева на авином гробу:

Литургију Свету, мењају нам Аво,
И читају наглс што се чита тајно.
И уместо тебе, светлог богослослова,
Поштују Јована, екуменског кова.

И под видом борбе против раскола, они праве раскол јер у цркву уводе учења страна православљу.

Као нико не помиње раскол у Црној Гори, као да не постоји?! Ко је за њега крив?! И да се српска Црква у Црној Гори не зове српска већ само православна јер се митрополт Амфилохије од самог почетка ''залагао да се црква у Црној Гори назове православна''?! ''Српској капи свуд име погину'', рекао би Његош. Или да постоји Епископски савет у ''православној'' цркви у Црној Гори? Да ли је она део Српске православне цркве или нешто посебно? Да ли свака ''помесна'' црква треба да има Епископски савет? Али, зато је владика Артемије дежурни кривац за раскол који они праве.

Шта нама Србима остаје кад нам је све ''посрнуло'', и држава и Црква? Остаје нам оно што нам је увек остајало - да неустрашиво идемо путем који су нам Свети оци, Свети Сава, Свети владика Николај, Свети ава Јустин - а наши преци - оставили у наслеђе. Не широким путем који води у пропаст већ уском стазом православља којом су наши преци ишли. Наравно, на том путу не очекујемо да будемо ''већина''. Није ли ту мањину сам Господ охрабрио: ''Не бој се мало стадо''... a Св. Василије Велики је рекао: ''Један човек у истни је већина.''

О. Јустин поручује:
''Светосавско свештенство не сме се повести за ниским нагонима, него високо држати заставу светосавског идеализма, ако чак и многи свештеници, и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него чврсто држи Светосавску заставу до краја и непоколебљиво веруј; Светосавска застава ће у српском народу увек наћи свог неустрашивог заставника можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху''



Јуни 3, 2010. Др. Д. Крстић


Владика Артемије није оставио Косово и Метохију. Он је попут стотина хиљада срба са Косова и Метохије протеран. Најжалосније је то што прогонитељи владике Артемија заузимају највиша места у српској Цркви.
Безаконите одлуке о разрешењу владике Артемија, оптужбе без доказа, безаконо и нецрквено деловање Синода и администратора, безакона одлука о пензионисању и протеривању владике Артемија са Косова и Метохије, дело су чланова Синода и патријарха Иринеја.
Оно што је владика Артемије више од три деценије градио на распетом Косову, сада је под управом оних који су се огрешили о Црквени и Божији закон. Сузе владике Артемија и мироточење икона светог косовског мученика Харитона, велика су опомена свима који су најбољег кога имамо оклеветали и прогнали и свима нама који смо могли више да се потрудимо да зло не завлада српском Црквом.

Владика Артемије: Благо ономе ко стане под барјак Честитога Кнеза

Поздравно слово Владике Артемија пред одлазак из Грачанице

Данас су речи сувишне, данас осећања раде. То се видело код г-дина Велића и код брата Слободана и код свих вас који сте дошли овде. Тешко је рећи поводом чега. Нит је свечаност, нит је жалост, ал је све то помешано. Дошли сте да се опростимо, поздравимо, да ли за стално, да ли за привремено, то је у Божјим рукама. Брат Слободан изрази наду да су ми врата Лазарије отворена. Али, нека буде Божја воља.
Шта се догађа са нама последњих једанает година? За два дана биће 11 год како је Косово окупирано, шта се догађа са нашим народом, са нашим светињама? Косовска битка, која је почела на Видовдан 1389. године, непрекидно траје. И ово је отприлике време када се та битка приводи крају, када се завршава. Како онда, тако и данас, српски народ је нажалост подељен. Сврстава се под два барјака, један честитога кнеза и други Вука Бранковића. Благо ономе ко изабере прави пут и стане под прави барјак. На њега ће се вековима изливати благослов нашега народа и потоњих генерација. А тешко ономе ко изабере погрешни пут, погрешни барјак, на њега ће се вековима изливати проклетство нашега народа као на Вука Бранковића.

Ништа у овоме нема необично, ништа што ни раније није било у историји Цркве. Црква Божја је живела 2000 година, пролазила је кроз разне Сциле и Харибде, кроз разне буре и олује, али није потонула никада, неће ни данас. Црква Божја ће остати на таласима житејскога мора и вршити своју мисију коју је примила од свога оснивача и пастироначалника Господа Исуса Христа. Црква ће остати и даље, она је надживела све своје непријатеље и гонитеље за истину и све своје борце за истину и правду. Сви су они уградили себе у темеље Цркве Божје и зато је она и моћна и снажна и може да одлоли свим искушењима која јој овај свет приређује.

Али Господ кад је слао своје ученике у свет да проповедају његову божанску науку, говорио им је шта ће и како ће пролазити: ,,У свету ћете имати невоља, гониће вас, изводиће вас пред кнезове и цареве, многе ће од вас побити имена мога ради, али не бојте се, јер ја надвладах свет“. Другом приликом је рекао и указао на свој пример: ,,Ако мене прогнаше и вас ће прогонити, ако моју реч одржаше и вашу ће одржати“. Али оно Христово ,,не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам дарује Царство“. Те речи Христове су мелем за сваку душу, која страда правде ради и којој је обећано блаженство: ,,Блажени прогнани правде ради јер је њихово Царство Небеско“.

Без те помоћи Божје, без те благодати Христове, без тих утешних речи, ко би могао опстати, издржати оно што је Црква Божја издржала за две хиљаде година и ко би могао у нашем народу издржати и одржати се после свега онога шта смо преживели у својој мукотрпној, али светој историји, не само за време 500 година робовања под Турцима. И пре тога и после тога, страдао је наш народ, страда и данас. Али, шта рећи на крају, поновити Христове речи ,,Не бој се мало стадо!,,

Ја знам да сте ви само представници нашега народа на Косову и Метохији, у држави Србији и у целоме свету. Нису могли сви доћи који су желели да дођу данас овде. Али, верујем да су и они мислима и молитвама данас овде са нама, као што ћу и ја бити до краја живота заједно са вама у својим мислима, у својим молитвама.

Ја сам на Косову провео 33 године заједно са Црном Реком и овим временом као Епископ ваш. Када је почело страдање 99. године, одржали смо се, остали смо и никада нисам могао помислити ни поверовати, да ћу морати да напустим Свето Косово. Али, оно што ја нисам могао да предвидим, претпоставим, Бог је допустио. Зашто? Не улазимо, не тумачимо, верујемо само да ће и то Бог употребити за добро нашега народа и наше Цркве.

Мислио сам да ће се наш народ једном сабрати у Грачаници да ме испрати на починак, овде, у манастирско гробље, то би ми лакше било него данас.

Али, нека буде Божја воља. Ја одлазим тамо где морам, ви остајете тамо где морате. Останите, чувајте наше светиње и наше Косово.

Хвала вам свима што сте дошли.

У Грачаници, уторак, 08.јун 2010. год.

''Каква тмина!
Каква помрчина!
Где су Срби?
Правих Срба , авај, тако мало...'' Св. Јустин Ћелијски


СУЗА ВЛАДИЧИНА !

Заболе ме суза владичина
Сам је Господ виде са висине.
Ова суза к'о бисер се сија,
Жална суза Светог Артемија.

Лагано се низа лице слила.
Из бистрога ока се излила.
Није суза, већ су многе биле
На срцу су и на Крст се слиле.

На грудима што их светац носи,
Које патње неправде подноси.
Те су сузе многе расплакале
Гнев праведних страшан изазвале!

Ко Чарнојевић некад Арсеније,
Тако пође и наш Артемије.
Ка северу од српских земаља,
Понавља се истирија стара.

Историја ово је срамнија,
Артемија прогони братија,
Која твори сатански и адски,
Која пљује на крст Светисавски.!

Ове нове срамне потурице,
Сврсташе се уз НАТО убице.
Боже мили, срамотнога чина
УБИЛА ИХ СУЗА ВЛАДИЧИНА!

Јуни 2010 Миладин Р. Шошкић

Интервију владике Артемија за "Руску народну линију":
Цитат:
Многи људи у Русији су пажљиво пратили ситуацију у Епархији рашко-призренској после вашег одстрањења са трона. Кажите нам нешто о свом садашњем положају, шта значи умировљени владика, где ћете се даље подвизавати?

- Пре свега, захваљујем се „Руској народној линији“ што показује интересовање за збивања у СПЦ и посебно за догађаје на Косову и Метохији. Тешко је рећи нешто о моме одстрањењу што би било прикладно и укратко речено, а поготово о томе шта значи умировљени владика, одстрањени владика. Знате како је, то ми је први пут у животу, па немам искуство шта то значи, али то значи отприлике фирма на празном дућану. Остало је име владика, звање владика, али без упражњавања владичанских дужности и обавеза које смо имали скоро 20 година на Косову и Метохији. Но, хвала Богу, оно што је остало, остала је могућност служења, богослужења и рада на духовном и научном плану. Надам се да ћу имати времена да се тиме више бавим сада у манастиру у коме ћу бити - Синод је одредио да то буде Шишатовац на Фрушкој Гори у Сремској епархији - него што сам то могао раније док сам био активни епископ на Косову и Метохији, јер тамо су биле заиста многе обавезе, многе дужности, тако да није остајало много времена за неки озбиљнији научни и књижевни рад. Нисмо се још тамо преселили, јер је било потребно неке адаптације урадити да би се просто створили услови за најскромнији начин живота и могућност рада.

Решење без преседана Светог Архијерејског Сабора СПЦ о Вашем умировљењу изазвало је реакцију без преседана монаштва Рашко-призренске епархије. Многи монаси су напустили своје обитељи (Црна Река, Архангели и многи други). Шта Ви мислите, какве могу бити последице свега тога?

- Па, уопштено да Вам кажем, последице свих ових збивања од фебруара до данас су веома штетне и трагичне за СПЦ и за наш православни народ, посебно онај на Косову и Метохији. И ово што се сада догађа са монаштвом Епархије рашко-призренске, њиховим одласком из својих светиња и манастира, сигурно ће оставити дубоког трага у животу тога народа, који је навикао на наше манастире, на наше монаштво, у које су радо долазили ради духовних потреба, исповедали се, молили се Богу, причешћивали се и тако даље, јер сви ови догађаји су унели неспокојство не само у монаштво него и у православни народ, у наше вернике који не могу да схвате због чега се то све догађа, и то доживљавају на један веома тежак начин.

Што се тиче самога монаштва, оно се заиста налази у једном тешком положају. Иако су сви монаси који су напустили Рашко-призренску епархију регуларним путем тражили канонски отпуст од садашњих епархијских власти, тј. администратора господина Амфилохија, а пре тога Атанасија, нису добили канонски отпуст, али су зато добили претње и забране свештенодејства, причешћивања и претње црквеним судом уколико се не врате у своје манастире и не прихвате новонасталу ситуацију. Прети им се лишавањем свештеномонашког чина, или можда чак и нешто горе, као што се то десило оцу Антонију, који је лишен монашког чина и чак искључен из црквене заједнице на две године. Сматрам да је то једна непримерена мера, која се предузима према овом монаштву које је 20-30 година било заиста светлост свету и со земљи, да се сада са њим тако поступа само зато што не могу да прихвате одлуку СА Синода, којом се Нама, као њиховом духовнику, не више као епископу него као духовнику, забрањује брига о својој духовној деци, дакле о монасима. Мислим да је та одлука коју је Свети Синод донео, не указавши на основу чега и због чега, управо кап која је прелила чашу трпљења и да је зато монаштво на овакав начин реаговало. Они су у многим својим изјавама и писмима објаснили свој став, али и своју спремност да прихвате све што Црква буде предузела против њих, сваку казну, али да се вратити не могу нити подчинити новонасталој ситуацији.

Многи у Русији сматрају да су финансијска питања само изговор, а да су стварни узроци организоване кампање постали Ваши погледи о питањима екуменизма, филокатолицизма као и отворено антиамеричка и антинатовска позиција. Како се Ви односите према данашњим покушајима православних цркава да се зближе са Ватиканом? Говоре да ми имамо више заједничког него разједињујућег. Зар су филиокве и друга догматска одступања Римокатоличке цркве безначајни проблеми у односу на неопходност борбе за моралност или помоћ сиромашнима, како они говоре?

- Мислим да се то мишљење које превладава у Руској цркви у потпуности подудара са чињеницама јер такво је мишљење и нашега народа не само на Косову и Метохији него у целоме свету. Такво је мишљење (на основу чињеница) и у православној Грчкој, где такође схватају и разумеју да је ово само један повод и разлог који се износи за јавност, а да се прави разлози, као што сте навели у своме питању, не помињу. То је нешто што је пресудно у целој ситуацији и што не би било добро отворено износити, али у суштини то је тако. Ја сматрам да није згодно, и нећу говорити о мојим ставовима о том питању, али мислим да такво мишљење свакако има своје оправдање. Јер такозвана финансијска питања, која се узимају као повод или разлог за моје уклањање, нису ничим потврђена; нити грађанским истражним поступком, нити сведочењем сведока који су саслушани о том питању. Напротив, сва та саслушања показују да су такве оптужбе, просто речено, неосноване, да су то најобичније клевете и неистине о том питању. Али Ми сада не можемо ништа да чинимо осим да сачекамо да се ствари заврше како се заврше. Мислим да је томе много допринео Наш став о питању борбе нашега народа за очување Косова и Метохије, о опстанку на тој нашој светој земљи, колевци наше духовности.

А што се тиче папизма, екуменизма, глобализма, ту су моји ставови потпуно јасни. Ја се само надам у Бога и његову помоћ, пратим и посматрам шта се све догађа, не само у нашој Српској православној цркви него и у осталим православним земљама и народима, где управо екуменизам узима све више маха и та тежња за приближавање са Ватиканом, са Светским савезом цркава, са свим тим новотаријама које се уносе и спроводе, нарочито у богослужењима, да је то највећа опасност коју је Православље икада имало пред собом. Али верујемо у речи Господа да Цркву Божију ни врата пакла неће надвладати, па ни ово садашње искушење.

Колико је данас реална претња нове уније?

- Мислим да у смислу уније, каква је раније спровођена, да се такво нешто можда неће ни захтевати ни спровести у наше време. Али постоји велика опасност у слабљењу отпора православних, пре свега лидера православних према неправославним, нецрквеним, неотачким ставовима, предању Цркве итд. Дакле, једна врста глобализације. Јер управо то и јесте тежња - да се изједначи Истина и лаж, светлост и тама, бело и црно, да би било све у неком сивом тону, јер тако се припрема пут за долазак антихриста који треба да завлада целим светом.

Многи верујући људи у Русији су забринути претњом црквеног модернизма и неообновљенства (одустајање од јулијанског календара, превод богослужења на савремени језик, скраћена богослужења и друге новотарије). Колико је та претња јака у СПЦ?

- Конкретно, о томе у нашој Цркви се не говори. О промени календара још никада није било речи иако ту и тамо постоји извесна зебња у појединим круговима народним, где је о томе било речи. Међутим, не мислим да је то и главни проблем; главни проблем је тај практични екуменизам који се спроводи, заједничко учешће у молитвама, у богослужењима, у омаловажавању тих догматских разлика и питања која су Оци сматрали каменом међашем и говорили да се не померају границе које Оци наши поставише. Мислим да тај став, као, на пример, називање западне јереси „сестринском црквом“, „два плућна крила“ и не знам шта све, све то показује на отупљивање тог осећања, отупљивање оштрице Православља, те свести која је јасно разликовала и распознавала добро од зла, светлост од таме, Христа од Велијара. Бојим се да је тај индиферентизам, који се постепено увлачи, највећа опасност, тако да можда до неке отворене уније у смислу потписивања у овом тренутку неће бити, али на овакав начин се губи чистота Православља и доводи у опасност спасење и наших душа и душа наших верника.

Каква је сада ситуација на Косову? Да ли је Ваше удаљавање са трона епархије утицало на расположење косовских Срба?

- Апсолутно! Апсолутно! То се показало и показује се и у погледу посећивања богослужења. Они који су раније били црквени људи сада просто не могу да одлазе на богослужења јер су и тамо почеле да се уводе новотарије као и на другим местима у нашој Цркви, и уопште тај осећај неправде који је створен у народу, прогона њиховог епископа, мислим да је умногоме нанело духовну штету верујућем народу и ко зна шта ће још из свега тога произаћи.

Ви сте познати као противник прозападног политичког курса. У чему се по вама састоји духовна опасност Запада по Православни Исток? Да ли је могуће политичко уједињење Православних народа ради одбијања духовно-политичке агресије Запада?

- Не бих могао то да коментаришем, не бавим се тим питањима.

Какву улогу у свету има данас Русија и каква треба да буде улога Русије?

- Мислим да Русија има велику улогу у свету, поготово за све православне народе као највећа православна земља и једна противтежа тим западним тежњама на стварању једног глобалног светског села, обједињавања целога света. Русија ту има веома значајну улогу, да пре свега очува чистоту православља, коју је вековима чувала, над чиме је бдила, да следи Свете Оце свете Цркве Православне, поготово оне који су из руског народа потекли, да би просто остала она „православнаја Рус“, каква је била за време светог Сергија Радоњешког, Светог Серафима Саровског, Светог Митрополита Филипа Московског и осталих просијавших на руској земљи и у Руској цркви. То је мисија Русије данас, то је мисија и РПЦ, и ми тврдо верујемо да ће руски народ смоћи снаге да превазиђе искушења која и у Русији постоје, а то је та тежња за модернизмом, приближавање Западу и да ће се то на неки начин превазићи и да нећемо прихватити оно искушење које је сатана и Христу понудио у пустињи, да му се поклони да би добио власт над целим светом. Не треба нам то.

Преосвећени Владико, ово су била питања која је конципирао главни уредник „Руске Народне Линије“, а пошто се „Руска Народна Линија“ доста чита и у Србији, неки сајтови преводе велики број чланака, помало и ја пишем о дешавањима у Србији, па дозволите да Вас питам следеће: имао сам контаката са људима из црквених кругова који Вас апсолутно подржавају, на Вашој су страни, али који су изнели једну мисао да је у читавој овој ситуацији можда требало мало више борбености са Ваше стране. Можете ли нешто рећи о томе?

- Не знам у ком смислу су очекивали и шта подразумевају под том борбеношћу, ако не мисле на непризнавање одлуке Сабора и Синода. Ја на то нисам могао да пристанем јер се унапред припремао терен да будем оптужен као онај који ствара раскол у Српској цркви. Ја, хвала Богу, знам шта значи раскол и никада не бих пристао и прихватио да будем тај који је узрочник или стваралац тога раскола. Међутим, ово како се цела ова ситуација спроводила и развијала, оставља утисак да је некоме данас раскол у Српској цркви потребан, да не кажем неопходан, али требало је рећи да је неко други за раскол крив па су онда изабрали да то будем ја. Ја на то нисам пристао и ово што моје монаштво заузима овакав став није то расколнички дух, није то то, јер они су верна чеда СПЦ. Тражили су легитимним и регуларним путем канонски отпуст јер на то имају право да иду за својим оцем и са својим оцем и не може нико натерати децу да се одрекну свога оца. Ако неко то покуша, деца су спремна и да страдају. Како рече један од мојих монаха „отац је отац и када није директор“.

Руска народна линија, Москва

“Srbija srce Pravoslavlja”

Вера је угрожена а Срби су на одморима


В
ерску православну проповед ‘’Чувај Православље'’, грешни монах Антоније почео је речима ‘’Христос посреди нас – јесте и биће!'’(2)

за новинар.де Часлав М. Дамјановић

+++

Овај нажалост редак Верски догађај данашња окупирана Србија и узурпирани Синод Српске Цркве – ‘’службено'’ сматрају ‘’зилотским'’ – исто као што би се и у комунизму сматрао ‘’реакционарним'’ – јер је ‘’службени став'’ узурпатора и властодржаца истоветан: под комунизмом се изражавање Вере српских православних духовника, попут Аве Јустина – завршило у ћелији – у данашњој Србији СПЦ рашчинила је монаха Антонија клеветом истe ‘’реакционарности'’ – данас ‘’службено'’ проглашене за ‘’зилотизам'’!

Клевета комунизма и Цркве је истоветна: У оба случаја покушава се рашчињење Вере!

Међутим… данас се догодило и нешто још трагичније:

‘’Вера је угрожена а Срби су на одморима'’

Настрану окупаторске власти и њихови доушници такозване ‘’црквене власти'’, и настрану послушни интелект којим надлежне власти контролишу фалсификат такозване јавне мисли – али…
…Вера, и Здрава памет, и Здраво морално схватање шта се заиста догађа – нажалост све више замиру у Срба! На то опомиње и грешни монах:

‘’Вера је угрожена а Срби су на одморима.'’
Срби су ‘’на одмору од заповести Божијих.'’
Срби су ‘’на одмору на коме само
додатно себи грозе
доливајући уље уживања на ватру
сопствених запуштених страсти.'’(3)


‘’Вукови у јагњећој кожи'’

Због те ‘’себи-грозе'’ један Српски Православац пита се данас о једном од давнашњих списа епископа Иринеја Буловића – списа који је својевремено био схваћен и прихваћен као верски искрен – зашто се епископ променио… заправо… да ли се уопште променио:

‘’Да ли га је неко преварио чиме? Да ли га је неко уценио чиме? Да ли се можда преумио, преучио, па заборавио… или, не дај Боже, она наша вера да је он то искрено писао и заиста тако и мислио свим својим бићем… можда није утемељена на истини?'’ И зато се пита:

‘’А шта ако он то није писао искрено,
него да би само наизглед показао своју ‘’православност'’,
и преварио нас наивне,
да њега, и осталих неколицину бивших врлих владика
сматрамо за стубове Србског Православља…
…а они у ствари ‘’вукови у јагњећој кожи'’?
‘’Бог зна?!'’(4)

И доиста… данас је јасно чак и свракама на ћувицима и звоницима да је баш епископ Буловић коловођа покушаја да се рашчињењем Вере угрожени Срби сатерају у тор у којем ће сами себе ‘’грозити доливањем уља'’ на ‘’ватру сопствених запуштених страсти'’, јер… данас је јасно да баш зато да би подржао покушај тог злог ‘’Угрожења Вере'’ епископ Атанасије не престаје да клевета некакве наводно ‘’антицрквене прљаве сајтове'’(5) – иако… ‘’ако је смена Владике Артемија била само унутарцрквено питање'’ – како тврде поглавници, доглавници и часници службеног фалсификата – ‘’одакле онда појачана концентрација полицајаца на поменутим местима?'’(6)

А ‘’поменута места'’ у верској беседи оца Антонија су полицијско и војно обезбеђење, и то и локално али и страно, приликом отимачине Грачанице – и од те отимачине непрестано полицијско обезбеђење београдске Патријаршије!
Зашто полицијско обезбеђење ‘’унутарцрквеног питања'’?

Зашто кад је чак и комунизам обезбеђивао – само ‘’слободан народ'’!

Јер… зар не, комунизам је обезбеђивао ‘’слободан народ'’ од ‘’смрти фашизма'’ – зато да ‘’смрт фашизма'’ не би волшебно угрозила ‘’тековине'’ – a данас – и то не волшебно – од отимања Грачанице полиција обезбеђује Патријаршију… од чега?


Полиција обезбеђује Патријаршију – од Вере!

И доиста, ‘’Синод је… непослушном владици Артемију запретио да ће уколико настави са окупљањем својих присталица у Епархији сремској бити и буквално притворен у једну од соба у згради Патријаршије.'’(7)
‘’Једну од соба'’ треба наравно схватити као једну од ћелија – а пошто Патријаршија Православне Цркве није нити за ‘’притварање'’ нити за притвореничке ћелије… како онда то да је Синод – који иначе није фалсификат – на то наводно навела ‘’бојазан да би Артемије у Сремској епархији, заједно са својим ‘’духовним чедима'’, могао наставити да делује супротно званичној политици СПЦ'’? И иако не супротно ‘’вуковима у јагњећој кожи'’ – него супротно ‘’политици СПЦ'’ – па је то – иако ни политици нема места у Синоду – ето натерало Синод да ‘’размишља да на предстојећем јесењем сабору рашчини владику Артемија и на тај начин га потпуно удаљи из Цркве'’! Зашто? Зато јер је владика Артемије ‘’на себе навукао још већу љутњу… када је обелодањено да је у Грчкој сведочио у корист свог бившег секретара…'’

Зар то не значи да Синод – који иначе није фалсификат – сматра злочином не само Сведочење Вере – већ и Истинито Сведочење пред Истинитим људским Судом?

Наравно да значи баш то!
Али… значи и нешто друго… још трагичније – значи оно најтрагичније:

Срби су ‘’на одмору'’ – а тај ‘’одмор'’ – најтрагичнији je ‘’одмор'’ Срба!
А најтрагичнији је зато јер исувише Срба уопште није свесно ‘’грозе'’ којој сами себи ‘’доливају уље на ватру'’!
То јесте ‘’гроза'’ – и то ‘’гроза'’ Срба – јер оно што јесте ‘’оскрнављено'’ – то је Вера Срба у Бога.

То значи да им баш им пуца шта је ‘’оскрнављено'’ – да је данашње клеветање као реакционарних и наводно ‘’антицрквених'’ и ‘’прљавих'’ свих сајтова који се суштински боре баш против угрожености Вере од самих фалсификата – од узурпатора – истоветно комунистима – да јесте истоветна ‘’гроза'’ што СПЦ почаствова ‘’цењеног'’ Џозефа Бајдена који је директно са ‘’састанка Билдерберга дошао у Дечане'’ – да је тиме СПЦ поступила баш као некад ‘’цењени'’ високоседајући под реп гледајући… управо најавом покушаја накалемљења ‘’оскрнављења'’ Вере – заправо ‘’грозе'’ – Србима и Србији:

Покушај да нас спрече да чинимо оно што смо дужни да чинимо – да иако смо сами – одговоримо Чистотом наше Вере на најважнији проблем који је данас пред нама… па чак и пред цивилизацијом:

…јер ситуација у којој се данас Срби налазе више је него јасна:
…и због те јасности свако причање и наклапање је сувишно:
‘’Командант КФОР-а Маркус Бентлер изјавио је да је пренос надлежности КФОР-a на Косовску полицију над српским манастирима резултат ‘’значајно побољшане безбедносне ситуације на терену'’, и да ће зато ‘’манастир Грачаница бити први објекат који ће бити предат на чување КПС-у.'’(9)

Питање је шта је заиста била та такозвана ‘’безбедносна ситуација на терену'’? А одговор је:
‘’Mанастир Грачаница биће први предат КПС-у'’!

То значи – Грачаница је била узрок ‘’безбедносне ситуације'’!
Према томе – владика Артемије био je ‘’безбедносна ситуација'’!

Према томе – резрешење те клеветничке ‘’безбедносне ситуације'’ – јесте стварно разјашњење због чега је свргнут и прогнан владика Артемије и њему одано свештенство и монаштво – прогнани су зато што је Вера била сметња отимању Косова од Срца Православља – а то значи да није била никаква ‘’безбедносна ситуација'’ – него отимачина која је паклени план ‘’грозе скрнављења'’ Срба и Православља – који су за Ватикан и Бајдена обавили:
Најмљени узурпатори Синода наше Цркве!

А пошто је њихова ‘’Гроза скрнављења'’ дубоко учаурена у историјски фалсификат – њихов покушај се очитује и у захтеву који ће нам ‘’…Хрватска као сигурна чланица ЕУ, између осталих услова'’, наметнути као ‘’нови услов за улазак у ЕУ'’:

‘’Поштовања историјске истине'’(10)

О прописаном поштовању историјске истине пише ми из посете Србији пријатељ, доцент-професор Владислав Б. Сотировић (Ph.D.), који је стварни равногорски историчар:

‘’Ово је земља комуњарског ђубришта. Свакодневно се појављују комуњарски чланци са пљувањем на Равну Гору… исто тако уочио сам у Београду и Земуну плакате нове КПЈ са Титовом фотографијом и натписима'’:
‘’Док смо били другови били смо господа.'’

‘’Просто човек да не поверује… стока која је на власт дошла с пушком у руци се само са том истом пушком може истерати са Дедиња… пуно поздрава из Шумадије и остатака Тадићевског Београдског Пашалука…'’
Пише ми то Србин од којег сам дупло старији…
Пише ми то о Србији у којој нисам био већ 37 година…
Зато се питам – шта се није променило?

Није се променила гроза… није се променило непоштовање Истине… није се променило непоштовање Историје… није се променило ‘’скрнављење'’ Вере… зато што се све то није променило – зато се не мења харање клике узурпатора Цркве и Државе – зато јер се није променио фалсификат – зато што се на истм фалсификату одржава Зло грозе – зато се не мења садизам скрнављења…

…и зато нараста млитавост.

Али… упркос пљувању… ни Божија Истина… а нити значење Истине Равне Горе за Српски Народ и Србију, ни Правда, ни Вера, нити Православље – променили се нису – и баш зато је то оно што је заиста ‘’просто човек да не поверује'’ – не схватање да данашњи наставак злочина историјске прошлости подпомаже управо најновије несхватање Равне Горе:


Фалсификат се наставља!

Анализа ОСС-а о расположењу српске, хрватске и словеначке емиграције у Америци према Дражи и Титу у другој половини Другог светског рата, сервирана као ново-откривени документ – наставља омлитављење сасвим супротно здравом трагању за историјском трагања за Истином. Као што су покушаји у задње време да се јавни линч Драже Михаиловића прикаже као некакав легалан судски поступак некакве легалне власти – доиста покушај да се комунизам прикаже као некакав законски и моралан чимбеник – тако је и навођење расположења емиграције покушај да се Издаја Равне Горе и Срба од Запада прикажу као да су засновани и на расположењу емиграције – а то је управо фалсификат на којем се заснива наставак данашњег злочина над Србијом и Србима – јер ни негдања Издаја Запада нити данашњи злочин нису никакав моралан чин – већ подједнако дивљачки насртај на Србију и Србе!

Кљукање нових генерација схватањем као да је расположење националних емиграција у Америци било пресудно за Издају управо сакрива заверу Запада и њену уроту са нацистичким обавештајним круговима, Коминтерном, па и усташтвом – јер, иако јесте било итекаквог комешања – сва та комешања – нису de facto уопште утицала на уроту! Слање Мекдауела од стране генерала Донована, и послератни зао третман Мекдауела од стране Државног секретаријата – доказују да чак и сам врх ОСС-a није био директни саучесник здружене антисрпске завере! То посредно потврђује и чињеница да ОСС анализа не помиње улогу њујоршког Југословенског клуба у пропагирању Тита, нити покушај Савице Косановића да чак и Николу Теслу обрлати на Титову страну! Према томе, пошто се данашњи наставак дивљачког насртаја – подједнако противзаконитог и подједнако антиморалног – на Србију и Србе – заснива на садизму тог истог фалсификата – јасно је да се наметнуто заваравање мора прекинути јасним сагледавањем и раскринкавањем тог фалсификата!

Исто тако, упознавање нових генерација са подробном анализом немачких напада на Војску у отаџбини – уместо приказивања напада Равне Горе на окупаторске снаге – иако са изванредно тачном уводном напоменом да су Немци напали Равну Гору више од 30 пута а партизане само једанпут – али и са нетачном напоменом да су немачки напади престали са одлуком Запада да прихвати Тита – и узгредним напоменама да су приликом неких од немачких напада били нападнути и партизани – такође је покушај управо сакривање Завере и Издаје Запада:

Прво, зато јер ту клевету сервирају фалсификовани комунистички, немачки и британски документи, зато да би прикрили да су на територији Србије Титови елементи шпиковани са усташким – de facto сарађивали са немачким снагама у хватању не само америчких ваздухопловаца већ и у покушају хватања Мекдауела и Драже!

Друго, зато што су поједине немачке нападе на Војску у отаџбини комунисти лажно прогласили за своје чувене ‘’офанзиве'’!

И треће, зато што се сарадња немачких трупа са партизанима употпуњеним усташким кадром наставила судећи по телеграмима Черчила и британског генерала Вилсона до пред саму капитулацију Немачке!

До овог парадоксалног настављања афирмисања фалсификата доводи слепило придржавања скученог избора докумената ‘’сервираних'’ под директном контролом америчког Државног секретаријата!

Зато, иако се данас приказ Равне Горе и њеног Духа мора подвргнути потпуно новој историјској анализи – по свему изгледа да се о томе уопште не размишља – да се догађаји не расветљавају логичним закључцима и повезивањем – а такво расветљавање је, узгред речено, почело већ у доба Издаје Запада током рата – и наставило се у емиграцији врло интензивно и врло документовано одмах од завршетка рата – што безпоговорно доказује Њујоршки поштен процес – одржан паралелно са јавним линчом!

Та данашња српска млитавост захтева одговоре:
Зашто се напабирчена документација фризирана од стране британских, немачких, комунистичких и америчких обавештајних служби још увек натура као некаква ‘’тек откривена'’ документација?

Зашто се данас историја још увек своди на ‘’службено прописану'’ скарадност ‘’поштовања'’ само прописане ‘’историјске истине'’?

Зашто се наставља забашуривање Истине Борбе Равне Горе? И Истине Издаје Равне Горе и Србије од стране Запада? И Лажи комуниста o њиховој никоговићкој улози у рату?

Зато је баш та млитавост према историјском фалсификату доиста оно ‘’просто човек да не поверује'’ – јер баш на том фалсификату Историје заснован је данашњи насртај на Српску Цркву, Српску Веру, Српски Идентитет, Српску Државу, Српску историјску баштину… све под паролом фантзмагорије ‘’док смо били другови били смо господа'’ – што је тачно само у смислу да другови јесу постали ‘’скоројевићка господа'’ и зато им се и може да данас овако дрско покушавају да узурпирају Цркву и Веру.


‘’Србија – срце Православља'’

Од убиства Драже… од рашчињења митрполита Дионисија и владике Дамаскина… до прогона Чистоте Вере Новограчаничке Метрополије и Слободне Српске Цркве у Аустралији… до отимања Дечана и Грачанице… до гажења Црквеног Устава и Канона бесправним свргнућем и прогонством владике Артемија и његовог свештенства и монаштва – Србија и Православље су под злочиначким насртајем истог историјског фалсификата:

Под злочиначким насртајем – скрнављења Вере!

Србин и Србија – Срце Православља – одбраниће Православље Духом Равне Горе… јер Одбрана Православља је стварна суштина значења узречице укорењене у Српском народу:

Равна Гора победити мора!

…јер је тако Дух Вере Српског Народа и Србије исказао Дражино ‘’непризнавање капитулације'’ и стварни Дух Равне Горе!

И зато је тај Дух Равне Горе једино што смета – и једино што се крије:
Зато јер је Чистота Духа Равне Горе једино што може да сруши фалсификат… и одбрани Срце Православља!

Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Preuzeto sa sajta Novinar.de

Фјодор Коњухов: показали су ми Ковчег Завета


Чувени руски путник Фјодор Коњухов је постао први Европљанин који је успео да својим очима види легендарни Ковчег Завета, управо тај, у којем су биле чуване плоче, које је добио пророк Мојсије на гори Синај.

Та је реликвија велика светиња коптског хришћанства. Све до сада је ником од непосвећених нису показали. Вероватно су зато настале различите верзије и спорови о месту њеног налажења. Фјодору Коњухову, који је надавно био хиротонисан за ђакона РПЦ и спрема афричку експедицију с благословом Патријарха Московског и све Русије Кирила, етиопски свештеници су показали библијску реликвију. То се десило у капели древне престонице Етиопије - граду Аксум, - прича Коњухов.

...

Нисам очекивао, али су ми Етиопи показали Ковчег Завета. То је било у четири сата. Био сам заједно са свештеницима на богослужењу. Стајао сам поред чувара те реликвие и гледао му у очи. Никада нисам видео раније таквог човека. Он зрачи светло. Видео сам иначе писмене, паметне, мудре људе, чак сам срео велике људе, али таквог никада нисам видео. Он није могао да говори са мном, јер је био пост, о посту они не разговарају. Међутим, Ковчег Завета су изнели и показали ми. Добро је што смо имали камермана. Прво га нису пуштали, али је био Етиоп, те су му дозволили. Он је то све снимио.

Иначе је Фјодор Коњухов извршио шест путовања око света једрилицом, сам, он се пењао на највише врхове планете, укључујући Еверест, био је на Северном и Јужном полу, сам је пловио око Антарктика. Списак путовања се наставља. Чека га експедиција кроз пустиње Африке. Данас се он бави њеном припремом. У Москву из Адис-Абебе је он стигао само за два дана, али је нашао време да исприча Гласу Русије о својим утисцима.

Друга вест је такође необична. Путник се договорио с етиопским властима о изградњи у Адис-Абеби руске православне капеле у част светог Ђорђа.

Састали смо се и с грађевинцима, и с етиопским руководиоцима радова. Желимо већ у фебруару, пре него што кренемо у експедицију, да ставимо крст на месту где ћемо градити капелу.

Експедициа кроз врелу афричку пустињу почиње 20. фебруара и трајаће 35 дана. Наш основни транспорт ће бити камиле, - наставља Фјодор Коњухов.

Тамо ће бити два камилара, два чувара - они су Етиопи. Биће с нама преводилац и кувар. Има нас 7. Из Русије сам само ја, мада желим, ако нађем (неће свако пристати) да би с нама ишао и камерман из Русије. Ипак треба снимити наш филм.

У Африку је чувени путник стигао на молбу владе Етиопије. Месне власти се надају да ће он моћи да организује интересантне и удобне туристичке маршруте. Дакле, у будућности ћемо моћи да посетимо све до сада слабо познате знаменитости те земље.

За сада у подмосковском Софрину већ почињу израду куполе за капелу светог Ђорђа, која ће бити саграђена у Адис-Абеби. Сам Фјодор Коњухов већ поново иде у Африк, где ће наставити припреме за своју експедицију.

Сајт радиостанице «Глас Русије»

Šta su Blaženstva?



Hristos je u svojoj Besedi na Gori izrekao devet blaženstava. Blaženstva su blaga i radosna vest o novom životu. Beseda na Gori je najuzvišeniji proglas u istoriji roda ljudskog. Patrijarh Jakov je video u Starom zavetu Lestvicu kojom silaze i uzlaze Angeli. Zapovesti Blaženstava su te lestvice kojima se čovek uzdiže do Boga i postaje, kao svetitelji, nebeski čovek i zemaljski angeo. Blaženstva su put u božansko savršenstvo. U ovih devet božanskih vrlina, data su čoveku nova pravila života, nova pravila mišljenja, nova pravila osećanja i delanja. Taj novi život u Hristu počinje siromaštvom duha, tj. smirenjem i završava se stradanjem radi Imena Hristova i večnom radošću i blaženstvom u Raju. Svakom stečenom novom vrlinom stiče se i novo blaženstvo i novi dar od Boga. Devet blaženstava glase:

1. Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko.

2. Blaženi su tužni, jer će se oni utešiti.

3. Blaženi su krotki, jer će oni naslediti zemlju.

4. Blaženi su milostivi, jer će oni biti pomilovani.

5. Blaženi su časni, jer će oni biti pomilovani.

6. Blaženi su ćisti srcem, jer će oni Boga videti.

7. Blaženi su mirotvorci, jer će se oni sinovi Božiji nazvati.

8. Blaženi su prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko.

9. Blaženi ste kad vas, Mene radi, ruže i progone i, lažući, nabede svakim zlom. Radujte se i veselite se, jer je nagrada vaša velika na nebesima; jer su tako progonili proroke koji su bili pre vas

Патријарх Српски Павлe: Блаженство је у нашим рукама
23. јул 2008

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те

У једној беседи сте цитирали јеванђељску причу која осликава управо ово о чему говоримо. Прича је о класу који се понаша према ветру онако како дува... Молим Вас да поново препричате ту причу где је у ствари закључак да време, односно ветар,који је метафора у тој јеванђељској причи, може да пољуља клас уколико је празан, али нема ту снагу да га претвори у плеву.

- То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену.

Црква проповеда да је сваки човек позван да постане светитељ. Како се постаје светитељ и шта је знак да би црква требало некога да уврсти у ред светитеља?

- Реч је Божија; будите свети јер сам ја свет, Господ Бог ваш. А свети човек је онај који се извршавајући заповести Божије припрема за блаженство царства небеског већ овде у овом свету. Блаженство, то није срећа. Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама. Е, на тај се начин постаје свети. Извршавајући заповести Божије које нису тешке, и ми свој живот приближавамо том блаженству и Богу и ту је решење.

Али шта је знак да би црква требало да некога уврсти у ред светитеља?

- Потребно је да се светост покаже за живота и да народ то види и почне да га прославља као светог. Не фиктивно, него стварно, да се тај човек већ уздигао у том погледу и да црква види потребно - да тај човек чини чуда, како бисмо ми лаици рекли. То је знак, диван је Бог у светима својим и Бог делује преко светих својих. Тада је познат. Уосталом, битно је да нас Бог позна и призна за своје верне слуге и слушкиње, а да ли ће то и људи признати или неће, то није битно. И онда још ова реч Христова: да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе оца вашега који је на небесима. Е, схватате и то. Требало би да својим животом тако светлимо да и други људи виде тај пут којим би требало и они да пођу ако хоће, јер је човек слободно биће. Дакле, то је дужност свију нас да људи виде ваша добра дела и прославе оца нашег који је на небесима, да и они виде пут којим би требало да пођу ако хоће. А ко неће, сам ће бити одговоран.

Ваша светости, хвала Вам што сте прихватили да одговорите на ова питања. Знамо да ретко дајете интервјуе. На крају бих Вас питао због чега сте се одлучили да дате благослов серијалу Агапе?

- Да, на сваки начин ми желимо да то што је Исус Христос кажемо, и све оно што би могло утицати на друге ако хоће да схвате. А не да кажу: да се ја спасавам и шта ме брига за друге, нека пропадају. То не. И ми желимо јер Бог жели, да се сви спасу и дођу у познање истине. „И ја сам свет Господ Бог ваш" - он жели да будемо сви свети. Е, ту је слобода. А, да ли човек хоће или неће, питање је...

Разговор са Његовом Светошћу Патреијархом српским Г. Павлом водио Александар Гајшек, аутор серијала „Агапе".

Књигу „Агапе I" можете купити у БИГЗ-овим и књижари Никола Пашић, наручити на телефон 011/3294-358 или е-mail: [You must be registered and logged in to see this link.]

Извор: Политика, 19. јул 2008.

Бесједа на гори или '' Блаженства ''

Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.
До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и Мојсијев закон.

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у
Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,
Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,
Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,
Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,
Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,
Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,
Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,
Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,
Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.
Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)
Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо схватити и чистим срцем доживјети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ, ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)
Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.
Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.
У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.

_________________
+ Зашто смо постали слуге људима? Зато што смо претходно постали слуге стомака, новца, славе - продали смо слободу коју нам је дао Христос; и мада је у Очевом дому много станова, слуга тамо не може да живи
(Св. Јован Златоуст).


[You must be registered and logged in to see this link.]

Српски владари монаси
Преподобни Симеон Мироточиви



Међу бројним српским династијама, како истиче Миле Недељковић у ''Малој српској библиотеци'', највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.

Стефан Немања, преподобни Симеон Мироточиви, оснивач српске средњовековне државе и лозе Немањића, није мученички страдао, али је, према речима светог владике Николаја, био троструки мученик: за Христа, за народ и за своју душу. И пре њега било је српских жупана и светитеља мученика. Били су Часлав, Војислав, Бодин, свети Јован Владимир и други, и сви су пропатили за свој народ. Пропатили су и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, и света Петка српска, и ко зна колико њих, али, како вели владика Николај, Немања је све њих ујединио у себи.Био је ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Имао је два крштења, два имена, два звања, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом, кад је одрастао, одбацио је латинско крштење и крстио се по православном закону. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници.

Српски аристократи од памтивека су се повлачили од света у манастире и пустиње исто као обични људи. Света Петка српска, преподобна мати Параскева, била је од племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су служили Господу далеко пре Немање и Саве, али служење монашким путем, у великом стилу и са великим замахом, почело je тек од ова два светитеља.

Према речима владике Николаја, ни један православни народ није имао толико владара, који су добровољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси, својим монашким подвигом, послуже Христу. Замонашио се моћни Немања, па његов син Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотице Ефимија и мајка Ангелина и њен син Максим са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи српски племићи после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси скончали. Велики број њих испунио је српске и грчке манастире у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти, него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот.

Стефан Немања постао је велики жупан 1169, а српску државу је осамосталио 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашио у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прешао у Свету Гору (манастир Ватопед). По подизању Хиландара из рушевина, умро је 13/26. фебруара 1200. године, одакле је његове свете мошти син Сава пренео у Студеницу (1208).

Био је ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане.



Стефан Првовенчани (преподобни Симон)



Стефан Првовенчани (преподобни Симон) први је крунисани српски краљ. При крају живота се замонашио, као и његов отац и млађи брат. Умро је као монах Симон 1228. године, а тело му и данас почива у манастиру Студеници. Од 1196. до 1217. године био је рашки велики жупан, а на краљевском престолу био је од 1217. до 1227. године.Наследио га је син Радослав.

Стефан Првовенчани био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и "врло разуман и вешт приповедалац", како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ.

Најмлађи Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, није био ни војник, ни војвода, ни краљ, јер се добровољно одрекао од свих светских блага и почасти и пошао монашким путем – путем Јеванђеља. Оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши успону српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову.

А средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и његовог оца Стевана Првовенчаног (Светог Краља).

Краљ Урош I (монах Симеон)



Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. године.

Четврти син краља Стевана Првовенчаног, ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав) замонашен је у Хиландару. Постао је епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима када је спомен на светитеље атоске.

И краљ Драгутин је умро као монах. Мање је значајан као рашки краљ (1276-1282), али од великог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље. Предао је престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена и обретење часних моштију Стефана Дечанског.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра. А Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина).

Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Цар Душан је у том погледу изузетак.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1423. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Житије и подвизи Светог великомученика СТЕФАНА Дечанског, краља Српског




СВЕТИ Стефан Дечански беше син краља Милутина[1] и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном снагом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милути-на, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег,[2] желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. То би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
То би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: „Не тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: „Ја сам Николај, епископ Мирликијски". — Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: „и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.
У то време свипрени присталица Запада „начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патријарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, доведе се реч и о јеретику" Варлааму. Цар упита Стефана, шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да
певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Пс.
138, 21).
Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповедеди да му Варлаама доведу свезана и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. — И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.
Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију, и нека благодат сијаше из лица његова, а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.
И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење; слушање свештених књига, а сврх свега милостињу.''Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.
Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољајше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскудевају — сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу — добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти ре-као када сам ти се прошли пут јавио? — Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. — Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. — Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. — Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. — И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. — И при тим речима Светитељ, постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и до тада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.
Не прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: „Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21). А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.
После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.
Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина.
У то време допутова у Србију из Цариграда као царев изасланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастнрска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.
Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.
Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан-за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син — „Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. А пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.
Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Константин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: „Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: Не бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". — Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи прећоше Стефану.[3]
Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. — А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу, и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.
После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцега Ахајског;[4] и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога.
У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: „Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". — Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем,[5] он уједини разједињене бутарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.
Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.
Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи, у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.
Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: „Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао друтима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око".
Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: „Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти".
Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6—7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).
Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда[6] се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил нађе бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.
Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина.
Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: „Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту, и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу".
И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.
По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.
После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.
Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.
Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у
шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.
Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгам камењем, свиленим тканинама.
Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.
Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.
Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.
На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: „Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". — Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весни-ка доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: „Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". — Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.
Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља — оца.
Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друго желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.
После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан,[7]1 а жену и децу у друго место.
Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.
И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.
Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. — Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману. Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља.
Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.

Тропар глас 1.
Трпљењем јуначких подвига твојих, многолике ране претрпеп јеси, и по скончању своме венац од Бога с мученичким зборовима примаш и у земљу кротких насељаваш се, блажени, за нас Христа Бога моли, да дарује душама нашим велику милост.


Кондак глас 8.
Другог Константина стече те црква благочашћем, блажени, и кротошћу, правдом и милостињама, но и великомученика и страдалца истинита, па зато и тобом красећи се вапије: Стефан ми је похвала и утврђење.

Објавио Јереј Стефан Николић

1 лични утисак:

РЕСАВСКИ МИСИОНАР је рекао...

Свети краљ Стефан Дечански...не умем описти моја осећања када сам се сусрео са Њим у манастиру Дечани. Силу коју сам осетио, утеху ободрење и србско утемељење у мени.Благоухани мирис моштију тако је омирисао моје грехом затровано срце да и дан дан осетим тај мирис у својој души. И крштено име изабрао сам по дивном светитељу Стефану, краљу и рабу Божијем. Свети краљ и свето Косово, натопљено крвљу светих мученика који живот дадоше за Истину православне вере увек су наш глас савести, да ли смо и ми данас чувари православља или ругачи светиње. Ако љубимо Христа и светитеље Његове, љубићемо и заповести Божије и земљу коју нам даде Бог,нашу Србију.Бити патриота не значи желети рат са другим народима већ мир и са собом и са целим светом око нас. С тим да је наша земља наш дом у којој је наш народ домаћин који жели да воли и гостољубиво дочекује све добронамерне људе. Не можемо да доказујемо другима да нисмо зли ако желимо да сачувамо своје, и да су зли они који отимају а не они који бране. То се односи и на веру и на земљу и на нацију. Нека нам узор мудрости и трпљења буде свети краљ Стефан дечански чијим молитвама нека нас Бог помилује и спаси као благ и човекољубив и опрости нам сва наша одрицања и сва наша издајства и дометне нам вере и покајања.
Срби!!! Морамо да кајемо или нам је суђено да нестанемо. И то да се кајемо јер не волимо ни Бога и државу ни комшију и себе самога! Ваш у Христу брат, свештеник Стефан.
уторак, 24. новембар 2009. 06.09.00 GMT-0800



[You must be registered and logged in to see this link.]

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
СРБСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ



Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је и тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.
Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.
Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче, да човеку бива све по Карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништена, по заповести Фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца нашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање У судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак и србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

5. Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.
Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под Кнезом Милошем. Робовања под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовањима Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга (Мат. 20, 26; Лука 22, 26). Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који се уздиже, биће понижен, а који се понижује биће подигнут (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашљив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује своју љубав особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеноме ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољупци и народољупци били су у своме животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних а незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2000 година.

11. Велики паћеник је био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав и Војислав Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, паћеници за своју душу. Исто тако и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи; Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови нису нимало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају надживети се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама - Теодул што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом кад је одрастао одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања - по библиском имену Нехемија - а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул - слуга Божји - и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божји и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му је Бог истина дуг век, али и он је журио, да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу тек онако ради украса своје земље нити пак да подражава Грцима него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно, да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онаку лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубиви, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хилендару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова Држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе - панјелинизму цариградском и пантеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно просече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин, Сава ја смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи панјелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије - службе Богу - усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф или шеиф или шах носилац Божанске власти. (Као нешто пролазно ми не спомињемо овде световњачку теократију у Женеви, коју је Калвин засновао, но која је с њим и ишчезла. Теократија монашка већега стила постојала је од древних времена, постоји и сада у Тибету).

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. "Раб Христа Бога" тако су себе сви називли и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари кнежеви, деспоти војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божји на том путу укрепио.

[You must be registered and logged in to see this link.]

21. О ко да се стиди назвати се слугом
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дођу, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају
То је њихов програм, то њихова сврха,
И Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусе славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени
Ко год теби служи не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и сваког смртнога
Највеће је звање - раби Христа Бога.

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле не само црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава ни мало мање него црква, и краљ ни мало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха цркве и Државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља Србског. У својим беседама тада је он јасно истицао у лице краљу, великашима и народима две необориве стварности; прво, да је вера једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ као и свештенство морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу, Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у царство небесно.
(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина - то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходати по тами. Од тада па занавек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па занавек србски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истинољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога, да отвори очи своме народу те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

26. Веран слуга, веран је домаћин. Ко је веран у маломе, веран је и у великоме, и биће похваљен од господара свога. То је истина евангелска. Свети Сава је био веран слуга у Светој Гори, па веран - и домаћин у Хилендару. Био веран слуга Господњи Србији, па и веран домаћин у србскоме роду, најбољи Србин слуга и домаћин што га је забележила србска историја. За вредног а бездетног домаћина кажу Срби: труди се и зноји као да има десет синова. Сава монах трудио се и знојио се око милиона Срба као да су све његова рођена деца, као његови синови и кћери. Није било посла ни духовног ни практичног, ни посебног ни народног, ни црквеног ни државног, који се њега не би тицао и у који он не би улазио као помоћник и саветник. Најтрудољубивији слуга Христов и народни, Сава је био најбрижнији домаћин у србскоме роду. Веран следбеник и подражатељ Господа свога Исуса.

27. Савршени домаћин као савршен слуга, то је пример и завет Светога Саве србскоме народу. О некаквоме господству код њега нема ни спомена. И на речи и на делу, од почетка до краја, он је био слуга са домаћинским духом. Знао је он да је људски век кратак и да је дат не ради господарења него ради служења. Безбројне народне приче и легенде о Светоме Сави, који свуд стиже да свакоме човеку помогне нису неистините. Оне сликају прави карактер овог духовног родитеља србског народа као највећег слугу - домаћина у историји србској.

28. По својој служби Богу и народу, по своме домаћинском духу, Сава је био Србин најближи Христу Господу. Слуга домаћин и домаћин слуга - истински Теодул. Теодулија је био цео његов земни век, Теодулија - најјаснији пример и најречитији аманет његов своме народу. Тај пример и аманет његов оставио је он свему србскоме народу и народним старешинама од првих до последњих. И није узалуд. Савин пример и аманет био је као здраво семе бачено на плодну земљу, те је кроз све векове до данас доносио богату жетву Богу за царство небесно. А његов пример и аманет може се изрећи једном речју - Теодулија или служба Богу.

29. Србска историја не зна за борбу између цркве и државе. Такве борбе нема, него крвави ратови испунили су историју западних народа. Чиме се да објаснити оно прво а чиме ово друго? Ово прво Теодулијом а ово друго Теократијом. Узмимо за пример два мирна вола, како, упрегнути у исти јарам, вуку иста кола и служе истом домаћину. То је Теодулија. Онда узмимо два вола разбешњена један на другог, тако да се час левак извуче из јарма и боде свога друга дешњака терајући га да он сам вуче кола, час опет дешњак то чини са својим другом леваком. То је теократија: рат цркве против државе и рат државе против цркве, рат папе против краљева и рат краљева против папе. Ниједан во није хтео да ујармљен служи Домаћину, сваки је од њих хтео да игра улогу Домаћина, и да тера свога друга у јарму. Зато су Домаћинова кола остала укочена а њива необделна и најзад сва зарасла у коров. Тако је на Западу.

30. Савина је мисао била да треба оба вола упрегнути у јарам, да подједнако служе Домаћину. И цркву и државу. То је била библиска мисао - управо заповест Божја и у Старом и у Новом Завету. Псалмист разматра сву земљу и све што је на земљи, па задивљен говори Богу: Све служи Теби (Пс. 119, 91) Шта је човек, да он једини чини изузетак? Зар лептири и птице, и ветрови и громови, да служе Створитељу Домаћину своме а човек да не служи? То мора да је дошло до неког помрачења ума и од неке злокобне погрешке у срцу. Официри у двору кнежевском с поносом говоре: ми смо на служби код кнеза. А шта је један смртни кнез према бесмртном и свесилном Цару неба и земље, и то још Творцу и Оцу своме? Заиста, само сумашедши и од сатане дириговани људи могу сматрати за част да служе једноме кнезу а за стид и понижење да служе Господу Богу. Колико сутра они ће лежати мртви, гроб до гроба, са својим кнезом и у трулежи распадати се, а Бог ће вечно живети и царовати. Али њихова кратковидост да ово виде већа је од кратковидости инсеката, заиста поражавајућа.

31. Они представљају успех злобног сатане. Они представљају и пораз Божји, пораз Онога што их је створио. Ај, каква очајна коб за једнога човека: представљати успех ђавола а пораз Бога! Зато их творац њихов без милости а по правди сатире и уништава. Као кад би један отац одгајио синове а они се одметнули у хајдуке, па са својим харамбашом (читај овде: сатаном) нападали мучки на дом оца свога и на његову мирну чељад. Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу, супостату Божјем. Зар је дакле стид служити Богу? Заиста јесте стид, али само за оне који пропадају, али не за оне који се спасавају.

32. У Старом завету говори се о народу израиљском, од Бога изабраном да Богу служи, једини између свих народа који су ђаволима и ђаволским идолима служили. Јер једна служба људима не гине: или служити Богу или ђаволу. Само што Бог службу себи назива службом, а лажљиви ђаво назива службу себи господством и уживањем. И тај изабрани народ израиљски храмао је на обе ноге кроз хиљаду година, служећи час Богу час ђаволу. Сви праоци, оци, праведници и пророци позивали су народ на службу јединоме Богу, али су често преовлађивали ђаволови лажни пророци и одвлачили народ на службу ђаволу. Премда ђаво никад не говори о служби ни Богу ни себи, него о господовању и уживању у овоме веку, он ни о чем другом не мисли него да подјарми људе себи на грозну службу. Јер је он лажа и отац лажи.

33. Нови Завет пак по превасходству је Устав служи Богу, свето, савршено и бескомпромисно. И Син човечји није дошао да му служе него да служи. Служио је чак и Онај, који је Домаћин света, Господ Исус Христос, служили су и његови апостоли и сви прави следбеници, служили Богу до последњег даха и издаха, од онда до данашњег дана. Па када Син Бога живота није се стидео службе Оцу своме небесном, како да се људи стиде те службе и прихватају лажно обећање сатанино о господовању и уживању у овоме свету? После дугог и предугог колебања између службе Богу или ђаволу, избрани народ израиљски на крају приволео се потпуно ђаволу, издао је Бога и распео Месију, Сина Божјега. Право им је рекао Исус: Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините, он је крвник људски од почетка и не стоји на истини, јер нема истине у њему, кад говори лажи своје говори, јер је он лажа и отац лажи. Тако је извршена мисија избраног народа израиљског, потпуним и свесним одступањем од службе Богу и стављање на располагање сатани, коме тај народ и до данас служи. Јер нико од људи не може да не служи било Богу било ђаволу. Век људски јесте век службе.

34. Све је то знао наш мудри отац Сава. И боље од нас знао је он, да је овај животни рок на земљи дат људима ради службе а не ради господовања, и уживања. Због тога се покорио неминовном и неизбежном, тј. служењу. Али он је још знао да служење може бити двојако, или Богу или сатани. Зато се он са свом снагом трудио да точак свеколике енергије свога народа, као и своје личне, окрене на служење Богу. И још, поврх свега, да и државу, исто као и цркву стави у активно, неуморно и драговољно служење Богу. На тај начин он је остварио у србском народу потпуну и савршену Теодулију, тј. богослужење, а избегао западну аномалију, по којој црква тобож сама дужна је служити Богу, али не и држава, папа али не и краљ, свештеник али не и грађанин и војник.

35. Где год се црква оделила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје. Раздељена црква и држава - то значи служење двама разним господарима. А пошто постоји само један једини прави господар коме се може свесно и поштено служити, тј. Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било црква или држава, мора да служи противнику Божјему, ђаволу. Раздор, свађа и рат између цркве и државе срамоти историју западних крштених народа за последњих хиљаду година. Час је црква била у служби противника Божјих због своје теократије, час опет држава због своје аутократије, час она прва због клерикализма, тј. погрешног служења Богу, час ова друга, због лаицизма, тј. потпуног одрицања служења Богу. Не по разуму него по злоби завађених страна. А злоба помрачује разум, због чега и стоји у Светом писму опомена: Чувај се да ти злоба не помрачи разум.

36. Од свих тих аномалија и ужаса св. Сава је спасао свој народ установљењем Теодулије као пута и циља цркве и државе. Не би то он лако извео, да му се отац Немања није замонашио и да му брат рођени није био краљ. Сам Бог је тако определио, да се на једној историјској прекретници српске историје нађу два брата као народне вође, један као духовни, а други као световни поглавар, архиепископ Сава и краљ Стеван. Необична сличност са једном судбоносном прекретницом у историји израиљског народа, када су се на челу тога народа, по Божјој заповести, нашла два брата, Мојсеј и Арон. Јер ко ће разумети човека и помоћи боље него рођени брат? Краљ Стеван као владар такмичио се у служби Богу са својим братом духовником и трудио се да у вероисповести не изостане из њега. Моћни Немања пак својим монашењем у старости започео је тим чином своје приволење царству небесном, к небу управио дух својих потомака а целоме народу својим примером оставио поуку да се кроз земаљски живот мора спремати за вечни живот.

37. Нека нас нимало не заварају крупне титуле српских владара, као: краљ, цар, деспот, автократор, севастократор. Све те звучне титуле писане су испод онога што је прво и битно - раб Христа Бога. И ово није било само мртво слово на хартији, нити нешто формално и обичајно. Не, него је то баш било битно у животу њиховом. Бранили су веру православну, што значи истину Божју - одлучно и неуморно. У томе су они надмашили и саме цареве византијске. (Тако је краљ Милутин спасао грчки народ од срамоте а Грчку од унијаћења у време једног од Палеолога). Нису трпали на гомиле благо, нити су га трошили на своје палате, него су све давали на стројење велелепних храмова у славу Христа Бога, народу своме на корист а души својој на спасење. Колико су ове њихове славне задужбине послужиле на корист србскоме народу, то је сам народ благодарно у песми исказао а сви историчари признали и потврдили.

38. Задужбинарство ове врсте тј у подизању цркава и манастира никад се после није превидело код српских владара ни у једној династији до наших дана. Чак и после Косова под турским господарством, вазали кнежеви и кнегиње, деспоти и деспотице, војводе и војвоткиње, подизали су задужбине широм земље српске. То су наставили и Карађорђе и Милош, наши сељачки кнежеви, и њихови потомци. Краљева црква на Опленцу сведочи, да српски владари ни у двадесетоме веку нису прекинули службу Богу кроз задужбинарство одпочето још од наших првих крштених жупана и размахнуто од Немањића.

39. Та племенита страст код Срба за подизање задужбина не може се наћи у таквој и толикој мери ни у једног другог народа. Не само да су украсили и освештали своју земљу безбројним и красним задужбинама него су са истом ревношћу и љубављу подигли многе и сличне задужбине по земљама блиским и далеким: по Албанији и Грчкој, по Хрватској и Мађарској, по Бугарској и Влашкој, у Светој Гори и у Палестини. У неким од тих земаља србске задужбине представљају и до данас најглавније и најлепше светиње.

40. Ми поменусмо одбрану праве вере и зидање задужбина од стране србских владара као њихову службу Богу, као њихову Теодулију. И ако су то све ствари велике и значајне, оне нису једини начин богослужења србских владара и великаша. Било је и других начина. То су углавном дела милосрђа према малим и сиротим, и праведне заштите свих страдалника на правди. При својим задужбинама у Солуну, Цариграду и Јерусалиму, краљ Милутин је отварао склоништа за старе и убоге, хранилишта за гладне и болнице за болесне и недужне. То је познато из историје овога великог владара. Тим пре морао је он подизати такве установе при својим задужбинама у самој Србији. Како он тако и остали велики задужбинари.

[You must be registered and logged in to see this link.]

41. О Ти, чудни Творче, безбројних чудеса,
Коме верно служе ангелска небеса,
Престоли и силе, господства и власти,
Што владају моћно над сваком области,
Серафими страшни, пламенови бели,
Херувими моћни, слични хитрој стрели,
И сунце и луна и звездана кола,
И све живе твари што са твога стола,
Хране се и поје, и твој ваздух дишу, -
Кажи зашто људи на тебе уздишу?
Зашто тебе чине за зло своје кривим,
Тебе што их створи и чиниш их живим?
Но хвала Ти Творче, вечна хвала Теби,
Што нам срце наше Ти привуче Себи,
Те служише Теби не жалећи ноге
И стројише Теби задужбине многе, -
Вере браниоци, бедних храниоци,
Твоји раби бише наши славни оци,
Богати пред светом, пред Тобом убоги,
Милосрдни спрам других, а спрам себе строги.
Нит' сујетни бише, нит' ходише слепо,
И круне и злато сматраше за пеп'о,
Да би само Теби верно послужили
И по смрти својој близу Тебе били
У вечном животу, у вечној светлости,
Где нема ни смрти, беде ни жалости.

42. Пишу и историчари како су неки Немањићи били велики грешници, како је брат издавао брата, брат борио се против брата, отац ударао на сина, син на оца. То није неистина, али је неистина да је то и само то био цео садржај њихова живота, да је то цео њихов животопис. Они причају причу донекле али не до краја. Као кад би свети Лука историчар апостолских дела испричао о Савлу како је ватрено гонио хришћане, па ту застао и свршио причу, не испричавши други део, тј. како се Савле обратио у Павла, гонитељ у апостола, грешник у покојника, христоборац у свеца.

43. Заиста неки од Немањића грешили су као људи по људској слабости, али су се кајали за грехе и умирали су као покајници. Не знамо за Вукана да ли се покајао, зато је и остао ван славе и ван календара, јер је устао против своја два света брата и везивао се за римску цркву. Због тога је окарактерисан као издајник, и као праобраз свих издајника србских, и то увек са истим именом: Вукан, Вук, Вукашин, Вујица. Међутим Драгутин се покајао због свога устанка против брата Милутина, замонашио се и као монах Теоктист веригама се обложио у покајању и искушењу. И сазидао је неколике предивне цркве у славу Божју као: Озрен, Тавну, Рачу, Ловницу и цркву у Ариљу. И посветио се. Зашто србски историчари не допричају причу до краја? А крај дело краси, вели србски народ.

44. Кајао се и краљ Милутин због греха према сину своме Стевану, и горко оплакивао свој грех пред игуманом манастира Пантократора, у коме је ослепљени Стеван приморан био да борави. И посветио се Милутин не као грешник него као покајник, и не као покајник само по речи него још више на делу, служећи Господу своме Христу до краја свога дугог века. Ниједан од модерних историчара србских није се задржао на ономе што је најкрупније и најважније у погледу личности овога славнога краља, наиме, да се посветио и да бугарска престоница Софија чува његово тело као своју највећу светињу. Не виде то они, јер је нехришћански и несрбски мрак замрачио њихов духовни вид. Они не опраштају грех ономе коме је Бог опростио и кога је Бог чак и посветио. Не може се историја србскога народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама од срца.

45. Кајао се и цар Душан због свог греха према родитељу своме Стефану Дечанском. Али грех сина према родитељу тежи је од греха брата према брату, и од греха оца према сину. Душан је остао велики и славан, али се није посветио, тј постигао је највишу славу земаљску, али не и највишу славу небеску. Но и ако се није посветио, верујемо да му је Бог опростио грех због његове огромне и неуморне службе Богу. Јер је био покајник. И јер је подизао многе задужбине, чинио безбројна дела милосрђа, штитио манастире и сваку правду својим строгим законима, Свету Гору оснажио је и осигурао, а цео хришћански Балкан бранио је од некрста, и у крсташком рату за хришћанство на Балкану пострадао. Заиста, и ако је учинио у младости велики грех према родитељу своме, био је до краја живота сјајан и веран слуга Христов на делу и у страдању, потписујући се увек као раб Христа Бога и жртвујући себе за крст часни и златну слободу хришћанску свих балканских народа.

46. Кајао се и деспот Ђурађ Бранковић за грех оца свога Вука, издајника косовског. Али се тешко примало његово покајање за онога грешника, коме народ, као жива црква Божја, никад није опростио. Ипак деспот Ђурађ је оправдан пред Богом и народом због својих дела и патњи. Он се, истина, није посветио, али су велика дела његова била у служби Христу Богу. Подизао је цркве, држао је строго веру православну, одбио је папску понуду да пређе у римску цркву, обдаривао је богато манастире у Србији и у Светој Гори, мудро и опрезно чувао је народ уколико је то могао као вазал турски, и као родитељ преживео је грозна страдања због несреће своје деце. Јер су му два сина од Турака била ослепљена а ћерка приморана да се уда за крвника Султана. Но када се Ђурађ није посветио, посветили су се неколики његови потомци кроз мајку Ангелину. А Ђурађ је био и до краја живота остао раб Христа Бога, на делу и страдању.

47. Кајао се и кнез Милош Обреновић због греха према Карађорђу, јер је посредно био умешан у погибију великога Вожда, и то још кума свога. Сведочи о његовом кајању црква звана "Покајница" коју је Милош дао подићи у Радовању. Но није сав Милош у томе греху. Он је себе сматрао слугом Божјим и народним. Борио се за крст часни и страдао много од туђина и од својих. Поправио је, безмало, све нарушене манастире не само у сада ослобођеној него и неослобођеној Србији све до Јована Бигорског. Постио је, држао крсну славу и много се Богу молио, исто као и велики Карађорђе попут свих старих владара србских и свега народа србског. Били су то људи народни и по крви и по духу.

48. Но ко је тако свето и честито служио Богу Христу као онај дивни Лазар Косовски? Посветио се и он, посветила му се и жена, царица Милица, посветио му се и син Стеван Високи. Од светог корена света и лоза. Он је чинио сва Богу угодна дела као Немањићи а владао је, или боље рећи, служио је, у тежа времена него Немањићи. Подигао је многе задужбине, од којих и до данас служе Раваница, Лазарица и Горњак. Обновио је из рушевина манастир св. Романа. Био је велики дародавац светиња светогорских. Ходио је на хаџилук на Христов гроб. Био је отац сиротима и заштитник беднима. А поврх свега положио је живот свој на Косову за крст часни и слободу златну. Зато га је народ србски заволео и опевао, а Бог га прославио тиме што га је посветио увенчавши га двојним венцем: као свога слугу и као мученика.

49. Ми смо изнели овде само неколико примера србских владара и велможа, како су они ходили путем Немањиним и Савиним, сматрајући себе као прве слуге Христа Бога испред свога народа. Но ни издалека нисмо набројали све. Било је још стотине и стотине, можда и хиљаде, мањих кнежева, челника, војвода и велможа који су ходили тим истим путем и као слуге Христове службом, задужбинама и разним пожртвовањима спремали се у овом животу за онај живот, мучећи се на земљи с надом гледали у вечно и бесмртно царство небесно. Ко ће их све набројати? Још их нико није набројао. Сваки крај, не само србске земље, него целога Балкана, од Бесарабије до Цариграда и од једног мора до другог, чува камено сведочанство о њима тј. њихова имена урезана у зидове или ликове сачуване на фрескама у њиховим задужбинама.

50. Где су задужбине суседних народа и владара на србској земљи? Постави себи ово питање, Србине, три пута и размисли, Нигде ни једне. Ни једне румунске у Крајини (у близини Неготина налази се манастир Буково задужбина не румунских великаша него онога славнога србског краља Милутина). Ни једне бугарске у Македонији, и ниједне грчке ма где. Мада је цариградска патријаршија господарила над србским народом до Светога Саве и дуго и дуго за време Турака, ипак нигде ни једне грчке задужбине, ни од грчких владара ни од грчких владика и велможа. Заиста, невероватно али истинито. И мада Бугари полажу право на Македонију и Тракију, нигде у овим земљама ми не видимо ни једну задужбину бугарских владара. Међутим, грчка Тесалија и сва околина бугарске престонице украшене су светињама подигнутим од Срба ктитора.

51. Ми не мислимо овим да прекоревамо или омаловажавамо наше суседе. Такво је њихово васпитање. Они нису имали Немању и Светога Саву, и нису васпитавани као Срби у једном некривудавом правцу - у Теодулији, у служењу Богу као путу и врховном циљу људског живота на земљи са нечувеним геслом: за крст часну и слободу златну. Зато су њихове народне старешине, мада не мање богате од владара србских, остале равнодушне према служењу Богу, па нису ни трошили своје благо на задужбине. Гледали су земљу а не небо, и старали се о земаљском Царству а не о небеском. Зато су врло често губили обоје. Само неке румунске војводе били су задужбинари, али и то под упливом својих жена Србкиња или својих зетова Срба, или избегле у Румунију властеле србске.

52. Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: Уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, и по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тј. до Русије и до Горе синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет?

53. Мислимо да је до сада довољно објашњено како су србске народне старешине, били они краљеви или цареви, или деспоти или челници и војводе, служили Христу Богу са својих престола и са старешинских столица, као стројитељи задужбина, браниоци вере православне, помоћници суседним народима у одбрани, заштитници сиротних, и као крстоносни ратници против некрста. Да пређемо сада на монаштво, као последњи и врховни разред службе Христу Богу, као матуру свих оних који су се пре тога годинама вежбали у истој служби на разне начине.

54. Монаштво је код Срба једна огромна историјска стварност, која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и пример младића Растка деловао је заразно и делује и дан данас на старце и младиће србске да се отресу свега, приволе царству небесном и пођу путем уским и скорбним, путем монашког подвига.

55. Монах је стварно стављен у србској историји изнад сваког другог звања и сваке друге титуле, не због неке спољашње силе него због моралног значаја. У црквеном прологу говори се о визији некога, који је видео монахе у оном свету небеском изнад великог цара Константина. Србски аристократи од памтивека повлачили су се од света у манастире и пустиње исто као и прости људи. Света Петка србска - преподобна мати Параскева - била је од племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су живели далеко пре Немање и Саве, и служили су Господу. Но служба Господу овим путем монашким, у великом стилу. и са великим замахом, почиње тек од два ретка мужа, од којих је почело све што је велико у историји србског народа.

56. Замонашио се моћни Немања, па његов син кнез Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Владислав, краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанскога, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотица Ефимија, и мајка Ангелина и Максим син њен са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи племићи србски после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси окончали. Толики број њих испунио је манастире србске и грчке у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти - ко је од рођених икад успео у томе? Него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот. Нити су одлазили у манастире да би се исхранили. То никако. Напротив, они су односили у манастире своје сачувано благо и свуда су остављали добар спомен било зидањем и оправљањем манастира, било писањем икона и преписивањем књига. Свуда су они радили са познатим домаћинским духом српским. Нигде Србин монах у Светој Гори и на истоку није јео бадава туђи хлеб нити је умро без заслуге и без добра спомена. И до данас спомињу се у Јерусалимским манастирима по добру србски монаси и у неким показују се њихове рукотворине. Они су служили Богу а не себи. И Бог је благословио њихов спомен у далеким туђим земљама.

57. Монаштвом и мучеништвом за веру, србска је властела запечатила своју истинску службу и своје савршено приволење царству небеском, царству непроменљиве и вечне стварности. Шта је и монаштво него једно драговољно мучење себе ради највишега циља живота како га је Спаситељ објавио? На то мучење себе решавала су се србска властела лако, имајући пред собом пример Немањин и Савин. Старци су следовали пример старога Немање а младићи примером Савиним. Извесно је да ниједан православни народ није имао толики број владара, који су драговољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси послуже Христу подвигом монашким. Заиста, Срби у томе имају првенство пред целим хришћанским светом.

58. Тако је програм Жички, програм Савин оствариван кроз векове и то подједнако како од старешина цркве тако и од старешина државе. За слуге Божје признавали су себе и једни и други, службу Богу сматрали су за своју свету и једину дужност и једни и други и служењем Богу до издисаја надали су се задобити царство небесно и једни и други. Во дешњак и во левак упоредо и мирно носили су јарам свој, служили Домаћину своме. Црква и држава - то је био један јединствени и нераздељиви организам народни.

[You must be registered and logged in to see this link.]