Pravoslavlje i ekumenizam

Свети Серафим Роуз

Религија Будућности

"Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење,

које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека."

Отац Серафим (Роуз)
Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.


Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).

Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, - својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!" - то је онда случај за психичку болницу (лудницу)...

Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).

Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум", са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права, него моја папска црква је права!" Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?" Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.

Хришћанска духовност се стиче преображавањем свог духа кроз тегобно самосавладавање и крстоношење — са циљем да се достигне у вечно Царство небеско. То царство се да наслутити у лепоти православне литургије, али оно ће потпуно наступити само после нестанка овога света. Зато прави хришћански подвижиик не угађа себи него Богу, и не налази мир и одмор, чак ни у кратком предукусу вечнога блаженства, које му се понекад дарује у овом животу. Насупрот овоме, далекоисточне религије, којима Царство Небеско није било откривено, желе једино да постигну пријатна психичка стања која почињу и завршавају се у овоме животу.

У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година" благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле" (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.

Савремени „харизматички" покрет, па „хришћанска медитација" „нова религијска свест", чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна" улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти" само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао" или који је примио „крштење у Духу" самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената", а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима", који се препоручују у овим покретима.

На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати". Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.

Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу...

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу и захвлалност Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Много открива чињаница да је „харизматички" и „медитацијски" покрет поникао у релативистичкој средини „екуменских хришћана". Главно обележје јереси западног екуменизма је ово: нико од њих не верује да је Православна Црква једина права Црква Христова. Сви неправославни екуменисти лакомислено верују да је благодат Божија присутна такође и у другим „хришћанским“ заједницама, па чак и у нехришћанским религајама. Они не схватају да када Свети Оци Православне Цркве говоре о уској стази спасења, — они мисле на само један пут ка небу: унутар Православља. Међутим, екуменисти мисле да је то само један од многих путева" ка спасењу... Екуменисти умањују важност јасно одређеног веровања у Христа: за њих нису важни догмати, ни припадност овој или оној цркви.

Православни представници на екуменским састанцима могу бити и људи чврстога карактера, непоколебиве варе у једину Свету Цркву Православну, али само њихово учествовање на тим састанцима, где се заједнички моле са неправославнима, они као да својим понашањем кажу: „Можда је то што ви релативисти кажете, тачно, баш као што је рекао оном Јеврејину поколебани ученик Светог Пајсија. Не треба ништа више од тога па да православни хришћанин изгуби благодат Божију! А после, колико ли труда треба да се она поново стекне ...

Зато православни хришћани морају добро пазити како ходе, увек у страху и трепету, еда не би изгубили благодат, која није дата свакоме него само онима који држе праву веру, живе строгим хришћанским животом и незаситиво упијају Божанску благодат која их води ка небу. Ова обазривост у странствовању мора бити још већа код православних хришћана данас када су окружени лажним хришћанством које нуди безнапорне доживљаје „благодати" и „Светога Духа" — уз то обилно наводећи цитате из Светога Писма, и светих Отаца као ,„доказе"! Вероватно су већ близу последња времена, када ће духовна обнова бити тако убедљива да ће преварити, ако буде могуће, и изабране (Матеј 24:24).

The age of Aquarius

Лажни пророци модерног доба, укључујући ту и неке који се званично зову „православни", све грлатије најављују скори долазак „новога доба Светога Духа", излив „нове Педесетнице", наступање „тачке Омега"... А по истинским православним пророчанствима, ове ово што они најављују — управо је царство Антихриста. На наше очи почело је да се остварује сатанско царство, демонском силом. Читава духовна атмосфера савременога света оптерећена је увођењем у дамонске доживљаје, јер сатанска „тајна безакоња" улази у предпоследњу фазу овладавајући душама људи. - Шта више, она покушава да овлада и самом Црквом Христовом, кад би то било могуће.

Против тог моћног, залуђујућег „религијског доживљаја", истински православни хришћани морају се озбиљно наоружати знањем да је православно хришћанство, као и његов циљ, нешто потпуно различито од свих осталих религија, како „хришћанских" тако и нехришћанских.

Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизованам времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и „луцкастах", усред успешног религијског „препорода" већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да Царство (Лука 12:32).

Сви истински православни хришћани нека буду опасани храброшћу за предстојећу битку. Оружје наше је духовно. (Ефесцима 6:11—18). Не заборавите; Христос је већ извојевао победу за нас. Он је обећао да ни врата паклена неће надвладати Цркву Његову (Матеј 16:18) и да ће због изабраних скратити оне последње дане велике невоље (Матеј 24:22). И заиста, ако је Бог са нама, ко ће против нас? (Римљанима 8:31). Чак и у најокрутнијим иакушењима, нама је заповеђено да будемо пуни ведрине, јер „Ја сам победио свет" (Јован 16:33). И ми треба да живимо као прави хришћани свих времена, у очекивању краја света и доласка милога нам Спаситеља; јер Онај који сведочи ово говори: Да, доћи ћу ускоро. Амин, да, дођи, Господе Исусе! (Откривење 22:20).

Православна трезвеност у тумачењу есхатологије састоји се у овоме: она два знака — која је Господ дао (у 24. глави Евангелија по Матеју): да ће Његова Блага Вест бити проповедана свима народима — и да пред Његов Други Долазак неће бити рата (пошто ће Антихрист овладати целом планетом) не знамо — као појединци — када ће се то испунити. (То ни ангели не знају!)

Међутим, ако не знамо тачно када ће бити крај света (јер биће тешко препознати тада Илију и Еноха!) — онда треба себе барем припремити за есхатолошки сусрет са Господом Христом!

Сваки од нас је мали свет за себе. И моја смрт је за мене мој крај света! А пошто сутра може да ме прегази брзо возило — морам бити стално есхатолошки спреман. Јер одласком из овога света — излазим пред Престо Праведнога Судије... Зато ону опомену: „Бдите, јер не знате када ће доћи Господ" православни хришћанин схвата хао упозорење упућено лично њему — на првом месту — а за општи крај света — тек на другом месту.

И пошто православни хришћанин верује да се на Литургији хлеб и вино промени у Тело и Крв Распетог и Васкрслога Господа Исуса — онда он зна да је Господ Славе и на Земљи са нама. Па зато може да има у себи равнотежу, и да каже са Светим Павлом: било да сам на земљи, или на небу — ја сам увак са Господом.

Ако постоји некаква болна напетост или есхатолошка узбуђеност код православног верника - онда она извире из племенитога страха да не разочара Љубав Распетога Бога.

Иначе, нико паметан не жели да доживи оне последње године Антихристове диктатуре... Али, ако се и то деси — ми се уздамо не у своју снагу, но у благодат Пресвете Тројице. Амин.



Отац Серафим Роуз

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ne šta se događalo, već šta se zaista dogodilo!


‘
’Приказивањем догађања'’ подметнутим лажним ‘’тумачењима'’ – контролисана информатика покорних култур-трегера натерује нас

за новинар.де Часлав М. Дамјановић 06.12.2010

+++

да уопште не схватимо оно што се заиста догађа – већ онако како је њима наређено да нас диригованим ‘’тумачењима'’ натерају да догађања схватимо! То испирање мозга, непромењено још од октобра 1944. године, настоји да умртви Здрав Разум Српског Народа – зато да би га тим умртвљењем спречило да схвати суштину – зато да пошто му ‘’тумачења'’ изгледају као суштина – да тако прихвати лаж – као стварност. Међутим, насупрот накарадном испирању мозга која нам ‘’тумачења'’ намећу, данас хвала Богу Српској Здравој Памети постаје могуће да схвати па чак и раскринка лажи систематског обмањивања…

…а хвала Богу је зато јер је најскараднија обмана то што Помрачење испирањем мозга осим деформације и дискредитовања суштине – као да суштина уопште не постоји – данас покушава да анулира стварност постојања једног узвишеног Чина Вере Православне који се заиста догађа међу нама:

Живо Православље у Гружи!

Ево како је Православље започело овогодишњи Божићњи Пост:

‘’Епархија рашко-призренска обележила је почетак Божићног Поста Светом Архијерејском Литургијом у храму светог Јована Крститеља у селу Љуљаци код Горњег Милановца… То је била прва Архијерејска Литургија Епископа рашко-призренског г. Артемија након што су Патријарх Иринеј и Синодалци пре 10-ак дана произвели раскол у Српској Цркви… Та радост и благодат била је препознатљива и опипљива, да се повратимо у наше дане, у манастиру Дубоки Поток пре неких недељу дана…'’(1)

И то и јесте стварност и суштина онога што се догодило у Љуљацима:
‘’Ту у Љуљацима, тог прохладног јесењег дана, гледао сам оне које канонопреступници називају Православним Талибанима, како својим оделом у које су се обукли, ставом који су заузели, крсним знаком којим своју веру испољавају, песмом која силази са њихових усана, сведоче веру прадедовску, веру отаца и светаца Православља…'’(2)

То каже свештеник Илија Јокић, који – не крије своје име од Удбиних наследника, па је уз своју духовну Реч Суштине, коју је насловио ‘’Десио се народ…'’ – приложио чак и фотографију!

А да та његова Реч доиста јесте духовно узвижење доказујe једноставност његове Вере исказана једноставном христоликом Речи:

‘’Гледајући ове честите Православце, у ствари сам видео живу цркву Христову, која се не ствара по белосветским трибинама и мудровању овог света, него кроз служење Богу и благодат која је од Бога дана…'’ – и зато стварност и суштина догађања у Љуљацима јесте ‘’…као да су се небеса спустила и приближила том једном парчету земље у поноситој Гружи, у Земљи Србији у свеколиком Православљу.'’(3)

У Гружи се заиста догађа Светосавље:

Догађа се Узвижење Православља Српском Чистотом Вере!
Догађа се Верски Чин ‘’видљив у свакоме оку'’!

Јер као и увек досада Реч и Дело Љубави настављају да доказују – и наставиће заувек да доказују – да је ‘’Дух'’ ‘’служењa Богу и благодат која је од Бога дана'’ – ‘’видљив сваком оку'’ – како изрече један од монаха којег ‘’белосветске трибинe и мудровањa овог света'’ настоје да некаквом својом лажном ‘’службеношћу'’ – од Бога изгоне…
…јер дела Љубави исказује Вера – а исказује их Чистотом Веровања.

А за разлику од Вере… зла недела одмазде и зле лажи и обмане мржње – исказују невера и маловера. А ни невера ни маловера, нити одмазда, а нити мржња – нису Вера – већ су јерес и камуфлажа сатанистичког покушавања усрљавања човека у најмрачнији бездан најбезнадежније помрачености.

Чистотом Љубави која је ‘’видљива сваком оку'’, у човековом духу траје вечити Божији Промисао, траје Чистота Његове Правде и Истине – и тиме траје Вечитост Православља и Вечитост Борбе у овоземаљском животу за Чистоту те Правде и те Истине – и тиме траје и Вечитост Борбе за ненаседање на лажна и површна надмудривања сатанизма, јереси, свејереси…

А најмудрије и најискреније, и са најспонтанијом љубављу, Благодат Божије Промисли облаготворила се у Светом Сави који је Чистотом Љубави облаготворио знамење, постање, постојање… и завет будућности Српског Народа. Зато је Православље Светосавља – данас на жртвенику најсуровије одмазде и мржње – зато патријарх и узурпатори Цркву Савину руше расколом – зато Веру покушавају да приведу на губилиште… у Ниш!

Зато јер неверници не верују – а зато што не верују, зато не схватају да макар колико Распећа они починили за рачун сатанизма – Божија Љубав увек поново и поново васкрсава Чистоту Вере и Светлост Љубави Божије и увек поражава све покушаје сурвавања човека у бездан тмине.

Зато молитвеници Вере, које ‘’канонопреступници'’ лажно проглашују некаквим наводним ‘’православним Талибанима'’ – настојећи том својом лажном ‘’службеношћу'’ да Бога изгоне из Здраве Памети Српског Народа – кажу онако како јесте:

‘’Насупрот те радости, која и у гоњењима изобилује, од стране гонитеља излива се само мржња, злоба, завист, непријатељство, лукавство, сплетке, интриге, перфидност, и слично, са циљем искорењивања прогоњених…'’ насупрот те радости и иако је ‘’разлика у духу видљива свакоме оку.'’(4)

А како су узурпатори Цркве и Вере обележили почетак Божићног Поста?

Узурпатори су почетак Божићног Поста обележили – испирањем мозга:
Уместо да схватимо стварност и суштину догађњаа – униформна манипулативна формула узурпатора настоји да нас обмане да се догађа – само њихова лаж – натурена њиховим злобним ‘’тумачењима'’:

Испирање мозга, препреденим језуитским методом,
покушава да обмане Српски Народ
да је Истина Православља Дубоког потока
‘’видљива свакоме оку'’!

У напису ‘’Ипак Раскол'’(5), ‘’тумачењем'’ поменуте православне службе у селу Љуљацима – религиозни аналитичар Мирко Ђорђевић заправо оповргава – иако то не спомиње – напомињем, иако то не спомиње – заправо настоји да анулира Православну Чистоту Вере која се недавно догодила у Дубоком потоку – и којом је васкрсло незаустављиво вечно живо трајање Православног Чина Чистоте Вере настављено у Љуљацима:

‘’Да ли рашчињени владика Артемије са групом одбеглих монаха из Рашко-призренске епархије може задати ударац Српској православној цркви, попут Дионисијевог из 1963. године?'’(6) – пита поменути тумач и образлаже:

‘’Ово питање, доскора одбацивано од бившег владике, али и у самој Патријаршији, наметнуло се након недељне литургије коју је рашчињени епископ служио у шумадијском селу Љуљаци пред око 1.000 верника!'’

А пошто наводно Артемија подржавају свега ‘’шесторица епископа и око 90 монаха'’, и пошто се ‘’не зна колику подршку ужива међу верницима'’ – и пошто је наводно бројчаност пресудна – зато је наводно кључно питање:
‘’Да ли је овакав одзив верника довољан да се оснује ‘’истинска светосавска црква'’ како је наводно преко писма својим противницима у Цркви наводно запретио оптужени владика?'’(7)

Дакле…
…владика Артемије је ‘’рашчињен'’ – што уистину није!
…монаси су ‘’одбегли'’ – што уистину нису!
…владика и монаси ‘’задају ударац СПЦ'’ – што уопште не чине!
…ударац је ‘’попут Дионисијевог'’ – што уопште није!
…ударац Цркви се ‘’одбацује и у самој патријаршији'’ – иако сама патријаршија задаје ударац Верској суштини Цркве – и иако и ‘’рашчињен'’ и ‘’одбегли'’ Чистоту Вере настављају – а они који их ‘’кажњавају'’ себе су од Вере ‘’рашчинили'’ јер су они ти који су од Вере – ‘’одбегли'’! Али…

…пошто је бројчаност наводно једина пресудна – што није – она је наводно једина препрека оснивању ‘’истинске светосавске цркве'’ – којом је ‘’наводно преко писма својим противницима наводно запретио оптужени владика'’ – што – са два вешто постављена ‘’наводно'’ треба да успостави некакву неприкосвнену веродостојност и објективност ‘’тумачења'’ – иако је ‘’оснивање'’ чиста измишљотина, па сходно томе, и ноторна језуитска паралажа, јер је документована и безпоговорна чињеница да је лажна ма каква намера владике Артемија да оснива ма какву нову цркву, и да уопште – не потиче од владике Артемија – већ потиче од јавно изречене клевете митрополита Амфилохија – да владика Артемије у Шишатовцу ‘’ствара'’ ‘’нову епархију'’. Сва остала ‘’тумачења'’ о ‘’наводним'’ или ‘’ненаводним'’ непостојећим или постојећим писмима – једноставно су – измишљотина!

Иако је сврха ове ноторне лажи провидна подлост да се лажном клеветом на владику Артемију прикалеми измишљотина лажне клевете раскола – препреденост ‘’тумачења'’ поменутог религиозног аналитичара намеће ову лаж као некакав већ постојећи проблем:

И доиста, у јавности контролисаној испирањем мозга ‘’навелико се говори о расколу у СПЦ и могућности да рашчињени епископ Артемије оснује нову православну цркву…'’ – упркос чињеници да је ‘’прича о оснивању нове цркве злонамерна јер епископ Артемије не намерава да прави било какву расколничку цркву'’ – ‘’те приче немају никакву основу'’, категоричан је јеромонах Наум.'’

Међутим, категоричност јеромонаха Наума на Истини указује и разлог због којег је митрополит Амфилохије лансирао ову лажну клевету, коју данас наставља ‘’тумачење'’ поменутог религиозног аналитичара:
Jерономонах Наум каже да је ‘’оснивање'’ – ‘’заправо, политичко питање повезано са признавањем Косова чиме би се створили услови за формирање Косовске православне цркве која би била под утицајем Васељенске патријаршије која је позната по екуменизму и приближавању католичанству.'’(9)

И баш зато се, сходно језуитском кодексу миспирања мозга, стварне чињенице користе да би се преварио српски православни народ да прихвати ‘’тумачење'’ – а да не примети да му се подмукло сервирају лаже и паралаже:
‘’Сада постоје две епархије рашко-призренске, од којих је једна легална и призната, а друга делује у егзилу'’ – што јесте тачно – али јесте и паралажа јер шта је заиста ‘’легално и признато'’ а шта је заиста у ‘’егзилу'’ – јер је ‘’легалност'’, најблаже речено – проблематична – не само због недоказаности лажних оптужби – и не само због разбојничке примене недоказаних оптужби – и не само због свог мотива који је одмазда – већ је ‘’легалност'’ проблематична и зато што се у суштини не ради ни о каквој ‘’легалности'’ – већ се ради о Чистоти Вере – што значи да се лажју прикрива суштина:

Да ли је Вера то што је ‘’легално и признато'’ – или је Вера – то што је у ‘’егзилу'’!

А Вера је, међутим, баш оно што језуитско резоновање мајсторски покушава да прикрије – што ‘’тумачење'’ потврђује – због постојања двеју епархија дошло је наводно ‘’унутар СПЦ дошло раскола, што је велики ударац за врх Цркве, али и за патријарха Иринеја. Јединство Цркве је угрожено, а Артемије као главни разлог наводи екуменизам'’!(10)

А управо је фијаско логичности свођење проблема искључиво на екуменизам – јер проблем јесте одржавање Чистоте Вере – јер је баш Чистота Вере оно што заиста јесте угрожено – али не од владике Артемија – већ доиста угрожено од подређивања папистичкој свејереси – а ‘’тумачење'’ покушава да то вешто анулира екуменизмом – што доказује и наводно питање – ‘’у ком правцу би могла да се одвија идеологија рашчињеног владике неки назиру и у Артемијевом обраћању верницима, после служења литургије, и поред тога што му је Синод забранио чинодејствовање.'’(11)

Уз обавезно потенцирање да је владика ‘’рашчињен'’ и да ‘’чинодејствује'’ упркос ‘’забрани'’ – иако би тако подмукло формулисано питање требало да наводно потврди ‘’ударац врху Цркве'’ – стварни разлог формулације јесте покушај прикривање да и ‘’ударац'’ и ‘’угроженост'’ – почињава ‘’врх Цркве'’ – а не владика Артемије – који није никад нити изјавио нити изразио ма какву намеру оснивања ма какве нове цркве!

Али… сва ова подметања надмашује подмуклост наводног ‘’одвијања идеологије рашчињеног владике'’:


Чин Православља – Чин Веровања у Бога

Вера – није идеологија!
Тврдња да је Вера идеологија – управо је безпоговоран доказ несхватања Вере – јер – идеологија јесте суштина свејереси – па је самим идеологија узурпатора наше Цркве идеологија суштина њихове опсењености приступањем свејереси!

Обмана да се Духовност Вере владике Артемија прикаже као идеологија – више него све остале манипулације срозава ‘’тумачење'’ у лаж – па чак и звање ‘’религиозни аналитичар'’ срозава у ‘’идеолошки пропагатор'’ јер безпоговорно доказује да ‘’тумачење'’ јесте подмукали покушај да се анулира Дубоки поток – да се прикривањем онога што се у селу Љуљаци заиста догодило – управо покушава да прикрије од Српског Православног Народа и од Православља да се у Дубоком потоку одиграо Верски Чин Чистоте Вере који се наставља у Љуљацима!
Мржња покушава да препредено анулира да се у Дубоком потоку, а и у Љуљацима, а такође и на молитвама испред Патријаршије, и изнад свега – да се у духовној благодати владике Артемија – одиграва Чин Вере – да се пред нашим очима одиграва Православни Чин Чистоте Веровања – истоветан оном у доба Дионисија:

Идеологија узурпатора покушава да анулира да се на супрот њиховим паралажама и одмаздама и њиховој оданости свејереси – у стварности догађа Чин Православља – Живи Чин стварног Веровања у Господа.

Том лажју, којом су узурпатори обележили почетак Божићног Поста – узурпатори покушавају да анулирају Веру!
Том лажју, којом су открили сопствену јерес – узурпатори су разоткрили и због чега је Српско Светосавље највећа препрека покушају свејереси да ликвидира Верваање у Бога!


Узурпатори раскринакни

Владика Артемије је одбио да призна лажи – али прихвата поштен процес! Узурпатори одбијају поштен процес. Владика Артемије са бави Вером – узурпатори, спровођењем репресалија мржње – јавно одбацују Веру.
Разјашњењем те конфронтације владика Артемије је Дубоким потоком преокренуо извештаченост – у стварност:
Једина дужност Цркве јесте – Чистота Вере!

Црква није политком прописивања прописа попут Бендикта XVI – јер Православна Црква – није свејерес – већ јесте Чистота Божије Благодати – која траје.

Тако се, осим Живог Чина Православља који траје владика Артемије, једино друго што се заиста догађа то да су узурпатори, сопственим раскринкавањем самих себе – сами доказали да су убице међу нама:

Зна се да су узурпатори Цркве покушали да убију Аву Јустина. Верује се да су узурпатори Цркве отровали патријарха Варнаву зато што је устао против конкордата. Зна се да су узурпатори прогнали Николаја. Зна се да су узурпатори лажно оклеветали Дионисија. Зна се да су Чистоту Вере Слободне Цркве срушили Удба, сарадници окупатора и узурпатори Цркве. Зна се да су узурпатори расколници од Цркве… зна се да су узурпатори расколници од Вере… можда… можда убиство и јесте једино што… убицама и преостаје.


Бућкуриш беванде…

У напису ‘’Ипак Раскол'’ цитиран је и владика Артемије:
‘’Многи ветрови су кренули да угасе кандило у душама нашим, најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам, настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, Бог и ђаво, светлост и тама немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем. Кад сипамо воду у вино онда то није вино већ беванда. Ми не можемо дозволити да разни и непозвани у наше православно вино сипају воду. Не могу ни патријарси ни владике унети нешто ново у веру, јер је народ чувар наше праве вере.'’(12)
Као и увек, Реч владике Артемија јесте Чистота Вере!
Као и увек владикина Реч – није никаква идеологија – није никакво убеђивање – није никакво надмудривање – није никакво подваљивање – није никакво ‘’тумачење'’!
Као и увек, владикина Реч о екуменизму – јесте његова Реч о свејереси!
Као и увек, владикина Реч је о Чистоти Вере!


Као што никад не бијаше… Православље није беванда:

‘’Артемије је додао да не осуђује ни оне који се одвајају, али да, нажалост, ‘’они сами својим поступцима себи навлаче проклетство.'’(13)
А ко су ти који ‘’сами својим поступцима себи навлаче проклетство'’?
По речима професора Др Србољуба Живановића то су ‘’поједини епископи Српске православне цркве рођени после II светског рата, одрасли и школовани у комунизму, затровани некаквим екуменистичким идејама…'’(14)


Чаша жучи…

А већ следеће недеље, поновну Божију Службу владике Артемија у гружанском селу Љуљацима, којом је настављен Живи Чин Чистоте Православне Вере започет у Дубоком потоку – Танјуг је окарактерисао као ‘’наставак оглушивања о саборске одлуке'’ – а Божије службе владике Артемија Танјуг је ставио под наводнице – вероватно зато што се ‘’у Цркви тумаче као највећи црквени преступ'’! Титулишући га као ‘’монаха'’ Танјуг наводи владику Артемија да ‘’не жели да коментарише досадашње одлуке ‘’црквеног врха'’ – и иако није јасно због чега је и црквени врх стављен под наводнице – а ‘’ни оне одлуке које, како се верује, предстоје'’ – што је очигледно претња репресалијама – јер Артемије ће – ‘’без обзира на то ‘’шта му следи'’ – литургију ‘’служити'’ и сутра.'’(15)

Наравно, реч служити је и овом приликом под наводницама, зато да би се изказала ‘’доследност'’ прописаној контроли и намераваним репресалијама, због чега се наводи да ‘’у Цркви апсолутно нису расположени да коментаришу понашање бившег владике'’ наводно зато што ‘’Артемијево понашање говори о њему самом'’ – а пошто је Црква и овом приликом написана великим словом, наравно из дужног поштовања како и доликује – наглашава се да су чак и ‘’поједини свештеници и епископи помало разочарани Артемијевим понашањем, јер, како кажу, док га они жале и моле за њега, ‘’он (Артемије) себе покушава да представи као месију'’ – сходно чему је јасно изражена претња да је ‘’због грубог кршења црквених правила за Артемијеве грехе сада надлежан епархијски суд'’ – епархијски суд !?! – ‘’који би у наредном степену'’ – у ‘’наредном степену'’ од чега!?! – ‘’могао да владику ‘’одлучи'’ од Цркве'’ – у ‘’враћање у ред цивила са именом добијеним при рођењу и без икаквих црквених права'’.

Да би Бајденову дечанску експозитуру оверодостојио као правоснажни ‘’наредни степен'’ – значи ‘’степен'’ изнад Сабора – Танјуг нам испира мозак да је ‘’Артемије већ у великом сукобу са црквеним правилима'’ јер ‘’чинодејствује'’ иако му је ‘’Сабор то забранио'’, и иако ‘’нема права да носи владичанску одору и обележја'’, а поготово ‘’уколико би кренуо путем оснивања неке псеудоцркве…'’ – због чега би одлуком ‘’наредног степена'’ Бајденове дечанске експозитуре – ‘’Артемије могао бити анатемисан.'’

Танјугова манипулација недвосмислено доказује претњу даљег кршења канона – али, истовремено, и по чијој директиви нам Танјуг испира мозак – јер пошто је за ‘’анатемисање'’ потребан грех – Танјуг je зато већ споменуо ‘’грехове због грубог кршења црквених правила'’ – а сада наводи ‘’стручњака за црквено право, протојереја велибора Џомића'’, који је ‘’већ раније'’ – ‘’већ раније'’ – ‘’рекао Танјугу'’ да ‘’Артемијево понашање не значи раскол у СПЦ већ више личи на секташење'’ зато што наводно ‘’монах Артемије нема ниједног свештеника, ниједан храм и ниједан манастир'’ и зато што ‘’покушава да себе представи као жртву уместо да положи рачуне за финансијске малверзације…'’(16)

Иако списатељски квалитет Танјуговог испирања мозга овонедељним ‘’Артемије опет служи'’ није ни близу квалитету прошлонедељног испирања мозга аналитичара религије наведеног у ‘’Ипак раскол'’ – овог пута до фијаска за чудо није довео протојереј Џомић већ други аналитичар религије, Живица Туцић, пропагирајући другу подлу измишљотину митрополита Амфилохија:

Наиме, митрополит Амфилохије је Духовну Реч владике Артемија – ‘’у јединству сам са једном, светом, саборном и апостолском Црквом'’(17) – благоизволео да оклевета измишљотином – ‘’Артемије је као дрогиран'’.(18)
Лансирањем те митрополитове измишљотине, која се на Шампионату Највеће Паралаже бочи за победнички трофеј са митрополитовом измишљотином стварања нове цркве – Живица Туцић је довео до фијаска Танјугово овонедељено испирања мозга:

‘’На потезу су психолози'’ јер, пошто владика Артемије наводно ‘’злоупотребљава, политизује и омаловажава'’ спосбности расуђивања верника и целокупне јавности'’ – зато нам Туцић ‘’стручно'’ па чак и ‘’престручно'’ испира мозак ‘’тумачењем'’ ‘’злоупотребе'’ – ‘’на једној страни су цео белосветски поредак, глобализација, чак и, невероватно, ‘’хазарски банкари'’, а на другој ‘’праведник'’ који је спреман да иде до краја и ‘’попије чашу жучи'’ за истину и православље. Психолози заиста треба да нам објасне како се долази до оваквог месијанства.'’(19)

Покварењачко слуђивање овом измишљотином, истоветно покварењачком слуђивању некадашњом измишљотином некаквог ‘’култа личности'’ – фијаско лажног клеветања ‘’месијанством'’ срозава Танјугово ‘’тумачење'’ у лаж, и поново доказује да су такозвани ‘’религиозни аналитичари'’ и ‘’стручњаци'’, па и ‘’суд наредног степена'’ – заправо ‘’идеолошки потказивачи'’ сарадника са окупатором – који подмукалим ‘’тумачењима'’, утирући суштину и стварност – настоје да по сваку цену сакрију да је у Дубоком потоку започет Живи Верски Чин Чистоте Вере!

Зато је недељу дана раније духовност владике Артемија лажно оклеветана као ‘’идеологија'’ – зато јер је идеологија култизам – а сада се ‘’месијанство'’, као раније ‘’култ личности'’, лажно приписују владики Артемију јер им је у сржи ‘’култ'’ – а ‘’култу'’ је у сржи ‘’идеологија'’ – а пошто немају ништа чиме би оптужили владику Артемија – узурпатори морају да измисле грех… грех Чистоте вере… Зато је Бајденова Дечанска експозитура ‘’наредни степен'’ – што значи ‘’степен'’ изнад Сабора и Синода – која диригује Лаж из недеље у недељу…



‘’Владика Артемије морао је бити избачен са Косова жив или мртав'’(20)

Зашто је одмазда бућкуриша беванде ставила Веру владике Артемија пред метак? Да ли зато што је владика рекао у лице узурпаторима:

Да ли зато што је владика рекао у лице узурпаторима:
‘’Нисам расколник!'’(21)
Јесте и због тога… јер можда су изроди схватили да им је тиме речено да су они расколници… Или зато што је владика у Дубоком потоку рекао у лице узурпаторима:
‘’…и практично сам показао пред очима целог света шта је суштина проблема.'’(22)

Због тога! Зато што је Дубоким потоком владика рекао Истину у лице џелатима – зато што им је рекао ко је ко – и шта је шта – зато што им је Истину рекао онако како сваки Православац Чистоту своје Вере одувек казује у лице бевандерима… зато су га сарадници окупатора ставили пред метак – зато што је та владикина Реч Суштине прерасла Дубоки поток у Живи Православни Чин Светосавског Веровања у Господа… и зато, због те Благодати Божије – зато се зна – не шта се догa]a – него шта се заиста догађа… јер Вера – јесте Суштина:


Фашизам Јасеновца – био је грознији од фашизма Аушвица:

У Јасеновцу ‘’се испољила највећа дубина људског страдања, које није било, то подвлачим, чак ни у Аушвицу!'’
‘’Јер у Аушвицу се све одвијало механички и брзо, а у Јасеновцу споро'’:
‘’И крвници и злочинци су уживали у томе.'’

‘’У Аушвицу су убијали механички, ‘’по дужности'’, а овде су крвници били у некој врсти религиозне екстазе коју бих упоредио са духовно лажном екстазом ‘’блажене'’ Терезе.'’(23)

Зато ‘’монаси из манастира Љуљаци не крију да се прибојавају за живот рашчињеног епископа Артемија, али брину и за своју безбедност'’, јер, по речима једног од њих, ‘’њихов страх оправдан јер епископ… смета многим светским моћницима.'’(24)

И доиста… убице Експозитуре међу нама нису сами:
‘’Ватикан сигурно неће дозволити да Владика Артемије служи литургију, тако да сада долази оно најгоре време, када морамо сви који смо уз њега да будемо јако опрезни'’, а ‘’Колико знам и Аву Јустина су покушали да убију.'’
‘’Нека Бог опрости овом Туцићу и Џомићу што су дебело плаћени да блате и прљају најоданијег Христу, Владику Артемија'’, али, ‘’браћо Срби и сестре Српкиње, нека нас свакога дана, ако Бог да, буде све више и више на путу Светог Саве.'’(25)


Карактеристика узурпатора

За узурпаторе је ‘’карактеристично поигравање са архаичним појмовима и симболима…'’ – зато је ‘’постмодернизам принципијелно неморалан и без икаквих координата према Истини'’, а ‘’уз то и културно агресиван'’, и управо зато ‘’су му толико блиски човекоубилачки култови, попут феничанских.'’(26) И зато ће једно од копилади бројних раскола којима ‘’врх цркве'’ угрожава Веру, Црногорска православна црква на независном Косову – бити заснована на феничанском култу – због човекоубилачког.

‘’Постигнуће'’ узурпатора

‘’Успеси'’ Константинопољског патријарха ‘’довољан су доказ да… своје релативно историјско преимућство Константинопољ не користи за заштиту Православља, већ за капитулацију пред Западом.'’(27)

Наш патријарх…

Ради се ‘’о озбиљном слому… у најмању руку у црквеној елити, и муњевитом хитању у загрљај западног система вредности'’, што ‘’може довести не само до напуштања верујућег народа из канонског устројства Цркава, него и до дробљења црквених организација, до раскола и дробљења православних народа а можда и државе, што и јесте у плану архитекта новог светског поретка.(28)

Љуљаци…

Иако географски далеко од Дубоког потока, Љуљаци су Небеска Србија… и зато Свети Јован Златоуст рече да постоји ‘’штетна послушност'’ али и ‘’добра непослушност'’.(29)
И зато… како рече један добри православни свештеник:

‘’Пријатељу, ако те пут нанесе кроз село Љуљаке у Гружи, ти скрени до храма Зачећа Св. Јована Крститеља и види шта се тамо ради. Ако не одеш и не видиш, немој бар да осуђујеш оно што ниси видео и оно у шта се ниси уверио. Ако и поред овог позива и молбе, наставиш са осуђивањем, онда знај да свесно грешиш и грех навалачиш на децу и потомство твоје.(30)

И зато… једна добра Православка рече:
‘’Нека је миран и благословен пост свим људима који га у миру и љубави посте са жељом да се сједине са Истином из путира који се пролити неће пред овима који прете, пред овима који не знају за вино и хлеб-тело и крв, већ који, како рече епископ Артемије, у вино додају некакву воду своју и праве беванду да би лудовање по Србији и спрском светосављу за њих било и веселије и уносније…'’(31)

А узурпаторима и џелатима… и оном владики жичком који забрани монахињама да долазе у цркву у Љуљацима… зато ‘’да цркву осуди на пропадање'’(32) – нека им је алал… сатанин.
А Православки – хвала… и како рече Отац Светога Саве:

‘’Богу хвала на свему'’.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li su raščinjeni sveštenomonasi Raško-prizrenske eparhije zaista lišeni Božanske blagodati?


У
среду, 8. децембра, 2010. године је изашло саопштење великог црквеног суда српске православне цркве, да су 14 јеромонаха и 3 јерођакона

за новинар.де Сремски Павле 08.12.2010

+++

лишени свештеничког чина, и да су тиме лишени Божанске благодати, тако да њихова свештенодејства више немају Божанску легитимацију, већ да су безвредна и безблагодатна. На архијерејском сабору пре петнаестак дана, њиховом одлуком епископске (и свештеничке) благодати је лишен и владика Артемије.

Они који су им пресудили овако брзо и овако “братски”, то су поткрепили многим канонима, које су поменути “окривљени” прекршили. Верујем да међу “судијама” има бар један који заиста и верује да је то баш тако, и да су “окривљени” баш и криви званичној Цркви за прекршаје које су они навели. А дубоко верујем да већина “судија” зна шта је посреди, али да морају да изврше одређене задатке, за неки мотив само њима знан (можда су Удбаши, можда су уцењени, можда су свесни извршиоци и слуге папе и запада, можда се боје за своје позиције у Цркви, итд.). Видећемо када ће и да ли ће у времену то Господ и јавно обзнанити, или је то остављено за Страшни Суд.
Међутим, поставља се питање, да ли је у овом случају, одлуком црквеног суда, могуће заиста и укинути Божију благодат, тј. да ли је свештенослужење рашчињеног владике Артемија и његових јеромонаха и даље у свој својој пуноћи, или у умањеној, или је заиста у потпуности лишено Божанске силе и дејства? Верујем да ће се то у времену (ближем или даљњем) ипак моћи видети конкретно и у стварности, тако опипљиво, да само они који не буду хтели да виде и признају, неће видети и признати оно што Бог буде пројавио. Како?

Сви знамо (или бар понеки то знају) да свештенодејства нама најближе (а бескрајно далеке, до покајања и враћања из погибељне јереси) римокатоличке верске организације (јер су нам секташи још даљи, одвојивши се од њих), немају ама баш никакво Божанско дејство у стварности. Шта би било кад би се сви римокатолици причешћивали као и ми, из путира, лажичицом (кашичицом), а не добијањем у уста мале облатне, хостије из руке свештеника? Па веома би се брзо сви заразили и добили којекакве болести једни од других. Ми, Православни, шеснаест векова се причешћујемо овако, и никада се нико од никог није разболео. Зашто? Зато што је у нашем Светом Путиру Сам Бог, а код њих је то обично вино и хлеб. А зашто би се они заразили? Па зато, што код њих више нема Божанске благодати (без обзира што они тако гордо тврде да су они једини у истини, и да је она баш код њих у свој својој пуноћи, а нама, ето дају, да је и ми имамо делимично, али да ћемо је тек имати у потпуности, када се приклонимо и поклонимо њиховом вођи, папи, у ствари, самом сатани, који руководи њиме). Значи, где заиста нема Божанске благодати, таква свештенослужења су пука форма, и без Божанског дејства. Из овога се извлачи логичан закључак, да ако Божанске благодати заиста више нема на владики Артемију и његовим јеромонасима, одлуком црквеног суда, њихове Свете Литургије ће постати лажне, па самим тим у њиховим путирима неће бити Господ Исус Христос, Телом и Крвљу, него хлеб и вино, као и код римокатолика, па ће и могућност ширења заразе после причешћивања бити реална.

Овде морам да испричам један истинит догађај, који поткрепљује ове речи. Пре десетак година, када сам службено био у Војвођанској банци у Сремској Митровици, а беше време Божићног поста, баш као и сада, и поведе се прича и причешћивању, и о томе да ли је могуће преношење неке заразе међу причесницима, ако су болесни. А једна помало горда службеница, која је то слушала, хтеде да одбрани оне који кажу да је Свето Причешће заразно, па рече:

- “Ето, ми смо се пре десетак дана сви пречестили из исте чаше, и сви смо се заразили и добили грип, једни од других.”
- “А где сте се ви то причестили”, упитах је?
- “Па били смо да на једној крсној слави (вероватно Свети Никола), па смо се тамо причестили, и разболели”.
- “А како сте се ви то тамо причестили”, поново упитах?
- “Па тако, што смо сви пили вино из исте чаше.”
- “А, ту смо”, рекох ја.
- “Драга госпођо, па то није Свето Причешће, већ обично вино.Из овога можемо да видимо следеће: Кушањем обичног вина из исте чаше (а поготово кашичицом, која се ставља сваком у уста) може се пренети нека зараза на “причеснике”. -Наш народ каже: Ракију пиј за сваким, вино за неким, а воду за никим. Ако је то у пракси заиста тако, а и народ је то вековним искуством проверио, они који су буду причешћивали код владике Артемија и њехових јеромонаха, уколико им је заиста и од Бога одузета благодат, врло брзо ће се поразбољевати, и биће нам јасно ко је у праву, владика и његови јеромонаси, или велики црквени суд.

Хајдемо у размишљању и даље. Можда владика Артемије и јеромонаси нису у праву, и црквени суд је донео исправну одлуку, али Бог неће баш одмах да им одузме благодат, због верног народа који им долази, и који није баш упућен у све тајне “случаја Артемије”, него ће то учинити постепено, као и у случају римокатолика, кад су отпали од Цркве, јер се благодат није баш одмах повукла, него временом. Ако је тако, и то ће, надамо се, показати време, опет на исти начин, кроз ширење заразе међу причесницима.

Ево и још једног опипљивог доказа, који ћемо, надамо се, моћи врло брзо да проверимо у пракси, лицем у лице са чињеницама и истином. Римокатолици (и унијати) имају чин освећења Богојављенске воде, али, пошто су без благодати, та вода се поквари и усмрди после извесног времена, иако је они посоле миришљавом морском сољу, не би ли је њоме конзервисали. Сви знамо да нашу Богојављенску водицу “посоли” Дух Свети својом благодаћу, и да она може да стоји много година чиста, бистра, свежа и некварљива. Ако буде Божија воља (а верујем да хоће), да владика Артемије и његови јеромонаси за Богојављење освећују воду после Свете Литургије, моћи ћемо за извесно време (неколико недеља или месеци) да се уверимо да ли је благодат још на њима, или није. Ако јесте, вода се неће покварити, ако није, хоће. Сем, ако и овде, као и код Светог Причешћа, Бог због верног народа који прати владику Артемија, не “укине” благодат одмах, него за извесно време. То, међутим, не може да траје до века, да Бог због верног народа не одузме благодат од оних који су отпали од Цркве. Ми не можемо да кажемо да међу римокатолицима нема баш ниједног искреног верника, можда их има и пуно, али, без обзира на њихову искреност, благодат је од њихове верске организације одступила, јер су они одступили од Истине, тј. од Самог Бога, од Цркве, као Тела Његовог. У сваком случају, време, ближе или даље, ће показати сву истину.

И ево, пред свима јавно исповедам, да ако се то заиста у стварности и догоди, ако Свето Причешће владике Артемија и његових јеромонаха буде заразно, ако им се поквари Богојављенска водица, чиме ће и Бог потврдити да им је одузео благодат, и да је велики црквени суд био у праву, а да сам ја био у заблуди, и нисам слушао Цркву у вези владике Артемија и његовог случаја - ја ћу се јавно и покајати и тражити опроштај од Цркве.

Међутим, са друге стране се поставља и једно друго питање, на које ће време, ближе или даље, свакако дати одговор.

А шта ако се Божанска благодат повуче из званичне Србске Цркве, због све већег урушавања Светости Православља и све већег приближавања папи и западу?

Ако у њој Свето Причешће постане заразно, ако се Богојављенска водица почне кварити, ако, ако, ако… Не дао Бог, не радујем се томе, али, све у том правцу, нажалост иде. И да ли ће се у том случају све судије великог црквеног суда, када виде те чињенице, покајати, и признати да су погрешили, и да су се огрешили о владику Артемија и његове јеромонахе? Ако Бог да, видећемо.


Сремски Павле

[You must be registered and logged in to see this link.]

Како извештачи јављају, више православних владика је пребегло у Ватикан.

Pontije Pilat opet među Srbima

П
онтије Пилат опет међу Србима - Сатира у три чина „Љубио бих ближњег свог, али могу да се окрварим“

Креманац, 02.12.2010

+++


Лица

-Председник црквеног суда епархије новожичке Новак Милић-Драговић
-Епископ новожички- Новак „Лисац“ Библиотековић
-Новак Џомбић Гузољуб-власник б(р)лога
-Протерани монаси
-Верујући народ
-Папа(к)


Чин 1.

Манастир Нова Жича, огроман сто у стилу неког Луја, са столицама у дуборезу. Кроз одшкринута врата се чује пљускање воде и неко чудно зујање ( нови уређај за подводну масажу), уз умилно појање старог „Лисца“:Аве Марија. Иза стола, намргођен Новак Милић Драговић са још неколико сарадника. Необична коинциденција, сви се зову Новак.

Преко пута, народ и монаси који стоје. Мир и тишина.

Новак Милић Драговић: Хваљен Исус
Народ и монаси: Помаже Бог
Новак Милић Драговић: Данас сте овде да Вам саопштим да Ви нама не требате. Наш суд је донео одлуку да сте беспотребни, затуцани, необразовани. А искрено, чуо сам и да се не купате редовно. То није наша Црква и нашој цркви не требају такви. Купите кола као ја, ошишајте браде и те репове, и дајте мало више читајте.ЧИТАЈТЕ!!!!!
Народ и монаси: Али….Свети оци су….. (прекида их)
Новак Милић Драговић: Шта бре више свети оци. Давно смо апсолвирали Свете Оце. Читајте „Колибу“. Па јел ви хоћете овако занавек. Такви не можете са нама у Европу.
Народ и монаси: Канони…..(опет прекид)
Новак Милић Драговић: ДОООООСТА. ЈЕ ЛИ НОВАК ИРИНЕЈ НОВОНИШКИ РЕКАО ДА СЕ СЕЧЕ ШТО ВИСИ. Е ПА ВИ ВИСИТЕ; А ЈА САМ ПОНЕО САТАРУ ДА СЕЧЕМ. Понављам Вам, нашој цркви не требају такви. Идите. Ви монаси нисте више монаси, ви народе нисте више народ.
Народ и монаси: Наше право…….
Новак Милић Драговић: МИ смо право, и истина, и канони, и акти и одлуке и све. И Бог. МИ СМО СВЕ А ВИ СТЕ НИШТА. ОДЛАЗИТЕ

Чин 2

Новак Милић Драговић телефонира. Са друге стране се јавља Новак Џомбић Гузољуб.

Новак Милић Драговић: Ало, Гузољубе, шта радиш?
Гузољуб: Ма нервирам се брате. Ова марва само о кризи прича, а моја млада оће на Тибет код свог гуру-а, па нам треба парица. А брат новолипљанског Новака Бранковића ме истерао из посла са свећама. Луда кућа, па где бре иде то. Сви оће кућу за два дана. Неће нико да се притрпи ко ја, месец,два…. Како си ти, оћеш успети да прогураш ту своју причу о ожењеним епископима?
Новак Милић Драговић: Још мало, само да средим још две три епархије и на коњу сам. Упс, на мало више коња и кубика. Него, Гузољубе, треба ми једна услуга. Можеш ли мало да ми прерадиш Свето Писмо и да штампаш . Помоћићу ти око пута на Тибет.
Гузољуб: Па зар ти ниси добио моја прерађена издања?
Новак Драгић Милић: Ма јесам, ал ми треба још дораде. Избацили смо Лазареву суботу из календара, него ми треба покриће у Светом Писму.
Гузољуб: Нема да бринеш, само ти доведи неког адвентисту (a чујем да то већ радиш)код тебе у цркву нек им појасни да тако треба.

Чин последњи

Седе „Лисац“ и Папа(к)

Лисац: Е па крило моје плућно, време дошло да се раскусурамо. Добио си шта си хтео, сад и мени да даш моје.
Папа(к): не може
Лисац: Молим?
Папа(к): Тражио сам примат, долазак и људе. Где је народ????
Лисац: Па ми смо народ. Отерали смо ове што неће са нама и што верују у Христа. Па, па ти си нас лагао???????
Папа(к): Све време. Глупи Серби, увек има изрода међу вама.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vladika u bankrot, crkva na doboš

Z
bog poslovanija episkopa Zahumsko – hercegovačkog vladike Grigorija uskoro bi vjerinici u dolini Trebišnjice mogli hodočastiti u

Nedjelja, 15 Avgust 2010 09:50
+++


Hram Žiranta velikomučenika ili manastir Svete Balkan Ivestment Banke. Episkop Zahumsko – hercegovački Grigorije, inače poručnik pretorijanske garde Milorada Dodika (odjeljenje Jug), do te mjere je ogrezao u kriminalu i korupciji da će, kad za to vrijeme dođe, Strašni sud o njegovom slučaju morati zasjedati najmanje u tri nastavka.

Grigorije, alijas Mladen Jevrić Durić, Dodika je proizveo u Boga, sopstveno Zlatno tele, i klanja mu se do zemlje, a zauzvrat prima milionske naknade iz sredstava Investiciono razvojne banke RS, budžeta RS, te opštinskih budžeta. Većinu tog novca, ovaj crkveni fićfirić je proćerdao, tako da je sada dužan i Bogu i narodu.


BLOKIRANJE RAČUNA

Koliko daleko je nekadašnja »velika nada« Srpske pravoslavne crkve otišla u »poslovnom ludilu«, svjedoči i šokantni podatak da je čak založio i pravoslavne hramove, te zemljište eparhije, kako bi se dokopao novca i bavio se neimarstvom i drugim unosnim poslovima. Problem je što su vladika i njegovi tajkuni potpuno nesposobni, te im je većina projekata propala ili zapala u teške finansijske neprilike. I to tolike da bi Eparhija Zahumsko-hercegovačka uskoro mogla ostati bez hramova, što znači da bi narod vjerujući, zahvaljujući samoprijegornom radu polupismenog vladike, ubrzo mogao da se moli na ledinama ili pod svodovima i u portama određenih banaka. Na primjer, Hercegovcima se može desiti da se vjenčavaju ili djecu krštavaju u hramu Svete Balkan investment banke, koja je prije nekoliko mjeseci blokirala račune eparhije, zbog neizmirenja kreditnih obaveza.

Hram Svetog Arhangela u trebinjskom naselju Hrupjela, Vladika Grigorije je založio kao jemstvo kod Balkan investment banke, koja je odobrila kredit od 350 hiljada KM firmi »Neimarstvo«, koja je u vlasništvu Mate Uljarevića, episkovog ličnog graditelja. Iz Zemljišnoknjižnog izvatka vidljivo je da je ova bogohulna transakcija sudski verifikovana 11.05.2007. godine. Vladika je pare uzeo, ali trebalo je vraćati kreditne rate, što je »Neimarstvo« prestalo da čini. Nakon toga Balkan investment banka blokirala je račune Eparhije i već mjesecima sa njih skida novac, koji joj se duguje. Ukoliko novca ponestane, crkva Svetog Arhangela otići će na doboš. A zajedno sa njom i njeno dvorište.

Crkva Svetog Arhangela je, u stvari, austrougarska kula pretvorena u hram. Kula je do 2000. godine bila u vlasništvu Ratka Bodiroge, a onda je on zamijenio sa vladikom koji mu je dao kuću u centru Trebinja. Crkva još nije završena, iako se u njoj održava služba.

Grigorije, Dodikov Poncije Pilat, donedavno je bio apsolutni gospodar Hercegovine, ali stvari se mijenjaju, jer mu narod masovno okreće leđa i pokazuje prezir prema njemu, svjestan da je ogrezao u kriminalu i korupciji, te da nije nikakav božiji, već sluga Saveza nezavisnih socijaldemokrata i njihove nakazne politike. Grigorije, koji je Dodika svojevremeno karakterisao kao »dobro komunističko đače«, te lažova i prevaranta, sada je jedan od njegovih najvećih ulizica, spreman i na fizičke obračune sa svim protivnicima nenarodnog totalitarnog režima koji uništava ovaj entitet. Grigorije je nalogodavac napada na kritičare režima poput Nikole Sekulovića i Blaža Stevovića (na njima primijenio i inkvizitorke metode i isključio ih iz SPC), a ne preza ni da naloži premlaćivanja, kamenovanja i svaku vrstu pritisaka, samo da bi što duže omogućio vladavinu Dodiku i njegovim gaulajterima.
KRIMINAL U ULICI PLATANANagrada slugi pokornom Grigoriju stigla je u milionskoj protivrijedosti, a samo iz Investiciono-razvojne banke dobio je 3,2 miliona maraka, koje je, poput bekrije, proćerdao. Njegov hotel »Platani« je dobio 2,4 miliona, od čega 1,2 miliona u septembru 2008. (HYPO ALPE ADRIA BANK), a drugih 1,2 miliona u junu prošle godine (preko Volksbanke). Nema sumnje da je ovdje riječ o strašnom pranju para, jer od hotela radi samo bašta i to ljeti. Nisu loše prošli ni »Podrumi manastira Tvrdoš«, koji su od IRB-a u novembru 2008.- godine maznuli 420 hiljada KM. Vladika proizvodi vino, a pijan od ludila već godinama pokušava da nanese štetu konkurenciji i onemogući ugledne hercegovačke vinare da razvijaju posao. I treća vladikina firma »Popovo polje« dobila je novac od IRB-a: šesto hiljada KM inkasirali su oktobra 2008- godine. Prošle godine vladika je radnike poslao »na čekanje«, jer je firma potpuno propala. Propale su i pare IRB-a, a jasno je da u »Popovo polje« i nisu uložene, već u neke druge poslove. Tako je bilo i sa novcem za »Platane«.

FONDACIJA ZA KRIMINAL I UTAJE

Kao i Milorad Dodik, Grigorije je ima svog ličnog neimara, ovaploćenog u liku i nedjelu Mate Uljarevića, vlasnika firme »Neimarstvo«. Ta firma u Trebinju dobija najartaktivnije poslove i parcele za gradnju stambeno-poslovnih objekata. Jedan od njihovih zajedničkih nezakonitih projekata je izgradnja takozvane Mandićeve zgrade koja je počela još 2002. godine. Eparhija je od HET-a besplatno dobila zemljište, čiji je jedan od čelnika Jovo Marić, čovjek koji je tokom i nakon rata bio jedan od najvažnijih vladikinih saradnika u mutnim radnjama. Marić je Grigoriju zemljište poklonio na ime naknade za oduzetu imovinu Crkve, koju sada koristi HET! Grigorije sklapa poslovnu saradnju sa preduzećem Manko, vlasništvo Moma Mandića, po kome će ovo preduzeće biti izvođač a Crkva će dobiti nekoliko stanova kao kompenzaciju. U zvaničnim dokumentima Eparhija je investitor, te je bila dužna da plati i rentu. Međutim, fizička lica koja su željela kupiti stan morala su uplatiti novac na račun “Manka”. Cijena kvadrata se tada kretala od 950 do 1.100 KM. Uplaćen je novac za oko 50 stanova i 20 poslovnih prostora. Zgrada se radila skoro dvije godine i onda je nestalo para, a i Momo Mandić je uhapšen i gradnja je stala. Nesuđeni stanari tražili su pomoć od Crkve, Opštine, Vlade, OHR, Suda, ali pomoći nije bilo. Tek krajem 2005. godine, protivno volji načelnika opštine Dobroslava Ćuka, odbornici su iz trebinjskog budžeta izglasali pomoć stanarima od 100.000 KM, kako bi se stvorili uslovi za priključenje vodvodne i kanalizacione mreže. Ćuk nije htio ispalatiti ova sredstva sve dok mu Dodik, početkom 2006. kada je ponovo preuzeo vlast, nije izdao naredbu da novac isplati. Uz to je Dodik iz sredstava od prodaje Telekoma uplatio dodatnih 400.000 KM na račun Eparhije, a radove je nastavilo da izvodi «Neimarstvo» Mate Uljarevića. Nevjerovatno, ali tačno - RS je tako platila obaveze investitoru umjesto da bude obratno, što je teško krivično djelo.

Priču o bezbožnom vladiki upotpunjuje Fondacija za razvoj sporta i kulture, čiji su osnivači manje više srpski tajkuni. Suština postojanja ove fondacije je projekat otimanja imovine radi izgradnje stambene zgrade uz rijeku Trebišnjicu i sprečavanje izgradnje istorijsko-kulturnog objekta Bgova kuća. Kamp Dejana Bodiroge je samo pokriće za opstrukciju koja se više godina sprovodi oko obnove Begove kuće. Vlada RS je izdvojila 1.000,000 KM za obnovu Begove kuće, što nikada nije učinjeno, a gdje su pare završile ne zna se.


Autor Slobodan Vasković (zurnal.info)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Desio se narod


Т
ихо, без икаквог наглог покрета, попречног погледа, шкргутања зубима, како то поједини епископи, пред и за време Св. Литургије раде,

свештеник Илија Јокић, 30.11.1010

+++

у храм Зачећа Св. Јована Крститеља у Љуљацима, који је био препун народа, дана 28 новембра 2010 године, ушао је Преосвећени Владика Артемије благосиљајући присутни народ и све оне који су успели да му целивају десницу. Сви, читава црква поје “Достојно”, а он кроз масу народа, окружен духовним чедима корача ка истоку, олтару светоме у сусрет Богу живоме.

Читава црква, сви у храму, поју “Цар небесни”, а чеда анђелски чинова облаче свог духовног оца припремајући га за служење Св. Архијерејске Литургије. Боже, која лепота, која радост, песма помешана са сузама, као да су се небеса спустила и приближила том једном парчету земље у поноситој Гружи, у Земљи србији у свеколиком Православљу. Све се одвија тихо, побожно, како у храму, тако и око храма окупљени народ поје у један глас и прати Св. Архијерејску Литургију.

Нико се не помера, гледа тамо и вамо, него сви са песмом на уснама у дубинама своји душа славе Оца небеснога. Гледајући ове честите Православце, у ствари сам видео живу цркву Христову, која се не ствара по белосветским трибинама и мудровању овог света, него кроз служење Богу и благодат која је од Бога дана. Ту у Љуљацима, тог прохладног јесењег дана, гледао сам оне које канонопреступници називају Православним Талибанима, како својим оделом у које су се обукли, ставом који су заузели, крсним знаком којим своју веру испољавају, песмом која силази са њихови усана, сведоче веру прадедовску, веру отаца и светаца Православља.

Преосвећени Владика Артемије, благосиља, гледа тај рукосадни виноград Божији и као да погледом кроз овај окупљени народ Божији, тамо далеко види браћу своју епископе и моли се за њих оном Господњом молитвом на крсту: “Оче опрости им јер незнају шта раде”. Да, то може само човек чистог срца, човек благе нарави и питомог погледа. Баш то, тог прохладног јесењег дана се осетило у храму Зачећа Св. Јована Крститеља у Љуљацима. Заиста се десио народ, који је дошао из скоро свих крајева Србије и Богу хвала, они као појединци или групице, како то воле да кажу канонопрступници, као нови апостоли, престављали своје крајеве, а сви заједно и целу Србију.

Десио се народ и колико знам нико га није бројио, али је интересантна прича да га је било више него што је било за овећење крста и храма Св. Саве у Крагујевцу, које је осветио Патријарх Иринеј. Владика Артемије се након Св. Литургије није нигде скривао од свог народа, него је за трпезом љубави поделио са својим народом оно што је имало. Мрвица, мрвица али су је добили сви и наситили се.

Пријатељу, ако те пут нанесе кроз село Љуљаке у Гружи, ти скрени до храма Зачећа Св. Јована Крститеља и види шта се тамо ради. Ако не одеш и не видиш, немој бар да осуђујеш оно што ниси видео и оно у шта се ниси уверио. Ако и поред овог позива и молбе, наставиш са осуђивањем, онда знај да свесно грешиш и грех навалачиш на децу и потомство твоје.


свештеник Илија Јокић, 30.11.1010

Episkop Artemije za Info službu Eparhije raško-prizrenske


Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski g. Artemije dao je intervju za Info službu Eparhije raško-prizrenske, u kome govori o stavu Crkve

Епархија ршако-призренска и косовско метохијска 08.12.2010
+++

prema Episkopima koji propovedaju jeres, o nekanonskim odlukama protiv njega, o kanonskoj odgovornosti njegovih tužitelja, o karakteru progona kojem je izložen on, njegovi saradnici i mnogobrojno monaštvo, kao i o posledicama toga progona, o ulozi ”verskih analitičara” i njihovom načinu rada, o karakteru crkvenog kanonskog prava i njegovom cilju, o putu i načinu za ispravljanje dosadašnjih mnogobrojnih i ogromnih kanonskih prestupa, kao i o validnosti najnovijih odluka.

+++

Info služba Eparhije raško-prizrenske ima čast i zadovoljstvo da intervju sa Episkopom Artemijem iznese našoj javnosti.

EPISKOP ARTEMIJE: PRAVOSLAVNI PREKIDAJU OPŠTENjE SA EPISKOPIMA KOJI PROPOVEDAJU JERES
U pitanju je progon zbog političkih razloga i verskih ubeđenja
Jedinstvo Crkve narušavaju Episkopi koji učestvuju u ekumenskom pokretu
Naši tužitelji bi trebali da budu lišeni Episkopskog čina
Patrijarhovo ”pismo ljubavi” odiše mržnjom i klevetama

U poslednje vreme crkvenoj i široj javnosti nametnulo se pitanje „slučaj vladike Artemija“. Kako Vi to komentarišete?

To je veštački stvoren „problem“, po nečijoj želji ili narudžbini. To je nastavak višemesečne harange koja se sprovodi kroz sve medije - pisane i elektronske - bez ikakvih stvarnih dokaza. U tom Vašem pitanju postoje dva jasno razdvojena dela. Prvi, neznatniji „problem“, jeste zasad pretkrivični postupak koji po nalogu tužioca sprovodi policija protiv Nas, a po krivičnoj prijavi Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve. Rezultata još nikakvih nema. Drugi „problem“ vezan je za kanonski status Nas kao Vladike i onih koji Nas podržavaju, bilo da su klirici ili svetovnjaci.

U vezi sa prvim problemom možemo se poslužiti narodnom izrekom: „Drž’te lopova“! Oni koji viču: „Drž’te lopova“, ukazujući prstom na nevinog, zapravo su lopovi. To je smisao narodne izreke. Tužno je gledati diplomirane pravnike iz Tužilaštva kako se trude da iz suve drenovine iscede kap vode. Ali, to je već njihov problem.

Što se, pak, tiče drugog pitanja, Našeg kanonskog statusa, kao i onih koji su sa nama i koji Nas na bilo koji način podržavaju, govorili smo do sada tu i tamo više puta. Suština Našeg odgovora, sada i ovde, bila bi, da je naš status ostao kao što je bio i ranije, a to je da smo Mi pred Bogom i pred Crkvom doživotni kanonski Arhijerej Eparhije raško-prizrenske. Istina, u egzilu, budući da smo proterani sa Naše kanonske teritorije. Naša Eparhija raško-prizrenska, budući da je ostala bez svoje teritorije, proširila je svoje kanonske granice na ceo svet. Gde god ima pravoslavnih Srba - vernika koji ostaju privrženi Nama kao svome pastiru i duhovniku, kao i principima za koje se borimo, tamo su Naši vernici, tamo je i Naša Eparhija.

Pitanje koje muči javnost, osobito onu crkvenu, jeste – da li ste Vi nakon Sabora i dalje kanonski Episkop Eparhije raško-prizrenske?

Na to pitanje smo do sada u više navrata u razgovorima i izjavama već odgovorili. Znamo da od konkretnog odgovora na ovo pitanje zavisi razrešenje i nekih drugih nedoumica, kao na primer: - status Vladike Teodosija; kanoničnost liturgijske zajednice jeromonaha koje smo Mi, kao kanonski i nadležni Episkop oslobodili zabrane sveštenodejstva, i dr.

Nije mesto da ulazimo u sve kanonske i ustavne nijanse Našeg „slučaja“; setimo se samo osnovne činjenice, a to je – da Nam je nekanonski oduzeta uprava Eparhijom raško-prizrenskom; da smo mimo ranijih odluka, a i prakse u SPC, proterani sa Kosova i Metohije; da smo bez Ustavnog osnova umirovljeni… I pored svega toga, Mi smo, čuvajući makar privid crkvenog jedinstva, sve ovo stojički podnosili uprkos stalnim optužbama da smo „neposlušni“, da smo „raskolnik“ itd.

Oduzeli su Nam pravo na Našu duhovnu decu da ih duhovno rukovodimo, a potom od nas „umirovljenog“ tražili da istoj toj deci, Našoj, duhovnoj, koju su Nam oduzeli, naložimo da se vrate u svoje manastire. A kada smo i to poslušali, opet Nam je stiglo pismo nezadovoljnih članova Sinoda sa novim i brojnim optužbama i – pretnjama. To je prelilo čašu trpljenja i uverilo Nas da se dalje ne može ići na kompromis bez štete po dušu. Na to pismo Sinoda smo odgovorili da se više nećemo povinovati budućim (ali ni prošlim) NEKANONSKIM odlukama Sinoda. Ne oklevajući, Sinod donosi (još jednu) nekanonsku odluku kojom Nam zabranjuje „svako sveštenodejstvo do sledećeg zasedanja Sabora“. I ta odluka (kao i mnoge ranije) doneta je mimo svakog suđenja, i propraćena je navodno Patrijarhovim „pismom ljubavi“, koje ne samo da odiše mržnjom i klevetama, nego je, gledano eklisiološki i dogmatski, pogrešno.

U Vašem odgovoru, upotrebili ste i reč „raskolnik“. Možete li nam nešto više reći o tome?

„Raskolnik“ je, u pravom smislu, onaj koji unosi novine u Crkvu, čime se i narušava jedinstvo Crkve. Jedinstvo Crkve danas narušavaju mahom oni Episkopi koji učestvuju u ekumenskom pokretu. O tome jasno govori 15. pravilo Prvo-drugog carigradskog Sabora koje nalaže pravoslavnim hrišćanima da prekinu pominjanje i crkveno-liturgijsko opštenje sa Episkopom ili Patrijarhom „zbog kakve jeresi, koja je osuđena svetim Saborima ili svetim Ocima, a koju on (Episkop ili Patrijarh) javno propoveda ili otvoreno uči o njoj u Crkvi“. U tom slučaju svakom pravoslavnom hrišćaninu naloženo je da se ogradi „od opštenja sa takvim Episkopom i pre saborskog rasmatranja“.

Pravoslavni, koji se na takav način odvajaju od jeretika, pridržavajući se Sveštenih kanona „ne samo da ne podležu kanonskoj kazni, već su dostojni časti, koja priliči Pravoslavnim. Jer oni nisu Episkope osudili, nego psevdoepiskope i psevdoučitelje, i nisu raskolom razrušili jedinstvo Crkve, već su naprotiv – pohitali da sačuvaju Crkvu od raskola i razdeljenja“, kao što objašnjavaju sveti Oci u navedenom 15. pravilu Prvo-drugog Sabora. To znači „da su se takvi odvojili ne od Episkopa, već od psevdoepiskopa i psevdoučitelja, i nisu napravili raskol u Crkvi, već su, koliko je to od njih zavisilo, oslobodili Crkvu od raskola“, objašnjava tumač pravila Crkve Pravoslavne, Jovan Zonara. To je velika uteha i velika nada za sve Pravoslavne vernike. Uvek su kroz istoriju Crkve Božije postojali ljudi koji nisu bili ravnodušni kada je u pitanju sudbina Crkve i čistota njenog učenja. Mi se trudimo da ih sledimo ponavljajući reči sveštenomučenika Josifa Petrogradskog: „Ja ni u kom slučaju nisam raskolnik niti pozivam na raskol, nego pozivam na očišćenje Crkve od onih koji seju raskol i koji ga izazivaju“ svojim nepravoslavnim učenjima i stavovima, jer se „ćutanjem izdaje Bog“, po reči svetog Grigorija Bogoslova.

Kako ocenjujete činjenicu da niste pozvani na zasedanje Sabora 17. novembra, iako je, kako se čuje, Sabor i sazvan upravo radi rešavanja Vašeg slučaja?

Na zasedanju Sabora 17. novembra 2010. godine na Naš zahtev da Nam se vrati kanonska uprava nad Eparhijom raško-prizrenskom, odgovara se po hitnom postupku, opet nekanonskim izborom Vladike Teodosija za Eparhiju raško-prizrensku. Taj odgovor je za Nas bio jasan. Sabor neće dozvoliti Nama da se vratimo na Kosovo i Metohiju. Stavljeni smo pred svršeni čin. Očekivanje da se „problem“ reši putem nekog razgovora u Saboru i sa Saborom, bilo je iluzorno. Zato i Mi hitno odlazimo u svoju Eparhiju i služimo Svetu Liturgiju, jer je to bio jedini način da ukažemo Saboru, ali i široj javnosti, da se bez raspravljanja o kanonskoj suštini celog slučaja, problem neće rešiti.

Međutim, usledila je (ne neočekivano) momentalna presuda Sabora, doneta (opet) bez suđenja i čak bez saslušanja, u svemu nekanonska, po kojoj smo „lišeni“ episkopskog čina i nizvedeni na čin prostog monaha, bez prava na žalbu. To je bio „dar“ Sabora za pedesetogodišnjicu Našeg monašenja, vraćanje na početak. Ako je verovati rečima Jevanđelja – da Bog ne sluša nepravednike, onda ostaje nada da neće slušati ni one koji su protivno Njegovim zapovestima doneli takvu nekanonsku i nepravednu presudu. Gospod Koji daje i uzima blagodat Arhijerejstva, neće povući Svoju blagodat sa Nas kao kanonskog Arhijereja raško-prizrenskog, jer Mu Mi ostajemo verni do kraja ovog zemnog života, a nadamo se, po milosti Njegovoj, i u večnosti.

Kako je sve to počelo i zbog čega?

Dešavanja u vezi sa pitanjem „slučaj Artemije“ dugogodišnja su, bremenita i malo kome, od crkvene javnosti, nepoznata. U tome se suviše daleko otišlo da sada više treba razmišljati o posledicama nego o uzrocima tog slučaja. Jer, o uzrocima su godinama više mislili uticajni pojedinci iz crkvenih i političkih krugova. Ovima, kao uticajnim, spontano su se pridruživali ljudi koji su im, na neki način, podređeni, ne razmišljajući tada dovoljno o mogućim štetnim posledicama od toga, kako po Crkvu tako i po Državu, s obzirom na bolno pitanje sudbine Kosova i Metohije. Prihvatano je bez dužnog rasuđivanja prozapadno nastrojenje, preko Ekumenizma i Globalizma do internacionalizacije pitanja naše južne Pokrajine. A to pitanje se, sticajem mnogih nepovoljnih okolnosti, neminovno prelamalo i preko leđa Nas kao Episkopa Eparhije raško-prizrenske. Silom nametnutih političkih i diplomatskih rešenja u vezi sa Kosovom i Metohijom, a na štetu Srba, kao u ključalom kazanu, hteli-ne hteli našli smo se i Mi. U tako složenim i teškim okolnostima bilo šta i bilo kako da smo preduzimali, držeći se, pre svega, autonomnih, crkvenim kanonima zagarantovanih arhijerejskih prava, neizbežno je bilo da sa jedne ili sa druge strane naiđemo na osudu. U toj i takvoj dubljoj pozadini treba tražiti prave uzroke za sva postupanja uticajnih političara i crkvenih ljudi, kao i za sve crkvene odluke i kazne do sada izrečene protiv Nas. Više je nego očigledno da je progon Nas i naših saradnika i pristalica kako u kliru, tako i među vernicima, nastao iz političkih razloga i verskih ubeđenja. Ko čita, da razume.

Kakve su posledice svega toga?

Posledice su teške, i čini Nam se, za sada još nesagledive u svoj svojoj tragičnosti. Ono što je takvim odlukama i kaznama izazvano nagoni Nas da sada, sa razlogom, više razmišljamo o posledicama, a manje o uzrocima „slučaja Artemije“. Posledice su, zaista, brojne i veoma štetne ne samo po Crkvu nego i po državu.

Kojom od posledica izazvanih donetim odlukama Svetog arhijerejskog sinoda, administratora Eparhije raško-prizrenske i, najzad, Svetog arhijerejskog sabora može Srpska Pravoslavna Crkva da se pohvali? Da li

* Drastičnim smanjenjem broja sveštenih i monaških lica u toj crkvenoj oblasti?

* Izjavom vernika u toj Eparhiji i van nje da ih razdor među Episkopima odvraća od Vere i udaljuje od Crkve, što se i preko televizije prenosi?

* Mešanje policije u poredak i život Crkve?

* Opšte stečenim utiskom da je crkveno-kanonsko pravo manjkavo i nedovoljno za donošenje pravičnih odluka, pa je zbog toga neizbežno prizivanje fizičke sile kako bi se te odluke sprovele u delo?

* Nepoštovanjem, odnosno nesprovođenjem redovnog crkveno-kanonskog i ustavnog poretka pri izricanju kaznenih mera?

* Upornošću tužitelja, izazvanom netrpeljivošću do uništenja?

* Nebrigom da se svakom čoveku pristupa dušebrižnički, lekarski spasonosno, a ne utrkivanjem u optužbama za koje nema stvarnog pokrića?

* Blagonaklonim gledanjem na isturanje nestručnih zvanih „verskih analitičara“ da dovijanjem, odnosno Crkvi nesvojstvenom kombinatorikom, improvizovano i neobjektivno, ponekad čak i u proročkom stilu, obaveštavaju javnost?

Posle svega toga što ste rekli, prirodno se nameće pitanje zašto se Vama od strane Crkve ne omogući da u redovnom crkveno-sudskom postupku, u skladu sa Sveštenim kanonima i Ustavom Srpske pravoslavne Crkve, odgovorite na optužbe?

Crkveno kanonsko pravo je pisano u duhu čovekoljublja i bogoljublja. Po brizi o čoveku, ono umnogome nadmašuje čak i one najsavršenije građanske zakone danas civilizovanog sveta. U „slučaju“ oko Vladike Artemija, dakle, ukoliko bi se nepristrasno primenilo crkveno-kanonsko zakonodavstvo, ne bi bilo podela među Episkopima, sveštenstvom, monaštvom i vernicima; ne bi se potezalo za policijom; ne bi se za ispomoć koristile improvizovane usluge „crkvenih analitičara“. Jednom rečju: ne bi bilo „slučaja“ Vladike Artemija. Ako bi se u regularnom crkveno-sudskom procesu utvrdilo da smo zaista krivi za ono za šta Nas optužuju, verujući narod bi to razumeo i nikakvih, verovatno, podela ili razdora po tom pitanju ne bi bilo. Vladao bi mir i kanonski poredak u Crkvi. A Država ne bi imala razloga da se upliće u crkveni život. Izbegli bi se gnev i osuda od strane građana zbog takvog njenog uplitanja. Ali, očigledno, nekome takav normalni razvoj i rasplet nastalog problema u Crkvi nije odgovarao. Ovako se i od necrkvenih ljudi čuje uverenje da se u „slučaju Artemije“ u dubljoj pozadini radi više o političkim stvarima, a manje o crkvenim suštinskim pitanjima. Jedan regularni kanonski proces, da ga je bilo, sačuvao bi ugled Srpske Pravoslavne Crkve u Pravoslavnom svetu, koji je sada, nažalost, drastično urušen.

A zašto se tako nije postupilo?

Redovni crkveno-kanonski i ustavni sudski postupak u Našem slučaju nije ni otvaran, jer nije postojao nikakav kanonski osnov za tako nešto. Otuda, s jedne strane, takav postupak nije ni sproveden, verovatno, iz bojazni da se optužbe, izrečene protiv Nas, ne bi potvrdile kao osnovane. S druge, pak, strane, Naši tužitelji znaju, da bi, po Kanonima, oni mogli i trebali da budu suđeni i lišeni episkopskog čina, ne samo zbog iznetih i nedokazanih kleveta protiv Nas, nego i zbog stvarnih kanonskih prestupa koje su sami počinili u mnogim slučajevima kada je u pitanju pravoslavni i svetootački stav u odnosu na čistotu i ispovedanje prave Vere. Pri takvoj sumnji ili saznanju, negodovanje tužitelja traje kontinuirano i projavljuje se kroz nove optužbe i pretnje, koje se protežu i na svakoga onoga ko se usuđuje da nas podrži ili opravda. Mržnja i želja za osvetom i poniženjem do potpunog uništenja bilo kog čoveka, pa i brata u Hristu, predstavlja teško oboljenje od kojeg čovekomrzac sam mora da se leči; drugi od toga ne može da ga izleči.
9. Mogu li se učinjene greške u vođenju postupka protiv Vas ispraviti i posledice ublažiti?

Naravno. Prepodobni otac Justin Ćelijski je govorio da je „izlaz iz svih bezizlaza – pokajanje“, ako smo na njega spremni. A pokajanje znači ispravljanje svojih grešaka, preumljenje. Ali, na redovni crkveno-kanonski postupak i eventualno preinačenje već donetih odluka u Našem slučaju, odgovorni i ne pomišljaju. Poslednja saborska odluka, kojom smo, protivno sveštenim kanonima „lišeni čina“ i nizvedeni u ravan monaha, nije doneta jednoglasno. Od prisutnih Episkopa na Saboru, sedmorica ih je bilo protiv, šestorica – uzdržanih. Pošto se javno saopštava, i prenaglašava, činjenica da su na kraju ipak svi Episkopi potpisali takvu odluku, neko će se tu zamisliti – da li podjednaku vrednost mogu da imaju potpisi voljno i nevoljno potpisanih Episkopa? Ne toliko u očima ljudi koliko pred Bogom. Zato se opravdano nameću nekolika važna pitanja, kao na primer:

* Je li pri takvoj razjedinjenosti Episkopa moglo da se u Saboru kaže ono što je za Apostole važilo: „…ispuniše se SVI Duha Svetoga, i govorahu riječ Božiju sa smjelošću“ (D. ap. 4, 31), ili: „Jer nađe za dobro Sveti Duh i MI…“ (D. ap. 15, 28).

* Je li pri takvoj razjedinjenosti Episkopa u Saboru moglo da se pomisli na smisao prakse koju su, sa razlogom, uveli Oci na Vaseljenskim i Pomesnim saborima, a to je – da svaki od njih u jednini potpisuje saborske odluke ovako: „Odlučivši potpisah…“. Ovo zato što pred Bogom nema kolektivne odgovornosti.

Da li se tako doneta odluka Sabora može smatrati validnom?

Ako se uz sve napred rečeno ima u vidu i kanonsko načelo da se saborska odluka donosi „POŠTO SE SASLUŠA OKRIVLjENI“ i što je veoma važno, u njegovom „PRISUSTVU“ (kanon 1. i 2. Sedmog pomesnog sabora u Carigradu 394. godine, v. Pidalion, Atina 1886, str. 375-376) onda je stvar postpuno jasna. Ako se, dakle, sve to sagleda u duhu Kanona, onda se opravdano postavlja pitanje kanonske valjanosti poslednje saborske odluke o Našem kažnjavanju. Naime, iako se takva saborska odluka od nekih smatra konačnom i neopozivom, bez ikakve mogućnosti da bude preispitana, pa i preinačena, i ako uporno treba istrajavati u omalovažavanju episkopskog dostojanstva kako pojedinci u našoj Crkvi čine, onda za utehu, Boga radi a ne ljudi radi, neka se i od Nas čuju ponovljene reči psalmopevca Davida: „Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svojega. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se“ - Ps. 20, 7, 8.


Vaše Preosveštenstvo zahvaljujemo Vam na razgovoru.

Iuvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

ДУША ЈЕ ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ
Пише: Аца Миљевић



Пажљиви посматрач данашњих интегративних процеса може уочити прилично јасне паралеле између европских (ЕУ) интеграција и укључења православља у екуменистички покрет, са једне, и атлантских (НАТО) интеграција и уједињења православља са папизмом, са друге стране.
Као што су ЕУ интеграције настале ради побољшања заједничке позиције европских држава чланица у односу на друге велике светске субјекте - САД, Русију, Кину - тако су и екуменистичке интеграције настале спајањем више протестантских секти почетком 20. века како би оне имале већу снагу у односу на велике субјекте у духовној сфери - римокатолицизам, православље, ислам. У оба случаја у основи повезивања је жеља за повећањем снаге, тј. задобијање светске моћи, што би требало да буде потпуно страно Цркви Божјој, која није (или не би требала да буде) од овога света. Такође, у оба случаја постоји велико непознавање предности и мана које европске и екуменистичке интеграције носе са собом.
НАТО пакт је у светским размерама окупатор и освајач који своју пљачку (нафта и др.) и стратешко позиционирање (испод меког трбуха Русије, поред Ирана, близу Кине) оправдава лажним, наизглед добрим, циљевима. Поред тога, НАТО је пун старих српских непријатеља (Немачка, Аустрија, Велика Британија, Италија, Мађарска, Бугарска...), и савезник наших ратних непријатеља у свим последњим сукобима (Муслимана, Шиптара и Хрвата). НАТО је Србе у последњих 20 година бомбардовао у Републици Српској, Србији и Црној Гори, подржао је и организовао протеривање Срба из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, и окупирао Републику Српску и део Србије.
Ватикан је у духовном свету уопште, а према Србима посебно, у сличној позицији као НАТО у материјалном свету. Папизам је кроз историју починио низ са Христом неспојивих злочина - спаљивао на ломачи ради вере, унијатио, насилно и под претњом смрћу покатоличавао, инспирисао и организовао заузимања туђих територија и богатстава, увео у западни свет језуитско/антихришћански концепт „циљ оправдава средство“, што је данас срж вредносног система запада, правдајући то наизглед добрим циљевима. А према Србима Ватикан је далеко гори од НАТО пакта, јер је вековима радио на унијаћењу и покатоличењу Срба, што се као неуспешан пројекат (јер је до 20. века имао релативно мали успех у односу на уложено време и труд) завршило инспирисањем, помагањем и директним учествовањем римокатоличког клера у геноциду над Србима у НДХ 1941. и 1991. године. Резултат тог геноцида је да је пре рата 1941. по попису било 1.826.000 Срба у Хрватској, а данас тешко да их има 100.000. Зато без имало зазора можемо рећи да је за цео свет, а за Србе посебно, ПАПА је духовни НАТО.
Евроатлантске интеграције воде промени система вредности српског народа, што пак води промени српског погледа на живот, који је заснован на истини и правди, а то неминовно чини лошијим сваког човека као личност. Екуменистичко-папистичке интеграције ударају печат на пут отпадања у лаж и неправду тиме што одводе и у јерес, која је сама по себи лажна вера, тј. лажни духовни и животни пут. Тим и таквим антиспасењским интеграцијама брише се нада у спасења човека, јер „јереси неће наследити Царство Божије“ (Галатима, 5,20-21). Као што би улазак Србије у НАТО за дуго време онемогућио ослобађење од окупације и зацементирао данашњи марионетски режим на власти, тако би и јединство СПЦ-а са Ватиканом, због јереси, онемогућило спасење православне и српске душе. Православни би тиме престали да то буду у својој суштини, и остали би само по форми, што је и суштина процеса унијаћења - споља гладац а унутра јадац.
Како искуство са поунијаћеним народима (Западна Украјина и сл.) показује, православни би мало-по мало примали јеретичке римокатоличке концепте и погледе на свет, и брзо би се према њима уподобљавали свему што данас представља западни човек, а по законитости изнетој у српској пословици „с ким си такав си“. Ова пословица је дата управо као упозорење добром да се чува лоших, јер у друштву лоших добар лако и брзо падне, те постане лош. Искуство је показало и да се лош у друштву добрих много теже и спорије поправља, и то само ако је утицај добрих на њега велик, а у овом накарадном уједињењу би било управо супротно, и ако је његова жеља за напредовањем искрена, тј. ако постоји покајање, за шта код папе нема ни назнаке, а пошто се сматра непогрешивим - ни потребе. Човек који напусти истину и правду и крене путем лицемерја и неправде, покајањем се може спасити (мада се то дешава ретко и уз велике напоре покајника), али улазак у јерес, показало је вишевековно искуство, у занемарљивом броју случајева води покајању. Такав потез практично запечаћује мрачну судбину онога ко је тим лажним путем кренуо.
Тај вечносни аспект овог проблема код екуменистичко-папистичких интеграција је кључан, јер уласком у јерес човек се опредељује за вечну смрт а мисли да је на добром путу, те се зато више и не труди да било шта измени. То је разлог што на такво лажно јединство, које води у духовну смрт, православни нису пристајали ни по цену великих патњи, па чак и смрти (Јадовно, Јасеновац...). Нису пристајали ни по коју цену и без обзира на то ко води у датом правцу, а у многим покушајима уније са Римом предводник је често био из редова највишег клера, па често и сам патријарх дате помесне Цркве. Народ није дао веру за вечеру - ни међу Грцима, ни међу Русима, ни међу Србима.
Управо зато су се Свети оци Цркве (Свети Марко Ефески, Свети Григорије Палама, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Кронштатски, Свети Василије Острошки, Свети Николај Велимировић, Свети Јустин Ћелијски и многи други) тако одлучно у последњих 10 векова борили против јереси свих боја, а пре свега против оне најмоћније - римског папизма. Знали су да око душе нема компромиса. Знали су да је душа последња линија одбране.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Д. Жарковић: Еп. Хризостом опет тренира строгоћу
Thursday, 09 December 2010

Драго Жарковић

ВЛАДИКА ЖИЧКИ ХРИЗОСТОМ ОПЕТ ТРЕНИРА СТРОГОЋУ

Из извора блиских епархији жичкој, дознао сам да је 1. децембра ове године епископ жички донео још један наказан акт којим јереја Слободана Илића ставља под забрану свештенодејства, налажући истовремено црквено-судском тужиоцу да напише оптужницу и подигне је против овог благочестивог старца. А то из разлога што се овај стари свештеник Богу молио у Љуљацима са преко хиљуду православних Срба и Њ.П. владиком Артемијем.

Господе, помилуј и спаси епископа Хризостома!

Епископу Хризостому не смета што поједине његове колеге молитвено опште са јеретицима, о чему је ваш сајт у више наврата пружио необориве доказе.

Епископу Хризостому не смета ни то што су поједине његове колеге примиле напрсне крстове и прстење од архијеретика папе.

Епископу Хризостому не смета ни то што његов свештеник – новотарац Милорад Милидраг уведе надбискупа Хочевара у олтар Вазнесењске цркве у Чачку (која после тога није, нажалост, освештана).

Али, али!

Епископу Хризостому смета, куку њему, што благочестиви људи одлазе код благочестивог владике Артемија да Господу молитву узнесу, да чују речи поуке, наде, утехе...

Зна епископ Хризостом (врло добро он то зна) да су бесрамно погажени канони и Устав СПЦ и да епископ Артемије није рашчињен ни по овоземаљским, ни по Божјим законима, нити се Сабору и Духу Светоме изволе да донесу такву одлуку, већ то учинише претворивши Сабор СПЦ у козачку скупштину надвикивања и надгласавања.

Да ли то епископ Хризостом хоће да се додвори својим налогодавцима, и да им још једном покаже да је бољи и већи католик од папе?

Да ли се и овим поступком епископа Хризостома откри испуњење савета аустроугарског министра Бертенштајна из времена Марије Терезије: „Не насиљем унијатити, него настојавати, да на епископске столице дођу људи, који су или лакоми на новац и на земаљске сласти или нехатни и неспособни; па онда потпирати свађу међу клиром и народом, па ће онда народ сам бјежати у Унију.“ (Види: „Одговор римској пропаганди“, Српска штампарија у Загребу 1896, стр. 4).

Ето такви епископи су умислили да су рашчинили епископа Артемија. На њихову жалост, а на радовање рода српског православног, нису га избрисали из књиге живота, из ума и из срца народа нашег.

Ваљало би да се епископ Хризостом маскира (мислим физички – духовно је то одавно учинио) па да оде у Љуљаке да види како се служи Богу и роду. Можда би се постидео и покајао што је своје Литургије претворио у саблажњавање народа и ругање Богу, служећи их супротно Типику и одлукама Сабора, мислећи ваљда да ће са кордонима наоружаних људи око себе доспети до Царства Небеског.

Нека да Бог да се епископ Хризостом покаје за своје немудре и човекомрзиве акте, за скрнављење богослужбеног поретка и уношење раздора у лаос Божји, и нека се покаје што је извршио гроболомље усред свете Жиче - што је на месту где је почивао прах слугу Божјих направио још једно ругалиште Светом Сави, Светом Николају и Богу - које он зове „гостопримница“. Гостопримница за кога?

Нека Бог помогне епископу Хризостому да се упита, да ли његово гроболомље, и његово новотарско служење призваше прст Божји и опомену Божју кроз земљотрес који задеси његово седиште.

Нека Бог помогне владики Хризостому, да своје одступништво од светоотачког предања, и своје човекомрзје које испољава у задњих неколико година, замени поштовањем светоотачког предања и човекољубљем.

Нека Бог да, да владика Хризостом окрене леђа својим налогодавцима и пригрли стадо своје.

Амин. Боже дај!

На Оданије Ваведења 2010. године

[You must be registered and logged in to see this link.]

Епископ Артемије: Интервју за НИН
Thursday, 09 December 2010 12:04



Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије дао је интервју за НИН од 9. децембра 2010.

У преамбули интервјуа наведено је (од стране Уредништва или новинарке Драгане Николетић) да је ток интервјуа сниман камером, те да ће видео запис бити објављен на сајту [You must be registered and logged in to see this link.]

Уредништво Инфо службе Епархије рашко-призренске дужно је да демантује овај навод НИН-а, о тобожњој припреми материјала за публиковање преко сајта борбазаверу.

Епархија рашко-призренска ”информације које се тичу њеног живота и рада, релевантне ставове поводом актуелних догађања” као и ”податке о активностима Епископа рашко-призренског г. Артемија”, објављује преко свога званичног сајта на адреси [You must be registered and logged in to see this link.] што се може и прочитати у Прогласу који је на сајту објављен.

Стога Епархија рашко-призренска и овом приликом наглашава да нема потребу да своје информације и материјале које припрема за објављивање, оригинално пласира преко (анонимног) сајта [You must be registered and logged in to see this link.] те да сарадњa на коју алудира преамбула интервјуа у НИН-у не постоји, нити је претходно наведена тврдња тачна.



ЈА САМ САМО СЛУГА ХРИСТОВ
И НИКАКВУ СВОЈУ ЦРКВУ НЕ ОСНИВАМ
Отишли су у раскол чинећи безакоња која чине
Екуменизам је јерес!
Америка, ЕУ, па и Влада у Београду раде на стварању независног Косова као државе, и свима њима сам сметња
А други моменат је моје противљење разним новотаријама које се уносе у СПЦ, доласку Папе и екуменизму

Служили сте Литургију упркос забрани Синода у селу Љуљаци, у задужбинској цркви коју је прота Томислав Марковић оставио, како је рекао, народу, а не „раскалашној власти, било црквеној или световној“. Да ли је овај чин био симболичан, или практичан, будићи да је црква била напуштена?
Ни симболичан, ни практичан. Једноставно, у тој задужбини проте Марковића сместио се један део монаштва који је у току лета прогнан из манастира са Косова и Метохије. Та задужбинска црква није прихваћена од стране надлежног епископа жичког Хризостома, па су монаси по дозволи човека који води имање нашли овде уточиште. Природно је да сам отишао да служим Литургију са својим монасима и народом који се окупио у великом броју. Дакле, без икакве задње намере. Тако је диктирао стицај околности да овде служим прошле недеље, и разуме се, убудуће. Наравно, не само ту, већ и на другим местима.

Та Ваша одлука представља улажење у дубљи разлаз са Синодом и неслагање са њиховим одлукама?
Не, није то никакав разлаз, то је остајање у оном у чему сам био читавих 50 година, од монашења до данас. Ја се нисам ни од кога одвојио нити шта напустио, једноставно, мој став је да се не могу повиновати наканонским одлукама Синода и Сабора. Будући да су те одлуке које су доносили од фебруара заиста неканонске, ми остајемо то што смо били и служимо као једини канонски епископ Eпархије рашко-призренске.

Зар Ви нисте имали обавезу и као Владика да слушате Патријарха и Синод?
Поштовање је обавеза уколико се не нарушавају канони и питања Вере. А ако се то догоди, ја сам, према својој заклетви, обавезан према Вери коју исповедамо да останем у јединству са светим Aпостолима, Светим Oцима, Саборима, светим Савом. А ја се од њих нисам одвојио.

У чему је нарушен канон, у томе што Вам није суђено, или?
Просто, њихове одлуке нису донете на Канонима предвиђен начин. Не може нико бити осуђен и кажњен без регуларног процеса, без саслушања, без доказа, што је нажалост чињено.

Шта мислите зашто је то урађено и ко Вас, као што кажете, прогања?
Знате шта, постоје јавни разлози које износи Синод и постоје други разлози који су у позадини свега тога. Наводне малверзације у Eпархији до данас нису доказане јер није било сучељавања са чињеницама ни могућности побијања ових оптужби. А на суђењу оцу Симеону пред највишим судом Грчке, на Ареопагу, закључак је био да не постоје разлози за његово изручење.

Суштински, разлог је био мој став по питању Косова и Метохије, судећи према најавама једног официра КФОР-а који је у јануару ове године на састанку у Пећи рекао да ће бити промене на челу Епархије. Како је он то могао тада знати? Дакле, за настојање Америке, ЕУ па и власти из Београда да се ради на осамостаљењу Косова, моје присуство тамо је било врста препреке и сметње. Требало је уклонити и довести човека са којим се, како они кажу, може разговарати. Другим речима, човека који ће извршавати њихове жеље и наредбе. То је први, политички моменат прогона мене и оца Симеона, а друга страна је наш став према разним новотаријама које се уносе у СПЦ, пре свега по питању екуменизма, доласку папе у Ниш 2013. године и учешћу наше цркве у Светском савету цркава по питању екуменизма.

Ако је тако, зашто је Виловски побегао?
Није он уопште побегао, то су приче које кроз новине шире управо они који чине прогон. Он је тамо зато што ради дисертацију.

А зашто се није вратио да одговара?За шта да одговара, то су све клевете. Њихова тежња је била управо да се врати да га стрпају у затвор као што и Предрага Суботичког држе у затвору већ 10 месеци, а да ниједан доказ није изнет. Зашто би он пружио задовољство било коме да се иживљава над њим?

Дакле, и то што сте одбили да вратите имовину СПЦ, кућу у Бистричкој и Мисионарски центар Атос, јесте зато што одлуке Синода по Вама нису биле канонске?
Да је било малверзација, ти докази би били достављени са захтевом за екстрадицију оца Симеона. А нису, јер нису постојали. Ви ако мислите да износите све те неосноване оптужбе да о њима причамо, онда нема сврхе да разговарамо.

Ипак, оптужују Вас да возите скупа кола и да сте окружени луксузом, на шта ви одговарате да то све припада цркви, а опет у Грачаници, како кажу, није остало ништа осим голих зидова.Господе Боже, остала је Грачаница! На такве оптужбе заиста не желим да одговарам преко медија, за све оптужбе желим да се води регуларан канонски процес па да тамо разговарам. Ово није начин да полемишем и да доказујем своју невиност или њихову кривицу.

Можете ли онда да кажете шта значи изјава владике Амфилохија, изречена у „Куриру“, да се на Вашу смену чекало 10 година?Значи да је то планирано много раније него што је било изведено. А ако је пре 10 година покренут поступак, зашто није регуларно вођен и зашто нисам кажњен. То што је Амфилохије говорио, да не понављам његове изразе о дрогирању, запоседнутости злим духом, губљењу разума, он ће то морати на суду да докаже по грађанској тужби.

И Вас истовремено чека одговарање на тужбе за узурпацију манастира Дубоки поток и Девине воде?
То је исто најобичнија клевета. Шта сам узурпирао, јесам ли понео манастир на леђима или било шта из манастира? Ја сам ушао у свој манастир јер сам ја канонски Eпископ. Раније одлуке Синода сам прихватао ради мира у кући, ради јединства Цркве, мислио сам да ће на томе да се заврши, али су они ишли све даље са оптужбама и санкцијама, и онда није више имало сврхе да се повинујем нечему што није исправно.

Али, пре само две године сте изјаву једног Aрхијереја да је „у цркви хаос“ прокоментарисали речима да је то огледало његове душе?
И јесте, рекао сам тако управо јер сам желео да сачувам мир и јединство СПЦ.

А како сад коментаришете стање у Цркви?
Ствари су се развијале, дошле до овог стања када се то јасно види.

Тај хаос?Ко то хаотично стање не види у српском народу? Куда ми уопште идемо као народ, као Црква, држава?

Да ли у Цркви постоје струје, као што се верује?
Сигурно да постоје.

По верским питањима да ли политика има неке везе са тим?
По верским, али има и политике у томе. Има оних који су за тесну сарадњу са владајућом државном политиком, има их и коју су против тога.

Подозревало се да је разлог што сте смењени између осталог и Ваше неслагање са политиком Бориса Тадића, да је то практично притисак државе на Цркву. Има ли истине у томе?
Све је могуће, али ја не желим да вршим анализу јер немам никакве конкретне ствари да кажем, али то сигурно стоји.

Какве су Вам намере за будућност?
Ја сам то што јесам и остаћу то што јесам и немам никакве намере. А приче да наводно оснивам своју цркву, изречене још пре Сабора, најобичнија су глупост коју медији по нечијој жељи надувавају и пропагирају. Ја знам да је Цркву основао Господ Исус Христос, а да сам ја само слуга Христов и никакву своју цркву ја не оснивам. Ја остајем Eпископ рашко-призренски.

Мимо Српске Православне Цркве?
Не, у оквиру Српске Православне Цркве.

Како, ако нисте у њеном склопу?
Ја не замењујем СПЦ, ја сам само Владика рашко-призренски.

Који не слуша Сабор?
Како не слуша Сабор? У свему што је канонски – слуша, а у ономе што није, не слуша.

А шта ако Вас Сабор искључи из Цркве? Да Вас преда проклетству?
То је само још једна неканонска одлука која може да се деси и коју такође нећу признати.

Зову Вас и „хајдук владика“, шта мислите о томе?
Ко ме тако зове?

Народ, а преносе медији.
Не знам где сте Ви то чули. Ја сам једино видео да су тако написали у једним новинама. По чему сам ја хајдук?

По томе што се сматра да сте одбегли.
Онај ко сматра нека и докаже. Од чега сам одбегао?

Од матице Цркве.
Ја никуда нисам одбегао.

Како може паралелно да постоје те две ствари?
Нисам ја отишао у раскол.

Него они?
Они, чинећи безакоња која чине. Ако погледамо ко се удаљио од предања Светих Aпостола и Светих Oтаца, онда се јасно види ко је на погрешном путу.

Ви сте против екуменизма, али сте имали богату дипломатску мисију са многим контактима из врха западних земаља?
То није било на екуменском пољу, већ одбрана свог народа и права опстанка на КиМ, покушај да се истина чује у свету, да се сачува КиМ у саставу Србије...То су били моји разговори на тим путовањима, а не екуменска питања, као што неке Владике иду на заједничке молитве, у посету Ватикану...

Да ли одлазак на заједничку молитву и екуменизацију дефинишете као издају Православља?Екуменизам је јерес, а ако неко проповеда јерес, тврди за себе да је екумениста и пацифиста, ако ради на увођењу екуменизма у СПЦ, очигледно је то на штету Православља.

Својевремено нисте прихватили да Албанци поправљају цркве на Косову, иако је Патријарх Павле потписао споразум са привременим институцијама и представницима међународне заједнице?
Није то била непослушност, већ управо насилно мешање других у ствари Eпархије. Патријарх је потписао под утицајем других, па је повукао потпис, а други га вратили.

Ко су то други, ако можете да кажете.

Не морам да кажем.

Знамо да не морате, али можете?
Они који и сада воде целу ову ствар.

Да ли је то онај који се огласио у „Куриру“?

Па, да. Главни гласноговорник. (Амфилохије Радовић, прим. нов)

Медији су такође писали да сте продали црквену имовину у Ђаковици Албанцу?Рекао сам да преко медија нећу демантовати глупости које ми се приписују. На то могу одговарати само у регуларном поступку.

Како објашњавате да су разјаснили малверзације у Вашој Eпархији по хитном поступку, а да је случај Пахомије застарео?
Ништа није разјашњено, у томе и јесте проблем, ништа нису доказали. Устав СПЦ јасно говори како се Владика може уклонити са управе Eпархије. Ни Синод ни Сабор немају то право без пресуде суда. Ако је комисија била у Грачаници 10. фебруара и пронашла било шта, у току ноћи се вратила у Београд, а сутрадан Синод одлучио да се због утврђених малверзација скида Владика Артемије, моје питање је када је комисија поднела извештај Синоду, када је утврђено то што је комисија нашла, како нису позвали мене да одговарам за то. Некоме се журило, неко им је можда наредио или захтевао... или, или, или... Не улазим како је било јер то не знам, али начин на који је рађено показује да то није био регуларан процес.

Значи, постоји неко ко вуче конце?
Иза кулиса.

Да ли је то неко из Цркве?
Може да буде из државе, из иностранства, многи говоре да је ту дебело умешана Америка, Бајден, Брисел, јер сви они раде на стварању независног Косова као државе и њима је сметао Артемије.

Ви често останак Срба на КиМ повезујете са својим битисањем тамо, међутим људи на Косову нису сложни у подршци Вама. Имали смо пример са недавним протестима народа против Вашег уласка у Бањску...Ја из Дубоког потока нисам мрднуо, нити је било народа у Бањској који би спречавао улазак. Можда је била ангажована полиција из страха да тамо не дођемо.

Шта ћете када по Вас дође полиција по кривичној пријави?
Поћи ћемо лепо са њима, па да видимо шта има у тој кривичној пријави.

Зашто онда нисте хтели да се одазовете позивима полиције у Дубоком потоку?

Нисам хтео да напустим свој манастир. Али, сила Бога не моли. А та сила којој се Сабор обратио да би дошла косовска полиција је Влада Косова.

Како видите последице ове ситуације?Знате како: да је та одлука бацање атомске бомбе на Косово. Већ се сад види каква је ситуација у верском и сваком другом погледу, и тамо, и у целом нашем народу.

На основу чега мислите да је ситуација на КиМ као да је пала атомска бомба?
На основу хаоса који је настао доле, прогона монаштва, верника који не иду у цркву, прогона вероучитеља.

Како мислите прогон кад су монаси углавном сами одлазили за Вама или су тражили благослов да промене Eпархију?

Али, зар није прогон ако неко забрани деци да оца свога зову оцем и да га сматрају оцем. Може ли неко заменити деци оца. Ако се то тражи, онда је то прогон.

Да ли очекујете да ће се оптужбе о малверзацијама завршити самим тим што сте скрајнути?
Да би се повео један регуларан процес треба анулирати све досадашње одлуке и вратити ствари на почетак, вратити Владику Артемија у Епархију рашко-призренску. Јер, по канонима, ако се Епископ оптужи за нешто, док се не донесе коначна одлука, он остаје Eпископ тамо где је био са својим правима и дужностима.

Да ли Вам је падало на памет да и друге Владике много очигледније живе у раскоши, а ништа се не дешава?
То није моје да терам, ја не желим да терам било кога. А ови који изгоне неку правду у рашко-призренској Eпархији, требало би да обрате пажњу и на друге стране, пре свега на саме себе.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Патријарх Иринеј посетио београдску синагогу
Friday, 10 December 2010
Прослава Хануке у Јеврејској општини Београд

9. децембар 2010 - 8:31

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј посетио је синоћ београдску синагогу Сукат шалом и том приликом упалио једну од осам свећица у традиционалној церемонији поводом Хануке - јеврејског празника слободе и светлости.

Поред Његове Светости, свећице су упалили и Председник Србије г. Борис Тадић, Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, Муфтија Србије Хаџи Мухамед Ефендија Јусуфспахић, Његова Екселенција апостолски нунције г. Орландо Антонини, министар вера др Богољуб Шијаковић, председник Јеврејске омладине Србије Данијел Богуновић и почасни председник Савеза јеврејских општина Србије г. Аца Сингер.





[You must be registered and logged in to see this link.]

Како је протекла прослава 1600.годишњицe Миланског едикта у Нишу
Saturday, 11 December 2010

ПравосЛавна црква у Србији

Прослава 1600-годишњице миланског едикта у Нишу

Између године 280. и 282.* родио се у Нишу равноапостолни цар Константин Велики, који је 313. године у Милану издао едикт о религијској, слободи да свако може поштовати које хоће божанство и специјално да и хришћани, дотле гоњени и непризнавани, могу слободно исповедати своју веру. Већ тиме је Константин Велики стекао огромних заслуга за хришћанство, а може бити још више доцнијим уређењем односа између државе и цркве.

Године 1913. навршило се 1600. година од онога знаменитог указа, те грађани некадашњега Наисуса римског, а данашњег Ниша, у коме се родио први хришћански цар, на подстрек Преосвећенога епископа свога Доситија, решили да свечано прославе ту 1600-годишњицу. С том свечаношћу светског значаја спојили су грађани Ниша још и неке мање прославе локалнога значаја, од којих је највиднија откривање споменика владици Мелентију, проти Стојану, поп-Ђури и другима родољубивим Нишлијама, које су Турци обесили код данашњег гвозденог моста на Нишави. За прославу су учињене велике припреме и она је испала сјајно.

Уочи прославе, 28. децембра по старом, беше дочек гостију. Гости су долазили са различитих страна, са свију крајева православља. Српска држава је толико изишла на сусрет гостима, да је представницима цркава и институција дала бесплатан подвоз на свима жељезницама у Србији, а грађани Ниша су се постарали да гости буду размештени по угодним становима у приватним кућама. Руску цркву је заступао Преосвећени Анастасије ректор Царске Петроградске Духовне Академије и професор универзитета (у пратњи којега је био студенат исте академије, јерођакон Филип), затим професор Академије Иван Савич Паљмов, а од руског свештенства ван Русије беху дошли протојереј пештански Теофил Н. Кардасевич и софијски протојереј Петар Григоријевич Преображенски. С њима беше и бивши губернатор у Финландији А. А. Папков. Православну Богословију карловачку заступаху редовни професор патр. протосинђел Викентије и ванредни професор патр. архиђакон Иринеј, а сомборску мушку препарандију управитељ Павле Терзин и проф. катихета Марко Протић. Из других православних цркава није било представника, али су посланици Црне Горе, Грчке и Румуније заступали те православне државе. Разуме се да је ту био и руски посланик Хартвиг, сви са породицама.

Истога дана увече у шест часова беше свечано бденије у саборној цркви. У служењу је участвовало многобројно свештенство, а началствовао је руски Епископ Анастасије. "На бденију, као и сутра дан на служби, појали су ученици београдске Богословије Св. Саве. После бденија беше у Официрском Дому вечера за госте са стране ради међусобног упознавања.

Сутра дан, у недељу 29.децембра пре подне у 71/2 часова, почела је свечана литургија. Служили су четири архијереја, и то Високопреосвећена Господа митрополити, Димитрије Београдски и Вићентије Скопљански, затим преосвећена Господа епископи Анастасије и Доситеј Нишки, осим њих свештенство које беше заступљено у необично великом броју, и седам ђакона. На литургији су споменути сви православни владари. За време читања светог Јеванђеља стигао је у храм престолонаследник српски Александар са принцом Павлом, министрима српским, представницима православних држава и многим другим виђеним личностима. Високопреосвећени Митрополит Димитрије је за време причасног изговорио поучну беседу о значају прославе. При крају свете литургије је освећен камен-темељац за будући јубилејни храм светог равно-апостолсног цара Константина и царице Јелене, затим су откривене још две спомен-плоче. После тога се свечана поворка кренула према варошком парку крај Нишаве, где је код гвозденог моста пред тврђавом откривен споменик напред споменутим српским мученицима. Том приликом је један свештеник држао прикладан говор родољубиве садржине, који је одговарао месту и прилици, а који су говор пажљиво саслушали сви присутни, почевши од Његова Краљевког Височанства, престолонаследника Александра.

У 1 час после подне беше свечан ручак за госте, на коме је седео у прочељу престолонаследник српски. За време ручка је изговорено неколико здравица. После ручка беху престолона следнику представљени гости из Русије и карловачке митрополије.

После подне у 4 часа беше свечана седница Општинског Одбора, а у вече концерат са разноврсним програмом. Том приликом је професор универзитета Вулић прочитао предавање о значају светог Константина Великог.

Сутра дан пре подне су гости проведени кроз Ниш и разгледали су градске знаменитости, особито свете храмове, знамените са историјске стране. Код чувене Ћеле-Куле учињен је помен српским борцима и мученицима, који су ту сахрањени, а служио је помен Преосвећени Епископ Анастасије. Око подне су се гости провезли возом кроз сићевачку клисуру, уживајући у њеним природним лепотама, које ни оштра зима са јаким снегом није могла да сакрије. Гости су се зауставили у Белој Паланци, где су дочекали мноштвом света, који беше прекрилио сав празан простор око станице. Ту у Белој Паланци беше заједнички ручак, на којем је било више здравица. Међу осталима, руски епископ Преосвећени Анастасије изговорио је здравицу на српском језику.

Вративши се у Ниш, гости су посетили свечану седницу новооснованога Друштва св. царице Јелене, на којој је једна госпођа прочитала предавање о животу и раду св. царице Јелене, матере Константина Великог.

У вече су гости свечано испраћени на станицу. Ниш су оставили са најлепшим успоменама како на саму свечаност, тако и на град и гостољубиве грађане.

У читавој овој прослави много заслуга је стекао млади и агилни епископ нишки, Преосвећени Доситеј, који је иако је тек недавно дошао на епископску катедру, већ дао доказа свом организаторском таленту, као и о томе да будним оком мотри на све прилике у својој епархији. Преосвећени Епископ заслужује од свију најсрдачнију хвалу, а особито од нас гостију.

А. И.

_______

* Cp. Jules Maurice, Les origines religieuses de Constantin le Grand u Bulletin l’ancienne et d’ archeologie chretiennes IV. (1914.) 37.

Извор: „Богословски гласник“, 1914. г.

Приређивач: „Борба за веру“

Sinod SPC smenio rektora Karlovačke bogoslovije



“
Sveti arhijerejski sinod SPC smenio rektora karlovačke bogoslovije “Sv. Arsenija Sremca” protojereja stavrofora Dušana Petrovića

+++

zbog otvorene i neskrivane podrške svetosavskoj grupaciji koju predvodi ‘’raščinjeni'’ episkop raškoprizrenski Artemije. O. Dušan je, inače, školski drug Vladike Artemija. Sinod je za v.d. rektora karlovačke bogoslovije imenovao profesora Petkovića” (izvor: ekumeistički forum verujem.org)

Razlog ovakve odluke sinoda je prisustvo i govor prečasnog prote Dušana Petrovića na proslavi imendana Vladike Artemija 2. novembra 2010 godine u manastiru Šišatovac. U prilogu pogledajte video prilog i transkript besede prote Dušana Petrovića.





Транскрипт беседе протојереја-ставрофора Душана Петровића
среда, 03 новембар 2010 21:25


Ваша Преосвештенства,

Већина вас овде не зна ни ко сам ја, ни шта сам, ни откуд ја сад овде. Ја сам, по некој сили прилика, ректор карловачке Богословије, а то што сам протојереј и ставрофор, то је најмање важно. Ја сам свештеник Цркве Божије и слуга Божији. Ја сам дошао да пренесем благослов Његовог Преосвештенства Епископа Василија, да у име његово и у име своје честитам имендан нашем слављенику, Његовом Преосвештенству Господину Артемију. Тим пре што је Владика Артемије мој школски друг из разреда. Је ли вам сад јасно зашто сам овде? Сад ће вам бити лакше да разумете оно што ћу казати.

Ми смо ове године милошћу Божијом, и слава Му и хвала на тој великој милости, у мају месецу прославили 50 година откако смо завршили Богословију. То није ни мало, а није ни дуго, али неко ни не живи 50 година. Зато, христочежњиви монаси и монахиње, часни оци свештеници, драга браћо и сестре, налазимо се у манастиру исто тако мученику као што је мученик и наш слављеник и његово Косово и Метохија. И овај манастир је имао велике голготе, велика рушења и велика подизања, али увек подизања. То је опет милост Божија, велика и наклоњена светињама.

Оно време кад смо садашњи Владика Артемије и ја ишли у Богословију и студирали, онда су била ружна, тужна и гвоздена времена, где је безбожни режим владао у овој несрећној земљи Србији, бившој Југославији, и био је подвиг рећи да си богослов и студент теологије. Бојим се да се ништа није много променило ни сад, али у некој другој форми, у неком другом облику. Онда смо захваљујући Владики Артемију, ондашњем младом јерођакону Артемију, одлазили код оца Јустина и тамо га упознали, и ево, слава Богу, ми смо упознали светитеља. А онда смо сви хтели да будемо калуђери, сви ћемо бити калуђери, међутим очигледно Бог је одабрао себи оне најбоље и најодважније. Ми смо били слаби и нисмо могли, а хтели смо. Но, Промисао Божија је уредила другачије, свако је отишао на своју страну. На факултету смо били заједно. И тамо је било великих искушења, али, хвала Богу, све се завршило како треба. Онда нас је живот распршио на све стране, тек онда после факултета. Али смо доласком Владике Артемија у Црну Реку били врло поносни на њега, јер смо знали да је дошао у манастир у коме је био катанац на вратима, где је велики светитељ Петар Коришки чамио сам у оној пећини, а он је тамо створио кандила живе вере, младе монахе, и ако се не варам, тридесетак их је било.

После тога, кад је постао епископ, онда је изнедрио и излетели су као голубови из његовог окриља, под његовим васпитањем, под његовом духовном контролом близу три стотине – две стотине и неколико - монаха. Питам ја вас – ко је то у православном свету, не у Српској Правосавној Цркви, ми смо беда и јад, ко је у православном свету један епископ могао да изнедри толико монаха за релативно кратко време? Тога нема. Нема, нема, будите сигурни. Кад епископ изнедри две стотине и неколико монаха из свог окриља, под својим васпитањем, под својом контролом духовном, онда је то, господо моја, подвиг. То треба ценити. То треба поштовати. И томе се треба поклонити.

Е сад, пошто наш народ каже да ђаво никад не спава, а очигледно не спава, будан је, он је преко неких својих, није важно којих, позавидео, а завидети је велики грех, то је јако велики грех, и онда је почео да чачка и да тражи где, на ком месту да боцне да би повредио праведника, и боцкао, боцкао док није пронашао – тобож. И онда су наишла велика искушења, а искушења наилазе на праведнике, искушења до данашњег дана. Али, на срећу, овај ваш Владика који седи овде поред мене, мој школски друг и васпитаван од Светитеља Оца Јустина Поповића, који зна да трпи до краја и који зна да све то што се ради је кратког даха и кратког века, а да Бог побеђује, да побеђује онај који је победио смрт, сатану, који је победио зло. Према томе, кад он данас слави свога патрона, Светога Великомученика Артемија, који је страдао за своју веру одважно и храбро у време оних силних гоњења, као да данас нема гоњења – има и данас, али на мало перфиднији начин него у оно време – он у једном изузетном положају и прилици слави га, али увек у нади да ће милост Божија бити њему наклоњена и да ће оне који не раде како треба смутити као оне на Вавилонској кули, па ће почети да муцају и да штуцају и неће разумети једни друге. А који претрпи до краја, спашће се.

Ми увек тако радимо, тако смо и радили. Ми смо тако васпитани. Наше генерације нису знале за страх. Ми нисмо имали ни социјално ни пензионо, морали смо да идемо у војску као и други без икакве школске спреме и ичега, и ћутали смо, све смо издржали и остали смо на ногама. Огромна искушења смо имали од безбожника па до појединих у Цркви. И све је то прошло и ми смо изашли, хвала Богу, светлог образа, добро наши лични греси, ту се можемо јако похвалити, ту смо ненадмашни, ал` свеједно, кајемо се и ваљда нас Бог остави да поживимо мало дуже да бисмо се покајали, али ово друго – не. То све пролази и проћиће.

Ваш Владика и мој школски друг и мој брат у Христу је јунак и борац чистог образа, сигурно чистог образа, и он свој крст који су му натоварили на леђа достојно носи и нека му Бог помогне да га узнесе достојно тамо докле треба да га узнесе. И њега очекује само венац славе, а остали нека размисле шта и како раде. Поштујемо ми сваког, нисмо ми недисциплиновани. Ми смо таква генерација која је знала реда и поретка, не као данашња. Ми поштујемо све као што и он поштује, али није добро, није добро ни за Цркву, ни за све остало. Нећемо сад о томе, али чињеница је ово да су увек они који су се борили за истину, за правду, за светост, за Еванђеље, али зна се како за Еванђеље, да су страдали, те, према томе, немојте се ничем чудити.

Владика Артемије и данас своју славу слави достојанствено, на најбољи могући начин, хришћански, и нека Свети Великомученик Артемије, који је његов био патрон све време откако га је Отац Јустин и замонашио, буде и надаље, нек се моли Богу, нек му да снаге и моћи да све то издржи. Ми се придружујемо тим молитвама, а верујем и сви ви, и будите сигурни све ће се то завршити како треба, славићемо име Божије опет заједно и кроз Свету Литургију и кроз живот, да бисмо доказали и показали да нисмо онакви као што неки мисле, него да смо они који су, не прави – далеко смо ми од правих, али да се трудимо и да хоћемо да будемо они прави. Дај Боже да то буде тако.

Честитајући Његовом Преосвештенству Владики Артемију, мом возљубљеном школском другу, ја му желим од Бога здравља, желим му да издржи сва искушења, да му Бог да снаге и моћи да још дуго поживи славећи име Божије на најлепши могући начин – честитошћу, поштењем, љубављу према Цркви, жртвом, непоколебљивошћу. Ми смо генерација која није научила да савија кичму, страдали смо али никад нисмо савијали кичму. Ваше генерације мало су лабаве, као да су оперисане, али тад се није оперисала кичма, па нисмо ни могли, дакле такво је то време било.

Са срећом, Ваше Преосвештенство, и драги мој брате, много година живео и да се још виђамо у миру, здрављу и добром расположењу. Дај Боже.

Амин. Боже дај.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ko će kome prvo noge oprati


A
ко се не дај Боже ујединимо са папом? Да ли ће папа опрати ноге Патријарху Српском Иринеју, владикама Иринеју Буловићу, Амфилохију, Атанасију, Григорију…

Верољуб Браничевски 12.12.2010

+++

или они њему? Или ће након ,, ујидињења“ коалициони партнери то накнадно неким канонима регулисати?

Која је сврха екуманизма-ујидињења? Да ли ћемо тако ,, ујидињени“ сигурно и брже стићи у Царство Небеско? Како да се ,, ујединимо“ са папом-,, Богом на земљи“ , ми обични смртници када човек не може бити уједињен са Богом? Немогуће је Божији Дух ујединити са Сотонским. Уједињена су само Света Тројица.

Екуманисти кажу да је “љубав цела Његова (Христова) теологија”. Ово је основна теза Ватикана.

После Адамовог пада, јединство са Богом је нарушено и зато је Господ обећао Спаситеља који ће спасити само оне људе који остану верни Њему, који су Духа Божијег, који је на Небесима, а не Духа Божијег који је на земљи. Ми данас можемо да будемо сједињени (не уједињени) са Богом само на оним литургијама које су ,, праведне и чисте“ када од исто таквих епископа, свештеника, јеромонаха примамо тело и крв Христову.

Иза екуманизма крије се покорност, а не љубав и папа хоће уједињење да изгубимо слободу воље коју нам Господ даде и да нам наметне покорност.

Исто такво уједињење нудио је ђаво Исусу када га је на гори кушао:

“Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се”. (Мат. 4-9)

Исусов одговор је био:

“Иди од мене сотоно” (Мат. 4-10)

јер је знао да би се падом одрекао Оца Свога и Духа Светога и самим тим то би било поклоњење-покорност ђаволу.

Вековима ми одбијамо ову покорност и стално упозоравамо на зло екуменизма. Свети Ава Јустин Поповић је за екуманизам рекао да је то “свејерес”. Не морају “наше” владике да слушају шта су им рекли њихови најближи свети Ава Јустин Поповић и Свети Владика Николај Велимировић, који су достојно наши , али изгледа и не “њихови”, ако се бар мало држе за небо нека погледају шта каже онај који је на Небесима - Господ наш, а све је рекао у књизи која се зове Библија. “Библија је књига која је непобедива” (Ф. М. Достојевски). То је књига живота у којој нам Господ говори како да дођемо до њега, у њој су нам смернице и путокази како да тај циљ и остваримо, ако то желимо, у њој нас упозорава на опасности које нас вребају на том путу.

Бог је одвојио (не ујединио) племена Каина и племена његовог брата Сита, због различитог духа који је у њима владао. Тој вољи Божијој по лукавству Сотонином племена се ујединише-помешаше и резултат тога је био да је зао дух Каина преовладао Ситовим племеном- Сит је постао као Каин, а не обратно. То је био први покушај уједињења против вољe Господа и отада Господу нису мила уједињења праведних са неправедним-злим.

Екуменисти кажу: “Одвојен је Нови од Старог Завета- каменовање престало; девојци опроштено” (Н. Љотић) Тачно да је одељен Стари Завет, али није избрисан, тачно да је “каменовање престало; девојци опроштено”, али опроштено уз одређене услове. Сам Исус је рекао:

“Не мислите да сам дошао да укинем законе или пророке, нисам дошао да укинем, него да испуним.” (Мат. 5-17)

Да је Исус хтео да укине Стари Завет онда би остао само Он, а не Света Тројица, и можемо само да замислимо шта би тада било. Да је хтео да укине Стари Завет не би Исус исцељеном рекао:

“Гледај, никоме не казуј, него иди и покажи се свештенику, и принеси дар који је заповедио Мојсеј, ради светочанства њима.” - Мат. 8-4

Да је хтео да укине Стари Завет не би Исус на преображење разговарао са Мојсијем и Илијом, и то у присуству Петра, Јакова и Јована. Зашто баш у њиховом присуству? Зато да би потврдио Мојсија и Илију, да би потврдио Стари Завет. Да ли доласком Исуса Христа Бог више није “Бог Аврама, Исака и Јакова”? Да ли можда не важе десет Божијих Заповести који Господ даде Мојсију.

Али да видимо шта каже Нови Завет у вези “уједињења”. Да ли нам је Исус негде у Новом Завету рекао да се ујединимо са свима, да ли нам је дао неки пример да тако треба да урадимо? Да ли нам је рекао да они који су отпали од њега могу да му се врате без икаквих услова? Не, нема тога у Новом Завету. Напротив. Да ли се Свети Јован Претеча ујединио са фарисејима, Иродом, или Римаљанима?

Није љубав основна теологија Христова, није Господ послао љубавника него Спаситеља.

Бог није рекао ја сам љубав, него:

“Ја сам пут, истина и живот”

И тиме нам каже: показао сам вам пут, имајте истину- истинску љубав, истинско покајање, истинску веру и имаћете вечни живот.

Не постоји код Господа безусловна љубав, љубав је код Господа неодвојива од истинског покајања и истинске вере и само таква љубав нам даје Духа Светога. Онај ко отпадне од Бога не може му се вратити као да ништа није било и то нам је Господ у “непобедивој књизи” више пута показао, како кроз причу о одбеглом сину тако и кроз Апостола Петра који га се три пута одрекао. И један и други су данима у покајању плакали да би могли да се врате Богу. Такву љубав Господ признаје. Јуда није могао да се врате иако се покајао и вратио сребрењаке, а није се вратио, јер није имао истинско покајање.

Папа до дана данашњег, а ни у будућности неће имати ни трунку покајања, а камоли доказано истинско покајање. Зато он и његови екуменисти говоре да покајање није битно, већ само љубав и зато се најчешће позивају на Божију Заповест:

“Љуби ближњега свога као самога себе” (Мат. 22-39)

Ко је ближњи наш, да ли свако људско биће? По телу да, по духу? Не!. Зато је Бог и рекао “као самога себе” и то су браћа и сестре наше који су истог духа Божијег, и то нам је лепо објаснио:

“Ко је мати моја, а ко су браћа моја. Јер ко изврши вољу оца мога, који је на небесима, то је брат мој, и сестра и мати” (Мат. 12-48,49,50)

Да ли је папа извршавао вољу Оца који је на Небесима?- Не! Зато је Господ и морао да нагласи где је Отац Његов да га неби мешали са оцем -папом Богом на земљи. За овог Бога на земљи и за све његове, Господ нам је заповедио:

“љубите непријатеље своје, благосиљајте оне које вас куне, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне”. (Мат. 5-44)

Ми то управо и чинимо и тиме показујемо да смо Божији, и тако непријатељима нашим казујемо у ком духу треба и они да буду да би дошли на пут спасења.

Бог није рекао “Уједините се са непријатељима вашим”, већ “љубите непријатеље ваше”.

Зашто би смо се уједињили са прељубником-папом који Господа превари са Сотоном, и тако отпаде од тела његовог, од Цркве његове, када знамо шта је Господ рекао за овакав отпад:

“Ако ли те десна рука твоја саблажњава одсеци је и баци је од себе, јер ти је боље да погине један од удова твојих, него да све тело твоје буде бачено у пакао.”(Матеј 5-30)

Папа је отпао од цркве Христовом и та рука је одавно захваћена гангреном и екуменизам је његово лукавство како да тело пришије руци, а не руку телу. Екуменизам није лек за гангрену, то је отров који би напао цело тело.Лек је искрено покајање, истинска љубав, пост и молитва, исто оно што је нама потребно да се сједињимо са Христом на причешћу.

Како да се “ујединимо” са оним који нити пости, нити се каје? Како да се стара Света Саборна и Апостолска Црква уједини са новом католичком папином црквом, када нам је Господ рекао:

“Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину,

јер ће се закрпа одерати од хаљине,

и још гора рупа ће бити”

Ето шта и Стари и Нови Завет каже о екуменизму. Да ли неко нормалан може да замисли “уједињење” католика, протестанта, православаца, муслимана, јудеја, многобожаца, незнабожаца,… “Наше” владике хоће овакво уједињење, а сами су разједињени. Разјединили се од Духа Светога и Бога и сад хоће да се уједине са папом и зато имају благослов Сотонин, а не Божији, јер Бог има само једну Цркву, а Сотона их има више.

Тачно је да је Црква Христова раздељива, али је и неуништива и треба све оне делове тела који је саблажњавају, да одбаци од себе, јер то и Господ тражи од нас.

На основу свега овога што нам Господ даде У библији наши Свети направише, и на Саборима усвојише каноне који потврђују и чувају веру Божију и који нас обавезују. Како у Библији тако ни у једном канону није употребљена реч “уједињење” са људима различитог духа. Напротив, многи канони забрањују општење, а камоли некакве радње са отпалима, или не дај Боже, “уједињење”, и не дај Боже да морамо доћи до тога да канонима одређујемо ко ће коме први ноге опрати.



Верољуб Браничевски

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nekanonsko pravoslavlje


A
ljudi, koji su ga držali, rugali su mu se i u udarali su ga, pokrili su ga i pitali: proreci ko te je udario? (Lk. 22, 63-64)

2. decembar 2010 - 8:26

+++


DUŠEGUBNI RASKOLI I SEKTE KOJE SE NAZIVAJU ‘’PRAVOSLAVNIMA'’ I TZV. ‘’NEKANONSKO PRAVOSLAVLjE'’

U hrišćanskom svetu odavno je poznata usitnjenost i rascepkanost među protestantskim zajednicama, često isticana i od strane nas pravoslavnih kako bi se još više naglasio ponos našim jedinstvom. To naše jedinstvo, naša sabornost, spada u najosnovnija svojstva Crkve po kojima se prepoznaje naša autentičnost, tj. Pravoslavlje.

Istina, od pravoslavlja su kroz istoriju mnogi otpadali, ali su oni koji su ostajali uvek verno čuvali apostolsku veru, jedinstvo i prejemstvo. Među onim otpadnicima mnogi su kroz istoriju pokušavali da ostvare nekakvo, makar međusobno, jedinstvo koje bi barem ličilo na jedinstvo pravoslavnih, ali im to naravno nije polazilo za rukom.

Kažemo naravno jer ni jedinstvo pravoslavnih ne dolazi samo po sebi, a još manje od nekakve savršenosti pravoslavnih hrišćana, već upravo iz savršenosti Gospoda Isusa Hrista koji je jedini Svet i jedini savršen i koji je glava Pravoslavnoj Crkvi a koja je telo Hristovo na zemlji. Kao što je jedan Gospod Isus Hristos tako je jedna i zajednica ljudi sa Njime, a ta je zajednica Sveta, Saborna i Apostolska. To je, razume se, Pravoslavna Crkva.

DUHOVNO JEDINSTVO CRKVE

Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, podeljena je u administrativne jedinice koje zovemo pomesnim Crkvama, pa tako imamo Rusku Pravoslavnu Crkvu, Grčku Pravoslavnu Crkvu, Srpsku Pravoslavnu Crkvu, itd. ali je naša vera jedna a mi smo jedno u Gospodu.

Naše jedinstvo vidljivo je u svakoj Liturgiji. Svaki pravoslavni sveštenik, gde god u svetu da služi Svetu Liturgiju, u samoj službi moli se za svoga Episkopa, koji je prvi sveštenik određene Eparhije. Taj Episkop, kao i svaki Episkop, gde god u svetu da služi svetu Liturgiju, pominje poglavara svoje pomesne Crkve; bilo da je poglavar Patrijarh, Arhiepiskop ili Mitropolit, a taj poglavar, kao i svaki poglavar svake pomesne Crkve, gde god u svetu da služi svetu Liturgiju, pominje sve ostale poglavare svih pomesnih pravoslavnih Crkava[1].

Gledajući ‘’sa dna prema vrhu'’, zajednica vernog naroda čini parohiju na čijem je čelu sveštenik. Zajednica parohija čini Eparhiju na čijem je čelu Episkop. Zajednica Episkopa čini Sveti Arhijerjski Sinod ili Sabor Pomesne Crkve na čijem je čelu ‘’prvi među jednakima'’ (Patrijarh, Arhiepiskop ili Mitropolit, kako gde). Zajednica pomesnih Crkava čini Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu na čijem je čelu Isus Hristos.

NEMOGUĆNOST OSTVARENjA BEZBLAGODATNOG JEDINSTVA

Oni koji su van ove zajednice mogu se zvati kakvim god imenom oni žele da se zovu, ali oni nisu deo te Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve koju mi pominjemo u Simvolu Vere. U takve spadaju ne samo oni koji sebe zovu ‘’Reformisana Crkva'’, ‘’Fundamentalistička Crkva Svetaca Posldednjih Dana'’, ‘’Ujedinjena Apostolska Braća'’, ‘’Adventistička Crkva Sedmog Dana'’ itd. već i razne grupe koje u svoja imena stavljaju i pridev ‘’pravoslavna'’.

Tako imamo tzv. ‘’Crnogorsku pravoslavnu crkvu'’, ‘’Hrvatsku pravoslavnu zajednicu'’, ‘’Srpsku istinski pravoslavnu crkvu'’, ‘’Grčku istinski pravoslavnu crkvu'’ (tzv. ‘’starokalendarsku'’ koja se deli u devet međusobno posvađanih frakcija), ‘’Ukrajinsku istinsku pravoslavnu crkvu'’ (koja se deli u dvadesetjednu međusobno zavađenu frakciju), ‘’Rusku istinski pravoslavnu crkvu'’ (koja se deli u dvadesetčetiri međusobno zavađene frakcije), ‘’Rusku katakombnu pravoslavnu crkvu'’, ‘’Istinski katakombnu pravoslavnu crkvu'’, a od nedavno i preduzeća poput australijske kompanije ‘’Slobodna srpska pravoslavna crkva properti trast'’, koja u javnim nastupima redovno uz svoje ime ističe i državni registracioni broj preduzeća.

Neke od gore pomenutih zajednica nastale su usled raskola u Pravoslavnoj Crkvi a neke kao potpuno nove sekte koje su odlučile da u svome imenu koriste i opisni pridev ‘’pravoslavna'’ iako nisu deo Pravoslavne Crkve niti sa njom imaju ikakve veze.

Tako je naprimer tzv. Crnogorska pravoslavna crkva ustvari samo Nevladina organizacija (NVO) registrovana u lokalnoj stanici policije u Cetinju, u Crnoj Gori. Dakle po svom kanonskom i pravnom statusu ona je u ravni udruženja navijača ‘’Južni Front'’ koje je takođe registrovano u policijskoj stanici kao Udruženje građana.

‘’Slobodna srpska pravoslavna crkva properti trast'’ (Properti trast) iz Australije je preduzeće registrovano u nadležnim državnim institucijama Australije kako pod preduzetničkim tako i pod poslovnim brojem kao dobrotvorna ustanova.

Tzv. Srpska istinski pravoslavna crkva je neformalno udruženje građana osnovano 1995. godine a koje deluje kao ‘’odeljenje'’ ili ‘’povereništvo'’ Istinski pravoslavne crkve Grčke na teritoriji Srbije.

Ono što im je svima zajedničko jeste često klevetanje Srpske Pravoslavne Crkve i konstantni pokušaji ili stvaranja raskola ili prevlačenja pravoslavnih Srba u svoje redove.

Istinski pravoslavna crkva Grčke na primer, kao ‘’majka'’ srpskih ‘’starokalendaraca'’, nastala je kao posledica raskola u Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi koji se desio 23. marta 1924. godine. Toga dana Grčka Pravoslavna Crkva izvršila je kalendarsku reformu i zamenila julijanski kalendar ‘’novojulijanskim'’ ili milankovićevim kalendarom[2].

Naime, kako se ‘’milankovićev'’ i ‘’gregorijanski'’ kalendar poklapaju skoro u dan u sledećih 800 godina, jedan deo pravoslavnih vernika u Grčkoj pomislio je da se radi o usvajanju ‘’gregorijanskog'’ ili papskog kalendara, te da je posredi latentno unijaćenje i pokatoličavanje pravoslavnih. Kada se utvrdilo o čemu se zaista radi, jedan deo tih koji su otišli u raskol vratio se u okrilje Grčke Pravoslavne Crkve a drugi su ostali u raskolu koji do danas traje.

Sva apsurdnost ‘’starokalendarskog raskola'’ ogleda se u primeru Svete Gore. Naime, Sveta Gora nalazi se pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. Iako je Carigradska patrijaršija prešla na milankovićev kalendar, Sveta Gora i dalje koristi, eklisiološki i građanski, julijanski i to joj ni malo ne smeta da ostane u kanonskom jedinstvu sa Vaseljenskom patrijaršijom.

Još je tragikomičniji slučaj tzv. ‘’srpskih starokalendaraca'’, tj. članova tzv. Srpske istinski pravoslavne crkve, jer sama Srpska Pravoslavna Crkva nikada nije prelazila ni na milankovićev ni kakav drugi kalendar nego je oduvek na julijanskom.

Dakako da je gornji primer vrlo poučan kada se govori o nepraktičnosti i kontraproduktivnosti samog uvođenja novog kalendara, ali je još i više ilustrativan primer jednog drugog problema sa kojim smo se do sada retko sretali. Naime, ovde se jasno projavljuje sektaški i raskolnički mentalitet vođa i članova takvih raskolničkih grupa koji u tako paradoksalnoj situaciji ne pomišljaju na pokajanje i povratak u Pravoslavlje nego za svoje postupke traže druga opravdanja.

Tako ‘’srpski starokalendarci'’ sada više ne optužuju SPC da nema blagodat zbog prelaska na ‘’rimski'’ kalendar što se se nikada nije ni desilo, nego je sada optužuju za apostasiju, odnosno otpadanje od vere, jer održava dijalog sa drugim verskim i religijskim zajednicama i udruženjima. Konkretno zbog članstva u Svetskom savetu crkava (SSC).

DEO (SU) MISIJE CRKVE

Biti otvoren za dijalog sa svima koji žele da pričaju i za propoved svima koji imaju uši da čuju jeste upravo osnovni uslov da imamo pravo da se zovemo, između ostaloga i, Apostolskom Crkvom. Sveti Apostoli nisu se zaključali u jednu sobicu i tu čekali svoje spasenje i propast ostalih, nego su istinski poslušali Hristov poziv ‘’Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha'’ (Mt. 28:19).

Upravo je ta želja za spasenjem svih i razlog bavljenja ovom temom. Crkva ne pokušava da zaštiti nekakav ‘’brend'’ pravoslavlja, niti se bori sa ‘’konkurencijom'’, jer Crkva kao Jedna ne može nikada ni imati konkurenciju. Crkva ovoj temi prilazi sotiriološki, dakle sa brigom za spasenje svakoga čoveka.

Pretpostavljamo da svako ko je član neke sekte ili organizacije, ili je pao u raskol, ustvari traži Hrista i traži tu istinsku zajednicu sa Njim. Po rečima Svetog Simeona Novog Bogoslova ‘’Trčite, tražite, kucajte, da bi vam se otvorila kapija Carstva Nebeskog i da bi ste ušli u njega i stekli ga u sebi. Jer oni koji odu iz ovog života pre nego što steknu Carstvo, gde će ga uopšte naći kada odu tamo?'’ Oni su dakle one zalutale ovčice koje su ‘’trčeći i tražeći'’ postale plen grabljivih vukova a sve iz najboljih namera.

Kako bi smo im pomogli da svojim ‘’dobrim namerama'’ ne popločaju put do pakla i sebi i drugima, mi kao istinska i jedina Crkva Hristova dužni smo i da ih korimo ali i da im snishodimo do određene mere.

Iz snishođenja mi ih zovemo ‘’nekanoskim pravoslavcima'’, jer imaju spoljašnju formu pravoslavne Crkve, ali nemaju suštinu, ni blagodat, ni Duha Svetoga koji nikada ne napušta Crkvu. Iz istog razloga iz koga razgovaramo sa protestantima razgovaramo i sa ‘’nekanonskim pravoslavcima'’. Ali isto tako kada neko napada i kleveće Crkvu, kada otvara žive rane na njenom telu i tako komada Hristovo telo kao što su radili zlobni Jevreji pre dve hiljade godina, onda Crkva brani i svoje dostojanstvo i svoj identitet i svoje jedinstvo.

Ako je jedna ovca izgubljena, treba je tražiti i vratiti u stado, na sigurno. Ali se u isto vreme ne sme dozvoliti izgubljenoj ovci da pred ostatkom stada glumi pastira. Ako se to dozvoli, celo stado biće izgubljeno a pastir koga je vlasnik stada uposlio da ga čuva i pazi, biće odgovoran za katastrofu.

PRIMER SEKTAŠKOG MENTALITETA

Uzmimo za prvi konkretan primer gore pominjanu firmu Properti trast iz Australije. Ova kompanija registrovana je kao imovinsko povereništvo, koje je pred državom Australijom pravno lice-vlasnik nepokretnosti manastira Svetog Save pored Kanbere.

Nakon zalečenja tzv. Američkog raskola u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi 1991. godine, jedan deo vernika bivše Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve nije želeo da prihvati pomirenje sa srpskom patrijaršijom, a među njima i članovi Properti trasta u Australiji.

U međuvremenu od zalečenja raskola do današnjih dana, predsednik Properti trasta, Ratomir Nešić, je zbog kršenja podužeg niza kanona Vaseljenskih Sabora Pravoslavne Crkve, ekskomuniciran iz Pravoslavlja. Dakle, na čelu kompanije koja neretko preuzima prerogative Liturgijske zajednice hrišćana, i to ni manje ni više nego Pravoslavne, stoluje čovek koji ni sam nije u pravoslavnoj veri.

Elem, kompanija Properti trast zaključala je manastirsko imanje kojim upravlja i na njega ne pušta srpsko sveštenstvo nego sebi dovodi raščinjene sveštenike poput Dragana Saračevića ili suspendovanog apostatu Zvonimira Jovića, te praktično deluju kao mala verska sekta koja možda radi efektivnije komercijale u nazivu koristi termin ‘’pravoslavna'’.

Pomenuti Zvonimir Jović bivši je sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve iz Eparhije vranjske koji je nakon suspendovanja zbog niza kanonskih prekršaja i afera u krajnjem aktu apostasije prešao u sektu ‘’Vojska spasa'’ nakon što je emigrirao u Australiju. Kada se u firmi Properti trast, figurativno rečeno, otvorilo radno mesto ‘’imitator sveštenika'’ i on je iz neke korpe ponovo izvukao mantiju na koju odavno nema pravo a uniformu ‘’vojnika spasa'’ (ako u međuvremenu nije avanzovao u oficira) bar za neko vreme vratio na ofinger.

Dragan Saračević bivši je sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve koji je u vreme raskola služio u Slobodnoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, a raščinjen je nakon što je pre nekoliko godina samovoljno napustio Srpsku Pravoslavnu Crkvu i prešao u nekanonske pravoslavce, pod okrilje jedne u nizu grčkih starokalendarskih crkava, ali i jedne od ruskih sekti pod nazivom Ruska pravoslavna zarubežna crkva[3] (RPZC).

Pod ‘’omoforom'’ grčkih starokalanedaraca ne samo da je osnovao svoju parohiju ‘’Sveti Nikolaj Žički'’ nego je izašao u susret i gore pominjanoj NVO Crnogorska pravoslavna crkva, pa služi i za njih i za kompaniju Properti trast.

Da li u toku njihovih obreda koji formom podsećaju na pravoslavne Liturgije ova dvojica pominju nadležnog Vladiku ili direktora firme, znaju samo članovi ove sekte, ili sekti. No i kada bi pominjali kakvog samozvanog ‘’Vladiku'’, njihovo sektašenje ogleda se dalje i u tome što taj tzv. Vladika nema više koga da pominje, dakle ne postoji Apostolsko prejemstvo koje je jedno ekskluzivnih odlika Pravoslavne Crkve.

Elem, Saračević je dakle ujedno i deo raskola i deo sekte. On je odličan primer rapidnog usitnjavanja koje je obavezna pojava među tzv. ‘’nekanonskim pravoslavcima'’, jer nije mogao da se zaustavi ni u raskolu nego ga nešto goni da nastavlja da propada i tone sve dublje i dublje.

U tom propadanju čitav ovaj svet „nekanonskog pravoslavlja” dobija razmere tragikomedije i počinje da liči na špansku TV sapunicu. Naime, ako se zadržimo na primeru raščinjenog sveštenika Saračevića dolazimo do primera prosto neverovatnih „eklisioloških akrobacija”.

Naime, Dragan Saračević reklamira se na Internetu kao paroh „Srpske pravoslavne crkvene opštine „Sveti Nikolaj Žički” Sidnej”. To je nekanoska parohija koju je Saračević osnovao sam, nakon raščinjenja u SPC, a koja se nalazi pod omoforom Grčke starokalendarske sekte. U toj istoj parohiji Saračević, kako kaže i na svom veb sajtu, obavlja verske obrede i za vernike tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, iako ta grčka sekta i tzv. CPC nisu u opštenju.

U isto vreme Saračević služi i u otcepljenoj parohiji Svetog Georgija na Forestu u Kanberi koju je on izgleda doveo pod omofor dve različite jurisdikcije, kako one grčke sekte koja u Australiji ima tri parohije uključujući i tu na Forestu, tako i pod omofor gore pomenute tzv. Ruske pravoslavne zarubežne crkve. Na sajtovima i jedne i druge „Crkve” stoji i adresa ove parohije i ime Dragana Saračevića kao paroha.

Dalje, on služi i za organizaciju Properti trast, na čijem čelu se nalazi iz pravoslavlja ekskomunicirani Ratomir Nešić. Verovali ili ne, Ratomir Nešić član je uprave i parohijanin takozvane „Slobodne srpske crkveno-školske opštine Sveti Nikola” iz Južnog Brizbejna koja se takođe nalazi na sajtu RPZC ali joj navodno paroh Jovan Smelić. No da stvar bude i gora, u toj crkvi uporedo služi i Petar Fomin, koji pripada tzv. Ruskoj istinski pravoslavnoj crkvi koja nije u opštenju ni sa jednom od gore pomenutih organizacija.

Tako je Saračević uspeo u isto vreme da se poveže sa tri različite nekanonske „crkve” i jednom kompanijom koje imitiraju Pravoslavnu Crkvu a da nijedna od njih ne samo da nije pravoslavna nego čak spadaju u red sekti. Povrh toga, uspeo je svojim obredima da poveže te četiri organizacije koje inače međusobno ne opšte. To rasulo ide čak dotle da pomenuta grčka i pomenuta ruska sekta dele jednu te istu srbsku parohiju, u kojoj Saračević navodno služi i za vernike crnogorske sekte. Taman i da je za špansku seriju, mnogo je.

Vraćajući se na temu, moramo primetiti da su njihova lutanja i nemir očevidna posledica očajnog duhovnog stanja ovih zalutalih ovčica Božjih. Kao što kaže sveto Jevanđelje, pošto piju vodu sa izvora koje sami kopaju i sami mute, normalno je da stalno ponovo žedne i stalno se dele i usitnjavaju, tražeći čistiju vodu kojom će utoliti žeđ. No kada bi pili od vode koju Hristos daje, a čiji je zdenac Crkva Njegova Pravoslavna, ne bi ožedneli do veka (Jv. 4,13-14).

SOTIROLOŠKI STAV CRKVE

Naše izlaganje, opet ponavljamo, ne sme se posmatrati kao zajedljiva zluradost i likovanje. Mi se niti radujemo njihovom padu niti se odričemo vere da će i oni sami ustati i vratiti se Crkvi i Hristu. Ali ako se jasno i glasno ne posvedoči istina niti ćemo moći da im pružimo ruku i pomognemo da ustanu niti ćemo upozoriti druge niti podsetiti sami sebe na opasnost da se još ko ne saplete i ne padne kao i oni.

Crkva Hristova nikada se neće odreći tih ljudi nego se uvek drži reči Svetog Vladike Nikolaja ohridskog i žičkog koji kaže ‘’Kad se jedna ovca izgubi, treba li da se raduje ostalo stado? Ne, ne treba da se raduje. Jer gle, pastir ostavlja stado i ide zabrinut da traži ovcu izgubljenu. Gubitak pastirov gubitak je i stada. Sato ne raduj se, kad neprijatelj tvoj padne, jer se ni Pastir tvoj i njegov, Gospod Isus Hristos, ne raduje padu njegovom.'’

No sećajući se uvek svetih i spasonosnih uputa Jevanđelskih (Mt. 24, 24) ne smemo dozvoliti lažnim učiteljima da varaju narod i zavode duše pravednika vičući „Eno Hrista, eno proroka, eno čudesa koja čine'’ jer tako ne samo da nećemo vratiti izgubljene ovce nego će celo stado propasti.

Đakon Nemanja S. Mrđenović

[1] To pominjanje imena onih sa kojima smo u jedinstvu vere vidljiva je nit jedinstva pravoslavnih. Ovo moramo naglasiti jer ne samo što mnogi inoslavni imaju problem sa prepoznavanjem našeg jedinstva već je to sve češća pojava i među samim pravoslavcima. Sve više Crkvu gledamo kroz jednu političku prizmu pa nam se ona nacionalna odrednica u imenu pomesne Crkve pogrešno čini kao najvažnija. Sve više se žalimo što i mi nemamo jedan administrativni centar i autoritet, kao što rimokatolici imaju Vatikan i Papu, a sve manje se sećamo Jednog i Jedinstvenog Autoriteta nad autoritetima koji je glava naše Crkve, Gospoda Isusa Hrista.[2] Poznati srpski naučnik Milutin Milanković izradio je do sada astronomski najprecizniji i najtačniji kalendar tako što je reformisao dosadašnji julijanski kalendar. Pre njega reformu julijanskog kalendara načinili su astronomi Zapadne evrope, po nalogu rimskog pape Gregorija XIII koji je u Rimokatoličkoj crkvi uveo u upotrebu taj reformisani kalendar 24. februara 1582, pa je taj dobio ime ‘’gregorijanski kalendar'’. Sam ‘’julijanski kalendar'’ dobio je ime po Juliju Cezaru koji je naložio 33. g. pre Hrista reformu dotadašnjeg rimskog kalendara.

[3] Ne mešati sa Ruskom Zagraničnom Pravoslavnom Crkvom.

Literatura:

Zablude raskolnika tzv. Starokalendaraca- Nj.P. umirovljeni Episkop zahumsko-hercegovački Gospodin Atanasije (Jevtić), „Manastir Žiča, Manastir Ostrog, Manastir Tvrdoš, Bratstvo Svetog Simeona Mirotočivog”, Beograd, 2004 ;

Nekanosko pravoslavlje - raskoli i sekte, Nj.P. Episkop gornjokarlovački Gospodin Gerasim (Popović), „Martiria”, Beograd, Karlovac, 2009;

Russian Orthodox Church and Dialogue with Rome, (intervju) Nj.V. Mitropolit volkolamski Ilarion (Alfejev), ‘’ROCOR United'’ [You must be registered and logged in to see this link.] , 23.10.2009, (poslednja poseta 05. novembar 2010.);

The Russian True Orthodox Church, protojerej-stavrofor Majkl Protopopov, ‘’St. Jonah of Manchuria Orthodox Church'’, [You must be registered and logged in to see this link.] , 09.03.2007, (poslednja poseta 05. novembar 2010);

Spisok svящennoslužiteleй i prihodov Russkoй Zarubežnoй Cerkvi s ih adresami, Directory of the Hierarchy, Clergy and Parishes of the Russian Orthodox Church Abroad, ‘’Sinod RPZC'’, [You must be registered and logged in to see this link.] , (poslednja poseta 05. novembar 2010.);

Diocese of Sydney and New South Wales - St. George the Trophy-Bearer, ‘’Old Calendar Greek Orthodox Church-Holy Synod in Resistance'’ [You must be registered and logged in to see this link.] , (poslednja poseta 05. novembar 2010.);

Adresa Eparhiй russkoй istinno-pravoslavnoй cerkvi, ‘’ Cerkovnыe Vedomosti'’, [You must be registered and logged in to see this link.] , (poslednja poseta 05. novembar 2010.);

Ukratko o Crkvenoj opštini ‘’Sveti Nikolaj Žički'’, ‘’Srpska pravoslavna crkvena opština „Sveti Nikolaj Žički” Sidnej'’, [You must be registered and logged in to see this link.] , (poslednja poseta 05. novembar 2010.);

Naziv „Slobodna CŠO Sv. Nikola - Južni Brizbejn” nikada nije menjan, Uprava CŠO SVeti Nikola Južni Brizbejn, [You must be registered and logged in to see this link.] , ‘’Novinar.De'’, 11.07.2008, (poslednja poseta 05. novembar 2010.)

CPC dobila svoju crkvu u Australiji, ‘’Montenegrin Ethnic Association of Australia'’, [You must be registered and logged in to see this link.] 10.01.2008, (poslednja poseta 05. novembar 2010.)


Izvor: Eparhija australijsko-novozelandska

О. Љубо Милошевић: Осврт на патријархово паљење свећа у београдској синагоги
Monday, 13 December 2010



Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

ОСВРТ НА ПАТРИЈАРХОВУ ПОСЕТУ БЕОГРАДСКОЈ СИНАГОГИ ПОВОДОМ ЈЕВРЕЈСКОГ ПРАЗНИКА ХАНУКЕ

Ханука јесте празнично сећање на освећење или очишћење оскрнављеног Храма од стране сиријског цара Антиоха Епифана. Он је у другом веку до Христа завојевао Јерусалимом и ушао у јерусламиски Храм. Библијске књиге Макавеја се односе на овај период у којима се открива та њихова херојска борба против цара Антиоха.


У јудаизму синагогална активност носи сакраментални карактер, као и то палење свећа у њој од стране Патријарха српског Иринеја и његове пратње.

Постоје црквена упуства која су уједно и водиља кроз историју Цркве како је најбоље доносити своје одлуке а да оне буду у духу црквеног јединства а у Заједници са Светим Оцима, која се не могу по тој онтолошкој садржини уоквирти само у садашњости, нити у потребама изазова или препрека садашњости. Зато што знамо да је Господ Исус Христос "јуче, и данас, и вавек исти", као и те потребе сведочења о Њему које су у тој суштини непроменљиве. Та граница мора да постоји за верне синове и кћери свете Цркве.

Њу Света Црква види и исповеда, и тако светим Животом и добрим искуством утврђује правила која је нам дала на послушање да их чувамо, а још више ради љубави и мира примењујемо. Она нас чувају и држе целе у једном духу једног Богочовечанског срца у нама

Црква јасно и недвосмислено каже:

"Ако који клирик или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен". (Правило 64 Светих Апостола)

„Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или други из имена клирика буде постио заједно са Јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове, као пресне хлебове или шта слично, нека буде свргнут. А ако то учини световњак, нека се одлучи". (Правило 70 Светих Апостола)

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, кад су празници њихови, нека се одлучи". (Правило 71 Светих Апостола)

Овде нема никавог зилотизма нити имплементације опортунизма зарад лоших циљева а на штету наше Цркве, него је истина онако како она сама за себе и сведочи. Она је проста и чиста.

Јуче у синодалном здању РЗПЦ у Њујорку обележена је 90-годишњица постојања Руске Заграничне цркве у присуству високих гостију из Московске патријаршије. Приликом пригодних речи и мисли разних говорника не ретко се чуло "мученички убијени краљ Александар"; или "отровани наш добротвор патријарх Варнава", као и "мученичка Српска црква" која кроз новију историју носи тешко бреме страдања, а како рече његово Преосвештенство Марко - архиепископ берлински и немачки, "да у последње време Српска црква страда од немилих догаћаја, а која су посебно изражених у ова последња два три дана".

Овакав екуменизам у православној преспективи није оправдан ни код најлибералнијих екумениста, и најбољи наши доброжелатељи и пријатељи њега не могу да оћуте. Није могао више ни вл. Марко.

Преподобни оче Јустине Нови моли Бога за нас!

Граница икономије негде мора да постоји и нико није заштићен од компромитовања Цркве и њених ширих интереса. Власт дође и прође - та неприродна кохезија са црквом, коју абзорбује само људски естаблишмент у њој. Зато смо сведоци постхумних осуда лоших домаћина вере, као и ослобођања исповедника и прогнаника над којима је извршен неправедан суд.

Палење свећа на Хануки нема никакве везе са тзв. јевејским питањем нити атисеминтизмом, него само са питањима вере наше Православне. Њу треба чувати а не разводњавати. Не можемо да обележавамо очишћење храма жртаве паљенице носећи символе Новог Адама - Богочовечанске "нове жртве једном и за свагда принесене". "Чистимо" наш "храм" - хришћанско срце, љубећи сваког али највише удове Тела - сваког брата и сестре у Христу, не жалостећи их и не тужећи их. А лично моје срце је ожалошћено и разочарано арогантним гажењем те добре жеље и воље наших Отаца коју су описали у канонима и правилима. Нико не може да их крши, да руши јединство вере са њима за које време "данас" не псотоји па ни патријарх било чији и било који.

Извор: "Светосавље.орг"

Драго Жарковић: Расуђивање о актуелним догађањима у СПЦ
Monday, 13 December 2010

Драго Жирковић

РАСУЂИВАЊЕ

Прича се да је владика жички Хризостом актом обавезао настојатеље манастира у својој епархији да онемогуће улазак у светиње монасима и мирјанима који су присталице „бившег владике Артемија“.

Најпре да се подсетимо.

Владики Артемију су, супротно Уставу СПЦ и канонима, одузели епархију говорећи притом: Добри, радни, вредни, поштени, честити владика Артемије.

Синод тим срамним чином није извршио Божју вољу, нити вољу народа свога, већ вољу белосветских силника - осведочених непријатеља српства и Православља. Наиме, месечак дана пре овог синодалног безакоња један од званичника НАТО алијансе је најавио да ће владика Артемије бити смењен и на његово место доћи кооперативнији (читај: послушнији) „епископ“.

Потом су овог Божјег човека отерали на крај Фрушке Горе, у Шишатовац, без пензије, без поњаве, без шпорета, одузевши му кола...

Потом им је засметало што народ тамо долази, па су му забранили богослужење и тако долили уље на ватру, па народ још више поче тамо одлазити. Доносиоци ове одлуке се не упиташе да ли је од Христа до њих икад било бездушних и безумних људи који би епископу забранили богослужење.

Онда му забранише да говори. Не само на конференцији за штампу – владики Артемију није било омогућено ни да присуствује, а камоли да говори о ономе зашта га туже, „суде“ и осуђују. Овом срамотом се не могу похвалити ни жестоки диктатори. Чак је и на „суду“ инквизиције било могуће рећи: Ипак се окреће.

Онда му забранише да иде на научни скуп у Русију. Ваљда да светиљку под лонац ставе.

Онда му отеше невесту, са којом је доживотно венчан, и силом предадоше оцеубици и прељубнику.

Онда га, у сарадњи са шиптарском полицијом, прогнаше са територије његове епархије.

Онда му запретише апсом.

Док му дисање још не забранише, зачуше се гласови:

Једни веле: штета што владика оде у Дубоки Поток, јер да је и даље ћутао и трпео да га газе, да га обесправљују и да га понижавају, много би нам лакше било да га „бранимо“.

Други кажу: не треба га звати Владика већ „бивши владика“, јер је ипак 21 епископ (од њих преко четрдесет кол'ко их има наша Црква), гласао за Његово рашчињење.

Трећи зборе: не треба ићи на његове службе, јер ако те тамо сликају, или те оцинкаре жбири, којих је у свим временима било, обрао си зелен бостан: ако имаш мантију, прети ти рашчињење, ако си лаик прети ти изопштење, илити забрана уласка у светиње.

Да ли ова три размишљања изазивају чуђење? Не! То није никакво чудо. Господу су на Цвети викали Осана, а на Велики Петак „Распни Га, распни“.

А шта каже обичан човек, који нема светско знање, нема академске титуле, нема јерејске чинове, али има веру у Бога и мало разума који му је подарио Господ.

Тај обичан човек овако расуђује: И кад би ућуткали владику Артемија, камење би, по речи Господњој, прозборило. Јер се не може сакрити град што на гори стоји.

Зато драго браћо од знања и пера, и часни оци наше свете Цркве, погледајмо: брод Српске Цркве сагубио је компас. Његов капетан је задремао. Брод наше свете Цркве дремањем (или, не дај Боже, издајом) посаде почео је опасно да плута ка водама јереси. Ка јереси - свејереси екуменизма.

Изгибосмо, браћо!

Зар не видимо, авај, један чамац како пукушава да се отме од смртоносног таласа свејереси. Зар на том чамцу не видимо светог старца по имену Артемије? Зар нас Јеванђеље не обавезује да му додамо весло, једро, кору хлеба, чашу воде, цепаницу огрева, реч утехе, реч подршке, молитву своју?

Не уздајмо се у капетана. Он нема времена да брине о броду и о нама на том броду. Он је заузет. Он мора на католичке карневале. Јесте, јесте. Натерали су га да другује са онима који су благосиљали Јадовна, Јасеновце, Голубњаче... Са онима који су наложили одстрел владике Артемија. Он мора да пали свеће са његовим портпаролом у јеврејској синагоги. Јесте, јесте.

Не уздајмо се у посаду брода наше Цркве – у чланове Светог Синода. Јер, неки од њих имају „узвишеније терете“ - напрсне крстове и прстење папино. Немају они времена за Православље и православне. Да ли смемо, браћо, изостати из боја за веру нашу православну? Страхујемо ли да нас не стигне клетва Лазарева: Ко не дошо у бој... рђом капо док му је кољена.

Не занемарујмо, браћо и сестре, брвна у оку синодалаца наших, тражећи трун у оку владике Артемија.

Тај обичан човек, у простоти својој, о забрани да се светом старцу обраћамо са Владико, расуђује на следећи начин:

Ако могу чланови Синода да пале свеће по јеврејским синагогама;

Ако могу чланови Синода молитвено да опште са јеретицима;

Ако могу чланови Синода да зову архијеретика папу „Свети Отац“ и љубе му руку;

Ако могу чланови Синода да потурају „српске“ вратове на које им папа качи своје напрсне крстове и да шире руке које су одгајиле православне мајке да им папа ставља прстење;

Ако могу чланови Синода да не спроводе одлуке Сабора о богослужбеном поретку и да се ругају светоотачком предању;

Ако могу чланови Синода да не спроводе одлуку Сабора о изласку наше свете Цркве из ССЦ-а;

Ако могу чланови Синода да газе Устав СПЦ и свете каноне, прогањајући еп. Артемија, Његово монаштво и све правоверне који се боре за очување наше свете Вере чистом и неисквареном*...

Дакле, ако они могу све то, и још којешта!, не бојећи се Бога и не стидећи се људи, а обичним људима не дају да употребе реч Владика испред светлог и светог имена Артемије, онда ти обични људи, којима је Бог дао здрав разум, кажу: Е, довде је дошло! (показујући на грло); Прећерала дара меру; Догоре луч до ноката; О, ови су гори од дахија; Ово бешчашће није било од кад је гавран поцрнео...

Тај обичан човек, у простоти срца свога, још овако расуђује:

Оци и праоци наши нас научише да се Богу молимо и да Богу благодаримо за све. Они су се Богу молили на њиви, на ливади, у кући, на путу, у рову, у збегу... Свуда, свагда и на сваком месту. Јер је Господња земља и све што на њој јесте.

Од њих смо научили да је молитва разговор душе наше са Богом. Зато идемо, и ићићемо тамо где је душама нашим корисно, тамо где се душе наше радују сусрету с Богом. Тамо где оне осећају благодат Божију.

Ето зато идемо тамо где је свети старац Артемије, владика Артемије, јер тамо осећамо благодат Божију! Зато идемо тамо где служе благочестиви епископи и правоверни калуђери и свештеници, јер тамо осећамо благодат Божју!

Немојте се, ви чланови Синода и још неки, љутити што на ваше службе не долазимо. Неће нам душе. Осећају душе наше задах вашег кокетирања са јеретицима и инославнима. Смета душама нашим звекет оружја ваших пратилаца. Смета душама нашим ваше безакоње. Ваше братоубиство. Ваша неправда. Ваше лицемерје. Ваше клевете. Смета душама нашим што „преписујете“ методе чистки које научисте од безбожника.

И зато нам је слађа пустиња љуљачка од ваших двораца.

Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће.

А то знају и деца његова, народ Божји. И зато ми нећемо путем којим нас воде чланови Синода, већ ћемо ићи путем Православља којим нас воде бројне благочестиве владике наше међу којима је и владика Артемије. И молимо се Богу да наше благочестиве владике што пре схвате пресудност тренутка у коме се наша Црква налази, и да одлучно и бескомпромисно устану у одбрану наше свете Вере. А ми, духовна чада њихова, листом ћемо стати уз њих. И Бог ће бити са њима и са нама, а ко ће онда против нас?! Нас онда неће уставити нико, јер ће наша снага бити планинска река, по речима песника.

Народ одлази и одлазиће у Љуљаке, а ако затреба (и ако се острашћеним силницима ћефне) и пред затвор! Тамо ћемо спашавати душе своје, молећи се и за оне који прогоне владику Артемија, монаштво његово, и верни народ. Јер народ је вековима чувао и сачувао веру нашу Православну. Ни сад, кад страдамо, нећемо пропасти.

Нека би Бог прогонитељима владике Артемија дао снаге да погледају себи у очи! Тамо ће угледати одговор: Не могу се служити два господара.

Најзад, прогонитеље владике Артемија, иако недостојан, преклињем и коленопреклоно молим да прочитају великопосни број „Светигоре“ из 1993. године, па ће својим ушима чути вапај преподобног Теодосија Печерског:

>>Чувај се, чедо, кривовераца!

Имам за тебе реч, кнеже богољубиви, ја Теодосије, худи раб Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у чистој и правоверној вери рођен и васпитан у добру, и научен од правовернога оца и матере који ме добром закону учаху. Веру, пак, латинску не примајте нити обичаје Латина држите и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је Латина наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хљебу... Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили...

Чувај се, чедо, кривовераца и сваког разговора са њима, јер се и наша земља њима напуни. Ако ко спасава душу своју, чини то само живећи у Православној Вери. Јер, нема друге вере боље од наше Свете Вере Православне...

Исто тако, не приличи, чедо, туђу веру хвалити. Ко хвали туђу, на своју (Православну) Веру хули. Ако неко буде хвалио своју и туђу, тај је двојеверац, близак јереси... Ако ти ко каже - "и ваша и наша вера је од Бога", ти овако одговори чедо: "Кривоверче, зар ти и Бога сматраш двојеверним?! Не чујеш ли за ове шта Писмо каже: Један Господ, једна Вера, једно Крштење (Еф. 4,5)!"

И тако, чедо, чувај се таквих и свагда стој за своју Веру. И хвали је непрестано а са њима се не братими, него их се клони и у својој се вери подвизавај делима добрим! Милошћу, пак, милуј не само људе своје вере него и вере туђе. Видиш ли кога нагог или гладног или зимом или злом притиснутог, био то Јеврејин или Сарацен (Муслиман) или Бугарин или јеретик Латин или незнабожац - свакоме буди милостив и од несреће га избављај, ако можеш, и плате од Бога нећеш бити лишен! Јер, Сам Бог и данас помаже незнабошцима као и хришћанима; незнабошцима иноверцима дарује се од Бога у овоме веку старање, али у будућем биће туђи добродетељи (врлини)...

Чедо! Ако буде потребно чак и да умреш за Свету Веру своју, смело иди у смрт! Тако су за веру и Светитељи умирали, а сада живе у Христу!...<<

У недељу 29. по Духовима 2010.

________

*Јуче су забранили богослужење старом свештенику Слободану Илићу и дали га суду; данас су сменили благочестивог истинољупца протојереја-ставрофора Душана Петровића, ректора Карловачке богословије. Острвљеним силеџијама сутра ће неко трећи бити на реду, јер су они заборавили да је зло рађење готово суђење. Да онај ко другоме јаму копа, сам у њу упада.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Монах Салаатил: Библијска времена
Sunday, 12 December 2010

Монах Салаатил

Библијска времена

«Али сам оставио у Израиљу

седам тисућа, који ни један

не савише кољена пред Ваалом,

нити га устима својим цјеливаше»
(1.Цар. 19, 18)



«Будите трезвени и бдите,

јер супарник ваш, ђаво,

као лав ричући

ходи и тражи кога прождере.

Њему се противите утврђени вером.»

1.Пт. 5, 8-9

Библијска времена су за савременог – боље речено ововременог или самовременог – човека давно свршено, скоро митолошко време. За човека који верује Богочовеку Христу, следујући Светим Оцима, свако време јесте библијско, тј. време у коме се Бог јавља човеку и у коме човек одговара Богу. Бог се у Цркви стално открива као Спаситељ човека од греха и смрти дајући непрекидно себе за нас. На тај начин човек се Христом Богочовеком обесмрћује животом који није просто трајање у времену или вечности. Такав живот који је по вољи Бога Оца Духом Светим имамо у Богочовеку Христу као дар синовства којим се ослобађамо од живота који се поистовећује са простим трајањем.

Међутим многима, самовременим, људима такав живот је ужаснији од самог непостојања јер се у Њему, Богочовеку Христу, гаси свака стрела њиховог самодовољног умотворства. Велики је идол самопоклоњења, који су изградили самовремени људи по упутствима ђавола, много већи и опсанији од Вавилонске куле.

Кула је била грађена споља, од камена и од жеље очију коју је човек желео да задовољи јер су очи са пуно права сведочиле да је било потопа и породиле су страх у човеку. Идол самопоклоњења самовремени људи граде унутар себе, једући људе око себе. Они немају очи иако гледају, немају ни уши иако чују, али зато имају мозак у коме неки саморазум сведочи да постоји смрт. Зато ови самовремени затрпавају своју смрт туђим животима трудећи се да досегну неко тајанстевено небо.

На први поглед разлика је огромна између ове две људскотворевине, али не заваравајмо се, исте су. Суштина им је иста и материјал исти који их чини прекрасним на сунцу пролазности којим саморазум сакрива човеку вечност.

Суштина им је богоборство и човекоубиство, материјал је полуистина којом саморазум, сатана, вара човека да постане безлични легион баш као и ''његови'' легиони. Очи су виделе потоп, то је пола истине, али цела је истина да потопа неће бити јер је Бог склопио савез са човеком и дао дугу за сведока.Ђаво је дугу сакрио.

Види мисаони човек смрт! Сваки човек на сваком месту је ње свестан као неприродне изрласине на бићу човека – пола истине; друга половина гласи ХРИСТОС ВАСКРСЕ, то је цела истина човека - Богочовек Христос – то ђаво не подноси, против Богочовека се бори ђаво и покушава да Њиме убије човека. Сакрива ђаво узроке који су довели човека до смрти да би на тај начин омаловажио Богочовека Христа и преваром убио човека чинећи га богоборцем. У рају је ђаво прећутао смрт да би преварио Адаама, а сада прећуткује силу греха да би нас убио држећи нас далеко од Новог Адаама, Господа Исуса Христа.

Понуда му је иста као и у Рају, на брзину да човек постане бог мимо Бога, да постане спаситељ самог себе без Богочовека Христа Јединог Господа и Спаситеља Нашег Који је по вољи Бога Оца и у коме смо сви ми Духом Светим богови по благодати.

Управо ову другу демонску понуду на делу хоће и желе да остваре екуменисти међ епископима који би да ''поправе'' Богочовека Христа, тј. Цркву, тврдећи да ће они успети да сједине светлост са тамом, Бога са мамоном, Цркву са јересју римокатолицизма и осталим измима.

Силе, у Богу, свејеретици екуменисти немају али се уздају у саморазум који им говори да ће победити уколико умноже своје мноштво кроз институције људи, разне назови цркве, државне силнике и самовладаре, а нарочито кроз технологију речи којом Светим Оцима учитавају своје мисли и жеље.

Својевремено је противницима Јахвеа засметало законско свештенство у Јерусалиму, јер хтели су самовремени људи да плаћају порез неком другом цару и богу који им је гарантовао слободу од Бога Отаца који их је извео из Египатског ропства. Одвојили су се од Помазаника са Сиона и протерали од Бога успостављено свештенство. Довели су свога цара и установили су своје свештенство које је служило ''слободи'' народа и цару. На местима где је Јахве говорио Праоцу Аврааму, и наследницима му, они су почели туђим устима да проповедају своје досетке и блудниче са другим богoвима међу којима Бог Отаца постаде само један од богова пустиње. Наместо Светог олтара, који по речи Господњој постави Помазаник на Гори Сиону, они поставише Златно теле самодопадности. Прогласише мртву твар за Престо Свевишњега наместо срца човековог.

Затроваше очи народу, обиљем мноштвености покланих животиња и људи, које приношаху на олтаре својих нових богова. Када им је дошао Пророк од Господа Саваота, који је јео плода од своје смокве, напасајући своје стадо, не грабећи туђе рече им да греше – они га убише.

Данас нам отцепише, савременошћу, срце од ума, престо од царствујућег у човеку претварајући срце у само временоосетно и похотно, ум Христов протераше гласом саморазума (ђавола). Поставише борци за слободу без Бога, екуменисти, своје свештенике којим пресудише Преподобном Оцу своме кроз прогон његовог сина и наследника. Самовремени епископи (надзирачи равни робовласницима), нису свој отпад од Помазаника Господњег извели негде ван нашег Јерусалима нити су своје жреце упутили у неки прикрајак. Не, ударили су екуменисти кроз срце народа тј. на Косово и Метохију јер тамо стоји Престо Христов на крви мученика и исповедника. Зато тамо и граде нова предања кроз оне који се својих отаца одричу, браћу своју прогоне и као иконе Богочовека негирају. Тамо су започели градњу свога Телета да би му главу поставили у Граду Константиновом, тј. Нишу.

Отимају човека од Бога, убијају Бога у човеку говорећи жељу свога оца који јесте човекоубица од искони тј.ђавола: «нема никог ко је сагласан са Прогнаним! Сам је и извор је сваког претеривања и човекоборства, а његова реч о Богу је наклапање и бунцање!».

Црква сведочи кроз уста многих колико је верност догматима од Бога нам датих битна за наше спасење указујући кроз уста других на сву ђавоиманост сваке јереси па и римокатолицизма међу њима.

Два текста која следе управо о томе сведоче, први о повезаности православне духовности и догмата наше вере, други пак о само једном делу суштинских разлика између Цркве и римокатолика указујући на делић погрешки које римокатолицизам у себи садржи. Оба текста су делови већих студија на које бих желео да укажем јер су оба дела лако доступна верном народу. Треба напоменути у вези другог текста (текст о. Јована Романидиса) да аутор када говори о Римокатолицима користи термин црква, али се из садржине самог текста види да је у питању академска куртоазија.

Монах Салаатил

[You must be registered and logged in to see this link.]

Вељко Ђурић Мишина
Патријарх Павле - Јасеновац на путу до Ниша

Историја је дала свој суд о Независној Држави Хрватској, Јасеновцу и улози Римокатоличке цркве у великом злочину учињеном српском народу. Мудри патријарх Герман је 2. септембра 1984. у Јасеновцу казао: „Да праштамо, морамо, али да заборавимо, не можемо“. Тај првојерарх је био свестан времена екуменизма, сусрео се са неколико римокатоличких кардинала, надбискупа и бискупа, али никада није пожелео да се састане са папом, мада му је југословенски политички врх „предлагао“ такав сусрет.

И његов наследник на трону патријарх Павле је био дубоко свестан праштања и незаборава. Мада је разменио неколико писама са папама, није пожелео лични сусрет. Па ни у временима када је рат почео на Балкану и претио да се понови у горем облику од оног 1941–1945. године. Он је, као испосник и подвижник традиције, оставио дубоке трагове у контактима са другим поглаварима помесних православних Цркава, Римокатоличке и Англиканске цркве.

Његова писма, по суштини и садржају, представљају дубоко промишљене поруке за будућа нека поколења. Како време више пролази, она би требало да добијају на вредности. Пишући их, међутим, као да је слутио да ће са њим отићи једна епоха Српске православне цркве, „да потомци неће бити достојни предака“, да ће зло које им је учињено заборавити.

Његов наследник, патријарх Иринеј као да је својим изјавама то потврдио баш када је у питању римски папа, позивајући га да дође у Ниш 2013. године. Патријарх као да не свата да православним Србима Ниш није светилиште као што је Јасеновац.

Патријарх Павле је добро знао шта може један папа да учини у тешким временима. Како је добро упамтио Други светски рат и злочине, али и схватао да се злочини могу још једном поновити, писао је папи Јовану Павлу II са ванредног сабора 17. јануара 1992. године.

Препричавање тог писма било би скрнављење, зато га је боље прочитати у целини:

Ваша Светости,

У својству шефа државе Ватикан, Ви сте први у Европи и у свету признали сувереност и независност Хрватске и Словеније, а претходно сте уложили и велике дипломатске и политичке напоре да и многе друге европске земље одмах за Вама учине то исто. Притом, међутим, нисте користили само државни механизам Ватикана, него и организам, структуре и институције Римокатоличке Цркве, у којој, опет, Ваша цењена личност није само први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен првосвештеник и њен стварни, апсолутни поглавар.

Независно од тога како еклисиологија нас православних хришћана доживљава и вреднује ово двојство Вашег јавног делања и узајамно прожимање тако разнородних величина као што су Црква и држава, ми га овде не спомињемо ради богословске полемике или, не дај Боже, унапред програмиране моралне осуде, него само зато да укажемо на двоструко огромну меру Ваше одговорности пред Богом и пред историјом.

Као државнику, дакле, не поричемо Вам право да делате у служби интереса своје државе, али Вас молимо да употребу црквеног ауторитета у политичке сврхе сагледате и у светлости Богојављења које обе наше Цркве ових дана прослављају – у светлости Јављања Онога Који као човек није имао где главу склонити и Који је плаћао порез римском ћесару. Исто тако, ми не оспоравамо право хрватског и словеначког народа на сопствену државност, ван југословенског оквира и ван државне заједнице са нама Србима, али се чудимо да такво право Ваша Светост не предвиђа и за Србе који су у Српским Крајинама аутохтон и већински народ и који никада нису били грађани хрватске државе до године 1941. и стварању чудовишне нацистичке сателитске државе НДХ.

Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941-1945. са страшним геноцидом против православних Срба из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она је доказала и на делу, све до ових дана. Стога, са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком борби за васпостављање те државе узео на себе – а, не питајући их за сагласност, пренео и на стотине милиона римокатоличких верника у свету – и одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе, као и за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах свакога Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада или избеглица, или душевни или телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то у исто време.

Ви, први словенски папа у историји и суверен државе Ватикан, показасте, Ваша Светости, да сте у стању да ради циља који сте сматрали значајним благословите и освештате и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, донедавно следбеници хрватскога комунисте Јосипа Броза Тита и историјски наследници нацистичког злочинца Анте Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској. Ми пак верујемо да се дрво познаје по плодовима, а циљеви оцењују по средствима која им служе. Знамо за многе римокатоличке свештенике, монахе и теологе и богољубиве вернике у Хрватској, у Словенији и у читавом римокатоличком свету који су, насупрот Вама, Ваша Светости, својим изјавама и конкретним хришћанским поступцима, одбили да преузму одговорност за све што се јуче чинило и што се данас чини у Хрватској, не само према Србима него и према Хрватима који нису до краја лојални и послушни демократском поретку бившег Титовог генерала, који изјављује да је радостан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка. Зато је овај наш апел упућен најпре њима, па онда Вама. Јер, ми смо се и у несрећи наших дана уверили да ни политика државе Ватикан, ни дипломатија Ваше Курије, ни горки плодови необичне етике која је демонстрирана свету и Вашим делањем око признавања хрватске државности, нису били у стању да униште дух оне Цркве која је у првом миленијуму хришћанске историје била „председавајућа у љубави“ међу Црквама и украсила небо небројеним мученицима, светим епископима и подвижницима побожности.

На крају, изволите примити и нашу најтоплију благодарност што сте на најубедљивији начин, у ствари делатно, експериментално, као нико пре Вас, дефинитивно показали духовну и богословску неодрживост догмата првог ватиканског сабора о папској незаблудивости и тако, приближујући међусобно православну и ромокатоличку еклисиологију, de facto ослабили унију и допринели стварном екуменском дијалогу између наших сестринских Цркава.

Са заседања Светог Архијерејског Сабора

Председник Светог Архијерејског Сабора

АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Р. Селић: Подсећање еп. Лаврентија на оно што је Христос писао по прашини



Радованче Селић

ВЕЛИКИ БРАТ И ПРОГОН „ЗЛОМИСЛИТЕЉА“
Џорџ Орвел је говорио о времену када ће постојати полиција мисли. Ова полиција ће бити окрутна и неумољива. „Зломисао“ се неће трпети, а „зломислитељи“ ће бити брутално кажњавани. Људи ће се бојати да мисле. „Партија“ ће поданицима неметнути „новоговор“ и у њему три кључне пароле: „Рат је мир“, „Слобода је ропство“ и „Незнање је моћ“. Биће то последњи покушај лажи да победи истину.

Орвел није своју мисао осветлио Христом – Који је светлост свету, али је схватио и рекао: „Бити у мањини, макар и сам, не значи бити луд. Постоји истина и постоји неистина; онај ко се држи истине, макар и насупрот целом свету, није луд“. А Господ нам рече: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. Јн. 8,32, И: „Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни“ - Јн. 8,36.

Чување здравог расуђивања у време данашње – наша је насушна потреба. Услов за ово је чиста Вера и живот по учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Молитва нека нам је стално у уму, у срцу и на уснама. Пречисто име Исусово изговарајмо непрекидно (Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног). И не дозволимо да љубав охладни у нашим срцима, „јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6,12).

26. новембра еп. Лаврентије је издао акт Е.бр.501 којим забрањује клирицима шабачке епархије „било какав контакт са монахом Артемијем и његовим присталицама“. „Било какав контакт, било ког клирика, без знања и благослова надлежног епископа, биће најстрожје санкционисан“... „И преступи верника у том погледу биће строго санкционисани“.

Џорџ Орвел... Велики брат... Полиција мисли... Зломисао...

И ко написа ову претњу?

Епископ који се у августу 2000. године са својих 36 свештеника поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су том приликом на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у Фиренци у коме је 1439. потписана срамна Флорентинска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Шта је ово до издаја Христа! Је ли тада владика Лаврентије „најстроже санкционисан“ од Сабора због издаје Вере?! Не! Ево шта је о томе у „Православном мисионару“ (1/2001) писао Никола Солдатовић, студент теологије из Земуна који је био један од „ходочасника“ Риму:

>>...Наше свештенике пут је даље одвео до Фиренце, где их је топло примио Његова узорност кардинал Пиованели... У Фиренци постоје руска и румунска православна богомоља. Познат је самостан (манастир) бенедиктинаца и катедрала у којој је 1439. потписана Флорентинска унија. Овде су наши свештеници служили Свету литургију (будући да су са собом на пут носили св. антиминс), и тиме показали западним хришћанима лепоту и тајанствени смисао Литургије Источне цркве. Управо ту су дошле до изражаја богонадахнуте речи нашег владике Лаврентија: „Оно што нас удаљује долази од људских слабости, а оно што нас зближава и спаја иде од Бога".<<

Одакле долази Ваш акт, Владико? Од људских слабости, или од Бога (Боже опрости!)?

У интервјуу НИН-у од 6.2. 2003. владика Лаврентије је изјавио: „Знам да ћу због овог интервјуа добити грдњу од Његове светости патријарха Павла, али ћу му рећи да ме је ИСТИНА повукла да јавно говорим, па зато нисам послушао ни Његову светост“. Дакле, еп. Лаврентије није слушао свог Патријарха „јер га је Истина повукла“! Зар никог осим њега не сме Истина да повуче?!



У интервјуу „Православљу“ од 15. маја 2003. владика Лаврентије је на питање новинара: „Oд свих наших архијереја вас бије глас да сте близак Ватикану“, одговорио: „Имао сам прилику и ЧАСТ, то подвлачим да сретнем папу Јована Павла Другог седам пута...“ А колико си пута срео свог брата Артемија, Владико, од када је отпочео његов прогон?! Јеси ли слао своје свештенике да поздраве владику Артемија и његове монахе, као што си слао десет својих свештеника у Торонто у августу 2002. да поздраве "Светог Оца" за интернационални дан младих католика у Торонту?! А шта рећи о одласку Твог хора у Загреб и обиласку гроба „блаженог“ Алојзија Степинца при чему су око гроба направили побожни мимоход?! Ево шта о томе пише у књизи Владимира Димитријевића „Нема крста без три прста“:

>>По писању „Гласа Концила" од 28. сијечња 2001, „надбискуп загребачки Бозанић примио ходочаснике из шабачко-ваљевске епархије, међу којима су били чланови Црквенога мјешовитог збора „Јован Богослов" у просторијама Надбискупског двора. Након поздравних ријечи надбискупа Бозанића, викар епископа шабачко-ваљевскога Лаврентија Владимир Станимировић захвалио је на гостопримству те подсјетио на незаборавни боравак у Ватикану и другим ходочасничким мјестима Италије и Словеније. Гости су се затим и окријепили, те отпјевали више црквених складаба показавши да збор „Јован Богослов", који ове године навршава и 130. обљетницу постојања, има добре темеље за будућност. Прије Одласка из Загреба, сви су обишли катедралу и гроб бл. Алојзија Степинца. Вођа тог ходочашћа у Ватикан био је млади католички свећеник дон Ђироламо Јакобучи из Пескаре који је у задње вријеме много учинио на конкретном екуменском гибању између католика и православаца.

Гибање се наставило у лето 2002, кад је епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентије, отишао на светски сусрет католичке омладине у Торонту и срео се са папом Иваном Павлом II, поклонивши му Христову икону. У пратњи шабачко-ваљевског Владике опет је било неколико свештеника.<<

Зашто, Владико, не волите брата свога Артемија, као што заволесте дон Ђиролама Јакобучија? На његовом испраћају из Шапца, почетком ове године, рекосте да Вас је освојио својом „добротом, љубављу и службом Богу“?

>> Католика испратили православци

Аутор: Јелена Тасић

Дон Ђироламо Јакобучи, жупник цркве свете Ане, после 12 година свештеничке службе у Шапцу враћа се у Пулску бискупију из које је, како објашњавају у Римокатоличкој цркви, пре више од деценије „позајмљен” Београдској надбискупији. На свечаној миси која је у недељу, 7. фебруара, служена у препуној цркви Свете Ане, дон Ђироламо опростио се од верника и пријатеља из Шапца и Београда.

Опроштај је био у духу његове шабачке мисије коју су обележиле блиске везе са локалном Српском православном црквом, интензиван пасторални и хуманитарни рад. Осим што је оживео цркву свете Ане, дон Ђироламо поставио је и темеље Каритаса у Шапцу и шабачког огранка покрета Неокатихуменски пут, којем и сам припада. Међу званицама на опроштајној миси били су: епископ шабачки Лаврентије са свештеницима Шабачке епархије, представници Италијанске амбасаде у Србији, Апостолске нунцијатуре и Надбискупије београдске, градоначелник Шапца и председник градске Скупштине Милош Милошевић и Слободан Марковић, челници шабачких здравствених и социјалних установа. Нису изостали ни опроштајни говори и поклони.



Музичка секција цркве свете Ане имала је појачање у православном црквеном хору “Свети Јован Богослов”, који је одржао и краћи концерт после мисе. На богослужењима у посебним молитвама поред поглавара Римокатоличке цркве папе Бенедикта XVI, надлежног надбискупа београдског Станислава Хочевара, који је био спречен да дође, помињани су и “света Српска православна црква, њен нови патријарх Иринеј, владика шабачки Лаврентије”, као и “сви они којима је поверена власт над народима света и у Србији”.



У Шапцу СПЦ и РКЦ имају дугогодишњу сарадњу: православни свештеници и чланови црквеног хора више пута били су у дон Ђироламовој родној Италији, српско свештенство традиционално присуствује Светском дану младих РКЦ, а 2000. у години обележавања два миленијума хришћанства свештеничку делегацију тадашње Епархије шабачко-ваљевске са владиком Лаврентијем на челу примио је у Ватикану покојни папа Јован Павле Други. Иако је екуменизам у Шабачкој епархији често на мети критика појединих кругова у СПЦ, шабачки свештеници сматрају да је реч о непознавању друге стране.



Дон Ђироламо, пак, сматра, што је истакао и у опроштајној проповеди, да се у Шапцу „дише чист зрак и нема подељености, јер има Духа светога”. Дарујући га Светим писмом и иконом Богородице, владика Лаврентије захвалио је дон Ђироламу за све што је учинио док је био међу Шапчанима који су га „заволели као свог”, јер их је „освојио својом добротом, љубављу и службом Богу”.



- Тешко је речима описати шта је ових 12 година живота у Шапцу значило за мене. Био сам овде у тешким временим. Нисам знао језик, али видео сам како Бог отвара све путеве и врата, пре свега са СПЦ и владиком Лаврентијем, који ме је примио као отац и увек био поред нас. Ниједног тренутка нисам се осећао као странац, јер сам био прихваћен од свих. Није ме обесхрабрило ни то што сам преузео напуштену цркву – каже за Данас дон Ђироламо.<<



Зар ће, Владико, владика Артемије и његови монаси „загадити“ својим присуством овај „чист зрак“ у Шапцу о коме говори дон Ђироламо, па зато издадосте свој страшни акт?!

Зашто нисте, Владико, ради доласку брата Вашега Артемија у епархију Вашу, као што сте ради доласку папе Бенедикта XVI и Далај ламе, за кога кажете да би га, ако дође, „прихватили оберучке“ – оног истог Далај ламу који је упутио „писмо подршке премијеру Косова Хашиму Тачију!“

>>ШТА ЈЕ О ДАЛАЈ ЛАМИ РЕКАО ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ У ИНТЕРВЈУУ ДНЕВНОМ ЛИСТУ „КУРИР“ 3. АПРИЛА 2010.:

>>Прихватамо долазак и папе Бенедикта и далај-ламе

...Значи, Црква нема ништа против доласка папе?

- Црква би драге воље прихватила да дође папа. Чак и далај-лама да дође, ми бисмо га прихватили оберучке. Али, наш народ, посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно, наљутио би се на мајку цркву. Ипак, не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши<
[You must be registered and logged in to see this link.]

Ако, владико Лаврентије, чак и претпоставимо да је владика Артемије крив, зар је његова кривица већа од кривице римског папе – највећег српског крвника, Далај ламе, многобројних јеретика – непријатеља Христових, са којима сте се сусретали и са којима се сусрећете?! Коме од њих забранисте долазак у Вашу епархију?! О, да су владика Артемије и његови монаси, Боже опрости, чак и губави, зар не бисте, по примеру Господњем, имајући веру непоколебиву у срцу, требали да им приђете и да их љубите као малу браћу Христову?! Зар заиста мислите да ћете „проблем око владике Артемија“ који, како кажете у свом акту, „може имати несагледиве последице по живот и поредак наше цркве“, решити оваквим актима? Зар заиста мислите да је владика Артемије и његово монаштво већа „опасност“ од разноразних јеретика и секташа који, без Вашег противљења и уз Вашу сагласност вршљају по Вашој епархији?

Није моја намера да побројим све Ваше догматске преступе, Владико. Али Вас морам подсетити, зарад истине, не би ли се како опоменули одакле сте пали и покајали. Јер „...који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу“ (Јн.8,7). Ви, који сте најзаслужнији за штампање Сабраних дела Владике Николаја, неупоредиво боље од мене познајете дела Владикина. Сигуран сам да добро знате шта Владика Николај каже о томе шта је Исус писао по прашини?!

Знајте, док ово пишем, сузе ми се котрљају низ образе. Са дубоким болом у души ово пишем, јер сам Вас, Владико, волео неизмерно. Слушао сам беседе Ваше седећи код ногу Ваших, као некада Марија што сеђаше код ногу Исусових и слушаше беседу Његову. Зашто постадосте саучесник онима „...Чији суд одавно не доцни, и њихова погибао не дрема“? (2. Петр. 2,3)

Мало је рећи да дубоко жалим због овог што учинисте. Али, по свему судећи, долазак Господњи се приближи. „И не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају. А доћи ће Дан Господњи као лупеж ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће. Па кад ће се све ово распасти, какви треба да будете ви у светом владању и побожности... Нова пак небеса и нову земљу очекујемо, где правда обитава. Зато, љубљени, очекујући ово старајте се да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру“ (2. Петр. 2, 9-11; 2, 13-14).

[You must be registered and logged in to see this link.]

Акт Е. бр. 501 еп. Лаврентија
Wednesday, 15 December 2010




Братство Св. краља Милутина

Хоће народу Србском да зачепе уста

“Сви који хоће да живе побожно у Христу, биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, доводећи и друге и себе у заблуду.“ (1.Тим.3,12-13)

У Србском друштву већ више година уочава се настојање да се под пуну контролу ставе штампани и електронски медији и целокупан простор јавне речи. На жалост, пројекту укидања разногласја однедавно су се недвосмислено придружиле и црквене власти. Упечатљив пример реченог представља и допис који је Епископ Шабачки г.г. Лаврентије послао по својој епархији, који прилажемо у целости.

Знају они да је чувар Православне вере народ, од кога су се они својом гордошћу одвојили. Знају они да су у историји наше Свете Цркве, и епископи и патријарси у јерес падали, а да је народ чувао веру Истиниту. “Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну Светих Отаца“ - део из Окружне Посланице Источних Патријарха 1848. године.

Зато они желе да зачепе уста народу, да не говори и не шири ИСТИНУ, које се они тако боје, да не говори о њиховим злоделима против Бога и народа. Подсетимо се речи Преподобног Јустина Ћелисјког: “Света Србија ради чега живи? - Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу ... да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој ИСТИНИ, јединој вечној ИСТИНИ, јединој непролазној ИСТИНИ, јединој бесмртној ИСТИНИ, а да одбаци и одрекне маскиране истинице, маскиране лажи.“

Народ сада само шапатом прича, али тај шапат се, ако Свемилостиви Господ допусти, може претворити у Светосавску грмљавину, која ће надјачати све лажи екумениста, глобалиста и свих оних који одступише од Светосавља. Заборавили су они само једно, ако народ заћути, камење ће проговорити, а крв мученика за веру, којом је натопљена Србска земља, ће прокључати. Први знаци тог кључања су већ виђени, земљотрес у Краљеву и поплаве које обухватише само Србске земље (Србија, Република Српска и Црна Гора). Народ Србски, народ Светосавски не може и не сме да ћути, јер како каже Св. Григорије Богослов “ћутањем се Бог издаје“ или како пише у Светом писму: “Већма се треба Богу покоравати него ли људима“ (Дел.ап.5,29). Свети Теодор Судит нам је оставио јасну поруку: “Заповест је Господња да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже: ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован ? Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да искваре .“

И на крају, Србине брате и Србкињо сестро, послушајте речи нашег Светог Николаја Србског који нам је у аманет оставио: “О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злобник ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна. Брани дакле веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој”.

Браћо и сестре, ИСТИНА се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери, ми само треба да је следимо.

Шабац

дана 14/1.12.2010. лета Господњег.

С љубаљу у Господа верна браћа и сестре у Христу,

Братство Светог краља Милутина

[You must be registered and logged in to see this link.]

Драго Жарковић: Реаговање на акт еп. Лаврентија
Wednesday, 15 December 2010



Драго Жарковић

ПИСМО РЕДАКЦИЈИ „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“

Поштована редакцијо,

Прочитавши на вашем сајту акт еп. Лаврентија Е.бр. 501 најблаже речено био сам згранут.

У првом моменту сам помислио да вам је неко потурио фалсификат, и да сте насевши саблазнили своје посетиоце.

Наиме, знајући колике су заслуге владике Лаврентија за ширење Православља и православне вере; знајући да су благодарећи његовој мисији и његовој храбрости, дела Св. Владике Николаја угледала светлост дана и допрла до наших срца и до нашег ума; знајући да нам је владика Лаврентије приближио дела Св. Николаја да бисмо се од њега учили вери нашој православној, и да би од њега научили како се бори за веру нашу – запрепастио сам се! И ја и моји пријатељи.

Веома сам збуњен шта се то догоди. Која то ђавоља сила натера владику Лаврентија да љуби папу, да свештенике СПЦ подводи папи у Ватикану да се тамо понижавају, пузе и клечећи љубе руке тог архијеретика (како видех на вашем видео запису). Још је веће чудо да владика Лаврентије сада истим тим свештеницима забрањује општење са Њ.П. Владиком Артемијем, Србином са великим „С“, рођеном у Лелићу, човеком који је заорао најдубљу духовну бразду под српским небом после Св. Владике Николаја и Св. Аве Јустина, за кога се зна (и врапци у земљи Србији то знају) да је Владика Артемије најдоследнији следбеник Св. Јустина, и да они који га клеветају и прогоне нису достојни сенку Његову да дотакну својим прљавим и човекомрзивим рукама.

Поштована редакцијо,

Молим Вас, поновите речи Иринеја Буловића, које је упутио владики Лаврентију пре него што је и сам упао у клопку свејереси и постао њен таоц и издајник сопствених убеђења:

„Немојте, владико, Бога ради немојте“ (http://borbazaveru.info/content/view/171/53/)

Када бих био у прилици да се погледам очи у очи са владиком Лаврентијем, рекао бих му:

- да је велика срамота и грехота што потцењује своје свештенике и монахе, јер они нису духовна недоношчад па да не виде и не разликују истину од лажи;

- да је велика срамота и грехота што владика Лаврентије после толиких година у мантији саучествује у пљувању на Аву Јустина чије је најдоследније чадо Владика Артемије;

- да је велика брука за једног старог српског епископа, што под старост продаје веру за вечеру, срамотећи митру коју деценијама носи;

- да је велика срамота и грехота што владика Лаврентије потцењује народ српски. Јер народ овај је преживео и веће лажи, веће несреће, веће издаје, од ове које нам приређују чланови Синода у покушају да упропасте нашу свету Цркву.

- да је огромна штета што један стари епископ постаде топовска храна за топове којима Синод обзнањује издају вере, Цркве и народа, којима обзнањује братоубиство, клевете и лажи, бесчашће невиђено.

Познато је из историје рода нашега да је бивало да зла година натера орла да зимује међу кокошима, али да епископ Лаврентије може да сроза своје достојанство у овакав брлог, то је, заиста, невероватно.

Нека му Бог буде на помоћи да дође к себи! И да се отргне из канџи острашћених синодалаца и господара њихових.

На Светог цара Уроша и Преп. Јоаникија Девичког,

2010. године

Напомена:

Љубав владике Лаврентија према папи, може се погледати на You Tubе:


[You must be registered and logged in to see this link.]

Pomozi Gospode da odbacimo sablazan sablažnjivača


С
аблажњени заблуделошћу самодопадности златног телета узурпатори наше Цркве обмањују позивањем на ‘’канонске преступе'’,

Часлав М. Дамјановић, 12.12.2010; СРПСКЕ НОВИНЕ - Торонто
+++

док забадају нож свејереси у срце Српског Народа – у Веру – припремајући у Нишу крунисање сотонистичке догме Гушења Истине… зато нас Вера заветова: “не упрежите се у исти јарам са неверницима!” (II Кор. 6,14)
Осмог децембра ове године ‘’Велики црквени суд Српске православне цркве, којем је председавао владика бачки Иринеј, преиначио је пресуду Црквеног суда Епархије рашко-призренске и 17 клирика лишио монашког и свештеничког чина и вратио их у ред лаика'’, јер су, ‘’како се наводи'’ – ‘’у међувремену починили мноштво канонских преступа'’.(1)

Пошто је Суд ‘’преступе'’ формулисао као искључиво ‘’канонске'’ – према томе, који су то ‘’канонски преступи'’ и због чега су ‘’канонски'’?

Пошто је реч о ‘’одбеглим јеромонасима, следбеницима рашчињеног епископа Артемија'’ – испада да су ‘’преступи'’ ‘’канонски'’ зато што су јеромонаси ‘’одбегли'’ – и зато што су ‘’следбеници рашчињеног епископа Артемија'’! А доказ да јесте тако је то што је оптуженима ‘’на терет стављен недавни упад у више манастира Епархије рашко-призренске, затим богослужења под забраном свештенодејства'’, и – ‘’саслуживање са умировљеним, а сада рашчињеним епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства…'’(2)

Иако је Одлука приказана да изгледа милосрдна, јер ‘’Велики црквени суд'’ – ‘’није донео и одлуку о њиховом искључењу из Цркве, остављајући им тако могућност да, како се наводи, хришћанским животом, поштовањем вековног црквеног поретка и покајањем, задобију спасење'’ – Одлука ипак јесте врло немилосрдна јер ‘’у одлуци Великог црквеног суда, коју је потписао владика бачки Иринеј'’ – ‘’стоји да је она'’ – ‘’коначна'’(3) – а од кад је света и века, само мржња безбожника суђује некакве ‘’коначне'’ одлуке…

И доиста… сходно формулацији ‘’Великог Суда'’, пошто су јеромонаси ‘’одбегли'’, пошто су ‘’следбеници рашчињеног епископа Артемија'’, и пошто су као такви ‘’упали у више манастира'’ и богослуживали ‘’под забраном свештенодејства'’, и чак саслуживали ‘’са умировљеним, а сада рашчињеним епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства'’ – они су тиме ‘’починили мноштво канонских преступа'’ – које формулација ‘’Коначне Одлуке'’ којoj је ‘’председавао'’ владика бачки Иринеј – своди на следеће:

‘’Подизање паралелног жртвеника
без благослова надлежног епископа
и изазивање јавне саблазни.'’(4)

Усуђујем се да се ‘’неприкосновености Створитеља'’ ‘’Коначне Одлуке'’ ‘’Великог Суда'’ успротивим неколиким питањима:

Да ли се у Православљу подижу ‘’жртвеници'’?
Да ли су ‘’жртвеници'’ противни канону зато што су ‘’паралелни'’?

Да ли ‘’жртвеници'’ не би били противканонски да их је ‘’благословио надлежни епископ'’? И да ли би онда чак иако су ‘’паралелни'’ – ‘’жртвеници'’ били ‘’канонски'’ самим тим што их је ‘’благословио надлежни епископ'’?

Чак и без обзира што у Православљу ‘’паралелни'’ значи јеретички – што исувише смућује значење реченице… јер по мом убеђењу ‘’жртвеници'’ уопште – нису део ни Православља нити стварног хришћанства – већ су део свејереси и митраизма које Ватикан закриљује као хришћанство, а јесу наравно део и хебрејских религиозних обреда – чињеница је дакле да је у формулацији – злоупотребљена Православна Суштина Вере:

Шта је заиста ‘’изазивање јавне саблазни'’?

‘’Саблазан'’ није саблазан нити зато што је ‘’јавна'’ – нити зато што је није ‘’благословио надлежни епископ'’! Напротив, ‘’саблазан'’ као таква јесте – саблазан једино зато што саблажњава Чистоту Веровања у Господа – зато што је јерес и окултизам – јесте саблазан једино зато што – није Вера!

А та суштина јесте саблажњена формулацијом!

Зар није логично да ‘’Створилац'’ неопозиве наводно верске одлуке јер је Суд наводно црквени – а пошто је црквени, бар се претпоставља да би Суд морао бити верски суд – зар према томе потписник не стиче право да Верску одлуку доноси само ако је заиста упознат са Суштином Вере? И наравно… зар не стиче то право само ако је заиста одан тој Суштини – Чистотом Вере?

Јер… ако није – а посве се испоставља да потписник није – онда дотични доиста нема право ни на какву ‘’неопозивост'’ – јер неопозившћу без Вере – кажњава уствари проповедање Вере – проглашујући Веру за – ‘’саблазан'’!

Помози Господе да одбацимо саблазан саблажњивача.

Фофмулација саблажњеног јесте формулација мржње здруженог расизма

На Оданије Ваведења 2010. године, Драго Жарковић се пита да ли насртај епископа Хризостома на проповедање Вере испуњава мржњу аустроугарског министра Бертенштајна изречену још у давна времена Марије Терезије:

‘’Не насиљем унијатити, него настојавати,
да на епископске столице дођу људи,
који су или лакоми на новац
и на земаљске сласти
или нехатни и неспособни;
па онда потпирати свађу
међу клиром и народом,
па ће онда народ сам бјежати у Унију.'’(5)

Ова ‘’разбојничка разложност'’ мржње аустроугарског министра Бертенштајна, толико је истоветна чувеној ‘’разбојничкој разложности'’ Моше Пијаде током НОБ-a да ‘’народне масе'’ треба присилити у ‘’бескућнике'’, колико је истоветна и ‘’разбојничкој разложности'’ идеологије данашњих узурпатора наше Цркве, и ‘’разбојничкој разложности'’ њихових назови црквених судова, и њиховом изигравању назови верских суђаја – да се с правом стиче закључак да та ‘’разбојничка разложност'’ – јесте заиста мржња! Иако спровођена од комуниста, Ватиканове свејереси, и усташтва – антисрпством, антисветосављем, и антиправослављем – та мржња усађује глобалистичко антиверовање у Бога – и иако зачета у аустроугарском идеолошком замешатељству ‘’као замена за Истину Завета'’, и као ‘’алтернатива, развратна, безбожничка и недостојна човека, осуђена у Јеванђељу Христовом'’(6) – иако су и аустроугарска, па сходно томе и фашизам, па чак и Нацизам наводно елиминисани ратним поразима – та паклена идеологија мржње Вере – ипак доминира данашњим глобализмом.
Помози Господе да одбацимо саблазан саблажњивача.

Црвоточина саблазни мржњe безверја покушава да узурпира нашу Цркву и нашу Веру

Чувени медијски фијаско да Синод ‘’чека већ десет година'’ да ‘’казни владику Артемија'’ – митрополит Амфилохије је искористио за још једну од својих лажних клевета:

‘’Амфилохије: Артемије је као дрогиран!'’(7)

Међутим, осим клеветања другог за помрачење његовог сопственог ума, Mитрополит је искористио и да лансира још једну од својих измишљотина:

‘’Утицаји на њега (на владику Артемија) су изузетно јаки.'’

И на питање – ‘’ко је конкретно вршио утицај'’ – митрополит je појаснио:

‘’Па, сви ти који су се с њим мотали последњих десет година! А када то кажем, мислим на наше људе, на Србе. Исти ти који су владику Артемија уверавали да треба да се бави политиком. А он за то није имао слуха, него је био и превише наиван.'’

Дакле… да ли је питање за шта то владика Артемије ‘’није имао слуха'’? Или, у односу на шта је то био ‘’превише наиван'’? Или… да ли је питање ко су ти ‘’Срби који су се мотали са владиком Артемијем последњих десет година уверавајући га да треба да се бави политиком'’?

Пошто је десет година ‘’мотања'’ са наговарачима да се ‘’бави политиком'’ тачно онолико дуго, сходно изјави митрополита Амфилохија, колико ‘’Синод чека да казни владику Артемија'’ – према томе политика је стварни и једини разлог због којег се прогањају владика Артемије и Православље јер Синод чека да казни владику Артемија десет година – тачно од када је владика почео да се ‘’мота са политиком'’!

Суштинско питање је према томе одговор ко се заиста бави политиком – уместо да се бави Вером – политиком уместо Вером – баве се узурпатори:

…десила се политика…

Насупрот Дубоком потоку у којем се десола Вера…
Насупрот Дубоком потоку у којем се – није десила политика…
Насупрот Љуљацима у којима се десио народ…
Насупрот Љуљацима у којима се – није десила политика…
Насупрот плочницима испред Патријаршије на којима се дешава молитва…
Насупрот свему томе саблазан политике дешава се – у Патријаршији:

Узурпатори су позвали буљуке полиције да јерес своје политике – заштите од Вере. Буљуцима чак и страних специјалаца из Дубоког потока су покушали да политиком – прогнају Веру. Прете политиком широм Србије зато да Веру народну смакну у Љуљацима… Полицијским и војним снагама су отели Дечане и Грачаницу, па и Патријаршију… зато суде – због политике, зато – због политике – папистички уображавају да бога изигравају, зато – због политике и идеолошке мржње – покушавају да Веру смакну политиком:
Њихова политика – то је саблазан – њихово немање Вере – то је саблазан – стварна саблазан је њихово стављање вере на ‘’жртвеник'’.

И зато…
Помози Господе да одбацимо
саблазан саблажњивача!
Да саблазан од Вере одлучимо!
Да одлучимо ‘’суноврат духовног пада'’

Зато је владика Артемије био ‘’нажалост, приморан да приступи подношењу кривичних тужби'’, 10. децембра 2010. године, ‘’Суду у Београду против Атанасија Јевтића, бившег Епископа захумско-херцеговачког, и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића'’ и ‘’против дневних новина ‘’Курир'’ и ‘’Ало'’, које су преносиле клевете поменутих – не ‘’толико ради заштите себе и својих права'’ – већ зато што они срозавањем епископског чина – ‘’унижавају и срозавају углед Цркве Божије у очима верног народа, али и целокупне јавности, не само у Србији, него и у другим Православним земљама'’, и због ‘’духовног пада који већ личи на суноврат'’ већ ‘’толико видљив читавој јавности'’ – зато владикина тужба јесте:

‘’Један од последњих покушаја
заустављања стрмоглавог спуштања
на степенима духовне лествице.'’(9)

Међутим… ко су ти Срби ‘’који су се мотали са владиком Артемијем последњих десет година уверавајући га да треба да се бави политиком'’?

Зар то није још једна од већ уобичајених измишљотина митрополита Амфилохија којима лажно клевета Веру? Судећи по делима… управо по митрополитовим злоделима којима Цркву разграђује и Веру суновраћује у саблазан – убеђен сам да јесте измишљотина. Јер та такозвана политика, којом се митрополит и његови пајташи баве – уместо да се баве Вером – та политика јесте најпримитивније настављање издајништва наслеђеног партијашења сарадњом са окупатором… јесте најпримитивнија најмљеност егзекуцији лажне власти чијој лажној неприкосновености наводно нико не сме ни да помисли да се одупре.

Али Вера – да, баш Љубав Чистоте Вере – и да, баш Љубав Чистоте Оданости Правди и Истини Нације којој се припада – то је оно што је узурпаторима са пуним правом поставило недвосмислени изазов:

Quo Vadis СПЦ?

И та иста Чистота Оданости Вери је и одговорила узурпаторима:

Све маске су Пале!

Тај бојни поклич за Истину Завета – то није никаква политика – то је одраз Чистоте Оданости Српског народа, и ту – нема пардона!

А чињеница да у тој Чистоти Оданости Српског Народа одзвањају четири О – О-дзив Срба Српству – О-слобођење Србије – О-слобођење од Лажи НОР-а – О-слобођење Светосавља од саблазни – није никаква политика на коју је ико икога наговарао нити ‘’мотао'’, па ни владику Артемија – већ владикин поштени одраз Оданости Чистоти Вере – Оданости која траје упркос партијашком удбашењу – и која траје упркос лажним и скарадним суђајама Распећа које данас имитирају узурпатори… која траје Чистотом Вере и Љубављу према Оданости тој Чистоти… а недела узурпатора сама собом скинула су са њих њихове брижљиво и неумно и малоумно напарфемисане маске… јер ‘’они једноставно не знају о чему то народ (артемијевци, секташи и ини) причају, јер не знају чак ни шта је то љубав према ближњему своме. То је за њих само граматички појам без стварног садржаја…'’(10) – али знају узурпатори да насупрот њиховим злоделима – говоре дела Српског Народа и дела владике Артемија – христолико јасно и гласно исказујући Српску Веру и трајање Божије Благодати…

‘’Ни трунке мржње, ни трунке беса,
ни трунке осветољубивости нема у речима владике Артемија.
Он чак не жели ни да именује своје прогонитеље.'’(11)

‘’Из интервјуа митрополита Амфилохија
види се да му је мржња помрачила духовни вид,
те чини ствари душепогубне.
Иначе, не би себи допустио да тако лако упадне
у страшан грех за који нема опроштаја.'’(12)

Зато владика Артемије каже:

‘’Има, дакле, раскол и раскол.
Пресудан је узрок који до њега доводи.
Они први цепају и деле Цркву
(односно отпадају, отцепљују се од Цркве),
а не ови други, без обзира што
(стварна) расколничка група која влада Црквом,
њих карактерише као (стварне) расколнике.'’(13)

‘’Зато је овде умесно поставити питање:
Да ли прихватамо (да ли се повинујемо)
одлуке свих Сабора (и: Синода),
и оних разбојничких?

Зар у историји Цркве нису постојали
‘’лажни'’ и ‘’истинити'’ Сабори?'’(14)
Помози нам Господе да са владиком Артемијем,
сачувамо од узурпатора нашу светосавску
‘’једну, свету, саборну и апостолску православну Цркву!'’(15)


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Hoće narodu Srbskom da začepe usta


“
Сви који хоће да живе побожно у Христу, биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, доводећи и друге и себе у заблуду. “ (1.Тим.3,12-13)

Братство Светог краља Милутина, 14.12.2010

+++

Одавно се световна власт постарала, да се глас народа не може чути. Онa контролише скоро све електронске и штампане медије (част изузецима који се на прсте могу избројати), преко којих убија овај народ, убацујући у њега отров екуменизма и глобализма. Нажалост у томе имају подршку и Црквене власти, која све више ограничава и забрањује да се у манастирима и храмовима чује ИСТИНА. У складу са тим Епископ Шабачки Лаврентије је послао допис по својој епархији, који прилажемо у целости.

Знају они да је чувар Православне вере народ, од кога су се они својом гордошћу одвојили. Знају они да су у историји наше Свете Цркве, и епископи и патријарси у јерес падали, а да је народ чувао веру Истиниту. “Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну Светих Отаца“ - део из Окружне Посланице Источних Патријарха 1848. године.

Зато они желе да зачепе уста народу, да не говори и не шири ИСТИНУ, које се они тако боје, да не говори о њиховим злоделима против Бога и народа. Подсетимо се речи Преподобног Јустина Ћелисјког: “Света Србија ради чега живи? - Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу … да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој ИСТИНИ, јединој вечној ИСТИНИ, јединој непролазној ИСТИНИ, јединој бесмртној ИСТИНИ, а да одбаци и одрекне маскиране истинице, маскиране лажи.“
Народ сада само шапатом прича, али тај шапат се, ако Свемилостиви Господ допусти, може претворити у Светосавску грмљавину, која ће надјачати све лажи екумениста, глобалиста и свих оних који одступише од Светосавља.

Заборавили су они само једно, ако народ заћути, камење ће проговорити, а крв мученика за веру, којом је натопљена Србска земља, ће прокључати. Први знаци тог кључања су већ виђени, земљотрес у Краљеву и поплаве које обухватише само Србске земље (Србија, Република Српска и Црна Гора). Народ Србски, народ Светосавски не може и не сме да ћути, јер како каже Св. Григорије Богослов “ћутањем се Бог издаје“ или како пише у Светом писму: “Већма се треба Богу покоравати него ли људима“ (Дел.ап.5,29). Свети Теодор Судит нам је оставио јасну поруку: “Заповест је Господња да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже: ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован ? Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да искваре .“

И на крају, Србине брате и Србкињо сестро, послушајте речи нашег Светог Николаја Србског који нам је у аманет оставио: “О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злобник ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна.

Брани дакле веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој”.

Браћо и сестре, ИСТИНА се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери, ми само треба да је следимо.

Шабац
дана 14/1.12.2010. лета Господњег.

С љубаљу у Господа верна браћа и сестре у Христу,
Братство Светог краља Милутина

[You must be registered and logged in to see this link.]