Bosmanska misterija Lepenskog vira

Од открића Лепенског вира преовладавало је опште схватање да је његова архитектура била јединствена, и да нигде у свету ни пре ни после није постојала кућа са таквим необичном геометријском сликом у основи. Начин градње Лепенског вира узнемирава устаљене појмове савременог човека у његовом схватању шта је то геометријски простор куће. Тако ни Др Срејовић није могао да у основама кућа - шатора Лепенског вира да види ништа друго до некакве правоугаонике, а пошто то очигледно нису били никакви правоугаоници, њему су се причинило да су то трапези, тј некакви правоугаоници без правих углова 900. Нажалост, у пролому овог сензационалног открића, у пакету је у целом свету пронета дефиниција, да су „куће Лепенског вира у основи ТРАПЕЗИ“. Тако се данас Лепенски вир као „трапез“ после скоро 40 година дубоко уврежио у свест културне баштине човечанства.

Пошто је Др Срејовић после више година и сам схватио да је поражен у својој „академској“ процени и оцени да су то трапези, па је покушао да се дипломатски извуче из бруке, те је онда мудро пронашао решење у политичком стилу. Тако је „компромисно“ ублажио израз „трапез“ са неким мекшим изразом „ала трапез“, и тако је настала поправљена дефиниција да су то „трапезоиди“. Срејовић је тиме сматрао је проблем сасвим заташкан. Међутим, трапезоиди су само несиметрични трапези, а то у суштини није никаква другчија дефиниција. Још горе, помешао је обе дефиниције „кружни исечак“ и „трапез“ што може да се чини само у политици, али не у елементарној рационалној науци геометрији, која се по државном закону обавезно и присилно учи још у основној школи, па би обавезивао и археологе, академске грађане.

После свега тога посебно нас запрепашћује како то да се на истом простору после пет хиљада година догодила таква чудна необјашњива геометријска подударност. Наиме, раноромејско утврђење „Босман“ подигнуто у VI веку размерено је у основи као равнострани троугао, са кулама јасно назначеним тачкама – А, В, С. Оно што је у том размеравању загонетка, је то да је улаз у утврђење закривљено у луку тачно тако као да је део кружног исечка, само што је лук конкаван, уместо да је конвексан. Пошто је непомерљиви геометријски аксиом да се лук не може просто да оцрта без центра кривине, ни на цртаћем столу као ни на терену, једино могуће решење је:
– да је испред улаза у тврђаву морало да постоји неко непостојано спољње поље, симетрични – близанац, са којег је започето и извршено шестарење целе композиције, и које је после шестарења или нестало, или још постоји сакривено, јер још није откривено.

Недвосмислено геомеријска сличност Босмана са принципом размеравања Лепенског вира је очигледна. Покушаћемо да поставимо једну закаснелу тезу, пошто је локалитет нажалост потопљен, јер смо тек много година касније наишли у једном туристичком водићу на за наше потребе реконструкције употребљиву основу ове грађевине – тврђаве, нацртану професионално и у размери. Тек тада смо могли да закључимо да је Босман архитектонски гледано исто тако јединствених пропорција као што је то Лепенски вир, и да може и за њега да се каже да у повести нигде пре тога ни после тога није постојала таква геометријска слика.

У том смислу имамо тачне основе постојећег стања да можемо слободно да поставимо више поткрепљених теза, али разумљиво, тезе које тек треба истраживати и доказивати. Наиме, прави доказ у архитектонској археологији, није само ископана очувана статуа, или поломљен крчаг који се може залепити, него предходно постављена добро образложена геометријско–инжињерска теза, која одређује унапред тачно у сантиметар место ископавања па и облик онога што ће тек бити ископано, и да се та радња може увек поновити од независних истраживача. Тако је једини исправан начин долажења до праве научне истине по нашем схватању и искуству. У томе нема веће среће за истраживача од усхићења које ће осетити када ископа баш оно што је унапред предвидео.

Три округле куле са центром у тачкама –А–В–С–, вероватно под источњачким утицајем, јер римски каструм и ромејски је по правилу ортогоналан. Кружни зидови кула су унутрашњег пречника 4,5 метра а дебљина зидова је 2 метра.
Почев од ове три сада тачки у центрима кула која у тачки дефинишу темена равностраног троугла са правим једнаких страницама – а – које их повезују и затварају слику троугла, односно двориште тврђаве. Бедеми су равнани линијом по спољњим ивицама цртежа ширине су 2,3 метра и висине 3 метра. Међутим, оно што је врхунац изузетности на овој релативно малом замку је конкавни источни бедем између тачака –А– и –В– са назначеном дуплом капијом сигуно надвишеном тврдо озиданом кулом – ступом, у средини монументалне композије између двеју кула.

Сви зидови зидани класичном ромејском техником „opus mixtum“, тј неизменичним редовима опеке и камена.

* * *
Немогућност да се ошестари лук распона 45,5 метара како на цртаћем столу тако поготово по дивљем терену без тачке центра кривине, је тврда непомерљива окосница и стартна тачка која оправдава да се даље научно истражује и да се постављају тезе које наравно само тиме истраживањима та терену могу да буду доказане. Тако ми тврдимо да је у таки С1 сигурно морао да нечим буде означен тај центар кривине;
1. било привремним коцем који је временом нестао,
2. можда и неким стаблом Записом,
3. а можда и истом или сличном кулом као што су постојеће куле браници сачувани до висине 3 метра на самој тврђави.
За почетак било каквих истраживања, потребно је пре свега набавити ситуацију, која се сигурно налази у документацији својевремених истраживања. Без обзира на то што је терен потопљен није баш све изгубљено, могућност додатних истраживања зависиће и од тога колико је то дубоко, обзиром на нове техничке могућности подводне археологије. Ако се ради да је у тачки С1 била кула или нешто тврдо зидано, а можда је била и слична кула као ове на тврђави.

Међутим, оно што нарочито буди машту, је могућност; да је на Ђердапу и после пет хиљада година још у VI веку било неког трага, а можда и неких живих потомака Лепенаца, односно неких племена или група. Наравно не тврдимо да то могу буду баш њихови непосредни биолошки потомци после толико миленијума, али миленијумском наследни у низу неке традиције, ако су неки други народи живели у истом простору са истим проблемима могли су да опстану вековима и миленијума да проналазе поново и поново иста техничка решења. Као што научници предпостављају да су народи који су улазили у исти еколошки простор, као што је Казан Ђердапа, преузимали би од изумирајућег народа достигнућа размеравања и грађења. Педпоставка је тако да су градитељи Босмана могли непосредно и очигледно да се инспиришу тада још постојећим објектима, а можда је међу тим ромејским градитељима био неки лепено–ромео–мохиканац харпедонапт, који је можда дошао чак из Александрије, а који је био упућен у древну, непосредно од Бога дату аксиоматско–геометријску свету тајну премеравања, која је као и природа у Ђердапу такође дата непосредно од Бога, као „логос пермантикос“ па је свакако могла да буде иста у сво време које је трајало пет хиљада година. Пет миленијума сачувана ендемска природа у жупама Ђердапа, можда је сачувала и „ендемска“ племена и њихове вештине.

Izvor