Misterija đavoljeg prstenja

Misterija đavoljeg prstenja



Na sedamdeset kilometara od grada Petropavlovska na Kamčatki, nalazilo se farmersko gazdinstvo. Njegov vlasnik, farmer Agajev, tog zlosrećnog dana je, zajedno sa bratom, obavljao svakodnevne farmerske poslove. Brat je ušao u staju gde se nalazila stoka. U jednom trenutku, iz staje su se začuli jezivi krici i tupi udarci u zidove. Agajev je pojurio u staju i zatekao užasan prizor. Životinje su se grčile, koprcale se i bacakale. Mnogima je iz grla i nozdrva šikljala krv. Agajev je brzo izneo onesvešćenog brata i pokušao da ga probudi, ali je i sam izgubio svest. Kad se osvestio, oko sebe je osećao samo zastrašujuću tišinu. U staji je bio pokolj: bik, tri krave, 12 ovaca i 10 svinja je uginulo. Ali, najstrašnije je bilo što i Agajevljev brat nije davao znake života. Policija koja je izvršila uviđaj, nije pronašla nikakve tragove nasilja, niti je mogla dati neko objašnjenje, pa je konstatovala da je „smrt nastupila pod neobjašnjivim okolnostima“. Valja napomenuti da su se tokom leta 1993. godine u okolini farme događale neobjašnjive stvari koje su registrovane kao anomalne („mesto je nezdravo, mračno...“). Nedugo zatim, dok je na lokalnoj televiziji prikazivano ono što se dogodilo na farmi, telefonom se javio vulkanolog i saopštio da se, na osnovu njegovih istraživanja, na farmi nalazi - anomalna zona. MUNJA JE UDARALA U ISTO MESTO! Istraživači su otkrili mnoštvo mesta sa neobjašnjivom energijom na površini naše planete. Primećeno je da takva mesta „privlače“ munje i da je, dok je u polju njihovog dejstva, čovek podvrgnut nepoznatom energetskom delovanju. U tim zonama, osetljivi uređaji registruju i odstupanja uobičajenih geofizičkih polja, tako da se često opažaju pojave koje dovode i do prekida vremenskog toka. Događaji koji se odigravaju na tim mestima, ponekad su toliko fantastični, pa ne čudi što ih i dan-danas, kao i u prošlosti, ljudska mašta poistovećuje sa đavoljim i nečistim silama. Komisija „Fenomen“ zabeležila je veliki broj izjava od ljudi koji su bili u anomalnim zonama. U njihovom mnoštvu, tu je i priča geologa iz Karagande E. Sergejeva: „Godine 1973. sam radio u severozapadnom Pribalkalju, 70 kilometara od rudnika Džambul. Jednom prilikom, dok sam se nalazio na terenu, nastupila je nepogoda i iznenada, u mojoj neposrednoj blizini, odjeknuo je snažan prasak. Munja je sevnula i udarila u planinu, ali ne u samu njenu površinu, na kojoj je stajao stari, drveni punkt, već dvadesetak metara niže. Zatim je u isto mesto udarila još jednom, pa još jednom... U razmaku od 30 do 40 sekundi, sa čudnovatom postojanošću, oblak je slao munje u jednu istu tačku! Fiksirao sam to mesto i kad je prestala grmljavina, uputio se u tom pravcu. Osetio sam neuobičajene poteškoće pri hodu: postepeno se povećavao čudan pritisak na celo telo, moje noge je zahvatila neobjašnjiva slabost, a osetio sam i mučninu i smetnje u vidu. Na 150 metara udaljenosti od ovog mesta, osetio sam kako mi je iz nosa pokuljala krv... Pokušao sam da sebi objasnim da se sve to dešavalo zbog pojačanog inteziteta elektromagnetnog polja. Međutim, slično se desilo i 1990. godine. Moj sin je završavao vojnu službu u jednoj jedinici u rejonu Perma. Tokom obuke, njegova sedmočlana „diverzantska grupa“ namerno je prodrla u centar „Permskog trougla“ (o čemu je u štampi često izveštavano), gde se šuma čudno talasala u koncentričnim krugovima. Mladići iz grupe su obratili pažnju na prekid rada elektronskog sata, a proveravali su i njegovo nejasno delovanje, koje se povećavalo uporedo sa približavanjem anomalnoj zoni. Osećanje straha sve više se pretvaralo u užas i grupa je bila primorana da se brzo povuče sa ovog mesta. PUTUJUĆE KAMENJE I ČAROBNA KUĆA Koncentrični krugovi na zemlji su karakteristični spoljašnji znaci čudnovatih mesta o kojima je bilo reči, pa se ogromne kamene spirale, koje se povremeno pojavljuju u raznim predelima, nazivaju Đavoljim prstenovima. Neki istraživači pojavu ovih zagonetnih objekata objašnjavaju time da su ljudi nekada oblagali kamenjem ove čudesne spirale koje se i danas pojavljuju. Postoje i znatno fantastičnije hipoteze. Izvesni D. Azarov smatra da se kamenje „samo skuplja pod dejstvom gravitacionih anomalija, poput metalnih opiljaka u školskom ogledu iz fizike“. Svoju zamisao, Azarov je ilustrovao snimcima načinjenim u Dolini Smrti, u Nacionalnom rezervatu u Kaliforniji. Na njima se jasno vide dugačke brazde, koje su ostale iza kamenja na ravnoj peščanoj površini, na dnu isušenog jezera. Sudeći po mnogobrojnim saopštenjima, u tim mestima se sami od sebe pomeraju kako sitni, tako i veliki obluci, težine i do pola tone. Pritom, oni se ne kotrljaju, već kao da putuju na ogromnim nevidljivim klizačima... Uzgred, u gradu Santa Kruz, postoji jedno zagonetno mesto. Otkrio ga je Džordž Prejzer 1940. godine. Danas je ta anomalna zona, mala teritorija na padini brežuljka, zaraslog u džinovske eukaliptuse, postala mesto hodočašća turista. Na ulazu u anomalni predeo zemlje poprečno leži tanka betonska tabla. Jedan njen kraj nalazi se u zoni zagonetnih sila, dok je drugi van tog dejstva. Uz pomoć libele, koju vodič uvek nosi sa sobom, svako može da se uveri da tabla leži apsolutno horizontalno. Ipak, ako na njene suprotne krajeve postavimo dva muškarca približno iste težine, uočićemo da će znatno teži biti onaj koji se nalazi u zoni anomalnog dejstva. Ako istim osobama promenimo mesta, opet će onaj u anomalnoj zoni pokazivati veću težinu. U unutrašnjosti ove tajanstvene zone, nalazi se mala drvena koliba koju je, pre 40 godina, sagradio Džordž Prejzer. Ona je jako nagnuta i dok se posetioci približavaju ovom čudnom objektu, osećaju pojačan pritisak, tako da su prinuđeni da se naginju napred kao bi održali ravnotežu. U anomalnoj zoni, kompas se ponaša sasvim čudno: na metar od zemlje, on precizno pokazuje strane sveta, ali ako se spusti samo malo niže, kazaljka na kompasu menja svoj položaj za 180 stepeni! Ako se teška metalna kugla gurne po žlebu, nagnutom u pravcu centra zone, ona će se zaustaviti pre polovine putanje i brzo dokotrljati nazad. Isto tako, narušavajući zakon gravitacije, ponašaju se i nemetalni predmeti. Sve te pojave maksimalno se pojačavaju u centru zone, u unutrašnjosti kolibe, u kojoj posetioci osećaju najsnažnije delovanje. Njih nevidljiva sila vuče prema zemlji takvom snagom da se stvara vizuelni utisak lebdenja u vazduhu. „Posebno su mi interesantni skeptički nastrojeni turisti“, kaže Bil Hopkins, koji već 30 godina radi kao vodič u anomalnoj zoni. „Mnogi od njih, posebno Japanci, dolaze sa svojim instrumentima za merenje, a jedan je čak doneo i laserski „pištolj“. Možete li da zamislite kakav izraz lica je složio kad je laserski zrak, usmeren horizontalno u pravcu zone, naglo skrenuo u centru naniže! Po Hopkinsonovim rečima, njegovi eksperimenti su pokazali da su talasaste sile spiralno savijene, a u to se uverio dok je posmatrao kretanje viska. Čak je i drveće koje tamo raste poprimilo neobične spiralne oblike. Zašto ne bi bilo moguće da su ovo, zapravo, sile spiralne usmerenosti koje izazivaju pojavu mnogobrojnih zagonetnih krugova na poljima Velike Britanije? Samo tokom nekoliko letnjih meseci 1990. godine, engleski istraživači su registrovali više od 400 takvih zona sa spiralnim polegnućem pšenice. Slični krugovi bili su otkriveni i na poljima u Japanu, Kanadi, Argentini, Australiji... Rusija takođe nije bila izuzeta. Poznati ruski istraživač anomalnih pojava N. Novgorodov, pronašao je i fotografisao nekoliko takvih fenomena u Povoložju. Uostalom, na poljima se ne pojavljuju samo primitivni krugovi, već i mnogo složenije tvorevine. Tako je engleski istraživač P. Delgado, nedaleko od mestašceta Panč Boul u grofoviji Hemšir, iz aviona ugledao ogroman natpis u žitnom polju „We are not alone“ (mi nismo sami). Svako slovo je bilo veličine 36,6 metara! Pšenica je bila „naslagana“ da je to nalikovalo zagonetnim krugovima. Ako to nisu podvale šaljivdžija, onda nam ostaje da pažnju usmerimo na hipotezu „nepoznatog razuma“. U Moskvi postoji grupa naučnika na čijem čelu je profesor Igor Aleksejevič M. (na njegovu molbu, prezime nije naznačeno), koji su ubeđeni da je naša Zemlja živo i razumno biće. Oni tvrde da su uspostavili kontakt sa našom planetom i da je ona odgovorila na zamišljene zahteve operatora, stvarajući određene procese u litosferi. D.Azarov takođe je ubeđen da je Zemlja živa i razumna. Štaviše, on tvrdi da čudnovati crteži u pustinji Naska, koji se pogledom mogu obuhvatiti samo iz aviona, natpis u žitnom polju u grofoviji Hempšir, čudnovati krugovi i kamene spirale su delo naše razumne planete – Zemlje. Uzgred, crteža ptica i životinja na platou Naska ima svega 30. Sve ostalo su prave linije, sinusoidi i već spomenute spirale, 13 hiljada uzoraka na površini od oko 500 kvadratnih kilometara. Specijalisti su izračunali da je za ručnu izradu takvog „umetničkog dela“ drevnim slikarima trebalo, ne manje, od sto hiljada ljudskih vekova! Ove zagonetne crteže odlikuje izvanredna i povrh svega neverovatna preciznost. Na vazdušnim foto snimcima čak i Pan-američki auto-put, koji prolazi kroz plato Naska, izgleda manje prav u odnosu na drevne linije, iako mnoge od njih počinju od ravnih površina, a nastavljaju se preko površina planina, što je nekim istraživačima dalo priliku da zaključe: „To nije delo ljudskih ruku!“ Pa, ko onda crta te čudnovate šare? Vanzemaljci? Ili je to stvarno delo naše razumne planete? Evo kako je to prokomentarisao I. Nikolajevič, rukovodilac Laboratorije za geološka istraživanja Rusije: „Anomalne zone još nisu u potpunosti razotkrile svoje tajne, i zato nema odgovora na pitanje ko crta krugove u živu, gospodari anomalnim zonama i spiralno uvija drveće. Sa sigurnošću se danas može reći samo da bismo možda mogli da malo posumnjamo na Zemlju, u kojoj se dešavaju procesi, svojstveni visokoorganizovanim sistemima, a u samom njenom jezgru odvijaju se energetska pražnjenja (i to registruju specijalni instrumenti) što na površini izaziva anomalije. Ta „pražnjenja“ su najčešći uzročnici iznenadnih i jakih, vremenskih promena. U zoni njihovog dejstva nastaju havarije, iz sistema iskaču cevovodi, radio i električne mreže, najsloženiji uređaji, instrumenti i instalacije. U svojim arhivima, ufolozi čuvaju fotografije zagonetnog natpisa na snegom pokrivenoj moskovskoj pustari koji se, kao i u Panč Boulu, mogao pročitati samo sa velike visine. Teško je i zamisliti kako je takav natpis mogao da uradi jedan čovek, jer se radi o slovima visine 50 metara i debljine linija više od dva metra! Ali, sva složenost i apsurdnost natpisa iz moskovske pustare padaju u vodu pred značenjem te, svima nama dobro poznate „nepristojne reči“. Eto do čega je trebalo dovesti našu staricu zemlju - da ona „progovori“ takvim jezikom!

[You must be registered and logged in to see this link.]