Bolesti psihe ( Mentalno zdravlje)

Depresija Najčešći simptomi depresije su :

- Dugotrajna potištenost
- Gubljenje interesa za život
- Gubitak interesa za ono što vas je nekad usrećivalo i za ono u čemu većina ljudi pronalazi užitak
- Pad koncentracije
- Promjene u apetitu
- Nesanica, nemiran san
- Umor
- Fizička bolest čiji se simptomi stalno vraćaju unatoč liječenju



Što uzrokuje depresiju?

Depresija nema samo jedan uzrok, najčešće je kombinacija nekoliko različitih stvari.

Možda nemate pojma zbog čega ste zaglavili u depresivnoj fazi, ali ipak iz dana u dan nosite se s njom.

Bez obzira na uzrok, depresija nije samo stanja uma, povezana isključivo s psihološkim faktorima. Ona je često vezana uz fiziološke promjene u mozgu, te povezana s neravnotežom neurotransmitera, kemikalija koje nose signale u živce i mozak.

Depresija je kombinacija bioloških, genetičkih i psihofizičkih faktora.

S biološkog stajališta depresija je abnormalnost u funkciji određenih neurotransmitera, što može biti uzrokovano promjenom razine hormona. To objašnjava zbog čega se mnogi teenageri kroz pubertet suočavaju s depresijom.

Najčešći uzročni faktori vezani uz depresiju su:


-Obiteljska povijest. Genetika igra važnu ulogu u depresiji. Ona može neku obitelj pratiti generacijama.


-Trauma i stres. Stvari poput financijskih problema, prekida ljubavne veze ili smrt bliske osobe mogu izazvati depresiju. Ali depresivni možete postati i nakon značajnijih promjena u životu poput novog posla, diplome ili ulaska u brak.

- Pesimistična osobnost. Osobe koje imaju niže samopouzdanje i negativan pogled na svijet imaju veće rizike razvoja depresije.



(Iznad navedeni uzroci uglavnom uzrokuju depresiju nižeg stupnja, koja se često naziva potištenost.)

- Fizički uvjeti. Ozbiljna medicinska stanja poput srčanih oboljenja, raka i neizlječivih bolesti značajno doprinose depresiji jer fizička slabost smanjuje otpornost na stres. Depresija može medicinska stanja pogoršati jer oslabljuje imunološki sustav, a može i otežati podnošenje boli. U nekim slučajevima depresija može biti izazvana i medikamentima koji se koriste za tretiranje bolesti.

- Drugi psihofizički poremećaji. Anksioznost, poremećaji u prehrani, šizofrenija…

- Zlostavljanje.

Svi simptomi depresije još uvijek nisu potpuno jasni. Trenutna istraživanja ističu genetičke, obiteljske, biokemijske, fizičke, psihološke i društvene simptome.

Psihološki simptomi uključuju osjećaj beznađa, bespomoćnosti, ranjivosti, straha, pesimizma i nisko samopouzdanje. Sve ovo se odražava u neuobičajenom ponašanju, te poteškoćama pri ostvarivanju osobnih veza.


Depresija može biti i sama simptom nekih bolesti ili poremećaja kao što su:

- Metabolički poremećaji poput hipoksije.

-Endokrini poremećaji poput dijabetesa.

- Neurološke bolesti kao što su Parkinsonova i Alzheimerova bolest.

- Rak

- Virusne i bakterijske infekcije kao što su gripa i upala pluća.


- Kardiovaskularne bolesti.

- Kronične opstruktivne plućne bolesti.

- Degenerativni artritis.

- Poremećaji u probavnom sustavu.

- Genitourinarni problemi poput inkontinencije.

- Anemija.


Savjet koji ne pomaže

Jedan od najčešće ponavljanih savjeta je "misli na nešto pozitivno".

Ovakav savjet je potpuno bezvrijedan budući da depresija nije stanje, nego bolest među ostalim, prouzrokovana poremećajem ravnoteže prijenosnika živčanih impulsa, te promjenama u broju i osjetljivosti njihovih receptora. Ti poremećaji biološki sprječavaju pozitivan osjećaj. Osoba u depresiji ne može samostalno odlučiti misliti o nečemu pozitivnom

To je jednako kao kada bismo osobi koja ima akne savjetovali, pa ne daj im da izbijaju.

No, to ne znači da trebamo odustati od pomoći prijatelju. Kretanjem u društvu se depresivna osoba osjeća sigurnije i zaštićenije. Razgovor uvelike pomaže. Kao i grupna tjelovježba, zajednička aktivnost, šetnje, potpora…

Samopomoć kod depresije


Sumnjate li na depresiju, u svakom slučaju trebali bi se obratiti liječniku, ali kod privremene potištenosti ili istovremeno s liječničkim tretmanom mogli biste se koristiti nekim tehnikama samopomoći koje su se pokazale djelotvornima.

1. TJELOVJEŽBA – Nije samo važna kod liječenja depresivnog raspoloženja, ona će i smanjiti mogućnost nastanka simptoma depresije.

2. PSIHIČKA AKTIVNOST – Važno je baviti se aktivnostima koje zaokupljaju mozak. Može se raditi o šahu, kartanju, čitanju, učenju, ali i najobičnijem rješavanju križaljki.

3. POTPORA PRIJATELJA – Što više se krećite u društvu. Najbolje bi bilo spojiti, ukoliko je moguće, fizičku aktivnost s druženjem. Bavite se nekim društvenim sportom, upišite grupne tečajeve aktivnosti u kojoj se niste okušali.

4. PLEŠITE – Može se raditi o tečaju klasičnog, društvenog ili o običnom plesu u discu prilikom večernjeg izlaska, sve je djelotvorno.

5. DOBAR SAN – Nastojte dobro spavati.

6. PRIRODA – Što više boravite u prirodi ili na otvorenom, a ukoliko to nije moguće osvijetlite i redovito prozračujte svoje prostorije.

7. MEDITACIJA – Svaka vrsta opuštanja ili autogenog treninga je više nego dobrodošla.

8. PRAKTICIRAJTE VJERU – Odlazak u crkvu, razgovor sa svećenikom ili drugi oblik prakticiranja vjere dosta pomaže kod potištenosti.

9. SELFHELP LITERATURA – Dobro je čitati knjige koje će vam pomoći izgraditi samopouzdanje, hrabrost, pronaći smisao u životu i sl. prema vlastitom izboru.



10. Možda biste mogli pokušati i s BILJNIM PRIPRAVCIMA. Oni nekad mogu djelovati kao dobar poticaj za povratak energije i volje.

Vrlo brzo možete pripremiti biljni napitak s vinom:

Pomiješajte bosiljak, majčinu dušicu i ružmarin (te biljke možete kupiti u svakoj većoj ljekarni). Dvije žlice mješavine tih biljaka poparite s pola litre zavrela razrijeđena vina. Ostavite da odstoji jedan sat.

Pije se po pola čaše prije i poslije jela.

Ne povećavajte količinu vina jer alkohol ima suprotan učinak i doprinosi lošem osjećaju potičući depresiju.

Alkohol povećava sklonost depresiji

Ljudi koji piju alkohol kako bi se osjećali bolje u stvari samo pogoršavaju svoje stanje i postaju skloniji depresiji.

Prema istraživanju Britanskog instituta za mentalno zdravlje ljudi koji u alkoholu traže lijek protiv tjeskobe, anksioznosti i tuge, na takav način povećavaju rizik obolijevanja od depresije.

Alkohol je samo privremeno rješenje jer oslabljuje neurotransmitere zadužene za reduciranje depresije i tjeskobe. Prekomjernim konzumiranjem alkohola neurotransmiteri će toliko oslabiti da mozak neće biti u mogućnosti spriječiti depresiju.

Prema riječima znanstvenika problem je toliko ozbiljan da bi na etiketama alkoholnih pića trebala pisati napomena da prekomjerno konzumiranje alkohola ozbiljno ugrožava psihičko zdravlje.



Ekoterapija


Ekoterapija, alternativna metoda za liječenje depresije koju sve češće savjetuju i zapadni liječnici zapravo je hodanje ili rad u prirodi.


Pacijentima se propisuje svakodnevno hodanje parkom ili rad u poljoprivredi.

Dva neovisna istraživanja pokazala su kako „ekoterapija“, koja može uključivati i najjednostavnije vježbanje na otvorenom, može značajno poboljšati mentalno zdravlje.

Nakon šetnje kroz veći park 71 % osoba je izjavilo kako se osjeća manje depresivno, a 90% njih je primijetilo kako imaju i veće samopouzdanje.

Za usporedbu, nakon šetnje gradom ili shopping centrom samo se 45 % osjećalo manje depresivno, a čak 22 % izjavilo je kako im se depresija povećala. Oko 50% na taj način je povećalo samopouzdanje, dok je 44 % osjetilo pad samopouzdanja, što se nije desilo ni jednoj osobi koja je boravila u prirodi.

Znanstvenici ipak ne tvrde kako ekoterapija može zamijeniti konvencionalno liječenje, ali može pripomoći liječenju ili pomoći osobama koje nisu zatražile liječničku pomoć.



Tjelovježbom protiv depresije
Redovita tjelovježba može pomoći osobama koje pate od depresije.

Znanstvenici sa sveučilišta Yale na temelju eksperimenata još jednom su potvrdili kako tjelovježba utječe na raspoloženje, te kako može pomoći liječenju ljudi koji pate od depresije, ali došli su i do nove teorije prema kojoj bi se u skorijoj budućnosti mogla proizvesti tableta sastavom slična kemikalijama koje se luče u organizmu za vrijeme tjelovježbe, a koja bi u borbi protiv depresije trebala biti učinkovitija od dosadašnjih lijekova.

Znanstvenici vjeruju kako bi takva vrsta lijeka bila značajno superiornija u odnosu na postojeće antidepresive.

Naravno, dok takva tableta ne dođe na tržište potištenost možete liječiti pravom tjelovježbom. Vježbanje, posebno na otvorenom poboljšava mentalno zdravlje, smanjuje osjećaj depresivnosti, te povećava samopouzdanje dajući osjećaj postignuća.



Gospina trava u liječenju depresije


Gospina trava ili kantarion najpoznatiji je prirodni lijek protiv depresije. Njeni blistavo žuti cvjetovi i simbolično predstavljaju moć sunca u otjerivanju sila tame, a njeni antidepresivni učinci visoko su cijenjeni i u konvencionalnoj medicini.

Gospina trava se već stotinama godina koristi oralno za tretiranje depresivnih stanja, potištenosti, anksioznosti, kao i kod bolova živaca.



Kada se koristi u svrhu liječenja depresije gospina trava nije „brz“ lijek. S njom nećete postići trenutni oporavak, ali pokazuje odlične dugoročne rezultate. Biljka pomaže tijelu i duši da se oporavi, te se izgradi čvrst temelj za kompletno izlječenje.

U pravilu se čaj pije tri puta dnevno, osim ako nije drugačije naznačeno u uputama, a prije nego što primijetite prva poboljšanja morat ćete pričekati najmanje tjedan ili dva. Obično jedan tretman traje tri do šest mjeseci. Iako osobe primijete značajno poboljšanje već nakon mjesec do dva korištenja, tretman nije preporučljivo prekidati radi potpunog izlječenja.

Pri normalnoj uporabi nisu zamijećeni neki negativni efekti, iako gospina trava jako utječe na druge lijekove i njihovu djelotvornost, posebno kontracepcijskih pilula, lijekova za tretiranje tumora ili onih za liječenje HIV-a. Zbog toga je nužno konzultirati se s liječnikom prije tretmana gospinom travom.

Također, poznato je kako gospina trava čini kožu osjetljivijom na sunčevu svjetlost, zbog toga je vrlo važno izbjegavati sunce za vrijeme korištenja biljke.

Priprema: Ukoliko na uputama na pakiranju nije drugačije naznačeno, čajnu žlicu biljke ili filter vrećicu prelijte s 0,2 l vrele vode. Poklopite i pustite da odstoji 5 do 10 minuta. Procijedite i pijte svježe pripremljeni čaj.

Antidepresivna prehrana

Iako su dnevni stres i napetost neizbježni, tjeskobu i anksioznost možemo ublažiti
pravilnom prehranom. Pokušajte slijediti neke od sljedećih savjeta kako biste popravili raspoloženje.

- Smanjite unos kofeina. Previše gaziranih napitaka, kave, čaja, pa čak i čokolade može premoriti vaš živčani sustav i dovesti vas na rub živčanosti, a u rijetkim slučajevima izazvati i napade panike.

-Smanjite konzumiranje alkohola. Mnogi ljudi posežu za alkoholom kako bi smirili svoje živce, ali posljedice mogu biti veće za tijelo, nego koristi od inicijalnog opuštanja. Ako trebate piće popijte svježi sok od naranče ili neki opuštajući čaj. Pića ograničite na jedno do dva dnevno.

-Jedite složene ugljikohidrate. Za vrijeme tjeskobnog razdoblja trebalo bi u prehrani povećati unos složenih ugljikohidrata. Ali to ne znači šećera. Čokolada i ostali slatkiši samo će vam kratkotrajno dati dobar osjećaj. Složeni ugljikohidrati će djelovati dugotrajnije i sustavno.

- Uzmite multivitamin. Iako se učinkovitost vitaminskih nadomjestaka u zadnje vrijeme često dovodi u pitanje, smatra se da vam ne mogu štetiti, a velike su šanse da će vam koristiti.

- Pijte dovoljno vode. Osam čaša dnevno neka vam postane rutina. Vodu pijte pravovremeno. Kada osjetite žeđ već ste dehidrirani.

-Razmislite o biljnim pripravcima. Gospina trava, matičnjak i neke druge biljke mogu vas umiriti i pomoći otjerati depresiju. Ipak, nemojte se samostalno odlučivati na uzimanje, konzultirajte se s liječnikom, a posebno ukoliko uzimate neke lijekove.

Može li depresija biti i dobra za vas?


Nešto novo nude nam znanstvenici vezano uz depresiju. Kažu da definiranje depresije kao bolesti nije uvijek dobro za ljude. U slučajevima kada se radi o potištenosti, a ne ozbiljnoj depresiji, njeno karakteriziranje kao medicinskog stanja može natjerati ljude da postanu pasivni i smanjiti motivaciju za promjenama u životu.

Sada znanstvenici kažu kako postoje prednosti od potištenosti. Kažu kako neraspoloženje i tuga ojačavaju svoje žrtve, te ih osposobljavaju da se bolje nose sa životnim izazovima, a nerijetko tjera na više truda što vodi do većih postignuća.

Ističu kako su neke velike povijesne osobe poput Winstona Churchilla, Abrahama Lincolna, Isaaca Newtona i Beethovena patili od nekog oblika depresije.

Profesor Jerome Wakefield, sa Sveučilišta u New Yorku, autor knjige „Gubitak tuge – kako su liječnici transformirali tugu u depresivni poremećaj“ tvrdi: „Nešto poput depresije što je tako često kod ljudi mora imati svoje pozitivne strane, jer inače ne bi bili toliko opterećeni s njom“. On vjeruje kako tuga ima zaštitnu funkciju, te da pomaže osobama da nauče nešto iz svojih pogrešaka.

„Mislim da je zadatak negativnih emocija da zaustave naše normalno funkcioniranje na trenutak i natjeraju nas da se usredotočimo privremeno na nešto drugo“, dodaje.

izvor

Loše raspoloženje, nedostatak motivacije i gubitak energije su svima znani simptomi depresije. Pogledajte nekoliko manje poznatih znakova ove psihičke bolesti.

BOL U ZGLOBOVIMA
Psihijatar Skot Halcman objašnjava da većina ljudi pogrešno povezuje bol u zglobovima i leđima sa fizičkim uzrocima, jer je ustvari najčešće reč o depresiji.

- Glavobolje, bolovi u leđima, zglobovima i stomaku, jesu uobičajeni simptomi depresije, koji prolaze čim se poboljša psihičko stanje pacijenta - ističe on.

STOMAČNE TEGOBE

Promene u probavi, kao što su zatvor ili potreba za češćim odlaskom u toalet, tipični su znakovi anksioznosti, koja predstavlja jedan od simptoma depresije.

- Ovo je posebno izraženo kod ženskog dela populacije - kaže Halcman.


U najkraćem depresija je negativno viđenje sebe, sveta i budućnosti. Psihijatri trvde da je 10 odsto ljudi koji boluju od depresije sklono paranoičnim mislima

OPTEREĆENOST POSLOM

Kada upadnu u depresivno stanje, većina ljudi gubi volju za bilo kakvom aktivnošću i najradije bi ceo dan proveli u krevetu. Međutim, suprotna reakcija – neprestani rad i pretrpavanje obavezama, takođe može biti znak depresije.

- Neke osobe namerno izlažu sebe opterećenjima do krajnjih granica -navodi Halcman.

Depresivne osobe se naporno trude čak i kada nemaju konkretan cilj, kao što je na primer unapređenje na poslu.



PARANOIČNE MISLI

Psihijatri tvrde da je oko 10 odsto ljudi koji boluju od depresije sklono paranoičnim mislima.

- Imao sam veoma inteligentnu pacijentkinju, koja je pod uticajem depresije počela da misli da joj je neko ugradio kamere u kuću, kako bi je špijunirao - navodi dr. Halcman.



izvor

Ako vam je pomoć potrebna, nemojte oklevati da je potražite. Nije sramota tražiti pomoć.



Stručnu pomoć možete dobiti u vašem domu zdravlja, kod lekara opšte prakse. Lekar opšte prakse će vas uputiti na lekara specijalistu - psihijatra. Ako u vašem domu zdravlja ne postoji psihijatar, lekar opšte prakse će vas uputiti na psihijatra u odgovarajućoj specijalizovanoj ustanovi.



Ako vam je pomoć potrebna hitno, u vreme kada domovi zdravlja ne rade, možete je potražiti u ustanovama specijalizovanim za urgentnu psihijatriju, kao što je na primer Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr. Laza Lazarević" u Beogradu (vidite niže za adresu).



Put od lekara opšte prakse do specijaliste, zbog redova u našim zdravstvenim ustanovama, može ponekad biti naporan i težak. Ipak, to je najbolji put da stručnu pomoć dobijete na regularan način koji je pokriven vašim zdravstvenim osiguranjem.



Ako želite da skratite ovaj put, a shvatate da vam je pomoć specijaliste potrebna, možete se direktno obratiti psihijatru u domu zdravlja ili u nekoj od specijalzovanih ustanova (niže navedene su takve ustanove u Beogradu), ali imajte na umu da ćete za direktan prijem kod specijaliste, bez uputa lekara opšte prakse, morati da platite (cena nije prevelika, ako vam se žuri, iznosila je oko 600 din. juna 2003. god.).



Pored državnih zdravstvenih ustanova postoje i privatne psihijatrijske ordinacije kojima se možete obratiti, u kojima se plaća za zdravstvene usluge.





Specijalizovane psihijatrijske ustanove na području Beograda:



ˇ Klinički Centar Srbije, Institut za psihijatriju, Beograd, Pasterova br. 2, tel: 3618-444 lokal 20-90



A. Bolničko-dijagnostičko odeljenje

B. Centar za psihoze "Vladimir F. Vujić"

C. Centar za dnevnu hospitalizaciju

* Odeljenje za psihoze

* Odeljenje za granična stanja neuroze

* Odeljenje za bolesti zavisnosti

D. Teleapel služba (psihijatrijska pomoć telefonom, tel: 685-050)



ˇ Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu, Beograd, Dr. Subotića 6A, tel: 658-355



A. Služba za neurologiju

B. Služba za psihijatriju

C. Služba za specijalizovanu dijagnostiku i terapiju





ˇ Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", Beograd, Višegradska 26, tel: 642-166, 642-392, 642-687



A. Centar za urgentnu psihijatriju

B. Centar za psihoze

C. Centar za genrontopsihijatriju, Beograd, Padinska skela BB, tel: 8171-233

*Odeljenje za presenilne demencije

* Odeljenje za senilne demencije

D. Centar za vanbolničku psihijatriju

* Dnevna bolnica

* Savetovalište

* Dispanzer



ˇ Institut za mentalno zdravlje, Beograd, Palmotićeva 37, tel: 3240-527, 3240-529



A. Odsek opšteg dispanzera za odrale sa savetovalištima, službama i socioterapijskim klubovima

* Odsek za brak i porodicu

* Odsek za vanbolničko lečenje alkoholizma

* Odsek savetovališta za studente

* Dispanzer za mentalno zdravlje (na Novom Beogradu)

B. Dnevna bolnica

* Odsek za neuroze i granična stanja

* Odsek za psihoze

* Odsek za depresije

C. Odsek za alkoholizam

* Dnevna bolnica

D. Blok za kliničku zaštitu odraslih

* Odsek za intenzivnzu negu sa službom za toksikomaniju

* Odsek za psihoze

* Odsek za neuroze i granična stanja

E. Blok za zaštitu dece i omladine

* Odsek za dispanzersko lečenje dece i omladine

* Odsek za psihijatrijsko lečenje dece i omladine

* Odsek za kliničko lečenje dece i omladine

* Odsek za neuropsihologiju

F. Odsek za epilepsije, kliničku neurofiziologiju i kognitivne neuronauke

G. Centar za psihoterapiju i socioterapiju

H. Centar za vanbolničku zaštitu

I. Centar za kliničku psihofarmakologiju



ˇ Kliničko-bolnički centar "Zvezdara", Beograd, Dimitrija Tucovića 161, tel: 414-322, 414-343



A. Klinika za neurologiju i psihijatriju, tel: 413-846

* Klinički institut za neurologiju

* Klinički institut za psihijatriju

* Dnevna psihijatrijska bolnica



ˇ Kliničko-bolnički centar "Dr Dragiša Mišović"-Dedinje, Beograd, Heroja Milana Tepića 1, tel: 667-122, 660-666, 669-955



A. Klinika za psihijatriju, tel: 663-946

* Odeljenje kliničke psihijatrije

* Odeljenje poluintenzivne nege i psihoze

* Odeljenje za psihosomatska oboljenja

* Odeljenje za adolescentnu psihijatriju

* Odeljenje za psihofiziologiju, neurofiziologiju, EEG i REG laboratoriju

* Odeljenje za psihoterapiju

* Ambulantno poliklinička služba

* Dnevna bolnica

O POREMEĆAJIMA LIČNOSTI





ŠTA SU POREMEĆAJI LIČNOSTI?



Poremećaji ličnosti uzrokuju dugotrajne obrasce unutrašnjeg doživljavanja i ponašanja koji odstupaju od očekivanja društva u celini, koji su prožimajući, kruti i stabilni tokom vremena i koji vode nelagodnosti ili lošijem funkcionisanju.



Ličnost se danas sagledava kao kompleksan obrazac duboko usađenih psiholoških karakteristika koje su najvećim delom nesvesne, teško promenljive i koje se automatski ispoljavaju u gotovo svakoj oblasti funkcionisanjaŤ. Lične karakteristike ili osobine se ispoljavaju na kontinuumu socijalnog funkcionisanja. Poremećaji ličnosti odražavaju osobine ličnosti koje se neadekvatno koriste i koje postaju maladaptivne. Do određene mere ova klasifikacija je proizvoljna.



Neka odstupanja mogu biti sasvim blaga, uz veoma mali uticaj na život osobe, kod kuće ili na poslu; druga mogu prouzrokovati velike posledice kako u porodici, tako i u društvu. Specifične situacije ili događaji predstavljaju okidač za ponašanja karakteristična za poremećaje ličnosti. Uopšte uzev, osobe sa poremećajem ličnosti imaju poteškoće u slaganju sa drugim ljudima i mogu biti razdražljive, zahtevne, neprijateljski nastrojene, plašljive ili manipulativne.





SIMPTOMI POREMEĆAJA LIČNOSTI



ˇ Poteškoće u slaganju sa drugim ljudima. Mogu biti razdražljivi, zahtevni, neprijateljski nastrojeni, plašljivi ili manipulativni.

ˇ Obrasci ponašanja značajno odstupaju od društvenih očekivanja i ostaju postojani tokom vremena.

ˇ Poremećaj zahvata mišljenje, emocije, međuljudske odnose i kontrolu impulsa.

ˇ Obrazac je nefleksibilan i javlja se u širokom spektru situacija.

ˇ Obrazac je stabilan ili dugotrajan, sa početkom u detinjstvu ili adolescenciji.



Poremećaji ličnosti postoje u različitim oblicima. Klasifikacija poremećaja ličnosti je proizvoljna (didaktička). Svaka osoba je, međutim, jedinstvena i može ispoljavati mešavine obrazaca.





UZROCI POREMEĆAJA LIČNOSTI



Poremećaji ličnosti, najverovatnije, proističu iz kompleksne interakcije ranih životnih iskustava, genetskih i sredinskih faktora. U principu, genetski faktori doprinose biološkim osnovama moždanog funkcionisanja i osnovnoj strukturi ličnosti. Ova struktura onda utiče na to kako će individua odgovarati na životna iskustva i društveno okruženje. Tokom vremena, svaka osoba razvija specifične obrasce ili načine doživljavanja sopstvenog sveta, kao i osećanja, mišljenja, prevazilaženja i ponašanja.

Iako se do današnjeg dana malo zna o mogućim biološkim korelatima poremećaja ličnosti, osobe sa poremećajem ličnosti mogu imati poremećenu regulaciju moždanih kola koja kontrolišu emocije. Ova poteškoća, u kombinaciji sa psihološkim i socijalnim faktorima kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili odvajanje, čini da osoba bude pod većim rizikom od razvijanja poremećaja ličnosti. Snažna privrženost unutar porodice ili mreže podrške ljudi van porodice, u školi i u zajednici, pomažu individui da razvije snažan osećaj samopoštovanja i snažne mehanizme odbrane. Prilike za lični razvoj i za razvijanje jedinstvenih sposobnosti mogu ojačati predstavu osobe o sebi samoj. Ovako podržavajuća okolina može pružiti izvesnu zaštitu od razvijanja poremećaja ličnosti.

Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda � odvajanje od porodice, identitet i nezavisnost � mogu biti faktori koji dovode do pojave poremećaja ličnosti. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama.





VRSTE POREMEĆAJA LIČNOSTI



Granični poremećaj ličnosti: nestabilnost međuljudskih odnosa, identiteta i afekta, kao i naznačena impulsivnost.

Antisocijalni poremećaj ličnosti: Zanemarivanje ili kršenje prava drugih ljudi.

Histrionični poremećaj ličnosti: prekomerna emocionalnost i traženje pažnje.

Narcistički poremćaj ličnosti: grandioznost, potreba za divljenjem i nedostatak empatije.

Izbegavajući poremećaj ličnosti: socijalna inhibicija, osećanje neadekvatnosti i preosetljivost na negativno ocenjivanje.

Zavisni poremćaj ličnosti: podređeno i zavisno ponašanje povezano sa prekomernom potrebom da o osobi neko brine.

Shizoidni poremećaj ličnosti: otuđenost od socijalnih relacija i ograničen raspon emocionalnog ispoljavanja.

Paranoidni poremećaj ličnosti: nepoverenje i sumnjičavost, pri čemu se motivi drugih ljudi tumače kao zloćudni.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti: preokupiranost urednošću, perfekcionizmom i kontrolom.

Shizotipalni poremećaj ličnosti: akutna nelagodnost u bliskim međuljudskim odnosima, kognitivne ili perceptivne distorzije i ekscentričnosti u ponašanju.





KOLIKO SU ČESTI POREMEĆAJI LIČNOSTI?



Procene prevalencije dijagnoze bilo kog poremećaja ličnosti u SAD (na primer) kreću se od 6 do 9%, zavisno od kriterijuma koji je korišćen za definisanje. Epidemiološke studije najčešće ocenjuju i izveštavaju o antisocijalnom poremećaju ličnosti. Istraživanjem sprovedenim u Ontariju 1991. godine, procenjeno je da je jednogodišnja stopa prevalencije antisocijalnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji bila 1,7%. Prema Edmontonskoj studiji iz 80-ih godina, 1,8% populacije imalo je antisocijalni poremćaj ličnosti tokom šestomesečnog perioda pre istraživanja, dok je 3,7% imalo antisocijalni poremećaj ličnosti u nekom trenutku svog života. Procene prevalencije ostalih poremećaja ličnosti kreću se od 1 do 10% populacije.





KOJI SU EFEKTI I POSLEDICE POREMEĆAJA LIČNOSTI?



Iako se poremećaji ličnosti obično javljaju u adolescenciji ili ranom odraslom dobu, mogu postati evidentni i u srednjem životnom dobu. Do određenog nivoa, vreme javljanja zavisi od vrste poremećaja ličnosti i situacije ili događaja koji okružuju pojedinca. Na primer, granični poremećaj ličnosti se najčešće javlja u adolescenciji i ranom odraslom dobu a postaje manje upadljiv do srednjeg životnog doba. Sa druge strane, narcistički poremećaj ličnosti može ostati neotkriven do srednjeg životnog doba, kada osoba počinje da razvija "osećaj za ono što je propustila u životu" ili se suočava sa ličnim ograničenjima.



S obzirom na to da se poremećaji ličnosti razvijaju u periodu adolescencije ili ranog odraslog doba, oni se javljaju u vreme kada većina ljudi razvija veštine odraslih, uspostavlja zrele međuljudske odnose, stiče obrazovanje, stvara karijeru i kad se uopšte "stabilizuje" u svom životu. Neprilagođeno ponašanje tokom ovog životnog stadijuma ima implikacije koje se protežu na čitav život. Poremećaje ličnosti često prate zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, seksualna disfunkcija, generalizovani anksiozni poremećaj, bipolarni afektivni poremećaj, opsesivno�kompulsivni poremećaj, depresivni poremećaj, poremećaj ishrane i suicidalne misli ili pokušaji. Čak do jedne polovine zatvorenika ima antisocijalni poremećaj ličnosti, jer njegove pridružene bihejvioralne karakteristike (zloupotreba psihoaktivnih supstanci, nasilje, skitanje) vode do kriminalnog ponašanja. Ostale društvene posledice poremećaja ličnosti uključuju:



- nasilje u braku

- zlostavljanje dece

- slabo radno postignuće

- samoubistvo

- kockanje



Poremećaji ličnosti imaju veliki uticaj na osobe koje su bliske obolelom. Kruti obrasci ponašanja obolele osobe otežavaju njihovo prilagođavanje na različite situacije. Kao posledica, drugi ljudi se prilagođavaju njima. Ovo stvara veliku napetost u svim međuljudskim odnosima, u porodici, među bliskim prijateljima, na radnom mestu. U isto vreme, kada se drugi ljudi ne prilagođavaju, osoba sa poremećajem ličnosti može postati ljuta, frustrirana, depresivna ili povučena. Ovim se uspostavlja začarani krug interakcija koji uzrokuje da obolele osobe istrajavaju u maladaptivnim obrascima ponašanja dok se njihovim potrebama ne izađe u susret.





STIGMA POVEZANA SA POREMEĆAJIMA LIČNOSTI



S obzirom na to da ponašanja koja se javljaju u nekim poremćajima ličnosti ostaju bliska onome što se smatra ťnormalnimŤ, drugi često smatraju da oboleli lako može izmeniti svoje ponašanje i rešiti interepersonalni problem. A kada takva ponašanja duže potraju, drugi to mogu protumačiti nedostatkom volje za promenom. Fiksna priroda ovog poremećaja je nešto što drugi ljudi ne razumeju najbolje.





LEČENJE POREMEĆAJA LIČNOSTI



Poremećaji ličnosti su teški za lečenje zbog poricanja da problem postoji i zbog pesimizma zdravstvenih radnika usled izostanka uspeha tokom prethodnih pokušaja. Intenzivna individualna i grupna psihoterapija, kombinovana sa antidepresivima i stabilizatorima raspoloženja, može biti, u najmanju ruku, delimično efikasna kod nekih ljudi. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti češće bivaju hospitalizovane, češće su na psihoterapiji vanbolnički i češće posećuju urgentna odeljenja nego one sa drugim poremećajima ličnosti.

Život sa psihozom



Iako se u ovom tekstu uglavnom govori o "shizofrenim poremećajima", on će biti od koristi i onima koji traže informacije o "psihozama" uopšte.



Shizofrenija ili shizofreni poremećaji su tipovi psihotičnih poremećaja ("psihoza"), a saveti u vezi sa njima (na primer u vezi sa načinom lečenja, lekovima i poreklu poremećaja) mogu biti od velike koristiti i onima koji boluju od drugih vrsta psihotičnih poremećaja ("psihoza"). Zato ne treba da vas zbuni izraz "shizofreni poremećaj" koji se ovde upotrebljava i možete ga u širem smislu shvatiti kao "psihotični poremećaj". Dakle, ako vas zanimaju "psihoze" - nastavite čitanje.





Shizofreni poremećaji



Želja nam je da vas pomoću ovog teksta podrobnije upoznamo sa shizofrenim poremećajima, objasnimo njihove uzroke i ukažemo na mogućnosti lečenja. Ovaj će vas tekst ohrabriti i dati vam nade jer se ova bolest, uprkos brojnim raširenim predrasudama, može vrlo uspešno lečiti. Osim toga, pokazaće vam na koji način kao bolesnik možete doprineti znatnom poboljšanju kvaliteta svoga života i šta za bolesnika možete učiniti kao član porodice.



Shizofreni poremećaji predstavljaju skup psihičkih bolesti sa sličnim simptomima i uzrocima koji zahtevaju određeno lečenje.


Bolest



U ovom poglavlju ćete saznati:



ˇ da su shizofreni poremećaji povezani sa poremećajima funkcije mozga

ˇ da su shizofreni poremećaji relativno česti

ˇ da su shizofreni poremećaji nasledni samo u onolikoj meri koliko može biti nasledna sklonost (sklonost preosetljivosti)

ˇ da se shizofreni poremećaji ne mogu dokazati laboratorijskim ispitivanjima ili rendgenskim snimcima

ˇ da se shizofreni poremećaji dijagnostikuju tek kada se simptomi bolesti ispolje u dovoljnom broju i težini

ˇ da se na shizofrene poremećaje može vrlo dobro delovati konsekventnim lečenjem

Šta su to shizofreni poremećaji?



Iako nauka još uvek ne može da odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom bolešću, sigurno je sledeće: bolest pod imenom "shizofrenija" ne postoji, a samo oboljenje nema nikakve veze sa cepanjem ličnosti obolelog.



Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, dakle promene psihe.



Nije još u potpunosti razjašnjeno zašto dolazi do poremećaja ravnoteže moždanih funkcija. Sa sigurnošću se još jedino zna da su neke osobe posebno osetljive, te da izbijanje bolesti može biti prouzrokovano preteranim stresom ili drugim psihičkim opterećenjima, uživanjem droga i hormonalnim poremećajima (trudnoća, klimakterijum).


Po čemu prepoznajemo neki shizofreni poremećaj?



Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu".



Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega.



Radi bolje preglednosti simptomi se često dele na pozitivne i negativne simptome. Jedni simptomi (pozitivni) se tokom neke faze bolesti javljaju dodatno uz normalno doživljavanje na primer halucinacije ili sumanute misli, a drugi simptomi (negativni) se ogledaju u manjku u odnosu na period pre bolesti (npr. nedostatak poleta, povlačenje u sebe).



Najvažniji su simptomi:



ˇ halucinacije

ˇ sumanute ideje

ˇ poremećaji mišljenja

ˇ poremećaj volje

ˇ socijalno povlačenje

ˇ depresija

ˇ nedostatak osećaja za bolest

ˇ osećaj promenjenosti (osećaj upravljanja od spolja/od drugih)





Najvažniji pozitivni simptomi



Halucinacije

Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.



Sumanute ideje

Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.



Poremećaji mišljenja

Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću".



Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana!





Najvažniji negativni simptomi



Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.



Nedostatak volje

Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.



Gubitak osećanja

Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.





Socijalno povlačenje

Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.



Depresija

Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život.



Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!



Depresivno ponašanje i misli o samoubistvu treba uzeti vrlo ozbiljno. U takvim slučajevima treba odmah kontaktirati lekara!





Kako se može postaviti sigurna dijagnoza shizofrenog poremećaja?



Slika shizofrenih poremećaja može biti mnogostruka. Zbog toga je na početku bolesti vrlo teško postaviti sigurnu dijagnozu. Porodica i prijatelji često ne nalaze objašnjenje za neobično ponašanje osobe koja pati od shizofrenih poremećaja. Ni samim bolesnicima nije jasno da boluju od ozbiljne bolesti.



Shizofreni poremećaji ne mogu se dijagnostikovati ispitivanjima krvi ili drugim sličnim metodama.



Dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora koje lekar vodi sa bolesnikom i njegovom porodicom i na osnovu posmatranja ponašanja bolesnika. Pri tom su naročito važni broj, obim i trajanje simptoma.



Rana dijagnoza povećava izglede da će lečenje biti uspešno!





Koliko se često javljaju shizofreni poremećaji?



Shizofreni poremećaji se javljaju relativno često. Naučnim studijama je dokazano da od ove bolesti oboljeva oko 1 % svih ljudi, bez obzira na zemlju u kojoj žive, kojoj rasi ili kulturi pripadaju.





Koji su uzroci ove bolesti?



Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvarim te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti.



Povezanost izme|u vulnerabilnosti i izbijanja bolesti može da se objasni na primeru osetljivosti na sunčanje osoba koje imaju svetlu kožu. Tip kože predstavlja dispoziciju, naslednu sklonost, baš kao i vulnerabilnost. Za osobe svetle kože sunce je jednako opasno kao što je stres opasan za posebno osetljive osobe. Osobe svetle kože mogu se zaštititi kremama za sunčanje, ali ipak ne smeju suviše dugo boraviti na suncu. Vulnerabilnim osobama će zaštitu pružiti neuroleptici.





O čemu govori dopaminska hipoteza?



Kad mozak obrađuje informacije ti se nervni impulsi dalje prenose nervnim putevima. Između pojedinih nervnih ćelija postoje dodirna mesta (sinapse) na kojima su za dalji prenos impulsa potrebne prenosne materije (transmiteri). Naučnim je istraživanjima ustanovljeno da je kod shizofrenih poremećaja poremećen prenos nadražaja na određenim sinapsama, a uzrok je previše prenosne materije koja se zove dopamin. Neurolepticima se blokiraju prijemna mesta na ćelijama (receptori) tako da zbog viška dopamina ne može da dođe do prevelikog nadražaja nervnih ćelija.







Da li su shizofreni poremećaji nasledni?



I kod drugih se bolesti (rak, infarkt srca) može naslediti sklonost za neku određenu bolest. Sama sklonost ne može, međutim, u dovoljnoj meri da objasni nastajanje bolesti. Osobe u čijim se porodicama javljaju shizofreni poremećaji, ne moraju i same oboleti. S druge strane, bolest se može pojaviti i u onim slučajevima kada niko u porodici ne pati od shizofrenih poremećaja.



Rizik oboljevanja u celokupnom stanovništvu je 1 %



Rizik oboljevanja kod bliskih rođaka je oko 10 %





Kada se javlja bolest?



Bolest se najčešće po prvi put javlja izme|u puberteta i tridesete godine života, ali u pojedinačnim slučajevima može početi ranije ili kasnije. Pre stvarnog početka bolesti obično postoji razdoblje tokom koga je bolesnik posebno osetljiv i živi u stalnoj napetosti, rastrzan svojim mislima i osećanjima. Na to se često reaguje "begom" - povlači se u sebe, traži izlaz u alkoholu i drogama ili se pridružuje nekoj sekti. Posle tih neuspečnih pokušaja savladavanja bolesti javljaju se opisani simptomi.







Izgledi za lečenje



Tok shizofrenog poremećaja može biti vrlo različit. Može se dogoditi da se bolest javi samo jednom posle čega će pogođena osoba biti opet potpuno zdrava. To se dešava prvenstveno u slučajevima kada se shizofreni poremećaj javlja kao reakcija na određene udarce sudbine (reakciona psihoza), u vreme hormonalnih promena (npr. neposredno posle porođaja) ili posle upotrebe droga. Međutim, takve će osobe zbog svoje posebne osetljivosti (vulnerabilnosti) biti posebno ugrožene od ponovne pojave bolesti.



Ako se sa lečenjem započne rano i nastavi dovoljno dugo (profilaksa recidiva), na tu se psihozu, u većini slučajeva, može vrlo povoljno delovati. Rizik recidiva (pogoršanja) se sa 85 % bez lečenja, smanjuje na 15-20 % uz lečenje. To za takve bolesnike znači da će uz veliku verovatnoću moći da žive bez recidiva (pogoršanja) - pod uslovom da su spremni da prihvate terapijski koncept lekara i da sa njim sarađuju.



Shizofreni poremećaji mogu da se leče jednako uspešno kao i sve ostale bolesti, na primer šećerna bolest.





Lečenje





U ovom poglavlju ćete saznati:



ˇ koje su terapijske mogućnosti

ˇ koliko dugo traje lečenje

ˇ koje se nuspojave mogu javiti tokom lečenja





Kako se leče shizofreni poremećaji?



Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija.



Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest.



Razgovarajte sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u vašem konkretnom slučaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodična terapija itd.). Naročito ako se bolest javlja po prvi put, važno je učestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i članovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima lečenja.



Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima.



Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.



Najbolji rezultati se postižu kombinacijom medikamentoznog lečenja neurolepticima i psihosocijalne terapije.





Zašto lekovi?

Mnogi ljudi sumnjaju da se psihička bolest može lečiti lekovima. Lekovi su, me|utim, jedina mogućnost za lečenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stanju da prihvati psihosocijalnu terapiju.



Postoji niz razloga za uzimanje lekova



Život ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši.



Bolesnik će opet početi da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.



Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši. Moći će opet da se raduje!





Kako pronaći pravi lek?



S obzirom na to da svaki organizam drugačije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj lečenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Možda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronađe najdelotvorniji.



Bolesnici koji započinju sa lečenjem često postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Može se desiti da lečenje izazove određene nuspojave pre nego što se uoči "dobar" učinak lečenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaže. Potrebno je, međutim, neko određeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja lečenja.





Šta će se desiti ako ne uzimate lekove?



Bez primene medikamentoznog lečenja dolazi mnogo češće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i češći i duži boravci u bolnici.





Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja)

untar prve 2 godine



Bez lečenja oko 85 %



Uz dovoljno dugo lečenje oko 10 %



Vrlo je važan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere.





Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?



Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i dalje treba zaštita koju mu pružaju neuroleptici. Na taj način se sprečava ponovno pojavljivanje bolesti.



Dugotrajnim lečenjem malim dozama neuroleptika postiže se smanjenje osetljivosti i na taj način sprečava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao "recidiv"). Takav učinak se može postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike.



Lečenjem neurolepticima može da se smanji rizik od pojave recidiva na 15-20 %





Koliko dugo traje lečenje neurolepticima?



Da bi se sprečila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duže vreme, najčešće više godina (profilaksa recidiva).



Postoje međunarodne smernice koje propisuju trajanje lečenja radi profilakse recidiva.



Prva pojava bolesti: Lečenje neurolepticima bi posle povlačenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1-2 godine.



Posle recidiva: Rizik pojave novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Lečenje bi trebalo nastaviti najmanje 5 godina.



Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi čitav život!



Lekar treba u svakom pojedinom slučaju da odredi potrebno individualno trajanje lečenja, uzevši u obzir dotadašnji tok i težinu bolesti!







U kojim farmaceutskim oblicima se daju neuroleptici?



Neuroleptici se mogu primeniti na dva načina: oralno (na usta) - u obliku kapi, kapsula ili tableta, ali i intramuskularno (injekcijom u mišić).



Poseban oblik intramuskularne primene predstavlja depo-injekcija. Jednom jedinom injekcijom bolesnik će dobiti količinu aktivne materije koja je dovoljna za dve do četri nedelje. Iz intramuskularno uskladištene aktivne materije postupno se otpuštaju dnevne doze leka, tako da nije potrebno svakodnevno uzimanje, a istovremeno se poboljšava podnošljivost.



Postoje i kratkotrajne depo-injekcije s delovanjem od oko 3 dana koje se pretežno koriste za lečenje akutne faze bolesti.



Lečenje se može započeti kratkotrajnim depo-injekcijama, kapima ili tabletama. Kad se stanje bolesnika stabilizuje, terapija se nastavlja tabletama ili depo-injekcijama.





Koja su najčešća neželjena dejstva lekova?

Kao svi lekovi i neuroleptici imaju odre|ena neželjena dejstva. Spisak neželjenih dejstava koji se može pročitati u uputstvima za upotrebu, može ponekad biti zastrašujući. Treba, međutim, imati na umu da su u uputstvima za upotrebu lekova navedena sva neželjena dejstva koja su zabeležena bilo gde u svetu. Neka "neželjena dejstva" mogu u stvari biti simptomi bolesti (na primer umor, nedostatak volje, smetnje koncentracije).



Individualna osetljivost na neželjena dejstva je vrlo različita. Zbog toga treba, ako se ona pojave, uvek konsultovati lekara. U mnogim se slučajevima te neprijatne propratne pojave mogu ublažiti ili ukloniti promenom doze, primenom nekog drugog preparata ili uzimanjem dodatnih lekova. Sada već postoji nova generacija neuroleptika (atipični neuroleptici) koji izazivaju znatno manji broj neželjenih dejstava.



Ako neželjena dejstva i dalje traju, treba zajedno sa lekarom proceniti nije li korist lečenja ipak veća od neprijatnosti izazvanih tim neželjenim dejstima.



Neuroleptici ne izazivanju naviku niti zavisnost. To je sa sigurnošću dokazano!!!



S obzirom na to da i simptomi bolesti i nuspojave nepovoljno utiču na sposobnost koncentracije i koordinaciju pokreta, posavetujte se sa lekarom da li smete upravljati motornim vozilima ili mašinama.



Kod bolesnika koji više godina uzimaju neuroleptike mogu se javiti posebno neugodna neželjena dejstva tj. kasne diskinezije koje se ogledaju nesvesnim pokretima usta, usnica i jezika, a ponekad i drugih mišića. Kasne diskinezije su relativno retke - kod dugogodišnjeg uzimanja neuroleptika javljaju se u 15-20 % slučajeva. Ako postoji sumnja na kasnu diskineziju, treba odmah posetiti lekara i odlučiti o nastavku lečenja.



Neželjena dejstva


Protivmere

Grčevi u mišićima (diskinezije)




Antiholinergični lekovi

Ukrućenost mišića, drhtanje, nemir


Smanjenje doze, antiholinergični lekovi, promena neuroleptika

Potreba za stalnim kretanjem (akatizija)




Promena neuroleptika

Sniženje krvnog pritiska


Izbegavati prenagla povećanja doze, polagano ustajati, glavnu dozu uzimati uveče

Suvoća usta, zatvor, smetnje vida


Smanjenje doze, odgovarajući lekovi (na primer sredstva za čišćenje) ili promena neuroleptika

Povećanje telesne težine




Dijeta, promena neuroleptika

Umor, omamljenost


Smanjenje doze, ne upravljati motornim vozilima, glavnu dozu uzimati uveče

Preosetljivost na sunčevu svetlost


Izbegavati sunce, koristiti sredstva za sunčanje

Seksualni poremećaji




Smanjenje doze, promena neuroleptika

Usporenost kretnji


Promena neuroleptika, smanjenje doze ili antiholinergični lekovi

Smetnja koncentracije




Smanjenje doze, promena neuroleptika

Nesvesni pokreti mišića




Smanjenje doze, promena neuroleptika



U retkim slučajevima mogu nastupiti i druga neželjena dejstva!





Šta su atipični neuroleptici?



Novi tzv. "atipični" neuroleptici su lekovi koji su znatno bolje podnošljivi od "klasičnih" neuroleptika. Kod tih se preparata vrlo retko javlja posebno neprijatan skup neželjenih dejstava koji obuhvataju pogoršanje kretanja, hod sitnim koracima i nemir pri sedenju i stajanju. Osim toga izgleda da atipični neuroleptici povoljnije deluju na negativne simptome kao što su nedostatak volje i socijalno povlačenje.





Zbog čega pojedini bolesnici ne žele da uzimaju lekove?



Nedovoljno informacija

o samoj bolesti, mogućnostima lečenja i načinu delovanja lekova. Veliku ulogu pritom igra i osnovni stav prema bolesti i "hemijskom" lečenju psihičkih poremećaja.



Uključite se u neku psihoedukativnu grupu, zatražite od svog lekara tačne informacije i pročitajte poneki priručnik poput ovog.



Nedovoljan uvid u bolest

Pogođene osobe veruju da se promenila okolina a da oni sami uopšte nisu bolesni. Zbog toga nekima od njih uopšte nije jasno da im je potrebna terapija.



I ovde treba preduzeti pomenute mere.



Strah od realnosti svakodnevice

Strah od odgovornosti za sopstveni život prisiljava mnoge bolesnike na bekstvo u "svet psihoze" iz kojeg uopšte ne žele da izađu.



Psihoedukativne grupe pomoći će takvim pojedincima da razmene iskustva o tome na koji način može bolje da se savlada bolest i normalno živi.



Neželjena dejstva lekova

Često je stah od neželjenih dejstava razlog za generalno odbijanje lekova, odnosno za njihovo neredovno uzimanje.



Šta se sve može učiniti protiv neželjenih dejstava pogledaj u prethodnom poglavlju.



Strah od zavisnosti od lekova



Redovno uzimanje neuroleptika, čak i kroz duže vremensko razdoblje, neće izazvati zavisnost!!!



Strah od promene ličnosti

Bolesnici se često boje da će uzimanjem lekova izgubiti svoju osobenost ili da će se na taj način kontrolisati njihove misli.



Istina je upravo obrnuta - ako se ova bolest ne leči, može doći do zbrke misli i raspada ličnosti!





Psihosocijalne terapijske mere



Bolesniku će često, da bi izašao na kraj s delovanjem bolesti na privatan i profesionalan život, trebati stručna pomoć. U tu su se svrhu dobrim pokazali sledeći oblici lečenja:



Rehabilitacijski programi će pomoći bolesniku da se postupno ponovo uklopi u normalnu životnu i radnu sredinu, pružiće mu savete i pomoć u vezi sa pitanjem stanovanja i izbora zanimanja, a pomoćiće mu i pri pronalaženju odgovarajućeg posla ili kod finansijskih problema.



Tokom porodične terapije obrađuju se porodični konflikti. Terapija se može sprovoditi sa jednom jedinom porodicom ili sa više porodica zajedno u obliku neke vrste grupne terapije.



Tokom terapije ponašanja i vežbanja u socijalnom području bolesnici vežbaju ponašanje na radnom mestu i kontakte s drugim ljudima, na primer u igrama uloga i učenju na modelu.



U psihoedukativnim grupama bolesnici i članovi njihovih porodica naučiće kako da bolje razumeju ovu bolest, njena delovanja i načine njenog savladavanja.





Šta su to psihoedukativne grupe?



U takvim se grupama na lako razumljiv način objašnjava ova bolest i načini njenog lečenja. Učesnici će naučiti kako da rešavaju socijalne konflikte i pomoći će jedni drugima pri savladavanju bolesti.



Takvu terapijsku grupu vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik. Program najčešće traje osam do deset sati u razmacima od dve do tri nedelje. Posle toga učesnici grupe se često i dalje sastaju u okviru grupa za samopomoć.



Naučnim istraživanjima je dokazano da su bolesnici i članovi njihovih porodica koji su učestvovali u psihoedukativnim grupama bili bolje obavešteni i da su na taj način mogli bolje da savladaju bolest. Zbog toga je kod tih bolesnika zabeležen znatno manji broj recidiva bolesti i boravka u bolnici.





Izbegavanje recidiva





U ovom ćete poglavlju saznati:



ˇ kako prepoznati recidiv

ˇ šta se sve može učiniti da se recidiv spreči

ˇ šta učiniti u slučaju krize

ˇ zašto bolesnici treba da izbegavaju alkohol i droge







Zbog čega je tako važno izbegavanje pojave recidiva?





Recidivi predstavljaju veliko opterećenje za sve pogođene. Bolesniku će trebati barem godinu dana da se oporavi od recidiva i da bude opet potpuno sposoban za rad. Ponekad se može desiti da mu se nikad više u potpunosti ne vrate ranije sposobnosti.



Izbegavanje recidiva je zbog toga najvažnija tačka u lečenju.





Kako ćemo prepoznati preteći recidiv? Kako ga izbeći?





Ponovno izbijanje bolesti najaviće se dosta ranije: nervozom, poremećajima spavanja ili nekim drugim znakovima. Vrlo je važno da se ti znakovi prepoznaju. Ako se pojave, treba odmah posetiti lekara. Što pre se prepozna preteći recidiv i što pre se preduzmu odgovarajuće mere, to postoji i veća mogućnost sprečavanja ponovnog izbijanja bolesti!



Svaka nervoza naravno ne znači da stvarno preti recidiv. Ipak je bolje i da se lekar ponekad konsultuje bez potrebe, nego da bolest ponovo izbije.



U sledećem poglavlju naći ćete popis simptoma kojima se može najaviti predstojeći recidiv.



Rani znakovi mogu biti različiti kod pojedinih bolesnika. Zbog toga treba obratiti pažnju ne samo na tipične nego i na individualne rane znakove upozorenja.



I sami možete napraviti takav popis prema tabeli datoj u daljem tekstu.





Tipični rani znaci upozorenja





ˇ nervoza, napetost

ˇ nemir, poremećaji spavanja

ˇ lagana uzbuđenost

ˇ smetnje koncentracije

ˇ bezvoljnost, utučenost

ˇ povlačenje u sebe

ˇ nedostatak apetita

ˇ gubitak interesa

ˇ osećaj bezvrednosti

ˇ smetnje pamćenja

ˇ osećaj da nam se svi smeju ili da nas ogovaraju

ˇ zvučne halucinacije

ˇ iznenadan gubitak interesovanja za slušanje radija ili gledanje televizije

ˇ povećana sklonost konzumiranju alkohola ili pušenju

ˇ izbegavanje novih, neuobičajenih situacija

ˇ izbegavanje većih grupa ljudi (bioskop, pozorište)





Ako ovi znaci potraju nekoliko dana, obavezno posetite lekara!



Moji rani znakovi upozorenja:



.........

........

........



Strategije savladavanja:



ˇ pomaže mi: (npr. fizička aktivnost, povlačenje, mir, priroda)



........

.......

........



ˇ Šteti mi (npr. putovanja, alkohol, suviše gledanja televizije)



.........

.........

.........





Kako se treba ponašati u slučaju krize?



Verovatnoća da se bolest ponovo javi nije previše velika ako se primenjuje zadovoljavajuća terapija. Postoji doduše određeni rizik (oko 15 %), te stoga prethodno treba napraviti krizni plan.



Dok je bolesnik u stabilnoj fazi trebalo bi da se zajedno sa lekarom i članovima porodice dogovori kako treba da se postupa u slučaju da se pojave navedeni rani znakovi upozorenja, na primer, da li treba povećati dozu leka, odnosno da li bi bolesnik možda u početku trebalo da ostane kod kuće ili da ode na lečenje u psihijatrijsku bolnicu - ako je potrebno i protiv njegove volje - kako bi se sačuvao od daljih oštećenja.



Da li droge ili alkohol povećavaju rizik od pojave recidiva?



DA!!! Alkohol i droge ometaju metabolizam nervnog sistema, pa je zbog toga neobično važno da ih bolesnik izbegava.







Bolesnici i njihova porodica



U ovom poglavlju ćete saznati:



ˇ koju ulogu igra socijalna okolina

ˇ zašto porodica mora da se uključi u plan lečenja

ˇ na šta treba obratiti pažnju u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom

ˇ koje su potrebe članova porodice bolesnika





Koji su preduslovi uspešnog lečenja?





Shizofreni poremećaj nije samo neka "normalna" kriza koja će nestati sama od sebe, već ozbiljna bolest koju treba lečiti. Ako bolesnik i njegova porodica prihvate tu činjenicu, prvi korak ka uspehu je već učinjen.



Optimalno lečenje se sastoji od medikamentozne i psihosocijalne terapije. Dobri izgledi da će lečenje biti uspešno postoje jedino u onim slučajevima kada su i bolesnici i njihove porodice spremni da sarađuju sa lekarom i da se pridržavaju dogovora. Lečenje se nikada ne sme prekinuti bez dogovora sa lekarom!



Kako porodica može da pomogne u lečenju?





U svakodnevnom zajedničkom životu treba se pridržavati sledećih pravila:



Obolele osobe imaju smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Mislite uvek na to da je to posledica bolesti i da nema nikakve veze sa lenjošću!



Bolesnicima je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju.



Bolesnicima treba uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika.



Bolesnik se ne sme preopteretiti raznim aktivnostima i dužnostima. Njegove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe.



Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan).



Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć.



Osobe koje pate od shizofrenih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom.



Nemojte postaljvati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti.



Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte.



Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!



Pokušajte da kao član porodice svesno živite svoj vlastiti život!



Uloga porodice





Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od shizofrenih poremećaja neobično važna. Zbog bolesti im je najčešće ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane.



Kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine bolesnika, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti.



Članovi porodica bolesnika moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć dobiće na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim će se grupama naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Cilj takvih psihoedukativnih grupa je uspostavljanje konstruktivnog partnerstva izme|u bolesnika, porodice i lekara.





Zakonski propisi





Prava bolesnika u psihijatrijskim ustanovama



Zakonski propisi koji se odnose na lečenje nalaze se u više zakona. Osnovni preduslov za bilo kakvo lečenje je pristanak bolesnika.



Bolesnikovom pristanku mora prethoditi razgovor sa lekarom. Lekar će bolesnika na jednostavan i lako razumljiv način informisati o načinu lečenja, učincima lečenja i o mogućim negativnim posledicama. Na taj način između bolesnika i lekara dolazi do sklapanja svojevrsnog "ugovora o lečenju" koji bolesnik u svakom trenutku može raskinuti.



Ta opšta pravila važe i za psihijatrijsko lečenje - za sve one bolesnike koji dobrovoljno odlaze na lečenje i mogu samostalno prosu|ivati i donositi odluke, odnosno za one kojima ne treba ograničiti slobodu kretanja.



Ako, međutim, bolesnika treba zadržati i lečiti protiv njegove volje, što je pod određenim okolnostima dopušteno, važe posebna pravila. U takvim slučajevima se govori o "smeštanju u psihijatrijsku ustanovu" što je regulisano posebnim propisima.



Ako nekog bolesnika treba "smestiti u psihijatrijsku ustanovu", to znači da će biti primljen u zatvoreni odsek bolnice, odnosno da će mu kretanje biti ograničeno. Pri smeštanju bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, lekar može ograničiti i neka druga prava bolesnika: kontakte sa osobama izvan bolnice (posete, telefonske razgovore) i uvid u lekarsku dokumentaciju. Ostali zahvati u lična prava bolesnika nisu dozvoljeni.



Da bi se bolesnik protiv svoje volje mogao smestiti u psihijatrijsku bolnicu moraju biti ispunjeni sledeći preduslovi:



1. postoji opasnost da će bolesnik povrediti ili ugroziti bilo sebe bilo druge ("znatnije ugrožavanje sebe ili drugih");

2. dva psihijatra moraju da utvrde da stvarno postoji takvo ugrožavanje i da je bolesnik psihički bolestan;

3. ne postoji nikakva druga mogućnost lečenja.



Lekar mora na prisutpačan način bolesniku da objasni zašto je smešten u bolnicu (ako mu takva informacija u njegovoj trenutnoj situaciji ne nanosi više štete nego koristi). On takođe mora da o smeštanju bolesnika u psihijatrijsku ustanovu obavesti sud, advokata i porodicu bolesnika.



Ako bolesnik zbog svoje psihičke bolesti nije (više) u stanju da sam brine za svoje poslove, može mu se odrediti staratelj. To će na zahtev samog bolesnika, njegove porodice ili drugih osoba učiniti sud.



Bolesnik se može u psihijatrijsku ustanovu smestiti na svoj lični zahtev ako još poseduje poslovnu sposobnost. U tom slučaju bolesnik mora dati izjavu da je sporazuman sa lečenjem i sa ograničavanjem slobode kretanja.



Ako želite da saznate nešto više o zakonskim propisima i pravima bolesnika i članova porodica u vezi sa smeštanjem bolesnika u psihijatrijsku ustanovu, obratite se advokatu ili socijalnom radniku.







Šta znači ...?



Akatizija

potreba za stalnim kretanjem, nemogućnost mirnog sedenja.



Akutna psihoza

psihoza koja nastupa iznenada, najčešće uz pojavu pozitivnih simptoma.



Antipsihotici

= neuroleptici.



Atipični neuroleptici

nova generacija dobro podnošljivih neuroleptika kod kojih se mnogo ređe javljaju neprijatna neželjena dejstva.



Depo-injekcije neuroleptika

injekcije koje se daju intramuskularno,a čije dejstvo traje 2-4 nedelje.



Depresija

Osećaj bezrazložne tuge.



Diskinezija nevoljno grčenje mišića.



Dopaminski sistem

Sistem nervnih ćelija u mozgu koje za prenos impulsa koriste neurotransmiter dopamin.



Halucinacije

senzorni doživljaj bez odgovarajućeg spoljašnjeg sadržaja. Bolesnik čuje glasove (akustične halucinacije) ili oseća mirise (mirisne halucinacije). Postoje i takozvane taktilne halucinacije kod kojih bolesnik ima osećaj da ga neko dodiruje.



Ideje odnosa

simptom bolesti kod kojeg bolesnik ima utisak da se o njemu govori ili da se stvari odnose na njega, iako to u stvarnosti nije tako.



Intramuskularna injekcija

ubrizgavanje leka u mišić.



Kasna diskinezija

nesvesni pokreti mišića, najčešće u području usta, jezika i usnica. Mogu biti pogođeni i drugi mišići. Kasne diskinezije se mogu javiti kao nuspojava lečenja neurolepticima.



Negativni simptomi

oznaka za simptome kao što su nedostatak volje, gubitak emocija, depresija i povlačenje u sebe.



Neuroleptici

lekovi za terapiju shizofrenih poremećaja; drugi naziv: antipsihotici.



Neurotransmiteri

prenosničke materije u mozgu koje služe za prenos nadražaja. Važan neurotransmiter je i dopamin (vidi dopaminski sistem).



Oralni lekovi

lekovi koji se uzimaju na usta (tablete, kapsule, kapi).



Paranoidan

onaj koji pati od sumanutih ideja.



Pozitivni simptomi

oznaka za simptome kao što su halucinacije, sumanute ideje, poremećaji mišljenja.



Psihoedukativne grupe

informacione grupe za bolesnike i/ili članove njihovih porodica koje vode psihijatar, psiholog, član medicinskog osoblja ili socijalni radnik na kojima se pojašnjava bolest i načini lečenja.



Psihosocijalna terapija

lečenje kod kojeg se posebna pažnja obraća na psihičke i socijalne okolnosti bolesnika.



Psihoza

psihički poremećaj s promenom doživljaja. U ovu grupu bolesti se ubrajaju i shizofreni poremećaji.



Rehabilitacija

postupno uvođenje bolesnika u porodičnu i radnu sredinu radi ponovnog uspostavljanja njegovih profesionalnih i ostalih sposobnosti.



Socijalno povlačenje

izbegavanje kontakata sa drugim ljudima. Može biti simptom bolesti, ali i pokušaj savladavanja bolesti.



Sumanute ideje

pojava kod koje se bolesnici čvrsto drže svojih uverenja iako se ona ne poklapaju sa iskustvima. Oni na primer umišljaju da ih neko proganja, da se sve odnosi na njih i slično. Sumanute ideje su simptomi bolesti.





POGOVOR



Ovaj tekst je izrađenen u okviru programa PRELAPSE koji je kompanija "Lundbeck" pokrenula u mnogim zemljama. PRELAPSE znači "Preventing Relapse in Schizophrenia" tj. sprečavanje recidiva kod shizofrenije. Ovaj program su priznale Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i Svetsko udru`enje psihijatara (WPA).



Važni deo programa PRELAPSE je gupni rad sa bolesnicima i članovima njihovih porodica (psihoedukacija), a ova brošura je napisana kao podloga za takvu grupnu terapiju. Možete je naravno pročitati i ako ne posećujete takve grupe.



Zahvaljujemo gospodinu dr Verneru Kislingu (Psihijatrijska klinika Tehničkog univerziteta u Minhenu) koji je napisao ovu brošuru. Zahvaljujemo i gospodinu prof. DŽonu M. Kejnu i gospođi Nini R. Šuler i članovima PRELAPSE saveta, profesorima dr Volfgangu V. Flišhakeru, dr Jesu Gerlahu, dr Mihaelu Goudemandu, dr Luisu Salvadoru Karulau i dr Antoniju Haleu na saradnji pri izradi brošure.



Ovo 2. izdanje je dopunjeno iskustvima psihoedukacionih grupa lekara Psihijatrijske bolnice Rankvel na čemu im najlepše zahvaljujemo.



Za Srbiju i Crnu Goru priredio "Centar za psihoedukaciju".

MITOLOGIJA

PSIHA




Afrodita je bila ljubomorna zbog njezine ljepote jer nitko nije odavao počast pravoj Afroditi, svi su hvalili Psihinu ljepotu, a njezina su svetišta opustjela te je rekla Erosu da je pogodi u srce da se zaljubi u najružnijeg čovjeka na svijetu. Eros je prihvatio majčinu naredbu, ali kad je došao do Psihe, odmah se u nju zaljubio. Druga inačica mita govori da se slučajno ubo o vlastitu zlatnu strelicu.


Psihini roditelji savjetovali su se s proročicom preko koje im je Apolon rekao da je ostave na najbližoj planini u svadbenoj odjeći jer je njezina ljepota bila tako velika da je namijenjena za boga. Tužna je povorka dovela Psihu do planine, a ona je očekivala čudovište za muža. To su i učinili, a odnio ju je Zefir, zapadni vjetar, u prekrasnu cvjetnu dolinu i palaču u kojoj su je služile nevidljive sluge danju te je imala sve obilje. Kad bi pala noć, u mraku je došao neznani mladoženja te su spavali zajedno. Svake ju je noći posjećivao, ali svaki joj je put rekao da ugasi svjetiljku da ga ne bi vidjela. Ona se zaljubila u nj ne znajući tko je.

Eros je dopustio Zefiru da danju odvede Psihu natrag njezinim sestrama te da sve tri budu u palači tijekom dana, ali upozorivši Psihu da ne pokušava doznati tko je. Ljubomorne su sestre rekle Psihi, koja je bila trudna, da kolaju glasine kako se udala za užasnu zmija koja će proždrijeti i nju i dijete kad ogladni. Nagovorile su je da pripremi nož i uljanu svjetiljku te da ga ubije.

Kad je Eros došao, Psiha je osvijetlivši ga prepoznala Erosa te se, proklinjući svoju ludost, htjela ubiti. Ali odbacila je nož te je promatrala mladog boga i njegove zlatne strelice. Slučajno se ubola na jednu te je osjetila neodoljivu želju za svojim mužem. Počela ga je ljubiti, a kapljica ulja iz njezine lampe pala je na Erosova prsa i probudila ga. On je odletio, ali uhvatila je njegov gležanj te ju je on nosio sve dok mu mišići nisu otkazali, a ona je slomljena srca pala na tlo.


Dok je Psiha lutala i ispunjavala Afroditine zadatke, Eros je ležao bolestan u postelji, u palači svoje majke Afrodite, a boljelo ga je rame na koje je bilo palo vruće ulje. Jedan je galeb to doznao te je odletio Afroditi i sve joj ispričao, predbacivši joj njihov hedonizam i ocrnivši Erosa. Afrodita je došla Erosu, ranjenom od ljubavi, i razbjesnila se te pozvala nekoć staru neprijateljicu Uzdržanost. Ona je opsjela njezina sina koji je ostao ležati.

Eros, koji joj je bio oprostio, izbrisao je vječni san s njezina lica i stavio ga natrag u kutiju. Potom je odletio do Olimpa i molio Zeusa da im pomogne. Zeus je sazvao vijeće bogova i odlučio da se Eros može oženiti Psihom. Dovedena je na Olimp, dano joj je da pije ambroziju te je postala besmrtna. Zajedno su imali kćer Blaženstvo/Užitak (lat. Volupta). Afrodita i Psiha također su oprostile jedna drugoj.