Lepa knjizevnost, duboke misli

"Nekoga proceniti znači ustanoviti stepen njegove probudjenosti, njegovo napredovanje u poimanju varljivog i lažnog u drugima i u sebi."

"Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju. Da, ali uživanje nije isto što i radost, ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."

Emil Sioran

Emil Sioran

"Želeti slavu znači, radije umreti prezren nego zaboravljen."

"Osećanje prokletstva upoznao je samo onaj koji zna da bi se prokletim osećao i u sred raja."

"Otkuda to u životu da pobuna uvek ima prizvuk laži, dok pomirenost sa sudbinom uvek ostavlja utisak istinitosti?"

"Neizlečiva - ovaj počasni pridev bi trebalo da pripada samo jednoj bolesti, najnepresušnijoj od svih, želji!"

"Čovek, taj istrebljivač, mrzi sve što živi, sve što se miče... uskoro ćemo govoriti o poslednjoj buvi!"

"Kad smo sami, čak i kada ništa ne radimo, mi svoje vreme ne gubimo. Gotovo uvek ga traćamo kad smo u društvu."

Emil Sioran "Zli demijurg"

"Uvredu možemo da podnesemo samo ako zamišljamo prizore osvete, pobede koju ćemo jednog dana odneti nad bednikom koji nas je ponizio."

"Ništa ne treba uzimati k srcu! Tako ponavlja u sebi onaj ko se na sebe ljuti svaki put kada pati, a ne propušta nijednu priliku da to čini."

"Meditirati znači udubiti se u odredjenu ideju i u njoj se izgubiti; a misliti znači skakati sa ideje na ideju, uživati u količini, gomilati beznačajno, ići od pojma do pojma, od cilja do cilja."

ORKANSKI VISOVI

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku
sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve
ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio
uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi
se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u
šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće.
Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor
malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek
mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek
zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i
kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a
an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh
Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je
dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije
za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako
srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad
bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada
saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je
više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane,
njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev
zrak od munje, i mraz od vatre..

Emili Bronte

Og Mandino

Kada dospete u tesnac i sve se okrene protiv vas, i kada dođe dotle da vam se čini da ne možete više ni trenutka da izdržite, ne predajte se, jer to je upravo tačka na kojoj počinje preokret.

Ako želite da uspete, morate naučiti da živite sa neuspesima. Mnogo više mudrosti steknemo na osnovu naših neuspeha, nego na osnovu naših uspeha.

Ako odlučite, počinjući od sutra da ulažete u svoj posao mnogo više nego što ste plaćeni za to, čuda će početi da se događaju u vašem životu.

Ceni iznаd svegа onu ljubаv koju primаš. Onа će ostаti uz tebe još dugo nаkon što sve tvoje zlаto i dobro zdrаvlje nestаnu.

Uspehom ne možeš vladati, možeš ga jedino zaslužiti.

Jedini siguran način na koji ćeš uspeti jeste pružiti više i bolje no što se od tebe očekuje, bez obzira na to kakvu zadatak možda imaš. Ovu naviku neguju svi uspešni ljudi od samih početaka.

Uvek kada omalovažavate sebe i svoje talente, vi ste predodređeni za neuspeh. Ako potcenite svoje umeće ili svoje iskustvo ili svoje znanje, svet će se vrlo brzo složiti sa vašom procenom i vi ćete se suočiti sa žalosnom budućnošću koju niste zaslužili.

Nikada ne prenatrpavajte svoje dane ili noći banalnim i nevažnim stvarima jer nećete imati vremena da se suočite sa pravim izazovima kada oni naiđu.

Ne možete napredovati ako živite kao pustinjak i stoga morate imati dodira sa svetom i paradama njegovih nesreća i kritičara, pa ipak, nikome od njih ne treba da dopustite da pokvari vašu paradu.

Ne postoji čovek koga drugi mogu toliko zavaravati, koliko je on u stanju da zavarava samog sebe. Kukavica je ubeđen da je, zapravo, samo oprezan, a škrtica da samo vodi računa o svojim parama. Ništa nije lakše nego se samozavaravati, jer je najlakše poverovati u ono što želimo da poverujemo.

Postoje dve vrste nezadovoljstva na ovome svetu – nezadovoljstvo koje tera na rad i nezadovoljstvo koje čoveka tera u očaj. Ovi prvi napokon dobijaju ono što žele, dok ovi drugi gube i ono što već imaju. Za ove prve uspeh je jedini lek, a za ove druge leka nema.

Dobro je imati novac i sve one stvari koje se novcem mogu kupiti, ali dobro je takođe zaustaviti se bar jednom i biti siguran da nismo izgubili one stvari koje se novcem ne mogu kupiti.

Uvek težite da budete još veći nego što jeste. Morate da nadmašite sami sebe. U svakom sledećem postupku, testu, susretu, razmišljanju, pokušajte da budete bolji nego u prethodnom. Sad ste ono što jeste, ali za sat vremena morate da budete više nego što ste sad. U svemu što preduzmete, napregnite još veću snagu da biste nadmašili sebe.

Najveći uspesi se otvaraju pred vama samo ako preduzimate najteže rizike, izbalansirane hladnokrvnim, pronicljivim rasuđivanjem.

Na svetu postoje tri vrste ljudi:

- Prvi uče na sopstvenim iskustvima – oni su mudri.

- Drugi uče iz tuđih iskustava – oni su pametni.

- Treći ne uče ni iz sopstvenih, ni iz tuđih iskustva – to su budale.

Dobre misli i dobri postupci nikada ne mogu da daju loše rezultate; loše misli i loši postupci nikada ne mogu da daju dobre rezultate.

NE ŽELIM VRATITI

Ne želim vratiti tužni duh
Na mjesta koja je plač moj obišao
Drhtati sakriven medu živim tjelesima
Kakav sam i sam bio.

Ne želim sjećati se
Sretna trenutka u nevoljama
Radost i tuga sve je isto
Sve je tužno kada se vraća.

Još me prati kao svjetlost daleka
Ona sudbina dijete
One mile mladenačke oči
Ona stara rana.

Ne bih htio da se vratim
Radije još više umrijeti
Iščupati sjenu
Zaboraviti zaborav.

LUIS CERNUDA

Da li me je pomenula? -zapita, ustežući se, kao da se bojao da će odgovor opisati pojedinosti koje neće moći da sasluša.
-Nije dolazila svesti. Otkako ste vi otišli nije prepoznala nikoga -rekoh. -Eno je gde leži sa blagim osmehom na licu, a njene poslednje misli vratile su se prijatnim danima detinjstva. Život joj se završio blagim snom -neka se isto tako probudi na onom svetu!
-Neka se probudi u mukama! -viknu on zastrašujućom žestinom, lupi nogom zemlju i zaječa u iznenadnom nastupu nesavladljivog uzbudjenja. -Ostala je lažljivica do kraja! Gde je ona? Nije tamo -nije u raju- nije isčezla -gde je? Oh, rekla si da ne mariš za moje patnje! A ja imam samo jednu molitvu -ponavljaću je dok mi se jezik ne osuši -Ketrin Ernšo, nemala mira dok god sam ja živ! Rekla si da sam te ubio -priviđaj mi se onda kao duh! Uveren sam da se ubijeni prividjaju svojim ubicama. Znam da duhovi lutaju po zemlji. Budi uvek sa mnom -uzmi kakav hoćeš oblik- dovedi me do ludila! Samo me ne ostavljaj u ovom ponoru gde te ne mogu naći! Oh, Bože! Ovo je neizdržljivo! Ne mogu da živim bez svoje duše!
Udario je glavom o čvornovato stablo, i podižući pogled zaurla, ne kao čovek, već kao divlja zver koju ubijaju noževima i kopljima. Opazih nekoliko krvavih mrlja na kori drveta, a i ruke i čelo bili su mu krvavi; verovatno je prizor koji sam videla bio samo ponavljanje sličnih, odigranih u toku noći. Nije u meni probudio sažaljenje -užasnuo me je. Ali u trenutku kad se dovoljno pribrao da opazi kako ga posmatram, naredi mi da se gubim, i ja ga poslušah. Da ga umirim, ili utešim, bilo je izvan moje moći!

Emili Bronte -Orkanski visovi

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.


Besane noći - Herman Hese

Evo pričice o Svakome, Nekome, Bilo Kome i Nikome.
Trebalo je uraditi nešto važno i Svako je bio uveren da će Neko to uraditi. Bilo Ko je mogao to da uradi ali Niko nije uradio. Neko se naljutio, pošto je to bio posao za Svakoga. Svako je pomislio da bi Bilo Ko mogao to da uradi, ali Niko nije shvatio da Svako to neće uraditi. Na kraju je Svako krivio Nekoga što Niko nije uradio ono što je mogao uraditi Bilo Ko.

„Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju, kad bol zaboli odveć, onda se u meni duša okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate. Ne udaraj nas odveć, Gospode, i ne daj nam tereta iznad naše snage, da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne zacari nad nama.“


„Nisam mogao zaspati, obuzeo me je neki bijes na sama sebe i ja sam – mislio na samoubijstvo. Sramio sam se i kajao u isti čas, ali sam mislio dugo i živo. Sa nekim crnim zanosom sam mislio o smrti koja je nešto divno, lako i lijepo, ali nešto što nesmije biti. I to da ne smijem umreti boljelo me je u besanoj svijesti kao neka odveć stroga, preteška dužnost, gotovo kao nepravda.“


„Mi nijesmo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže ljeti nad drumovima, nego sićušni dijelovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ni veličinu, ali u kom sam, evo, našao svoje mjesto i stojim pobožno kao u hramu.“


„Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.“

Ivo Andrić