Lepa knjizevnost, duboke misli

Znakovi pored puta - Ivo Andric

Uz ogradu da se mozda i u nekom fragmentu ponavljam i izvinjenje na preopsirnosti, jednostavno nisam mogla da skratim ili izbacim nesto od sledeceg:

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.

Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava, a ono sto je dobro ustostruci se.

Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno staje, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.

Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.

Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih najblizih.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih "borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se - samo da ne bi morali misliti i raditi.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.

Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno – izgledaju takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju, naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani.

Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.

To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego sto je. To je kvarilo.

Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima - to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez toga nikad mira ni prave srece.

Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti, a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti ili nece umeti.

Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -nece nikad ozdraviti.

Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni. Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce- kivano i podmuklo napadaju.

Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo pepeo.
- Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati samo balav trag, kao iza puza.

Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit cinovnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina duznost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto sultan kaze".

Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu, oni misle da sve znaju.

Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama. Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti neka usluga, ali od njih primiti, nikako.

Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.

Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgolicenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju i zene i same i njihovi krojaci.

Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.

Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro, pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci i bolji od njih.

Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli, prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od proslosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu. Naravno, sve je to lako kazati.

Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu
stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.

Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.

Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag, dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad jeostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu, slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise ni zivot ni smrt ne mogu nista. I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito napred, a smrt mi poravnjava puteve.

U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa, da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku, da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom, zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.

Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi "nasi ljudi".

Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.
U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.

Ljepša duša dublje jeca.

Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom vjerovatnošću može se kazati da će cijeloga života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.Ali, sa druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni po čemu drugom nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista u sredini.

Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lahko gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

Ljudi male pameti rijetko se boje da ne budu dosadni.

Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.

Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi

Mladost je sretno doba u kome čovjek počinje da vjeruje u sebe, a još nije prestao da vjeruje drugima.

Mnogi postignu ono što su htjeli, a izgube sebe.

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća.

Onaj koji ne iznosi nježni cvijet svoje duše na vjetrove iskušenja, pa ma ga i cijela spasio i prenio do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Jesen je vec... - Dj. Balasevic

Jesen je...
Jesen je već...
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da...
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad...
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa...
Ali Jesen me je najviše mazila...
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena...
Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću, ugrađenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kičme...
Veliki zupčanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako...
Dovraga, poražavajuće lako...
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano, kao dolap, nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak, susnežica, oktobar ili eventualno ponedeljak...

Laku noc, Ti Mala Breskvo... - Dj. Balasevic

Preslusao sam «sekretaricu», tri zadnje poruke bile su bez reci, no, neke glasove i ne moram cuti da bi ih prepoznao...
Laku noc, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomislis da te necu otkriti po nacinu na koji zadrzavas dah?
Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatice nadomak obala Biseva.
Ja sam inace sasvim OK, ako si to htela da saznas?

M.Oklop - CA.Blues

One noći smo bili, rekao sam mu, ispred neke kuće na Florin bulevaru... Lynn je želela da hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih u tašnu. Šetali smo tako ispred te kuće... Onda je ulicom prošla neka dečurlija sa maskama na licu. Vraćali su se sa nekog karnevala. Jedan od njih je prišao Lynn i upitao je:
- Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi zajedno su imali godina koliko i mi.
- Tako se brže hoda, odgovorila im je.
- Stvarno?, rekli su svi u glas.
- Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda kad odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite da idete?
- U Diznilend, rekli su
- Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete tamo za pet minuta.
Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka Diznilendu.
- Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj san.

Miroslav Sincic-Lovac

Došao je tko zna otkuda i tko zna koliko je dugo lovio ovim krajem. Možda i nije došao toga jutra, možda se danima, ili čak godinama krio po jarugama, sklanjao u okolne šumarke pred težacima koji su dolazili obrađivati polja i čekao svoj dan.

Toga se jutra nad poljima širila pjesma stotina ptica. Pšenične njive poredale se po bujnom zelenilu kao sunčane maramice. Na crvenim usnama makova doručkovali su bijeli, plavi, žuti leptiri, sa cvjetnih livada širio se miris i zuj, a nebo je svoj plavi plašt spustilo niže nad krajolik da zaštiti jutarnji mir i toplinu koja se širila odozgo, od Sunca što se upravo pojavilo nad obzorom, i odozdo, od zemlje, od milijarda kucaja u vlatima trave, u zuju kukaca i cvrkutu ptica, u grudima razdraganih težaka.

U taj božanski red nahrupio je kao grom i povodanj, kao strah i udes. Odjednom se stvorio na vrhu brijega, naoružan, praćen goničima i nosačima. Njegov se prijeteći lik ocrtavao na nebeskom plavetnilu kao golema ptičurina ustremljena na sve: na čisto jutro, na svjetlo i toplinu, na božje stvorove, na svaki red i sklad. Spuštao se padinom brijega kao pošast, praćen bljeskovima i plotunima, bezobzirno gazeći usjeve, strijeljajući prestrašene ptice. Za njim su ostajali tragovi smrti: polomljeno klasje, trava poprskana krvlju.

Krajolik je premro zatečen nasiljem. Zamukla je ptičja pjesma. Toplo se jutro pretvorilo u pakleni dan.

Lovac je žurio k izvoru, oznojen i ožednio, ali ozarena lica zbog uspješna lova i bogate lovine. Na izvoru čučne da bi dlanovima zahvatio mrzlu vodu, ali naglo zastane, preneražen: iz bistrine izvorske vode gledala ga je nakaza - spodoba ljudskoga obličja s okrvavljenim kljunom lešinara. Prepoznavši svoj lik, u panici pobjegne od vrela.

Težaci, koji su se, prestravljeni nasiljem, s polja okupili pod stoljetni dub, vidjeli su lovca kako od izvora bezglavo juri preko polja.

Nikad se nije vratio i o njemu se više nikada ništa nije čulo. Ali se još i danas priča kako se u izvoru povremeno može vidjeti nakazna spodoba i tada se voda zamuti i ptičja pjesma utihne u okolnim šumarcima sve dok se voda ponovo ne razbistri.

Desanka Maksimovic-Bajka

Zavole rana u polju ruza crni bodljikavi trn.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da je ruza zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati ranu u polju ruzu, trn mu izbode ruke.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Oriah mountain dreamer

Reci mi za cim bolno zudis. ne zelim cuti jos jednu pricu o neskaldnoj obitelji koja je izgovor za tvoje trenutne ljudske slabosti. dopusti mi da okusim tvoje price u slanim suzama koje cu ti skinuti s trepavica. ceznem za dugom polaganom setnjom putevima koji vode do mesta upoznavanja. zelim da se spiralno vrtimo jedno oko drugog, gotovo se doticuci, dok ne osetimo toplinu zraka izmedju nas. zelim da ne pozurujemo putovaje kusajuci jedno drugom mirise, dopustajuci im da se dugo zadrze u nasim nosnicama, duboko ih udisuci, pustajuci da nasa tela i srca potpuno okuse poriv da se priblizimo jedno druom pre nego se pomaknemo da to ucinimo.

zelim da mi se udvaras istinom. neka se price koje otkrivaju nase zivote vrte jedna oko druge raznobojnim nitima. nemoj mi odmah ispricati previse. ne skrivaj nista. ispricaj mi price svog srca, ponudi mi ih poput savrsenih bisera koji izranjaju iz dubine mora da bi se nasli na istoj niski. svaki se nezno naslanja na one druge, blistajuci duginim bojama i orosen kapljicama vode iz koje izlazi. za deset godina zelim cuti tvoju pricu iz detinjstva, koju nikad pre nisam cula, i osetiti odusevljenje i neprestano divljenje jer svaki nas susret kao da je prvi. svaku sliku pokazi mi polako. tako da mogu dugo sediti i u njenim detaljima traziti tebe, naznake sebe i nagovestaje nas. zelim uzivati u razgovoru koji tece glatko celu noc te otkriti da mozemo ostati u tisini zajedno danima, dok nasu bliskost sve vise pojacava samoca koju delimo.

i ako cemo biti ljubavnici, prvi put ili nakon puno puta ponovo, neka vodjenje ljubavi bude ispunjeno sramezljivim otkrivanjem onoga kako je bilo ili kako je moglo biti u sesnaestoj: danas, poljubac koji dugo ostaje u zraku, dodir na vratu koji osecam jos satima; sutra nezan povetarac dodira koji se siri preko mojih grudi i od kojeg mi zastaje dah. zelim uzivati u beskraju dodira koji se stapaju u jedan u drugog. zelim sve usporiti, biti vlazna, zeljno iscekujuci sto ce uslediti, tako da budem svesna, da znam kad potpuno u mene udjes, bilo svojim telom, svojom pricom ili tek trenutkom koji prolazi izmedju nas.

to je zudnja jedne ljudske duse za drugom, koju cujemo telom i srcem. tesko mi je priznati tu bolnu zudnju. brine me da bi njena vrednost mogla biti tek sporedna - kao sredstvo za ostvarivanje cilja...

M.Pavic

Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...

- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.

- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog coveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...

- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim.

Tamnom stranom srca - Djordje Balasevic

Do pepela se i stize jedino preko vatre. Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce.

I onda ce znati. Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.

Uzdahnuce, predosecam?

Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi... Bice sama, nadam se? Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina.

Da

I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se... Uceci se kako cu najbolje voleti nju... Kada je konacno nadjem

Voja Antonic
Slutnja

Svaki put kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve oblake i da će svet ponovo dobiti boje.

Peščanik - Danilo Kiš

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice.

Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život.

Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila.

Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho.

Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja.

Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti.

Non omnis moriar.

Mostovi - Ivo Andric

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Znakovi pored puta - I.Andric

"..Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na nas licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladic, olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s’ jedne strane opasan i neizvestan put, a s’ druge strane, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga..Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopste nezapazeni? Mozda ih niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno i potrebno da se mi, ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo. Ako nas ti kreatki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskusenja, oni nam mogu olaksati i pomoci nam bar time sto ce nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi, ni jedini.."

Bašta, pepeo - Danilo Kiš

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni.

Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi.

Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj.

Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto.

Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak.

Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti.

Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali.

A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.

Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."

Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?

Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana.

Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela.

S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku.

Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost.

Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja.

Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim.

Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj.

Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako.

Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.

U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

Svaki zivot nosi u sebi bol i tugu - Oriah mountain dreamer

svaki zivot nosi u sebi bol i tugu. to je deo ljudskog postojanja.
ako u trenutku kad se upoznamo osecas bol, pricaj mi o njoj - razumet cu. ispricaj mi jednostavnim recima. ako mi ne zelis reci kako si, nemoj.

ali nemoj mi pricati o svojoj astroloskoj karti ili problematicnoj obitelji. nemoj odmahivati glavom i govoriti kako je velika energija u pokretu ili staviti ruku na grudi i raskolaciti oci te mi bez daha sapnuti kako mnogo toga osecas.

reci mi nesto stvarno, jezikom ukorijenjenim u pojedinostima kao sto su krv, kosti, srce i dusa. kakvi te okusi, zvukovi i slike ispune kad taknes srediste vlastite tuge?

kad dotaknem tugu cujem zvuk vlasi istrgnute iz vlasista. osecam okus krvi u ustima dok mi se usnica raseca o zube. osecam kako mi se misici svrsto stezu dok grlim kolena i privlacim ih prema bradi, pokusavajuc se sklupcati i biti sto manja kako me on nebi pronasao iza radnog stola u mracnom kutku naseg stana.

ako smo dovoljno jake da budemo slabe, obdarene smo ranom koja nikada ne celi. to je dar koji nam drzi srce otvorenim. bojimo se boli, emotivne i fizicke. zelimo verovati da mozemo zaobici iskustvo patnje u zivotu, da mozemo izbeci bol, i pri tom ne izgubiti nista od punoce i radosti zivljenja. to jednostavno nije istina.

ali tesko je ne ustuknuti pred boli. ali ipak disem, dopustajuci tugama sveta da mi opet i opet slome srce i dopustajuci da mi ga radost ponovo zaceli.

znati kako se to radi, kako skupiti hrabrost da ponovno udahnem i izdahnem, a da ne zatvorim srce prema svetu u kom ima boli, ono je sto pokusavam nauciti - kako istinski voleti.

M.Scott Peck - Put kojim se redje ide

"Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna.

Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Život predstasvlja niz problema. Da li želimo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i da naučimo svoju decu da ih rešavaju?

Disciplina je osnovno orudje za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo uz odredjenu dozu discipline možemo rešiti odredjene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi nentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno deci postavljamo probleme za rešavanje. Kao što je rekao Bendžamin Frenklin: "One stvari koje su bolne, poučne su". Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uče da ne strepe već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.

Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi oduglovačimo u nadi da će oni sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvučemo umesto da ih otpatimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgradjujući kao utočište veoma složen svet mašte, koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: "Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju."

Salih B. Dulas - Kameno srce

Sjedili smo u tisini, svak sa svojim mislima.

– Alija, znas li sta je ovo? – iznenadilo me pitanje. Rukom je prelazio preko kamenja na prozorskoj dasci.

Nisam znao sta reci. Sutio sam i cekao odgovor na postavljeno pitanje. Potrajalo je dok nije ponovo progovorio.

– To su kamena srca. Okamenjena srca onih sto su te voljeli… Kad neko ko te volio umre iznevjeren, neuzvracene ljubavi, njegovo srce se skameni. I prati te. Ne mozes pobjeci, ni otici dovoljno daleko. Dodje cas, i ono te nadje…

Kad se to desi, vise za tebe nema mira. Ni na ovom ni na onom svijetu. Osim ako ga ne poneses sa sobom u grob. Ovo veliko… to je Esmino. Nju sam dvaput iznevjerio. Odveo je iz sela i ostavio da ceka. Sama je umrla, sama u tudjem gradu… Ni za mezar joj ne znam. Najteze mi je zbog nje. Ova manja su majkino i babino, sestrino i bratovo… Mogo sam ostati s njima u selu.

Nismo, a mogli smo sve!

Ne pitaj zašto nemam snova . Strah me od ta oka dva, koja u meni bude uspomene, a bliže se četrdesete.

Nova godina je i noćas, dok pada prvi sneg razmišljam o tome kako ti nikada neću reći, da je ova uspavanka napisana samo zbog tebe. Neka to ostane tvoja slutnja i ne veruj, kad ti kažu da isuviše dugo *sat otkucava * epitaf za sen jedne neostvarene ljubavi, a da noći preduge * pijem zbog tebe, jer znam da smo sada talas i dno.

Ipak sve prođe, a ostanu sećnje na ona sjajna vremena .
I, ta još da ti kažem * zaboravi * noć o kojoj snivaš".

Ej, da mi je * Točak života ranije pokrenuo, znao bih zašto ne volim proleće, a sada znam da je molitva spas.

Kaži majci * moja si * čežnja, a molitva druga će, kad neće vetar, da ti vrati sećanje kako sam jednom, samo jednom sa njim, na krilima, dok su me slušali kosovi i tramvaji ponavljao : Probudi se *sa osmehom.

Budi nasmejna .

Ako me pitaš, kako sam, jedna želja, mi ispunjava noć od srebra * moja ponoćna dugo i to, da ovo nisu prazni dani već ljubav, makar, njeni tragovi je ono zbog čega opstajem.
Kažu mi da živiš sama, a ja pokušavam sa osmehom * noć da pobedim.

Nismo, a mogli smo sve!

La grammaire est une chanson douce - Erik Orsenna

Tamo je bila. Nepomicna na krevetu, mala recenica svima dobro poznata, previse poznata : Volim te.
Dvije rijeci, mrsave i blijede, tako blijede. Sedam slova se jedva primjecuju na bjelini plahte
Ucini mi se da nam se smijesi, mala recenica.
Ucini mi se da nam govori :
- Ja sam malo umorna. Izgleda da sam previse radila. Trebam da se odmorim.
- Hajde, hajde, Volim te, odgovori joj gospodin Henri, znam ja tebe. Otkad postojis. Ti si snazna. Nekoliko dana odmora i bit ces ti na nogama.
Dugo je tjesio lazima koje se pricaju bolesnima. Na njeno celo je stavio maramicu ovlazenu hladnom vodom.
- Noc je malo teska. Po danu, druge mi rijeci prave drustvo.
«Malo umorna», «Malo je tesko». Volim te se samo napola zalila, dodavala je «malo» u sve recenice.
- Ne govori vise. Odmori se, ti si nama toliko vec dala, oporavi se, previse si nam potrebna.

-Jadna Volim te. Hoce li je spasiti?
Gospodin Henri je bio potresen kao i ja.
Osjetih suze u grlu. Nisu mogle da se popnu do ociju. Teske suze nosimo u nama, te necemo nikad moci plakati.
-Volim te. Svi to kazu i ponavljaju. Treba biti pazljiv sa rijecima…Inace ce se izlizati. I ponekad bude prekasno da ih se spasi.

K. Gibran - Mirisni plodovi duse
Ljusture i sustine

Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam ga u osvitu jutra.

Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?

Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:
Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.

Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.

Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga. Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane.

Megi O'Farel - Kada si otisao

Zaljubljena sam, razmislja, volim ovog coveka. Ispituje svoja osecanja, pazljivo, kao neko ko hoda po tek izrasloj grani prvi put, otkriva njena ogranicenja, trazi znake slabosti. Je li uplasena? Da - neopisivo. Zeli da proguta vreme, da proleti kroz dane, nedelje i godine sa njim, i da ih dozivi bas sada. Ali u isto vreme, zeli da zamrzne trenutak: dovoljno zna o ljubavi i svesna je njene dvojakosti - nema ljubavi bez bola, nikoga ne mozes voleti bez tog nagovestaja strepnje da se sve to moze zavrsiti.

Sta da vam kazem o vremenu koje smo proveli zajedno? Da smo bili srecni. Da se nismo razdvajali. Da me je na trenutke zahvatalo to bozanstveno osecanje, od koga bi dobijala vrtoglavicu, osecanje da poznajes nekoga tako dobro da si u stanju da gledas svet njegovim ocima.

Nisam se ni pre no sto sam ga srela osecala nepotpunom, ali sa njime sam imala utisak da sam dovrsena, cela. Sta jos? Ziveli smo u njegovoj kuci u Kemden taunu. Naucila sam ga da bude uredan a on me je, smejuci mi se kada sam bila besna, naucio da kontrolisem svoj temperament.

Lecio je moje nesanice tako sto bi mi usred noci citao naglas dok bih lezala u polusnu. Sta jos, sta jos? Pustali smo zmaja u Ridzents parku i na plazi ostrva Vit. Zajedno smo kroz stari teleskop posmatrali Veneru, obasjanu svetloscu Sunca, u opservatoriji u Pragu. Za vreme magnetne oluje u Sri Lanki sedeli smo na plazi i posmatrali kako fantastcne munje paraju horizntom dok je voda bleskala fluoroscentnim bojama, poput macijih ociju. Vodili smo ljubav u svakoj raspolozivoj povrsini u kuci, u mnogim prestonicama, u skupcenom kupeu voza koji je jurio kroz Poljsku dok je kondukter pokusavao da otvori vrata, u vodenici u Norfolku, na terenima za golf u Skotskoj, u mracoj komori, a jednom i u metrou.....
...Sta bi jos trebalo reci? Da sam ga volela vise nego sto sam ikada pomislila da se neko moze voleti....

Kopkale su me one zene iz proslosti, koje su umirale slomljenih srdaca, koje bi samo legle u krevet i iskopnile. Tako sam i ja htela: zelela sam samo da legnem i pustim da zivot iscuri iz mene. Ujutru bih otvarala oci, ne verujuci da i dalje osecam strujanje sokova, kao kroz biljku, da osecam zivot i neporecivu silu postojanja. Otkucaj srca, sirenje pluca, kontrakcija misica - sve mi je to govorilo da, uprokos svemu, moram da ustane i upotrebim svoje ruke i noge.

Jos ne mogu da verujem da si otisao. Pre nego sto mi se ovo dogodilo, budila bi se i u delicu sekunde samo se pitala zasto mi grudi pritiska ta tuga i zasto mi je jastuk mokar. Stalno sam zaboravljala, posto mi je jednostavno bilo apsurdno da postojim bez tebe. Apsurdno.

Sazrijevanje jutra

Prije nego što započnem ovu pjesmu, dodirnuti ću tvoje ime da se putem sladim, jer kad krenem dalje, uzdasi na usnama pristat će uz mene i ja ću s njima potražiti širinu koja budi srce, kao kad ispod noći jutro sazri, pa plodnom zemljom svoj dan rađa.

Ponijeti ću sa sobom u kapi plavog mora dubinu tvoje nježne duše, a sa planina, gdje se vrhovi horizontom roje otkinuti ću oblacima mekoću, pa u njoj prostrijeti ravnicu i po tihoj uspavanoj noći, tišinom poljubaca prekriti usnule grudi čiji mirisi obrisima čežnje ispunjavaju moje snove.

Dozvat ću vjetar i silinom njegove snage zamahnuti mirnoćom tvog srca da iznad krošnji posjetiš ptice, te u pjevu što leprša poletiš visinom, dotakneš nedokučive daljine i poput sjaja zablistaš u osmjehu sudbine i povedeš me zauvijek izvan tame na mjesto gdje vječnost gnijezdo svija.

Otvorit ću nebo i prošetati biserne zvijezde ljepotom tvog krhkog tijela,
lahor dovesti među bedra snena i u njih spustiti svoje obale strasne,
rijekom vatre zagrliti kanjon, uklesati šapat u netaknute bijele stijene i usjecima blagim dohvatiti blaženstvo u tihom carstvu tvoga postojanja.

Zal Kopp

Danilo Kiš - S jeseni kada počnu vetrovi

S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna - po zvezdi na čelu.

Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anđelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele.

Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti napraviti rupicu, pa će da poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u male pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, među ruže. Na čelu povorke nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo gde su oči, crna je svila vlažna od suza.

Jedna beloputna gospođica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.

E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu kosu (mada bi riđoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi miris)

Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.

One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.

Đ. Balašević

Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim... Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem.

Strast - Dzenet Vinterson

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, neznom vitezu, koji je usao u razrusenu kapelu i nasao sto su drugi prevideli, tako sto je prosto seo i mirovao.

Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da volis. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboravis na sebe, to znaci biti slobodan.

Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih zudnji, o odbijanju da robujes puti. Ne kazu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas zudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no ista bozansko.

Mlak smo mi svet i nasa ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.

Ljubav je, kazu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih zivota i nikad sunca ne vidimo.

Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam zeleo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.

Tada, posto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepsi no sto sam mislio. Kao i vecina ljudi uzivao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Bozji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao.

Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos... svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici.

Ponekad ih prevrcemo, da saznamo sta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj zeni ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previse vole.

A opet, ceznemo da nesto osetimo.