Lepa knjizevnost, duboke misli

miroslav antic

razmisljanje je najtezi nacin umiranja

onog koga je lepota zanosa usmrtila, lepota zanosa ponovo ce i roditi.

znam da je mudrije uciniti korak van sebe, nego proci milione kilometara u svojim
grudima.

ne prihvatam stvarnost, jer sve sem stvarnosti je zapravo stvarno.

miroslav antic:

to, cega nismo svesni, nije nepostojanje,vec postojanje bez nas.

nikad se nemoj muciti pitanjem: kako preziveti, nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg. ko traje dalje od
trajnijeg, ne zna za kratka znanja.

pa sto bismo se oprastali? cega da nam je zao? ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.

anticu u spomen
obezbedjen od ravnodusnosti, merio je svoj i svaki zivot stepenom davanja.
bio je i galeb dzonatan livingston i mali princ, vanzemaljac, prisluskivac
zvezda. njegova pokretacka ideja bila je ljubav. voleo je bliznje opcinjen
zivotom, panonijom,decom i zvezdama. propovedao je ljubav,ali ne usecerenu ljubav sa masnicom, vec pegavu i hrapavu i uvek novu, i uvek
prvu, i uvek pravu.
prvo je voleo, pa su i njega morali voleti. davao je, a nije umeo da uzima.
samostanac u samostanu vlastite duse, bio je kao vilin konjic, koji zivi samo jedan dan, ali ceo svoj zivot leti...
trosio je zivot, ali je i zivot trosio njega. ne zna se ko je bio veci rasipnik.
njemu je i kisa padala uvis, jer je umeo da dubi na glavi. lepota ludosti,
koja se neprestano oslobadja. biti lud, znaci biti smeo. takvima mozes samo
da zavidis.srce mu je bilo sazdano od preterivanja. srce vece od tela.
sve nas je tamo strpao.
lako je bilo prici anticu, tesko od njega otici...
po nasem vremenu, mika antic je ziveo 54 godine, ali taj racun mika nije hteo da plati.nikada ga nije priznao.valjda zato sto nista nije racunao, davao je zivotu, prijateljima,casi, poeziji,putovanjima, sve,siguran da se samo tako moze sve dobiti. taj covek nas je ubedjivao da tu nema promasaja:das sve, dobijes sve!
mika antic je prevario smrt. muski je na tu stvar potrosio ceo zivot.
i zato nije umro. samo se preselio na neko sasvim drugo mesto.
ko ne veruje-neka procita njegove pesme.
tamo sve pise.

mika antic

svoju snagu prepoznaces po time
koliko si u stanju
da izdrzis samocu.

orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa neki drugim orlom.
mravi su izmislili narode.

svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da prebrodis trenutak,
jer trenutak je tezi
i strasniji i duzi
od vremena i vecnosti.

Oni koji su te voleli pre uspeha,
posle tvog uspeha neće te više voleti.
Slava i uspeh se ne praštaju.
Milorad Pavić

Kad ne bi postojala vrlo laička reč poštenje,
koja sadrži u sebi sve čovekove vrline,
onda bi trebalo na prvom mestu staviti učtivost.
Ona olakšava život i sebi i drugom,
omogućuje dodir i kretanje u društvu,
otklanja čoveku sve velike i male nesuglasice.
Učtiv čovek nosi olakšanje i radost.
A čovek i najbolji, ako je lišen učtivosti,
nosi tegobu koliko i grubost i zloću.
Najgori su oni ljudi koji veruju da sva svoja osećanja
treba otvoreno pokazati svakome.
Ja bih rekao da je ovakva otvorenost,
naprotiv, i nečovečna.
Treba drugima jedino pokazivati otvoreno
naša dobra osećanja,
a opaka osećanja,
ako već nije neko u stanju da uopšte izbegne,
treba ih bar prikriti.
Pakost je dvostruko zla kada se još i otvoreno istakne.
Jovan Dučić

moj prevod sa nemackog "besane noci" herman hese

poznajete li muzu nesanice? bledu, budnu, sto sedi na krevetima samotnjaka?
na mom krevetu samotnjaka sedela je nocima, stavljala svoju usku,bolesnu ruku na moje celo,pevala mi pesme svojim umornim glasom, pesme bez broja, pesme o domovini,o detinjstvu,pesme ljubavi, nostalgije i melanholije.
i umesto odbeglog sna, navlacila je preko mojih umornih ociju tanak, sareni
veo secanja i fantazije.
o, te duge,neprolazne noci, noci u kojima nase stvarno bice odbacuje, sve
one, u toku dana izatkane, ukrasene haljine, i obasipa nas pitanjima,
molbama i prekorima, poput bolesnog deteta.
o, ta bolno jasna secanja, na sve one trenutke naseg zivota u kojima
smo zgresili sebi samima, zgresili tajanstvenim zakonima zivota.
ti lanci slepila,grubosti i nesporazuma, koje smo sami iskovali u trenucima
straha, vezuju nas neizbeznim mukama za te trenutke.
da li postoji neko, toliko cist, da moze u jednoj ovakvoj noci da pogleda u
svoju dusu pogledom nevinog deteta, bez bezbrojnih prebacivanja i
samoprekora?
ne znam, i ne verujem.

nastavak: herman hese "besane noci"

prva noc

kisa, tisina, ponoc. kako se zoves, ti lepa, bledolika? smesis se i spustas
svoju ruku kraj moje na ivicu kreveta.
zvacu te marija.
kako si me ponovo pronasla, cudnovata sestro, dugo se nismo videli?
secas li se one zadnje veceri? u vrtu ljubicica pevali su kosovi, a mi smo sedeli na staroj, zelenoj klupi. pred nama je, kao velika knjiga bajki, bila
otvorena nasa buducnost. citao sam ti, dok je lisce velikog platana sumelo,
a vazduh bio ispunjen mirisom ljubicica.
citao sam ti, sve do onog tuznog mesta- secas se? skoro da se spustila
noc, a u zbunu zapeva slavuj.
ah, zasto ne nastavismo citanje do kraja? ali, ti plakase, i odgurnuvsi
knjigu, otisla si.
celo to vece, sve do ponoci, i duze, pevase nas slavuj.


nastavak sledi. ima ukupno osam noci, a ja prevodim jednu po jednu, u
mojim besanim nocima

moram da dodam da mi nije problem da prevodim sa nemackog na
srpski, ali prevoditi hesea nije ni malo lako,pa su zato neki njegovi romani
kod nas samo bleda senka onog sto je napisao. mada je mnogo lepse citati
ga na njegovom maternjem jeziku, preporucujem svima koji nisu procitali
njegove romane: "stepski vuk", "demijen", "sidarta"
nemci su ih okarakterisali kao romane za mlade,jer su naisli na dobar odziv
kod omladine sirom sveta

Vivien i NNeNa

Hvala što delite sa svima nama ove lepe citate

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?

Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju
reč svoga jezika.

Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod".....

Stefan Nemanja

Na Kosovu zemlja crnja je od druge,
plavlje plavo nebo, zelenija trava...
Tamo su snažnije i sreće i tuge
a legende jače i od zaborava.

Tamo je u muci, u krvi i boju
poniklo korenje naših naraštaja
što izrodi ljude koji u svom znoju
nose večit beleg prokletstva tog kraja.

Sad posmatram tužne, pretužne kolone
tih ljudi sa dušom i srcem do neba
što ne znaju gde bi mogli da se sklone
ni kako da dođu do korice hleba.

Oko njih se sleže kosovska prašina
da prikrije ono sto je bilo sveto,
dok u svakom oku čita se praznina
i bol za svim onim što im je oteto.

Žuljevite ruke krše se i lome,
na svakom je licu nikla nova bora,
pogledi uprti al' se ne zna kome -
tuga i jad tu su mesto odgovora.

Možemo li mi da smanjimo te muke?
Da njih nije bilo ni nas bilo ne bi...
Otvorimo oči, pružimo im ruke,
pomažući njima pomažemo sebi!

Ta kosovska zemlja crnja je od druge,
ima plavlje nebo, zeleniju travu...
Kosovske su veće i sreće i tuge
a ljudi-legende prkos zaboravu.

Šantideva
Sva radost ovoga sveta potiče iz želje da drugi budu srećni, a sva patnja u ovome svetu potiče iz želje da ja budem srećan.



Upanišade

Onaj ko sva bića u sebi vidi i u svim bićima opet sebe zre, on ne zna šta je mržnja i bol.



Kraljica Jevrosima, majka Kraljevića Marka

Marko sine, jedini u majke,

Ne bila ti moja hrana kleta!

Nemoj sine govoriti krivo,

Ni po babu ni po stričevima,

Već po pravdi Boga istinitoga!

Bolje ti je izgubiti glavu,

Nego svoju ogr'ješiti dušu.



Sveti Jovan Lestvičnik

Srebroljublje se naziva, i jeste, koren svih zala (v. 1 Tim. 6, 10). Ono dovodi do mržnje, do krađe i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstava, do sukoba i zlopamćenja, do okrutnosti i ubistava.



Pančatantra

Što je podložno meni i smrti - to ne žalosti mudre;

i upravo to je razlika prava između mudrog i lude.

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.

Neki čovjek, njegov pas i konj putovali su zajedno. Jednom ih je, na pustoj cesti, zadesila oluja. Baš kad su prolazili ispod divovskog stabla, u nj je udario grom i svi su poginuli. No čovjek nije shvatio da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio putovati sa svojim dvjema žvotinjama. Mrtvima ponekad treba malo vremena da uvide gdje su se našli.

Put je bio dug i naporan, neprestano uzbrdo, sunce je peklo, znojili su se i žeđali. Na jednom zavoju ugledaše velebne vratnice u mramornom zidu. Put je od njih vodio na trg popločen zlatnim pločama, a u njegovu se središtu nalazila česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čuvaru na ulaZU.

-'Dobar dan.'

-'Dobar dan.', odzdravi stražar

-'Koje je ovo lijepo mjesto?'

-'To je Nebo.'

-'Kakva sreća što nas je put doveo do Neba. Strašno smo žedni.'

-'Gospodine, možete ući i napiti se vode do mile volje.'

I čuvar mu pokaže na česmu.

-'I konj i pas su mi žedni.'

-'Iskreno žalim', reče na to stražar. 'Životinjama je ovdje ulaz zabranjen.'

Čovjek se veoma razočarao, jer je trpio silnu žeđ, ali sam nije htio piti. Zahvali se stražaru i produži putem. Još su dugo hodali uzbrdo, kad naiđoše na druge vratnice, ovaj put trošne, od kojih je vodil zemljana staza, oivčena stablima. U sjeni krošnje jednog drveta ležao je čovjek, glave pokrivene šeširom. Vjerojatno je spavao.

-'Dobar dan', pozdravi putnik.

Čovjek odzdravi kimnuvši glavom.

-'Strašno smo žedni, ja, moj konj i pas.'

-'Eto izvora tamo u stijeni', reče čovjek pokazujući prstom. 'Pijte koliko želite.'

Čovjek, konj i pas odoše do izvora i utažiše žed.

Putnik se vrati da bi zahvalio onom čovjeku.

-'Dođite kad god hoćete.', odvrati on.

-'Uzgred, koje je ovo mjesto?'

-'Nebo.'

-'Nebo? Ali čuvar pred mramornim vratnicama kazao je da je ono Nebo!'

-'Ono nije Nebo, ono je Pakao.'

Putnik je bio zbunjen.

-'Trebali biste im zabraniti da se koriste vašim imenom! Taj je lažni navod zasigurno izvor velikih zabuna!'

-'Ni slučajno. Šta više, oni nam čine veliku uslugu. Jer tamo ostaju svi koji su u stanju iznevjeriti najbolje prijatelje..'

Proleće
Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade,
sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pružite mi pomoć."
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.
Savio se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je kartel, okrenuo ga ispisavši novi natpis.
U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir ovom prilikom bio pun novčića i novčanica.
Slepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartelu i šta je to mogao napisati.
Našta ce prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugačiji način",
nasmeši se i izgubi u gužvi.
I tako slepi čovek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:
"Danas je proleće … a ja ga ne mogu videti".
Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako kreće i videćeš da će se pre ili kasnije okrenuti na bolje.
Možeš poslati ovu priču svim osobama koje, po tebi, zaslužuju da vide proleće, iako to nije uvek tako lako ostvarljivo …
Svim osobama koje bi voleo videti kako se smeše, zato sto je njihov osmeh taj koji čini boljim ovaj svet.