Treci svetski rat - poslednja vremena

Bilderberg i Jugoslavija

Zbivanja na tlu Jugoslavije pokazuju duboku, ključnu umešanost Bilderberga, u sprovođenje ideje razbijanja Jugoslavije, u čemu je NATO učestvovao kao izvršilac. Zbivanja u Jugoslaviji postavljena su u kontekst širih zahvata u regionu Mediterana i Bliskog Istoka, što je očigledno bila preokupacija konferencija Bilderberga poslednjih nekoliko godina. Ključna godina i konferencija za Jugoslaviju održana je 1996 godine, u King Sitiju, predgrađu Toronta, a domaćin je bio Konrad Blek. Manje važna odluka se ticala ponovnog izbora Bila Klintona za američkog predsednika. Važnije je bilo to što je odmah prekršio obećanje dato američkoj javnosti, da će povući američke trupe iz Bosne. Umesto toga, te snage su relocirane u Mađarsku i druge okolne zemlje, a komanda je, da se zamažu oči naivnima, preneta na nemačkog generala i tri hiljade nemačkih vojnika iz Hajdelberga, u oktobru 1996 godine. Takođe je doneta odluka da se Srbi isprovociraju, proglašenjem ključnih ljudi za ratne zločince, kojima će se suditi pred Međunarodnim sudom. Ako se Srbi pobune, odlučeno je da se protiv njih preduzmu energične vojne mere. Ovaj deo plana nije sproveden, jer su se u Hagu pojavili samo krivci niskog ranga. Tako je ideja o novom Balkanskom ratu, koji je trebalo da bude "Vijetnam devedesetih", morala da bude preformulisana u rat na Kosovu. Iz materijala, koji je nepoznatim kanalom ipak prosleđen sa sastanka i objavljen, plan je trebalo da izgleda ovako:

"Kada rat na Kosovu započne, kako je planirano, možda će to biti temperatura paljenja koja će rasplamsati rat širih razmera, a koji će obuhvatiti Grčku, Albaniju, Bugarsku, Rusiju i Tursku. uz dodatak bespomoćnih NATO trupa i SAD-a usred Kosova."

Analitičarima je ovaj stav bio potpuno jasan. Jedan od njih je stvar raščlanio ovako:

"Kosovo, 'Jerusalim na Balkanu', je samoproklamovana republika, na čijem čelu je 'predsednik' Ibrahim Rugova. Sjedinjene Države, iako zvanično preporučuju više 'autonomije' za Kosovo, tretiraju provinciju kao 'de facto' nezavisnu državu, što Srbe dovodi do besa. Dva puta, jednom 1992 godine, i ponovo 1993 godine, Sjedinjene Države su pretile Jugoslaviji vojnom odmazdom, u slučaju konflikta na Kosovu, prouzrokovanog srpskom akcijom. Da bi pojačali uvredu, SAD planiraju da uspostave 'zvanično prisustvo' u 'glavnom gradu Kosova'. Besni zbog ovog, i prozirući nameru SAD-a da ih okruži i izoluje, Srbi će se verovatno okrenuti Rusiji, svom tradicionalnom zaštitniku, tražeći vojnu pomoć. To znači da će se Srbija boriti da zadrži Kosovo. Kosovski Albanci će se boriti da ostvare nezavisnost. To će u konflikt verovatno uvući 3,4 mlliona Albanaca u Albaniji, zajedno sa Albancima u Crnoj Gori i Makedoniji. Albanija otvoreno ohrabruje separatističke grupe Albanaca u zapadnoj Makedoniji, kako bi jednog dana pripojila te teritorije svojoj državi. Bugarska, koja Makedonce smatra 'zapadnim Bugarima', možda će tada ući u rat, po četvrti put u ovom veku, kako bi konačno rešila svoje teritorijalne aspiracije. Grčka, već dovoljno iritirana, zbog toga što Makedonija koristi njen simbol 'vergine' na zastavi, može takođe iskoristiti priliku i uzeti deo teritorija sebi. Turska, nastupajući kao branitelj muslimana, i besna zbog akcije svojih tradicionalnih rivala Grka, protiv Makedonije, neće oklevati da se uključi. Tako će 'albansko pitanje', sa centrom na Kosovu, postati bure baruta. A kada se to desi, eksplodiraće ceo region."

Pošto se planovi nisu ostvarili kako su bilderbergovci očekivali, na konferenciji za 1998 godinu, održanoj u Ajeršajeru. Škotska. od 14 do 17 maja, tema konflikta na Balkanu ponovo je došla u centar razgovora. Nova ideja bila je izazvati rat Grčke i Turske na Kipru, a onda ga preneti na Balkan.

Ma koliko zvučalo apsurdno da se izazove rat između dve zemlje, članice NATO pakta, ova opcija je ozbiljno razmatrana i pokazuje nemilosrdnu, nadnacionalnu koncepciju osvajanja sveta, u kome i rat između saveznika u istoj evropskoj strukturi, ako vodi ka krajnjem cilju, apsolutno dolazi u obzir; Povod je bio sklapanje ugovora između Rusije i Kipra, o prodaji značajne količine raketa zemlja-vazduh, sistema S300PMU-1, što bi kiparskim Grcima dalo značajnu prednost u odbrani njihove zemlje. To je zahtevalo trenutni odgovor Turske, kako bi se ponovo uspostavio delikatni balans koji postoji u ovom regionu. Po ugovoru, isporuka ovog sistema, predviđena za septembar i oktobar, započela je u avgustu mesecu.

Kiparski parlament, koji je odobrio kupovinu sistema za četiri stotine miliona dolara, kao čisto defanzivan potez, jednoglasno je odobrio rebalans budžeta za 1998 godinu, kako bi pokrio ove izdatke. Rusi su više puta odbili inicijativu da razmisle još jednom i bilo je jasno da će odbiti molbu turskog načelnika generalštaba, Ismaila Hakija Karadajia, koji se spremao na službenu posetu Moskvi. Grčki ministar odbrane, Akis Cohasopulos, branio je pravo kiparskih Grka da instaliraju ovo oružje. Turci su upozoravali da će napasti kiparsku luku Pafos, brodove sa oružjem i baterije Ekocet MM40, koje su instalirane na obali kao odbrana od invazije sa mora. Ni jedna strana nije htela da ustukne, na veliku radost bilderbergovaca.

Turski šef generalštaba ponudio je Rusima posao - Turska će kupiti stotinu i četrdeset i pet ruskih helikoptera, vrednih tri i po milijarde dolara, ako Rusi odustanu od prodaje oružja Kipranima. Rusi nisu ništa odgovorili, iz prostog razloga što su imali šansu da izvedu i jedan i drugi posao, zavade dva člana NATO pakta i još uzmu novac. Grčki ministar inostranih poslova, Teodor Pangalos je ponudio polurešenje - stvaranje zone zabranjene za letove iznad Kipra, što je Amerika prihvatila, ali Turska odbila bez razmišljanja. Amerikanci su ponudili svoju inicijativu -da se problem Kipra rešava u paketu sa sporom oko ostrva u Egejskom moru, koja su pod suverenitetom Grčke, a Turska ih traži za sebe, jer su preblizu turske obale. Grčka je odbila ovaj predlog.

Celu priču oko egejskih ostrva "slučajno" je nabacio bilderbergovac Bil Klinton iz sasvim drugih razloga. Zainteresovao se za "mir" u regionu, jer postoje podaci da se u podmorju plitkog Egejskog mora nalaze velike rezerve nafte. Mirovni napor ima za cilj obrnuti efekat -stvaranje dodatne tenzije koja bi vodila ka ratu, što bi Ujedinjenim nacijama (bilderbergovcima) dalo osnov da blokiraju region "mirovnim snagama" (koje bi se tu zadržale decenijama) i "mirovnim naporima", kako bi se osigurao monopol eksploatacije nafte u ovom regionu. Zato je Holbruk naizmenično dizao temperaturu Grcima i Kipranima, a Amerika prodavala oružje i jednoj i drugoj strani. Turskoj je prodavala rakete zemlja-zemlja, tipa "Harpun", a Grčkoj, protivtenkovske rakete tipa "Helfajer", dok se Bil Klinton navodno brinuo za egejska ostrva. Oni koji su trebali da budu uvučeni u konflikt, konačno su shvatili igru i uzdržali se od konflikta, koji konstantno ima visok nivo tenzije. Tadašnji grčki ministar inostranih poslova, Pangalos (bilderbergovac), igrao je na ivici noža. Nije propuštao ni jednu priliku da omete turske planove i da ih javno uvredi, bilo da je reč o stavljanju veta na tursku želju da uđu u Evropsku zajednicu, bilo da dozvoli otvaranje kancelarije Kurdske radničke partije (PKK) u Atini. Da li je Pangalos ovo radio po nalogu Bilderberg grupe, na čijoj je konferenciji 1996 godine bio u Torontu?
Grčka ima pakt sa Sirijom. Različiti izvori su potvrdili da su Grci obezbedili podršku Sirije u slučaju da Turska napadne instalacije protiv vazdušne odbrane Kipra. Sa vojnih aerodroma u Siriji, grčki F16 bi krenuli na ciljeve u Turskoj. Postojanje ovog pakta dovelo je Tursku u neprijatnu situaciju, jer sama ima ozbiljnih nesuglasica sa Sirijom. One postoje delom zbog saradnje Turske i Izraela, a dalje produbljivanje napetosti sigurno se odvija na veliko zadovoljstvo bilderbergovaca, kojima se konačno čini da su na pragu rata na Balkanu, koji će dugo trajati i proširiti se na region Mediterana. Da ovo nisu prazne priče prognozera katastrofalnih događaja, pokazuju zvanične statistike časopisa "NATO Kvoterli" iz 1998 godine. Grčka je povećala broj vojnika svoje armije na dve stotine i šest hiljada vojnika, a godišnje troši dvadeset odsto svog budžeta na armiju. Turska ima armiju od osam stotina i dvadeset hiljada ljudi, a godišnje troši trideset i šest odsto svog budžeta na armiju. Posle incidenta oko malog egejskog ostrva Imija, 1996 godine, Grčka je potrošila trinaest milijardi dolara na kupovinu oružja. Situaciju je dalje zaoštrio tajni sastanak, u toku konferencije Bilderberg grupe, 1998 godine, između turskog ministra inostranih poslova Ismaila Kama, specijalnog izaslanika SAD-a za Kipar, Ričarda Holbruka, i britanskog predstavnika na Kipru, ser Dejvida Haneja. Šta je bila tema razgovora nije poznato, ali su događaji pokazali u kom pravcu je išlo dogovaranje. Ubrzo posle toga, Holbruk je uvredio kiprane obraćajući se njihovom predsedniku sa "Gospodine, kao da je običan građanin, umesto da mu se po protokolu obrati sa "Predsedniče". Sve je išlo ka neizbežnom konfliktu sa Jugoslavijom, koji je izazvan kada su propale sve druge kombinacije.

Bilderberg klub je bio umešan u sve faze agresije, od njenog izazivanja do njenog kraja. Redovna godišnja konferencija za 1999 godinu održana je od 3 do 6 juna u luksuznom letovalištu "Penja Longa", u Sintri, Portugalija. Retko kada je interesovanje novinara bilo tako izraženo kao te godine, pogotovo što je agresija na Jugoslaviju zaustavljena dan pre početka konferencije. Druga tačka dnevnog reda, i najvažnija, bila je "Rat na Kosovu". Ona je uključivala i diskusiju oko formiranja Velike Albanije (koja će uslediti posle "starateljstva" nad "nezavisnim Kosovom"), kao i razgovor o daljem komadanju Jugoslavije, što je deo plana generalnog ispravljanja granica regiona, sa ciljem produžavanja regionalne nestabilnosti, konflikta i rekonstrukcije (vredne milijarde dolara) uništene regionalne infrastrukture, na račun zapadnih poreskih obveznika.
Ovde moram da napravim malu digresiju. Već decenijama je uvrežena zabluda da će se Velika Albanija napraviti tako što će država Albanija pripojiti sebi delove državne teritorije okolnih zemalja - Jugoslavije, Makedonije i Grčke. Ideja ide, namerno, u tom pravcu, a zapravo je istina na drugoj strani. Centar stvaranja Velike Albanije je Kosovo! Nezavisno, šiptarsko Kosovo, pretvoreno u jednonacionalnu, mafijašku državu, kojom će se upravljati iz inostranstva i koja će, koristeći prirodne resurse Kosova i Metohije, biti zamajac dalje agresivne politike, sa ciljem ugrožavanja regiona u interesu bilderbergovaca. Interesantna je izjava mađarskog političara ekstremne desnice, Ištvana Čurka, data 2 juna. koji je pozvao Beograd da vrati mađarskoj severni deo svoje teritorije, na kojoj žive etnički Mađari, a kojih ima tri stotine hiljada. Ova oblasti pripadala je Mađarskoj (Austrougarskoj) pre Prvog svetskog rata. Čurka je izjavio da je to oblast koja zadire u sadašnju Jugoslaviju oko pedeset kilometara, na liniji Sombor-Vrbas-Novi Bečej-Kikinda. Naravno da iza Čurkine izjave stoji Bilderberg klub, jer se mora nastaviti sa pritiscima na Jugoslaviju, pošto osnovni plan - vojni poraz i okupacija Jugoslavije, nije ostvaren. U Sintri su započete i pripreme za "Blisko-istočnu mirovnu nagodbu", što je bila važna tačka dnevnog reda. Ova nagodba je podrazumevala proglašenje palestinske države i konačno rešenje problema Jerusalima. što se upravo dešava dok pišem ovu knjigu. Citat sa konferencije:

"Rezultati za Izrael neće biti dobri."

Ovo objašnjava prisustvo visokih pretstavnika jevrejske zajednice iz Izraela i sveta, kao i prisustvo važnih predstavnika arapskih režima, koji su protivnici Izraela. Citat:

"Dogovor oko Jerusalima je postignut, a problem Golana je upravo sređen."

Nekoliko nedelja pre konferencije u Sintri, Arijel Šaron je izjavio:

"Sada Kosovo, uskoro Izrael!"

Zbog ove izjave bio je žestoko kritikovan, ali ona dobija na težini sada kada je NATO dobio pravo da interveniše izvan Evrope, u navodnoj odbrani ljudskih prava. Svaki otpor Izraela u nametnutom rešenju palestinskog pitanja neizbežno će voditi još jednom konfliktu stvorenom i kontrolisanom od strane bilderbergovaca. Sada se vidi značaj aktivnog uticaja ove grupe, Klintona i Blera, u izboru Baraka na mesto premijera Izraela. Bilo je i drugih tema na konferenciji.
Jedna je bila na dnevnom redu "Milenijumskog samita UN-a" 2000-te godine, godinu dana posle "neobavezne diskusije" bilderbergovaca. Reč je o globalnom oporezivanju u korist UN-a. Ujedinjene Nacije treba da postanu centar globalne vlade, a nova uloga zahteva ogromna sredstva. Zato je predloženo uvođenje direktnog individualnog poreza, koji će se sakupljati u korist UN-a, preko nacionalnih vlada. Ova ideja je prvi put iznešena na Bilderberg konferenciji 1998 godine. Predloženo je i oporezivanje e-mail komunikacije, zbog čega je na konferenciji bilo prisutno toliko direktora mnogih ključnih kompjuterskih kompanija, na čelu sa Bil Gejtsom. Naplaćivanje slanja e-mail poruka, koje su doživele eksplozivan i revolucionaran razvoj u celom svetu, nije nova ideja. U početku razvoja ovog oblika komunikacije, mnoge kompanije koje su pružale usluge, naplaćivale su slanje poruka po tarifi koja je bila ravna tarifi za međunarodne telefonske razgovore. Onda je broj pružalaca usluga toliko porastao, da su troškovi i cena slanja poruka drastično pali, a to je postao najjeftiniji oblik međunarodne komunikacije. Sada se želi ponovno uvodenje viših cena, kako bi se prihodi kompanija enormno uvećali i time ucenili milioni korisnika e-maila širom sveta, što ih stavlja u položaj žrtve koja ne može da se odbrani pred ucenom.

Ovim potezima se, zapravo, nepogrešivo ocrtava pravi lik Bilderberg kluba. To je lik beskrupuloznog pljačkaša i otimača tuđe imovine, tuđe slobode i tuđih prava, a sve to zavijeno u licemernu, ljigavu obmanu, kako se sve tobože radi sa ciljem zaštite upravo onih prava koja se otimaju. Pitanje je samo da li će svet i dalje dozvoljavati da ga ovi lešinari i u buduće obmanjuju, da bi ga lakše opljačkali. Nadajmo se bar da smo mi Srbi naučili svoju lekciju i da za nas više nema iznenađenja.

Trilateralna komisija

Obično se smatra da je tvorac Trilateralne komisije Dejvid Rokfeler, član Komiteta 300 i Bilderberg grupe, dugogodišnji predsedavajući Saveta za međunarodne odnose. Za njeno osnivanje delimično je dobio inspiraciju od Zbignjeva Bžežinskog, takođe člana Saveta za međunarodne odnose, profesora sa Kolumbija univerziteta, koji je istraživao, uz saradnju Brukings instituta u Vašingtonu, odnose SAD-a, Evrope i Japana. U već spominjanoj knjizi "Izmedu dva doba: Američka uloga u tehnotronskoj eri", Bžežinski opisuje novo društvo "koje je oblikovano kulturno, psihološki, društveno i ekonomski, uticajem tehnologije i elektronike - posebno u oblasti kompjutera i komunikacija''. Tu je jasno napisao da "nacionalni suverenitet više nije koncept sposoban za život", i predložio kretanje u fazama ka "većoj zajednici razvijenih nacija... kroz raznovrsne indirektne veze i već izražena ograničenja nacionalnog suvereniteta". Knjiga je napisana 1970 godine, ali izgleda da naši političari ne čitaju dovoljno, pa su se tek u Rambujeu, 1999 godine, začudili što neko "ograničava" suverenitet Jugoslavije. U "Njujork Tajmsu", 1990 godine, Bžežinski je napisao da

"Evropa treba da sledi politiku baziranu na grandioznom konceptu transevropskog komonvelta sa Evropskom zajednicom u njenom centru."

Nije stoga čudno što se Rokfeler oduševio Bžežinskim i pozvao ga da bude direktor Trilateralne komisije, koja je svoje članstvo potražila među onima koji su već imali moć i uticaj i bili članovi već postojećih nadnacionalnih organizacija. Među sedamnaest ljudi koji su se okupili na osnivačkom sastanku 23 i 24 jula 1972 godine (u Pokantiko Hilsu, Teritaun, Njujork, na imanju Dejvida Rokfelera), bili su ljudi koji su omogućili i njeno funkcionisanje i finansiranje, koje su na sebe preuzeli "Fordova fondacija", "Zadužbina Lili", "Fond braće Rokfeler", "Tisenova fondacija", "Dženeral Motors", "Ekson", "Koka Kola", "Tajm magazin", "CBS" i "Vels Fargo banka". Javni ciljevi Trilateralne komisije su: kooperacija tri najrazvijenija regiona sveta - Amerike, Evrope i Japana u "održavanju mira, upravljanju svetskom ekonomijom, uzdizanju ekonomskog razvoja i ublažavanju siromaštva u svetu, što će poboljšati šanse za laganu i miroljubivu evoluciju globalnog sistema".

Ono što je bilo jasno, kako bi organizacija dobila na uticaju i značaju, bilo je da nekog iz svog članstva uguraju u Belu kuću. Takvog čoveka su pronašli u Džimiju Karteru, političkom autsajderu, i koristeći sve moguće trikove i uticaj novca, medija i politike, izgurali ga za pretsednika SAD-a. Nije čudo da je Karterova administracija bila preplavljena kadrovima Trilaterale: Volter Mondejl, potpretsednik; Sajrus Vens, državni sekretar; Voren Kristofer, zamenik državnog sekretara; Harold Braun (Savet međunarodnih odnosa), ministar odbrane; Majkl Blumental (Savet međunarodnih odnosa), sekretar finansija; Fred Bergsten (Savet međunarodnih odnosa i Bilderberg grupa), pomoćnik sekretara za finansije u međunarodnim odnosima; Henri Oven (Savet međunarodnih odnosa), ministar bez portfelja; Pol Varnke (Savet međunarodnih odnosa), glavni pregovarač za razoružanje; Pol Voker (Savet međunarodnih odnosa i Bilderberg grupa), direktor Borda Federalnih rezervi ("Narodne banke SAD-a"); Endrju Jang (Savet međunarodnih odnosa), ambasador u UN; Zbignjev Bžežinski (Savet međunarodnih odnosa i Bilderberg grupa), savetnik za nacionalnu bezbednost. Na predlog Dejvida Rokfelera, Pol Voker je imenovan na čelo Borda Federalnih rezervi, što je najuticajnije mesto za kontrolu američkog bankarstva i ekonomije. Sem toga, Voker je postao pretsedavajući severnoameričkog ogranka Trilateralne komisije. U toku Reganove administracije zamenjen je Alenom Grinspenom, koji je takode član Trilateralne komisije, Bilderberg kluba i Saveta za međunarodne odnose. Mnogi su bili spremni da prihvate naivnu interpretaciju Dejvida Rokfelera u "Volstrit Džumalu", gde je izjavio:

"Trilateralna komisija je, u stvarnosti, grupa zabrinutih građana zainteresovanih za pospešenje većeg razumevanja i kooperacije između međunarodnih saveznika,"

Džeremija Novak, u članku u listu "Atlantik", jula 1977 godine, razbio je ovaj "filantropski" koncept, napisavši:

"Težiste Trilaterale na međunarodnoj ekonomiji nije tako neinteresantno, jer je naftna krlza naterala mnoge zemlje u razvoju, sa sumnjivom sposobnošću da vrate kredite, da se maksimalno zadužuju. Privatne multinacionalne banke, posebno Rokfelerova 'Čejz Menhetn', su pozajmile pedeset i dve milijarde dolara zemljama u razvoju. Remontovani MMF će obezbediti još jedan izvor kredita za ove zemlje i tako skinuti velike privatne banke sa udice. Ovaj predlog je kamen temeljac plana Trilaterale."

Senator Bari Goldvoter je to objasnio još direktnije. U svojoj knjizi "Bez izvinjenja" označio je komisiju kao "najnoviju međunarodnu kabalu Dejvida Rokfelera", i napisao:

"Njen cilj je da bude sredstvo multinacionalne konsolidacije trgovačkih i bankarskih interesa, tako što će se zgrabiti kontrola političke vlasti Sjedinjenih Država."

Nešto dalje, zaključio je:

"Dejvid Rokfeler i Zbignjev Bžezinski su otkrili svog idealnog kandidata, Diimija Kartera. Pomogli su mu da doblje nominaciju i postane predsednik. Da bi ovo ostvarili, mobilisali su novac sa Vol Strita, intelektualni uticaj akademske zajednice, koja je potčinjena bogatstvu velikih fondacija oslobođenih poreza, i kontrolorima medija koji sede u Savetu za međunarodne odnose i Trilaterali. Sedam meseci pre konvencije Demokratske stranke, Galupovo istraživanje je pokazalo da manje od četiri odsto demokrata vidi Džimi Kartera kao predsednika. Ali skoro preko noći, kao Vilki i Ajzenhauer pre njega, postao je kandidat."

Trilateralna komisija je svoje pravo lice (kao i ostala "neformalna društva") pokazala onog trenutka kada je naredila Britaniji da napusti Rodeziju, sadašnji Zimbabve. Ko je u to vreme bio sekretar inostranih poslova u vladi Margaret Tačer, inače članice Bilderberg grupe? Lord Karington, bilderbergovac i član Trilateralne komisije. On je samo nastavio politiku koju je postavila prethodna laburistička vlada Džima Kalahana (Bilderberg grupa), koji je sada, sa lordom Karingtonom i lordom Dženkinsom (Trilaterala i Bilderberg grupa) u Kraljevskom institutu za međunarodne odnose. A ko je bio Kalahanov sekretar za inostrane poslove? Dejvid Oven, koji je uskoro posle toga.primljen u Trilateralnu komisiju i blisko sarađivao sa Endrju Jangom, Karterovim ambasadorom u UN-a i članom Trilaterale.

Kada je Evropska zajednica odlučila da pregovara o miru u Bosni, poslala je "ambasadora" - lorda Karingtona. Kada on "nije uspeo", poslali su Dejvida Ovena. Kasnije je kao "nepristrasni" pregovarač pristigao i Džimi Karter. Još jedno pitanje u kvizu u kome nema nagrada za tačan odgovor: Ko je bio sekretar inostranih poslova u vreme Foklandskog rata između Britanije i Argentine, 1982 godine? Lord Karington. Posle rata nagrađen je mestom generalnog sekretara NATO-a! Sve ove koincidencije mora da su slučajne.

Savet za međunarodne odnose

U redovnom godišnjaku Saveta za međunarodne odnose (od 1. 7. 1993 do 30. 6. 1994 godine) piše;

"Savet za međunarodne odnose je neprofitna i nepartijska organizacija čije članstvo je posvećeno poboljšanju razumevanja spoljne politike SAD-a i međunarodnih odnosa, kroz razmenu ideja. Savet je osnovan 1921 godine, ubrzo posle Prvog svetskog rata. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji. nekolicina učesnika iz Amerike se saglasila da je vreme da se obični američki građani upoznaju sa povećanim međunarodnim odgovornostima i obavezama SAD-a. Ova odluka dovela je do stvaranja organizacije posvećene kontinuiranom proučavanju američke spoljne politike, kako u korist njenih članova tako i šireg auditorijuma zainteresovanih Amerikanaca. "

U svojoj knjizi "Novi svetski poredak", Pat Robertson o Savetu kaže:

"Ovo veličanstveno telo 'mudraca' je praktično dominiralo formulisanjem međunarodne politike vlade SAD-a još pre Drugog svetskog rata. Iz Saveta su došli bukvalno svi ključni savetnici za bezbednost i međunarodnu politiku ove zemlje, u proteklih sedamdeset godina."

I nešto dalje:

"U politici vlade, najvidljiviji izraz establišmenta je Savet za međunarodne odnose i njegova publikacija 'Međunarodni poslovi'. Od nekih dve hiljade i devet stotina članova, najmanje pet stotina su vrlo moćni, drugih pet stotina su iz centara moći, a ostali su uticajni u naučnim krugovima, medijima, biznisu i finansijama, vojsci i vladi."

Najinteresantniji je ovaj deo:

"Prema čoveku koji je petnaest godina bio član, kontraadmiralu Česteru Vordu, vrhovnom sudiji mornarice od 1956 do 1960 godine, cilj promovisanja razoružanja i podvrgavanja američkog suvereniteta i nacionalne nezavisnosti jednoj, svemoćnoj, svetskoj vladi, je cilj poznat devedeset i pet odsto od hiljadu i pet stotina pedeset i pet članova (1975). Postoje još dva druga, prikrivena, cilja koja Savet za međunarodne odnose promoviše, ali nemoguće je da su oni poznati više od sedamdeset i pet odsto članova, ili da su ovi ciljevi ikada identifikovani u pismenoj formi. U centru ciljeva establišmenta je verovanje u njihovu sopstvenu veštinu da stvore svetski sistem u kome će prosvetljeni monopolistički kapitalizam dovesti sve različite valute, bankarske sisteme, kredit, proizvodnju i sirovine u jednu celinu, nadziranu od vlade, i kontrolisanu od njihove sopstvene svetske armije."

Savet za međunarodne odnose je američki ogranak Kraljevskog instituta. Jedina razlika je što je članstvo Saveta poznatije u svetskoj javnosti. Od svog formiranja, svaki pretsednik SAD-a, izuzev Ronalda Regana, bio je član Saveta za međunarodne odnose. Ako se uzme u obzir da je Reganov potpredsednik bio Džordž Buš, član Saveta, koji je inače iz senke upravljao zemljom, onda je jasno da je uticaj Saveta ogroman. Savet za međunarodne odnose, uz koordinaciju iz Kraljevskog instituta, stoji iza formiranja Ujedinjenih nacija. Ovo je bio biser u kruni posleratnih manipulatora, koji su majstorski vodili Drugi svetski rat ka svojim ciljevima i koji su, nakon njegovog završetka, ubrali plodove koje su očekivali. Povelja Ujedinjenih nacija zvanično je prihvaćena od predstavnika pedeset zemalja na sastanku u San Francisku, 26 jun. 1945 godine. Ali to je bila samo javna kulminacija višegodišnjeg manevrisanja iza scene Saveta za medunarodne odnose, koji je kontrolisao administraciju Frenklina D. Ruzvelta.

Džejms Perlof u svojoj knjizi "Senke moći: Savet za međunarodne odnose i opadanje Amerike", daje pozadinu i redosled događaja koji su prethodili osnivanju Ujedinjenih nacija:

"U januaru 1943 godine, državni sekretar Kordel Hol formirao je izvršni komitet u kome su bili on, Leo Pasvolski, Isaija Boumen, Samner Vels, Norman Dejvis i Morton Tejlor. Svi ovi ljudi, izuzev Hola, bili su u Savetu za međunarodne odnose. Boumen, jedan od osnivača Saveta, napisao je prvi koncept . Pozvana su tri advokata, sve ljudi iz Savetu, koji su procenili da je u skladu sa ustavom. Onda su 15 juna 1944 godine prodiskutovali koncept sa Ruzveltom. Pretsednik je odobrio plan i javno ga najavio istog dana."

U knjizi "Američki jezik" H. L. Menken tvrdi da je termin "Ujedinjene nacije" smislio pretsednik Ruzvelt u toku sastanka sa Vinstonom Čerčilom, u Beloj kući, decembra 1941 godine, neposredno pre napada na Peri Harbur. Američka delegacija na osnivačkoj skupštini UN-a ličila je na "prozivnik" Saveta za međunarodne odnose. U njoj su bili Isaija Boumen, Hamilton Fiš Armstrong, Samner Vels, Norman H. Dejvis, Džejms T. Šotvel i Leo Pasvolski. Sve u svemu, sedamdeset i četiri člana Saveta su bili u delegaciji. U njoj su bili i Džon J. Mekloj (pretsedavajući Saveta od 1953 do 1970 godine), član Komiteta 300. direktor "Fordove fondacije" i Rokfelerove "Čejz Menhetn banke", prijatelj i savetnik devetorici pretsednika, od Ruzvelta do Regana: Džon Foster Dals. nacista, podržavalac Hitlera, osnivač Saveta i državni sekretar; Nelson Rokfeler, vrhunski manipulator, četiri puta guverner države Njujork, potpretsednik u vladi Džeralda Forda.
Prisustvo i značaj Džona J. Mekloja potvrđuje moju tezu o Americi kao zemlji prikrivenog nacizma, Četvrtom Rajhu. Mekloj je bio finansijski savetnik italijanske fašističke vlade Benita Musolinija, a igrao je značajnu ulogu u nacističkoj Nemačkoj za banku "Hariman/Buš" koja je finansirala Hitlera. Mekloj je sedeo u Hitlerovoj počasnoj loži u toku Olimpijskih igara u Berlinu, 1936 godine, na poziv Rudolfa Hesa i Hermana Geringa. Mekloj je bio i član izvršnog komiteta Bilderberg kluba. Generalni sekretar na osnivačkoj skupštini UN-a bio je funkcioner američke vlade, član Saveta, Aldžer His, kasnije razotkriven kao ruski špijun. His je bio izvršni sekretar 1944 godine na konferenciji u Dumbarton Ouksu, gde je radio sa Vječeslavom Molotovom na detaljima povelje UN-a. Bio je Ruzveltov savetnik na konferenciji u Jalti, u februaru 1945 godine. Posle osnivanja UN-a, His je postao pretsednik "Karnedžijeve fondacije za medunarodni mir", a na to mesto ga je namestio Džon Foster Dals, koji je ignorisao informaciju o Hisovom potencijalnom izdajstvu, kada mu je na to skrenuta pažnja 1946 godine. Kasnije je His razotkriven i proveo je tri i po godine u zatvoru.

Drugi prikriveni član Komunističke partije u Savetu za međunarodne odnose, koji je prisustvovao osnivačkoj skupštini UN-a, bio je Dekster Vajt. Unuka američkog predsednika Teodora Ruzvelta, Edit Kermit Ruzvelt, novinar, napisala je o uticaju takozvanog "istočnog establišmenta" koji radi kroz Savet, sledeće:

"Šta je stanoviste establišmenta? Kroz administracije Ruzvelta, Trumana, Ajzenhauera i Kenedija. njena ideologija je konstantna: da je najbolji način borbe protiv komunizma uz pomoć jedne svetske socijalističke države koja favorizuje rast superdržave, postepeno predajući suverenitet SAD-u..."

Robert V. Li, pisao je u septembarskom broju "Novog Amerikanca", 1992 godine, da je najmanje četrnaest od osamnaest državnih sekretara bilo iz redova Saveta od njenog osnivanja, uključujući Lorensa Iglbergera, koji je bio državni sekretar u vreme pisanja članka. Poslednjih osam direktora CIA, uključujući Džordža Buša, su bili članovi Saveta, a među kandidatima za predsednike i potpretsednike, u poslednje četiri dekade, bez obzira da li su demokrate ili republikanci, članovi Saveta za međunarodne odnose su: Dvajt Ajzenhauer, Adlaj Stivenson, Džon Kenedi, Henri Kabot Lodž, Ričard Nikson, Hjubert Hamfri, Edmund Maski, Džordž Mekgavern, Džimi Karter, Volter Mondejl, Džeraldin Feraro i Bil Klinton.

Jasno je da su Ujedinjene nacije stvorene za globalne političke potrebe Novog svetskog poretka, a zadatak je izvršio Savet za međunarodne odnose. Zgrada u Njujorku sagrađena je na zemljištu koje su poklonili Rokfeleri, a sem njih, kao vrhunskih manipulatora u senci svetske vlasti su i Morgani, Varburzi, Šifovi, Marburzi, dok su političari na sceni samo njihove lutke. Svetskoj javnosti, UN su predstavljene kao sredstvo koje će sprečiti budući svetski rat i doneti svetu mir, a probleme među državama rešavati pregovorima, a ne oružjem.

Mnogi službenici koji rade za UN veruju da je ovo razlog njenog postojanja. Za one koji su kritičari rada UN-a i koji pokušavaju da proniknu u motive i poteze iza javne, deklarativne funkcije UN-a, slika je dijametralno suprotna. UN su "trojanski konj" globalne tiranije poznate kao Novi svetski poredak. Ona je sredstvo uz čiju pomoć su postavljeni osnovni oblici svetske vlade i svetske vojske i kroz koju se manipuliše i omekšava svetsko javno mnjenje prividom da se nešto radi, da se problemi rešavaju, iako se običnim uvidom u krajnje rezultate delovanja UN-a može videti da je reč o obmani. UN nisu rešile nijedan globalni problem u svetu, već su ih samo zaoštrile! To je postignuto osnivanjem specijalizovanih organizacija koje se bave specifičnim svetskim problemima: zdravstvo (Svetska zdravstvena organizacija), stanovništvo, ili tačnije rečeno eugenika - kontrola rasta stanovništva (UNFRA), ekonomski razvoj i životna sredina (UNEP), obrazovanje, nauka i kultura (UNESCO), a lista se stalno proširuje. Najoštriji kritičari tvrde da su UN paravan za svetsku hijerarhiju iluminata i masona, i njihovu težnju da preko UN-a preuzmu vlast u svetu. U govoru 1970 godine, Robert Velč, osnivač "Džon Birč Sosajeti", predvideo je sa gotovo proročkom tačnošću šta će Ujedinjene nacije postati:

"Ujedinjene nacije se nadaju i planiraju, lli tačnije, šefovi zaverenika iznad nje se nadaju i planiraju, da kontrolišu stanovništvo, kontrolisu naučni i tehnoloski razvoj, kontrolišu oružje i vojnu silu pojedinačnih nacija, kontrolišu obrazovanje, kontrolišu zdravlje i sve ostale kontrole koje mogu postepeno da uspostave, pod svim mogućim izgovorima, za konačnu kontrolu pravnog sistema sveta. Ove posebne kontrole će postati komponente postepenog materijalizovanja totalne kontrole koju očekuje da postigne pretvaranjem, prevarom, ubeđivanjem, i faisifikatima, a sprovođenje ovih kontrola brutalnom sllom i terorom već je započelo."

Okrugli sto

Priča o društvu Okruglog stola počinje u XIX veku sa Džonom Raskinom, legendarnom ličnošću Oksforda. Rodio se u Londonu 1819 godine, kao sin bogatog trgovca vinom. Njegov uzor bio je grčki filozof Platon, čija dela je dobro poznavao. Platonove ideje su bile osnov na kojima se gradila prva ideja o Novom svetskom poretku, kao centralizovanoj državi u kojoj organizacija ide od vrha ka bazi. Interesantno je da je ovo bila ideja i Laburističke partije u njenom početku, a danas je to politička agenda Konzervativne partije. Raskin je verovao da se na čelu države mora nalaziti diktator superiornog intelekta. Ima izvora koji tvrde da je bio pristalica Iluminata, a možda i njihov član. Njegove ideje su sledili i Karl Marks i Fridrih Engels (još jedan poštovalac Platona), a one su postale deo temelja učenja koje je kasnije primenjeno u boljševičkim diktaturama Istočne Evrope.

Rabin Marvin S. Antelman povezuje pisanje Platona sa okultnim društvima Svevidećeg oka. Navodi primer Mojsija Mendelsona, jednog od tvoraca Francuske revolucije i obožavaoca Platona, čiju je "Republiku" preveo na nemački, i bio poznat kao "nemački Platon". Prevod Platona je kanalima bankarske porodice Varburg, pomagača Rotšilda koji su u ovom veku finansirali Hitlera, došao u ruke onih koji su na ovim principima gradili kolonije u Africi i Aziji.
Izraziti primer je Sesil Rouds koji je maštao o tome da stvori svetsku vladu pod vodstvom britanske krune. Ogromno bogatstvo koje je stvorio eksploatacijom dijamanata i ruda u Južnoj Africi, Rouds je investirao u svoju fiks ideju. Svoje saradnike i podršku našao je u Komitetu 300. Roudsova ideja je bila da stvori tajno društvo koje će manipulisati događajima u svetu kako bi ostvarilo centralizovanu globalnu kontrolu. Ime pod kojim je poznato ovo društvo je Okrugli sto i struktuirano je po masonskim i iluminatskim šemama. U društvu postoji uži krug - Društvo izabranih (ili iniciranih), koje zna sve tajne ciljeve društva, i spoljašnji krug - Krug prijatelja, koji čine uticajni ljudi koji mogu da budu korisni ciljevima društva, ali ne znaju sve tajne užeg kruga. Uži krug članova zaista poseduje političku moć da donosi odluke.

Rad i delovanje društva su finansirali Rouds i Rotšildi, pa nije čudo da su Britanci ušli u Burski rat (od 1899 do 1902 godine), kako bi osigurali eksploataciju prebogate Južne Afrike za račun Rotšilda (baron Natan bio je član Okruglog stola, kao i lord Astor, J. P. Morgan i pretstavnici ostalih moćmh bankarskih porodica), a u tom ratu su poginule hiljade ljudi, žena i dece, mnogi u koncentracionim logorima lorda Kičenera. Britanska kruna, uz pomoć Komiteta 300, organizovala je najveću i najopremljeniju vojsku tog doba. Kraljica Viktorija poslala je četiri stotine hiljada vojnika na osamdeset hiljada Bura, od kojih su mnogi bili maloletni. Umesto nedelju dana, kako su Britanci verovali, a o tome je pisao i Radjard Kipling kao učesnik rata, Buri su se opirali pune tri godine. Ne zaboravimo da je i mladi Vinston Čerčil (Komitet 300) uzeo učešće u ovom ratu. Tada su se u službi Rotšilda istakli mnogi budući upravljači Južne Afrike i članovi tajnih društava - Rouds, Barnato, Openhajmer, Džoel i Bejt.
Kada je rat završen, 1902 godine, umro je Rouds. Svoje bogatstvo je preko fondacije zaveštao svom cilju. I danas se iz ove fondacije dodeljuju stipendije na Oksfordu, uglavnom studentima iz inostranstva, koji dolaze da upoznaju i prihvate ideju jedne svetske vlade. Zapanjujuće je koliko je ljudi, predsednika država i vlada, bilo korisnik "Roudsove stipendije". Najsvežiji primer je Bil Klinton, pretsednik SAD-a. Posle Roudsove smrti, na čelo Okruglog stola je došao Alfred Milner, još jedan iz mase Rotšildovih izvršilaca. Milner je proširio uticaj ove organizacije na same vrhove britanske vlade. Imao je odlučujući uticaj na kabinet Lojda Džordža (Komitet 300) koji je vodio Britaniju u toku Prvog svetskog rata. Dominirali su i mirovnom konferencijom 1919 godine, učestvovali u stvaranju Lige naroda, vodili odlučujuću reč u kreiranju britanske politike u Irskoj, Palestini i Indiji (od 1917 do 1945 godine), i bili odlučujući faktor u stvaranju države Izrael, što je po nalogu i za potrebe Rotšilda izveo Artur Balfur (Komitet 300), član unutrašnjeg kruga Okruglog stola, po kome je i dokument dobio ime "Balfurova deklaracija".
Već od 1915 godine, Okrugli sto je počeo da otvara "podružnice", pa su se uskoro organizovale grupe, ne samo u Britaniji i Južnoj Africi, već i u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Indiji i Sjedinjenim Državama. Počeli su da izdaju i svoj časopis "Okrugli sto", a svoju delatnost koordiniraju kroz brojne kompanije i medijske kuće, u prvom redu kroz masoneriju u SAD-a, kao i društvo Mrtvačka glava (Skull and Bones Society) na Jejl univerzitetu, čiji je član i Džordž Buš, bivši pretsednik SAD-a. Njihove interese u Americi sprovode dve moćne porodice - Rokfeleri (pravo ime porodice je Rokenfelder) i Morgani, koji se nalaze u centru zbivanja Novog svetskog poretka. Rokfeleri su svoje bogatstvo stvorili na nafti, osnivanjem "Standard Oil Kompani" (sada "Ekson") 1853 godine. Početkom veka su se već bili proširili na železnice i banke.

Poseduju ili kontrolišu "Čejz Menhetn benk", "Nešenel Siti benk", "Hanover Nešenel benk", "US Trast Kompani" i vodeće osiguravajuće kompanije kao što je "Ekvitabl Lajf and Mjučual of Njujork". Imperija Morgana bazirana je na čeliku, brodogradnji i električnoj struji, a kruna tog sistema je "Dženeral Elektrik". Tu su i "Nešenel Benk of Komers", "Njujork Lajf Inšurans" i "Garanti Trast kompani". Ali ko je zaista iza ovih kompanija? Morganova imperija započela je svoj rast 1838 godine, kao "Džordž Pibodi and Kompani" u Engleskoj. Džordž Pibodi je, pogađate, radio za Rotšilde. Postao je najveći trgovac na svetu američkim obveznicama i sa svojim partnerom. Džonom Pjerpontom Morganom (Komitet 300), vršio ogroman pritisak na administraciju Abrahama Linkolna, i manipulišući američkom ekonomijom ostvarili neverovatne profite.

Pošto Pibodi nije imao dece, posle smrti njegov deo imovine nasledio je Morganov sin, Džon Pjerpont Mlađi, koji je rođen 1867 godine. I ovaj drugi Morgan bio je talentovan i moćan bankar, ali je sigurno unapredio i poslove Rotšilda. To se vidi iz podatka da kada je umro njegov otac, prvi Morgan, iza njega je ostala imovina vredna samo jedanaest miliona dolara, što je vrlo skromno u odnosu na ogroman novac koji je prošao kroz njihove ruke. Interese Rotšilda je na velikoj sceni reprezentovala bankarska institucija "Kun, Leb and Ko". Osnovali su je 1867 godine Abraham Kun i Solomon Leb, dvojica trgovaca iz Sinsinatija, ali je postalo jasno da je paravan za Rotšilde 1875 godina, kada je Jakob Šif došao iz Frankfurta.

Porodice Rotšild i Šif su nekada živele u istoj kući u Frankfurtu i jasno je da su te veze bile vrlo jake. U Americi su ojačane, jer se Jakob Šif oženio Lebovom ćerkom, Terezom. Šif je u firmu u Americi doneo kapital Rotšilda i za njih je vodio posao. Bio je finansijski strateg i godinama je strpljivo radio sa Harimanovima, Gouldovima i Rokfelerovima, ulažući novac u njihove velike železničke i naftaške poduhvate. Deo finansiranja je išao kroz banku Rotšilda, "Nešenel Siti Benk of Sinsinati", a kada su se interesi razgranali, Rotšildi i Rokfeleri su osnovali zajedničku banku, "Čejz Menhetn benk". Jasno je da su članovi Okruglog stola, već dobro rašireni i organizovani širom sveta, činili sve da preuzmu kontrolu nad fiskalnim i monetarnim politikama kao i političko vođstvo u zemljama u kojima su delovali. U SAD-u, glavni čovek Okruglog stola postao je Vilijem Jendel Eliot, koji je kasnije otkrio Henri Kisindžera, kome je pomogao da se meteorski uspne u svim bitnim organizacijama Novog svetskog poretka. Eliot je bio "Amerikanac u Oksfordu", jer je dobio "Roudsovu stipendiju" 1923 godine, za zloglasni Beliol koledž, koji je bio rasadnik kadrova za tajna društva Novog svetskog poretka, a i danas je regrutni centar za Okrugli sto. Pre toga je radio za Varburg-Rotšild grupaciju u "Banci federalne rezerve" u San Francisku, gde je došao do mesta direktora. Posle završene "obuke" obavljao je odgovorne obaveštajne poslove za Rotšilde, u vezi tema koje su im bile od interesa, a jedan od poslova je bio i pronalaženje potrebnih ljudi za uključenje u rad raznih institucija.

Osnovni zadatak Okruglog stola je unošenje nesloge među zemljama i nacijama kako bi se u pogon stavilo njihovo upravljanje konfliktom i "kontrolisani izbor". Nije zato čudo što je Hegel popularan među mondijalistima dvadesetog veka. Deo njegovog učenja, koje je vulgarizovano i prizemljeno, postalo je ono što su kasniji stručnjaci nazvali "menadžment krize". Karl Marks je bio jedan od ključnih vulgarizatora stava da ako se suprotstave teza i antiteza dobijamo sintezu, nov red. Razlika među njima bila je fundamentalna, jer je Hegel govorio o duhu i umu, a Marks je bio materijalista i satanista koji je prezirao i odbacivao Boga. Jednom je izjavio: "Okrenuo sam Hegela naglavce", i to je zaista i učinio, dajući osnov za manipulaciju svetom u smeru centralizovane kontrole. Kasnija lakirovka u boljševičkoj Rusiji, idealizovanje Marksa i Englesa i stvaranje "komunističkih svetaca" od njih, savršeno je išla na ruku globalnoj eliti koja ne bi bolje prošla ni da je to naručila. A možda i jeste, ako se pogleda spisak Saveta komesara iz 1919 godine.

Georg Fridrih Engels, jedan od tvoraca "Komunističkog manifesta" i doktrine oslobađanja potlačene radničke klase od jarma kapitalizma, zaradio je pravo bogatstvo koristeći dečiju radnu snagu u Lankašajeru, Engleska. Karl Marks nije izmislio temu "klasne borbe". On je dobio tu ideju čitajući radove drugih, u prvom redu Adama Vajshaupta i bavarskih iluminata, napisanih sedamdeset godina pre njega. Marks je bio član tajnog društva iluminatskog usmerenja, Lige pravednih, koje je kasnije postalo Komunistička liga. Liga pravednih bila je ogranak Društva podobnih, koje je odigralo vodeću ulogu u toku Francuske revolucije. Liga pravednih se u Nemačkoj zvala Bund Der Gerechtan ili jednostavno Bund. Ovo je bila organizacija koja je dala podršku marksizmu i stajala iza njegovog uspona. Prvi maj, Dan rada, izabran je kao dan marksista i lenjinista po datumu kada su Iluminati javno objavili svoj nastanak, 1 maja 1776 godine. Marks je ženidbom sa Dženi fon Vestfalen došao u bliske veze sa britanskom aristokratijom, jer je njegova žena bila u rodbinskim vezama sa škotskim vojvodskim porodicama Argil i Kembel. Jedna od njenih pretkinja, Ana Kembel, grofica od Balkarasa i Argila, bila je guvernanta princa od Oranža, kasnije kralja Vilijema, koji je osnovao "Englesku narodnu banku", a Irskoj doneo neviđenu bedu i jad. Sadašnji erl od Balkarasa je u srodstvu sa vikontom Koudrejem, čiji deda je bio lord Spenser Čerčil. Ovo nije tako loše društvo za "narodnog tribuna" Karla Marksa.

Svež primer kako Okrugli sto i druge organizacije istog usmerenja ostvaruju svoju "sintezu" je Drugi svetski rat. Dva suprotstavljena sistema, kapitalizam i komunizam, su doveli zajednicu na istu stranu u ratu protiv fašizma. Iza sva tri društvena fenomena stoje iste organizacije, ali je u jednom trenutku bilo potrebno sukobiti ih, kako bi "teza" protiv "antiteze" dala "sintezu" - Ujedinjene Nacije i Evropsku zajednicu. "Hladni rat" između kapitalizma i komunizma je doveo do druge sinteze - oslobodilačkih "narodnih revolucija" u zemljama Trećeg sveta, suprotstavljajući navodno ekstremne sisteme "levice" i "desnice" u borbi za prevlast u određenim svetskim regionima i štiteći "jedne od drugih".

Danas je manipulacija ljudskom svešću i vrednosnim sistemima dostigla takve razmere i traje već toliko dugo da su ljudi počeli bespogovomo da veruju u postulate i opredeljuju se prema svojim ubeđenjima, ne znajući da su sve proizvod iste filozofije i imaju jedan cilj - "prosvećenu monarhiju" iznad jedne svetske vlade. Zbog toga što se jedno ime pojavljuje na više mesta, sledeće poglavlje posvećeno je najusrdnijem delatniku Rotšilda u drugoj polovini ovog veka.

Henri Kisindžer

O Henriju Kisindžeru se ponešto zna iz zrelih i poznih godina njegovog života i rada. Iz mladićkog doba postoji zvanična i nezvanična biografija, koje se dijametralno razlikuju. Po zvaničnoj biografiji, zbog svog jevrejskog porekla, morao je da napusti Nemačku uoči početka rata. Posle rata se vratio u Nemačku kao američki vojnik, gde je u porušenoj Nemačkoj služio u bezazlenoj funkciji vozača generala Frica Kremera. Po neautorizovanoj biografiji, Henri Kisindžer (pravo ime Henrik Kizinger) je bio član Hitlerjugenda, a u Ameriku je stigao u okviru programa "Spajalica", u kome je nekoliko hiljada nacista prevedeno u Ameriku, dobilo nov identitet i počelo da radi za svoje nove poslodavce. Po zvaničnoj biografiji, po otpuštanju iz vojske Kisindžer je, zahvaljujući porodici Openhajmer, otišao na studije u Vilton Park. 1952 godine poslat je u Tavistok institut, gde ga je R. V. Diks "preobrazio", i posle toga više ništa nije moglo da zaustavi Kisindžera u usponu. Po završetku studija, Džordž Frenklin i Hamilton Fis su ga izabrali da radi za njih, u sedištu Saveta za međunarodne odnose za Ameriku, u Njujorku. Zahvaljujući Vilijemu Jendelu Eliotu i pod tutorstvom Džona Viler Beneta, direktora obaveštajnog odelenja Okruglog stola i šefa operacija MI6 u Americi, Kisindžer je postao Eliotov "omiljeni đak". Kooptiran je u Okrugli sto da bi sproveo monetarističke stavove koje je usvojio na Harvardovim međunarodnim seminarima.

Do sredine šezdesetih godina Kisindžer je opravdao svoje angažovanje u Okruglom stolu i Kraljevskom institutu za međunarodne odnose. Kao nagradu i test za ono što je naučio, Kisindžer je postao šef male grupe u kojoj su bili Džejms Šlezindžer, Aleksander Hejg i Danijel Elsberg, u okviru opasnih igara koje je započinjao Okrugli sto. Grupa je sarađivala sa Institutom za studije politike (IPS) i njenim glavnim teoretičarem, Noamom Čomskim. Aleksander Hejg, interesantna koincidencija, takođe je služio u jedinici generala Kremera, ali na mnogo višem nivou nego vojnik Kisindžer. Za svog ljubimca, general Kremer je našao prolaz u ministarstvo odbrane. Kada je Kisindžer postao savetnik za nacionalnu bezbednost, Kremer je ugurao Hejga za njegovog zamenika.

Kisindžer je otvorio kancelariju Okruglog stola na Menhetnu, po nalogu Bilderberg kluba. U timu su bili Hejg, Elsberg, Helperin, Šlezindžer, Maknamara i braća Mekbandi. Kisindžer je sve izvršne funkcije u Niksonovoj vladi ispunio članovima Okruglog stola i Kraljevskog instituta. Značaj ove operacije bio je da se pretsednik Nikson potpuno izoluje od prijema informacija, domaćih i stranih, obaveštajnih, policijskih, uključujući FBI odelenje 5, koje kontroliše delovanje terorističkih grupa u SAD-u. Kisindžer je stekao ogromnu vlast, naredivši FBI da prisluškuje veliki broj ljudi, uključujući i njegove najbliže saradnike. Kisindžer poseduje privatnu kartoteku dosijea hiljada ljudi, ne samo u SAD-u, već širom sveta. Da li je to čudno ili preterano? Ni najmanje, takve privatne dosijee je imao i P2.

Ima dosta privatnih obaveštajnih agencija, kao što je "Intel", koje za naručioce, međunarodne organizacije i pojedince prikupljaju podatke. Kisindžer je u Niksonovoj administraciji držao nekoliko važnih mesta. Naimenovan je za predsedavajućeg "Verifikacionog panela", koji je upravljao pregovorima u okviru "SALT"-a. Takođe je naimenovan u Specijalnu vijetnamsku grupu, koja je nadgledala sve izveštaje - vojne, obaveštajne i civilne, koji su stizali iz Vijetnama. Kisindžer je dobio kontrolu nad Komitetom 40, super-tajnom agencijom koja je odlučivala o tajnim operacijama i pratila njihovo odvijanje. Predsednik Nikson je bukvalno bio ostavljen po strani i nije znao šta se dešava u njegovoj vladi.

Votergejt, po mnogim autorima, nije bio obična zavera da se blamira predsednik Nikson, već državni udar. Prvi državni udar Amerika je doživela prilikom ubistva Džona Kenedija, kada je na vlast u senci došla grupacija koja je promenila lice američke države i njenih institucija, i odredila nov tok budućeg razvoja SAD-a. Kisindžer, Elsberg i Hejg su stavili u pogon plan Votergejt, zamišljen u Kraljevskom institutu. Hejg je igrao vodeću ulogu u zbunjivanju i laganju predsednika Niksona, a Kisindžer je bio taj koji je vodio Belu kuću. Hejg je bio čuveno "Duboko grlo", koji je prenosio informacije Vudvordu i Bernstinu iz "Vašington Posta". On je u to vreme bio pukovnik, koji nikada nije komandovao trupama, već je karijeru pravio kroz kancelarijsku strukturu.

Po nalogu Okruglog stola, Kisindžer je progurao Hejga do čina generala sa četiri zvezdice, u meteorskom usponu kakav nije zabeležen u istoriji američke vojske. Tako je Hejg preskočio dve stotine i osamdeset generala američke vojske, koji su po hijerarhiji bili ispred njega. U toku tog "napredovanja" Hejga, dvadeset i pet generala je dalo ostavku. Kao nagradu za izdaju predsednika Niksona, kome se zakleo da će ga verno služiti, Hejg je postavljen za komandanta NATO pakta. Svi poznavaoci se slažu da je, bez konkurencije, najgori komandant u istoriji ovog saveza. I tu je dolaskom za komandanta zaobišao preko četiri stotine generala iz zemalja NATO-a i SAD-a, koji su bili kvalifikovaniji od njega da zauzmu to mesto.

Svi stručnjaci, koji proučavaju istoriju ovog perioda, lako su identifikovali da su Hejg i Kisindžer sledili tehniku koju je razvio Tavistok institut i primenili je na zbunjenog, rastrzanog, uplašenog i demoralisanog predsednika Niksona, koga je Hejg ubedio da mu je jedini izlaz da podnese ostavku. Hejg je satima ubeđivao Niksona da je audio traka bez ikakve sumnje dokaz da je Nikson saučesnik u provali u prostorije Demokratske stranke u zgradi Votergejt. U prvom trenutku Nikson je odbijao odgovornost, a danas, kada se ta traka sluša, svi stručnjaci se slažu da na veoma nejasan i neodređen način govori o ulozi Niksona. Hejg nije odustajao, dok Nikson zaista nije poverovao da se pred Senatom ne može odbraniti od odgovornosti.

Da bi pojačao pritisak na Niksona, Hejg je direktno prekršio zakon tako što je transkripciju razgovora sa trake ilegalno prosledio onima koji su bili za Niksona u Predstavničkom domu, Senatu i Republikanskoj stranci. Samim tim što je došlo od Hejga, Niksonovim podržavaocima je to izgledalo kao priznanje krivice i počeli su da uskraćuju podršku Niksonu. Hejg je ubedio i kongresmena Viginsa i senatora Grifina da je odbrana Niksona nemoguća, pa je Grifin uputio pismo Niksonu tražeći da ovaj podnese ostavku. Džon Doar je dobio zadatak da sprovede impičment. U direktnom tv prenosu, 18 jula 1974 godine, Doar je izneo "dokaze" na osnovu kojih je predsedniku Niksonu trebalo izglasati nepoverenje. Optužbe su bile neodređene, neko sitno petljanje sa porezom, neautorizovano bombardovanje Kambodže i zloupotreba vlasti bilo je sve što je stavljeno na teret Niksonu. Mnogi pravnici kažu da se ovi dokazi ne bi održali ni na jednom sudu, ali je Nikson podneo ostavku 8 avgusta 1974 godine. Obaranje Niksona bila je opomena svim neposlušnim predsednicima od strane Komiteta 300, ali pošto nije bio toliko opasan kao Kenedi, Komitet mu je poštedeo život.

Tipičan primer delovanja Okruglog stola je organizovanje "kidnapovanja" Henrija Kisindžera, izvedeno preko Instituta za studije politike (IPS). Institut je jedan od najprestižnijih "trustova mozgova" koji kontroliše donošenje odluka u međunarodnoj politici, a na unutrašnjem planu je sprovodio plan Tavistok instituta i osnivao organizacije nove levice u Americi. Te organizacije su bile ekstremne, nihilističke grupe levice, koje su započele sa terorističkim akcijama i propagiranjem upotrebe droge, a trebala su i da posluži kao stalna pretnja političkom establišmentu Amerike.

Osnivači IPS-a, diplomci Tavistoka, Markus Raskin i Ričard Barnet, kontrolisali su različite elemente kao što su: Crni panteri; Danijel Elsberg, član Nacionalnog saveta za bezbednost Halperin;podzemna organizacija Vetermen; pokret Venseremos, i predsednički kandidat Džordž Mekgavern. "Kidnapovanje" Kisindžera trebalo je da izvede Egbal Ahmed, Pakistanac koji živi u Engleskoj i radi za britansku obaveštajnu službu MI6, kroz jednu od mnogobrojnih. lažnih trockističkih organizacija. "Zaveru" je otkrio FBI i "spasao" Kisindžera. Ahmed je nagrađen, jer je postao direktor jedne od IPS-ovih agencija, "Transnacionalnog instituta", povezanog inače sa južnoafričkim organizacijama istog usmerenja. Sem toga, IPS je prodro i u religiozne organizacije inspirišući radikalne rasne teorije pod velom religije i sejući nove klice netrpeljivosti u Americi, koje će jednog dana da se vrate kao bumerang.

Tavistok institut

Tavistok institut za međuljudske odnose, 120 Belsajz Lejn, London NW3 5BA, je na čelu, ili na vrhu ako tako više volite, specijalizovanih instituta za masovnu manipulaciju umom ljudi, koji svoja istraživanja stavlja na raspolaganje globalnoj eliti. Iste godine kada su osnovani Kraljevski institut za međuljudske odnose i Savet za međunarodne odnose, 1921 godine, vojvoda od Bedforda. markiz Tavistoka, poklonio je jednu od svojih zgrada za istraživanje efekata šoka, izazvanog eksplozijama granata na britanskim vojnicima u Prvom svetskom ratu. Poslovi instituta su se kasnije proširili, a istraživači njegovog rada mu pripisuju i smišljanje taktike bombardovanja civilnih ciljeva u Nemačkoj (kako bi se slomio duh naroda) i uvođenje kulture droge šezdesetih godina.

Tavistok je svoje pipke pustio i u drugim pravcima, ka Rimskom klubu i Bilderberg grupi. Povezan je sa "Dičli fondacijom" koju kontroliše Kraljevski institut za medunarodne odnose. U Americi, Tavistok uključuje Stanford institut, Hadson institut, "Heritidž fondaciju". Huverov institut, Centar za strateške studije i "Rand korporaciju" (u kojoj je Zbignjev Bžežinski). Ovaj sistem, ova mreža za kontrolu uma, povezana je i sa sistemom obrazovanja preko fondacija oslobođenih poreza, a u Americi je ostvario manipulaciju stanovništva kroz monetarni sistem, gde su značajnu ulogu odigrali Društvo Mont Pelerin i Huverov institut u kome je ekonomist Milton Fridman (njegove ekonomske teorije su osamdesetih godina donele katastrofu, zahvaljujući diletantima za ova pitanja, Margareti Tačer i Ronaldu Reganu).

Kada vlada planira da donese zakon protiv određene društvene grupe, kao deo plana da sprovede povinovanje pravilima i ukine slobode, proces omekšavanja javnog mnjenja počinje mesecima, nekada godinama pre toga. Ideja je da se okrene javno mnjenje protiv ciljne grupe kroz propagandu i kreirane događaje. Jednom kada su događaji i propaganda projektovani na javno mnjenje, nastupaju organizacijc za istraživanje javnog mnjenja sa svojim grafikonima. Njihov cilj nije da "mere" javno mnjenje, kako bi se dobila stvarna slika šta ljudi misle, već da usmeravaju javno mnjenje, kako bi ostvarili cilj onih koji stoje iza.

Recite ljudima da osamdeset odsto populacije veruje u nešto i oni sa podložnim mentalitetom će se priključiti, jer osamdeset odsto ljudi ne mogu da greše, zar ne? Drugi cilj anketa je da provere da li propaganda protiv ciljne grupe deluje.

Jednom kada se u anketi potvrdi da dovoljna većina veruje da je ciljna grupa problem i da nešto mora da se preduzme, zakonodavstvo (kao "rešenje") stupa na scenu. To je najčešća taktika koja se primenjuje kada se želi da kontraverzni zakonski predlozi prođu zakonodavnu proceduru, jer se tolikom "podrškom javnosti" ućutkuju i oni koji su protiv. Tavistok institut i njegove filijale u Americi istražuju upravo to kako će reagovati pojedinci i grupe na događaje, promene i nove tendencije. Tu je razvijena teorija "šoka budućnosti", što znači bombardovanje kolektivne svesti tolikom količinom promena, događaja i kontradiktornih informacija, da to preopterećenje i isključuje analitičnost uma, pa jedinka bira "lakši" put i potčinjava se. Mnogi od takozvanih spontanih trendova koje su prihvatili mladi, osmišljeni su i plasirani od ovakvih organizacija i dovedeni do histeričnih proporcija uz pomoć reklame i kontrolisanih medija.

"Deca cveća" su šezdesetih godina bila usmeravana upravo ovakvom tehnikom manipulacije. CIA i britanska obaveštajna služba su eksperimentisale pedesetih godina drogom LSD, pa su 1953 godine kompletnu proizvodnju Sandoza (u vlasništvu "S. G. Varburga" iz Londona) uzeli za sebe i usmerili je na tržište, kako bi se videli njeni efekti. Ljudi koji su je dobili i koristili, smatrali su je sredstvom oslobodenja, novih horizonata i čovekovih mogućnosti. O monstruoznosti ove manipulacije nije potrebno posebno govoriti.

Jedan od velikih projekata Tavistoka, koji je izveo "Stanford Riserč" pod vođstvom profesora Vilisa Harmona, bilo je ono što je dobilo popularan naziv "Vodolijina zavera". Njeni osnovni ciljevi su da se ne dozvoli ljudima da odlučuju o sopstvenoj sudbini tako što će se stvarati jedna kriza za drugom, a onda će se krize "rešavati". Ovo će zbuniti i demoralisati narod veličinom i mogućnošću preteranog izbora, što će izazvati povlačenje i apatiju masovnih razmera. Zato je u Americi formirana FEMA. o kojoj sam već govorio.

Druga tačka ovog plana je uvođenje novih kultova i potpirivanje već postojećih, počev od rok muzike, u rasponu od "Rolingstonsa" koji su omiljena grupa evropskog Crnog plemstva, do "Bitlsa" čije osnivanje takođe ima okultne korene. U ovu grupu spada i podpirivanje hrišćanskog fundamentalizma, kako bi se izazvao otpor prema religijama, u prvom redu hrišćanstvu, jer je njegovo ukidanje jedan od ciljeva Komiteta 300. Kako bi se u svetu zaoštrile suprotnosti na religioznom planu, tolerisan je rast muslimanskog fundamentalizma u arapskim zemljama, koji se širi u Aziji i Africi, i ostalim delovima sveta. Poseban projekat bio je Iran, u kome je instaliran ajatolah Homeini, koga je stvorila britanska obaveštajna služba MI6, pa se čak tvrdi da čovek koji je vraćen u Iran nije onaj koji je živeo u egzilu u Parizu.

U ovu grupu spada i sekta za kontrolu uma Džima Džonsa, čiji su pripadnici izvršili dirigovano masovno samoubistvo, a oni koji su zadnjim trzajima zdrave svesti to odbili, nemilosrdno su pobijeni. Kada se problemi u svetu budu toliko nagomilali i okolnosti zaoštrile, psiha opterećenog čovečanstva biće u stanju kada će se činiti da je svako rešenje bolje od postojećeg stanja. Biće spremni da pozdrave pojavu velikog vođe koji će ponuditi rešenje za sve probleme i garantovati stvaranje uređenog društva, na čijem će čelu biti on. Pojava ovakve ličnosti je opisana u Bibliji, u Otkrivenju Svetog Jovana, a zove se Antihrist.

Interesantno je da je Tavistok, od svog osnivanja do danas, ostao glavni izvršilac radova za obaveštajne i vojne službe. U Americi, to je Obaveštajna služba mornarice (OM), koja je najviše radila na programima kontrole uma, a Pentagon je bukvalno potrošio milijarde dolara i naručio projekte u trideset instituta koje samo u Americi kontroliše Tavistok. U mnogim slučajevima ove Tavistokove institucije su dobile takav uticaj da su prodrle u ključne aspekte života u Americi, od kojih je obrazovanje jedno od ključnih.

Dr Aleksander King, jedan od osnivača NATO pakta i član Komiteta 300 i Rimskog kluba, uništio je obrazovanje u Americi, preuzevši Nacionalno udruženje učitelja, i u saradnji sa zakonodavcima sproveo nove obrasce obrazovanja koji imaju za cilj spuštanje opšteg obrazovnog nivoa stanovništva. Jedna od tipičnih Tavistok-vojnih firmi u Americi je Biro za istraživanje ljudskih izvora (Human Resources Research Office), poznat po skraćenici HUMRRO. Bavi se psihotehnologijom, odnosno motivacijom vojnika i njihovim moralom. Neki su primetili sličnost između onoga što se izučava u HUMRRO-u i onoga što je Džordž Orvel napisao u svojoj knjizi "1984-ta".

Komitet 300 je 1969 godine preuzeo ovu instituciju i prebacio je Tavistoku na staranje. HUMRRO je najveća institucija za istraživanje ljudskog ponašanja u SAD-u. Ono što je specijalnost HUMRRO-a, u radu sa američkom armijom, je da je vojnik samo produžetak vojne opreme, a ovaj sistem čovek-oružje i "kontrola ljudskog kvaliteta" široko je prihvaćena u američkoj vojsci. Tavistok smišlja tehnike kontrole, a HUMRRO ih aplicira u okviru psiholoških kurseva koji bi trebali da pokažu armiji kako funkcioniše čovek kao oružje.

Dobar primer za kontrolu uma je zločin koji su američki vojnici počinili u Zalivskom ratu, kada su iračke vojnike žive zakopali u pesak, a onda ih dobro utabali tenkovima. Neki izvori navode da je u pitanju monstruozna cifra od dvanaest hiljada iračkih vojnika. Ovaj primer ispiranja mozga, koji od vojnika stvara brutalne životinje i koji američka armija primenjuje na svojim vojnicima od Vijetnama, preko Zalivskog rata do rata protiv Jugoslavije. pokazuje da nema moralne barijere da se jednog dana zločinački dresirani vojnik okrene i protiv sopstvenog naroda.

Jedna od ličnosti koju smo spominjali u prvom delu knjige. Robert O. Anderson, direktor "ARCO" naftne kompanije, tražio je pomoć od Stanford istraživačkog centra kako bi osigurao velike naftne izvore na Aljasci za Komitet 300. Guverneru Aljaske je predložen tim sastavljen od naftnih stručnjaka, ekonomista i stručnjaka za kontrolu uma, a njihov zadatak bio je da ga ubede kako će najbolja stvar za Aljasku biti ako koncesije dobije "ARCO". Stanford istraživački centar osnovao je 1946 godine Tavistok i zato nije bilo problema da se ovaj posao uspešno završi. Stanfordovi instituti imaju godišnji budžet koji prelazi stotinu i šezdeset miliona dolara i u njima je zaposleno četiri hiljade ljudi.

Totalitarna svest koju Tavistok plasira preko svojih instituta dovela je do potpunog kolapsa moralnih standarda, ne samo američke armije već i cele države. Tavistok sigurno likuje nad cinizmom koji je zavladao u Americi povodom rata protiv Iraka, u kome je neviđena medijska propaganda ubedila javnost da sve što se čini kako bi se pobedilo je dobro. To je i dovelo do mnogih kršenja Ženevske konvencije i do ratnih zločina nad iračkim vojnicima. Moralna dilema u američkoj javnosti je poništena vrlo lako - pitanjem da li narod želi pobedu ili samopoštovanje, jer ne može imati i jedno i drugo. Moralna dekadencija, pažljivo nametana američkom narodu putem televizije od šezdesetih godina pa naovamo, delo je Stanfordskog instituta.

Taj pritisak da se nacija promeni, rezultirao je ogromnom količinom bizarnosti svake vrste na tv programu, gde su nasilje, seks i novostvoreni kriterijumi subkulture preplavili gledaoce i prosto ih zatrpali po svim principima "šoka budućnosti", čija budućnost je sada, nastupila je i ostavila ljude bez prave mogućnosti da se odupru. Jer ne menja se vreme u kome živimo, menjaju se ljudi, i to uglavnom pod pritiskom planiranih i nametnutih promena. Nasilni pokušaj stapanja nacija, kultura i religija, tako evidentan u Americi, plan je stvaranja lažne koegzistencije ljudi koji nemaju ništa zajedničko, sem jedne vlade koja ih objedinjava. To i jeste cilj ove vlade, koja mora biti svemoćna, kako bi sve ove različitosti kontrolisala, čak i silom ako je to potrebno. Sukobi, trvenja, mržnja, netrpeljivost, nerazumevanje, histerično življenje i borba oko lažnih, nametnutih kriterijuma "uspešnosti" u životu, su svesno podstaknuti. Važno je da ta energija, žrvanj civilizacije, melje horizontalno, da slučajno ne krene vertikalno i samelje vladajuću oligarhiju.

Doba Vodolije Tavistok je pretočio 1989 godine u rat gangsterskih bandi na ulicama Los Anđelesa. U roku od nekoliko meseci od prvih incidenata, broj bandi je počeo naglo da raste u istočnom delu Los Anđelesa. Ulicama su dominirali dileri droge, a kuće u kojima se pušio krek i kuće za prostituciju su se naglo namnožile. Obračuni oružjem su bili svakodnevni. Štampa je glasno napadala državu što ne preduzima potrebne mere. Ovo je bila prva faza, koju je Tavistok označio kao "neobaveštenost", u kojoj se ne zna izvor krize. Druga faza rata bandi je po Tavistokovoj šemi "fragmentacija". Ona se odlikuje pasivnim stavom onih koji ne žive u delovima grada u kojima ima bandi. Ovo egoistično sakrivanje glave u pesak pogoduje širenju nasilja. Treća faza po Tavistoku je "samorealizacija", u kojoj određene društvene grupe okreću leđa krizi, a drugi deo, proces "neprilagođenosti" se karakteriše distanciranjem od krize.

Koja je bila svrha rata narko bandi? Sem konkretnog porasta prodaje droge, što je uvek cilj onih koji kontrolišu prodaju i ubiraju prihod, cilj je bio širenje osećanja nesigurnosti. Drugo, pokazivanje da je društvo nemoćno pred nasiljem, i treće, da je "činjenica" da je društveni poredak u kolapsu. Naravno, čim je Tavistok odigrao svoje tri faze, rat bandi je počeo da jenjava.

Jedan od najvećih poteza Tavistok instituta i Stanfordskog instituta za istraživanje je pojava rok grupe "Bitlsi" na svetskoj sceni. "Bitlse" je u Ameriku doveo Tavistok, kao deo socijalnog eksperimenta neviđenih razmera, koji je godinama pretstavljao okosnicu stvaranja novog trenda, novog stila muzike, govora i mode, a koji je podvrgao ispiranju mozga ogromnu svetsku populaciju koja toga nije bila svesna. Pojava "Bitlsa" je integralni deo "akvarijanske zavere", kako je proisteklo iz studije Vilisa Hermona "Promenljivo lice čoveka". Pojava "Bitlsa" pažljivo je osmišljena, ne samo na nivou muzike, već i pojavom novih reči kao što su "rok", "tinejdžer", "kul" i "pop muzika". Sve ove reči, ponavljane bezbroj puta, su elemenat svojevrsne kontrole uma nad ciljnom grupom, mladima od četrnaest do dvadeset godina. Naravno, "Bitlsi" su bili samo nesvesno oruđe u rukama kreatora fenomena masovne kontrole uma, počev od sociologa muzike Tea Adorna, do engleske kraljice Elizabete, koja je odlikovala "Bitlse" i podelila im plemićke titule za njihove zasluge.

Ono što je interesantno, Adorno je morao da pobegne iz Nemačke, kada je Hitler došao na vlast, zbog svojih paganskih rituala koje je obavljao u okviru Kulta Dionisa. Interesantno je i to što je muzika koja je korišćena u ritualima kulta dvanaestotonska atonalna muzika koju karakteriše izražen, repetativni ritam, radi dovodenja slušalaca, članova kulta, u ekstatično stanje. Nije zato neobično da sve ono što je Adorno kasnije formulisao, svoj izraz dobija u "hevi metal roku" i "pank roku". Svoj rad je Adorno obavio za Openhajmere koji su ga izvukli iz Nemačke i smestili u Engleskoj. I samo ime grupe "Bitlsi" (u prevodu "Bube") pokazuje da postoji veza između moderne muzike, kulta Izide i bube skarabej, okultnog simbola starog Egipta. Ono što se želi da se postigne, može se pročitati u "Trend Riportu" Džona Nesbita. Nesbit je kao savetnik Lindona Džonsona, "Kodaka", "IBM", "Ameriken Ekspresa", "Čejz Menhetna", "Dženeral Motorsa" i ostalih kompanija i institucija Komiteta 300. Jedno od njegovih razmišljanja dato je ovde u kratkom izvodu:

"...Očigledno, društva su kao ljudska blća. Ne znam koliko je to cifarski, all čovek može jedino da drži onoliko problema i briga u glavi koliko to može da izdrži. Ako se novi problemi ili brige dodaju, od nekih postojećih mora da se odustane. Mi pratimo od čega su Amerikanci odustali, a šta su usvojili."

Mnogo surovije teze šta je zapravo kontrola nad ljudima, izneo je H. G. Vels, pisac kvazi fantastičnih priča, koji i danas uživa ogromnu popularnost u Americi i ima brojne sledbenike. Zašto ima sledbenike određene vrste, vidi se iz njegovog dela "Otvorena vrata":

"Ljudi Nove republike neće biti gadljivi, bilo da se suočavaju ili zadaju smrt... Imaće ideal, koji će ubijanje učiniti vrednim; kao Avram, oni će imati vere da ubiju i neće biti praznoverni u vezi su smrću... Smatraće, predviđam, da izvestan deo populaclje postoji samo zbog dopuštenja proisteklog iz sažaljenja i strpljenja, i iz shvatanja da se neće razmnožavati, i ja ne vidim ni jedan razlog koji se suprotstavlja tome da neće oklevati da ubiju kada je to dopuštenje narušeno... Sva takva ubistva biće izvršena opijatima... Ako se zastrašujuće kazne budu koristile u budućnosti, zastrašivanje neće biti ni smrću, ni kasapljenjem tela... već dobrim, naučno uzrokovanim bolom."

Antidefamacijska liga

Posebnu ulogu u zbivanjima u svetu zauzimaju Jevreji, bilo da je reč o pozitivnim rezultatima nacije izuzetno naklonjene nauci, umetnosti i ekonomiji, kao i zbog tragične istorije i stradanja kojima su bili izloženi, posebno u toku Drugog svetskog rata. Sa druge strane, Jevreji su izloženi i brojnim kritikama zbog njihove visoke koncentracije u svetskom bankarstvu i politici, što navodi na pomisao da su tačne optužbe da žele da osvoje svetsku vlast, počev od Oktobarske revolucije do danas, pa zaključno sa delovanjem Mosada koji se nemilosrdno obračunava sa protivnicima Izraela širom sveta. Smatra se da je Mosad svetski kontrolor ilegalne trgovine oružjem za Komitet 300, kao što je CIA svetski kontrolor trgovine drogom.

Jedna od mnogobrojnih jevrejskih organizacija čije delovanje je višestruko na raznim nivoima, javnim i tajnim, je Antidefamacijska liga (ADL), osnovana 1913 godine, kao deo veće organizacije B'nai B'rit. Osnovana je da štiti državu, organizacije i pojedince od kleveta u Americi, a zapravo je paravan za delovanje Mosada u Americi i špijunažu preko ovih neformalnih institucija, kao i da optuži za antisemitizam svakog ko se približi istini o stvaranju države Izrael i delovanju Mosada, i njihovih tvoraca, porodice Rotšild. Prema Simonu Šami, autoru knjige "Rotšildi i zemlja Izrael", Rotšildi su preko svojih agenata kupovali zemlju u Palestini i praktično su vlasnici osamdeset odsto zemlje u Izraelu. Lord Viktor Rotšild, bivši agent britanske obaveštajne službe i dvostruki agent koji je radio za KGB, bio je vodeća ličnost u organizovanju naseljavanja prvih Jevreja u Palestini (što je plaćano iz fondova Rotšilda), a zatim je organizovao Stern Gang i druge paravojne organizacije koje su odigrale ključnu ulogu u stvaranju Izraela. Na političkom planu stoje iza manipulacija oko Balfurove deklaracije 1917 godine, koja je bila politički dokument donet posle Prvog svetskog rata, a u kome je predviđeno stvaranje države Izrael, što je posle Drugog svetskog rata i ostvareno.
ADL ima ogroman uticaj na medije u Americi, čak i kontrolu nad medijima, kako tvrdi Viktor Ostrovski, bivši agent Mosada, u svojim knjigama "Uz pomoć prevare" i "Druga strana prevare", i ima sposobnost da koristi druge organizacije i manipuliše ljudima za ostvarivanje svojih planova u najboljoj tradiciji Mosada, vrhunske organizacije za obmanu i sakrivanje pravih motivacija za priče, dezinformacije, napade i likvidacije.

ADL je u sastavu jedne druge organizacije, B'nai B'rit, osnovane 1843 godine, a njeno ime znači Sinovi saveza. Ova organizacija je izuzetno moćna i njen rukovodeći ešalon čine masoni visokog ranga, isključivo Jevreji. B'nai B'rit je u prošlom veku u Americi bila otvoreni podržavalac ropstva u toku građanskog rata, a tajno podržavala i kontrolisala Kju Kluks Klan. Današnji B'nai B'rit se ne ustručava da vodećim crnačkim aktivistima zalepi etiketu antisemita i rasista kada to zahtevaju okolnosti u ostvarenju njihovih planova. Pisac Geri Alen, u svojoj knjizi "Niko se ne usuđuje da to nazove zaverom", piše:

"Jevrejski članovi zavere su koristili organizaciju po imenu Antidefamacijska liga kao instrument za ubeđivanje svakog ko spomene Rotsilde i njihove saveznike, kao napad na sve Jevreje. Na ovaj način sprečili su realizaciju mnogih projekata o međunarodnim bankarima i ovo je postala tabu tema na mnogim univerzitetima. Svaki pojedinac ili knjiga koji su istraživali ovu temu su odmah bili napadani od stotina zajednica ADL širom zemlje. ADL nikada nije dozvoljavala da istina ili logika nadvladaju visokoprofesionalni posao zamagljivanja stvarnosti... U stvari, niko nema više prava da bude gnevan na Rotšildovu kliku od Jevreja. Varburzi, deo imperije Rotsilda, su finansirali Adolfa Hitlera..."

U vreme ubistva Džona Kenedija, sekretar Američke nacističke partije bio je izvesni Danijel Buros. Bio je blizak prijatelj naciste Roja Frenkhausera, koji je jednom rekao:

"Hitler je imao Jevreje, mi imamo crnčuge. Mi moramo staviti akcenat na crnačko pitanje, jer to preokupira mase - ali mi ne zaboravljamo Jevreje. Kad bi Jevreji znali šta dolazi. a verujte mi, dolazi sigurno kao što sviće svakog jutra, shvatili bi da ono što će se desiti u Americi će učiniti da ono što im se desilo u nacističkoj Nemačkoj izgleda kao nedeljni izlet. Izgradićemo bolje gasne komore, i više njih, i ovoga puta neće se izvući."

"Divno" rečeno. Ali nacista Frenkhauser je kasnije razotkriven kao profesionalni državni provokator i infiltrator Kju Kluks Klana i drugih nacističkih i komunističkih organizacija. Već spomenutog nacistu Danijela Burosa je oktobra 1965 godine "Njujork Tajms" razotkrio kao Jevrejina. Sledećeg dana nađen je mrtav u Frenkhauserovoj kući, u Redingu, Pensilvanija. Naravno, u pitanju je bilo "samoubistvo". Buros je takođe bio ključna ličnost u nacističkoj Nacionalnoj partiji obnove, koju je kontrolisao ADL.

U Engleskoj, organizacija krajnje desnice, Kombat 18, je paravan za ADL, koja je proširila svoje delovanje i na Britaniju i Evropu od 1991 godine, a možda i ranije, i ima isti zadatak kao i u Americi, da žigoše kao antisemite svakog ko se približi istini o tome šta se zaista dešava. Kao protivnici grupe Kombat 18 u Engleskoj, pojavila se organizacija po imenu Srčlajt. Ona je paravan za Odbor zamenika britanskih Jevreja i ADL. Ima li boljeg načina za kontrolu Jevreja nego kroz strah da im organizacije kao što je Kombat 18 mogu ponovo naneti zlo, ako nema organizacija koje će da ih zaštite? ADL se bavi i drugim interesantnim aktivnostima. U svom omiljenom maniru da radi iza paravana koji sam postavi, osnovan je CAN, Mreža svesti o kultovima.

Jedan od pokretača CAN-a bio je doktor Luis Džolin Vest, koji je povezan sa još jednom sličnom grupom, fondacijom "Američka porodica". Vest je bio psihijatar koji je određen da analizira Džeka Rubija u Dalasu, pošto je ovaj ubio Li Harvi Osvalda, žrtveno jagnje u ubistvu Džona Kenedija. Vest je 1973 godine bio direktor neuropsihijatrijskog instituta na Univerzitetu Kalifornija i direktor odelenja za psihijatriju, iz koga je izašao Tom Grubs, psiholog povezan sa kultom u Džonstaunu. Vest je predložio osnivanje "Centra za studije i redukciju nasilja", na kome je planirao da leči nepoželjno ponašanje uz pomoć novih tehnika neuropsihijatrijske manipulacije.

Ko zna kako je obezbedio oduševljenu podršku guvernera Kalifornije, Ronalda Regana, ali srećom po Kaliforniju, vlasti u Kaliforniji su njegov predlog označili kao "nacističku nauku" i odbacili su osnivanje centra. Tako je Vest, nekada saradnik na CIA programima MK Ultra, ostao bez podrške, što je šteta, jer je bio specijalista za isleđivanje uz koriščenje tehnika uskraćivanja sna, vode i hrane, hipnoze i psihoaktivnih droga, modifikaciju ponašanja kroz električnu stimulaciju mozga i elektronskih naprava za praćenje i nadzor ljudi. Kakav dobitak za CAN, da ima ovakvog stručnjaka.

Jedan od njegovih prijatelja bio je dr Martin Orn, bivši šef Odelenja za hipnozu američke mornarice, koga sam spominjao u prvom delu knjige. U CAN-u su i druge simpatične osobe. Jedna od njih je Rik Ros, "deprogramer" koji je deprogramirao četrnaestogodišnju Kiri Džuel, koja je tvrdila da ju je seksualno iskorišćavao Dejvid Koreš, vođa kulta Davidova grana. Ovaj dokaz bio je ozbiljno doveden u pitanje, ali je već odlučeno da se reši problem koji su pretstavljali davidijanci. Ros je bio taj koji je otkucao FBI da se u kampu davidijanaca u Vakou krije oružje. Upotrebu "smrtonosne sile" protiv davidijanaca preporučila je Patricija Rajan, predsednik CAN-a.

Interesantna podudarnost sa Vestovom kampanjom za osnivanje centra u Kaliforniji, 1974 godine, bila je pojava Simbionističke oslobodilačke armije (SLA), koja je stekla svetsku medijsku pažnju i slavu kada je kidnapovala Patrišu Herst, ćerku novinskog magnata Randolfa Hersta. Ova tajna organizacija bila je navodno marksistička urbana gerilska grupa koja je pripretila Americi da će svoju revolucionarnu aktivnost proširiti na celu zemlju. U stvarnosti, imala je samo devet članova, a Patriša Herst postala je aktivni član posle kidnapovanja. Kada su opljačkali banku i kada se na snimku videlo da Herstova nije žrtva kidnapera, već s oružjem u ruci učestvuje u pljački, SLA je proglašena za kult koji je Herstovoj isprao mozak. Grupa je opkoljena i uništena pred tv kamerama, a Patriša Herst je preživela, dobila malu zatvorsku kaznu i obavezno psihijatrijsko lečenje, kako bi se oslobodila mentalne kontrole koju joj je nametnuo kult. Pogodili ste, "eksperti" koji su je deprogramirali bili su dr Luis Džolin Vest i dr Martin Orn iz CAN-a. Više je nego čudno da se u to vreme, u pitomoj Kaliforniji guvernera Ronalda Regana, pojavio i Hram naroda Džima Džonsa, koji će odatle krenuti ka tragičnoj sudbini svojih sledbenika.

Osnivač CAN-a, Ted Patrik, je samonikli i samouki deprogramer i borac protiv kultova. Ova kontraverzna ličnost podjednako je hvaljena i kuđena zbog svog rada. Jeste bio među prvima koji se aktivno uključio u borbu protiv novog zla u Americi, religioznih kultova, ali je zbog svojih neobičnih metoda imao više optužbi za zloupotrebe, koje su u velikoj meri poništile rezultate njegovog rada. Optužen je za kidnapovanje, zaveru, nezakonito zatvaranje, otmicu i napad, posedovanje kokaina i kršenje uslovne slobode. Patrik je optužen da je 1976 godine držao jednog od svojih "klijenata" (otetog osamdeset i šest dana) i krio ga na dvanaest lokacija, gde ga je podvrgao "zastrašujućim stvarima" kako bi ga "deprogramirao".

Naravno, izvršeno je vrlo pažljivo razgraničenje između kultova koje osnivaju pojedinci i grupe, i velikih kultova iza kojih stoje organizacije Novog svetskog poretka, u prvom redu obaveštajne. Prva među takvim organizacijama je Unifikaciona crkva, osnovana u Južnoj Koreji, a sada sa sedištem u Njujorku. Vodi je Sun Mjun Mun. Londonski "Sandej Ekspres" otkrio je 15 januara 1995 godine da je bivši premijer. Edvard Hit (bilderbergovac), dobio veliki honorar da održi govor na konferenciji Saveta za svetski mir, jednoj od paravan organizacija munijevaca. Prethodne godine, u martu 1994, takođe je govorio na Munovoj konferenciji, na kojoj je glavni govornik bio bivši sovjetski lider, Mihail Gorbačov. Malteški vitez, bivši američki državni sekretar i vrhovni komandant NATO-a, Aleksander Hejg, takođe je držao govor na manifestacijama munijevaca, kao i bivši američki sekretar za narodnu odbranu, Frenk Karluči (član Saveta međunarodnih odnosa i Trilaterale).

Unifikaciona crkva poseduje pravu poslovnu imperiju širom sveta, koja uključuje "Vašington Tajms", "Njujork Siti Tribjun" i "Midl Ist Tajms". Munu pripada šest stotina i šezdeset i sedam firmi i organizacija. Munov sin i naslednik, Džastin, upravlja fabrikom oružja u Masačusetsu, po imenu "Seilo Inkorporejtid". Munijevci su za pedeset miliona dolara kupili Univerzitet Bridžport u Konektikatu, a jedan od članova upravnog odbora postao je Džek E. Tomas, pomoćnik načelnika štaba obaveštajne službe američkog vazduhoplovstva i devet godina specijalni savetnik direktora CIA.

Unifikacionu crkvu pomaže i Koreanska centralna obaveštajna služba (KCIA). Njen oficir za vezu sa američkim obaveštajnim službama, Bo Hi Pak, sa sedištem u koreanskoj ambasadi u Vašingtonu, postao je jedan od Munovih najbližih saradnika i direktor "Vašington Tajmsa". Munov urednik u tim novinama je Arno de Borgrejv, bivši dopisnik "Njusvika" čiji je vlasnik "Vašington Post", odnosno Ketrin Graham (Savet međunarodnih odnosa, Trilaterala, Bilderberg grupa). Borgrejv je brakom povezan sa porodicom Rotšild, koji su u dugom periodu vodeći finansijski i politički podržavaoci Izraela, i zapravo, odgovorni za njeno stvaranje.

Izrael

Kada se govori o stvaranju države Izrael, čestu zabunu kod ljudi izaziva podatak da je cionistički pokret najzaslužniji za njeno formiranje, pa se čini najlogičnijim da je cionizam sinonim za Jevreje. Tu leži greška. Svi Jevreji nisu cionisti i svi cionisti nisu jevrejskog porekla. Cionizam nije religija ili rasa, to je politički pokret koji čine Jevreji i nejevreji, koji podržavaju zahtev za osnivanje jevrejske države. Cionizam je osnovan krajem prošlog veka, na čelu pokreta bio je Teodor Hercl, i moćni Jevreji širom sveta uložili su mnogo uticaja i novca da se osnuje jevrejska država. "Balfurova deklaracija" pojavila se u javnosti 6 novembra 1917 godine, kada je lord Artur Balfur (Komitet 300), britanski sekretar inostranih poslova i član unutrašnjeg kruga Okruglog stola, zvanično objavio da je Palestina domovina jevrejskog naroda. Ova obznana bila je žestok udarac Arapima, koji su pod vođstvom T. E. Lorensa, poznatog kao Lorens od Arabije, digli ustanak i proterali Turke sa Bliskog Istoka. Britanska kruna je obećala Arapima da će posle rata dobiti punu nezavisnost i suverenitet zato što su bili saveznici krune, a ovaj dogovor bio je potvrđen i u pismenoj formi.

Od početka su članovi britanske vlade znali da ovaj dogovor neće biti ispoštovan, a to je znao i Lorens, što se vidi iz njegovih pisama upućenih Vinstonu Čerčilu. Još dok je trajao rat, članovi Okruglog stola su sa Rotšildima imali koncept stvaranja jevrejske države u Palestini. Tek 1937 godine saznalo se da tvorac deklaracije nije Balfur, već lord Alfred Milner, vodeća ličnost Okruglog stola, koji je ovu ideju progurao u ratnom kabinetu. Iza svega je stajao lord Lajonel Volter Rotšild (Komitet 300), predstavnik "Engleske federacije cionista" (koja je osnovana novcem Rotšilda) i koji je Milnera nagradio mestom direktora firme "Rio Tinto Cink". U to vreme, manje od jednog procenta stanovništva Palestine činili su Jevreji. To nije smetalo Rotšildima, koji su Jevreji samo po imenu, da Palestinu dovedu u stanje koje samo na prvi pogled odgovara interesima Jevreja. Ovo je stav rabina Marvina S. Antelmana koji kuću Rotšilda povezuje sa luciferijanskim kultom Svevidećeg oka, koji zapravo ima za cilj uništenje judaizma.

S obzirom da najveći deo Jevreja nikada nije živeo u Palestini, već u Evropi i Americi, i da su se u velikom nizu generacija ženili u okviru svog verskog i kulturnog miljea, pitanje njihovog semitskog porekla je pre pitanje tradicije, a manje rase, pa je i sam koncept odbrane od napada, optuživanjem protivnika za antisemitizam, problematičan. Naime, ovaj metod primenjen je prvi put početkom veka, kada je šef policije u Njujorku, Tomas Bingem, počeo žestok obračun sa jevrejskom mafijom koja je dominirala u Njujorku, uprkos popularnoj predstavi iz filmova i knjiga kako je italijanska mafija bila ta koja je dominirala kriminalom u Americi. Šef jevrejske mafije, Arnold Rotštajn, mentor Mejera Lenskog, pravog kuma organizovanog kriminala (koga ću obraditi u posebnom poglavlju), optužio je Bingema da je istragu pokrenuo zbog rasnih razloga i nazvao ga antisemitom. Ovaj napad bio je toliko uspešan da je doveo do Bingemove ostavke i obustave istrage, pa je ovaj metod do danas ostao jako oružje Rotšilda i Mosada u diskreditovanju svih onih koji ugrožavaju njihove mračne interese. Da ne bih i ja prošao kao Bingem, moraću da napravim malu digresiju i objasnim ovo rasno pitanje, kako ga ne bismo natezali na ovu ili onu stranu, jer to se često radi i u našoj zemlji, kako nečiji trenutni interesi traže.

Reč "semitski" potiče od rase ljudi koji su živeli u drevnom Sumeru, a od kojih biblijski Jevreji, kako sami kažu, vode poreklo. Sem ili Šem, jedan od Nojevih sinova u biblijskim pričama Starog zaveta, vuče poreklo od ove linije. Artur Kestler, u svojoj knjizi "Trinaesto pleme", piše da veoma mali broj Jevreja danas može da prati svoje genetsko poreklo do ove semitske grane ili do semitske linije u Palestini u vreme života Isusa, pre samo dve hiljade godina.

Umesto toga, oni su genetski naslednici naroda tursko-mongolskog porekla po imenu Hazari, koji su se pokrstili i prešli u judaizam 740 godine nove ere. Hazari su živeli u južnoj Rusiji između Crnog i Kaspijskog mora. Bili su stešnjeni između hrišćanskih i islamskih država, a njihove vođe su odlučile da pređu u judaizam kako bi se spasli od verske asimilacije jedne strane. Većina Jevreja danas, piše Kestler, vodi poreklo od ovih ljudi, a ne od semitske linije. Zapravo, nazvati nekog antisemitom više znači nazvati ga antiarapinom, jer su Arapi bliži staroj semitskoj rasi od Jevreja. Posle raspada hazarskog carstva u trinaestom veku, ljudi koji su prihvatili judejsku veru su se rasturili po Aziji i Evropi. Neki su ostali u Rusiji, a drugi su stigli u Nemačku, Poljsku, Litvaniju i na Balkan. Jezik kojim su govorili, i koji je tu nastao - jidiš, mešavina je hebrejskog, poljskog i nemačkog.

Ime porodice Rotšild (nemački: rotes schild, što znači "crveni štit"), je simbol hazarskih "Jevreja" Istočne Evrope. Porodica Rotšild nema apsolutno nikakvih istorijskih veza sa Palestinom. Povijeni "jevrejski" nos, kao rasna odlika, nema nikakve veze sa biblijskim Izraelom. Njegov genetski koren je Kavkaz. Klasično jevrejsko lice Isusa je mit. Ne bi tako mogao da izgleda, jer nije bio rođen u planinama južne Rusije. Kao što Kestler piše:

" Antropologija se slaže s istorijom u pobijanju popularnog verovanja da jevrejska rasa ima korene u biblijskom plemenu."

Hju Montefjore, hriščanski biskup jevrejskog porekla, napisao je u listu "Črč Tajms" 1992 godine:

"Antisemitizam je izgrađen na moćnom rasnom mitu, prihvaćenom podjednako od Jevreja i antisemita."

Jevrejski autor Alfred M. Lilijental konstatuje da ne postoji tako nešto što se zove "jevrejska rasa". Biti Jevrejin znači upražnjavati jevrejsku veru i tu nema ničega sa rasom, jer su ljudi mnogih rasa prešli u judaizam u toku hiljada godina i stvorili mešavinu raznih genetskih linija, koje sebe sada nazivaju Jevrejima. U svojoj knjizi "Koja je cena Izraela", piše:

"Najubedljiviji argument koji jevrejski nacionalista može da ponudi cionizmu je baziran na hipotezi o hebrejsko-semitskoj rasi. Ali većina pripadnika takve rase može se pronaći među Arapima na Bliskom Istoku, od kojih ogromna većina ne ispoveda jevrejsku veru. Arapi, ogorčeni neprijatelji izraelaca koji su se vratili u svoju navodnu rasnu kuću, najviše podsećaju na one Jevreje koji su bili domaći u Palestini i na Bliskom Istoku, jer je u njima neznatnija hebrejsko-izraelska krv nego u većine onih koji su se okupili... Tvrdnja da Arapi nisu Semiti je na neki način budalasta. ...Nesumnjiv zaključak svih antropologa, od Vajzenberga, Herca, i Fišherga, do Boasa, Riplija, Mida, Pitarda i drugih, je da gde god se Jevreji nalaze oni veoma podsećaju na narode među kojima žive. Čak i oni čija porodična imena navodno vode poreklo od drevnih hebrejskih plemena, kao što su Levi [od Levita) i Kon, Koen, Kun (od Kohanim), imaju malo fizičkih sličnosti među sobom. Nema ni jedne rasne karakteristike zajedničke za sve one koji su Jevreji."

Takve finese nisu interesovale britanskog premijera Lojda Džordža. U svojoj knjizi "Da li je to mir" napisao je, dvadesetih godina, da bez ikakve dileme prihvata da jevrejski narod ima istorijska prava na Palestinu. Za njega, jedino uz pomoć jevrejske brilijantnosti i predanosti ona može postati "zemlja kojom teku med i mleko", nasuprot onog što Arapi nisu uspeli da ostvare. Lojd Džordž se oborio svom silinom na one koji su tvrdili da je "Balfurova deklaracija" osnov za cionističke lidere da uspostave jevrejsku oligarhiju u Palestini koja će redukovati arapsku populaciju na nivo potčinjenosti favorizovanoj hebrejskoj manjini. I zaista, Arapi su bili ogorčeni. Zemlji koja je bila njihova vekovima, sada je pretila invazija doseljenika pod zaštitom mentora iz Britanije. Od prvog dana postojala je tenzija između izraelaca i Arapa, naročito oko ispoljavanja verskih osećanja, a sukobi su izbijali oko izgradnje sinagoga i verskih škola Jevreja.

U septembru 1929 godine, na Sabat, desio se prvi veliki incident. Na molitvi ispred Zida plača se okupilo preko hiljadu Jevreja. Iznenada, prava kanonada kamenja, flaša i drugih projektila se sručila na njih sa svih strana. Bilo je mnogo povređenih, ali srećom nije bilo poginulih. Te noći, lideri Jišuva, jevrejske zajednice u Palestini, su se sastali i doneli odluku o formiranju obaveštajne službe i milicije (Hagane) radi zaštite od budućih arapskih napada.

Dolazak Hitlera na vlast 1933 godine, označio je početak egzodusa nemačkih Jevreja u Palestinu. Do 1936 godine, doselilo se preko tri stotine hiljada ljudi, što je za Jišuv bio veliki izazov i napor da obezbede smeštaj i hranu, ali su sa ovim prilivom Jevreji činili trećinu populacije Palestine. Sporadični sukobi su se nastavili i sledećih godina, a ovoga puta Arapi su svoj revolt usmerili ne samo na cioniste već i na Britance, koji su brutalno odgovarali na svaki napad. Hagana, osnovana radi zaštite ("hagana" na hebrejskom znači "odbrana"), postala je jaka i organizovana organizacija, prava tajna armija koja je imala i političku strukturu, kao i kontraobaveštajnu i vojnu.

Početak Drugog svetskog rata i prve godine holokausta u Nemačkoj, naterale su vođe Jišuva da pripreme novu koncepciju dovodenja preživelih u Erec Izrael, pogotovo što su Englezi ovoga puta bili protiv novog doseljavanja Jevreja, jer bi to ozbiljno narušilo etničku ravnotežu postojećeg stanovništva. U Haifi je 1942 godine održan važan sastanak. Odlučeno je da se Jevreji po završetku rata po svaku cenu dovedu u svoju novu domovinu, a na praktičnom planu prihvaćen je predlog Davida Ben-Guriona da se kontraobaveštajna služba Hagane ojača. Njen zadatak bio je da otkrije Jevreje koji su sarađivali sa Britancima i da razotkrije jevrejske komuniste i disidente. Nova jedinica dobila je ime "Rigul Hegdi" i njom je komandovao bivši pripadnik francuske Legije stranaca, koji je u običnom životu, kao paravan, radio kao trgovački putnik. Uskoro su počela "čišćenja nepodobnih", žena koje su se zabavljale sa stranim oficirima, piljara koji su prodavali robu Britancima i vlasnika kafana koji su ih zabavljali. U gluvo doba noći krivci su dovođeni pred preke sudove Hagane. Krivci su osuđivani na licu mesta, neki bi dobili dobre batine, a neki su odvođeni u pusta brda Judeje gde im je presuđeno metkom u potiljak. Ovo je bio početak ispoljavanja surovosti koja će kasnije postati zaštitni znak Mosada.

Kako se rat bližio kraju, tako su grozničave aktivnosti za dovoz Jevreja u Palestinu postajale sve izraženije. Svi raspoloživi brodovi su bili kupovani ili iznajmljivani od strane jevrejskih organizacija u Americi, ne pitajući za cenu koja je ponekad bila desetak puta veća od realne. Ta šarolika flota sastavljena od parobroda, otpisanih vojnih brodova za iskrcavanje u Normandiji, ribarskih i rečnih brodova, imala je samo jedan zadatak - da prvo stotine, a potom hiljade preživelih Jevreja iz Evrope, od kojih su mnogi još uvek nosili logoraška odela, prebace u Izrael. Preživele na plažama između Haife i Tel Aviva čekali su britanski vojnici, koji su imali naređenje da zaustave doseljenike. Bilo je žestokih okršaja, ali je bilo i situacija kada su vojnici, sečajući se agonije svojih drugova u Denkerku s počerka rata, gledali kroz prste i dozvoljavali iskrcavanje.

Ben-Gurion i Jicak Rabin su smatrali da pojedinačni primeri sažaljenja nisu dovoljni. Došlo je vreme da se mandat Britanije okonča. To se moglo postići samo oružjem. U toku 1946 godine, ujedinili su se jevrejski ilegalni pokreti oko odluke da se povede gerilski rat i protiv Engleza i protiv Arapa. Bila je to riskantna odluka, boriti se na dva fronta, jer bi posledice poraza bile katastrofalne. Ben-Gurion je naredio taktiku u kojoj nema uzmicanja. Uskoro je spisak počinjenih nedela na sve tri strane, bio poduži. Britanci su streljali sve uhvaćene članove Hagane ili čak one na koje se samo sumnjalo da su članovi. Na britanske vojnike su vršeni atentati a na kasarne bacane bombe. Arapi su napadali s leđa, a Jevreji su u znak odmazde spaljivali arapska sela. Novoformirane Ujedinjene nacije su pokušale da se umešaju, ali bez uspeha. Konačno, u februaru 1947 godine, Britanija je prihvatila da napusti Palestinu do maja 1948 godine.

Od tog trenutka će Ujedinjene nacije preuzeti rešavanje problema koji će dovesti do stvaranja države Izrael. Trebalo je sada raščistiti i problem Arapa, kako bi novoformirana država preživela rođenje, a Ben-Gurion i njegovi komandanti su znali da se i dalje moraju oslanjati na superiornu obaveštajnu službu. Vitalne informacije su pribavljene preko jevrejskih špijuna u Kairu i Amanu, o moralu arapske vojske i njenoj vojnoj snazi. Ukradeni vojni planovi egipatske i jordanske armije bili su od neprocenjive koristi da se ono što je nazvano "ratom za nezavisnost" pretvori u brilijantne pobede izraelaca. Kada je pobeda konačno došla 1949 godine, činilo se da će država Izrael živeti u relativnom miru sa svojim susedima. Iako su stvaranju Izraela u završnoj fazi veliku ulogu odigrali Rokfeleri, za račun Rotšilda, kupujući sedamnaest glasova delegata u Ujedinjenim nacijama kako bi izglasavanje rezolucije o Izraelu sigurno prošlo, a za uzvrat dobili obećanje da se niko iz njihovih redova neće naći na optuženičkoj klupi u Nirnbergu zbog pomaganja nacističke Nemačke, bilo je jasno da će Bliski Istok ostati žarište nestabilnosti i izvor stalnih konflikata do danas.

Iza tih konflikata stoji Bilderberg klub i oni koji su stvorili Izrael. Sada misle da je došao trenutak da Izrael propadne, što je odluka Bilderberg konferencije 1998 godine. Pobedio je "naftaški lobi" Novog svetskog poretka ("Šel", "Ekson" i drugi) koji se odlučio za Arape, a Jevreji i njihova država Izrael su otpisani. U narednih nekoliko godina bićemo svedoci propasti Izraela i možemo konstatovati da su i oni propustili da nauče važnu lekciju istorije - da bahatost kojoj su podlegli u trenucima vrhunske moći, i neopreznosti koja je prva posledica bahatosti, nose opasnost otvaranja prvih pukotina u moćnoj organizaciji ove države, koja sada stoji na ivici nove tragedije.

Mosad

Lideri novostvorenog Izraela postali su ljudi koji su vodili tajne nacionalističke i oslobodilačke organizacije, što je često slučaj u zemljama koje se oslobađaju ili stvaraju kroz oružanu borbu. Po pravilu, najveći teret rata za oslobođenje podnesu obični ljudi, na koje se zaboravi kada se rat završi, a vlast ostane u rukama onih koji su vodili tajne organizacije. Istorija im opere biografije i zaboravi se sve ono ružno što su u prošlosti činili, pa čak dođu do najvećih svetskih priznanja. Izraelski premijer Menahim Begin bio je na čelu jedne takve organizacije, Irgun, koja je izvela mnogo akcija i atentata terorističkog tipa, a kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir (kao i Henri Kisindžer), što ovoj nagradi, dodeljivanoj po vrlo problematičnim kriterijumima, ne daje kredibilitet. Drugi izraelski premijer, Jicak Šamir, takođe je bio borac izraelskog podzemnog pokreta i odigrao vrlo mračnu ulogu u atentatu na američkog predsednika Džona Kenedija.

Izraelski premijer Jicak Rabin, koji je ubijen u atentatu 1995 godine, proglašen je za velikog mirotvorca posle smrti, ali se zaboravlja jedna od najstrašnijih terorističkih akcija iz novembra 1940 godine, koju je izveo upravo Rabin. U vreme kada su Britanci zabranili novo doseljavanje izraelaca u Palestinu, Rabin je bio član jedne od najekstremnijih jevrejskih tajnih organizacija, po imenu Palmah. Ova organizacija je u luci Haifa digla u vazduh brod "Patria" na kome je poginulo dve stotine i pedeset jevrejskih izbeglica, jer su Englezi tražili da se brod vrati odakle je došao. Kasnije je ista sudbina zadesila još tri broda sa izbeglicama, a u tim terorističkim napadima poginulo je više od hiljadu Jevreja.

Za izvedene terorističke akcije optuženi su Arapi, što je i bio cilj ovih monstruoznih i beskrupuloznih ljudi. Ben-Gurion je u svom dnevniku zapisao da su ovi događaju izazvali više simpatija i podrške u svetu nego što je to očekivano. Ono što se takođe dugo prikrivalo bilo je da je velike količine novca i oružja za ove tajne organizacije prikupljao u Americi viđeni cionista Mejer Lenski, kum američkog kriminalnog sindikata. Lenski, čije je pravo ime bilo Majer Suhovjanski, rođen je u Grodnom (Rusija), a kao dete je stigao u Ameriku. Tu se iz predgrada Njujorka uzdigao ne samo do vrhova kriminala, već i do političkih struktura, o čemu sjajno i detaljno govori Majkl Kolins Pajper u svojoj knjizi "Konačni sud - Karika koja nedostaje u ubistvu JFK". Ovaj mafijaški šef bio je "dobrotvor Izraela" iz najmanje dva razloga: prvo, završavao je prljave poslove za Rotšilde i Mosad, a drugo, kad god je u Americi postajalo opasno za njega zbog kriminala, odlazio je u svoju voljenu "domovinu" Izrael, dok se stvari u Americi ne zataškaju. O Lenskom ću još jednom pisati u ovoj knjizi, kad se budem vratio na Kenedijevo ubistvo.

U vremenu posle sticanja nezavisnosti sve nekadašnje tajne oslobodilačke organizacije prerasle su u tajne službe, pa ih je u jednom trenutku bilo pet. Svi nekadašnji članovi, a sada ministri ili diplomate. mislili su da su pozvani da im pomognu u radu, određuju im ciljeve i prioritete. Bila je to nemoguća situacija, pogotovo što u toj fazi nije bilo dovoljno sredstava za organizovanje njihovog rada, a većina kadrova je bila neiskusna i pravila greške koje su dovodile do kompromitacije i države i službi. Nešto se moralo učiniti. Ben-Gurion više nije imao strpljenja. Sazvao je sastanak šefova pet obaveštajnih agencija, 2 marta 1951 godine. Obavestio ih je da će od tog dana obaveštajnu delatnost u inostranstvu obavljati nova agencija, Ha Mosad le Teum, Institut za koordinaciju. Ova organizacija imaće početni budžet od dvadeset hiljada izraelskih funti, od čega će pet hiljada biti utrošeno na specijalne misije sa ličnim odobrenjem Ben-Guriona. Mosad će zbog administrativnih i političkih ciljeva formalno biti pod jurisdikcijom ministarstva inostranih poslova. U svom štabu će imati visoke oficire drugih obaveštajnih službi - Šin Bet, unutrašnja sigurnost; Aman, vojna obaveštajna; obaveštajna vazduhoplovstva i obaveštajna mornarice. Funkcija oficira za vezu biće da informišu Mosad o specifičnim zahtevima njihovih klijenata. U slučaju neslaganja oko nekog zahteva, problem će se razrešiti u kabinetu premijera. Na svoj direktan način, Ben-Gurion je to objasnio ovako:

"Daćete Mosadu svoju listu kupovina. Mosad će onda otići i doneti robu. Nije vaš posao da znate gde su kupovali ili koliko su platili za robu."

Ben-Gurion će delovati u svojstvu nadzornog organa za novu službu. U dopisu prvom šefu Mosada, Rubenu Šajlou, naredio je:

"Mosad će raditi za mene, po mojim instrukcijama, i redovno će me izveštavati."

Drugi šef Mosada, Iser Harel, bio je tvorac partnerstva Mosada sa CIA i njenim tadašnjim šefom Alenom Dalsom. Dals je Mosadu omogućio dobijanje vrhunske opreme za prisluškivanje i praćenje, kamere sa daljinskim upravljanjem i druge opreme za koju Harel nije znao ni da postoji. Takođe su uspostavili prvu obaveštajnu vezu između svojih službi, kojom su mogli da komuniciraju preko sigurnog telefona u vanrednim situacijama. Veza je zapravo zaobilazila normalan diplomatski put komunikacije, što je izazvalo dosta protesta u Stejt departmentu i izraelskom ministarstvu inostranih poslova. Alen Dals je to ignosrisao bez uzbuđenja, ali Harelova pozicija nije bila tako ugodna i jednog dana, kada bude došlo vreme njegove smene, ovo će mu biti uzeto kao minus.

Ovde moram da napravim digresiju i ukratko pojasnim mesto i ulogu braće Dals u eliti Novog svetskog poretka. Delovanje braće Dals, Alena i Džon Fostera, prostire se u rasponu od pola veka i značajno je obeležilo važne faze razvoja SAD-a i delovanja međunarodnih organizacija koje spominjem u ovoj knjizi. Dalsovi su poznata južnjačka, nekada robovlasnička porodica, u rodbinskim odnosima sa Rokfelerovima. Njihovo bogatstvo i uticaj potiče iz veza sa međunarodnim bankarskim krugovima u Americi i Nemačkoj. Životnu filozofiju kojom se rokovode Džon Foster Dals je izrazio još 1911 godine, ne skrivajući podršku za stvaranje superiorne rase, eliminisanjem članova na nižem nivou.

Advokatska firma Dalsovih, "Salivan i Kromvel", vodila je američke poslove firme "I. G. Farben" i Hitlerovog glavnog finansijera, Frica Tisena, koji je Alena Dalsa upoznao sa budućim firerom. Džon Foster Dals je poslovna pisma upućena nemačkim klijentima potpisivao sa "hajl Hitler". U politici su bili od vremena Prvog svetskog rata kada su ušli u Stejt department, uz pomoć svog ujaka, državnog sekretara Roberta Lansinga. Braća Dals su učestvovali na Versajskoj mirovnoj konferenciji gde su se upoznali sa ključnim ljudima Okruglog stola i postali članovi ovog opasnog konglomerata. Kada je Hitler došao na vlast, Džon Foster je otputovao u Nemačku, u ime grupe Rotšild - Okrugli sto, da ugovori davanje kredita nacističkoj vladi. Prateći po ko zna koji put misteriozne puteve gospodnje, ukazujem na "slučajnost" da je Alen Dals bio prvi sekretar američke ambasade u Berlinu, pa je prijateljstvo sa Hitlerovim finansijskim genijem Hjalmarom Šahtom zgodno došlo za otvaranje kanala Rotšildima, Morganima, "Narodnoj banci Engleske" i drugima. Posle Drugog svetskog rata Džon Foster Dals će postati državni sekretar, a Alen Dals prvi šef CIA. Kasnije će biti član Vorenove komisije za ispitivanje ubistva Džona Kenedija i maksimalno raditi na uništavanju dokaza o učesnicima i sveopštem zataškavanju i zaštiti organizatora atentata.

Treći direktor Mosada i jedna od najsjajnijih ličnosti u svetu obaveštajnih službi bio je Meir Amit koji je vodio Mosad u ključnim danima rata između Izraela i Egipta 1967 godine. Za vreme njegovog vođenja, Mosad je tehniku "humint" (prikupljanja obaveštajnih podataka od strane agenata) razvio do umetničkog nivoa, kako kažu poznavaoci ove problematike. Nikada Mosad nije imao više agenata Arapa, nego u ovom periodu. Agenti Mosada prodrli su u sve arapske zemlje - Evropu, Južnu Ameriku, Afriku i SAD. Njegovi agenti su se infiltrirali i u jordanski Mukabarat, najbolju arapsku obaveštajnu službu, kao i u najsuroviju, sirijsku vojnu obaveštajnu službu. Na talasu ovih Amitovih uspeha, Mosad je sledećih trideset godina važio za najbolju obaveštajnu službu na svetu.

Mosad, Lenski i ubistvo Kenedija

Vraćam se još jednom na ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, iz prostog razloga što je to značajan datum za SAD, datum kada je izvršen državni udar i kada je stvorena jedna opasna struktura vlade u senci koja je preuzela upravljanje Amerikom. Jasno je da je Li Harvi Osvald bio žrtveno jagnje u zaveri da se ubije Kenedi, što uostalom potvrđuje amaterski film Abrahama Zaprudera, snimljen u trenutku atentata, na kome se vidi da je Kenedi ubijen hitcima koji su došli spreda, a ne otpozadi iz skladišta u kome je bio Osvald. Osvalda je ubio posle nekoliko dana Džek Rubi, kako bi se održala kasnija zvanična verzija Vorenove komisije o "usamljenom atentatoru". Mafijin čovek, Džek Rubi umro je od galopirajućeg oblika raka, kojim je verovatno zaražen u zatvoru. Time se krug naizgled zatvorio, kako se ne bi došlo do pravih organizatora atentata

Na mestu Kenedijevog ubistva podignut je masonski obelisk sa večnom, luciferskom, vatrom na vrhu. Kenedi nije bio mason, pa se postavlja pitanje šta je obeleženo ovim masonskim znamenjem. Već sam rekao da je Mejer Lenski bio pravi šef kriminalnog sindikata u Americi i da je jevrejska mafija, "Košer Nostra" (kako su je posprdno zvali) bila veća i uticajnija od italijanske mafije "La Cosa Nostra". Džozef Kenedi je bogatstvo stekao sarađujući sa Lenskim u krijumčarenju alkohola u Ameriku. Odnosi su se pokvarili kada su ljudi Lenskog oteli neke pošiljke viskija upućenog iz Irske za Džozefa Kenedija. Sem toga, politički stavovi Džozefa Kenedija, ambasadora SAD-a u Engleskoj, po njegovom priznanju su bili ne antijevrejski, već prohitlerovski. Džozef Kenedi je u jednom trenutku bio osuđen na smrt od strane jevrejske mafije u Detroitu, poznate kao "Purpurni Gang", jer je svoj viski prenosio preko njihove teritorije. Sem Đankana, šef italijanske mafije u Čikagu išao je da izgladi stvar i spasao život Džozefu, ali nije zaboravio da traži razne usluge kad je za to došlo vreme.

Sa ovim nasleđem, da ne kažem obavezama, Džon Kenedi je krenuo da pravi političku karijeru. Još kao mladi kongresmen u usponu, nije krio svoju odbojnost prema organizovanom kriminalu, Mejeru Lenskom i jevrejskom lobiju u Americi. Sukob sa Izraelom je produbljen kada je u Senatu 1957 godine podržao zahtev Alžira za nezavisnošću, čemu se Izrael oštro protivio. No, bližili su se predsednički izbori i Džozefu nije ostalo ništa drugo sem da proguta ponos i upravo od jevrejskog lobija zatraži podršku za kandidaturu svog sina. Jevrejski lobi u Americi, u to vreme, predvodio je Abraham Fajnberg, predsednik "Izrael Bond Organizejšn" koja je prikupljala privatne donacije za izraelski tajni nuklearni program na čijem čelu je bio Viktor Rotšild. Kenedi je obećao, ako postane predsednik, da će biti dobar za Izrael i jevrejski lobi. Fajnberg je obezbedio donaciju od pet stotina hiljada dolara iz jevrejskih izvora. Kenedi je bio veoma ljut zbog odnosa Jevreja prema njemu i ispričao prijatelju, Čarlsu Bartletu, da je kao američki građanin bio zaprepašćen otvorenošću zahteva koji je postavila cionistička grupa:

"Znamo da je vaša kampanja zapala u probleme. Spremni smo da platimo vaše račune ako nam dozvolite da imamo kontrolu nad vašom politikom na Bliskom istoku."

Kenedi je imao obaveza prema jevrejskom lobiju i prema mafiji, i pošto je postao američki predsednik 1960 godine, sa samo sto hiljada glasova više od protivkandidata Ričarda Niksona, očekivalo se da ispuni svoje obaveze prema onima koji su ga poduprli i da Jevrejima pruži javnu podršku na Bliskom Istoku, a da mafiju ostavi na miru, kako bi ova obavljala svoje poslove neometana od strane državnih organa. Kenedi ne samo da nije ispunio svoja obećanja, već je od prvog dana svog predsednikovanja krenuo u tajni rat protiv Jevreja i mafije. Kenedi se odlučio da na Bliskom Istoku ne favorizuje nikoga, već da američki uticaj osigura u svim zemljama regiona i bio je zapanjen kada je saznao da Izrael radi na nuklearnom programu. Ben-Gurion, izraelski premijer i ministar odbrane, porekao je da njegova zemlja radi na takvom programu. Sada se zna da je lagao.

U toku 1962 i 1963 godine, Kenedi je Kongresu predložio sedam zakona koji su trebali da reformišu učešće interesnih grupa u predsedničkoj kampanji. Svih sedam zakona su sprečili upravo oni lobiji protiv kojih su bili upereni, a Kenedi je stekao ozbiljne neprijatelje. Još više je zategao odnose tražeći od Izraela da reši problem palestinskih izbeglica. U Ujedinjenim nacijama je tražio da Izrael prihvati rezoluciju koja je tražila pravdu za izbeglice, pa je Golda Meir, tadašnji ministar inostranih poslova Izraela, a kasnije premijer, bila zaprepašćena i ljuta zbog Kenedijevih zahteva. Zbog svega ovoga, odnosi sa Ben-Gurionom su bili jako loši, a neprijateljstvo se pretvorilo u pravu mržnju prema Kenediju. Ima nekih dokaza da je neposredno pred podnošenje ostavke, 16 juna 1963 godine, Ben-Gurion naredio Mosadu da organizuje atentat na Džona Kenedija. Kako kaže Majkl Kolins Pajper, u knjizi "Konačni sud", moguće je da je Mosad preduzeo potrebne korake i postigao svoj cilj.

Drugi smrtni neprijatelj Džona Kenedija bio je Mejer Lenski. Iako je Kenedi primio novac od mafije za predsedničku kampanju, zapravo je hteo da je uništi. Naimenovao je svog brata Roberta za saveznog javnog tužioca i krenuo u široku akciju protiv organizovanog kriminala. Lenski je do tog trenutka bio nedodirljiv, ali su sada njegove međunarodne operacije, koje je obavljao sa CIA, a za račun Komiteta 300, bile ugrožene. CIA je bila posebna priča. Ostajući van kontrole, bavila se svojim operacijama koje su imale malo veze sa potrebama države. Invazija Kube i poraz u Zalivu svinja posledica su slabih procena i pogrešsnih informacija CIA, a ova politička i vojna avantura zadala je prvi ozbiljni udar predsedniku Kenediju. I Lenski je očekivao da će SAD oboriti Kastra i vratiti poslove na Kubi, a kazina i prostituciju u okrilje mafije. Kenedi je smenio Alena Dalsa, šefa CIA, nacistu i člana Komiteta 300, i zarekao se da će "razbiti CIA u hiljadu komada i razvejati ih na vetru". CIA, Lenski i izraelski lobi su znali da je njihovoj strukturi moći jedina neposredna pretnja predsednik Kenedi i njegov brat Robert.

Šok za sve njih bila je najavljena predsednikova odluka da izvuče Ameriku iz vijetnamskog rata. Ovaj rat je upravo za Lenskog, CIA i Mosad bio ključno mesto operacije krijumčarenja droge i izvor neverovatne količine novca. Izrael je posebno bio zainteresovan da se rat u Vijetnamu nastavi, jer je zbog njega angažovanje Amerike bilo smanjeno, što je pogodovalo upravo interesima Izraela. Proizvođači oružja i međunarodni bankari takođe su bili zainteresovani za produžetak rata. U najmoćnijim strukturama svetske vlasti protiv Kenedija je počelo da narasta nezadovoljstvo, približavajući se kritičnoj granici koja je podrazumevala konkretnu akciju. Postojao je još jedan razlog Kenedijeve nepopularnosti među strukturama Novog svetskog poretka.

Želeo je da uništi moć Federalne rezerve izdavanjem državnih obveznica na koje se ne plaća kamata. Čak je deo tog plana uspeo da ostvari pre smrti i još se ponegde u prometu vrednosnih papira može naleteti na Kenedijeve beskamatne obveznice. Ovo je bio najstrašniji košmar Komiteta 300. Poslednji predsednik koji je izdao beskamatne obveznice bio je Abraham Linkoln i zna se kako je završio. Snage koje su se organizovale iza scene protiv Kenedija, 1963 godine, bile su zaista zastrašujuće i ništa im nije stajalo na putu da ostvare ono što su naumile.

Već sam rekao da je Mejer Lenski bio odan Izraelu i Rotšildima. Njegova mreža igrala je ključnu ulogu u slanju oružja i novca tajnim grupama Rabina, Begina, Ben-Guriona, Šamira i drugih. Lenski, Mosad, Antidefamacijska liga i Izrael, funkcionisali su kao jedno telo. Jedan od bliskih saradnika Lenskog, Moris Dalic, dobio je godišnju nagradu Antidefamacijske lige, Baklju slobode. Mejerov čovek na zapadnoj obali, Miki Koen, upoznao je Merlin Monro sa Džonom Kenedijem. Ideja je bila da Meriin saznaje kakvi su Kenedijevi stavovi u vezi Izraela. Isti ljudi koji su ubili Kenedija ubili su i Merlin Monro. Miki Koen je bio Mejerov čovek i u Holivudu, jer je filmska industrija uvek spremno služila kao propagandna mašina Novog svetskog poretka, pogotovo ako se uzme u obzir broj Jevreja na rukovodećim mestima u tadašnjim najvećim studijima. Tu se Koen specijalizovao za kompromitujuća tajna snimanja poznatih ličnosti radi kasnije ucene. Jedan od Koenovih bliskih prijatelja bio je Menahem Begin, vođa terorističke organizacije Irgun, iz vremena borbe Izraela za nezavisnost. Iz tog doba ostao je zapis Džimija Pratijana "Lasice" (šefa mafije na zapadnoj obali) o prijemu na kome se skupljao novac za Beginovu organizaciju:

"Posle (Koenovog) kratkog govora, krenuli smo da se muvamo uokolo i Mikijev rabin nas je upoznao sa tipom po imenu Menahem Begin, šefom Irguna, tajne organizacije u Palestini. Ovaj tip je nosio crnu traku oko ruke i ispričao nam da ga traže zbog podmetanja bombe u hotelu u kome je poginulo skoro stotinu ljudi. On je bio jebeni begunac."

Da podsetim, Begin je, kao premijer Izraela, kasnije dobio Nobelovu nagradu. Geri Vin, detektiv policije u Los Anđelesu, koji je imao zadatak da prati Koenove aktivnosti, napisao je u svojoj knjizi "Riba u sudnici" sledeće:

"U to vreme rabini su ih jako pritiskali da iscede svaku moguću kintu u Holivudu, za Izrael. Begin je provodio više vremena muvajući se sa Koenom u Holivudu, nego u Izraelu. Begin je očajnički želeo da sazna kakvi su Kenedijevi planovi prema Izraelu ako postane predsednik."

Spomenuću još jednog Koenovog pajtaša, glavnog potrčka i izvršioca svih naloga Mejera Lenskog, po imenu Džek Rubinštajn. Poznatiji je po imenu Džek Rubi, čovek koji je likvidirao Li Harvi Osvalda. Veze između CIA, organizovanog kriminala i Mosada su toliko brojne, da bi o njima mogla da se napiše posebna knjiga. Ja ću se ovde zadržati samo na onom delu koji se tiče ubistva Kenedija, počev od Drugog svetskog rata, kada je italijanska mafija pomogla iskrcavanje saveznika na Siciliju, do invazije na Kubu, u kojoj je i Džek Rubi imao svoju ulogu.

Pre, za vreme i posle atentata na Džona i Bobija Kenedija, ključni koordinator u ovim vezama bio je Džejms Isus Englton, koji je radio za OSS, preteču CIA, pošto je završio Jejl univerzitet na kome je bio član tajnog društva Mrtvačka glava. U CIA je ušao 1947 godine i napredovao do šefa CIA za kontrašpijunažu. Njegov biograf, Tom Mangold, piše da su Engltonovi zaštitnici bili Alen Dals (otpušteni direktor CIA) i Ričard Helms (šef CIA u vreme Lindona Džonsona). Englton je imao odrešene ruke za svoje delovanje i svoj sopstveni program nad kojim nije bilo kontrole. Bio je zakon za sebe. Ovo je važno kada znamo da je jedan od njegovih ključnih zadataka u CIA bila veza sa stranim obaveštajnim službama, na prvom mestu Mosadom. Bio je dugogodišnji lični prijatelj Davida Ben-Guriona, koji je kako znamo, mrzeo Kenedija i smatrao ga opasnošću za Izrael. Englton je takođe bio Kenedijev protivnik, jer je njegovo mesto i način rada bio ugrožen.

Ovde postoji i engleska veza u zaveri, koju sada spominjem prvi put. Dok je u toku Drugog svetskog rata boravio u Londonu, Englton je postao blizak prijatelj ruskog špijuna Kima Filbija, koji je vodio špijunsku grupu koju su činili Bardžes, Meklin i Blant. Kada je ova grupa otkrivena, uporno su se pronosili glasovi da je postojao i peti čovek, koji nikada nije otkriven. Zaista, peti čovek je postojao i Englton se vrlo zbližio sa njim. Bio je to lord Viktor Rotšild, prijatelj Vinstona Čerčila, koji je bio ne samo peti čovek, već najmoćniji čovek britanske obaveštajne službe, njen kontrolor, agent Mosada i glavni manipulator za kuću Rotšilda i ostvarenje njihovih ciljeva. Kada je Englton 1944 godine prebačen službeno u Rim, Rotšild mu je dao kontakt sa tamošnjim jevrejskim tajnim pokretom. Englton je bio i prijatelj britanskog operativca Pitera Rajta, koji je za potrebe Rotšilda u svojoj knjizi lažno optužio ser Rodžera Holisa da je peti čovek i ruski špijun, kako bi se skrenula pažnja sa pravog krivca.

Lord Viktor Rotšild učinio je još jednu nemerljivu uslugu Izraelu. On je tvorac izraelskog nuklearnog programa kojeg je Kenedi hteo da zaustavi. Samo nekoliko meseci po formiranju Izraela, Rotšild i njegov bliski prijatelj, Haim Vajcman, osnovali su institut za nuklearnu fiziku u Rehovotu. Institut je nosio Vajcmanovo ime, jer je ovaj bio na čelu britanskog cionističkog pokreta i prvi predsednik Izraela. Viktor Rotšild je počeo tajno da prikuplja informacije od svih naučnika i istraživača Jevreja, koji su radili na sličnim projektima u zemljama širom sveta, uključujući i Alberta Ajnštajna, članove "Britanskog udruženja atomskih naučnika" i Bertranda Rasela, matematičara i filozofa.

Ovde moram da napravim malu digresiju, kako bih rekao par reči o Ajnštajnu i Raselu, koje se tiču manje poznatih detalja njihovih biografija. Ime Alberta Ajnštajna simbolizuje velikog naučnika, ne samo ovog veka, ili bolje reči, njegovo ime je postalo sinonim za pojam genijalnosti, ali ja ću govoriti ovde o onom delovanju Ajnštajna koje je kasnije pokušalo da se zataška. Ajnštajn je u Ameriku stigao uz pomoć bliskog prijatelja, Bernarda Baruha, finansijera sa moćnim vezama, uticajem i prijateljima u koje je spadao i lord Viktor Rotšild. Baruh je sebe postavio na čelo organizacije koja se zvala "Komisija za atomsku energiju Ujedinjenih nacija" i to 1944 godine, šesnaest meseci pre nego što je predsednik Ruzvelt, potpredsednik Truman ili vlada SAD-a uopšte znali da se radi na projektu atomske bombe i pre nego što je iko znao da će se pristupiti osnivanju nečega što će se zvati "Ujedinjene nacije"! Kada je Truman postao predsednik, imenovao je Baruha za predsednika "Komisije za atomsku energiju Ujedinjenih nacija"! Baruh i Ajnštajn su delili isto uverenje -da će strah od atomskog uništenja dovesti do uspostavljanja svetske vlade. Ajnštajn je predlagao da svetsku vladu formiraju SAD, Britanija i SSSR, kojima treba "dati tajnu bombe". Naučnik je predložio sledeće:

"Svetska vlada će imati moć nad vojnim pitanjima i potrebna joj je samo još jedna moć: da interveniše u zemljama gde manjina teroriše većinu i stvara onu vrstu nestabilnosti koja vodi ka ratu... Mora se ukinuti koncept neintervenisanja, jer njegovo okončanje je deo očuvanja mira"

Ovo kao da je pisao komandant NATO pakta uoči napada na Kosovo i Jugoslaviju. Ništa manje iznenađenje nije priredio Bertrand Rasel, ali, ako se zna da je bio član Komiteta 300, onda neke stvari dolaze na svoje mesto. Slično Ajnštajnu, Rasel je 1946 godine izjavio da je neophodno upotrebiti strah od nuklearnog oružja kako bi se naterale sve nacije sveta da se odreknu svog suvereniteta i podvrgnu vođstvu Ujedinjenih nacija. Rasel je čak pedesetih godina predvodio pokret koji je tražio nuklearni napad na SSSR. Kada je to obelodanjeno, Staljin je upozorio da neće oklevati da odgovori na isti način. Od tog trenutka Rasel menja svoja ubeđenja i preko noći postaje pacifista. Tako je rođena kampanja za nuklearno razoružanje "Zabranite bombu", iz koje su nikle "Pagvoš konferencije" koje su organizovali nuklearni naučnici. Prva grupa se sastala 1957 godine u kući Sajrusa Itona, poznatog američkog komuniste. Mnogi su tvrdili da su "Pagvoš konferencije" poslužile kao paravan da se tajne o nuklearnom oružju predaju Rusima.

Pavel A. Sudoplatov, jedan od šefova sovjetske obaveštajne službe u vreme Drugog svetskog rata, obelodanio je pre izvesnog vremena da je Openhajmer još u toku rata neke tajne prosledio Rusima. Klaus Fuks, blizak prijatelj lorda Viktora Rotšilda, koji je radio na projektu "Menhetn", osuđen je na četrnaest godina zatvora, jer je tajne o atomskoj bombi predao Rusima. I na kraju, neki smatraju da su Ajnštajn i Rasel lično za lorda Rotšilda prikupljali informacije koje će dovesti do proizvodnje izraelske atomske bombe. Rotšildovi napori nagrađeni su 1962 godine, kada je postao počasni član Vajcmanovog instituta. Šimon Peres, koji je postao premijer posle ubistva Jicaka Rabina 1995 godine, radio je sa Rotšildom na ubeđivanju Francuza da izgrade nuklearna postrojenja u Diamoni, za Izrael. Francusko krilo porodice Rotšild imalo je ogroman uticaj na francusku vladu. Peres, u to vreme ministar odbrane, zauzvrat je obećao da će podržati Francusku i Englesku u pokušajima da povrate Suecki kanal od Egipta, što je odgovaralo i Izraelu. Peres i Ašer Ben-Natan, agent Mosada u ministarstvu odbrane, potpisali su strogo poverljiv sporazum sa francuskom vladom. Rolan Peri o tome piše:

"Francuzi su obećali da isporuče moćni dvadesetčetvoromegavatni reaktor, tehničku dokumentaciju za njegov rad i nešto uranijuma. Tajni dogovor bio je poznat samo tucetu ljudi, uključujući Rotšilda, i to s razlogom. Tajna poenta dokumenta dozvoljavala je uključivanje opreme koja će omogućiti izraelcima da proizvode atomsko punjenje za oružje. Francuski inženjeri su 1957 godine počeli gradnju dvospratne zgrade za budući reaktor u Daimoni, u pustinji Negev, a glavna postrojenju su bila šest spratova ispod zemlje. Podzemna konstrukclja će biti mesto gde će se proizvoditi nuklearno oružje."

Ovo je bio razvoj koji je Kenedi hteo da zaustavi. Klica njegovog neuspeha bila je u činjenici da je bio okružen ljudima koji su radili za Viktora Rotšilda. U vreme Kenedijevog ubistva, lord Rotšild je radio za "Šel", ali je jasno da je to mesto bilo paravan za njegov pravi rad i kontrolu britanskih obaveštajnih službi u korist Komiteta 300. Sada, sa nivoa međunarodne politike, priču o ubistvu Kenedija spuštam na operativni nivo, na one koji su direktno radili na pripremanju i izvršenju ubistva. Centar gde su se slivali svi raznorodni kanali informacija iz Mosada, CIA i mafijaša Lenskog, i odakle su dolazila naređenja za dalje delovanje, bilo je preduzeće "Permindeks" ("Permanent Industrial Expositions").

U rukovodstvu firme je sedeo Klej Šo, operativac CIA, koga je okružni javni tužilac Nju Orleansa, Džim Garison, optužio za zaveru i učešće u ubistvu Kenedija. Garison je sjajno prikazan u filmu Olivera Stouna "JFK". Šo je oslobođen optužbe da je učestvovao u zaveri, ali je vrlo brzo posle toga nestao sa scene. Kao i Džek Rubi, umro je od galopirajućeg oblika raka, što je potvrda da je Garison bio vrlo blizu istine. Sedište "Permindeksa" bilo je u "Međunarodnom trgovinskom centru" gde je Šo bio jedan od direktora. U upravi centra sedeo je i Edgar Štern Junior, čiji roditelji su bili medu vodećim finansijerima američko-jevrejskog lobija. Štern i Šo su bili veliki drugari, a Štern je bio povezan sa sindikatom zločina Mejera Lenskog. "Permindeks" je bio u sastavu veće kompanije, "CMC", čiji osnivač je bio istočnoevropski Jevrej Žorž Mandel, koji se često pretstavljao kao Đorđo Mantelo.

Jedan od akcionara firme bila je banka iz Švajcarske - "Međunarodna kreditna banka" ("BCI") sa sedištem u Ženevi. Ovu banku je osnovao rabin Tibor Rozenbaum, dugo godina direktor finansija i snabdevanja Mosada. Rozenbaum je takođe bio potpredsednik "Svetskog jevrejskog kongresa", suosnivač "Svetskog cionističkog kongresa" i direktor "Jevrejske agencije" u Ženevi, koja je nasledila "Palestinsku oslobodilačku kancelariju", koja je bila koordinator jevrejskog terorizma protiv Arapa i Engleza u Palestini. Poznate jevrejske novine "Ha'arec" su jednom objavile da je Tibor Rozenbaum Izrael. Blisko je sarađivao sa Rotšildima, lordom Viktorom i baronom Edmondom de Rotšildom, francuskim aristokratom, sa kojim je osnovao "Izraelsku korporaciju" koja je sakupljala po svetu novac za tehnološki razvoj Izraela. Među pomagačima Rozenbauma nalazio se finansijer i perač novca od droge, Berni Komfild iz organizacije Mejera Lenskog. Rozenbaumov saradnik bio je i Pinhas Sapir, koji je takođe prao novac od droge i bio vrlo bliski saradnik Lenskog, Sem Rotberg, nadzirao je posao, jer je "BCI" banka bila centar mafijaškog pranja novca od droge, prostitucije i ostalih poslova Lenskog. Direktor "Permindeksa" bio je major Luis M. Blumfild, čije veze sežu do britanske obaveštajne službe.

Naime, Blumfild je bio desna ruka šefa britanske obaveštajne službe, ser Vilijema Stivensona, koji je u Americi postavio britansku obaveštajnu mrežu pred sam Drugi svetski rat i bio je povezan dugo godina sa Lenskim, Mosadom i Rokfelerima. Pričalo se da je Stivenson bio uzor po kome je kasnije stvoren popularni filmski junak Džejms Bond. Stivenson je postao član Komiteta 300, što Blumfildu nikad nije uspelo, i zato ima mnogo onih koji tvrde da je plan Kenedijevog ubistva smislio Stivenson i onda ga predao Blumfildu. Ovaj je slučajno bio advokat bogate kanadske porodice Bronfman koja kontroliše prodaju droge u Kanadi za Komitet 300, a koja je bogatstvo stekla krijumčarenjem alkohola u vreme prohibicije, kao Lenski i Džozef Kenedi. Stivenson je i osnivač kompanije koja je danas poznata kao "Grupa Holinger" na čijem je čelu ugledni bilderbergovac Konrad Blek, vlasnik medijske imperije u kojoj su londonski "Telegraf" i "Jerusalim Post" koga sam spominjao u poglavlju o Bilderberg klubu. Bronfman gang je bio blizak sa ocem Konrada Bleka, još jednim švercerom pića i učesnikom u drugim mafijaškim aktivnostima, koji je kasnije postao ugledni poslovni čovek i jedan od stubova društva. Bronfmani su dugogodišnji finansijeri Mosadovog paravana, Antidefamacijske lige. Tako se stiče ugled u društvu. Sada su svi igrači na sceni - Viktor Rotšild, Šo, Blumfild, Stivenson, Englton, Mejer Lenski i organizacija koja ih je sve opsluživala, Mosad.

Vreme je da spomenem još jednu tačku zavere koja se nalazi u Švajcarskoj, porodicu Oltramer, pripadnike Crnog plemstva i vlasnike "Lombard-Odijer banke" u Ženevi. Prema podacima iz američkih vojnih obaveštajnih dosijea, njen član Žak Sustel je bio u vezi sa Alenom Dalsom, šefom CIA i Žanom de Menilom, biznismenom iz naftaških krugova Teksasa. Iz ovog centra planirani su i atentati na de Gola, u čemu je učestvovao i Sustel, koji je bio i čovek za vezu sa peruanskim, marksističkim oslobodilačkim pokretom Sendero Luminosa (Sjajna staza), a zapravo vojskom Komiteta 300 čiji je zadatak bio da štiti proizvodnju kokaina u Peruu.

Iza terorističke organizacije OAS, koja je pokušavala da likvidira de Gola zbog izdaje nacionalnih interesa i davanja nezavisnosti Alžiru, stajali su Mosad i CIA. Mosad da bi kaznio de Gola zbog davanja nezavisnosti jednoj arapskoj zemlji, a CIA, jer nije mogla da se odupre jevrejskim lobistima koji su drmali američkom spoljnom politikom. Interesantno je da se jedna od tih grupa zvala Jevrejska antikomunistička liga (u originalu: Jewish Anti-Communist League, skraćeno JACL). Nije slučajno što se atentator na de Gola, opisan u romanu Frederika Forsajta, zove "Šakal" (u originalu JACKAL). Aluzija je jasna, iako nije reč o pojedincu, već o grupi, što Forsajt zna, jer je pre nego što je postao pisac, bio vrhunski engleski obaveštajac.

Uloga francuske obaveštajne službe u ubistvu Kenedija je nepobitna. Već spomenuti Englton, Mosadova veza sa CIA, imao je odlične veze sa francuskom obaveštajnom službom SDECE, što je bilo važno jer se kroz te kanale održavala veza sa korzikanskom mafijom čije laboratorije heroina u Marseju su radile za tržište koje je kontrolisao Mejer Lenski, a samim tim i Mosad.

Majkl Pajper Kolins tvrdi da je operaciju likvidacije Kenedija vodio zamenik šefa francuske obaveštajne službe, Žorž de Lanurien, koji se "slučajno" baš na dan atentata zatekao u sedištu CIA, u Lengliju. Francuzi su za Mosad i CIA izveli ovu operaciju zato što su bili najveći eksperti za zaštitu predsednika (de Gola) u motornoj koloni, pa su znali kako se atentat mora izvesti ako je meta u kolima koja se kreću. Najmanji problem su bili "pucači" iz OAS, kojima je nebitno ko je meta. Zahtev Francuzima izneo je lično Jicak Šamir, šef Mosadovog odeljenja za likvidacije i kasniji premijer Izraela, koji je u svojoj autobiografiji napisao da je, kada su ga obavestili da je Kenedi ubijen, bio potpuno zbunjen i u neverici.

Grad u kome se atentat planirao i mesecima pre atentata odigrali događaji koji su bili važni u celoj konstrukciji, čiji je značaj uočen mnogo kasnije, bio je Nju Orleans. Tu je čovek po imenu Gaj Banister, bivši operativac FBI i obaveštajne službe američke mornarice, vodio detektivsku agenciju koja je bila paravan za aktivnosti CIA. Jedan drugi bivši agent CIA, Robert Morou, koji je znao neke detalje priprema u Nju Orleansu, kasnije je ispričao da je Banister primao uputstva od Klej Šoa iz "Permindeksa". Jedan od Banisterovih bliskih prijatelja bio je A. I. Bosnik, vodeća ličnost Antidefamacijske lige u Nju Orleansu. Banisterova agencija bila je takođe paravan za delovanje OAS, jer je tu radio poznati najamnik OAS, Žan Sutre, koji je bio veza sa korzikanskom mafijom. CIA dokument, koji je otkrila istraživač Meri Ferel 1977 godine, pokazuje da je francuska obaveštajna služba aktivno radila na otkrivanju Sutrea, aktivnog OAS teroriste, opasnog po francuskog predsednika de Gola. Dokument, na kome je datum 1 april 1964 godine, daje spisak lokacija i datuma gde je viđen Sutre. Na dan ubistva, 22 novembra 1963 godine ujutro, Sutre je bio u Fort Vortu, a popodne istog dana je viđen u Dalasu. U roku od četrdeset i osam časova od ubistva, Sutre je uhapšen u Teksasu i proteran iz SAD! Sutre je kasnije tvrdio da nije bio u Americi u to vreme, već se njegovim imenom lažno predstavljao drugi "pucač" OAS, čije je pravo ime Mišel Merc!

Preko Banisterove kancelarije, Li Harvi Osvald je nasankan da bude žrtveno jagnje u atentatu. Dugo pre atentata usmeren je od CIA da bude pro Kastrov komunista i da se kao takav prikazuje u javnosti, ne znajući zašto to radi i verujući da je to važno za organizaciju. U igri je bila i televizija, lokalna TV stanica "WDSU", filijala "NBC"-a, koja je u avgustu 1963 godine napravila intervju sa Osvaldom o njegovim komunističkim simpatijama za Kastra, a snimljen je i kako deli letke sa podrškom Kastru. Kakva slučajnost da su vlasnici "WDSU" tv stanice porodica Štern, bliski prijatelji Klej Šoa i veliki donatori Izraela i Antidefamacijske lige.

Odmah posle atentata, materijal sa Osvaldom je emitovan na velikoj televiziji "NBC", potvrđujući tezu da je Osvald bio "usamljeni ludak" koji je pucao na Kenedija kao simpatizer Kastra. Po kasnijim analizama, Osvaldu je rečeno da će atentat biti lažan, a da će njemu biti omogućeno da pobegne iz zemlje i da se u nju vrati kada Kastro bude sređen zbog pokušaja ubistva Kenedija. Kada je Kenedi ubijen, Osvald je shvatio da je njegovo učešće čista nameštaljka i da će krivica biti svaljena na njega. Na žalost, nije poživeo dovoljno dugo da to javno kaže.

Ove informacije o pozadini atentata i kasnijem zataškavanju procurele su od strane senatora Džona Tauera, prvog republikanca koji je u Teksasu osvojio senatorsko mesto za svoju partiju. U toku celokupne karijere bio je u dobrim odnosima sa CIA i kasnije pomogao da se zataška upletenost Džordža Buša u skandal trgovine oružjem u zamenu za drogu, poznat kao Iran-Kontra. Petog aprila 1991 godine, Džon Tauer je poginuo u eksploziji svog aviona.

Zataškavanje da je postojala zavera počelo je pre ubistva, ma koliko to zvučalo neobično, a posle ubistva je uništavanje tragova i eliminisanje neugodnih svedoka bilo radikalno.

Kao što sam rekao, Osvald je svetu pretstavljen kao usamljeni atentator koji je to učinio za Kastra. Njegova prva izjava posle hapšenja, da mu je ubistvo namešteno, nije imala nikakvog odjeka. Zaverenici su znali da moraju brzo da ga se oslobode. Ubistvo je izveo Džek Rubi (Rubinštajn), koji je pucao u Osvalda pred nosem policije koja ga je izvela pred masu sveta posle hapšenja. Rubi je pretstavljen svetskoj javnosti kao vlasnik noćnog kluba koji je ubio Osvalda da bi osvetio Kenedijevu smrt.

Tu događaji dobijaju obrise koji su kasnije potvrdili postojanje zavere. Prvi Rubijev telefonski poziv iz policijske stanice, posle hapšenja, bio je za Al Grubera, bliskog saradnika Mikija Koena, čoveka Mejera Lenskog u Holivudu. Gruber je došao u Dalas neposredno pred Kenedijevo ubistvo u posetu Rubiju, koga pre toga nije video deset godina. Rubijev advokat na suđenju bio je Melvin Beli, prijatelj i advokat Mikija Koena. Potvrđen je najmanje jedan sastanak između Belija, Koena i Menahema Begina. Izgleda da je i Rubi shvatio da je uvučen u veliku igru u kojoj će da plati ceh. Njegova porodica je otpustila advokata Melvina Belija, pošto je Rubi osuđen na smrt. Odmah posle toga, Rubi je počeo da priča o tome da zna važne detalje koji se tiču Kenedijeve smrti.

Tražio je sastanak sa Erl Vorenom koji je bio na čelu istražne komisije, i da bude prebačen iz Dalasa u Vašington radi lične sigurnosti, gde bi pred komisijom ispričao ono što zna. Voren je odbio da ga sasluša i Rubijev zahtev je odbijen. Uskoro je otkriveno da boluje od raka, od čega je i umro. Ili možda nije? Postojala je jedna osoba koja je dobro poznavala Rubija i koja je tvrdila da je njegova smrt lažna. Po toj (neverovatnoj) verziji, Rubi je posle navodne smrti avionom prebačen u Izrael, gde mu se izgubio svaki trag.

Na čelu SAD-a, na radost zaverenika, došao je Lindon B. Džonson, varalica i prevarant visokog stila, beskrupulozni političar koji je imao bliske veze sa svim učesnicima zavere. To su pre svega dugogodišnje poslovne veze sa Mejerom Lenskim, koji je davao značajne novčane donacije Džonsonovim političkim kampanjama, počev od trenutka kada je Džonson postao senator. Naravno, prvu stvar koju je Džonson uradio kao predsednik SAD-a, bilo je da smeni Roberta Kenedija i praktično obustavi rat protiv mafije koji su braća Kenedi započela. Džonson je bio veliki pristalica Izraela i u vreme njegovog predsedničkog mandata spoljna politika SAD-a na Bliskom Istoku drastično se promenila. Kenedijeva neutralna politika na Bliskom Istoku pretvorila se u otvorenu podršku svemu što Izrael preduzme, a taj stav je držan do nedavno. Džonson je takođe odustao od Kenedijeve odluke da postepeno izvlači SAD iz konflikta u Vijetnamu. Nasuprot toga, rat je eskalirao do krajnjih granica, što je dobro došlo onima koji su iz trgovine drogom sa ovog područja ostvarivali milijarde dolara.

Naravno, Džonson je bio sitni izvršilac naloga, a moć onih koji su vukli konce iz senke vidi se iz sastava Vorenove komisije: Vrhovni sudija Erl Voren, mason trideset i trećeg stepena i čovek pod kontrolom organizovanog kriminala, ucenjivan zbog nekih mračnih i skrivenih detalja iz svog života i Alen Dals, šef CIA dok ga Kenedi nije otpustio. U toku svog rada pokazivao je otvorene simpatije prema nacistima i kao advokat vodio američke poslove zloglasnog nacističkog kartela "I. G. Farben". Bio je na čelu CIA kada je započet mračni projekat kontrole uma, MK Ultra, i bio je član Saveta za medunarodne odnose i Bilderberg grupe; Džon J. Mekoj, u vreme Kenedijevog ubistva bio pretsedavajući Saveta za međunarodne odnose, kao i direktor "Fordove fondacije" i "Čejz Menhetn banke". Bio je član Komiteta 300, učestvovao u stvaranju Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice. Zagovornik bacanja atomske bombe na Japan, a posle rata založio se za oslobađanje Hitlerovog bankara Hjalmara Šahta od optužbe za ratne zločine, kao što je uradio i za druge naciste; J. Edgar Huver, mason trideset i trećeg stepena, legendarni direktor FBI. Mrzeo je Kenedija, jer je najavljeno da će posle izbora 1964 godine biti smenjen. Huver je održavao tesne veze sa Mejerom Lenskim i Antidefamacijskom ligom.

ADL je 1947 godine osnovala svojim novcem fondaciju koja je nosila Huverovo ime. Prvi predsednik "Huverove fondacije" bio je rabin Pol Ričman, direktor ADL u Vašingtonu. Huver je bio i blizak prijatelj Luisa Blumfilda. direktora "Permindeksa": Džerald Ford, mason tddeset i trećeg stepena, član Saveta za međunarodne odnose, Bilderberg grupe i takozvanog establišmenta istočne obale. Kada je postao predsednik SAD-a, posle Niksonove iznuđene ostavke, tražio od Frenka Čerča, predsedavajućeg Senatskog komiteta za obaveštajni rad, da svi senatski izveštaji o zaverama i atentatima u SAD-u, uključujući Kenedijev, ostanu tajna. Glavno zataškavanje su obavili mediji, a obavljaju ga i sada. Nije čudo da sve nadnacionalne organizacije, javno ili tajno, kontrolišu novine i televizije, trudeći se da zatvore sve kanale kroz koje bi istina o događajima i ličnostima mogla da izađe u javnost. Bivši Mosadov agent, Viktor Ostrovski, piše u australijskom listu "Nova zora", novembra meseca 1995 godine:

"Shvatio sam da je okupacija severnoameričkih medija potpuna. Kada se tiče tema kao što je generalno Bliski Istok, a posebno Izrael, više ne postoji slobodna štampa... Oduvek sam znao da postoje dvostruki standardi kada se radi o temama koje su bitne za jevrejsku zajednicu. Ono što nisam znao, bilo je, kolika je hipokrizija te zajednice i medija koji za nju lažu. Znao sam da kontrolišu filmsku industriju i da imaju uticaja u Vašingtonu... Sada su uz pomoć zastrašivanja i prevara očigledno preuzeli veliki deo američkih medija."

Izdavač magazina "Lajf", Ričard Bilings, vodio je pravu kampanju kako bi diskreditovao Džima Garisona i njegovu istragu. Kasnije je radio u Komitetu za ubistva u američkom Kongresu, pod direktorom G. Robertom Blekijem koji je bio blizak sa Morisom Dalicom, čovekom Mejera Lenskog. Zaključak Komiteta je bio da je Kenedija ubila mafija.

Firma "Tajm-Lajf" se kasnije spojila sa Vornerom i tako je nastala medijska imperija "Tajm-Vorner". Oni su kupili "CNN" Teda Tarnera i tako postali mega kompanija. Ali to nije kraj. Porodica Bronfman 1993 godine kupuje kontrolni paket akcija "Tajm-Vornera". Ironija ove šeme, iz koje se vidi totalna kontrola nad medijima, je u tome da je Vorner, jedan od najvećih filmskih distributera u svetu, bio distributer upravo filma "JFK" Olivera Stouna, koji govori o ubistvu Kenedija. U ovom filmu krivica za ubistvo bačena je na vojnoindustrijski kompleks i CIA. Pravi zaverenici i Mosad se ne spominju. Stouna optužuju da je sličan posao, bacanje prašine u oči po narudžbini, uradio i u filmu o Ričardu Niksonu.

Izvršni producent filma "JFK", čovek koji je našao novac, bio je Arnon Milhan, kasnije identifikovan kao tajni operativac Mosada i veliki trgovac oružjem. Novinar Aleksander Kokburn, u časopisu "Nacija", 18 maja 1992 godine napisao je da je Milhan identifikovan u jednom izraelskom izveštaju 1989 godine kao verovatno najveći izraelski trgovac oružjem. Kompanija koju je posedovao, uhvaćena je u krijumčarenju upaljača za nuklearno oružje, i to Iraku! Kompanija za odnose sa javnošću, koju je Stoun angažovao da radi na publicitetu filma "JFK", bila je "Hil i Nolton" iz Vašingtona. Ova firma koordinirala je propagandnu akciju podrške Americi u toku invazije na Irak. Direktor "Hil i Noltona" koji je vodio film "JFK" bio je Frenk Mankievič, koji je svoju karijeru počeo u Antidefamacijskoj ligi iz Los Anđelesa.

Konačni dokaz o zaveri dao je pukovnik Trenton Parker, bivši visoki operativac CIA, koji je bio u vezi sa kontraobaveštajnim odeljenjem CIA, poznatim kao "Pegaz". Parker je izjavio da je "Pegaz" imao u svom posedu trake sa snimljenim razgovorima ljudi koji su umešani u ubistvo. Imenovao je Rokfelera (nije rekao ime), Alena Dalsa, Džonsona iz Teksasa, Džordža Buša i Edgara Huvera. Parker kaže:

"Trake sada nisu kod mene, sve su predate kongresmenu Lariju Mekdonaldu. Ali sam slušao snimak razgovora između Rokfelera i Huvera, u kome Rokfeler kaže: 'Da li ćemo imati problema? Proverio sam sa Dalsom. Ako oni obave svoj posao, mi ćemo obaviti naš'. Ima mnogo traka, jer Huveru nije padalo na pamet da mu se telefon prisluškuje."

Grupa "Pegaz" je kongresmenu Mekdonaldu predala i trake o kriminalnim aktivnostima unutar CIA u periodu od 1976 do 1982 godine. Mekdonald, član moćnog Komiteta za vojne potrebe, želeo je da obelodani zapanjujuće podatke o CIA i korupciji vlade, kada se vrati sa puta po Dalekom Istoku. Imao je nesreću da se nalazi u avionu koreanskog avioprevoznika kojeg su oborili Sovjeti. Kompjuter u avionu, u kojem su svi podaci potrebni za let, bio je reprogramiran da skrene avion u ruski vazdušni prostor, a Rusi su čekali da ga obore, kako piše Rodni Stič u svojoj knjizi "Varanje Amerike".

Atentati i zavere

Ubistvo Džona Kenedija označilo je početak serije političkih ubistava u Americi, što je bio dokaz da Novi svetski poredak gubi strpljenje u primeni svojih planova, jer je postalo očigledno da je njihovo odvijanje nailazilo na brojne prepreke. U kratkom roku od nekoliko godina ubijeni su Robert Kenedi, Malkolm X i Martin Luter King, izbila je afera Votergejt, a po Americi su počele da prašte bombe koje su podmetali ekstremisti u rasponu od islamskih i arapskih grupa, do ekstremista Amerikanaca, bilo da su na pozicijama belih suprematista ili parareligioznih sekti za kontrolu uma. Nesumnjivo je da je ubistvo Roberta Kenedija bacilo u zasenak sve ostale događaje, jer od vremena antičkog Rima nije bilo slučaja da dva brata uđu u politiku tako uspešno i oba završe tragično, kao žrtve atentata. Zvanična verzija ubistva Bobija Kenedija glasi da je ubijen u hotelu "Ambasador" u Los Anđelesu, posle govora koji je održao u okviru kampanje za nominaciju predsedničkog kandidata Demokratske stranke. Ubica je i ovog puta "usamljeni atentator" Sirhan Sirhan. Postoje jasne indicije da je ubica Tejn Judžin Cezar, čovek iz obezbeđenja firme "Lokid". Kasnije je otkriveno da je Cezar radio za mafijaški sindikat Mejera Lenskog.

U širem kontekstu, još jedan čovek iz "Lokida", Ričard Batler, prijatelj neonaciste Keita Gilberta, umešan je u čitavu šemu atentata na ljude koji su se suprotstavili Komitetu 300. Keit Gilbert je 1965 godine optužen za neuspeli atentat na crnačkog lidera Martina Lutera Kinga, četiri dana pošto je ubijen drugi crnački lider, Malkolm X. Gilbert je u zatvoru ispričao da su iza njega stajale moćne snage, a ispostavilo se da ga je finansirao beli suprematista, Loren Hol. Hol je bio doušnik Edvina Miza, pravnog savetnika Ronalda Regana, tada guvernera Kalifornije, u istrazi oko ubistva Džona Kenedija. Tužilac Džim Garison je tražio izručenje svedoka Judžina Bredlija u vezi ubistva Džona Kenedija. Regan je odlagao izvršenje zahteva dok Nikson nije postao predsednik, a onda ga odbio bez objašnjenja. Miz će kasnije postati državni javni tužilac, kada Regan bude postao predsednik. Loren Hol i njegov sin, Loren mlađi, su optuženi da su vodili organizaciju za rasturanje droge u Oklahomi, 1989 godine. Loren mlađi je izjavio da je novac od droge korišćen da se pribave sredstva za kontraše u Nikaragvi. omiljenoj operaciji Regana i Buša. Jasno je da su isti ljudi koji su ubili Džona, ubili i njegovog brata Bobija. Bilo im jasno da će Bobi, ako postane predsednik, prevrnuti nebo i zemlju da pronađe ubice svog brata. O ponovnoj promeni politike SAD-a prema Bliskom Istoku, Izraelu i organizovanom kriminalu nisu smeli ni da razmišljaju.

I ovog puta je za atentat izabran ubica sa programa kontrole uma. Bivši operativac CIA, Robert Morou, u svojoj knjizi "Senator mora da umre: ubistvo Roberta F. Kenedija", razrađuje detaljno postupak pripreme atentatora koga ovog puta nije dala CIA ili Mosad, već njihova filijala, iranska obaveštajna služba SAVAK. Utvrđeno je da se nekoliko nedelja pre ubistva, u izborni štab Boba Kenedija infiltrirao Kajber Kan, visoki oficir SAVAK-a, koji je tobože razišao sa iranskim šahom. Kenedi ga je prihvatio, a Kan je uskoro doveo još nekoliko svojih ljudi u izborni štab.

Žrtveno jagnje, koje će biti iskorišćeno u ubistvu Boba Kenedija, bio je iranac Sirhan Sirhan. Sirhan je bio član Drevnog mističnog reda - Ružinog Krsta i završio je njihov kurs "kontrole moždanih talasa". Naučio je kako da sebe dovede u stanje transa, fiksirajući sopstvene oči u ogledalu. U toku tih stanja, pisao je nekoherentne tekstove pune pretnji nasiljem i ubistvom. Ovoga se nije sećao kada bi se vratio u svesno stanje, ali je prepoznavao rukopis kao svoj. Dve nedelje pre ubistva, trans iskustva su postajala sve ekstremnija, činilo mu se da vidi Kenedijevo lice u ogledalu, a u transu je zapisao u svoju svesku "Ubij Kenedija" i "Kenedi mora biti ubijen pre 5 juna 1968 godine". Ovaj datum je označavao godišnjicu pobede Izraela nad Arapima. Sirhanov psihijatar, koga sam spominjao u prvom delu knjige, Bernard L. Dajmond, je dao svoje "stručno mišljenje" da je Sirhan "sam sebe programirao da ubije Kenedija".

Evo kako je izgledao taj dan "samoprogramiranog" ubice, onako kako ga je Sirhan opisao na suđenju: U noći ubistva, 4 juna, Sirhan se našao sa prijateljem na večeri, a posle toga je nameravao da ode na sastanak rozenkrojcera. Ali njegov "prijatelj" je kod sebe imao novine u kojima je Sirhan video najavu parade koja slavi godišnjicu izraelske pobede. U novinama je pisalo da je događaj "ove večeri", ali ono što Sirhan nije video bilo je da je nekako dobio sutrašnje novine. Parada je bila predviđena za noć 5 juna. Ne znajući to, Sirhan je promenio plan za to veče i otišao na paradu. Naravno, nje nije bilo.

Po svedočenju koje je dao pod hipnozom Dajmondu, osećao se usamljeno i baš mu je pala na pamet devojka koju je znao iz gimnazije i koju je mislio da može sresti u hotelu "Ambasador". Nije znao da se "slučajno" u hotelu održava promocija Bobija Kenedija. Sirhan je prvo malo lutao oko hotela, popio nekoliko pića i napio se. Oko jedanaest sati uveče odlučio je da ide kući, što je bilo zadnje svesno sećanje te noći. Pod hipnozom je opisao kako je otišao do svojih kola, ali je bio pijan i loše se osećao, pa nije seo da vozi. Tada je primetio svoj pištolj na zadnjem sedištu kola i brinući da ga neko ne ukrade, zatakao ga je za pojas pantalona. Vratio se u hotel da popije kafu i sedeo je pored "zgodne, tamnokose žene", koja nikad nije identifikovana. Kad je hteo da kupi drugu kafu, našao se pred nišom u kojoj je bilo "ogledala i blještavog svetla". Od toga mu se zavrtelo u glavi. Vrata sa staklima, pred kojima se našao, vodila su u kuhinju, ali nije prošao kroz njih, već je dužim putem, naokolo, krenuo u kuhinju. Bio je u hipnotičkom transu, sedeo je za stolom i nije znao gde se nalazi. Podigao je pogled i video grupu ljudi kako prilazi. Jedan od njih bio je Bobi Kenedi. Svesnim delom svog uma odlučio je da mu priđe i rukuje se sa njim. Umesto toga, izvadio je pištolj i počeo da puca. Psihijatar Dajmond je ovo rastumačio sledećim rečima:

"Sirhan je izvršio zločin u 'zoni sumraka', ne znajući šta se zapravo dešava."

Čudno je to kako je Bobi Kenedi prošao kroz kuhinju baš u to vreme? Želeo je da izađe na glavni ulaz, da se sretne sa masom koja ga je čekala posle govora, ali su ga odgovorili, jer je bilo opasno da to uradi, pa su mu predložili prolaz kroz kuhinju. Čovek koji je insistirao da se ide kroz kuhinju bio je Frenk Mankievič, bivši predsednik Antidefamacijske lige koji je vodio publicitet Stounovog filma o ubistvu Džona Kenedija! Pored Bobija se našao Tejn Cezar, "stražar" angažovan u poslednjem trenutku. Po Robertu Morou, ovaj Pakistanac-Amerikanac pucao je iz CIA pištolja skrivenog u kameri. Postoji fotografija ovog čoveka, snimljena nekoliko sekundi pre ubistva, sa kamerom u ruci. Hitci koje je ispalio Sirhan Sirhan su promašili cilj, pravi atentator bio je Cezar.

Malkolm X je ubijen dok je govorio u "Odubon holu" u Njujorku. Preko puta se nalazi "Kolumbija prezviterijanska bolnica", ali su na poziv da je čovek ustreljen odbili da dođu. Malkolmovi pratioci su odjurili u bolnicu, zgrabili nosila i lično preneli svog lidera u bolnicu. Jedan od njegovih bliskih saradnika, Leon 4X Amir, dao je izjavu FBI da su u ubistvo umešani neki elementi iz vlade i organizacije samog Malkolma X, "Nacije islama". Nekoliko dana kasnije bio je mrtav. Uzrok smrti je prvo bilo samoubistvo, onda prevelika doza droge i konačno "prirodni uzroci". Nije bilo sporno da se u sve crnačke pokrete u Americi FBI lako infiltrirao. Ova operacija se zvala "Cointelpro", a na njenom čelu je bio Vilijem Saliven, prijatelj Džejmsa Engltona. Saliven je bio veza između FBI i Vorenove komisije, a "Cointelpro" se često oslanjao na informacije Antidefamacijske lige. FBI je koristio i antikomunističku grupu po imenu "BOSSI" da se ubaci u "Naciju islama" i grupu koja se odvojila od Malkolma X, "Organizaciju afroameričkog jedinstva". Na čelu "BOSSI"-ja bio je Entoni Julazovic, a njegov glavni operativac bio je Džon Kaulifild. Obojica su raskrinkani u okviru afere Votergejt, kao članovi tima Ričarda Niksona za obavljanje prljavih poslova.

Martin Luter King ubijen je 4 aprila 1968 godine, u toku kampanje za prava crnačkog stanovništva i protiv rata u Vijetnamu. King je bio meta Salivenove "Cointelpro" operacije koja je pratila svaki njegov potez. Pre Kingovog dolaska u "Lorejn" hotel u Memfisu, Tenesi, na recepciji se pojavio "čovek iz pratnje", koji je tražio da se promeni soba u kojoj je trebalo da odsedne King i da mu se da nova "soba na drugom spratu koja gleda na plivački bazen". Osoblje na recepciji je izjavilo da misli da ovaj čovek nije bio crnac, već belac koji je nosio crnu šminku. To je bila česta taktika obaveštajnih službi kada je našminkane provokatore ubacivala u demonstracije crnaca, kako bi izazvali nerede za koje su bile optuživane crnačke organizacije. Ovaj "pratilac" sigurno nije bio Kingov čovek. King je pogođen hitcem iz puške kada je izašao na balkon. Crni policajac, koji je bio šef obezbeđenja za doktora Kinga, poslat je kući protiv svoje volje nekoliko sati pre atentata, a obezbeđenje je sa osam ljudi smanjeno na jednog policajca. Ambulantna kola, koja su došla na poziv, nisu mogla da priđu hotelu, jer im se na putu "slučajno" preprečilo vatrogasno vozilo iz stanice koja se nalazila pored hotela. Martin Luter King je ubijen, zato što je bilo planirano da bude ubijen.

Isti slučaj je i sa ubistvom Jicaka Rabina, izraelskog premijera, 1995 godine. Prema izraelskoj štampi, Rabin je održao nekoliko tajnih sastanaka sa Henrijem Kisindžerom, par nedelja pre atentata. Uzimajući u obzir fantastično obučeno izraelsko obezbeđenje, postavlja se pitanje kako je "usamljeni atentator" uspeo da dođe do Rabina. Poznati izraelski novinar, istražitelj Beri Čemiš, sproveo je privatnu istragu, razgovarajući sa svedocima, Rabinovim telohraniteljima, njegovom udovicom, hirurzima i pripadnicima izraelskih obaveštajnih službi. Svoje nalaze prezentirao je sudu, ali je ostala zvanična verzija da je ubica jedan atentator. Posle toga Čemiš je, rizikujući mnogo, počeo da objavljuje svoje nalaze. Njegov zaključak je sledeći:


''Teorija o jednom atentatoru, koju je prihvatila 'Šamgar komisija' izraelske vlade, je zataškavanje zavere da se, navodno, izvede neuspešni atentat kako bi se popravila Rabinova popularnost među biračima. Jogal Amir je pristao da obavi ovaj posao za svoje kontrolore iz izraelske obaveštajne službe. Amir je ispalio ćorak! I pucao je samo jedanput, ne navodno tri puta. Balistički testovi rađeni u policijskoj laboratoriji pokazuju da čaura nađena na mestu atentata ne odgovara Amirovom pištolju. Nije primećeno da Rabin krvari! Takođe je misterija zašto je Rabinovom automobilu trebalo skoro dvanaest minuta da stigne do bolnice, kada je uz pratnju motorcikala sa upaljenim sirenama mogao do bolnice da stigne za jedan minut. U toku te čudne vožnje, u kolima je Rabin upucan dva puta, i to pravim mecima, od strane svog telohranitelja Jorama Rubina. Njegov pištolj je u bolnici 'nestao' i nikada nije pronađen. Dva metka izvađena iz tela premijera su nestala negde i nije ih bilo jedanaest časova, kada su se ponovo pojavila. Rubin je, naravno, izvršio samoubistvo. Oficiri na mestu atentata su svedočili da je Jicak Rabin smešten u kola bez vidljivih rana. Hirurzi u bolnici, koji su se borili da spasu život Rabinu, su izjavili da je dovežen u teškom stanju, sa dve velike rane na grudima i teškom povredom kičmenog stuba ispod vratnog dela, gde je završio jedan od metaka. Nije bilo šanse da Rabin, sa ovakvim ranama, sedne u kola i doveze se do bolnice u svesnom stanju."

Ovaj Čemišev izveštaj dopunili su i drugi. Na saslušanju u sudu Amir je izjavio:

"Ako kažem istinu, ceo sistem će kolabirati. Znam dovoljno da uništim ovu zemlju."

Agent Šin Beta, koji je bio u Amirovoj blizini kada je ovaj pucao u Rabina, izjavio je na svedočenju:

"Čuo sam policajca kako viče ljudima da se smire. Pucanj je lažan."

Lea Rabin je izjavila na sudu da njen suprug nije pao, pošto je navodno bio pogođen iz blizine, već je "stajao i izgledao vrlo dobro", Naravno, sud je odbacio sva ova svedočenja. Šta zna žena šta je atentat. To zna samo komisija.

Navodni atentator na Kinga bio je Džejms Erl Rej, koji je pucao iz puške, iz zgrade koja se nalazi preko puta hotela. Teško da je Rej atentator, pre će biti da je "žrtveno jagnje", što je omiljena kombinacija onih koji stoje iza ovih atentata. Bivši FBI stručnjaci za balistiku, koji su sproveli privatnu istragu, tvrde da je, prema ulaznoj rani, bilo nemoguće pogoditi Kinga iz Rejove sobe, sem ako deo puške nije bio ukopan u zid dvadesetak santimetara pod određenim uglom. Metak je došao sa ulice, ali je Džejms Erl Rej osuđen na doživotnu robiju i pre par godina umro je u zatvoru. Pred smrt je dao intervju u novinama u kome je izjavio da nije pucao u Martina Lutera Kinga.

Izgleda da je ključna ličnost u atentatu bio Džek Jangblad, bivši američki obaveštajac, koji je počeo da se pojavljuje na mestima na koja je Rej odlazio. Kada mu je na suđenju pokazana Jangbladova fotografija, Rej je potvrdio da ga je taj čovek pratio nedeljama pre atentata. Jedan od Jangbladovih saradnika bio je Frenk Fiorini, koji je kasnije promenio ime u Frenk Stardžis. Ovaj čovek je bio jedan od provalnika u aferi Votergejt. Novinar Luis Lomas, pisac knjige "Ubiti crnca", istraživao je ubistva Malkolma X i Martina Lutera Kinga. Otkrio je da je Džon Ali, blagajnik "Nacije islama", radio za FBI. U jednom trenutku bio je najuticajniji čovek u "Naciji islama", a veze su vodile ka obaveštajnim organizacijama. Lomas je želeo da snimi dokumentami film, pogotovo što je bilo indicija da je "detektivska agencija" Gaja Banistera u Nju Orleansu imala pipke u mnogim atentatima. Nekoliko dana po početku snimanja, otkazale su kočnice na Lomasovom automobilu i on je poginuo u nesreći.

Godinu dana posle ubistva Martina Lutera Kinga, njegov brat se misteriozno udavio u bazenu. Susedi su čuli krike i pljusak vode, a onda je nastupila tišina. Dve godine posle toga nastradala je i majka Martina Lutera Kinga. "Usamljeni ludak" je ušao u lokalnu crkvu, u koju je redovno odlazila gospođa King, i otvorio vatru, pa je među pogođenima bila i gospođa King. Sva ova ubistva su se desila dok je Edgar Huver bio na čelu FBI, dok je pokušavao da zaustavi pokret crnaca za građanska prava.

Ne mogu da zaobiđem, u opisu ovih događaja, jednu ličnost koja se tada pojavila na političkoj sceni u SAD-a, a prošle godine je dolazio u Jugoslaviju kako bi molio da se oslobode zarobljeni američki vojnici. To je Džes Džekson, propovednik i političar, inače član Saveta za međunarodne odnose. Postao je slavan na dan ubistva Martina Lutera Kinga. Bio je njegov saradnik, iako se pričalo da će se King zahvaliti Džeksonu na saradnji.

Odmah posle ubistva, Džekson se pojavio na konferenciji za štampu u krvavoj košulji i ispričao kako je doktor King umro na njegovim rukama. To ga je učinilo poznatim širom Amerike, ali je izazvalo veliku ljutnju Kingovih ljudi, jer ovo jednostavno nije bilo istina.

Dvadeset godina kasnije, Džekson je u tv šou Fila Donahjua priznao da je lagao i da nije držao glavu Martina Lutera Kinga u svojim rukama, dok je ovaj umirao. Čija krv je bila na košulji, u emisiji nije objašnjeno. Podržavao je Džordža Buša u njegovoj predsedničkoj kampanji 1988 godine, a na pitanje novinara šta misli o sudbini Reja, odgovorio je da Rej ne treba da bude pušten na uslovnu slobodu, iako je više puta u intervjuima izjavljivao da je po sredi zavera, a ne ubistvo od strane pojedinca. Kako objašnjava ovu kontradikciju u stavovima? Nikako. Niko ga nije pitao da objasni.

Iran-kontra je afera vezana za ime Džordža Buša, koji je došao na čelo CIA 1975 godine, naimenovanjem od strane predsednika Forda. CIA je moćna organizacija kojom rukovode drugi, ma koliko to zvučalo neobično, jer veći deo mračnih poslova koje obavlja su za potrebe Novog svetskog poretka, a manji deo za vladu SAD-a. O tome svedoči razgovor između autora i jednog pripadnika CIA, u knjizi "Matriks" Valdamara Valeriana:

"Ne zavaravajte se... CIA je samo dečko sa prutom u ruci. NSA su oni koji imaju timove za odstrel. Pogledajte u njihove arhive, nećete ništa naći. Pogledajte u njihov budžet, nema ničega. CIA je samo figura, ali što se tiče obaveštajnog rada, NSA je mnogo superiornija, daleko odmakla u 'crnim veštinama'. CIA je optužena za stvari koje radi NSA. NSA je mnogo surovija i daleko više postiže... CIA skuplja informacije, ali vojska vodi šou... Ovu zemlju predvodi osamnaest ili dvadeset ljudi. Oni nisu izabrani. Izabrani ljudi su samo figure za tipove koji imaju više moći nego predsednik SAD-a."

Valerian: "Mislite reći da predsednik nema vlast?"

"Ne bukvalno da nema vlast. Ima vlast da donosi odluke o onome što mu se prezentira. Obaveštajne agencije mu kažu samo ono što žele da mu kažu."

Buš se našao na čelu takve CIA, ali je sam bio i ostao element "unutrašnje vlade", tajnog tela koje čine članovi CIA, NSA, FBI, NASA i Federalne rezerve. Ovaj neformalni kartel za manipulaciju u korist Novog svetskog poretka se finansira trgovinom droge na globalnom nivou. Čim je stigao u štab CIA, u Lengliju, Buš je sastavio svoj tim saradnika, koji je bio galerija mračnjaka iz perioda neuspele invazije na Kubu, ubistva Kenedija i rata u Vijetnamu. Prvi na toj listi je bio Teodor Šekli, koji je dobio titulu zamenika direktora za tajne operacije. Šekli je bio šef stanice CIA u Majamiju šezdesetih godina, odakle su se pojavili E. Hauard Hant i njihovi "vodoinstalateri", kao i Feliks Rodrigez. Šekli je bio i šef stanice CIA u Sajgonu, u toku vijetnamskog rata, gde je bio jedan od rukovodilaca operacije "Feniks".

Smatra se da je oko četrdeset hiljada Vijetnamaca ubijeno zbog saradnje i sumnje da sarađuju sa Vijetkongom. Šekli je vodio i veliku operaciju trgovine drogom sedamdesetih godina u kojoj su Bušovi ljudi, Donald Greg i Feliks Rodrigez, imali važnu ulogu. Teodor Šekli je kasnije čak postao Bušov "pisac govora", što samo pokazuje da su ljudski talenti nemerljivi. Po završetku karijere, preselio se da živi u Medelin, Kolumbija, gde je sedište jednog od najvećih svetskih kartela narko mafije. Tomas Klajns, takođe iz CIA stanice u Majamiju, bio je još jedan saradnik Buša u CIA administraciji, koji će se naći umešan u aferu Iran-kontra.

Pravu moć Buš je dobio kada je postao potpredsednik Ronalda Regana, 1981 godine. Regan je sa sedamdeset godina bio najstariji američki predsednik u istoriji. Već tada je imao blage simptome bolesti koja će biti kasnije identifikovana kao Alchajmerove bolesti. Svakog popodneva bi morao da odrema, a skoro svaki govor, ma koliko bio kratak i običan, morao je da mu se napiše. Sve ono na šta Regan nije mogao da se koncentriše, ili nije hteo, iz senke je preuzimao Buš. Posle pokušaja atentata na njega, koji je izvršio "usamljeni ludak" Džon Hinkli, Reganovo stanje se pogoršalo. Oštrina uma je još više popustila, a potreba za snom je bila sve veća.

Ovo je Džordžu Bušu dalo potpunu kontrolu nad poslovima države, uz asistenciju mentora koji ga je uvek gurao napred, Henrija Kisindžera. Buš je osnovao niz organizacija unutar vlade i sebe postavio na čelo tih organizacija: Stalna grupa za predplaniranje krize, Centar za upravljanje krizom, Radna grupa za terorističke incidente, Grupa za borbu protiv terorizma, Operativna podgrupa. Sve ove grupe kontrolisala je Specijalna situaciona grupa, na čijem čelu je bio Buš. Kroz ove grupe će se odvijati operacija oružje za drogu, odnosno Iran-kontra.

Negirajući američke zakone koji su zabranjivali isporuku oružja Iranu i pomaganje gerilaca koji su se borili protiv vlade u Nikaragvi, Nacionalna grupa za planiranje, u kojoj su sedeli Regan, Buš, Kejsi i drugi članovi vlade, donela je odluku 25 juna 1984 godine da svesno prekrši američke zakone, tako što će kontraše finansirati preko Hondurasa, kao što su San Salvador već koristili protiv Nikaragve. Celu operaciju je koordinirao oficir Nacionalnog saveta za bezbednost, Oliver Nort. Iako je Buš u javnosti objavio "rat drogi", krijumčarenje droge se obavljalo u samoj njegovoj blizini. Feliks Rodrigez se 18 januara 1985 godine sreo sa svojim imenjakom Ramonom Milianom Rodrigezom, blagajnikom i peračem novca, koji je radio za medelinski kokainski kartel. Kada se našao u zatvoru "Butner" u Severnoj Karolini, dao je sledeću izjavu novinarki Marti Hani:

"U zamenu za novac koji bi išao kontrašima, Feliks bi iskoristio svoj uticaj na vlsokim mestima da dovede kartel u Ameriku. Istina je, jedna od ključnih tačaka je bila ta da je mogao da razgovara direktno sa Bušom. Pitanje 'dobre volje' nije nešto što bi moglo da ide kroz dvadeset i sedam birokratskih ruku. To je nešto što je bilo direktno između njega i Buša."

Da je ovaj sastanak između dva Rodrigeza zaista održan, potvrdio je lično Feliks, a "Majami Herald" je to objavio 30 juna 1987 godine. Ramon Rodrigez je inače bio prisutan na Reganovoj inauguraciji 1981 godine. To nije ništa čudno pošto je na inauguraciji bila prisutna i druga važna ličnost mračnih operacija, Ličo Đeli iz P2 lože.

Početkom septembra 1986 godine, penzionisani general major Džon K. Singlaub uputio je Oliveru Nortu pismo u kome ga je upozorio da Feliks Rodrigez previše priča o "dnevnim kontaktima" sa Bušovom kancelarijom i da to može naneti štetu Reganu i Republikanskoj stranci. U svojoj knjizi "Van kontrole" iz 1987 godine, Lesli Kokburn navodi razorne dokaze o umešanosti Buša u krijumčarenju oružja i droge. Kokburn piše da su avioni natovareni drogom sletali direktno u vojnu bazu Houmsted na Floridi, koristeći CIA kodove i signale.

U toku 1986 godine Regan-Buš administracija je priznala da su kontraši Adolfa Čamora, koga je pomagala CIA, učestvovali u transportovanju kolumbijske droge u Ameriku, a svedočenje Džona Stokvela, bivšeg visokog službenika CIA, otkrilo je da je krijumčarenje droge ključna tačka operacija CIA sa kontrašima. Džordž Morales, jedan od najvećih krijumčara droge Južne Amerike, svedočio je o ponudi iz 1984 godine da prebacuje oružje kontrašima.

Za uzvrat, CIA mu je pomogla da prokrijumčari tone kokaina u SAD, preko privatnog aerodroma na ranču Džona Hala, saradnika Olivera Norta. Olivera Norta je više interesovao onaj deo koji se ticao odnosa sa Iranom. Oružje je išlo u Iran, preko Izraela, u zamenu za taoce. Oslobađanje talaca je bilo objašnjeno angažovanjem i naporima Teri Vajta, izaslanika kenterberijskog nadbiskupa. Vajt je zloupotrebljen bez svog znanja i pristanka, a Nort mu je prepustio sve javne zasluge za oslobađanje talaca, jer nije mogao da javno objavi kako su taoci zamenjeni za oružje, pogotovo što je Buš javno izjavio kako neće praviti ustupke teroristima. Droga iz Irana je oprana preko Švajcarske, što je objasnio Žan Cigler, član švajcarskog parlamenta, u svojoj knjizi "Švajcarska pere najbelje":

"Trgovina koju je razvio Nort sa svojim saučesnicima bila je u isto vreme i prosta i lukrativna. Uz ekspertsku pomoć švajcarskih magnata, uz diskretnu pomoć švajcarske tajne službe, su isporučili američko i izraelsko oružje imamu Homeiniju. Imam je deo platio u dolarima, a većinu je platio drogom. Kumovi turske i libanske mafije koji žive u Cirihu, pretvorili su drogu u gotovinu na međunarodnom tržištu. Pošto su uzeli svoj deo profita, kumovi su ostatak deponovali na šifrovane račune koji su bili otvoreni u glavnim bankama i finansijskim institucijama Ženeve i Ciriha."

Priča o krijumčarenju oružja u Iran ima još jedno bočno, vrlo mračno, poglavlje. U intervjuu italijanskoj televiziji u maju 1990 godine, CIA agent Ibrahim Razin ispričao je o svom saznanju, preko jednog šefa mafije, da je Ličo Đeli poslao telegram, u februaru 1986 godine, Filu Gvarinu, bliskom saradniku Džordža Buša. Prema Razinu, u telegramu je pisalo:

"Reci našem dobrom prijatelju Bušu da će švedsko drvo biti posečeno."

Tri dana kasnije, švedski premijer i bilderbergovac, Ulof Palme, je ubijen. Razin, koji je morao da se krije, jer mu je život bio ugrožen, rekao je da je Palme ubijen pošto je previše znao o prodaji američkog oružja Iranu, u koju je bila umešana i P2. Prodaja oružja Iranu, kaže Razin, bilo je vraćanje usluge Homeiniju za odlaganje oslobađanja talaca dok se izbori u Americi ne završe, kako Džimi Karter ne bi mogao oslobađanje talaca da upiše kao svoj poen u predizbornoj kampanji. Džordž Buš je odleteo u Pariz na sastanak sa Irancima (uključujući Ajatolaha Mehdija) u hotelu "Ric", 19 oktobra 1980 godine.

Buša su pratili: Vilijem Kejsi, koji će uskoro postati šef CIA; Donald Greg, operativac CIA; Robert Mekfarlejn, član Nacionalnog saveta za bezbednost; senatori Džon Tauer i Džon Hajnc, i operativac CIA i obaveštajne službe mornarice, Gunter Rosbaher. Posle sastanka, Rosbaher je Buša vratio u Ameriku, leteći u dvosedu SR-71, što je Bušu omogućilo da stigne na vreme da održi govor u vašingtonskom "Hiltonu", negirajući da je bio u Parizu na osnovu vremena potrebnog za uobičajeni let. Agent Mosada, Ari Ben-Menaše, je takođe potvrdio da se sastanak u Parizu održao. On je bio prisutan, jer je Izrael bio posrednik za trgovinu oružjem između Amerike i Irana. Negiranje Buša da je ikada čuo za ovaj dogovor. palo je u vodu kada je Rodni Stič u svojoj knjizi objavio kopije pisama NSA, u kojima je opisana operacija sa Iranom. Na svakom pismu je oznaka: "kopija za potpredsednika Buša".

Krajem 1986 godine, Iran-kontra skandal je postao javan. Avion koji je poleteo 5 oktobra iz vazduhoplovne baze Ilopango u San Salvadoru, natovaren oružjem i municijom za kontraše, oboren je projektilom sandinista. Tri člana posade su poginula, ali je jedan, Judžin Hasenfus, iskočio padobranom i bio zarobljen. Feliks Rodrigez je odmah obavestio Buša, a moćni mehanizam opstrukcije pravde i zataškavanja se pokrenuo. Samo tako se može objasniti činjenica da Džordž Buš nije odgovarao ni za najmanji prekršaj, da ne govorimo za krivična dela kršenja ustava, nezakonite trgovine i ostalih. Čak ni broj Bušovog privatnog telefona, pronađen u džepu poginulog pilota Baza Sojera, nije bio dokaz protiv Buša. Zato su žrtvovani svi potčinjeni - Don Regan, admiral Džon Pointdekster, Oliver Nort i general major Ričard Sikord. Buš ništa nije znao o aferi, kao ni državni sekretar za odbranu, Kaspar Vajnberger (član Saveta međunarodnih odnosa i Trilaterale), a naravno ni predsednik Regan. Pukovnik Nort je odgovarao, ali je na kraju skoro ispao heroj, što jasno govori o snazi vlade u senci i nivou kontrole medija. Vilijem Kejsi, šef CIA (malteški vitez), bio je teško bolestan, pa je ostavljen da "umre u miru", što se i desilo par meseci kasnije.

Aferu Iran-kontra istraživala je senatska komisija na čijem čelu je bio Džon Tauer, senator koji je bio sa Bušom na sastanku u Parizu! U komisiji su bili i Brent Skoukroft (član Saveta međunarodnih odnosa, Trilaterale i Bilderberg grupe), Kisindžerov čovek i Ed Maski, koji je odličan za sve što se od političara bez stava traži. Tauerova komisija, "nezavisna u svom radu", oslobodila je Buša krivice za aferu Iran-kontra. Kada je postao predsednik SAD-a, Buš je Tauera naimenovao za državnog sekretara odbrane, a Skoukrofta za savetnika za nacionalnu bezbednost. Senat je odbio da prihvati Tauerovo imenovanje i ovaj je počeo javno da izražava svoje razočarenje zbog učinjene mu nepravde. Na mesto sekretara za odbranu izabran je Dik Čejni (član Saveta međunarodnih odnosa), a u vreme dok pišem knjigu postao je potpredsednički kandidat uz sina Džordža Buša, koji se kandiduje za američkog predsednika. Tauer, koji je bio višak, a sem toga je mnogo znao i o ubistvu Kenedija, doživeo je pad aviona 5 aprila 1991 godine. Bušu mora da je laknulo. Buš je ostale učesnike afere pomilovao i stvar je zataškana, a dalje pokrivanje ovakvih zavera preuzeo je njegov naslednik na mestu predsednika, Bil Klinton, za vreme čijeg mandata se dogodila jedna od najmračnijih afera daljeg razbijanja ustava i legalnosti vlasti SAD-a: eksplozija bombe u Oklahoma Sitiju.

Oklahoma Siti je bio poprište neverovatnog i krvavog događaja, 19 aprila 1995 godine, kada je u vazduh odletela zgrada federalnih službi, a tom prilikom je u ruševinama smrt našlo stotinu i šezdeset i osam ljudi, žena i dece. Atentator je uhvaćen u roku od četrdeset i osam časova.

Zove se Timoti Mekvej, a imao je i pomagača po imenu Teri Nikols, koji ga je vozio.
Uhapsio ih je saobraćajac na autoputu, na osnovu opisa koji je dala lokalna policija. Zvanično saopštenje bilo je da je Mekvej parkirao kombi napunjen eksplozivom ispred zgrade, izašao iz vozila koje je eksplodiralo u devet časova i dva minuta (9:02h) i raznelo zgradu. Iste večeri, Bil Klinton se pojavio na televiziji i optužio Narodnu miliciju Oklahome, jednu od mnogih, prokaženih, arijevskih organizacija koje postoje u Americi, da je odgovorna za atentat. Ovaj istup iznenadio je sve. Prvo, Klinton je ugrozio istragu objavivši ime krivca pre nego što je to učinio državni javni tužilac i time se umešao u ono što nije njegova nadležnost. Drugo, odakle mu informacija koju je izneo.

Odmah je stigao odgovor od onih koje je označio kao krivce. Bio je prilično neprijatan i glasio je da je Timoti Mekvej pripadnik Delta jedinica i da ima ugraden mikročip. Zaprećeno je iznošenjem novih, neprijatnih detalja, ako se Klinton ne ogradi od optužbe. Desilo se nešto neverovatno, sledeće večeri Klinton se na televiziji izvinuo za ometanje istrage! Naravno, odgovor Narodne milicije nije komentarisao, ali zato su se u istragu uključili mnogi kompetentni i ugledni ljudi i njihov nalaz bio je šokantan. Zvanična verzija koju je objavio FBI bila je kako je i očekivano. Krivac je Timoti Mekvej. U kombiju je bilo pet stotine kilograma eksploziva napravljenog od veštačkog đubriva, ali pošto je granitna zgrada, koja je zauzimala ceo blok, bila razneta, količina eksplozivnog đubreta se povećavala do dve hiljade i četiri stotine kilograma. Čak i tada nije objavljeno kako je zgrada razorena ravnomerno sa svih strana, jer bi se očekivalo da ako je eksplozija bila na ulici, u kombiju, onda bi najviše stradalo lice zgrade ispred koga je kombi bio parkiran, a manje oni udaljeni delovi, da ne govorimo da štete skoro ne bi bilo na delu zgrade sa druge strane, u drugoj ulici, na koju zgrada takođe izlazi. U istragu su se samoinicijativno uključili stručnjaci za eksploziv, kao i bivši policajci, od kojih je najpoznatiji Ted Ganderson. bivši šef FBI države Nebraska i šef obezbeđenja Olimpijade u Los Anđelesu, a sada direktor ugledne firme za pitanja obezbeđenja.

Prva stvar koja je utvrđena, a ne spominje se u zvaničnom izveštaju FBI, je da su očevici čuli dve eksplozije u vrlo kratkom razmaku od desetak sekundi.

Drugo, zaključak svih stručnjaka za eksplozive bio je da primitivna bomba napravljena od veštačkog đubriva, bez obzira na količinu, nema razornu snagu koja se vidi na ostacima zgrade, i da je rastur delova zgrade, koje je eksplozija odbacila nekoliko stotina metara od centra eksplozije, samo potvrda da je eksplozivna naprava aktivirana unutar zgrade. Razorni eksploziv bio je verovatno TNT ili čak jača vrsta eksploziva. Ispitivanja očevidaca i prolaznika koji su se zatekli na mestu eksplozije potvrdila su još jednu nedoslednost zvaničnog izveštaja.

Naime, u izveštaju se kaže da je Mekvej bio sam u kombiju koji je dovezao pred zgradu, parkirao ga, a zatim odšetao par minuta pre eksplozije. Očevici tvrde da je sa Mekvejom u kombiju bio još jedan muškarac tamne puti, verovatno Arapin poreklom, koji je izašao na uglu ulice pre nego što je Mekvej nastavio vožnju i parkirao kombi ispred zgrade. Interesantno je da FBI nikada nije proverio ko je bio taj muškarac.

Silina eksplozije bila je tolika da je njen udar zabeležen na seizmografu Oklahoma geološkog odelenja Univerziteta Oklahoma, i to prvi u devet časova, dva minuta i trinaest sekundi (9h:02':13''), a drugi deset sekundi kasnije, u devet časova, dva minuta i dvadeset i tri sekunde (9h:02':23''). Dobivši sve podatke, za Gandersona nije bilo sumnje - eksploziju je izazvala stravična naprava poznata kao barometrička bomba.

Moram da pojasnim o čemu se radi, jer sam o ovom atentatu govorio u emisiji "Crna kutija" na televiziji "Politika" u novembru 1996 godine. Barometrička bomba je elektrohidrodinamička gasna bomba čija snaga prevazilazi višestruko snagu klasične bombe sa najjačim eksplozivom, recimo TNT. Bomba eksplodira u dve faze, u razmaku od desetak sekundi. Prvo eksplodira eksploziv poznat kao PETN, koji oslobađa oblak hemikalija, amonijum nitrata i aluminijum silikata. Oblak dobija energiju strahovite siline od snažnog elektrostatičkog polja koje izaziva druga eksplozija eksploziva koji se zove PDTN.

Da bi ste znali kako se pravi ova bomba, morate biti stručnjak za eksplozive visokog ranga, sa spiska onih koji imaju pristup najvišeg nivoa vladinim ili bezbednosnim tajnama i vojnom kompleksu gde postoje hemijska i elektronska sredstva potrebna za pravljenje bombe. Barometrička bomba zahteva "Q" stepen bezbedonosne dozvole, što odgovara stepenu bezbednosti i tajnosti koja se odnosi na komponente atomskog oružja. Ako je Gandersonova analiza tačna, onda Mekvej i njegovi eventualni pomagači iz Narodne milicije Oklahome ni slučajno nemaju znanje i materijal potreban za pravljenje bombe.

Dalja istraga nezavisnih stručnjaka dala je podatke koji su zaokružili priču. Timoti Mekvej je bivši pripadnik "Delta Forces", ili kako je njihovo zvanično ime "MJTF" ("Military Joint Tactical Force"), elitnih jedinica američke armije čiji je jedan od zadataka izvršenje diverzija. Sa njim je bio "treći čovek" u akciji, koji je zapravo pravi vođa tima. O njemu se zna da je iIračanin, da je stručnjak za diverzije i da je iz Oklahoma Sitija na vreme povučen iz akcije i sklonjen u neku od vojnih baza, verovatno Edvards, gde ga je nemoguće naći i gde civilni istražni organi nemaju pristup. Akcija nije uspela, jer je Timoti Mekvej trebalo da pogine u eksploziji kombija! Time bi priča o "jednom atentatoru" bila potpuna. Bomba u kombiju je zakazala i nije eksplodirala na vreme, kada je kombi parkiran ispred zgrade. Mekvej je uradio ono što mu je rečeno i spasla ga je slučajnost.

Zato je plan morao munjevito da se menja. Mekveja je trebalo uhapsiti kao krivca. To nije bilo teško. Kao većina operativaca Delta jedinica, Mekvej je imao ugrađen čip, koji šalje signal na osnovu koga se vojnik može pronaći, ako se izgubi tokom akcije, ostane odsečen u neprijateljskoj pozadini ili bude zarobljen. Čip se obično ugrađuje u zid debelog creva, tako da se može izvaditi samo operativnim putem. Zato nije čudno da je Mekvejev signal lako praćen do motela gde je odseo i dalje na autoput. Hapšenje koje je izvršio saobraćajac samo potvrđuje pretpostavku da Mekvej nije imao čega da se plaši, jer je "izvršio zadatak", pa je mislio da mu policija zapravo pruža zaštitu da stigne do sigurnog odredišta, neke od vojnih baza. Zato se nije osećao kao begunac i krivac i dozvolio je da ga saobraćajac uhapsi.

Da je znao da je žrtveno jagnje, kao što su bili i svi prethodnici u sličnim atentatima, nema šanse da bi običan saobraćajac mogao da uhapsi komandosa Delta jedinice. U "Delte" se regrutuju nekadašnja deca iz sirotišta, bez rodbine, kako bi bez moralnog opterećenja radili sve što se od njih traži. Kada dožive nervni slom zbog onoga što rade, ili vide nešto što nisu smeli, nestaju. Zbog napora kojima su izloženi, fizičkih, a posebno psihičkih, većina prolazi programe kontrole uma čija implantacija podrazumeva "traumu" koja se nekad nanosila elektrošokovima, a danas se to radi na sofisticirani način, halucinogenim drogama i psihijatrijskim metodama. Zato nije čudno da se pripadnici Delta snaga ne snalaze u običnim životnim situacijama, jer je pitanje koliko uopšte mogu da funkcionišu van programa kontrole uma. Strašno, ali istinito.

Na suđenju koje je održano tek nedavno, Mekvej je izjavio da se ne seća atentata i podmetanja bombe. To je razumljivo, jer on je na programu kontrole uma i program mu ne dozvoljava da se seti. Glavni svedok optužbe, poznanica Mekveja, Lori Fortijer, izjavila je pred sudom kako joj je Mekvej pričao da će podmetnuti bombu i tako se osvetiti zbog napada federalnih snaga na pripadnike sekte Davidova grana u Vakou, Teksas. Naravno, Lori Fortijer, dugogodišnja narkomanka, i njen muž, kao i Mekvej, pripadnici su iste militantne milicije. Njeno svedočenje, očigledno namešteno, pokušaj je da se ovaj atentat poveže sa uništenjem davidijanaca, kada je poginulo devedeset ljudi, i prikaže Mekveja kao još jednog "sluđenog militaristu" koji mrzi saveznu vladu.

Delta jedinice su subverzivna, tajna vojska, koja se koristi za vrlo specifične zadatke. Jedan od takvih zadataka su obavili i u Bosni. Po jednom izvoru, u Bosnu su stigli u zadnjim danima Bušove administracije, kao tajna snajperska jedinica koja je pucala na sve strane u sukobu, kako bi u stvari započeli konflikt u Bosni koji će sledeća američka administracija iskoristiti u svoje političke svrhe. Vratimo se Oklahoma Sitiju. Na suđenju se pojavio svedok koga optužba sigurno nije želela da vidi. Majkl J. Rikonošuto, dizajner barometričke bombe, koji je potvrdio da je eksploziju izazvala upravo ta bomba i da su još 1988 godine u dva maha, iz vojnog skladišta u Aberdinu, država Vašington. ukradeni delovi barometričke bombe, a da krivci nikad nisu uhvaćeni.

Ono što je definitivno potvrdilo priču o zaveri, bilo je neverovatno saznanje da su tog jutra, oko osam časova, svi državni službenici iz FBI i BATF (Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje) dobili poruke na pejdžere da ne dolaze na posao! Da je u pitanju zavera, potvrdili su agenti CIA, Džejmi Blek i Ron Džekson, u pismenom priznanju Ministarstvu pravde koje se nije pojavilo na suđenju. Po njima, postoji organizacija unutar CIA poznata kao Komitet desetorice, koja je digla zgradu u vazduh i podmetnula Timoti Mekveja koji je osuđen na smrt za ono što nije uradio. Oni koji su stvarno izvršili zločin, nisu uhvaćeni i osuđeni. Oni kao da ne postoje u ovom slučaju, ali postoje iza egzekutora. Ko su u stvari ti ljudi, vidi se iz zahteva Bila Klintona Senatu, da se prošire ovlašćenja FBI da otvara poštu, prisluškuje telefone, pretražuje domove ljudi i oduzima papire i dokumenta po svom nahođenju, kao i predlog da se ublaže restrikcije o mešanju vojske u sprovođenju unutrašnje bezbednosti.

Klinton je od medija tražio da izbace sa svojih stranica i svojih ekrana "antivladine ekstremiste", sve u duhu kako demokratiju u "najdemokratskijoj zemlji na svetu" vide oni koji imaju šta da kriju od svog naroda, a to se pokazalo i u Oklahomi. Ono što su neki novinari, prisutni na licu mesta, videli i prijavili, pa bili ubrzo ućutkani, je da se prilikom eksplozije urušio deo podne ploče zgrade ispod koje se ukazao splet podzemnih hodnika u kojima su bili tenkovi, kamioni i druga vojna oprema! "Vlada u senci" ne radi samo na rušenju američkog ustava, tačnije na njegovom potkopavanju i pripremanju da se u jednom trenutku, ako je potrebno i oružjem, on sruši i uvede diktatura.

Dokazi o izgradnji podzemnih gradova postoje i o njihovoj nameni se sve zna, ali je ta priča toliko neverovatna većini običnog građanstva, da je to najbolja zaštita planovima Novog svetskog poretka. O podzemnim gradovima je najbolje svedočio onaj koji je gradio te gradove, Fil Šnajder, koji je otkrio previše informacija u svojim javnim nastupima 1995 godine, što je platio glavom u januaru 1996 godine, kada je zadavljen klavirskom žicom, što strašno podseća na egzekucije koje je vršio Gestapo u toku Drugog svetskog rata i ima simbolično značenje ako se zna biografija Fila Šnajdera.

Otac Fila Šnajdera bio je Oto Oskar Šnajder, u toku rata kapetan nemačke podmornice, zarobljen i prebačen u SAD. Bio je izumitelj specijalne kamere velike brzine snimanja, koja je korišćena za snimanje eksplozije hidrogenske bombe 12 jula 1946 godine, na ostrvu Bimini. Fil Šnajder je bio inženjer geologije i zahvaljujući svom znanju postao je jedan od vodećih stručnjaka za izgradnju podzemnih gradova. Kada je shvatio da će namena ovih podzemnih gradova biti uperena protiv američkog naroda, progovorio je o tome. Izjavio je da se finansiranje podzemnih vojnih baza finansira iz "crnog budžeta", koji iznosi dvadeset i pet odsto budžeta SAD-a, odnosno 1,25 triliona dolara za dve godine (preko hiljadu milijardi dolara).

Trenutno u SAD-u ima stotinu i dvadeset i devet podzemnih gradova. Dubina na kojoj se grade je od sedam stotina do hiljadu i pet stotina metara. U proseku zauzimaju 2,66 - 4,25 kubnih milja. U potpunosti su osposobljeni za samostalni život i funkcionisanje. Ulaz u ove gradove je isključivo u vojnim bazama. Takođe su baze izgrađene ispod velikih aerodroma, što je bitno za brzo premeštanje ljudi u te gradove i iz njih, a baze se nalaze i ispod velikih američkih gradova, kao što je Njujork, koje jednog trenutka treba preuzeti ukoliko dođe do državnog udara.

Bahatost aktera Novog svetskog poretka ogledala se u izgradnji aerodroma u Denveru, na čijim muralima je ispričana kompletna istorija i ideologija Novog svetskog poretka (pogledati fotografije na kraju knjige). Aerodrom u Denveru je veliki, ali vojna baza na kome se nalazi je još veća. Podzemni grad zauzima 4,5 kvadratnih milja (7,2. kvadratnih kilometara), a vojna baza 88,5 kvadratnih milja (141,6 kvadratnih kilometara). Aerodrom i prateći objekti su izgrađeni u pustari, šesnaest kilometara od grada Denvera sa kojim su spojeni širokim autoputem, a zauzimaju površinu od neverovatnih pedeset kvadratnih milja (osamdeset kvadratnih kilometara).

U gradnji aerodroma bilo je čudnih građevinskih rešenja. poput velikog koridora za električno vozilo slično tramvaju, koje prevozi putnlke s kraja na kraj ovog ogromnog kompleksa. Na tavanici ovih tunela ugrađeni su tuševi. Pošto je sve od betona, pitanje je kakvi požari su tu mogući i šta će da se gasi. Raspoređeni su u dužini od kilometar i po.

Ovaj tunel u prečniku ima deset do dvanaest metara. Povezan je pasarelama ispod zemlje sa pet zgrada, koje su izgrađene oko aerodromske zgrade, a onda proglašene za grešku i zatrpane zemljom! Neke od ovih zgrada su visoke pedeset metara! Najniža je dvadeset i šest metara, a jedna, srednje visine, ima četrdeset i dva metra. Kada je počela gradnja, postojao je samo tunel koji je dolazio "od nekuda". Radnicima je bilo zabranjeno da u njega ulaze. Ceo kompleks je gradilo pet firmi, a svaka je gradila samo jedan segment. Gradnja je išla po fazama, tako da se nije mogao steći uvid u celinu. Kako bi koja faza bila završena, tako su radnici otpuštani, a za sledeću fazu su dovođeni novi. Cela oblast je puna elektromagnetnih struja, tako da može da se čuje "zujanje" kad se uđe, posebno u niže nivoe. Sve je ograđeno žicom i ogradom. Na aerodromu se vidi nešto što podseća na male tornjeve za hlađenje nuklearnih postrojenja. Na pitanje čemu služe, odgovor je da su to sistemi za ventilaciju.

Da sve neugodno asocira na koncentracioni logor, jasno je kada se pogledaju već spomenuti murali u aerodromskoj zgradi. Urađeni su grandiozno, ali sadržaj je uznemiravajući. Mogu se videti čudna bića obučena u nemačke uniforme iz Drugog svetskog rata, čudne biljke koje ne liče na biljke koje se mogu videti u baštama i ne pripadaju flori Amerike, i čudne životinje, mitološke i stvarne, u čudnim kombinacijama. Simbolika postoji na ovim muralima, a stvarno značenje prepoznali su samo malobrojni.

Murali su slika budućeg sveta, kontrolisanog, porobljenog, košmarnog, u kome će vladati nadljudi predstavljeni kao "vanzemaljci", a kontrolisati "svetska" armija slična SS jedinicama. Pojedini simboli na muralima su takozvani triger simboli i slike za one koji su bili na programu MK Ultra, a čija je suština kontrola uma kroz satanske rituale. Sve biljke na muralima su ili otrovne ili halucinogene, a sve životinje ili povezane sa satanizmom ili su iz masonskog simbolizma. Mučnina koju osećaju oni koji ulaze u ovu zgradu bila bi još veća kada bi znali da je Denver (Kolorado), zapadni centar Novog svetskog poretka, odnosno vlade u senci. Atlanta (Džordžija) je istočni centar budućeg vrlog sveta. Da li je zato tu održana Olimpijada? Zar članovi Komiteta 300 ne zovu sebe "Olimpijcima"?

Za Olimpijadu je vezan jedan incident. Neko je podmetnuo bombu, stvorila se panika i bilo je povređenih, a osumnjičen je jedan pripadnik obezbeđenja, koji je posle oslobođen zbog nedostatka dokaza. Ali, nije sve tako prosto kao što izgleda. Za vreme Olimpijade, Atlanta je bila grad pod totalnom kontrolom televizijskih kamera koje su bile postavljene na svim prilazima gradu, svim autoputevima, železnici, aerodromu, podzemnoj železnici, avenijama i ulicama, svim javnim zgradama. hotelima i restoranima, a sve sa objašnjenjem da je to zbog bezbednosti građana i turista koji su došli na Olimpijadu. Ako se gleda sa stanovišta Olimpijade i bezbednosti svih učesnika i gledalaca, onda je to opravdano. Ali ako se gleda iz drugog ugla, da je Olimpijada idealna prilika da se uživo isprobaju neke stvari koje se ne mogu organizovati tek tako, radi probe, onda je jasno da je Olimpijada upotrebljena i za druge ciljeve. Izvršena je proba državnog udara i kontrole ogromne mase ljudi okupljene na jednom mestu. Bomba je bila diverzija potrebna da se vidi obim i jačina panike mase, kao i brzina reakcije FEME, koja se pojavila na sceni da bi intervenisala, smirila masu i "pronašla krivca", a sve to pod kontrolom hiljade kamera raspoređenih po celom gradu.

Ne znam da li su organizatori krize bili zadovoljni brzinom i načinom reagovanja, ali je interesantno da su testiranja raznih scenarija počela da se odvijaju upravo u vreme mandata jedne od najnegativnijih ličnosti koje su bile predsednik SAD-a, i zato mu posvećujem celo poglavlje u pokušaju da osvetlim ko je čovek kojim SAD završavaju ovaj milenijum.

Bil Klinton

Bil Klinton je prvi predsednik koji dolazi iz Arkanzasa, države značajne za Novi svetski poredak. Tu je sedište južnog krila američkih masona škotskog obreda (Klintonov guru će biti Parson Fot, mason 32 stepena), a iz ove organizacije je došla ideja za osnivanje zloglasnog Kju Kluks Klana, kao organizacije nastale na američkom jugu, koja je odigrala važnu ulogu u američkom građanskom ratu. Njihov amblem sadrži malteški krst i druge oznake koje sugerišu da je Klan direktno nikao iz Vitezova zlatnog kruga, koji su za Rotšilde odigrali mračnu ulogu manipulatora, takođe u građanskom ratu. Danas se tvrdi da Kju Kluks Klan finansira Mosad, i da je ova organizacija trojanski konj za akcije Anti-defamacijske lige. Iz ove političke atmosfere, pažljivo kontrolisane od Rokfelera (Vintrop Rokfeler je bio guverner Arkanzasa), sa proizvodne trake političkih klonova sići će još jedan američki predsednik.

Šarmantan, zavodljiv, medijski ubedljiv, idealan za opčinjavanje naivnog i izmanipulisanog javnog mnjenja, a zapravo beskarakteran, slab, sklon porocima koje ne može da obuzda, idealna marioneta čije konce vuku drugi u opasnim smerovima, i paradigma degradiranog političara iz završne faze kancerogenog širenja nove svetske ideologije. Od malih nogu je "spreman" za političara, od "predsednika razredne zajednice" pa do samog vrha, predsednika SAD. Kada je postao predsednik, "slučajno" se u medijima pojavio film koji prikazuje tadašnjeg američkog predsednika Džona Kenedija kako ćaska sa gimnazijalcima, mladim demokratama, i gle čuda, u prvom planu Bil Klinton, rukuje se sa predsednikom koji mu postavlja pitanje a ustreptali gimnazijalac odgovara. "Kontinuitet" postoji za naivnog gledaoca, "još je Kenedi video potencijal u ovom dečaku" i slične akcije iz programa kontrole uma za široke mase.

Zapravo je mašina za pravljenje predsednika radila sa programom za narednih dvadeset godina, po poznatoj šemi "Daćemo im sada predsednika iz Demokratske stranke, kako bi i dalje mislili da je izbor njihov".

U intervjuu sa Džejmsom K. Kilpatrikom izjavio je da je od rane mladosti znao da postoji vlada u senci, sastavljena od bankara i jakih političara koja političku agendu kontroliše iza scene. Shvatio je, kaže, da mora da postane deo tog uskog kruga ako želi da postane učesnik procesa donošenja odluka koje oblikuju svet. Shvatili su drugi pre njega, a taj izbor je potvrđen osamdesetih godina kada se u Vinroku, Arkanzas, na farmi Vintropa Rokfelera, sreo sa šefom dinastije Rokfeler, Dejvidom, koji je napravio više američkih predsednika u ovom veku nego što bi Bogu bilo moguće. Ugurali su Klintona u svaku moguću organizaciju svetske moći i tajno društvo, kako bi se upoznao i povezao sa ključnim ljudima svetske vlasti, sa kojima će sarađivati kada postane predsednik SAD.
Tako je bio Roudsov stipendista, član Saveta za međunarodne odnose, Trilateralne komisije, mason, član iluminatskog masonskog društva Žaka de Molea, i Bilderberg grupe, od 1991 godine, kada je pozvan na kongres u Baden Baden, jer je odlučeno da će biti sledeći predsednik SAD. Tako je jedna lokalna karijera, u učmaloj sredini Arkanzasa, gde ste mogli biti guverner a da to nikom ništa ne znači van seoskih okvira juga Amerike, postala svetska.
U februaru 1994 godine, časopis Amerikan Spektator na dve strane je naveo verovatna i navodna Klintonova kršenja zakona, i ukupna potencijalna kazna iznosila je stotinu sedamdeset i osam godina zatvora i 2.5 miliona dolara u novcu. Uključili su i Hilarinu listu u članak, i njen zbir je pokazao četrdeset i sedam godina zatvora i 1.2 miliona u novcu.
Postavlja se pitanje kako je, pored svih kršenja zakona i ponašanja nedostojnog američkog predsednika, Klinton ostao predsednik u dva mandata. Da li su američki ustav, zakoni, i etički i moralni koncept običnog američkog građanina postali toliko iskrivljeni da ih jedan prevarant, ma kako vešt bio, može savijati prema potrebi? Ne verujem. Mislim da se američka demokratija i američki narod nalaze na ivici opasnog ponora, ali sam siguran da neće dozvoliti da ih gurnu u ambis one snage koje su stvorile, između ostalog, i Bila Klintona. On je ne samo hibridni proizvod najcrnje, luciferijanske, ideologije, on je... mnogo mračniji proizvod nego što možete i da zamislite.

Skoro svi istraživači Klintonovog života slažu se da je njegova biografija tipičan primer "legende", lažne biografije, koja se svesno plasira kako bi se pokrili važni podaci iz života. U slučaju Bila Klintona, kao i kod većine političara koji imaju potrebu za skrivanjem porekla ili neprijatnih činjenica, takođe postoji biografija koja ništa ne govori. Zvanična biografija kaže da je njegov biološki otac, vrlo rano, posle Bilovog rođenja, napustio malog Bila, njegovu majku, odlutao negde i više se nije pojavio. Zato se pojavio očuh, pa je Klinton svoje originalno prezime Blajt promenio u očuhovo Klinton, u znak zahvalnosti. I on je bio često odsutan dok nije umro, a mama, kojoj je bilo dosadno, često je išla u Vegas da se kocka. O čemu govori ovakva biografija? O podacima koji se ne mogu proveravati. Šta to ima Klinton da sakrije? Ili tačnije, šta kriju oni koji znaju pravu istinu. Po jednom izvoru, Klinton je vanbračno dete nekog od Rokfelera, a sve priče o njegovom tobožnjem ocu i očuhu su bacanje prašine u oči. Zato je njegov politički uspon do mesta predsednika tako uspešan i nezaustavljiv, bez obzira na afere i kriminal.

Omča krivice oko vrata sveta

Mnogi istraživači rada tajnih društava tvrde da su se iluminati pojavili u javnosti po nalogu Rotšilda. Naime, jezuitski sveštenik Adam Vajshaupt prekršio je zavet ne spominjanja reči "iluminat" i 1 maja 1776 godine objavio osnivanje organizacije sa tim imenom. Radio je na univerzitetu u Ingolštatu kao profesor prava, i postulati "novoosnovanog društva" bili su ukidanje svih nacionalno uređenih država, ukidanje privatne svojine, patriotizma, privatnih kuća i individualnog stanovanja, ukidanje religije i uvođenje jedne ideologije koja bi se bazirala na totalitarizmu i kontroli stanovništva. Iste godine kada je obznanio postojanje nove organizacije, Vajshaupt je objavio knjigu "Bogatstvo nacija", koja je postavila ideološke temelje razvoja kapitalizma i industrijske revolucije.

"Komunistički manifest" Karla Marksa i Fridriha Engelsa, objavljen pedeset godina kasnije, prepisani je program Iluminata Adama Vajshaupta. Nije slučajno što je američka Deklaracija nezavisnosti napisana iste godine kad i program Iluminata. Njih su u Americi zvali Jakobincima, odnosno članovima Jakobinskog kluba. U Španiji su se zvali Alumbradors, u Francuskoj Guerients. Tajne svih ovih društava bile su u stvari tajne Bratstva zmije. Njihovo učenje, razblaženo, simbolično, često bez pravog razumevanja značenja simbola, bilo je takođe učenje Bratstva zmije, staro hiljade godina, čiji su nosioci bili "prosvetljeni" ("iluminirani"). Zašto je Vajshaupt dobio nalog da obelodani postojanje Iluminata ostaje za diskusiju, ali su svoje učenje pretočili u programe drugih tajnih društava, u prvom redu masona koje su, malo po malo, počeli da kontrolišu.

Na političkom planu, svoju doktrinu rušenja starog poretka kako bi uspostavili novi, koji će kontrolisati, najbolje su demonstrirali 1789 godine. Francuska revolucija je državni udar Iluminata, rušenje monarhije, deklarisane diktature jednog čoveka, kralja, i njena zamena nevidljivom diktaturom "volje naroda" odnosno "parlamentarne demokratije" koja daje iluziju vladanja naroda i u ime naroda, ali koja je zapravo struktuirana tako da manjina u senci može da kontroliše vlast.

Mnogi poznati revolucionari u Francuskoj primali su novac iz Nemačke, kao i mnogi slavni i ugledni plemići koji su po pravilu bili na čelu masonskih loža. Jedan od onih koji su iz senke vukli konce iluminatske zavere bio je Mojsije Mendelson, iluminat, koga rabin Marvin S. Antelman u svojoj knjizi "Eliminisanje opijata" iz 1974 godine označava kao ključnog manipulatora iz uske "jevrejske" klike koja je, zapravo, imala za cilj uništenje judaizma i drugih religija i uvođenje kulta Svevidećeg oka koji će biti religija iluminatskog doba. Ovaj luciferijanski kult je u pozadini Francuske revolucije i povezan je sa porodicom Rotšild. Mendelson je iste godine, 1776, kada je objavljeno postojanje Iluminata, osnovao svoj pokret - Haskala, koji se tobože borio za plemenite ciljeve judaizma, ali zapravo imao na umu program Iluminata.

U masonske lože u Francuskoj, naročito one koje su bile pod jurisdikcijom Velikog Orijenta su se infiltrirali iluminati i kroz njih zapalili vatru revolucije. Markiz de Mirabo je 1786 godine formirao ložu Iluminata na Jakobinskom koledžu u Parizu, a članovi su dobili ime Jakobinci. Iste godine, još jedna grupacija Iluminata Svevidećeg oka po imenu Frankisti (nazvani po Jakobu Franksu) stvorila je ložu u Frankfurtu. Jedan od njenih vodećih "svitaca" bio je Mihael Hes, službenik Majera Amšela Rotšilda. Ove dve grupe, Jakobinci i Frankisti, bili su u centru pokretanja Francuske revolucije. Planovi ove organizacije otkriveni su kada se umešao Božji prst. Jednog člana organizacije, Adama Vajshaupta, udario je grom u Ratisbonu i ubio ga. Kod njega su nadeni papiri sa tajnim planom za svetsku revoluciju, na koje su neverovatno podsećali "Protokoli sionskih mudraca" koji su se pojavili više od sto godina kasnije. Daklem, nije sluđeni pamfletista Nilus autor, niti je to "operacija" carske policije Ohrane. Reč je o političkoj zaveri koja je zamišljena odavno, a faze se protežu decenijama, čak vekovima unapred.

Posle pronalaska planova, bavarska vlada je pretresla sedište Iluminata. Nađeno je dosta informacija i one su poslate francuskim vlastima, ali događaji u Francuskoj su već bili u fazi kada se nisu mogli zaustaviti. Do 1789 godine u Francuskoj je radilo 2000 masonskih loža povezanih sa Velikim Orijentom u kome su sedeli iluminati. Francuska revolucija bila je krvava i surova, a likvidirane su i sve njene vođe koje nisu bile članovi Iluminata. Robespjer je održao jedan od svojih poznatih govora, 28 jula 1794 godine, u kome je jasno rekao da u pozadini revolucije stoje "agenti korupcije i ekstravagancije", moćna sredstva koja žele da unište revoluciju, a da ih drže "nečisti apostoli ateizma i besmrtnosti koje su u njegovoj osnovi". Iste te noći u Robespjera je pucao nepoznati atentator, a sutradan je Robespjer završio na giljotini. Ova revolucija postavila je matricu koja se primenjivala širom Evrope i sveta i zadržala do danas svoje osnovne karakteristike:

1) finansijska kriza koja donosi patnju i želju za promenama;

2) obmanjivanje uticajnih ljudi koji podržavaju "stvar" ne shvatajući šta je pravi cilj;

3) odbacivanje ovih ljudi kada ispune svoj zadatak;

4) masovna propaganda koja koristi prirodan osećaj masa prema nepravdi, da dezinformiše i vodi javno
mnjenje u željenom pravcu;

5) širenje laži o protivnicima plana i blaćenje njihovog karaktera do tačke kada ljudi počinju da osećaju
veliku mržnju prema njima;

6) organizovanje "iznajmljene rulje" koja agituje i ohrabruje druge da sruše postojeći poredak;

7) na kraju sledi uspostavljanje lažne demokratije ili alternativne diktature.

Iz ove svesti, kao žestoko sredstvo dezinformacije i subverzije, nikli su i "Protokoli sionskih mudraca". Mnogi ih zovu "Protokoli iluminata", jer žele da ih distanciraju od vezivanja za jevrejski narod sa kojim objektivno ovi planovi nemaju veze. No zbivanja u Rusiji, gde su postojala jaka antisemitska osećanja, pokazuju da su iluminati odigrali značajnu ulogu u organizovanju i vođenju Oktobarske revolucije. Francuski pisac Lion de Ponžan napisao je knjigu "Tajne sile revolucije - Revolucionarna uloga judaizma", koju je 1928 godine izdao "Brosar". Tu je dat neverovatan spisak vrhova Boljševičke partije i državnih organa u vreme Lenjina.

Lista izgleda ovako -

Savet narodnih komesara: 22 člana, 17 Jevreja, procenat 77,2;
Komesarijat rata: 43 člana, 33 Jevreja, procenat 76,7;
Komesarijat unutrašnjih poslova: 16 članova, 13 Jevreja, procenat 81,2;
Finansije: 30 članova, 24 Jevreja, procenat 80;
Pravda: 21član, 20 Jevreja, procenata 95;
Javni poslovi: 53 člana, 42 Jevreja, procenat 792;
Socijalna pomoć: 6 članova, 6 Jevreja, procenat 100;
Rad: 8 članova, 7 Jevreja, procenat 87,5;
Crveni krst boljševika (Berlin, Beč, Varšava, Bukurešt, Kopenhagen):
8 članova, 8 Jevreja, procenat 100;
Komesari provincija: 23 člana, 21 Jevrej, procenat 91;
Novinari: 41 član, 41 Jevrej, procenat 100.

Sastav narodnih komesara izgledao je ovako:

Lenjin, pravo ime Uljanov, Jevrej po majci;
Trocki, pravo ime Bronštajn;
Steklov, pravo ime Načamkis;
Martov, pravo ime Cederbaum;
Gusjev, pravo ime Drapkin;
Kamenjev, pravo ime Rozenfeld;
Suhanov, pravo ime Himer;
Lagecki, pravo ime Krahman;
Bogdanov, pravo ime Silberštajn;
Gorev, pravo ime Goldman;
Uricki, pravo ime Radomiselski;
Voladarski, pravo ime Koen;
Sverdlov, zadržao pravo ime;
Kamkov, pravo ime Kac;
Ganecki, pravo ime Jurstenberg;
Dan, pravo ime Gurevič;
Meškovski, pravo ime Goldberg;
Parvus, pravo ime Geljfand;
Rosanov, pravo ime Goldenbah;
Martinov, pravo ime Cimbar;
Černomorski, pravo ime Černomordik;
Pjatnicki, pravo ime Levin;
Adramovič, pravo ime Rein;
Loincev, pravo ime Blajhman;
Zvezdič, pravo ime Fonštajn;
Radek, pravo ime Sobelson;
Litvinov, pravo ime Finkelštajn;
Maklakovski, pravo ime Rozenblum;
Lapinski, pravo ime Levenson;
Vobrov, pravo ime Natanson;
Ortodoks, pravo ime Akselrode;
Garin, pravo ime Gerfelt;
Glazunov, pravo ime Šulce;
Lebedeva, pravo ime Limso;
Žof zadržao ime;
Kamenski, pravo ime Hofman;
Naut, pravo ime Ginsburg;
Zagorski, pravo ime Kračmalnik;
Izgojev, pravo ime Goldman;
Vladimirov, pravo ime Feldman;
Bunakov, pravo ime Fundaminski;
Manuilski zadržao ime;
Larin, pravo ime Luri.

Medu njima je bilo i pet Rusa - Lunačarski, Kolontaj, Krasin, Čičerin i Golkovski, i jedan Letonac - Peters.

Od ukupno 545 članova boljševičke administracije tog doba, 447 su bili Jevreji, 30 Rusi, 34 Letonci, 22 Armenci, 12 Nemci, 3 Finca, 2 Poljaka i 5 pripadnika pet drugih naroda. Nije čudo da je ova slučajnost izazvala podozrenje i tvrdnju kako Jevreji spremaju svetsku zaveru, što je u kasnijem periodu, pred Drugi svetski rat, izazvalo pravu antijevrejsku paranoju.

Ljudi koji žestoko napadaju "Protokole", kao osnovnu tezu, ističu da su "Protokoli" falsifikat. Čega? Nema falsifikata bez originala, jer se samo u odnosu na original može meriti odstupanje od njega, pa to odstupanje postaje falsifikat. "Protokoli" su originalan dokument organizacije koja ga je perfidno prilepila Jevrejima, kako bi, krijući se iza njihovog pravdanja, radila na njegovom ostvarivanju. Čudno je koliko ono što je opisano u "Protokolima" podseća na stvarna zbivanja u ovom veku.

Uznemiravajuće je videti kako se jedan po jedan protokol ostvaruju, a pritom ne jenjava kampanja Rotšildovih organizacija, Antidefamacijske lige i B'nai B'rita, koje lepe etiketu "antisemitizma" na sve one koji žele da upozore na to šta su zapravo "Protokoli". Zamenom teza, da je cionizam (iza koga stoje Rotšildi) legitimni pokret jevrejskog naroda u borbi za "njihova prava" (koja?), Rotšildi su kompleks krivice dela čovečanstva zbog stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu nametauli svetskom javnom mnjenju.

Taj paravan skriva pravu suštinu cionizma koji nije sinonim za jevrejski narod. Mnogi Jevreji nisu cionisti, mnogi ne-Jevreji su cionisti. Jevreji koji su protiv cionizma često imaju ozbiljne probleme u svakodnevnom životu.

Ideja da se "Protokoli" objave javno nikada nije postojala. Otkriveni su slučajno, kao uputstvo za rad namenjeno "prorađivanju" u ložama Iluminata i drugih organizacija Novog svetskog poretka. Kada su otkriveni, onda je izvršena promena plana, jer trebalo je "Protokole" nekome "prišiti", a to je bio jevrejski narod. Izmišljen je pokret za njihovu "zaštitu", cionizam, i on je organizovao dvostruku igru, uvrede i odbrane od uvreda, kako bi to zamutilo horizont, kako se ne bi došlo do stvarnih inicijatora. Razvijanjem tehnika kontrole uma u ovom veku i njihovom masovnom upotrebom, svetska javnost je ubeđivana da ono što gleda ne vidi, da ono što čuje ne veruje, da ono što se dešava u mnogim zemljama nije u vezi sa "Protokolima", pošto su oni "falsifikat".

Tiranija ima mnogo oblika i mnogi su lako uočljivi. Kolektivna indoktrisanost Nemaca u toku nacističke vladavine dovela je do jedinstvenog prihvatanja "istine" o Jevrejima i to je bio osnov za njihovo proganjanje i uništavanje. No, skriveni oblici tiranije, koja se ispoljava i kao hipokrizija, su opšteprihvaćeni obrazac "normalnog" načina mišljenja u svetu danas. Kako bi se inače moglo dogoditi da se oko ključnih pitanja života bez problema primenjuju dvostruki standardi (što je srpski narod tako jasno doživeo u poslednjih deset godina) i da se to verovanje u pogrešnu procenu, često stvorenu u centrima manipulacije, o kojoj govorim u ovom poglavlju, završava na površini ljudske savesti.

Danas se najveći zločini, čak i genocid, vrše pod firmom "zaštite ljudskih prava". Bombardovanje bez objave rata je "uvođenje demokratije", a razbijanje jedne zemlje (Jugoslavije) izvedeno je iz njenih bivših republika, "ratom preko posrednika". Ta sila iz senke uspela je da život ljudi dotera do opasne ivice. Živimo atomizirani, u zemljama koje se plaše drugih ljudi. Živimo u svetu kome je nametnut strah od drugih ljudi, bilo zbog drugačije boje kože, drugačije religije ili drugih kulturnih obrazaca, a pritom je kampanja oko jednog sveta, opšteg svetskog zajedništva, veća nego ikada. Što je kampanja oko rušenja postojećih granica i barijera veća, to je veća homofobija, nikla iz jednoumnog koncepta brisanja razlika, jer je za to "došlo vreme". Razlike se mogu obrisati raznim oblicima prinude - ekonomske, političke, kulturne, ali se iza takve prinude jasno vidi krajnji cilj "vladara iz senke". Bićemo jedan svet - sjedinjen u ropstvu.

Strah vlada svetom od početka civilizacije do danas. Zato su sva tajna društva po svojoj organizaciji parareligiozna. Imaju cilj ("verovanje"), imaju pravila (rituale), imaju sankcije (kaznu). Što je cilj nekog društva nerealniji to su sredstva nemilosrdnija. Svi rasizmi bazirani su na pogrešnim mitovima. Kolektivna svest naroda i očekivanje posledica su fizičke neslobode, predrasuda, rasizma, pogrešnih vrednosnih sudova, često vešto pothranjivanih od onih koji znaju šta će im to doneti.

Osećaj individualne krivice najlakše se prazni kroz religioznost. Nije zato čudo što veliki religijski sistemi odumiru, a stvara se, svakodnevno, mnoštvo novih religijskih zajednica u kojima se čini da je "oprost" lakše dobiti. Jednom kada se uhvatimo na trik da postoje samo dva pola prosuđivanja - "dobar" i "loš", bez nijansi između njih, postali smo roboti, lako podložni manipulaciji. Drugi svetski rat je primer. Nacisti su bili jednoobrazno zli, inkarnacija svega nakaznog, a nasuprot njima stajali su saveznici, koji su simbolizovali dobrotu, slobodu, vrline. Još jedna crno-bela fantazija. Kako danas objasniti ljudima da je pobeđen Vermaht, a ne nacizam, da su najveći ratni zločinci izbegli sud pravde tako što su pobegli u SAD i nastavili da za novog gospodara rade isto ono što su radili kao nacisti, da je uništenje Evrope u fizičkom, duhovnom, ekonomskom i svakom drugom smislu bio jedini plan onih koji su svet uvukli u rat.

Zato "Protokoli" nisu primitivni falsifikat. Oni su cinična eksplikacija onoga što se dešava čovečanstvu u ovom veku. Kritika "pisca pamfleta" je smešna pred činjenicom da se svet gazi i razbija po principima iznetim sa takvom preciznošću da se možemo zapitati ko su ti zlokobni proroci koji su to stavili na papir. Ko god je držao pero manje je značajan od onih koji su mu šaputali formulacije u uho.

Svet mora biti totalno opljačkan od "elite", silovan, zgažen, ponižen, premlaćen, jer to je sudbina namenjena svima onima koji ne žele da dobrovoljno predaju pljačkašima svoja dobra, svoje telo i dušu. Zato se svet drži u gvozdenim mengelama sofisticiranog ropstva, jer se ne sme desiti da neko bude van njih i pokaže da postoji alternativa. Zato je državni teror svetskih sila jedini oblik komunikacije u svetu, bez obzira u kakve celofane ga zamotavali. Ovde pravila igre postoje samo za one koji treba da izgube i taj privid fer-pleja postoji samo dok ne izgube. Posle toga se pojavljuje pravo lice tiranije, nemilosrdno, ljudoždersko, zatiruće. Zato, ako vas uzbuđuje sudbina vaših potomaka, ako vas plaši slika sveta u kome će živeti, učinite sada makar minimum. Pročitajte "Protokole sionskih mudraca" i ne dozvolite da vas sledbenici ovog luciferijanskog kulta zaplaše kako to nije dozvoljeno.

Masoni

O masonima ću govoriti samo u kontekstu teme, ostavljajući van ove knjige istorijski razvoj, organizaciju, proklamovane ciljeve, rituale i popularne zablude ovog mističnog, religiozno-filozofskog pokreta, jer su o tome drugi pisali mnogo kompetentnije. Jasno je, iz prethodnog poglavlja, da sem registrovanih loža koje postoje u velikom broju zemalja i imaju brojno članstvo, a sigurno se na nižim stepenima bave i humanitarnim radom i samousavršavanjem, postoje i tajne lože koje se na visokim stepenima, čak iznad trideset i trećeg (za kojeg se misli da je vrh masonske piramide, a nije), bave svetskom politikom na najvišem nivou i finansijama čiji obim ne može ni da se zamisli, a takođe i ritualima koji nemaju veze sa ritualima masonerije na nižim nivoima, već bi se mogli nazvati luciferijanskim. Osnovno sredstvo organizacije je ono što je izneto u "Iluminatskim Protokolima", posebno u Protokolu broj 15, koji predviđa manipulisanje masonskim ložama i braćom masonima na nižim nivoima hijerarhije.

Očigledno je da postojanje loža kao što je P2 izlazi iz okvira klasične, ritualne masonerije.

Ovakve lože su pre subverzivne, terorističke organizacije, kojima su kvazimasonski rituali samo paravan za ostvarivanje pravog cilja. Uostalom, pravilo za ulazak u P2 postojalo je samo u ovakvoj loži i nema nikakve veze sa pravilima za prijem u javne lože. "Ulaznica" za P2 morala je da bude neka tajna - državna ili vojna, uvek u pisanom obliku, koju bi novi član poverio Liču Đeliju. Šta se dalje dešavalo sa kandidatom, a šta sa dokumentom? Ako je tajna bila vredna, obavljao se prijem, ako ne, kandidat je trebalo da nađe nešto bolje. Anđelo Rikoni, najveći italijanski izdavač, u nedostatku neke tajne otkupio je od anonimnog amatera fotografiju nagog pape Jovana Pavla II za pedeset miliona lira i dao je Đeliju kao svoju ulaznicu. A fotografija? Njenu tajnu će obelodaniti Vani Nistiko, bivši šef odeljenja za štampu Socijalističke partije Italije, koji je uz socijalistu Fabricija Čikita javno priznao da je bio član lože P2. Prilikom jednog susreta sa Đelijem, u jesen 1980 godine, u sedištu P2 u hotelu "Ekscelzior", Đeli je izvadio gomilu fotografija i pokazao ih Nistiku.

"Zaprepastio sam se.", izjaviće Nistiko. "Kada sam ih ugledao nisam mogao da poverujem svojim očima. U prvi mah mi se činilo da je reč o nekakvoj fotomontaži, ali ne - bile su to prave, izvorne fotografije. Na jednoj od njih bio je nag papa Jovan Pavle II, snimljen kako stoji na ivici svog bazena u Kastelgandolfu."

Đeli je ovu papinu fotografiju prokomentarisao:

"E, dragi moj, obaveštajna služba je slaba. Ako je ove slike mogao da načini neki fotoamater, zamisli koliko bi tek za jednog profesionalnog ubicu bilo lako da ubije papu?"

Da bi se olakšalo komuniciranje izmedu masona i članova drugih ezoterijskih, viteških i tajnih društava, i kako bi se suzbio strah običnih ljudi koji zaziru s pravom od "tajnih" društava i onog što se u njima radi, članstvo javnih organizacija kao što je Trilateralna komisija, Savet za međunarodne odnose i Bilderberg grupa, po pravilu se prepliće sa članstvom u masonskim ložama. Naravno, ova ogromna mreža tajnih i javnih organizacija ima svoje ekskluzivne "ćelije" o kojima se malo ili ništa ne zna, gde se u najužem krugu donose važne odluke, kao što su Parlor klub ili Klub ostrva. U SAD-u deluje društvo Mrtvačka glava (Skull and Bones Society), koje je tesno vezano sa masonima, a takav je i Red oranžista u Severnoj Irskoj. I Okrugli sto je bio osnovan na masonskim premisama i služi sada kao veza između raznih tajnih društava. Malteški vitezovi su još jedna elitna organizacija koja koordinira tajne aktivnosti iluminata i Vatikana i ima ogroman uticaj na poslove Vatikana, ali je u isto vreme i njegova "udarna pesnica" jer je direktno potčinjena papi.

Jasno je zašto ezoterijski redovi moraju da imaju i nivo javnog delovanja, a to je način da se legalno i neprimetno uključe u javno funkcionisanje sistema, kako bi delovali unutar njega, a u korist tajnog društva kome pripadaju. S druge strane, tajnost se ljubomomo čuva jer dominacija se lakše može ostvariti strahom, koji proističe iz tajnovitog i nepoznatog, pogotovo što komunikacija ide samo u jednom smeru - od tajnih društava ka javnom sektoru života. Tajna društva ne bi ni postojala kada bi, recimo, zainteresovani građanin poslao pitanja i dobio odgovor o delovanju devet nepoznatih ljudi iz Lože devet sestara u Parizu ili Quatuar Coronati lože u Londonu. Bez obzira na tajnost u radu, masone i druga tajna društva je moguće identifikovati preko ezoterijske simbolike koja je vrio bitna za njihov rad i daleko je od "kostimiranih ceremonija", kako neki veruju. Simboli nisu samo znaci raspoznavanja između članova, oni su ključevi za određena zvanja i znanja, mesto u hijerarhiji, kako bi se strogo odvojila znanja onih koji na njih imaju prava zbog određenog mesta u hijerarhiji, u odnosu na one koji do tih znanja još nisu došli.

Sjedinjene američke države su najbolji primer onoga o čemu govorim. Njihovi državni simboli su zasnovani na ezoterijskim principima i znanju. Veliki pečat Sjedinjenih država je prepun masonske simbolike, uključujući piramidu i Svevideće oko. Ovaj simbol je stavljen na američki dolar u vreme predsednika Frenklina D. Ruzvelta, masona. Već sam spomenuo da je Deklaracija o nezavisnosti i izlazak u javnost Iluminata pao u istu godinu, 1776-tu. To nije slučajnost. Brojevi imaju posebnu energetsku vibraciju, kao i reči (zvuk), boje i simboli.

Vrhovni iluminati, čije je ezoterijsko znanje veliko, prodiru u poznavanje tajni makro i mikrokosmosa, i to znanje koriste na način koji nije poznat običnim ljudima, jer ove vibracije utiču na podsvest na način koji još u potpunosti ne razumemo. Zato se neki događaji tempiraju u tačno određeno vreme kako bi se ta energija iskoristila za uspeh poduhvata. Ovo znanje je staro. Verovatno potiče iz stare Haldeje, gde su matematika i astronomija imale neverovatan nivo, preko Vavilona, antičke Grčke, do današnjih ezoterijskih društava.

Upotreba broja 7 u Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova ima ezoterijska, a ne literarna značenja. Biblija je inače prepuna numerologije koju je crkva shvatala i prenosila bukvalno, sem najviših poznavalaca koji su znali pravo značenje nekih brojeva. Broj 13, tačnije 12+1, ima veliki ezoterijski značaj. On označava transformaciju, novo rođenje, nov red. Isus ima dvanaest učenika, apostola; Oziris, bog Egipta, ima dvanaest sledbenika; Buda ima dvanaest učenika, kao i bog Acteka, Kvecalkoatl. Bilo je i dvanaest vitezova Okruglog stola kralja Artura, dvanaest sinova Jakova, dvanaest plemena Izraela, dvanaest znakova zodijaka. Nadzorni komitet Bilderberg grupe ima 39 članova (13+13+13), a lokacije za svoje sastanke bira po ezoterijskom principu. Na primer, 1965 godine bilderbergovci su se sastali na jezeru Komo u Italiji, drevnom središtvu Reda Komoćini, preteča srednjevekovnih masona. Ženevu, sedište mnogih institucija Novog svetskog poretka, tajna društva smatraju jednim od najvažnijih zemaljskih energetskih centara.

Brojevi 13 i 33 su na razne načine iskorišćeni i kao logotipi mnogih poznatih svetskih firmi. Frensis Bejkon je koristio broj 33 kao svoj ezoterijski kod u mnogim delima. Škotski obred masonerije ima 33 stepena. Na već spomenutom dolaru, piramida ima 13 stepenica koje simbolizuju 13 stepena Iluminata. Piramida ima inače 33 kamena. Na pečatu, orao (do 1841 godine je bio feniks) ima 13 pera u svakom krilu, 13 strela u desnoj kandži i maslinovu granu sa 13 listova u levoj, a u kljunu drži svitak sa 13 slova. Oko njega se nalazi 13 zvezda koje formiraju Davidovu zvezdu, a tu je i štit sa 13 traka koje predstavljaju prvobitnih 13 država. Na logu Ujedinjenih nacija mapa sveta je napravljena od 33 segmenta, a iza njih je 13 klipova kukuruza. Zgrada UN-a je sagrađena na jednom od najsvetijih mesta (energetskih tačaka) Indijanaca. Logo kompanije "Proktor i Gembl" je stari masonski simbol - bradati čovek u krugu 13 zvezda.

Još tipičniji primer je doprinos Fransoa Miterana, masona vrhunskog ranga, čiji je brat bio Veliki majstor Velikog Orijenta Francuske. Kao mason, Miteran je uradio nešto što je u jednom trenutku smatrano svetogrđem. Na ulazu u Luvr postavio je veliku staklenu piramidu, imitaciju Velike piramide u Gizi do najmanjeg detalja. Razmere Miteranove piramide imitiraju piramidu u Gizi čak do ugla nagnutosti, koji iznosi 50,7 stepeni. Visina je 21,60 metara, što je 1/100 ere koja ima 2160 godina. U osnovi, strana piramide ima 35 metara. Ove mere imaju u osnovi zlatni broj (1,618) i njegovu obrnutost (0,618), vrlo značajne brojeve za masonsko posvećenje, koji omogućavaju da se odrede tačne razmere uzdužnog četvorougla masonskog hrama i božanskog trougla koji ga krasi, jer 35 m x 0,618 = 21,63 m. Isto važi za staklene paralelograme čije mere su 3 m sa 1,90 m, a od kojih se sastoji piramida u Luvru:

3 m x 0,618 = 1,854 m. Veliku piramidu okružuju tri male piramide, visoke 5 metara, sa stranom od 8 metara u osnovi. I ove mere odgovaraju zlatnom broju: 8 m x 0,618 = 4,944 m. Površina tla na kome je piramida je 35 m na kvadrat=1225 kvadratnih metara. Reč je o božanskom broju, a formula za dobijanje tog broja je T = n (n+l)/2. Radi se o pitagorejskom Tetraktisu koji omogućava spajanje božanskog i ljudskog.

Čitav sklop piramide je zbir ezoterijskih simbola zasnovanih na broju 6. Piramida je sastavljena iz 684 trouglova koji se brojčano iskazuju kao 666 + 6 + 6 + 6. Vidljivi deo piramide se sastoji od 324 X. 4=1296 trouglova, 36 na kvadrat, ili (6 x 6) x (6 x 6). Broj 36 po kabalističkom tumačenju daje "božanski" broj 666, broj Zveri. Miteranova piramida je prazna i simbolizuje grobnicu hrišćanske monarhije koja je ukinuta Francuskom (iluminatskom) revolucijom. Francuska rimokatolička monarhija trajala je 1296 godina, od preobraćanja i krštenja Klovisa 496 godine do uspostavljanja Prve republike 1792 godine, što je tačno 1296 godina (u masonskom popisu nazivlja, broj čoveka je 108, 1/12 od 1296;
108 je i 1/20 ere od 2160 godina).

Ovde je jasno predstavljena utopija Novog doba (New Age). Kralja, božjeg pomazanika na zemlji, mora zameniti masonska republika, preteča Svetske vlade. Tako će hrišćanstvo, nastalo u eri Ribe, biti zamenjeno ekumenskom svetskom religijom u eri Vodolije. Tu ulogu će pripomoći Svetski savet crkava i vaseljenski patrijarh koji je protiv izvornog učenja i kanona Pravoslavne crkve. Ispod ove staklene piramide održana je osnivačka skupština Svetske akademije kulture, na čijem čelu je bio nobelovac Eli Vizel, čija specijalnost su poslednjih godina bili zahtevi da se bombarduje Srbija. Umesto Sfinge u Gizi, ispred Miteranove piramide nalazi se olovni kip Luja XIV na konju. Reč je o alhemičarskom simbolu: Kralj Sunce, Apolon, oličenje Svetlosti, zatočenik je olova odnosno podzemne tmine. On čeka da u piramidi bude preobražen u zlato svetlosti.

Miteran je zaslužan i za dogradnju Pale Roajala, takozvanih "stubova Danijela Birena". Tamo je ranije bilo 140 stubova, a Biren im je dodao još 260, pa je njihov broj sada 400, što kad se podeli sa deset daje broj Iskušenja, a prema Pitagorinom Tetraktisu označava biće stavljeno u karantin - 260 stubova podeljeno je u 13 redova, tako da u svakom redu ima po 20 stubova. Od tih 260 dodatih stubova, 44 su puni stubovi koji u mitologiji Maja predstavljaju broj obilazaka Meseca oko Zemlje. Ta 44 stuba, poređana u tri niza, razdvajaju dve površine. U tim površinama nalazi se po 108 stubova, što označava broj čoveka (6 na kvadrat + 6 na kvadrat + 6 na kvadrat), a ostalih 216 (6 x 6 x 6) su 1/10 stare ere. Svih 260 Birenovih stubova su obredni kalendar koji je bio u upotrebi kod Maja i služio je za određivanje povoljnih i nepovoljnih dana za vršenje žrtvenih obreda. Ispod ploče na kojoj su stubovi nalaze se tri potoka i jedan bunar koji predstavljaju biblijski Bezdan. Potoci simbolizuju mitsku reku Alfu, a 44 stuba simbolizuju i 44 sveće koje se pale na jevrejski praznik Hanuka i znače očišćenje u Hramu.

Miteranove građevine nazivaju se "fabrikama vetrova" s određenim razlogom. Vetrovi u kabalističkoj simbolici proizvode umne i duhovne preobražaje i utiču na psihu stanovništva. Vetar, simbol duha, blagosti, ali i ljutnje i svetske pomame (Pandorina kutija), je snaga kojom treba ovladati. U kvartu Defans, gde se nalazi Ministarstvo odbrane, krov je izgrađen u obliku zodijaka, a pred vratima je znak Vodolije koji simboliše vazduh. Interesantno je da se tu događaju neobjašnjive atmosferske pojave, a čitavo zdanje sagradeno je tako da liči na "hodnik za vetrove".

Kompleks je otvoren 14 jula 1989 godine, na dvestotu godišnjicu Francuske revolucije, tokom svečanog zasedanja grupe G7. Tom prilikom 7 predsednika i 15 posvećenika iz Saveta sastalo se na vrhu "Luka Bratstva". Sedeli su oko okruglog stola imitirajući vitezove Okruglog stola kralja Artura. To nije bilo slučajno, pošto su vitezovi kralja Artura tragali za Svetim Gralom. a u grozničavoj potrazi za Gralom su bila mnoga tajna društva. Smatra se da je Gral u posedu Templara. "Luk Bratstva" je sagrađen kao astronomski hram i njegovo otvaranje označava početak takozvanog Novog doba. Da bi jedna loža počela sa radom potrebno je prisustvo sedam članova, tačno koliko ih je bilo na krovu. I G7 je masonski simbol. "G" je kralj-slovo u masonskoj azbuci (Geometre, Gloire, Grandeur, God - Geometar, Slava, Veličina, Bog).

Pre nego što je počeo sastanak na "Luku", sedmorica velikodostojnika su posetili piramidu ispred Luvra i prisustvovali smotri vojske na Jelisejskim poljima, što takođe ima magijsku simboliku (Sedam kraljeva iz Apokalipse). "Luk Bratstva" ima oblik oltara i predstavlja "naopaki Jerusalim". U Svetom pismu, "nebeski Jerusalim" silazi sa Neba da okonča vladavinu Zveri, dok sa ovog naopakog Jerusalima Zver kreće u juriš na Nebo kako bi preuzela vlast od Boga.

Sahrana Fransoa Miterana, koji je umro od raka, obavljena je šetnjom ulicama Pariza i zaustavljanjem pred značajnim masonskim građevinama u gradu, a kada se pogleda plan šetnje gradom vidi se da je u obliku zmije Uroboros. To je zmija savijena u krug i grize sopstveni rep, što na simboličan način označava povezanost života i smrti. U hrišćanskoj simbolici, zmija je personifikacija đavola, Uroboros je i Levijatan, odnosno Satana. Pariz nije slučajno "grad svetlosti". Na Trgu Bastilja, na stubu u središtu, nalazi se pozlaćeni kip Lučonoše, alfe i omege masonskog pentagrama, pobunjenog anđela, poznatog kao Lucifer, koji na čelu ima zvezdu, u desnoj ruci baklju, a u levoj raskinute lance. Sem na Miteranovoj sahrani, crnomagijski simbol Uroborosu mogao se videti i prilikom šetnji građana po Beogradu, u zimu 1997/98 godine, a ne zaboravite da je srednjevekovni Beograd bio napravljen u obliku pentagrama.

Još jedna značajna politička ličnost zapadne Evrope, mason Velikog Orijenta i malteški vitez, je bivši kancelar Nemačke, Helmut Kol. Velika jevrejska loža B'nai B'rit odlikovala je Kola svojim najvećim odlikovanjem - Blutorden-dem Joseph-Orden, odnosno Ordenom Josifa. Ovo odlikovanje dodeljuje se za izvanredne zasluge onim Jevrejima koji su se zauzimali za dobro jevrejskog naroda na poseban i istaknut način.

Taj orden je dobio u svoje vreme i Menahem Begin. Pitate se od kud taj orden Helmutu Kolu. Deda i baba nemačkog kancelara zvali su se Salomon i Sara Kon. Konovi su bili hazarski Jevreji koji su kao trgovci pod imenom Kon (Kohn) živeli u južnoj Poljskoj, odnosno Galiciji. Preko Praga su došli u Beč gde su živeli do smrti kao poznati i uvaženi bogati poslovni ljudi. Njihovi potomci su se preselili u Ludvighafen gde se 1930 godine rodio Henoh Kon koji će kasnije postati Helmut Kol. Sem što je mason, nekada veliki prijatelj Miterana, blizak je prijatelj porodice Rotšild iz Londona i redovan je gost na svim skupovima bankara, bez obzira što više nije na političkoj funkciji.

Slični podaci su se pojavili i za Rusiju, 1995 godine, kada je izvesni Oleg Platonov izneo spisak sa imenima poznatih ruskih političara. Na njemu su imena Mihaila Gorbačova, poslednjeg predsednika SSSR-a, zatim tada aktuelnog predsednika Borisa Jeljcina, koji je malteški vitez. Na spisku su i tadašnji svetski prvak u šahu, Gari Kasparov, kao i šef ruske diplomatije Andrej Kozirev. Tadašnja ruska elita pripadala je uglavnom loži Vzaimodejstvije (Zajedničko delovanje). Među članovima su bili biši premijer Jegor Gajdar, bivši ministar Pjotr Aven, ekonomista Leonid Abalkin, vlasnik banke "Nacionalni kredit" i firme "Olbi", Oleg Bojko, direktor "Avtomaza", Vladimir Kadanjikov i direktor "Inkom-banke", Vladimir Vinogradov. Brojni su masoni i u ruskom PEN centru kao i u Međunarodnom ruskom klubu. Članovi Rotari kluba, paramasonske organizacije, su pisac Anatolij Ananjev, zatim vlasnik velike medijske kompanije "Most", Vladimir Gusinjski, i vlasnik slične firme, "Germes", Oleg Volkov. Ruski kosmonaut Georgij Grečko član je masonskog kluba Magisterijum, a bivši prvi vice premijer, Genadij Burbulis, i bivši predsednik parlamentamog komiteta za spoljnu politiku, Jevgenij Ambarcumov, članovi su masonske komisije Velika Evropa.

Novi ruski predsednik, Vladimir Putin, je po jednima mason, što se može zaključiti po dvorani u kojoj je polagao zakletvu predsednika i koja je prepuna masonskih simbola. Po drugima je templar, član preovlađujuće organizacije među oficirima bivšeg KGB-a. Iz ovoga se vidi da je uspon na vlast nemoguć bez pripadništva nekoj moćnoj organizaciji. U ovom slučaju i ja tipujem na Templare koji su sa vrha vlasti skinuli Malteške vitezove (Putin protiv Jeljcina) u Rusiji. Putinov odlazak u Italiju, kako bi presekao vrpcu na postavljenom spomeniku Puškinu, smešan je povod u odnosu na to da ruski predsednik nije običan dokon i besposlen čovek. Posle toga, Putin odlazi da se sretne sa papom Jovanom Pavlom II, a prethodno sa ser Endrju Bertijem, Velikim majstorom Malteških vitezova, jer ulazak u papin salon vodi kroz "malteško pretsoblje". Sigurno je Putin morao da im objasni svoj budući stav prema Malteškim vitezovima i katoličkoj opciji u Rusiji, kao što je jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica morao da prođe istim putem kako bi sa papom razgovarao o svom odnosu prema Malteškim vitezovima, njihovim željama, kao i željama Vrhovnog masonskog saveta Nemačke, njegovim aspiracijama prema Banatu, povratku "folksdojčera", delovanju Katoličke crkve u Crnoj Gori, ili ko zna sve o kojim temama koje mi ne mogu pasti na pamet ovog trenutka.

Koliko daleko masoni planiraju i kako ostvaruju svoje planove neka podseti i let na Mesec američkih kosmonauta. Prvi kosmonaut koji je kročio na Mesec bio je Nil Armstrong, a za njim Edvin Oldrin (Auldrin, u originalu). Obojici ime počinje na "A", kako bi se stihu iz Jevanđelja: "Ja sam Alfa i Omega, ja sam prvi i poslednji..." dao magijski značaj koji je važan za masone. Oldrin, mason trideset i trećeg stepena, je na Mesec poneo uglomer i šestar. Meni lično se u povezivanju "nebeskog sa zemaljskim" više sviđa stav oca Justina Popovića da "dvadeseti vek znači savez sa đavolom". Ta istina nas pritiska, bez obzira da li to ljudi vide ili se to krije od njihovih očiju.

U Srbiji, a kasnije i u Jugoslaviji, masoni su imali veliki uticaj na politički život. Čak bi se moglo reći da su masoni bili preovlađujući članovi svih jugoslovenskih vlada od 1918 do 1941 godine. U toku rata, najvažniji masoni su otišli u inostranstvo, a oni koji su ostali su "uspavali rad" svojih loža. Skoro svi pučisti od 27 marta 1941 godine su bili masoni, a neki su radili i za britanski "Intelidžens servis". Veliki broj masona, nekoliko stotina, bili su uhapšeni posle kapitulacije Jugoslavije. Brzo su pušteni uz pomoć Nemaca masona, Franca Nojhauzena, opunomoćenog ministra za privredu Srbije, koga je lično podržao Gering, takođe mason. Masoni su bili i Jozef Matl, major Abvera i Vajnman, major Gestapoa, a sve njih je pokrivao šef Abvera Kanaris.

U Hrvatskoj, uhapšeni masoni su odvedeni u Jasenovac, gde je postupak prema njima bio dosta blag. Nisu tučeni, ništa nisu radili, a ostavljen im je i novac. Većina je puštena iz logora aprila meseca 1942 godine. Iako su formalno bili zabranjeni, delovali su neometano jer je veliki broj visokih ustaških funkcionera pripadao masonima, a najpoznatiji su bili Slavko i Eugen Kvaternik. I među većnicima AVNOJ-a bilo je masona, što nije smetalo OZNI da posle rata strelja jedan broj masona zbog pripadnosti mreži engleske obaveštajne službe. Lože nisu obnovljene, ali su masoni bili pojedinačno kontaktirani, dok su masoni i rotarijanci iz Amerike vodili veliku kampanju, pedesetih godina, u korist Jugoslavije, odnosno braće u Jugoslaviji, što nije bilo teško jer američki masoni kontrolišu humanitarne organizacije "UNRA" i "CARE". Postepeno su masoni jačali svoj uticaj u tradicionalno svojim sredinama, na Beogradskom univerzitetu i u Srpskoj akademiji nauka. Neki su aktivno učestvovali u studentskim demonstracijama i protestima na Beogradskom univerzitetu 1968 godine, a sedamdesetih godina francuska masonerija, u prvom redu Veliki Orijent, na čijem čelu se tada nalazio kao Veliki Majstor Žak Miteran (brat Fransoa Miterana), podržavala je "mas pokret" u Hrvatskoj i brata masona Miku Tripala.

Novija istorija masonerije u Jugoslaviji vezana je za obnavljanje rada masonskih loža u Jugoslaviji, pa je 1990 godine obnovljena Velika loža Jugoslavije, na čijem čelu se kao Veliki Majstor našao Zoran Nenezić, a "svetlost" je dala, da se poslužimo masonskom terminologijom, Ujedinjena velika loža Nemačke. To je bilo izvesno iznenađenje ako se zna da je francuska masonerija tradicionalno podržavala jugoslovensku masoneriju i da je decenijama vodila žestoku borbu sa engleskom masonerijom oko uticaja u Jugoslaviji. U igri su uvek bili i italijanski masoni, zbog pretenzija Italije prema Dalmaciji, kao i lože iz Mađarske i Češke. Po čudnoj koincidenciji ove zemlje su i u razbijanju Jugoslavije i nametanju sankcija našoj zemlji bile najglasnije i najagilnije. Posebno zadovoljstvo su masoni ovih zemalja doživeli razbijanjem Bosne i Hercegovine, koja je poprište sučeljavanja raznih masonskih interesa, pa je to bila prilika da se ti interesi zadovolje, da svi nezadovoljnici dobiju svoje "geostrategijsko parče kolača" i da se situacija na ključnom prostoru Evrope, na Balkanu, okrene u korist najmoćnije zemlje Evrope i rešavanju njenih decenijskih frustracija zbog dva izgubljena svetska rata.

Veliki Majstor Nenezić se nije dugo zadržao na svom mestu, postao je smetnja za određene apetite i igre, pa je uskoro smenjen, i onda je usledila klasična igra prevare i dezinformacija formiranjem četiri nove masonske lože koje rade neregularno, ali postoje. Za čije potrebe i u ime čega, ostaje pitanje. Evropu je iznenadio i uzdrmao podatak koji je Nenezić javno izneo. a to je da su mnogi nemački nacisti našli utočište među masonima, a neki postali i Veliki majstori Ujedinjene velike lože Nemačke - Teodor Fogl (VM 1958-1959), Konrad Merkel (1960-1961), Rihard Miler-Berner (1961-1062), Hajnc Rigerberger (1966-1968) kao i Georg Fromholc, Veliki majstor Velike zemaljske lože Nemačke (1973-1977).

Nije nepoznato da su devedesetih godina na razbijanju Jugoslavije iznutra delovali i neki masoni, u prvom redu tadašnji premijer Ante Marković, kao i moćni šef tajnih službi Stane Dolanc. Ante Marković je kao genijalni potez uveo ekonomske reforme Džefrija Saksa, čija suština je pljačka nacionalnih ekonomija svih zemalja bivšeg komunističkog bloka koje treba "reformisati". Danas Ante Marković "savetuje" vladu Makedonije na poziv brata masona, američkog čoveka, Vasila Tupurkovskog. Stane Dolanc, veliki trgovac oružjem, imao je poslovne aranžmane sa Lorensom Iglbergerom, nekada ambasadorom SAD-a u Jugoslaviji. Naime, Iglberger je 1986 godine pomogao da se osnuje "LBS banka", njujorška filijala "Ljubljanske banke" koja je služila za pranje novca od prodaje oružja, a sarađivala je sa "BNL bankom" u Atlanti, koja je kreditirala nabavku opreme za proizvodnju bojnih otrova za Irak. Iglberger je bio direktor "LBS banke" u periodu od 1986 do 1989 godine, a 20% njenih poslova u Njujorku je išlo preko "BNL".

Ako pretpostavimo da su masoni imali aktivnog učešća u političkom životu Jugoslavije u svim njenim periodima u ovom veku, nema razloga da sumnjamo da je tako i sada. Još pre nekoliko godina na sred Knez Mihajlove ulice, ispred zgrade Srpske akademije nauka, postavljena je verna kopija nedovršene piramide sa poleđine američkog dolara. Jedna "neformalna grupa", kao članica DOS-ove opozicione grupacije, koja se zove G17 plus, je tipična masonska tvorevina (značenje slova "G" za masone sam već objasnio). Ima i onih uticajnih političara DOS-a, na značajnim funkcijama u saveznoj i republičkoj vladi, koji su članovi masonskih loža u Nemačkoj i Švajcarskoj, odakle stiže snažna podrška promenama u Jugoslaviji koje sprovodi nova vlast od septembra 2000 godine.

Već je opšte mesto ponavljanje da se širok opseg delovanja obavlja i kroz paramasonske organizacije, kao što su rotarijanci i mnoge kulturne institucije i fondacije iz sveta koje pružaju finansijsku, naučnu i drugu pomoć "zemljama u razvoju", gde spadamo i mi. Po njihovim rečima, mi smo u situaciji kada se pomoć ne odbija, a pogotovo što to pomaže "demokratske procese" u našoj zemlji i "slobodne medije", pa kako sada reći da ta pomoć ima svoju cenu koja će morati da se plati jednog dana. Uostalom, razorno delovanje raznih komiteta za pomoć može se pratiti kroz raspad zemalja Istočne Evrope, gde je socijalizam, potpuno iscrpljen svojom ispraznošću, pao pred novim vizijama opšte sreće, pa nije teško uočiti u mađarskom parlamentu masonsku simboliku na svakom koraku, ili na primer u Poljskoj, spregu katoličanstva i masonerije.

Jedan od takvih konkretnih "doprinosa" je iz 1995 godine, kada je iz Vrhovnog masonskog Saveta Nemačke u Frankfurtu, posredstvom poverenika u Beču, u Vršac stigao nalog da se reaktivira rad masona prekinut 1940 godine odlukom Velike lože slobodnih zidara Jugoslavije. Za masone u Vršcu biće zadužena Privremena uprava masonske lože Aurora, a program delovanja je "rušenje neodržive diskriminacije starosedelaca Vojvodine, koji su zbog velike zastupljenosti dođoša u organima vlasti u podređenom položaju". Masoni iz Nemačke zahtevaju da se Kosovo i Metohija izjednače u svemu sa užom Srbijom i Crnom Gorom, a insistiraće da prestane mešanje Srbije u rad vojvođanskog parlamenta. Ovo mi nešto poznato zvuči, na kraju 2000-te. Nemački masoni pozivaju svoje sledbenike u Vršcu da pruže otpor "uspostavljanju punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda", da se odupru "hegemonistima iz Beograda" i da pokrenu starosedeoce u Vojvodini da "izraze svoje opravdano nezadovoljstvo prema ratnim zločincima (Srbima) koji nisu prihvatili ustavni i pravni poredak Hrvatske i koji su otuda pobegli od tobožnjeg hrvatskog progona i genocida". Šta je kruna ovog bezobraznog mešanja u unutrašnje stvari Jugoslavije vidi se iz ključnog dela teksta:

"... Nas strateški pravac delovanja jeste da se u Vojvodinu ponovo vrate proterani Nemci (folksdojčeri), da se tako sa njima ponovo vrati na ove prostore zdrav i civilizovan duh... Tako ćemo učiniti da Vojvodina opet bude bogata i da se potpuno samostalno razvija..."

Verovatno do otcepljenja, kako bi se priključila "Novom rimskom carstvu", bolesnoj utopiji Vatikana i kuće Habzburg, novoj Austro-ugarskoj koja će u podunavski region uključiti svoje bivše pokrajine. Da autonomaši Vojvodine ništa ne rade slučajno, vidi se i iz delovanja izvesne dr Edite Stojić, rođene Arnštajn, o kojoj su se početkom 1997 godine pojavili neki tekstovi u nemačkim i austrijskim novinama. Delovanje dr Stojić se odvijalo preko Beograda, gde je ona direktor Centra za susedne zemlje i regionalnu saradnju. Naravno, "regionalna saradnja" se baš locirala u Vršcu, preko masonskih i rotarijanskih krugova, pa pravo u "Hemofarm", jednog od najvećih proizvodača lekova, ne samo u Jugoslaviji, već i u ovom delu Evrope. "Poslovne veze" su uspostavljene direktno iz Centra, ali i preko privatne firme ("Bizma") gospođe Stojić. Da spomenem da je Stojićka bila udata za profesora Pravnog fakulteta u Sarajevu, Mustafu Imamovića, bliskog prijatelja Alije Izetbegovića, što naravno nema nikakve veze sa delovanjem u Beogradu, a prema Banatu. Zakuvanoj situaciji u ovom delu zemlje kumuju ne samo određeni krugovi iz Nemačke, masonski i BND-ovski, već se sa njima nadmeću i rumunske masonske lože, pod zaštitom francuskog Velikog Orijenta. Kad rasparčaju Jugoslaviju i podele "evropski masonski kolač" krenuće dalje.

Cilj masonskih snova je Rusija, gde poslednjih godina masoni i druga tajna društva doživljavaju neviđenu ekspanziju, počev od predsednika države (Jeljcina kao malteškog viteza), preko ministara i poslovnih ljudi. Ruski narod će pred naletom ovih organizacija, kao i svih verskih sekti koje haraju zemljom bez ograničenja, morati da se bori svim silama da sačuva svoje nacionalno biće i svoju nezavisnost, kako ne bi podlegao opštem naletu mondijalizma. To će biti i problem ove zemlje, jer se Novi svetski poredak, čijih se ponuda za novi i bolji život treba čuvati, već ušančio u mnogim busijama našeg života, i čeka pravi trenutak da izađe na otvoreno.

Crno plemstvo i engleska kraljevska kuća

Vodeće jezgro svetske elite, pri samom vrhu piramide svetske vlasti, su porodice koje čine takozvano Crno plemstvo. Oni su bili paravan plana da se Viljem Oranski dovede na engleski presto, a svoje korene vode od Gvelfa, takođe poznatih kao Neri ili Crni Gvelfi, a danas Crno plemstvo. Oni su bili sila iza Normana koja je pokorila Englesku posle bitke kod Hestingsa, 1066 godine, sa Viljemom Osvajačem na čelu. Kasnije, sa bazom u Đenovi, Crno plemstvo je podržalo Roberta Brusa da dođe na presto Škotske, i ova genetska linija i tajno društvo su osigurali da Viljem Oranski postane kralj Engleske, Škotske i Irske. Kroz Viljema, Crno plemstvo je stvorilo "Englesku banku" i ozloglašenu "Istočnoindijsku kompaniju" koja je osvojila Aziju i Bliski Istok za britansku krunu.

Ova elita "plave krvi" bila je stacionirana u Đenovi i Veneciji i dala je velike pomorce i osvajače. I Džon Kabot (pravo ime Đovani Kaboto) i Kristifor Kolumbo su živeli u Đenovi pre nego što su krenuli na svoja putovanja "otkrivajući" delove američkog kontinenta u razmaku od četiri godine. Jedna od važnih porodica Crnog plemstva je i porodica Đovanija Anjelija, vlasnika i direktora "Fijata", člana Bilderberg grupe i malteškog viteza. Porodica Anjeli je bila bliska i sa Musolinijem, koji je Đovanijevog dedu naimenovao za doživotnog senatora. Mnoge od ovih porodica svoje poreklo mogu da dokumentuju više od hiljadu godina u nazad, a najpoznatije porodice Crnog plemstva su iz vremena rata između Gvelfa i Gibelina u Italiji, u dvanaestom i trinaestom veku. Gvelfi su dobili ime po Velfu, nemačkom princu koji se borio za kontrolu nad Svetim rimskim carstvom, a Gibelini su dobili ime po imenu zamka koji je pripadao njegovim protivnicima, porodici Hoenštaufen. Gvelfi su podržavali papu, a Gibelini vladavinu porodice Hoenštaufen. Na kraju dugotrajnog sukoba pobedili su Gvelfi (Crno plemstvo). Posle pobede postali su izuzetno moćni, kontrolišući bankarstvo i trgovinu. Osnovali su značajne finansijske centre u Lombardiji. a njihovim delovanjem počinje razvoj Firence, Đenove, Venecije i Milana. Uticaj su proširili na sever Evrope, do Hamburga, Amsterdama i Londona.

Danas Crno plemstvo kontroliše bankarstvo, osiguranje, trgovinu i ključni finansijski centar u Evropi - Švajcarsku, gde se pere novac od svih velikih prljavih poslova u svetu, od droge, oružja i drugih ilegalnih aktivnosti, odlično sakrivenih iza licemerne fasade švajcarske respektabilnosti i neutralnosti. Pripadnici Crnog plemstva danas su po pravilu u članstvu Komiteta 300. Komitet 300, koji se provlači kroz ovu knjigu na više mesta i načina, je najviše tajno društvo koje čini vladajuća klasa u kojoj su kraljica Engleske, kraljica Holandije, kraljica Danske i druge kraljevske porodice Evrope. Ove porodice su odlučile, u trenutku smrti kraljice Viktorije, matrijarha venecijanskih Crnih Gvelfa, da članove svojih porodica "uvedu u biznis" sa nearistokratama, moćnim poslovnim ljudima u svetu (koje je engleska kraljica zvala prostacima), kako bi ostvarili svetsku kontrolu. Šefovi mnogih vlada zovu ovo svemoćno telo "Magovi". Staljin ih je zvao "sile mraka", a američki predsednik Ajzenhauer. koji se nikada nije izdigao iznad stepena "hofjuden" (dvorski Jevrejin, upotrebljava se u potcenjivačkom smislu "potrčko"), nazvao ih je, pogrešno ih procenjujući i potcenjujući, "vojno- industrijski kompleks".

Osiguravajuće kompanije su ključ biznisa Komiteta 300. Njihovi su giganti osiguranja "Asikuracioni Đenerali di Venis" i "Riunione Adriatika di Sikurta", čiji depoziti u zlatnim švajcarskim francima leže u "Banci za međunarodno poravnjanje" u Bazelu. Članovi upravnih odbora ovih giganta osiguranja su: porodica Đustinijani, Crno plemstvo Rima i Venecije, čije poreklo seže u šesti vek, do cara Justinijana; ser Džoslin Hambro, iz "Hambros Merčant banke"; Pjerpaolo Lucati, čije poreklo datira od stare, istoimene porodice Crnog plemstva Venecije i Umberto Ortolani, takođe iz stare, istoimene porodice Crnog plemstva. Druge važne porodice venecijanskog Crnog plemstva su: porodica Dorija, potomci čuvenog admirala, finansijeri španskih Habsburga; Eli de Rotšild iz francuske grane Rotšilda; baron Avgust fon Fink, drugi najbogatiji čovek Nemačke; Franko Orsini Bonakazi iz drevne porodice Crnog plemstva Orsinijevih, koja svoje poreklo vuče od drevnog rimskog senatora istog imena; porodica Alba, koja svoje poreklo vodi od slavnog vojvode od Albe; baron Pjer Lamber, rođak belgijskih Rotšilda; Etijen d'Avinjon, pripadnik francuskog Crnog plemstva, član Rimskog kluba i Komiteta 300, koji je dobio zadatak da uništi industriju čelika u svojoj zemlji; Zbignjev Bžežinski, član Komiteta 300, Saveta za međunarodne odnose i Rimskog kluba, pripadnik starog poljskog Crnog plemstva.

Britanske kompanije osiguranja, koje kontroliše kraljevska porodica. su "Igl Star", "Prudenšal ašurans kompani" i "Prudenšal inšurans kompani", koje kontrolišu najveće američke kompanije za osiguranje, uključujući "Olstejt inšurans". Od njih je najvažnija "Igl Star", koja je i paravan za delovanje kontraobaveštajne službe MI6, ali njen značaj ne proizilazi iz veličine već iz činjenice da su vlasnici engleska kraljevska porodica. Borba za vlast u samom vrhu ovih tajnih društava se neprekidno vodi, što potvrđuju žestoki lični napadi na princa Čarlsa, javno objavljivanje njegovih ličnih, ljubavnih izjava gospođi Parker preko telefona, obnarodovani skandali o ljubavnim aferama ledi Dijane, sada pokojne, kao i nedavno navodno samoubistvo Anjelijevog sina. Iz dobro obaveštenih krugova već je procurela informacija da je Anjelijev sin drogiran i onda ubijen, što je njegovom ocu poslednja opomena. Pitanje je samo zbog čega.

Pošto se mesto i uloga engleske kraljevske porodice ne može zaobići u ovoj knjizi, sada je pravi trenutak da o njima kažem nešto više.

Jedan od najčuvenijih Jevreja, engleski lord Dizraeli Bikonsfild (živeo od 1804 do 1881 godine) rekao je jednom da "svetom ne upravljaju ličnosti koje stoje na čelu država i vlada, nego tajna društva". Ta tajna društva ne vladaju uvek neposredno, pomoću direktnih naređenja, nego obično "vaspitavaju" vodeće krugove društva tako da oni vode svoj narod u određenom pravcu, često misleći da time ispunjavaju dužnost prema otadžbini. Pripadnik sloja onih koji su pripremali tlo za nastanak novog poretka svakako je bio i Frensis Bejkon, baron od Verulama (živeo od 1561 do 1626 godine).

Bio je sin Nikole Bejkona, lorda-čuvara pečata i jednog od glavnih savetnika kraljice Elizabete. Za vreme njenog naslednika, kralja Džemsa, Frensis Bejkon postaje član tajnog saveta, lord-čuvar Velikog Pečata i lord-kancelar. Bio je vrlo obrazovan, naučnik, jedan od osnivača eksperimentalnog metoda, proučavao je filozofiju i bio poznavalac jevrejske Kabale. Bio je tipičan predstavnik svog doba - s jedne strane veliki naučnik, a s druge, krajnje amoralan i egoističan čovek.

Od njegovih brojnih dela svakako treba istaći nedovršeno delo "Nova Atlantida" ("New Atlantis"), u kome je postavio koncept idealne države koja u potpunosti odgovara idealnom modelu Novog svetskog poretka, kao i delo "Sermones fidelis"("Govori vernog"). U ovom delu, objavljenom posle njegove smrti, Bejkon iznosi svoje teze o spoljnoj politici Engleske. U vreme kada je Engleska bila mala država, kada nije imala svojih kolonija i nije bilo izgleda da postane svetska imperija jer je bila u spoljnoj blokadi, Bejkon je vizionarski pisao da Engleska mora da zadobije prevlast na morima i na taj način i u celom svetu.

"Narod. koji caruje nad morima uvek može da se upusti u rat ili da ga izbegne prema svojoj želji, a pomoću oružja da čuva svoju teritoriju koja hrani njegove snage. Ranije ili kasnije, sva bogatstva će pripasti tom narodu, posebno bogatstvo Indije."

Bejkon piše da će takav narod tokom vremena carovati nad drugim državama i narodima. Engleska stalno mora imati na raspolaganju izgovore na osnovu kojih bi u svako doba mogla započeti rat sa drugim državama. Bejkon savetuje da se koriste sposobni ljudi, čak i u slučaju da njihov moral nije visok, jer uspevaju samo oni koji su bestidni i lično zainteresovani za uspeh svog poduhvata. Te ljude, spremne na intrige, treba podupirati, jer su korisniji od poštenih ljudi! Moglo bi se reći da je Britanija, sudeći po rezultatima, sledila Bejkonova uputstva. No Bejkon nije bio samo političar makijavelista, on je imao viziju jednog mnogo savršenijeg društva, države totalne kontrole i neporecive snage koja će vladati svetom.

Njegovo nedovršeno delo "Nova Atlantida" govori o utopiji Novog svetskog poretka. Bejkon je bio rozenkrojcer i odličan poznavalac jevrejske Kabale, pa nije čudo što se u njegovom delu ostrvo (po Bejkonovom mišljenju ostrvo ima velika preimućstva kao najpodesnija teritorija za državu koja bi imala prevlast nad ostalim svetom) zove Benzalem. Iako je svoja dela pisao uglavnom na latinskom jeziku, Bejkon je izabrao jevrejsko ime koje u prevodu znači Sin mira.

Na čelu Benzalema je kralj sa parlamentom, ali ni kralj ni parlament nisu prava vlast na ostrvu. Vlast se nalazi u rukama tajnog društva koje takode ima jevrejski naziv, Društvo Solomonovog hrama. Ovo društvo radi na osvajanju svetske vlasti pomoću sopstvene države koja mu služi kao sredstvo. Društvo se preko svojih agenata ubacuje u druge države da bi ih slabilo i rušilo iznutra, po mogućnosti bez rata. Rat je ponekad neugodno sredstvo i često puta izaziva reakciju koja osnažuje napadnutu državu, jer kod nekih naroda još su jaki osećaji časti, religije i rodoljublja.

Da bi te "predrasude" bile uništene, agenti društva će u tim zemljama stvoriti odelenja Hrama Solomona i krijući se iza humanitarnih ideja rušiti porodicu, religiju i rodoljublje. Ali jevrejski naziv ostrva i društva koje njime upravlja, samo delimično otkrivaju Bejkonovu ideologiju. U svom delu, na jednom mestu bez dvoumljenja piše da se Benzalem stvara u cilju pripremanja svetskog carstva. Tu s divljenjem govori o narodu koji živi na ovom fantastičnom ostrvu, a taj narod su Jevreji. O njima piše kao o narodu koji su sačuvali u punoj čistoći, i preneli na Benzalem, predanja iz nestale Atlantide. Ovi Jevreji na Benzalemu se razlikuju od svojih sunarodnika u drugim državama. Na Benzalemu nisu nepomirijivi neprijatelji hrišćanstva, već Isusu priznaju velike vrline. Ali zato, piše Bejkon, ti Jevreji veruju da je

"Mojsije preko tajne Kabale propisao za. Benzalem zakone koje oni sada čuvaju i da će u vreme kada dođe Mesija i sedne na svoj presto u Jerusalimu, kralj Benzalema sesti do njegovih nogu, dok će se drugi kraljevi držati na odstojanju."

Danas bi se moglo reći da je Engleska u velikoj meri ispunila plan Bejkona i postala Benzalem, a da je Bejkonov Hram Solomona istovetan sa Komitetom 300 koji čuva Englesku, a ruši ostale države, kada je to u njegovom interesu. Ovde se moramo malo pozabaviti istorijom engleskih dinastija, kako bi smo došli do centralne teme ovog poglavlja.

Počeću od onog dela kada na engleski presto stupaju nemački prinčevi.

18 septembra 1714 godine, posle smrti kraljice Ane, na engleski presto dolazi Džordž I (Georg Ludvig), izborni princ Hanovera i rođak kraljice Ane. Džordž I je bio protestant i nije znao ni reč engleskog. Vladao je do 1727 godine. Za njegove vladavine (1717 godine), dr Džejms Anderson, sveštenik škotske crkve, napisao je čuvenu "Andersonovu knjigu konstitucije", osnovnu knjigu moderne masonerije. Te godine su se četiri londonske lože ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske. Preskočićemo u devetnaesti vek, u vladavinu kraljice Viktorije, koja dolazi na vlast posle smrti ujaka, Viljema IV, 1837 godine. Vladala je do 1901 godine, pune šezdeset i tri godine. To je bila najduža i za Engleze najslavnija vladavina jednog monarha. Kada je došla na vlast, imala je osamnaest godina. Godine 1840 udala se za svog rođaka, nemačkog princa Alberta od Zaksen Koburg Gota. U braku sa Albertom imala je devetoro dece - pet kćeri i četiri sina.

Za vreme njene vladavine Engleska je postala najveća kolonijalna sila na svetu i u to vreme se govorilo da "Sunce nikada ne zalazi nad britanskim carstvom". Viktorija je nizom političkih brakova Engleskoj obezbedila uticajne veze po Evropi, pa su je zvali "evropskom bakom". Svoju ćerku Viktoriju udala je za nemačkog vladara Fridriha III. Njihov sin Viljem II bio je poslednji nemački car. Drugu ćerku, Alisu, udala je za Ludviga IV Hesenskog. Iz njihovog braka rođena je buduća žena ruskog cara Nikolaja II Romanova, kao i žena Ludviga od Batenberga, oca Alise od Batenberga. Trcću ćerku, Helen, udala je za Kristijana od Šlezvig-Holštajna.

Četvrta ćerka, Beatrisa, udala se za Henrija od Batenberga. Peta ćerka, Lujza, vojvotkinja od Argila, nikada se nije udavala. Svog sina, kasnijeg kralja Edvarda VII, oženila je Aleksandrom Danskom, rođenom sestrom Viljema Danskog. Viljem Danski postao je Džordž I Grčki. Njegov sinm, Andrej Grčki je u braku sa Alisom od Batenberga dobio sina Filipa, vojvodu od Edinburga i muža Elizabete II, današnje kraljice Velike Britanije. Iz ovoga se vidi da su Filip i Elizabeta rod!

Elizabeta II je došla na presto 1952, a 1960 godine je proglasila da će njeni naslednici nositi ime Mauntbaten-Vindzor. Naime, njen otac Džordž VI, koji je vladao Britanijom u periodu od 1937 do 1952 godine, promenio je ime porodice u Vindzor, po imenu kraljevske rezidencije u blizini Londona, kako bi se sakrilo u imenu nemačko poreklo vladarske kuće, što je postalo bitno pogotovo posle Drugog svetskog rata. Vladavina Elizabete II i nesređen privatan život njene dece koji karakterišu razvodi (što je neprimereno i skandalozno za jednu vladarsku kuću) princa Čarlsa, princeze Ane i princa Andreja, dali su obiman materijal za proučavanje ekscentričnosti ove porodice i otkrile su se mnoge njihove tajne. Princ Čarls i njegovo interesovanje za paranormalne fenomene će biti okosnica ovog malog istraživanja, što ne znači da se neću pozabaviti i ostalim članovima kraljevske porodice, rođacima i precima, jer o njihovim interesovanjima i "hobijima" na ovom planu ima mnogo verodostojnih podataka.

Prvi interesantan datum je 6 mart 1977 godine, a mesto zbivanja je aerodrom u Najrobiju (Kenija), gde je tog dana sleteo avion kojim je pilotirao čovek koji je sigurno zasluživao sve počasti namenjene članu kraljevske porodice, ali koje su ovog puta izostale na izričit zahtev gosta. Poseta je morala biti potpuna tajna, a naročito je bilo važno izbeći novinare i njihov ponekad nepodnošljiv interes za članove kraljevske porodice. Posle kraćeg zadržavanja avion je ponovo uzleteo i krenuo na severozapad. Cilj je bio provincijski centar Nakuru. Odatle su ovaj mladić i njegova mala pratnja džipovima krenuli u divlju i lepu savanu, u lepotu i mirnoću čistog zvezdanog neba pod kojim se mirno spava i sanja. Princ Čarls veruje u snove, u njihovu proročku dimenziju i uvek pored kreveta drži olovku i papir kako bi mogao da zapiše ono što sanja. Princ veruje i u druge stvari. Veruje da ima spiritističke sposobnosti i da su koincidencije putokazi, a kada se pojavi neki od njih, on ga analizira da bi video kuda ga usmerava.

"...Moderna medicina mora u sebe inkorporirati psihičko, spiritualno i paranormalno..."

"Mnogo se može naučiti iz drevnih sistema proricanja kao što su Ji đing, astrologija i visak..Sve religije su u krajnjoj konsekvenci jedna religija..."

Ovo su neke od izjava koje je u jednom periodu svog života javno iznosio, što je u javnosti često nailazilo na nerazumevanje. Bio je predmet podsmeha, a satiričari u štampi su dobili obilje ideja na temu kako se sprdati sa prestolonaslednikom. Zato je put u Keniju morao biti potpuna tajna. Vođa ovog "safarija" je vrlo interesantna ličnost, ser Lorens van der Post, u to vreme vitalni čovek od sedamdeset i jedne godine. Ovaj mentor će odigrati značajnu ulogu u razvijanju određenih interesovanja princa Čarlsa. Izlet u Afriku je organizovao jer je ne samo bio rođen u Južnoj Africi, već je bio osnivač "Vildernes Faundejšn", organizacije koja je trebala da razvija kod mladih ljudi intuitivnu stranu njihove ličnosti, a najbolje mesto za to je bila Afrika.

Ovu organizaciju su podržavali i vojvoda od Velingtona, Edmund de Rotšild, princ Čarls i mnogi drugi ugledni i uticajni ljudi. Van der Post, iako kod nas nije poznat, takođe je ugledna ličnost - pisac, istraživač, ratni heroj, psiholog amater. mistik, savetnik lorda Mauntbatena i prijatelj nekih od najuticajnijih i najvažnijih ljudi ovog veka. Mesto gde je doveo princa Čarlsa nije slučajno izabrano. Van der Post je bio veliki obožavalac i prijatelj Karla Gustava Junga, čije je učenje o kolektivnom nesvesnom usvojio u potpunosti i znatan uticaj ove teorije preneo i na Čarlsa. Dolazak u Keniju, na isto mesto gde je Jung boravio pedeset i dve godine pre toga (1925-te), imao je simboličko značenje. U ovom delu Kenije Jung je proveo nekoliko meseci proučavajući pleme Elgoni i njihove mitove, magijske rituale i snove. Ovde je njegova hipoteza, da postoji spiritualna dimenzija ljudske egzistencije, dobila konačnu potvrdu. Ovo je duhovna atmosfera u kojoj se našao princ Čaris. Put u Afriku je imao duboko spiritualno značenje za van der Posta i to je bilo mesto na kome će Čarls doživeti spiritualnu transformaciju.

Po pisanju van der Posta, koje je on kasnije pokušao da demantuje, Čarls je imao duboko religiozno iskustvo u Keniji, što je postalo tačka preokreta u njegovom životu. Princ je tada imao dvadeset i devet godina i ova etapa u njegovom duhovnom razvoju ga je neraskidivo povezala sa van der Postom i duhovnim nasleđem Junga. Od tog trenutka, Čarls se počeo živo zaimnati za Jungove ideje o religiji i kolektivnom nesvesnom i njegove interpretacije snova, koincidencija i intuicije. Princ Čarls je odmah napisao pismo i posetio Vinifred Rašfort, jungovsku psihoanalitičarku koja se specijalizovala za tumačenje snova.

Knjiga dr Vinifred Rašfort "Nešto se događa" ostavila je dubok utisak na van der Posta, koji ju je pročitao 1981 godine. Doktorka Rašfort je tada imala devedeset i sedam godina i mada slabog zdravlja redovno je održavala seanse terapije snova, zasnovane na Jungovoj teoriji o kolektivnom nesvesnom. Van der Post je knjigu preporučio princu Čarlsu. To je teško delo, neatraktivno, osim za one koji se zanimaju za vezu između religije, psihologije i Junga. Princ je pokazao interes za ovu ezoterijsku temu i čim je pročitao knjigu, javio se piscu i posetio je.

Bilo je to 1983 godine, a u njegovom društvu bila je i princeza Dijana. Razgovoru je prisustvovala i vodila beleške dr Dijana Bejts, ćerka doktorke Rašfort.

Ovoj poseti prethodila je intenzivna prepiska između princa Čarlsa i doktorke Rašfort, a pod njenim uticajem Čarls je počeo da vodi "dnevnik snova". Držao je pored kreveta papir i olovku kako bi mogao da zapiše snove kojih se sećao, jer je posle toga pokušavao da odgonetne šta mu to kolektivno nesvesno pokušava da saopšti. Možda se nadao da će oživeti takozvani "veliki san" čime je Jung označio san koji je proročki. Dr Bejts je o razgovoru svoje majke i princa rekla da je bio prisan, kao da su se znali godinama. On je tražio da mu lično protumači pojedine delove knjige i razgovor je potrajao četrdeset i pet minuta. Detalji nisu poznati, a to je bio njihov prvi i poslednji susret, jer je četiri meseca kasnije dr Rašfort preminula.

Primeri koji slede govore da je preobražaj princa Čarlsa bio veliki i da je verovao u radikalni religijski koncept kolektivnog nesvesnog. Početkom decembra 1982 godine, princ Čarls je, vođen koincidencijom, počeo da govori o alternativnoj medicini na sastanku Britanskog lekarskog društva. Putokaz mu je bila Paracelzijusova knjiga na koju mu je pao pogled, a princ je primetio da poruke dolaze "iz mnogo dubljeg izvora nego što je svesna misao", što je, esencijalno, Jungov koncept. Drugo, 15 jula 1983 godine, otvorio je kontraverznu kliniku za alternativnu medicinu na opšti bes lekara, pritom izjavivši da govori "iz ono malo intuitivnog osećaja koji ima...", što je još jedan jungovski postulat da i intuicija potiče iz kolektivnog nesvesnog. Tome u prilog govore i njegovi kontakti, prepiska i susret sa doktorkom Rašfort.

Potom, 16 juna 1984 godine, izjavio je kako pokušava da postane svesniji "shvatajući da koincidencija može biti putokaz, a od nedavno, sećajući se i zapisujući snove". Sredinom 1985 godine, Čarls je u jednom intervjuu rekao sledeće:

"Mislim da mnogo toga što je Jung rekao ima smisla u mnogim oblastima, a posebno ono što je napisano u Bibliji i indijskoj religiji, i u islamu, i mnogim drugim... neosporno. Obrazac se razvija, mislim, koji svi mi pokušavamo da istražimo, da idemo istom stazom, da odgovorimo na ista pitanja, mi se približavamo različitim stazama, ali se, konačno, staze spajaju negde u beskraju, i to je važna stvar."

Vrlo opasne reči od budućeg vođe Engleske crkve. Ali princ je samo izneo Jungov stav da su sve religije podjednake vrednosti. Čarls je izabrao van der Posta da bude kum na krštenju princa Vilijema. Činjenica da van der Post veruje da su sve religije, hrišćanstvo, islam, animizam ili bilo koja druga, komponente iste sile. Jasno je da je princ Čarls znao koja je van der Postova religiozna pozicija, ali i pored toga ga je izabrao da učestvuje u važnoj ceremoniji anglikanske crkve, kao što je krštenje budućeg vladara Engleske. Slična kontraverza je nastupila 1985 godine, prilikom Čarlsove posete Rimu, kada je izjavio da bi rado prisustvovao misi. Protestanti su se žestoko usprotivili, pa je poseta katoličkoj crkvi otkazana. Ko zna šta bi se desilo da je odlučio da prisustvuje molitvi u džamiji ili hindu hramu.

Jasno je da je princ Čarls pokazao više nego akademski interes za učenje Junga o kolektivnom nesvesnom. Bez sumnje, princ Čarls je sledbenik ovog učenja. To može imati opasne reperkusije onog trenutka kad postane vladar i prepusti kolektivnom nesvesnom da kroz intuiciju, snove i koincidencije kristališe njegove odluke. Ili možda ja grešim, možda će upravo tako postupati vladari "novog doba".

Nov, čudan događaj, iz koga se videlo da je princ Čarls poznavalac spiritizma, druge oblasti paranormalnog, zbio se prilikom njegove posete jednom sirotištu u jugozapadnom Londonu. Obavljajući ovu protokolarnu obavezu, ozario se kada je video grupu ljudi koji su svi nosili bedž sa natpisom: "Lečenje je dar Duha". Iz razgovora sa njima se potvrdilo da je reč o spiritistima, a da Čarls čita i da je očaran knjigom Teda Frikera, duhovnog iscelitelja, vrlo poznatog u Londonu. Ovaj čovek je za sebe tvrdio da je živeo u Svetoj zemlji u vreme Hrista, a da je kasnije bio obučavan na Nebu za svoju misiju lečenja ljudi, i poslat nazad na Zemlju (preko Totenhema) da započne svoju misiju lečenja. Frikerova knjiga "Bog je moj svedok" ima odeljak koji je vredan citiranja, kako bi se videlo kakvi ljudi su uticali na Čarlsa. Piše Friker:

"Svake noći kad. bih legao u krevet okružili bi me duhovi koji su dolazili da razgovaraju sa mnom, ne samo doktori koji su me savetovali već i mnogi drugi koji su mi pomagali du rešim razne probleme koje su imali moji pacijenti. Jedne noći sam ih upitao; Zašto je Bog izabrao mene?

Dva meseca kasnije, dok sam imao uobičajene noćne diskusije sa duhovima, iznenada su mi saopštili da će mi odgovoriti na pitanje.

Ležao sam mirno u krevetu iščekujući šta će se dogodlti. Ne dugo posle toga video sam ispred sebe veliki ekran, kao da sam gledao u veliki televizor. Prvo što sam video bio je, nije bilo dileme, lik Isusa kako hoda praćen velikom grupom ljudi. Dok sam ovo gledao, jedan glas mi je davao objašnjenja. Nastavio sam da gledam i pažnju mi je privukao dečak od dvanaest, trinaest godina, koji je koračao jedno pedeset metara iza grupe. Nosio je dugu odeću, na nogama je imao sandale, a na glavi malu crnu kapu.

Glas mi je rekao: Vidiš li onog dečaka?

Dečaka u dugoj odeći? - upitao sam.

- Takvu odeću su nosili Jevreji u to vreme, a taj dečak si ti! Toliko si voleo Isusa da si tražio od majke da te budi rano svakog jutra da bi mogao da ga pratiš celog dana. To je razlog zašto smo te izabrali da se vratiš i sprovodiš Njegovo delo, da lečiš bolesne.

Sada sam razumeo.

Kada god nekome govorim o svojim viđenjima, navru mi sećanja na kuću u Jerusalimu, kada sam bio dečak. Nikada nisam bio tamo i ne znam gde je ta kuća, ali u mom unutrašnjem oku jasno vidim usku ulicu i dvospratnu kuću.

Upitao sam: Kako je bilo moje ime?

- Anson, stigao je odgovor. To znači Sin Nazareta. Sutra ćemo ti ime napisati preko portreta koji visi na zidu u tvojoj klinici.Jedva sam dočekao sledeće jutro da odem do klinike, i kada sam stigao otišao sam pravo u moju sobu. Preko moje slike je neko napisao ime Anson, baš kao što su mi rekli."

Friker je lečio mnoge poznate ličnosti u svetu, između ostalih i nekadašnjeg kralja Saudijske Arabije, Fahda, kome izgleda nije smetalo što mu je iscelitelj u prethodnom životu bio Jevrejin. Naravno, ko želi da veruje u ovakve priče, da je neko živeo u vreme Isusa i od njega dobio dar isceljenja, neka veruje. Zamislite vladara Benzalema kako čita ovakvu literaturu. Bejkon mora da se prevrće u grobu.

Princ Čarls u ovakve priče veruje, jer je od malih nogu bio pod uticajem svoje blago ekscentrične pratetke, princeze Meri Lujze, unuke kraljice Viktorije, potpuno obuzete okultizmom, koja je bila redovni pacijent Hari Edvardsa, još poznatijeg iscelitelja od Frikera. Edvards je bio spiritistički medijum sposoban da padne u trans i kontaktira "drugu stranu". Verovao je da njegova moć isceljenja potiče od duhova dvojice mrtvih pionira medicine - Luja Pastera i lorda Listera.

Sluđena princeza je posle jedne seanse kupila knjigu "Spiritističke priče za decu" Olive Barton, isceliteljke i Edvardsove asistentkinje. Ova morbidna knjiga govori o životu umrle dece na "drugoj strani" gde se ona igraju, idu u školu (!) i prave svakodnevne nestašluke. Pedesetih godina ovakav idiotizam bio je popularan, pa je ova knjiga došla u ruke princa Čarlsa, tada dečaka u dobu kada imaginacija nahranjena ovakvim pričama može imati uticaja na kasniji život čoveka. Naravno, kasnije se ispostavilo da "duh" koji je Bartonovoj pričao ove priče koristi Edvardsa kao medijuma, a Edvards je koristio jednog od svojih duhova po imenu Ruben (logično je da duh sa "druge strane" bude Jevrejin kad je u pitanju Isus i celokupno hrišćanstvo), koji mu je saopštio ovu tipično malograđansku bljuvotinu najnižeg nivoa.

Inače, stav Anglikanske crkve po ovom pitanju je čudan. Još 1937 godine preduzeta je sistematska istraga, pa su klerici čak sedeli na seansama sa medijumima. Njihov izveštaj je procureo u javnost i izbio je skandal, jer spiritizam nije bio a priori osuđen i odbačen, pošto je ostavljena mogućnost da se možda "ne komunicira samo sa zlim duhovima nižeg reda već da postoji mogućnost da se komunicira i sa dobrim duhovima". Nadbiskup Kenterberija, dr Kozmo Lang, bio je izričito protiv spiritizma i njegovog upražnjavanja. Četrdesetih i pedesetih godina, ljudi koji su se bavili spiritizmom bili su hapšeni i novčano kažnjavani. Do današnjeg dana ovaj kontraverzni predmet debate nije razrešen, ali nas interesuje kakvi su pogledi princa Čarlsa po ovom pitanju i kako će se to odraziti na njegovo ponašanje kad bude seo na britanski presto i time automatski postao i poglavar Anglikanske crkve. Čarls je za konsultanta po ovom pitanju izabrao dr Mervina Stokvuda, biskupa Sautvarka, koji je otvoreno podržavao spiritizam, posećivao sve kongrese spiritista i bio član Društva za psihička istraživanja. Citiraću neke od njegovih izjava:

"Ako ćete izbaciti sve pojave vezane za spiritizam iz Biblije, moraćete da izbacite jako mnogo. Iritira me kada ljudi celu ovu stvar odbacuju kao crnu magiju i nevaljalstvo".

Druga izjava po kojoj je postao poznat je:

"Hvala Bogu za medijume i iscelitelje. Jednog dana se fizičko telo raspada u prah i pepeo, a spiritualno ili eterično telo se oslobađa iz svog zatvora."

Ovaj duhovnik je hladnokrvo izjavio da princ ima pravo da istražuje svoje duhovne potrebe i znanja, a greška leži u onim duhovnicima koji odbijaju da prihvate da se psihička zbivanja nisu dešavala samo u biblijsko vreme, već se dešavaju i danas, i da je bolje prema tim pitanjima imati otvoren um, a ne zatvoren.

"Otvaranje uma" za psihička saznanja nije tipično samo za princa Čarlsa, već i za njegovu majku, kraljicu Elizabetu. Časopisi su 1976 godine objavili senzacionalnu vest da se kraljica Elizabeta i princeze Margareta i Aleksandra, leče kod čoveka koji nije registrovani lekar i koji koristi metode alternativne medicine u svom radu. Kao i većina senzacionalističkih vesti i ova je samo delimično tačna. Nije u pitanju muškarac već žena, a terapija jeste neobična. Osoba koju su posećivali zove se Kej Kirnan i vodi "Blouston kliniku" u Harli Hausu, u Londonu. Nudi nekoliko vrsta terapija, neke fizičke neke psihičke, a sama je medijum sposobna da padne u trans. Kraljica je došla da je poseti, jer je osećala neprekidne bolove u ramenu koje je iščašila cepajući drva na jednom od svojih imanja. Zaceljenje je išlo sporo. Gospođica Kirnan je ponudila terapiju na američkoj mašini "diapuls", koja emituje pulseve elektromagnetnih talasa visoke frekvencije kroz telo. Reklamira se da leči sve: stres, herpes, zatvor, modrice, artritis, čireve, bol u leđima, lošu cirkulaciju. Pristalice izražavaju veliko oduševljenje u vezi ovih terapija, dok klasična medicina pokazuje sav svoj akademski prezir. Zato američka mašina, i njoj slične, ostaju van medicinskog establišmenta i njima rukuje nemedicinsko osoblje.

Kraljica je na klinici bila dva puta. Oba tretmana su trajala po devedeset minuta, kada joj je rame tretirano između dve kondenzatorske ploče. Ono što je trebalo da ostane tajna, ipak je procurelo u javnost. Gospođica Kirnan je u jednom članku priznala da princezu Margaretu poznaje dvadeset godina, a princezu Aleksandru, kojoj je lečila artritis, još duže. Njihove priče su doprle do kraljice koja se zainteresovala za terapiju. Ono što nije trebalo napisati u novinama je da gospođica Kirnan radi sa mašinom ne samo mehanički, već svoje misli usklađuje sa frekvencijom mašine i koristi je kao kanal za svoje spiritističke i duhovne snage.
Kraljica je imala i druge čudne saradnike koji su za sebe tvrdili da poseduju psihičke moći.

Jedan od njih je bio izvesni Mr. Bruk koji je svojom metodom, koju je zvao "promena impulsa", lečio kraljičine trkačke konje. On je vrhove prstiju postavljao na greben konja i kroz prste "kanalisao impulse" u nervni sistem životinje. Tretman je služio za poboljšanje opšteg stanja, pogotovo što su životinje mnogo prijemčivije za magnetnu terapiju, pa su rezultati bolji nego kod ljudi. Tako dolazimo i do gospođe Lavender Daver, udovice bivšeg funkcionera Konzervativne stranke, koja je mnogo učinila za razvoj alternativne medicine u Engleskoj. Svojim novcem je osnovala Institut za komplementarnu medicinu. Ovaj institut je imao jaku podršku princa Čarlsa i ostalih članova kraljevske porodice, a na Institutu se koristila alternativna tehnika poznata kao "radionika". I ona je lečila ljude i trkačke konje, preko dve stotine njih, jer je poznato da su kraljica i njena majka vlasnici najboljih ergela trkačkih konja u Engleskoj, pa im je ponuda da će konji biti uvek u vrhunskoj formi sigurno zvučala privlačno.

Radioniku kao terapiju izmislio je početkom dvadesetog veka dr Albert Abrams, ugledni lekar i neurolog. U dijagnostici je koristio aparate kojima je iz kapi krvi ili uzorka kose merio neku vrstu životne sile i na osnovu njene snage određivao da li je pacijent zdrav ili ne. Naravno, zvanična medicina je odbacila ovaj metod kao budalaštinu. U Americi je radionika zabranjena i svi koji se njome bave odgovaraju na sudu. Ali zato u Engleskoj oni koji se njome bave nemaju problema. Gospođa Daver je objasnila da radionika deluje na univerzalno nesvesno i da je dovoljan visak koji drži nad uzorkom kose pacijenta i specifična pitanja, pa da otkrije o kakvoj je bolesti reč.

Princ Čaris pokazuje veliko interesovanje za rad Instituta, a uz njega su pokrovitelji iz kraljevske porodice i kruga bliskih prijatelja. Među njima su: Angus Ogilvi, muž princeze Aleksandre, sestre vojvode od Kenta, inače direktor "Engleske banke" i predsednik ogromnog "LONRHO" konglomerata; major Džon Vils, čija žena Džin je kraljičina dama pratilja; dr Čarls Eliot, homeopat koji leči kraljicu; lord Oksi, kraljičin prijatelj sa konjskih trka; ser Entoni Oklend, stalni podsekretar u ministarstvu inostranih poslova i Komonvelta i šef Diplomatskog servisa koji odlučuje o postavljenjima za rad na dvoru; dr Aleks Forbs. prijatelj princa Čarlsa i najpoznatiji praktikant alternativne medicine u Britaniji. Administrator instituta, Entoni Beird, govori u kodiranim frazama o princu Čarlsu i njegovom angažovanju oko instituta. Interpretirane u jungovskom maniru, njegove reči dobijaju na značenju:

"Princ Čarls je bio dovoljno senzitivan da oseti da je došao pravi trenutak da se svetu skrene pažnja na komplementarnu medicinu. Njegov sopstveni instinkt mu je rekao da je pravi trenutak. Dokaz je u konsekvencama. "

Konsekvence su brojna pisma koja su stizala, naročito iz Amerike.

"Zaključak iz njih je da nismo ni svesni koliki efekat su imali govori princa Čarlsa. Oni su odjeknuli čitavim zapadnim svetom. Ljudi sada osećaju da mogu slobodno da govore o ovim terapijama. Moda nije prava reč. Ljudi ponovo otkrivaju ono što su imali u prošlosti, želju da povrate kontrolu nad sopstvenim umom i telom. To je divan momenat, ne samo očigledan. On takođe govori o duhovnoj promeni u ljudima dve zemlje."

Da nisu tako naivni i ekscentrični kao što izgleda, neka posluži podatak da je princ Filip član i omiljeni lik mnogih organizacija za zaštitu životne sredine, dok njegov sin, princ Čarls, poseduje milione jutara šuma u Velsu gde se drvo redovno seče, a takođe je jedan od najvećih vlasnika sirotinjskih kuća u predgrađima Londona gde su uslovi života, zagađenost vazduha i svi ostali uslovi ispod svih nivoa života u razvijenim zemljama.

Već sam rekao da se Komitet 300 velikim delom nalazi pod kontrolom britanskog monarha, kraljice Elizabete II, a da je kraljica Viktorija bila daleko od ekscentričnosti i skoro paranoična u vezi čuvanja tajne da je Džek Trbosek ostavljao masonske simbole na mestima zločina, koji su aludirali na vezu Komiteta 300 i "eksperimenata" kojeg je izvodio član kraljevske porodice, visoko rangirani mason škotskog rituala masonerije. Sve operacije engleske kraljice sprovodi i osigurava MI6, pogotovo u bivšim kolonijama imperije, naročito u Kanadi koja je slično Švajcarskoj i važna zbog mnogih poslova Komiteta 300. U Kanadi se nalazi sedište "Trizek Holdings", konglomerat kompanija koje su navodno u vlasništvu porodice Bronfman, a zapravo su najvažnija imovina engleske kraljice u ovoj zemlji. Bronfmani su pod kontrolom MI6 još od Drugog svetskog rata, kada su ser Kenet Kejt i ser Kenet Strong stvorili "Trizek", a "hofjuden" Bronfmani su paravan za operacije MI6 i pranje novca od trgovine drogom, oružjem, ucenama i drugih prljavih poslova. Na svu tu prljavštinu, malo tipične engleske ekscentričnosti dođe kao sjajno sredstvo za skretanje pažnje svetskih medija i bulevarske štampe sa stvarnih događanja.

Zver 666

Otkrovenje Jovanovo je poslednja knjiga u Bibliji, knjiga kojom se Biblija završava i koja nadahnuto govori proročkim jezikom o kraju sveta, budućnosti čovečanstva i hrišćanske crkve, u razdoblju od smrti Isusove do njegovog drugog dolaska. Kako se bližio kraj drugog milenijuma, tako se hrišćanski fundamentalizam, posebno u Americi, sve više bavio Apokalipsom i Antihristom. kreirajući atmosferu kroz medije da je neminovni, skori kraj sveta tu. Ono što je Jovan Bogoslov opisao kao budućnost čovečanstva, na silu se smešta u zadnje godine dvadesetog veka, pa ispada da je Jovan Bogoslov jedinstven prorok koji je knjigu pisao za baš ovo pokolenje, a ne za neka koja su već prošla ili za neka koja će se tek roditi. To je malo verovatno. Poznato je sa koliko bezobzirnosti razni tumači istražuju Nostradamusa i njegove katrene, stavljajući ih u funkciju dnevne politike danas u svetu, iako je sam

Nostradamus u pismu svom sinu Sezaru napisao da se otprilike jedna trećina njegovih katrena odnosi na blisku budućnost od nekoliko godina od vremena u kome je živeo, trećina katrena na budućnost dvadeset do trideset godina od vremena u kome je živeo, a preostala trećina na neku daleku budućnost koju ni sam nije mogao da vremenski locira. Nije u pismu napisao koja trećina katrena se odnosi na tu daleku budućnost, ali za to su se pobrinuli raznorazni stručnjaci i tumači, trpajući sve moguće i nemoguće varijante u ovaj vek.

Pitanje Otkrovenja nije tako naivno kao što izgleda, niti je komercijalizacija u ovom trenutku ekspanzije Nju Ejdža (New Age) slučajna i dotiče se baš propasti hrišćanstva. Jasno je da je na planu duhovno rušenje i porobljavanja čoveka, kako bi postao obezdušeni biološki robot, što je ideal robovlasničkog Novog svetskog poretka. Rušenje hrišćanstva jedan je od osnovnih ciljeva. Zato se s jedne strane promovišu druge religije kao bolje i pogodnije od hrišćanstva, a s druge strane se hrišćanstvo direktno napada kroz afirmaciju satanizma u raznim oblicima, kao prirodnog neprijatelja hrišćanstva. Na ruku im ide i rastakanje u samom telu hrišćanstva. Neke protestantske sekte, kao što je Anglikanska crkva, odstupile su od crkvenih kanona, počeli su da se modemizuju u poteri za vernicima, počeli su da zaređuju žene, venčavaju homoseksualce, vrše zajedničku crkvenu službu sa pripadnicima drugih religija i učestvuju u radu Svetskog saveta crkava, labavog konglomerata raznih verskih zajednica i religijskih usmerenja, ujedinjenih konceptom ekumenizma. Ekumenizam koji agresivno promoviše papa Jovan Pavle II, a u tome mu zdušno pomaže Vaseljenski patrijarh Vartolomej, ima za cilj stvaranje Novog kanonskog poretka. Tako Novi svetski poredak ima svoj pandan u hrišćanstvu - ekumenizam. Nije zato čudan nalet hrišćanskog fundamentalizma u jednoj važnoj dimenziji, a to je da nam predstoji Apokalipsa. Po fundamentalistima, svet je na kraju svog života, a kao predznak tog kraja pojaviće se Antihrist koji će nad ljudima sprovesti neviđen teror i strahovladu, kako bi se u završnom obračunu, bitci kod Armagedona, sudarile snage dobra i zla. Zlo će konačno biti poraženo, a tada će se u svom punom sjaju po drugi put pojaviti Isus i spustiti se sa neba, mrtvi će ustati iz grobova i uspostaviće se novo carstvo božje, a odabrani će živeti u večnoj milosti.

Učenje o bliskom dolasku Hrista, kao zemaljskog cara koji će osnovati hiljadugodišnje zemaljsko svetsko carstvo sa usrećenim čovečanstvom, je kanonski osuđeno kao sektaško učenje hilijazma. Čini se da je pravoslavno hrišćanstvo (ono koje se nije utopilo u zapadni ekumenski pokret) ostalo poslednja prepreka pred naletom onih koji svesno ruše hrišćanstvo i onih koji u tome učestvuju kao izmanipulisani i nesvesni saučesnici. Za obične čitaoce najinteresantnije je bilo da saznaju ko će biti Zver koju označava broj 666, kako to piše u trinaestom poglavlju, stih osamnaest iz Otkrovenja:

"Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri: jer je broj čovjekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest."

U vreme hladnog rata, Antihrist se poistovećivao sa Sovjetskim Savezom - "carstvom zla", kako ga je ocrnio američki predsednik Ronald Regan. Ono što ni Regan ni ostali tumači nisu uočili, a to su mogli da su pažljivo čitali Otkrovenje, je da će Antihrist biti čovek, a ne država, organizacija, pokret ili predmet. Neki tumači u Jugoslaviji (gde je štampa prepuna kvazi biblijskih tekstova i tumačenja na temu Antihrista, Zveri i ostalih srodnih tema) otkrili su da je papa zapravo Antihrist, dokazujući to natezanjem neke titule koju papa nikad nije nosio, kako bi se ona numerološki uklopila u broj 666. Opet je u pitanju nepoznavanje Otkrovenja. Papa je duhovnik, svešteno lice, i u Bibliji je identifikovan kao lažni prorok, pa ne može u isto vreme biti i Antihrist, koji je svetovno lice koje će zavladati svetom.

Gde je onda zabuna u tumačenju broja 666? Zabune nema. Upotreba broja 666 je složenije pitanje i ne služi samo da označi čoveka. Služi da sakrije čoveka na koga se odnosi taj broj, a masovna upotreba broja 666 služi da obeleži i označi njegovo carstvo - materijalni svet koji će mu pasti pred noge kada se bude pojavio. Najšira moguća upotreba broja 666 ima i magijsko dejstvo na čoveka, pripremajući njegovu podsvest za dolazak Zveri i svodeći čovekov praktični život, u svakodnevnoj komunikaciji, na što češću upotrebu ovog broja. Sledbenici crnomagijskih kultova i tajnih društava, kojima je Lucifer bog kome se klanjaju, vrlo perfidno i temeljito uvode biblijske elemente u svakodnevni život ljudi, sa jasnim crnomagijskim kontekstom predaje čoveka u ruke Zveri.

Neki ozbiljni tumači Otkrovenja tvrdili su da je Jovan Bogoslov brojem 666 označio konkretnog čoveka, Džošuu ben Džezua, koji je osnovao duhovnu akademiju u Džundišapuru, u Iranu. Kao pripadnik nestorijanske jeresi, imao je cilj da hrišćanstvo zameni obožavanjem Behemota, demona zla, koji je zapravo Sorat, zli demon sunčevog kulta. Dvoroga zver iz Apokalipse je Ahriman, demon materijalnog sveta, često danas poistovećivan sa Amerikom, što naravno nema veze sa Jovanom Bogoslovom, ali ima sa onima koji žele da Amerika bude Ahrimanova zemlja, kako bi crpeli njegovu zlu, demonsku snagu. Sada je malo jasnije zašto treba srušiti hrišćanskog Boga. Nije zato čudo što se broj 666 pojavio u najširoj upotrebi u bankarskom sistemu. Prve tri cifre novog međunarodnog sistema monetarne kartice su 666. Šifra "Svetske banke" je 666. Kartica australijske "Nacionalne banke" nosi broj 666. Banke u Floridi koriste broj 666. Čekovi u bankama u Bombaju nose broj 666. Na lozovima izraelske lutrije utisnut je broj 666. Lične karte Evropske zajednice, koje će se uvesti u sve zemlje Evropske zajednice, imaju fino izatkanu mrežu linija, arabesku sastavljenu od šestica.

Stari Haldejci su imali numerološki sistem baziran na šestici, koji su neki kompjuterski stručnjaci primenili kako bi identifikovali matricu broja 666 u širokoj, ali skrivenoj upotrebi. Sistem je prost, u njemu prvo slovo alfabeta ima numeričku vrednost 6, a svako sledeće numeričku vrednost uvećanu za broj 6. Na primeru engleskog alfabeta slovo "A" ima numeričku vrednost broja 6, "B" je 12, "C" je 18, "D" je 24, i tako dalje. Ovaj princip primenjen na neke reči iz engleskog jezika dao je neočekivane rezultate. Kreditna kartica VISA primer je kompleksne upotrebe broja 6, izvučene čak iz tri civilizacije. "VI" je rimsko 6, "S" je Stigma iz grčkog alfabeta čija numerička vrednost je 6, "A" je iz vavilonskog alfabeta i ima vrednost 6, što sabrano znači VISA=666.

Kada sam na početku ovog poglavlja napisao da je kraj drugog milenijuma vreme pojačanih aktivnosti onih krugova koji bi hteli da se ostvari Apokalipsa, onda to nije bilo slučajno.

Godina najjače aktivnosti bila je 1998 godina, što će reći 3 x 666. Ovo je prvi put u proteklih dve hiljade godina hrišćanske ere da se numerički ostvarila ova kombinacija. Zašto se u toku 2000-te godine održalo toliko crnomagij-skih manifestacija? Vrlo prosto, 2000:3=666,666. I ovo se numerički uklopilo po prvi put u ovoj eri. Zašto se 31 Decembra 2000-te čekao novi milenijum? Vrlo prosto, na ovaj dan se kod katolika slavi Silvestrovo, a ime je dobio po uspomeni na papu Silvestra, koji je po legendi potpisao ugovor sa Satanom 999 godine (obrnute tri šestice), i koji je Silvestru obećao papski presto, a Silvester Satani obećao zauzvrat sve ljudske duše! Ko hoće nek misli da je ovo izmišljotina, ali ugovor sa Satanom se čuva u Vatikanu. Ono što nije slučajnost je da se međunarodni kompjuterski centar u Briselu zove "Zver", da ga koriste za pripremu novog identifikacionog sistema građana koji ima, kakve li slučajnosti, osamnaest cifara (6+6+6). Podzemni grad od trideset kvadratnih kilometara ispod Brisela popularno se zove "Kripta", a ulaz u njega je iz crkve Svete krvi Isusove. Isti takav podzemni kompjuterski centar se nalazi i u Americi, u Vazduhoplovnoj akademiji u Čejen planinama (Kolorado Springs), a treći je u Australiji i zove se "Satelitski kontrolni centar", a nalazi se u Alis Springsu. Kad smo već kod kompjutera, ova sprava ima numeričku vrednost 666:

C = 18
O = 90
M = 78
P = 96
U = 126
T = 120
E = 30
R = 108
ukupno 666

Kod pojmova koji se sastoje od dve reči, ne zaboravite da u sopstvenom traženju numeričkih vrednosti imena za prazan prostor između dve reči umanjite zbir za 192, jer je tolika numerička vrednost praznog prostora između reči u kompjuteru. Tako ćete ustanoviti da "Banka fedealne rezerve" u Americi ("Federal Reserve") ima vrednost 666 i da ime grada Njujork (New York) daje 666, a u njemu je sedište Ujedinjenih nacija. Po istom principu, Sjedinjene Američke Države (US Of America) imaju numeričku vrednost 666, jer su centar sila zla koje će koristiti Antihrist. Broj 666 se može naći i u numeričkoj vrednosti imena mnogih ljudi, što ne znači da su automatski glavni Antihrist, već da su dušu prodali Đavolu i da su spremni da služe Antlhristu, njegovom poslaniku na zemlji. To jasno kaže Jovan Bogoslov u svojoj Prvoj poslanici, 2,18:

"Djeco! posljednje je vrijeme, i kao što čuste da će doći Antihrist i sad mnogi antihristi
postaše..."

Jedan od takvih likova je Kisindžer, što jasno proizilazi iz njegovog prezimena:

K = 66
I = 54
S = 114
S = 114
I = 54
N = 84
G = 42
E = 30
R = 108
ukupno 666

Prvi ratni brod kojim je Anvar el Sadat, tadašnji egipatski predsednik, uplovio u Suecki kanal na dan njegovog ponovnog otvaranja, na pramcu je imao vojnu oznaku 666. Frekvencija na kojoj je emitovana prva radio emisija u Sjedinjenim Američkim Državama bila je 666 megaherca. Televizija je takođe u Otkrovenju, njen zadatak je:

''I bi joj dano da dade duh ikoni zvijerinoj, da progovori ikona zvijerina..."

U časopisu koji izdaje EZ (Evropska zajednica) može se pročitati:

"EZ prihvata tumačenja biblijsklh knjiga Jezekilja, Danila i Otkrovenje."

Šta ima Evropska zajednica da prihvata biblijska proročanstva, i to baš ovih proroka, a ne nekih drugih? Da li EZ postaje biblijsko društvo ili hoće da poruči nešto drugo? Za Otkrovenje je jasno, i za Danila, najvećeg proroka Starog zaveta je isto jasno. On je prorokovao i tumačio snove Navukodonosoru, a posebno jedan san o razvoju carstava i njihovoj propasti. Jezekilj je u svojoj knjizi govorio o susretu sa Bogom, koji ga je dva puta pohodio, dao uputstva i zakone za izrailjski narod i došao strašno da ga kazni što se nije pridržavao datih zakona. Ko je taj Bog zapravo, Jezekilj nije znao, ali možda mudrijaši iz Evropske zajednice znaju. Ne pada im na pamet da citiraju starozavetnog proroka Isaiju čiji se pojedini stihovi odnose na njih, kao recimo 13,12:

"Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorma? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode?"

Lucifer ili Lučonoša je sjajna zvezda "koja je pala", koju je Bog oborio s neba kada se ovaj pobunio protiv njega. Koncept Novog svetskog poretka je koncept iluminata i svetskog poretka sa Antihristom na čelu. Vladar sveta više neće biti Isus Hristos, već čovek Zver 666. Na zemlji će se ostvariti raj bez Boga i biće to raj čoveka.

Novi svetski poredak kao novi utopizam počiva na pretpostavkama puritanizma XVII veka koji su doneli prvi useljenici u Ameriku. On propoveda superiornost belaca anglosaksonskog porekla i protestantskih verskih uverenja, a predstavlja svojevrsni anahronizam u današnjem dobu. Ovaj ideološki koncept, naivan i licemeran u isto vreme, sprovodi se krajnjom upornošću, čak i oružjem, i predstavlja oblik novog fanatizma i zaslepljenosti. Oni koji se ne priklone konceptu biće "disciplinovani" oružjem, kao što je to slučaj sa Republikom Srpskom i Srbijom. Sve to se odvija po scenariju iz Apokalipse i "nepostojeće" knjige (Kuminata) i "falsifikata" iz Protokola Sionskih mudraca (Iluminata). Pritom se Biblija koristi kao oblik zamajavanja, jer rušenjem Boga (u čoveku) ruši se i čovek.

Bezazleni čitalac Apokalipse može da se zapita zašto slepo slede Apokalipsu kada će na kraju biti poraženi, jer tamo jasno piše da će na kraju pobediti Isus. U tome je suština svake pobune. Pali anđeli veruju da će jednom pobediti, misle da je taj trenutak došao, da će konačno sile mraka, ojačane zlom posejanim u ljudima, preovladati i uništiti Boga. Zato se scenario prividno odvija po matrici iz Apokalipse, do odlučne bitke, ključnog sukoba na Armagedonu, kada će pokušati da "prevare" proročanstvo o konačnom ishodu. Naravno da to nije moguće, ali sve vrste zaslepljenosti se odlikuju suženjem svesti i odsustvom racionalnog mišljenja. Iz tog mraka u mozgovima (i na žalost dušama) mnogi protagonisti Novog satanskog poretka u ovoj fazi rade na utiranju puta i stvaranju uslova za pojavu Antihrista. Kako će se on zvati manje je bitno, njegove karakteristike su date u Otkrovenju i na drugim mestima u Bibliji.

Pažljivi čitaoci Biblije znaju da je Isus došao iz plemena Davidova, iz Jude, čiji je simbol lav.

Antihrist će doći iz plemena Dan. Za njega Jakov kaže da če biti "zmija" koja će iz potaje ujedati. Dan je bio sin sluškinje, nezakonito dete, pa će zato iz njegovog plemena doći "bezakonik" koji će se dići protiv Boga. Simbol plemena Dan je bazilisk, za koga kaže Isaija u 1429:

"...jer će iz korijena zmijinjega niknuti zmija vasilinska, i plod će mu biti zmaj ognjeni krilati."

U Otkrovenju piše i da "zlo dolazi sa severa", što je jasna poruka, jer pleme Dan pripada takozvanim severnim plemenima. Sada su stvari malo jasnije. Ono što mnoga tajna magijska društva znaju je da se "bezakonik" mora pojaviti iz srodstva sa Isusom, mora ga srušiti potomak njegove krvne loze i mora biti izdairn, po drugi put, od onoga koji je nikao iz njegovog krila. Ovde dolazimo na klizav teren. Ko to može da bude iz Isusove krvne loze kad je iz jevanđelja jasno da se Isus nije ženio, pa samim tim nije ni mogao da ima potomke, odnosno krvnu lozu. Već od XIX veka mnogi biblisti su neporecivi autoritet Biblije doveli u pitanje otkrivanjem mnogih nelogičnosti, nedoslednosti i pogrešnih podataka koji su zamagljivali pravu prirodu jevanđelja. Jako teško je istraživati istorijskog Isusa ne zadirući u božanskog Isusa i ne dolazeći u sukob sa kanonskim stavom Crkve, da je biblijska istina jedna i nepromenljiva. Ja ću se životom istorijskog Isusa pozabaviti ukratko; ne da bih rušio dogmu Crkve već da bih pokazao na kojoj ravni se, u potaji, vodi borba da se upravo sruši Isus.

Četiri jevanđelja i Dela apostolska mogu se čitati na dva načina. Mogu se čitati i shvatiti bukvalno i uz određen napor i predznanja može se u njima otkriti druga ravan saznanja, ravan inicijacije i esenskog učenja koje jevandelja pokazuje u sasvim drugom svetlu. Zadržaću se na ovom pešer nivou, skrivenom nivou značenja jevanđelja.

Ova značenja dopunila su otkrića svitaka sa Mrtvog mora i zapisa iz Nag Hamadija, čiji sadržaj je uslovno gnostički, ali daje suštinu učenja sekte esena koja su velikim delom inkorporirana u jevanđelja kao učenje Isusa Hristosa. Jasna je suprotnost između objekta vere koji mora biti natprirodan i istorijske istine. No, razotkrivanje nekih istorijskih činjenica ne može ugroziti veru u čoveku, jer ona funkcioniše na metafizičkom planu ne dodirujući svet činjenica.

Jedna od osnovnih činjenica iz života Jevreja prvog veka nove ere jeste obaveza Jevreja, koji se pridržavaju verskih pravila, da moraju biti oženjeni. Neoženjeni punoletni muškarac jednostavno nije imao status u zajednici, a još manje je mogao biti lider ili rabin. Postoji izuzetak, kao recimo askete u esenskim manastirima koji su bili neoženjeni, kao što je bio slučaj sa Jovanom Krstiteljem. Isusa njegovi sledbenici oslovljavaju sa "učitelju", što podrazumeva da je bio oženjen, jer neoženjeni rabin, učitelj, jednostavno je bio nezamisliv.
Drugi važan detalj je Isusovo poreklo. Neosporno je da je "naslednik loze Davidove", po muškoj liniji direktni potomak kralja Davida, loze i dinastije koja se nije prekidala od Davida do Isusa, pa je zato kao legitimni kralj Jevreja i nosio titulu Mesije. Zamislite sad prestolonaslednika Davidovog prestola koji je odlučio da se ne ženi, da nema muškog naslednika, da prekine lozu Davidovu i na taj način direktno odbaci vekovna iščekivanja izraelskog naroda da stekne slobodu i da njime vlada potomak Davidov, što je jedina prihvatljiva varijanta pred očima Boga i naroda. To bi bio bogohulni čin, izdaja sopstvenog naroda i vere, a Isusu ni jednog trenutka to nije padalo na pamet.

Isusov celibat je pogrešno tumačen, vekovima posle njegove smrti, kako bi se saobrazio sa potrebama nove hrišćanske crkve. Živeći u esenskoj zajednici, Isus se pridržavao vrlo strogih pravila, a jedno od njih je bilo višegodišnje povlačenje iz svetovnog života u usamljenički život manastira. Celibat jeste bio ideal svakog esena, najviši oblik života, a brak i seks se nisu smatrali svetim, ali je nosilac Davidove loze morao da žrtvuje svoju čistotu upravo zbog dinastičkih obaveza. U svetovni život se vraćao svake šeste godine, samo na mesec dana, u toku decembra meseca, a nekada i ranije, u zavisnosti od kalendara koji su eseni precizno vodili zbog svojih proročanstava o kraju sveta. Tada je živeo sa svojom ženom Marijom Magdalenom i cilj tog zajedničkog života je bio da se začne naslednik koji je morao da se rodi u septembru sledeće godine, kao i svi Davidovi naslednici, i time potvrdi legitimitet svog prava. Ako bi se kojim slučajem rodila devojčica, onda bi sledeči izlazak iz manastira usledio već posle tri godine, ako bi se rodio dečak, onda se poštovalo ustaljeno pravilo od šest godina do sledećeg izlaska iz manastira.

Isus se rodio u martu mesecu 7 godine pre nove ere, a ova "greška" u rođenju dugo je bila predmet rasprava i sukoba u okviru esenske zajednice, jer su njeni ortodoksni članovi smatrali da je ovom greškom u vremenu rođenja izgubio pravo na presto, pa da bi njegov brat Jakov trebalo da se nađe na mestu prestolonaslednika, što je nosilo u strogoj hijerarhiji esena određene obaveze, ali i prava. Da ne širim priču, to se nije desilo, Isus je bio ne samo svetovni vladar Jevreja, već je u jednom trenutku uzeo i svešteničku titulu i tako po prvi put u esenskoj zajednici spojio ono što je strogo bilo razdvojeno vekovima. Obaveza vođa ovih loza, Davidove dinastičke i Cadokove svešteničke, bila je da imaju naslednike, kako bi se jednog dana ostvario ključni, dugo željeni događaj, razlog nadanja naroda da Izrael ima ponovo svoju državu i vladara.

Prvo dete Isusa i Marije Magdalene bila je ćerka, rođena u septembru 33 godine. U junu 37 godine rodio se sin Isus Just. Krajem marta 44 godine rodio se drugi sin. U martu mesecu 48 godine Isus se ženi po drugi put, Lidijom, ženskim biskupom iz Tijatire. U martu 51 godine rodila im se ćerka. U septembru 53 godine, Pavle, verni sledbenik, ženi se najstarijom Isusovom ćerkom Tamarom-Fivom. Tako postavši njegovim zetom, a iz plemena Venijamina, Pavle je započeo krvnu lozu koja preko Five započinje sa Isusom, a završava sa srpskim Nemanjićima, kao što muška linija ide do francuske vladarske kuće Merovinga. Onima kojima se čini neverovatnom ova moja tvrdnja o poreklu Srba, odnosno Nemanjića, neka u crkvi Svetih arhanđela pogledaju freske. Na jednom stubu naslikana je loza Nemanjića, na drugom loza Jesejeva (Jesej - "čovek", otac Davidov). Jesej je pomenut u rodoslovu Isusa Hrista u jevanđeljima po Mateji i Luki. Isus je "šibljika iz stabla Jesejeva". Ali to će biti predmet neke druge knjige.

Ovo sam sve naveo da bih došao do tačke u kojoj vam moram nešto reči i o tajnom društvu poznatom kao Sionski priorat. Neću pisati o onom što možete pročitati u knjizi "Sveta krv i Sveti Gral". Reći ću samo da su Merovinzi, iako pobijeni i istrebljeni od Karolinga, očuvali krvnu lozu Isusa preko jedne bočne porodične grane Anžujaca, a ovi je produžili preko još jedne moćne krvne loze, preko Habzburga, do današnjih dana. Aktivni podržavalac je bila Katolička crkva, čija je vekovna tvorevina, Sveto rimsko carstvo, zapravo bilo jezgro onoga čemu su težili potomci krvne loze Isusa i Sionski priorat - stvaranju teokratske države u Evropi, ujedinjenih zemalja Evrope, preobraženog Svetog rimskog carstva sa Habzburzima na čelu, uz pomoć radikalno reformisane crkve koja bi služila ovom cilju.

U devetnaestom veku Sionski priorat odbacuje Katoličku crkvu kao krajnje konzervativnu, učmalu, prevaziđenu instituciju i nastavlja sam da radi na planu ujedinjene Evrope. Prvi veliki udarac Habzburška monarhija doživljava 1914 godine u Sarajevu, kada srpski nacionalista Gavrilo Princip puca u omraženog predstavnika Habzburške monarhije. nadvojvodu Ferdinanda.

Ni Sionski priorat ni Habzburzi nisu uočili simboličnu i strašnu poruku Neba, da sa svojim planovima stanu. Atentator se zvao Gavrilo - Gabrijel, koji nije samo Božji glasnik već i anđeo rata! Habzburzi su krenuli u rat protiv Srba, "druge grane sa istog stabla" i izgubili i rat i carstvo. Ponovo se nisu urazumili ni Habsburzi ni Sionski priorat, gurajući opciju koja je "otpadnička". Napravili su ujedinjenu Evropu, EZ, bazirajući je na monetarnom i ekonomskom planu, dakle magijskom, a ne duhovnom, što je jedino i bilo moguće ako se zna ko je kapitalom i magijskim moćima stajao iza plana. Džon Tod, bivši iluminat, član Vrhovnog saveta trinaestorice, kaže o nezavršenoj piramidi na poleđini novčanice od jednog dolara:
"Vrh ove piramide, ugaoni kamen, predstavlja porodica Rotšild, Rotšild Trlbunal. Njlh smatraju božanstvom u ljudskom obliku! Njihovu reč iluminati, dakle prosvetljeni, smatraju golim zakonom... Oko u vrhu piramide je oko Lucifera. On je taj duh-predvodnik, on je ta unutrašnja instanca rukovođenja! Veruje se da je porodica Rotšild lično u vezi sa đavolom i da sa njim razgovara. Ja sam lično bio u vili Rotšildovih i ja sam to doživeo i ja znam da je to tačno!"
Ako su Rotšildi "ugaoni kamen" Luciferove piramide, onda je vrh, špic tog kamena Antihrist.

On ne može biti iz porodice Rotšild, jer se oni bave prljavim i nečasnim poslom, lihvarenjem, već mora biti iz kuće Habzburg, iz "krvne loze", i mora biti "otpadnik". Habzburzi su dali veliki doprinos formiranju ujedinjene Evrope, a ta ujedinjena Evropa aktivno radi na stvaranju nove Habzburške monarhije, zajednice podunavskih zemalja, od bivših zemalja koje su bile u sastavu nekadašnje monarhije. Cela stvar dobija na jasnoći ako se zna da je Oto fon Habzburg, koji je na čelu "dinastije", bio jedno vreme i Veliki majstor Sionskog priorata, do 1992 godine. Sionski priorat, kao što sam rekao, teži stvaranju Ujedinjenih država Evrope, koje treba da budu protivteža Sjedinjenim Državama i tampon prema Rusiji. Isti cilj ima i Pan-Evropa Ota fon Habzburga koja, kao i "Krajzau krug" Helmuta Jakoba fon Moltkea, za simbol ima keltski krst (krst u krugu). Keltska crkva, dok je postojala, bila je nazarenska, sa jakim primesama judaizma u učenjima i ritualima. Sećate se da sam na početku ovog poglavlja napisao da EZ prihvata proročanstva Danila, starozavetnog proroka. To čine iz jednog prostog razloga, jer misle da se stihovi Danilovi (2,44) odnose na njih:

"A u vrijeme tijeh careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do vijeka ne će rasuti, i to se carstvo ne će ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do vijeka."

Ono što su zaboravili crnomagičari Evropske unije je da će im "carstvo" trajati do početka Armagedona, kada će Novo rimsko carstvo biti uništeno kao đavolska tvorevina, pre dolaska Mesije. Da sebe vide kao Novo rimsko carstvo potvrđuju reči Anri Spaka, bivšeg generalnog sekretara NATO pakta, koji je u dokumentamoj tv emisiji "BBC"-a o stvaranju Evropske unije doslovce rekao:

"Osećali smo se kao Rimljani tog dana... Mi smo svesno, još jednom, stvorili Rimsko carstvo."

Poodmakle godine života sprečavaju Ota fon Habzburga da dovrši delo stvaranja Habzburške monarhije u novom obliku. Aktivno je radio na prvoj fazi, razbijanju istočnoevropskih država na sastavne delove, koji su nekada bili regioni unutar Habzburške monarhije. Tako su opet spremne za ujedinjenje Češka, Slovačka, Mađarska, Austrija, Slovenija, Hrvatska... Smeta samo Srbija i Srbi, ali i za njih su spremljene "gorke pilule" i ostaje samo da ih piju u određenim intervalima. Za terapiju će se pobrinuti Otov sin, naslednik dinastije, Karl fon Habzburg (član Komiteta 300). Oženjen je ćerkom barona Hansa Hajnriha fon Tisena i Bornemise (član Komiteta 300). Interesantno je da su svoje prvo dete krstili u katedrali u Zagrebu, a ceremoniju je obavio lično hrvatski kardinal Kuharić. Da li je razlog dinastički, da se time potvrdi pripadnost Hrvatske novoj Habzburškoj monarhiji, ili su razlozi dublji - krštenje kao odavanje pošte "najvećem sinu hrvatskog naroda, Josipu Brozu Titu?"

Ono što je krajnje uznemiravajuće je to što je ovaj Habzburg (u originalu Karl von Habsburg) obeležen brojem 666! Da li je konačno Novi svetski poredak dobio svog vođu? Ispunjava mnoge preduslove:

iz kraljevske je loze, član je najvažnije organizacije na svetu koja okuplja, integriše i usmerava aktivnosti mnogih drugih tajnih organizacija. Otprilike je u godinama kada može da stupi na političku scenu, ima (porodičnu) obavezu da obnovi Habzburšku monarhiju, jer su tokovi vraćanja istorije na stanje pre 1914 godine uzeli maha u Evropi. Ostaje da se vidi da li su mu ambicije svetske. Nadam se da nisu.

Verovatno se pitate otkud mi ideja da je Tito, vođa radničkog pokreta i partizanskog rata, toliko važan Habzburzima da bi mu odali poštu. Odavno je poznato da je Titova biografija lažna. Neosetno se u ovoj knjizi pojavilo nekoliko lažnih biografija - Klintonova, Hitlerova i sada Titova. Čudi me samo da toliko dugo istina o njegovom životu ostaje podsvesni tabu u ovoj zemlji, da postoji još uvek mnogo ljudi u Jugoslaviji koji misle da je on značajna figura naše istorije, ličnost koja je stvorila modernu Jugoslaviju, a posebno su neverovatna mišljenja kako se u njegovo vreme bolje živelo. To kako se živelo i ono što se desilo posle njegove smrti sada se razjasnilo. Došlo je vreme da platimo ceh dobrog života koji nam je on omogućio. Samo zbog kontrole uma, na kojoj je držao ovaj narod trideset i pet godina, treba da bude obrisan za sva vremena iz istorije srpskog naroda kome se desio, po Božjoj kazni ili po kazni onih kojima je stvarno pripadao, što ostaje da se vidi.

Mnogi istoričari su se bavili njegovim životom i nesporno je da nije rođen u Kumrovcu 25 maja 1892 godine, kao i da nije umro 4 maja 1980 godine. Rupe i laži iz njegove biografije su dugo ostale neistražene obzirom da je to moglo biti nezdravo u samoupravnoj diktaturi u kojoj smo živeli. Razni datumi s kojima se operisalo su bili plod rada KOS-a kako bi se stvar maksimalno zamutila i sakrila prava istina.

Pravi biser kontrole uma su bili Titov životopis namenjen učenicima osnovnih škola i upinjanja zvaničnih biografa da popune rupe u njegovoj revolucionarnoj biografiji. Generacije i generacije dece (naravno i ja) učile su o siromašnom detinjstvu u Kumrovcu, čuvanju krava, bravarskom zanatu, teškom revolucionarnom radu, ustanku protiv Nemaca u Drugom svetskom ratu, bitci na Sutjesci i psu Tigru koji mu je spasao život, i nebrojenim drugim detaljima lažne biografije, majstorski sastavljene za one kojima je um već ispran i koji veruju u ono što čitaju.

Lik koga znamo kao Tita, rođen je u Beču, 16 juna 1892 godine u osam časova i četrdeset i osam minuta (u horoskopu Blizanac, podznak Lav). Po krštenici pronađenoj u osmoj bečkoj opštini Alferc, kao majka upisana je Marija, a otac je nepoznat (strana 606, redni broj u knjizi rođenja 195). Njegov astrolog u Jugoslaviji, danas profesor univerziteta, morao je jako da se čuva kako ne bi saopštio ono što je video u horoskopu.

Vratimo se datumu rođenja koji je sigumo 16 juni, a jedna od potvrda je što se u novoj Jugoslaviji Titov rođendan slavi kao "Dan Armije". Tobože, to je dan važnog vojnog sporazuma između Srbije i Crne Gore. Samo da podsetim, Dan Armije u Titovoj Jugoslaviji bio je dan osnivanja Prve proleterske brigade. Samo niko nije smeo glasno da podseti da je Prva proleterska bila osnovana na Staljinov rodendan. Otac je nepoznat iz vrlo prostog razloga - bio je poznat, ali nije smelo da se upiše njegovo ime u inače pedantnu administraciju Habzburške monarhije, pogotovo što je Marija radila kao sobarica na dvoru Habzburga.

U arhivama Kominterne, tačnije NKVD, čiji je značajni operativac bio, kasnije rezident u Španiji u toku građanskog rata, svojeručno je napisao u biografiji da mu je pravo ime Josif (a ne Josip kako se prozvao kada je postao Hrvat), a ime oca Franc, a ne Franjo kako je pisalo u zvaničnoj biografiji posle rata. Ni ime Josif nije pravo, odnosno to je pravoslavna verzija njegovog imena Jozef. I sa prezimenom je bilo problema.

U dokumentima rejonskog revolucionarnog komiteta Omske oblasti, prilikom venčanja 1920 godine sa Pelagijom Denisovnom Belousovom, upisao je svoje ime kao Josif Francovič Brozovič. Inače, ovo je bilo drugo venčanje sa istom osobom - prvi put su se venčali 1918 godine u pravoslavnoj crkvi u Omsku, koji je tada bio pod vlašću belogardejaca generala Aleksandra Kolčaka, sa tada četrnaestogodišnjom Pelagijom. Kada su došli crvenoarmejci, morali su ponovo da se venčaju, jer nova vlast nije priznavala crkvene brakove.

To je početak korišćenja lažnih imena i lažnih biografija čiju je upotrebu doveo do savršenstva. Tako je bio Fridrih Fridrihovič Valter, pa Georgijević, onda Hauzer, Rudi, Bradop, Pepo, Ivica, Jozef Gomaher, Oto, Timo, Jaromir Havliček, Ivan Tomenek, Džon Karlson, Slavko Babić, Spiridon Mekas, Karl Zajner, Ivan Kostanjšek, Ivan Kisić, Petar, Novak, Zagorac, Isakovič,

Viktor, Viktorov, Titus... Čak ni Vladimir Dedijer, zvanični dvorski biograf, nije znao njegovo pravo ime, a da ne pričamo da je povrh svih konspirativnih i revolucionarnih imena i nadimaka Tito Dedijeru ispričao neverovatnu priču o svom navodnom pretku iz šesnaestog veka, Ambroziju, po kome je uzeo nadimak. Zamislite "zagorskog Dudeka" koji zna svoje pretke četiri veka unazad, ali zato njega niko nije znao kada je došao u Kumrovec posle rata. Sve to Dedijeru i drugima nije bilo čudno.

Nemojte misliti da takozvani Tito nije znao svoje poreklo. Još u toku rata ponovo je uspostavio kontakte sa svojim pravim krugom, sa ljudima iz tajnih organizacija kojima je pripadao poreklom i za koje je odradio ogroman posao. U diplomatskom istorijskom arhivu Italije postoji dokument o poseti maršala Tita bazilici Svetog Petra u Vatikanu, 9 avgusta 1944 godine. U to vreme se sreo sa Čerčilom u Napulju, ali je na jedan dan skoknuo do Vatikana. Sa kim se sreo i o čemu se razgovaralo nije poznato, jer su arhivi Vatikana dostupni istraživačima zaključno sa 1939 godinom. Sigurno je da je čerčil znao ko je takozvani Broz, a o Vatikanu da ne govorim. Sa sigurnošću možemo reći da je bio iluminat visokog ranga, pripadao je loži u samom Vatikanu, bio je član Kupole i bio je u Savetu tridesettrojice.

Koncept trećeg sveta (nesvrstanih) u jeku hladnog rata i bipolarnog sveta na ivici nuklearnog rata, bio je njegovo dostignuće i njegov zadatak. Lider trećeg sveta koji ide tobože svojim putem, a zapravo je oblik globalizacije Novog svetskog poretka koji je zaživeo i pokazao da je prijateljska globalizacija moguća i poželjna. Svoje iluminatske dužnosti ispunjavao je bez greške. Ratne reparacije iz Drugog svetskog rata, koje je Nemačka trebala da isplati Jugoslaviji, oprostio je svom bratu masonu Viliju Brantu, po masonskom principu da dugove braći treba opraštati. Tako smo umesto reparacija uzeli kredit u vrednosti jedne desetine reparacija, ili čak manji. I u trenutku smrti ostao je čovek vredan divljenja, kao i Fransoa Miteran. Titova sahrana je prava paganska apoteoza, a najmoćniji ljudi sveta i krunisane glave došli su da se poklone jednom od svojih. I dan navodne smrti, 4 maj, izabran je u skladu sa masonskom tradicijom. Taj datum je jedan od zvaničnih masonskih praznika, "dan socijalnog staranja", kada su masoni milosrdni prema svima kojima je pomoć potrebna.

Tito je umro još 16 februara 1980 godine (6+6+6). U sledećih osamnaest godina (6+6+6) vršen je strahovit pritisak u celom svetu, srušen je komunizam i Berlinski zid, razbijen je Varšavski pakt i Sovjetski Savez. Razbijena je i Jugoslavija, jer sve je trebalo da se završi još 1992 godine, što je sedam hiljada i petsto godina od "stvaranja sveta", kada je trebalo da nastupi nova era, era Lucifera. Kada je taj datum prošao, jedini pogodni je bio 1998 godina (3 x 666), no ni tada svet nije osvojen, niti je nastupio Novi svetski poredak.

Tito nije sahranjen u Beogradu. Sahranjen je među svojim rodacima u Beču, na groblju Habzburga kojima je pripadao, možda pored svog oca, imperatora Franca Jozefa, čiji je vanbračni sin bio. To potvrđuje i zlatna ploča sa imenom koja je postavljena u Vatikanu, u Zavodu Svetog Jeronima, gde je pored imena upisana i njegova titula. "von Habsburg und Loraine".

Postoji još jedan dokaz njegovog carskog porekla. Posle smrti, Katolička crkva je ustanovila nov praznik, praznik "Svetog Josipa radnika", i stavila ga, sasvim slučajno, u 1 maj. To je dan iluminata koji je kasnije podvaljen radnicima kao međunarodni praznik rada. Zato nije čudno što je Karl fon Habzburg, krštenjem sina u Zagrebu, odao poštu svom preminulom rođaku, na čiju "tvorevinu" polaže dinastičko pravo, jer mu je rođak to ostavio u nasleđe.
Nedavno se u bečkim novinama, u naizgled bezazlenom članku, pojavila rasprava i fantastični sccnario o tome šta bi bilo sa Jugoslavijom i Evropom da Tito nije vladao Jugoslavijom. Navodno, treći svetski rat, atomski, izbio bi odmah posle drugog, da nije bilo Tita. No, to je manje važno. Ono što je važnije to je da novine Tita zovu "crvenim Habzburgom". Nikada nisam čuo da je Tito imao ovaj nadimak ili atribut. Cilj novog nadimka je da počne pripremu javnog mnjenja za otkrivanje njegovog pravog identit

Svet budućnosti

Kakva će biti naša budućnost moglo je da se vidi na zatvaranju Olimpijade u Barseloni 1994 godine. Ideja zatvaranja bila je tipično masonska, sa simboličnim predstavljanjem stvaranja sveta iz haosa. Na stadionu su vulkani (pakao) bljuvali vatru, demoni su skakali i jurcali unaokolo "praveći red iz haosa", pojavila se grupa koja je nosila brod kome treba "navigator", a kao vrhunac ceremonije, u pravoj apoteozi satanizma, ogromni, zeleni zmaj (Satana iz Biblije) se uzdigao iznad prisutnih i posmatrao svet nad kojim gospodari. Ovoj predstavi su najviše aplaudirali oni koji su shvatili njenu simboliku, na čelu sa bivšim fašistom Huanom Antonijem Samaranom. Božjim proviđenjem, jugoslovenska reprezentacija nije učestvovala na zatvaranju.

Takozvani slobodni, demokratski svet, već je okovan, samo još ne čuje zveket ropskih lanaca. To što pripadnici Delta jedinica (kao recimo Timoti Mekvej) nose ugrađen mikročip, samo je početak žigosanja ljudi od strane Zveri, kao što piše u Apokalipsi. Suština je u drugom delu stiha, koji govori da neće moći da kupuje ni prodaje niko ko nema "žig". U slobodnom svetu ovaj princip je sproveden uvođenjem kreditne kartice. Gotov novac, kojim može bez ograničenja da se plaća, trajaće još izvesno vreme, a zatim će biti potpuno povučen "kako bi se olakšalo plaćanje", jer će kupac imati na ruci utisnut hologram od osamnaest cifara kojim će ga identifikovati kompjuter, ali ne samo zbog stanja na bankovnom računu. Šta ako kompjuter ima uputstvo da određenom gradaninu odbije bilo kakvu uslugu, između ostalog kupovinu hrane i drugih neophodnih potrebština zbog toga što je dotični građanin "nepodoban"?

Mislite da je ovo moja fantazija? Amerika je već uvela ovaj sistem za primaoce državne socijalne pomoći kroz sistem elektronske kartice EBT (Elektronik benefit transfer). U Velikoj Britaniji, kompanija "Eim UK", specijalizovana za automatsku identifikaciju, napravila je model lica koje na čelu ima utisnut bar-kod, a koristi ga u reklamne svrhe (za sada). Znak Zveri u Apokalipsi je zapravo mikročip koji reguliše identifikaciju. Označavanje osuđenih kriminalaca posebnom narukvicom, što se sada isprobava u Americi, a cilj je da signal iz narukvice onemogućava kriminalcu da pobegne i sakrije se, prvi je korak ka utiskivanju žiga na kožu ili implantiranje mikročipa pod kožu, sa istom namenom. Uostalom, engleska kraljica Elizabeta je dala da se njenim kućnim ljubimcima, slatkim malim psima, ugradi mikročip kako bi se lako pronašli ako se izgube ili ih neko ukrade.

Primena čipa može bid nmogo opasnija. Elektronskom stimulacijom ugrađenog mikročipa mogu se aktivirati lučenja nekih žlezda, i obrnuto, mogu se zaustaviti određeni fiziološki procesi u telu, što može imati pogubne posledice po zdravlje. Po istom principu, mikročip ugrađen ženama može biti kontrolor ovulacije, odnosno sredstvo za zaustavljanje stope rasta populacije, omiljene teme satanista Novog svetskog poretka. Kompjuteri, preko ugrađenih mikročipova, mogu izazvati poremećaje u velikom broju ljudi u istom trenutku, bilo da su posredi halucinacije, strah, agresivnost ili bilo koja druga vrsta ponašanja u određenom trenutku. Pre par godina pojavila se čudna informacija, da su britanski premijer Bler i ministar inostranih poslova Kuk prošli kroz program sofisticirane tehnologije kontrole uma, šifrovano ime "Pandora", u organizaciji firme "ARPA" ("Advanst Riserč Prodžekts Ejdžensi"). Famozni HAARP je zamišljen kao metereološko oružje, a onda se ispostavilo da može da emituje elektromagnetne talase na frekvencijama koje su opasne po ljude. O zloupotrebi elektromagnetnih pulsirajućih talasa određene frekvencije, bez ustezanja je govorio Zbignjev Bžežinski. Njegova želja je stvaranje kontrolisanog društva, potčinjavanje ljudi do nivoa gubljenja odlika samostalnog bića sa ličnim integritetom.

Indijanci iz plemena Hopi u Americi imaju u svom predanju pro-ročanstvo da niko neće moći da kupuje ili prodaje bez znaka medveda. Kada ovaj znak postane vidljiv, kaže proročanstvo, treći veliki rat će doći. Ako zamislite kako izgleda znak koji medved ostavlja na kori drveta kada oštri svoje kandže, postoji zastrašujuća sličnost sa šemom bar-koda na svakom proizvodu.

Novi svetski poredak frontalno gura čovečanstvo u ropstvo, kroz kontrole hrane, energije, kredita, finansija i ličnih sloboda, kako bi se ostvarila suština Novog svetskog poretka, da poremeti i destabilizuje ljudsko društvo, pritom konstantno puneći uši čovečanstvu kako je to za njegovo dobro, kako je to "civilizacija", dok one koji im se suprotstavljaju žigošu da su ekscentrici i bolesnici koji žive u svetu svojih fiks ideja o navodnom neljudskom poretku i globalnom nacizmu koji je pred vratima. Svi koji žele da glasno kažu da se sa nečim ne slažu, izvrgnuti su ruglu kroz mehanizme medijske manipulacije i sistem kriterijuma koji ih predstavlja kao subverzivne i destruktivne osobe.

Tako patriotizam i nacionalizam postaju arhaična i negativna svojstva karaktera, a odricanje od svega što je lično i posebno postaje obrazac nove filozofije življenja, gde je Evropa postala merilo svih stvari i cilj svih napora "zaostalih" zemalja. Novi kriterijumi etičkih vrednosti pretvorili su ove principe u šuplje ljušture, a reči kao što su "ljubav" i "saosećanje" su reči kojih se treba stideti. Kao lideri su nam se nametnuli ambiciozni egoisti, čiji su životni horizonti omeđeni težnjom ka bezobzirnoj dominaciji, a nelečeni kompleksi inferiornosti su opasan reagens kojim su spremni da zapale vatru osvetoljubivosti prema svemu što je drugačije ili iznad njihovih diktata, ispunjavajući tako zadatak zbog kog im je i data moć.

Čak i oni koji nisu vernici, oni koji su po prvi put pročitali Bibliju, ili samo Otkrovenje, prepoznaju korene današnjeg zla u svetu, koje nije ljudsko već iskonsko pra-zlo, nastalo verovatno kad i pra-dobro. Pored svih priča racionalista, kako je ovo doba nauke i neviđenih tehničkih dostignuća, većini ljudi je u dubini duše jasno da je ljudsko biće slaba tvorevina, podložna "kvarenju" i nemoćna pred zlom, koje se pojavilo da proguta svet u kome se činilo da život može biti lep. Ono što je najstrašnije, zlo nad ljudima vrše drugi ljudi, ili bar bića koja samo liče na ljude, a unutrašnjost im je neka druga, promenjena. Tako je Zlo okrenulo čoveka na čoveka i preko leđa slabih i nemoćnih želi da pobedi Onog koji je izvor naše nade da se možemo spasiti. Ne treba biti vernik pa verovati u spasenje. Nada u spas duše jeste dar Tvorca, jer je ne bismo inače ni osećali. Ta nada će biti iskra buduće pobede nad besprimernim cinizmom tvoraca Novog svetskog poretka, izrečenog u knjizi "Vrli novi svet" Oldosa Hakslija, kroz usta Velikog Inkvizitora:

"Na kraju će oni (ljudi) položiti svoju slobodu pred naše noge i reći nam: učini od nas svoje robove, ali nas nahrani."

Delimična lista politički i društveno prominentnih ličnosti, umešanih u kriminalne aktivnosti američke vlade, koji učestvuju u širenju ideologije Novog svetskog poretka kroz masovnu kontrolu uma; imena korumpiranih članova policije i "legalnih kriminalaca" koji rade za tajne službe; imena pevača i grupa kantri muzike umešanih u kriminalne aktivnosti:

- bivši američki predsednik Džordž Buš, osnivač organizacije političkih ličnosti Novog svetskog
poretka, koji sebe zovu Konzorcijum ili Komšiluk,
- bivši američki predsednik Ronald Regan,
- bivši američki predsednik Džerald Ford;
- bivši američki predsednik Bil Klinton;
- kralj Saudijske Arabije Fahd;
- bivši meksički predsednik de la Madrid;
- bivši meksički predsednik Salinas Gortari,
- bivši kanadski premijer Pjer Trido;
- bivši državni sekretar Madlen Olbrajt,
- bivši šef CIA Bil Kejsi;
- sadašnji podpredsednik Amerike Dik Čejni,
- saudijski ambasador u Americi, princ Bandar Bin Sultan;
- bivši američki državni tužilac Dik Tornborou;
- bivši američki diplomata Filip Habib,
- američki senator Robert C. Bird;
- američki kongresmen Džim Trafikant;
- američki senator Džon Danfort (i njegov brat blizanac);
- američki kongresmen Gaj Vanderjagt,
- američki potpukovnik Majkl Akvino, osnivač Hrama Seta;
- izdavač "Hastlera" Lari Flint,
- advokat Bob Benet i kralj droge Bil Benet;
- glavni "pornograf" mafije Majkl Dante, alijas Majkl Viti;

"Potrošni" materijal, kako cinično zovu one članove koji su poslužili kao etapne instance:

- Bejbi Dok Divalije (Haiti)
- general Manuel Norijega (Panama)
- Sadam Husein (Irak)

Operativci visokog nivoa:

- bivši guverner Mičigena Džordž Romni;
- bivši guvemer Tenesija Lamar Aleksander;
- predsednik SAD-a Džordž Bus, mlađi, pranje novca, kontrola uma u bezbolu;
- bivši američki ambasador u Francuskoj Džoe Rodžers;
- predsednik "Bezbol asocijacije Amerike" Pit Juberot, kontrola uma;
- Tomi Lasorda, "LA Dodžersi", mafija, kontrola uma;
- Nolan Rajan, bezbol igrač, pranje novca preko Buša mlađeg;
- Bokskar Vili, pevač, CIA operativac;
- Meri Hagard, pevač kantri muzike, "Lejk Šasta" - centar traume bliske smrti;
- Ričard Fulton, bivši gradonačelnik Nešvila, Tenesi;
- Fejt Tomas, bivši šerif Nešvila,Tenesi;
- Džimi Svagart, TV propovednik;
- Džim Bejker, TV propovednik;
- Aleks Hjuston, operativac CIA, bivši "hendler" Keti O'Brajen, Gudletsvil, Tenesi;
- Erl O'Brajen, operativac CIA, pedofil, otac Keti O'Brajen;
- Vejn Koks, okultni serijalni ubica, veza CIA, Čatam, Lujzijana;
- Hoze Busto, kralj kokaina, "Kontinental šiping", San Huan, Portoriko:
- Henk Kokran, CIA kralj droge, Hendersonvil, Tenesi;
- Don Barns, oblasna policija Frederik, Merilend;
- Muni Lin, "hendler" pevačice Lorete Lin, kontrola uma, Hariken Hils, Tenesi;
- Ernest Rej Lin, "hendler" Lorete Lin, Hariken Hils, Tenesi;
- Ken Rili, menadžer Lorete Lin, neonacista, operativac CIA, Galatin, Tenesi:
- Sju Karper, CIA koordinator, Čatanuga, Tenesi;
- Bob Tanis, operativac CIA, mafija, pedofil, pornografija, Vest Oliv, Mičigen;
- Džek Grin, kantri pevač, operativac CIA, belo roblje, kokain, Gudletsvil, Tenesi;
- Džimi Voker, porno fotograf, Okifenoki, Džordžija;
- Forest (Dag) Daglas i Čarls (Marf) Marfi, plaćene ubice, veza Džek Grin / Henk Kokran;
- Henri Ejd, promoter kantri muzike, CIA koordinator, distribucija kokaina, Vaterlo, Indijana;
- Džon Govorčuk, zataškavanje, šef policije Vintersprings, Florida;
- Džim Stivens, pedofil, pornografija, kokain, Okala, Florida;
- Von Hestbek, Danac, porno/kokain distribucija, Majami, Florida;
- Velton Lang, menadžer Konvej Tviti, pornografija, kokain, belo roblje, Hendersonvil, Tenesi;
- Dajen Martin, CIA veza droga, Kinioki, Havaji;
- Džef Merit, CIA veza droga, Virdžin ostrva;
- Džim Drejk i sin, kokain/porno distribucija, Majami, Florida;
- Dejvid Rorik alijas Dejv Roe, pedofil, pornografija, satanista, distribucija kokaina, belo roblje,
Frenklin, Tenesi;
- Den Smit, kokain, Nju Martinsvil, Zapadna Virdžinija;
- Majk Mekvin, pranje novca, Majami, Florida;
- Marša Hil, kokain pilot za NCL, Silver Spring, Merilend;
- Bred Dej, transport kokaina, Albukerki, Novi Meksiko;
- Lojd Meki, transport kokaina, Albukerki, Novi Meksiko;
- Leri Vilt, laboratorija kokaina, Hendersonvil, Tenesi;
- Džimi Stur, zabavljač, pornografija, belo ropstvo, kokain, Florida, Njujork;
- Ričard i Beri Rajt, kokain, Njujork, Njujork;
- dr Mark Donel, zataškavanje, dobavljač droge, Medison, Tenesi;
- Henri Stami, kokain, Nešvil, Tenesi;
- Leri i Rudi Gatlin ("Gatlin braders"), pevači kantri muzike, kokain, Nešvil, Tenesi;
- Čarli Dik, belo roblje, muž/vlasnik Petsi Klajn;
- Džon L. Saliven, kokain, Majami, Plorida;
- Redži Meklaflin ("Mekfaden Talent Agencija"), operativac CIA, belo roblje, kokain, Maunt Džolijet,
Tenesi;
- Brent Magor, CIA operativac, belo roblje, kokain, Voren, Ohajo;
- Džeri i Arlen Peti, pevači, kokain, Kejp Koral, Florida;
- Lori Morgan, pevač, belo roblje, kokain, Gudletsvil, Tenesi;
- Inglbert Hamperdink, belo roblje, kokain, Kalifornija;
- Irbi Mandrel, otac/menadžer/kontrolor Barbare, Lujze i Irlene, belo roblje, CIA tajne operacije;
- Bokskar Vili, pevač, pedofil, kokain, CIA tajne operacije, Dalas. Teksas;
- Tomi Overstrit, belo roblje, kokain, CIA operativac, Nešvil, Tenesi;
- Džudi Šektor, advokat specijalizovan za zataškavanje, CIA, Grinbrajer. Tenesi;
- Ivan Rouz, belo roblje, pornografija, CIA operativac, Spartansburg. Pensilvanija;
- Bil Plemons, CIA koordinator, Papijon, Nebraska;
- Hal Medous, direktor CIA centar bliske smrti, Svis Vila, Lampe. Misuri;
- Bili Roj Mur, Gospodnja kapela, uvoz kokaina, belo roblje, Brentvud. Tenesi;
- Gospodnja kapela, uvoz kokaina, belo roblje, Hendersonvil, Tenesi;
- Džordž Mofet ("Verajeti Atrakšns"), CIA koordinator, Zensvil, Ohajo:
- Džim Mejnard, CIA tajne operacije, uvoz kokaina, Belize;
- Hauel Vilson ("Farmerska banka"), pranje novca, Vajthaus, Tenesi;
- Rej i Redžina Mejers, pedofili, kokain, Kukvil, Tenesi;
- Čarli Prajd, CIA tajne operacije, belo roblje, pornografija, kokain, Dalas, Teksas;
- Čarli Braun, obaveštajna služba vazduhoplovstva, kokain, ubistva, Grinbrajer, Tenesi;
- Teri Gej i Ken Gej, provalnici, ubistva za ob.s.vazduhoplovstva, Ridžtop, Tenesi;
- Džim Mičel, droga, CIA operativac, Orea, Havaji;
- Sparki Anderson, bezbol menadžer, belo roblje, pedofil;
- Henk Levin, okultni programer-vojska, vodi dečije zabavište, Hendersonvil, Tenesi;
- Meri Koks Farmer, okultizam, belo roblje, majka serijalnog ubice Vejna Koksa, Čatam, Lujzijana;
- Bobi i Vanda Viton, pedofili, kokain, belo roblje-mormonski i masonski nivo, Hendersonvil, Tenesi;
- Kent Vestberi, kompozitor, belo roblje, kanibalizam-okultni nivo, kokain, Kotontaun, Tenesi;
- Doris i Fran Rajt, kokain, Vašington, DC;
- Šervud Hit, belo roblje, Gudletsvil, Tenesi;
- Kent Vestberi, belo roblje, okultizam, Kotontaun, Tenesi;
- Di Klark, meksički braon heroin, kokain;
- Džeri i Badi Metkalf ("Metkalf osiguranje"), kokain;
- Pat Korn, belo roblje, kokain, Hendersonvil, Tenesi;
- Dejvid Hil, belo roblje, kokain, Godletsvil, Tenesi;
- Dvejn Bazil, belo roblje, kokain, Marion, Ohajo;
- Džordž Džons, kokain, Nešvil, Tenesi;
- Merl Kilgor, zabavljač/menadžer, visoki sveštenik, kokain, belo roblje, kanibalizam;
- Stiv Kilgor, kokain, okultizam, Medison, Tenesi;
- Leo Tejlor, belo roblje, kokain, Nešvil, Tenesi;
- Roni Profet, pevač, trgovac robljem u okviru projekta Monarh, kokain, okultizam, Nešvil, Tenesi;
- Džeri Li Luis, belo roblje, droga, Memfis, Tenesi;
- Badi Rodžers, "Ujka Bad", kokain, Frenklin, Tenesi;
- Dik Flad, belo roblje, pornografija, Odom, Džordžija;
- Džin Haski, pedofil, kokain, Ovensboro, Kentaki;
- Džin Jang, pedofil, belo roblje, kokain, Mejersvil, Merilend;
- Boni Nelson, kokain;
- Denis Vajt, pornografija;

U razne programe "vlade u senci" uključeni su i sledeći pevači i muzičke grupe:

- "Alabama", "Oukridž bojs", "Džads", "Bandana", "Rajt braders", "Atlanta", "For gajs", "Drifters";
- Vili Nelson, Kris Kristoferson, Glen Kembel, Meril Ozmond, Vejlon Dženings, Lin Anderson, Džeri Barlou, Šeli Vest, Čarli Voker, Bobi Viton, Peni Dehejven, Badi Kilen, Dejvid Alen Koe, Doti Vest, Henk Snou, Bili Voker, Žil Rivs, Džim Vest, Roni Stounmen, Dejv Roland i Šugar, Bak Trent, Marti Martel, Vern Gosdin, Helen Kornelijus, Rej Pilou, Džini Pruet, Mel Tilis, Narvel Felts, Roj Druski, Džim Veb, Dejv de Bolt.

АНТИСЕМИТИЗАМ И СРБИЈА!

У време хладног рата свет је и по питању Израела заузимао супротне ставове. Наша земља, предводница "треће стране" света у виду Покрета несврстаних земаља, заступала је став да је "Израел вештачка творевина створена вољом великих сила применом силе и неправде", што јој је омогућило важну дипломатску и економску улогу на Блиском истоку. Безбројни пословни аранжмани, концесије на нафтна поља, извоз стручњака, технологије, али и војне опреме и наоружања говорили су у прилог профитабилном ставу непризнавања Израела. Осим што је сарађивала са арапским државама, СФРЈ је пружала дипломатску, војну и логистичку помоћ ПЛО и Јасеру Арафату. Војничка и обавештајна обука палестинских бораца за слободу спровођена је у камповима за обуку на територији Југославије, али и арапских земаља. Врхунац ове сарадње био је када је СФРЈ примила рањене борце ПЛО после израелске агресије и окупације Либана. Сцене рањеника који машу нашим заставама и носе Титове слике док их износе из авиона изазвале су неподељене симпатије за борбу ПЛО све до данашњих дана. Ипак, времена су се променила. Са нестанком СССР-а и почетком распада СФРЈ и наше државно руководство је признало постојање државе Израел следећи пример арапских држава. Прекинута је свака помоћ ПЛО, једино је задржана неформална амбасада палестинске самоуправе у Београду. Важно је напоменути да за све време док је званична политика СФРЈ била на страни ПЛО и арапског света, у Југославији није било антисемитизма. На нашим просторима Јевреји живе више од 400 година, још од протеривања из Шпаније и Португала у XИВ веку. Велики број Јевреја нашао је уточиште у окриљу тада најжешћег противника Шпаније - Турске. Јевреји су тада у великом броју дошли и у Србију, Босну и Македонију. Јевреји су током четири века били равноправни учесници у животу српске државе. Неки од великих представника српске културе и интелигенције били су управо Јевреји. Књижевници Оскар Давичо, Данило Киш, Александар Тишма, сликари Оскар Херман, Леон Коен, Иво Рајн, али и научници као што су Гавро Шварц, Лавослав Шик, Звонимир Рихман, Мирко Брејер и други. До почетка Другог светског рата у Краљевини Југославији живело је преко 60.000 Јевреја, али нацистички терор преживело је свега 15.000. Између 1948. и 1952. године 8.000 домаћих Јевреја преселило се у Израел. Према попису из 1991. године, у СР Југославији је остало око 3.000 Јевреја. У Војводини је регистровано 513 Јевреја, што чини 0,02% укупног броја становника. Само у Новом Саду живи нешто више од 100 припадника ове нације.

ДАВИД ПРОТИВ ГОЛИЈАТА!!!

Идеја о измештању становништва и институција у случају слома јеврејске државе датира још од првог арапско-израелског рата. У време хладног рата Израел је био свестан да је његов опстанак везан за судбину Америке и Британије. Без америчке подршке, Израел би нестао и поред великих губитака уједињене арапске војске. Израелско руководство је било у дилеми на који начин да одбрани после толико година поново успостављену државу. Операција "Давид" шифровано је име за прву солуцију одбране Израела. Назив операције је преузет из старозаветног предања - Давид је требало да симболизује Израел у борби против Голијата који је представљао арапски свет и СССР. Операција "Давид" је представљала класичну одбрану граница и територија, и то по сваку цену. У ту сврху од Америке је била затражена технологија за производњу атомског оружја. Пошто САД није била најсигурнија у јеврејску хладнокрвност, ова технологија је у Израел дошла тек седамдесетих година. После две ратне победе Американци су проценили да су Јевреји довољно зрели да владају ситуацијом у случају трећег арапско-израелског рата. Желећи да се при одбрани земље максимално ослони на сопствене изворе у случају пораза САД, Израел је развијао и сопствену војну индустрију. Израелска војна индустрија - ИМИ је развила производњу свих видова наоружања, од класичних до најмодернијих борбених система. Иако не признаје да поседује нуклеарно оружје, Израел је више пута претио употребом овог оружја у случају новог напада на њихову земљу. Операција "Мојсије" представља другу опцију измештања становништва Израела. Јасна је асоцијација на причу из Старог завета у којој је Мојсије извео израиљски народ из Египта отворивши пролаз кроз Црвено море водећи га ка обећаној земљи. Овом плану није ишло у прилог то што би пораз САД значио и нестанак Западне Европе, а управо то су биле алтернативне дестинације новог Израела. У Африци су се у то време стварале нове независне државе, Јужна Америка се тресла од кубанске револуције, Азија и Аустралија су осећале претњу Црвене Кине која би у јуришу почистила марионетске режиме, тако да ни тамо не би било места за зидање новог Јерусалима.

БЕГ У ЕВРОПУ !!!

Са престанком претње нуклеарног рата и усвајањем нове глобалне стратегије САД операција "Мојсије" је избила у први план. Пошто су били упознати са планом САД које су у наредних тридесет година желеле да присвоје 80% светских резерви нафте, окупацијом Сирије, Либије, Ирака, Ирана..., Израелци су прогнозирали јачање исламског тероризма и сукоб цивилизација глобалних размера. За разлику од сценарија из времена хладног рата, у овом случају човечанство не би у целости пало под власт једне опције већ би се у новој подели света нашло више одвојених и међусобно изолованих целина. Аналитичка служба Мосада (израелска контраобавештајна служба) требало је да изради детаљну анализу за одабир нове земље при чему су се морали узети у обзир следећи захтеви: - будућа територија Израела мора бити држава у чијој прошлости није било антисемитизма, тј. да у њој не делују јачи антисемитистички покрети и партије; - то не сме бити национална већ пре свега мултикултурална грађанска држава; - већинско становништво не сме бити исламске вероисповести; - територија државе мора бити компактна целина са дефинисаним границама; - пожељно је чланство у политичким и војним евроатлантским организацијама; - држава мора да има излаз на значајније море и основну инфраструктуру; - број становника не би требало да буде већи од 10 милиона; - економски систем мора бити отворена капиталистичка привреда са великим процентом страног капитала; - пре почетка евакуације, израелска држава и њени грађани треба да поседују 25% привреде и земљишта одабране земље. Избор је сужен на европски континент и Руску Федерацију, јер су Африка и Азија по мишљењу Мосада трајно нестабилна подручја где велике силе не би толерисале стварање нових држава. Са друге стране, северноамеричке државе и Аустралија би у случају пораза запале у економску и политичку кризу, а отпале су и земље Јужне Америке, због револуционарних превирања и грађанских и локалних сукоба. Због величине Руске Федерације и ненасељености појединих области, размишљало се о понуди за откуп територија. Тада је на власти био Борис Јељцин, који би за одређену суму и под јачим притиском пристао на такву понуду. Ипак, Јевреји су одустали од ове понуде пошто је у Русији антисемитизам ендемски - било га је и под царевима и под комунистима. У таквим условима били би вероватнији нови сукоби, никако нови Израел. Као и Русија, и Европа је имала антисемитистичку прошлост. Од Шпаније у XИВ веку па до Немачке и њених савезника у Другом светском рату, готово све државе Западне и Источне Европе у својој историји имају макар по један велики прогон Јевреја. Осим тога, европске државе су у већини случајева државе са националним предзнаком, те би стварање суверених јеврејских ентитета довело до нових сукоба и коначног краја пута за Мојсијево племе.

СРБИЈА - ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ !!!

Са настајањем нових држава у Европи, појавила се идеја о утицању на актуелна дешавања на терену у циљу промене граница и етничке структуре одабраних држава, чиме би се у одређеном временском периоду испунили наведени захтеви. У детаљној анализи бивших република СФРЈ, Република Србија се појавила као кандидат који би уз евентуална дотеривања могао да буде идеалан избор за нови Израел. Разлози су следећи: - антисемитизам код Срба неупоредиво је блажи него у осталим балканским земљама; - Србија је по Уставу, али и по броју националних мањина, грађанска а не национална држава; - већинско становништво је хришћанско а исламски део је изолован, што је каснијим дешавањима и формализовано у облику окупације Косова и Метохије; - Србија је компактна, границе према суседима датирају још од Првог светског рата, а границе са отцепљеним републикама биле би накнадно дефинисане што је и био случај са Дејтонским споразумом; - и пре 5. октобра у Србији је постојала тенденција да се крене у евроатлантске интеграције а са петооктобарским превратом се кренуло и у практичну реализацију; - излаз на море чак и у случају распада заједнице са Црном Гором био би обезбеђен преко Грчке до Егејског мора; - Србија је временом постала отворена за страна улагања. Последњи услов, који је подразумевао власништво над 25% непокретности, своју реализацију добио је доласком владе "економских експерата" на савезном и републичком нивоу. Људи у тим владама су због економског интереса или припадности одређеним обавештајним службама били спремни да учествују у овом плану. Чињеница која је посебно одговарала реализацији израелског плана је био катастрофалан наталитет већинског народа у Србији.

Математички је доказано да ће за педесет година Срби у Србији постати мањина. Таква шанса се није смела пропустити. Јеврејско руководство је у упражњеном месту видело божије провиђење. Тел Авив је дао зелено светло за почетак реализације операције "Мојсије". Почетак мешања Израела у дешавања на простору СФРЈ поклапа се се доласком демократске администрације Била Клинтона. Најистакнутији учесници америчке политике према Србији из Клинтоновог кабинета били су управо јеврејског порекла.

Да ли је заиста случајност што су Јевреји Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Џејмс Рубин и Весли Кларк учествовали у распаду СФРЈ и у злочинима над Србијом? Осим медија који су под контролом јеврејског капитала, у ову борбу су се укључили и познати европски интелектуалци јеврејског порекла предводећи кампању сатанизације Србије.


ОПЕРАЦИЈА "МОЈСИЈЕ"(2): МОСАД И ЈЕВРЕЈСКИ ЛОБИ НАКОН ПАДА ИЗРАЕЛА ОДЛУЧИЛИ ДА НАША ЗЕМЉА ПОСТАНЕ НОВА ЈЕВРЕЈСКА ДРЖАВА

ИЗМИШЉАЊЕ СРПСКОГ АНТИСЕМИТИЗМА

У временском периоду, између два броја "Зоне сумрака", Парламентарна скупштина Савета Европе у званичном извештају, који се односио на децембарске републичке изборе, оценила је да су готово све партије, које су избориле мандате у Народној скупштини Републике Србије, националистичке и антисемитистичке. Оваква груба, у целини гледано и неистинита, оцена политичког живота у Србији, само је још једна у низу чињеница које потврђују постојање плана "Мојсије". Аналитичари који су нам указали на постојање овога плана овај и остале нападе на нашу земљу тумаче на следећи начин: Институционално проглашавање политичке сцене једне државе као антисемитистичке отворени је позив за њену политичку и економску дестабилизацију и изолацију. Држава суочена са таквом оптужбом присиљена је на "лов на вештице", то јест на присилну поларизацију унутар своје политичке сцене, изопштавајући из јавног живота појединце, странке и покрете који су обележени као антисемити. У нашем случају то се односи на све странке које се у свом програму залажу за Србију као националну државу српског народа.

У економском смислу Србија, као капиталистичка земља која у основи своје економске политике има страни финансијски фактор, сада ће бити означена као земља неповољна за страно улагање. Ионако ниске цене друштвене и државне имовине, која се продаје под сумњивим околностима, од сада ће бити још ниже. Ниске цене привредних и природних ресурса јесу предуслов за испуњавање једног од најважнијих услова који су били постављени при избору територије за нову државу, а то је поседовање минималних 25% привреде и земљишта одабране земље од стране Израелске државе и грађана Израела.

У престоничким интелектуалним круговима у овој оцени Савета Европе многи препознају рукопис невладине организације Хелсиншког одбора за људска права у Србији који је први и изнео тезу о нарастању антисемитизма у Србији! Иако у своме називу садржи и име главног града Финске, Хелсиншки одбор за људска права јесте америчка организација чије је финансирање заправо једна од ставки у Америчком конгресу. Управо утицај америчких јеврејских лобија у конгресу и сенату САД као и у преседничкој администарцији Била Клинтона означио је почетак реализације плана "Мојсије" и примене Мосадове стратегије "утицања на актуелна дешавања на терену у циљу промене границе и етничке структуре одабраних држава."

"МОЈСИЈЕ" - Мade in USA

Када је први пут био биран за председника САД 1992. године, Бил Клинтон је у предизборној кампањи америчком народу обећао да ће састав његове администрације "пресликати" лице Америке. Овим речима Клинтон је имао намеру да придобије подршку мањинских заједница у САД. Као што се касније испоставило, ово обећање америчког председника била је најобичнија лаж којој је и иначе склон. Одмах по доласку у Белу кућу Јевреји, којих има само 2,9 % од укупног америчког становништва, у Клинтоновој администрацију су заузели невероватних 56%. Током своје владавине Клинтон је био ослоњен на подршку јеврејског лобија, а ова подршка није изостала ни у време злочиначке агресије НАТО-а на СР Југославију.

16. маја 1999. године Бил Клинтон је био почасни гост на донаторској вечери Демократске странке у организацији Јеврејске заједнице Сан Дијега. У пригодном говору председник је истакао како му је тешко када упореди раскош овакве врсте забава и страдања Албанаца на Косову. Громогласан аплауз угледних Јевреја зачуо се после изговорене реченице: "Увек бих радије објаснио зашто Америка бомбардује Србију него зашто то не чини." Истог дана, по трећи пут, бомбардован је манастир у Горњем Неродимљу, манастир Светих арханђела Михајла и Гаврила у Горњем Неродимљу из 14. века у којем је умро српски краљ Милутин.

Управо најистакнутији представници јеврејског лобија имали су застрашујући утицај на креирање политике САД према Србији и српском народу у бившим републикама СФРЈ. Поред свима добро познатих Јевреја, као што су Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Џејмс Рубин, Весли Кларк, и многи други истакнути амерички политичари јеврејског порекла значајно су утицали на животе грађана наше земље. Ту су, између осталих, конгресмен САД Том Лантос, који је у Пећи 1989. године на састанку са Ибрахимом Руговом обећао америчку подршку у борби Албанаца за независност; Рој Гутман, новинар "Њуздеја" који је 1993. године био добитник Пулицерове награде за причу о српским логорима смрти у Босни; Питер Галбрајт који је на хрватском тенку ушао у Книн да би у каснијим изјавама тврдио како су Срби сами терали своје сународнике да беже; сенатор Левин који је први 1998. године подржао резолуцију којом се тражило увођење санкција Србији, а годину дана касније он је посетио Косово где је био свечано дочекан од стране вођства ОВК; сенатор Спектер који је у име сената САД потписао резолуцију којом су одобрени авионски и ракетни напади против СР Југославије.

Простор предвиђен за разоткривање операције "Мојсије" сувише је мали да би се поменули баш сви истакнути амерички Јевреји који су радили против Србије и српског народа. Али међу њима заиста има много познатих имена - амбасадор Ворен Цимерман, генерал Жак Клајн, дипломата Карл Вестендорп, министар одбране САД Вилијам Коен, директор ЦИА Џорџ Тенет.

НОБЕЛОВЦИ И ОЛИГАРСИ

Иако су се у операцији "Мојсије" посебно истицали амерички Јевреји не треба заборавити ни њихове европске сународнике. Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир, посетио је Србију да би на лицу места чуо и видео истину о злочинима над српским народом. После готово две недеље проведене у Србији, Визел се по повратку у Француску јавио са арсеналом оптужби на рачун Србије и њеног народа. Приликом његовог боравка остала је упамћена Визелова равнодушност на сведочење дечака из Госпића коме су усташе пред очима заклали оца и мајку. Да ли је случајност што су и друга два најистакнутија европска србомрсца били Јевреји - десничарски филозоф и публициста Анри Бернард Леви и озлоглашени косовски администратор Бернард Кушнер.

Посебно место у алеји јеврејских "великана", који су дали свој допринос кризи на тлу бивше СФРЈ и утицаја на унутрашњу политичку и медијску ситуацију у Србији, припада америчком Јеврејину мађарског порекла Џоржу Сорошу. Његова организација Фонд за хумано и отворено друштво још увек делује у нашој земљи. Управо је он - заједно са руским јеврејским олигарсима, Борисом Березовским и Михајлом Кхордоховским - за време власти Бориса Јељцина требало да буде носилац пројекта откупа територија у Русији потребних за стварање новог Израела. Сличну понуду Сорош је прошле године изнео и Србији предлажући јој продају Косова и Метохије.

Сви наведени угледни европски и амерички Јевреји дали су свој допринос реализацији плана "Мојсије". Њихове одлуке и напори били су само део активности у Мосадовој стратегији "утицања на актуелна дешавања на терену у циљу промене границе и етничке структуре одабране државе". Други део плана требало је да буде изведен на лицу места уз помоћ људи из Србије. Здушно подржавајући поједине опозиционе политичке партије тог времена, јеврејски лобисти су припремали своје пулене који су планирани да у будућности преузму власт у Србији.

Петооктобарским превратом и доласком коалиције ДОС на власт коначно је "крунисан" дугогодишњи рад обавештајних служби САД и Израела. На власт у Србији коначно су дошли људи који су били спремни али и од раније упућени у планове измештања становништва и институција државе Израела на тло Србије.

извор [You must be registered and logged in to see this link.]

ДА ЛИ ЗНАТЕ?

- да израелски држављани који нису Јевреји, не могу куповати или изнајмљивати земљиште у Израелу?
-да су све палестинске пропуснице у Израелу обојене како би се разликовали Јевреји од нејервреја.
-да је све до 1988. израелским послодавцима било дозвољено да објављују огласе за посао са назнаком "само Јевреји".
- да је Израел распоредио 85% водних ресурса за Јевреје, а осталих 15 % свим Палестинцима. На пример, у Хеброну је 85 % водених изворишта дато за 400 становника Јевреја, док је 15 % подељено измедју 120 000 Палестинаца.
- да Израел од Америке добија 4 милијарде долара помоћи сваке године. Та годишња помоћ премашује америчка давања читавој Африци.
- да је Израел једина земља на Средњем Истоку која поседује нуклеарно оружје.
- да је Израел једина земља на Средњем Истоку која одбија да потпише Уговор о забрани пролиферације нуклераног оружја и забрањује медјународне инспекције на својој територији.
- да Израел тренутно окупира територију две суверене земље: Либије и Сирије, ниподаштавајући резолуцију Савета безбедности УН.
- да Израел деценијама шаље атентаторе на територије других земаља како би убијали њихове политичке противнике.
- да је високо рангирани војни официр израелских одбрамбених снага јавно признао да је извршио егзекуцију над ненаоружаним ратним затвореником.
-да Израел одбија да суди својим војницима који су признали да су извршили ратни злочин.
-да је Израел дигао у ваздух један амерички дипломатски објекат у Египту и напао амерички брод у медјународним водама, убивши при том 33 и ранивши 177 америчка морнара.
-да су четири премијера Израела (Бегин, Шарон, Рабин и Шамир) учествовали или у бамбашким нападима или маскарима цивила или у наслилном истеривању цивила из њихових села.
-да је Израел имао поштанску марку посвећену човеку који је извршио напад на цивилни аутобус и убио неколико људи.
-да Израел вешто конфискује (присваја) банковне рачуне и послове нејевреја и одбија да плати надокнаду за оне који су тиме оштећени.
-да је други најмоћнији лоби у САД, према недавним истраживањима медју вашингтонским инсајдерима магазина "Фортјун", Америчко- израелски Политички Комитет (АИПАЦ)
-да израелско министарство иностраних послова плаћа чак три америчке агенције за формирање јавног мњења како би се промовисао Израел.
-да је одбрана Израела зајамчена у 70 резолуција Савета безбедности У Н.
-да данашњи Израел почива на местима где је нестало више од 400 палесетинских села и да су Израелци преименовали скоро сва места у земљи како би прекрили трагове палестинских насеобина.
- да је Шаронова коалициона влада укључује и партију "Молодет" која заговара протеривање Палестинаца са окупиране територије.

Извор: Ал-Хевар Центар, Палестина

ИЗРАЕЛ - НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА ЈЕВРЕЈА ИЛИ ПРИВАТАН ПОСЕД РОТШИЛДА?

Слике из Израела које ових дана пуне светске медије пуне су драматике. Преко 30 000 израелских војника и полицајаца ангажовано је у насилном избацивању Јевреја из њихових дивљих насеобина у Појасу Газе.
У замену за овај уступак, Израел очекује проширење насеобина око Јерусалима на, такодје, окупираној Западној Обали.
Тако, док се ова слика гледа у светским медијима, оно што се не види је нови комплекс насеља од 3 980 стамбених јединица на Западној Обали. Ово насеље је урадјено тако да практично направи спољни омотач око источног дела Јерусалима, где живе Палестинци, који ће тако постати потпуно одсечени од Западне Обале и опкољени суседима Јеврејима.
Око 200.000 Палестинаца остаће у оквиру нових, проширених општинских граница Јерусалима, око 55 000 ће бити пресечено и остати изван. Тако ће бројне породице живети раздвојене зидом који већ дели палестинске квартове од јеврејских . Када им живот постане неподношљив најбоље је да се сами иселе.

Сам Појас Газе обухвата 365 км квадратних. Дугачак је 45 километара, а широк највише 12. Ово ја најгушће насељено место на свету са 25.400 становника по километру квадратном.

Овде живи 1,3 милиона Палестинаца од којих је 80% избеглица. Ту је и 7.300 нелегалних јеврејских насељеника који се сада "брутално" пред бројним ТВ камерама избацују из својих кућа.
Барикаде у синагогама, по кућама и немилосрдни багери који руше све пед собом. Овакву жртву Израел може поднети само једном и никад више, јасна је порука премијера Аријела Шарона. И то мора да види читав свет.

По плану, исаљавање ће тећи у три фазе које су Споразумом из Осла веома споре и прилично недефинисане. Биће исељено укупно 0,5 % становништва. Ипак, остаће још 17 јеврејских стамбених колонија са путевима који до њих воде и војним инсталацијама и контролним пунктовима који их чувају. То је укупно око 15% јеврејских становника.
Израел ће, медјутим, наставити да контролише територијалне воде, границе, ваздушни простор Појаса Газе.
Такодје, имаће економску контролу и контролу над водним ресурсима, електричним снабдевањем, гасом и нафтом у складу са Споразумом.

Палестинци ће моћи само административно да воде територију, али ако то не буду били у стању (а како да буду када не располажу стратешки важним ресурсима) показаће читавом свету да не могу имати државу, јер нису у стању да је организују. То је паклени план Шарона за који он има "подршку" америчког председника Џорџа Буша.

Али, познаваоци америчке спољне политике овде ће се свакако насмејати јер, по многима, управо је Џорџ Буш највећи циониста. Шта више, читаву спољну политику САД, посебно на Средњем Истоку креира управо моћни ционистички лоби, преко Америчко-израелског Политичког Комитета (АИПАЦ).

Али шта је светска политика данас?
Она управо јесте вештина лобирања и заштите интереса моћних појединаца и њиховог мултинационалног бизниса. Политика одавно већ није заштита државних и националних интереса, заштита права, истине и правде.

Ово се, на жалост, у Србији још не схвата, а последица тога јесте распад СФРЈ, и наставак даљег растакања Србије. Причом о Израелу се много може научити.

ВЕРЕ И НАРОДИ У СЛУЖБИ ПРОФИТА?

Где је заправо срж конфликта такозваних Израелаца (Јевреја) и такозваних Палестинаца? Кажемо "такозваних" јер и једни и други тврде да је Јерусалим древна постојбина баш њиховог народа. Обе стране су га прогласиле својом престоницом, мада се скоро све светске амбасаде у, за сада једино признатој држави - Изреалу, држе Тел Авива.
Израелци тврде да Палестинци као нација не постоје, јер је Палестина подручије на коме су живели одувек Јорданци, Египћани, Сиријци, муслиманске и хришћанске вере, као и древни Јевреји из подручија Јудеје и Самаре. Сви су они заправо Палестинци. Измислили су се, кажу, као палестинска нација како би остварили етничко право на ту територију која се тако звала и у петнасетом веку када су је држали Отомански Турци.
Такодје, Израел сматра да није окупирао Западну Обалу и Појас Газе, јер то и нису биле суверене државе, већ су их пре тога запоседали војно и Египат и Сирија. А онда је дошао јачи Израел.

Трећи аргумент за Јевреје је неприкосновено право на земљу онога ко је катастарски власник земљишта. А Јевреји су успели да купе приличан комад Палестине.

Са дуге стране палестински аргументи се заснивају на томе да су они народ који је одувек ту живео и да немају где да иду. У тај палестински народ убраја се и мали проценат семитских Јевреја који заиста одатле потичу, из Самаре и Јудеје, за разлику од досељеника који никакве корене ту немају.

Заправо, већина Јевреја који су након Првог светског рата почели да се досељавају су хазарског порекла. Хазари су народ од турско-монголских племена, који је живео измедју Каспијског и Црног мора. По наредби свога цара, принудјени су били да узму јеврејску веру, пошто су били пагани. Кад им се царство у тринаестом веку распало, раселили су се по Русији и Европи. Пошто су били беземљаши бавили су се ситним занатством, трговином, али и лихварењем. Ово последње их је доводило на лош глас због многих финансијских превара, али многе умешне појединце учинило веома богатим златарима и касније елитним банкарима.


СПЕКУЛАТИВНИМ НОВЦЕМ КУПИТИ ЗЕМЉУ И СТВОРИТИ ДРЖАВУ

Један од успешних златара и лихвара тог времена у Франкфурту био је и Мајер Амшел Бауер, аријевац по свему судећи. Испред његове златаре стајао је црвени штит као пословни "бренд" породице. Једног дана Бауер је узео за презиме свој пословни бренд - Ротшилд (рот шилд - црвени штит) и почео да се бави проучавањем Талмуда и јеврејске вере.
Са великом количином новца, оствареног финансијским спекулацијама, Ротшилд и његови потомци које је пажљиво школовао и слао по свим европским трговинским центрима, куповали су праве вредности- земљу, руднике, злато, али и уметничка дела.
Један од Ротшилда који није постао банкар, већ се наводно занимао за уметност и културу, био је Барон Бењамин Едмонд де Ротшилд (1845-1934) из француске лозе Ротшилда. Његово "занимање за уметност" испољило се и у куповини земље у Палестини крајем деветнаестог века. Да ли због гајења винове лозе (породица се бави и прављењем вина) или због нафте, није ни важно. Куповао је у почетку, диксретним подмићивањем турских ефендија, онда уз помоћ Енглеза, када су контролу над Палестином (уз помоћ Арапа) преузели након победе над Турцима у Првом светском рату.

На руку му је ишло и то што су Ротшилди банкарским кредитима веома задужили Турску која је изгубивши рат морала да тражи начин како да дуг измири. Прихватили су зато понуду Ротшилда да им део дугова отпише, ако се одрекну Палестине.

Енглезе су Ротшилди већ имали под контролом јер су им контролисали централну банку, Банк оф Енгланд, још од 17. века. Али ни то није све. И победа Енглеза у Првом светском рату је била заслуга Ротшилда.

Наиме, Немци, су 1917. практично већ добили рат против Енглеза (и Француза и Турака) и већ спремили повољан мировни споразум, када је САД изненада ушла у рат у Европи и поразила их.
По тврдњи бившег богатог ционисте и отпадника, Бењамина Фридмана, Ротшилдови ционистички лобисти су веома вешто убедили америчког председника Вудро Вилсона да удје у Први светски рат на страни Енглеза иако САД нису у том рату имале никакав интерес.

Цена за ову услугу је да им Енглези, који би победом над Турском и Немачком добили контролу над Палестином, омогуће формирање државе Изарел.

Непосредан повод за улазак САД у Први светски рат је било инсценирано потапање америчког трговачког брода "Луситанија". Потопили су га Енглези, а Американци су одмах оптужили Немце. Амерички медији који су сви још тада били у рукама Јевреја, на миг циониста, повели су праву медијску кампању против "примитивних и ратоборних Хуна".

Тек 1919. на Париској мировној конференцији, кад се однекуд ту створило преко 100 Јевреја који су дошли да наплате од Енглеза своју посредничку услугу, Немци су схватили како су им Јевреји, углавном немачки градјани, забили нож у ледја. Остала је од тада трајна нетрпељивост према њима. Доказ за ову ционистичку умешаност је један документ из 1917., кратко писмо које Лорду Ротшилду послао енглески премијер Лојд Џорџ, а потписо га је министар за иностране послове, Артур Џејмс Балфор. Документ је познат као Балфорова декларација.

Израел је касније уз помоћ Америке успео да истера и Енглезе и добије медјународно признање 1948. за део територије у Палестини. У рату од шест дана, 1967. Израел је заузео и Појас Газе, Голан, Јудеју и Самару (Западну обалу).


ИЗРАЕЛ - ДРЖАВА ДРЕВНИХ ЈЕВРЕЈА ИЛИ ПРИВАТАН ПОСЕД РОТШИЛДА?

Куповину палестинске земље је Едмонд де Ротшилд у почетку обављао сам, а онда је новац за те намене пренео на Јеврејски национални Фонд.

Не постоје прецизни подаци, али се по неким изворима сматра да је крајем деветнаестог века, када је и формиран ционистички покрет, у Палестини живело мање од пола милиона људи. Од тога 80% су били Муслимани, 10% хришћани и 5,7% Јевреји.

Јевреји су 1882. поседовали 22.500 дунума земљишта (дунум је 1000 метара квадратних). Од укупно 26.323.000 дунума земље, у власништву осталих Палестинаца је било 0,09 %. Већ 1900. године имали су Јевреји 218.000 дунума, што је 0.8% земље. Већ 1936. Јевреји су имали 1.231.000 дунума, а 1947.чак 1.734.000 дунума у власништву, што је износило 6,6 % укупне територије. А 1948. Јеврејски Национални Фонд је купио 12.5 %. Тада је Израел признат као држава. Својих 500.000 дунума Едмонд де Ротшилд је, након смрти званично, завештао Израелу.

Дејвид Ајк, контроверзни писац књиге "Највећа тајна", о крвној лози Ротшилда и других династија, тврди да су они данас власници чак 80% територије Изареала и већ контролишу половину укупног светског богатства.

Куповина земље у Палестини крајем деветнаестог века није за Арапе у почетку имала превелики значај, јер су као најамни радници или закупци земље код турских ефендија, настављали да раде и код Јевреја, све док нису добили отказ. Онда су земљу морали да напусте. О овоме су Јевреји веома водили рачуна и тако систематски вршили исељавање Арапа са купљене земље.

Такодје су се трудили да купују што веће поседе, остављајући Палестинцима уситињене и мале парцеле.
Али, схвативши игру циониста, Јорданци и Египћани су се коначно побунили сматрајући да им та земља припада јер ту живе, за разлику од оних који су куповали, а ту нису ни крочили.
Ротшилдов план је био да се купљена земља одмах озелењава, па су зелене површине у Палестини показивале како се шири оно што је у власништву Јевреја. Идеја му је била и да се купљени поседи уступају за становање јеврејским досељеницима из Европе и Русије који су му били потребни како би чували изворишта воде и даље развијали инфраструктуру.

Сиромашни и широм Европе протеривани Јевреји (хазарског порекла) су тако бродовима, које су закупили богати банкари, Ротшилди, довожени масовно у Израел, земљу "својих предака", са којом стварно нису имали никакве везе, осим преузете вере. Али прича о повратку на древна огњишта била је потребна како би се дошљаци јасно идентификовали у односу на староседеоце Арапе, муслимане, хришћане и Јудејце. Тако, испуњен емоцијама и могућношћу да оствари голу егзистенцију, јеврејски народ је био спреман да брани посед и за њега ратује.

Да буду добро уверени и емотивно подгрејани, потрудили су се и водећи светски медији, телевизије, новине, филмови, издавачке куће углавном америчке (под контролом Јевреја- циониста), са бројним причама о Јеврејима, које са историјским чињеницама нису имале везе. Али, сви ови медији су одавно у служби интереса моћних олигарха.
Тако је настао дуги конфликт који траје и данас.

ЈЕВРЕЈИ СУ ДАНАС ВОДЕЋИ И ГЛОБАЛИСТИ И АНТИГЛОБАЛИСТИ

Антрополошки је одавно доказано (Артур Кестлер, нпр.) да Јевреји нису раса, посебно не нижа, како их је Хитлер, описивао дајући им одредјене расне карактеристике. Европски Јевреји толико су се измешали са народима где су живели пре доласка у Израел, да управо тако и изгледају. Ништа посебно.
Ипак, прича о нижој јеврејској раси, сасвим је одговарала Ротшилдима и осталим банкарима (Рокфелер, Кун Леб, Варбург...) Јер, Други светски рат који је идеолошки био заснован на погрому Јевреја као ниже расе, донео им је прилично уносне послове, пошто су се све државе задуживале кредитима због наоружавања. Зато је највећи финансијер Хитлера била управо немачка компаније И.Г. Фарбен чији су амерички огранак контролисали Ротшилди. Али, интерес је интерес, па неколико милиона мртвих Јевреја (углавном сиротиње и обичних градјана) у Другом светском рату представља "малу" јеврејску жртву за велике ционистичке планове. Уосталом, нису ли Ротшилди заправо Бауери?

Да се данас све ово не помиње и не истражује превише, побринуо се и амерички Конгрес прошле године, доношењем Глобалног анти-семитског (!?) закона. Тако је формиран државни секретаријат (плаћају га сви амерички порески обвезници, ваљда) који ће прикупљати на глобалном нивоу све информације о томе ко шта пише и прича о јеврејском холоакаусту и о Јеврејима уопште. Историјске ревизије о јеврејском питању, које се не буду допадале НЕКОМ, биће сматране анти-семитизмом(!?)
То што Холокауст нема везе са правим семитским Јеврејима, нема везе, али и то је, очито, још једна добра подлога за лобистичко деловање истих профитера.
Разлог за доношење овог закона је, заправо, што све већи број интелектуалаца широм света, многи баш Јевреји, управо отварају ово питање. Њихов страх од могућег реваншизма према ционистима, који су данас без сумње најјача политичка лобистичка група у свету и која највише ради у интересу креатора Новог Светског Поретка, а на штету многих националних држава, највише против САД, сасвим је оправдан. Многи јеврејски интелектуалци сматрају да су Јевреји, који чине већину у овом покрету и у лобију, само квалитетно орудје у рукама моћних светских олигарха, те да такви лако опет могу бити и жртвовани, ако то буде у интересу истих олигарха. А тада обично највише страда обичан народ.


***

Критеријум у медјународном праву, по коме се овај лоби борио за Израел, јесте да право на стварање државе проистиче из власничког права над земљом.
Занимљиво је, медјутим, да су по питању етничког сукоба око земље на Космету, Јевреји из истог лобистичког корпуса у служби Новог Светског Поретка и на високим функцијама у државној служби САД, Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук и други, тврдили да земља на Космету припада већинском народу који ту живи, иако су Срби катастарски већински власници земље, њива, шума, рудника итд... Исти случај је био и у БиХ.
Да ли знате ко је главни профитер из сукоба на простору СФРЈ? Да ли знате ко контролише рад Хашког трибунала, Уједињених Нација, НАТО-а, америчког Конгреса... ?

Можете слободно да погадјате.

Ово најбоље показује колико је медјународна политика данас растегљива и почива искључиво на принципу лобирања за одредјене интересе у том тренутку. У случају Израела то је био интерес људи који нити живе у Израелу, нити им та земља и тај народ значе ишта више до остваривања профита.

На жалост, српска Влада након 5. октобра 2000. није прихватила Предлог закона о повраћају имовине на Космету на стање од 1941., како би са аргументима идентичним израелским (власништво над земљом) приступила решавању конфликта. Влада премијера Коштунице је на овај предлог остала потпуно глува иако је могла да бар да закомпликује и успори процес одвајања Космета од Србије. Али зашто није?

Пише:
Ивона Живковић

Објављено септембра 2005. у недељнику "Сведок".

ПРОБЛЕМ СА ЛИХВАРСТВОМ

Амерички јеврејски банкари добро знају да је финансијски светски колапс неизбежан и они га само одлажу да би произвели образложење за тај колапс који би њих оправдао од сваке заслужене кривице. У ствари, Јеврeји су остварили свој наум да сав новац припада само њима и да, ако га ми желимо, онда морамо да га позајмљујемо од њих са интересном каматом. Овај “инетерес” је оно што ће учинити да се њихов систем самоуништи. Они новац издају само као зајам. Сав њихов новац су дужничке паре. Од тренутка када је овај новац издат као зајам, он почиње да повећава интересну камату. Ово само значи да они који позајмљују, дугују више Јеврејима него што новца постоје у оптицају.

Преко интереса, дуг се повећава, али не и залиха новца. Тако жртве дугују стално увећање износа Јеврејима, дуг који никада неће моћи да се отплати и који сваке године све теже притиска дужнике. За кратко нека помоћ се може добити када људи оду у банкрот. Жртве које су банкротирале су упропашћене, али неотплаћени део њихове позајмице остаје у економији да би дозволио другима да га преузму и наставе са плаћањем интереса. Коначно, Јевреји имају сву имовину жртава које још увек поседују неотплаћени дуг и руше интересне исплате. Већина земаља у свету данас су у овој позицији, а ускоро ће бити и сама Америка. Када будете разумели ово зеленаштво, сви наши садашњи проблеми постаће вам много јаснији.

Узмите на пример глупост звану “балансирани буџет”. Сваке године жртве лихварства морају да позајмљују више новца него што га нестане кроз исплате интереса или што је нестао кроз циркулацију. Ако јавност не позајмљује довољно, онда влада мора да позајми довољно да би надокнадила разлику или би се у противном суочили са економским колапсом када би сав новац нестао. Тако, немогуће је избалансирати државни буџет. Сваки покушај да се то уради у стварности довео би до неизбежног финансијског слома у Западном свету. Очигледан одговор на тај проблем био би да власти одштампају новац уместо да га позајмљују од Јевреја. Прави проблем је у томе што би сваки овакав покушај Јевреји третирали као побуну против њихове владавине.

Када је амерички председник Џон Кенеди издао нових 500 милиона долара, али без тога да их је позајмио од јеврејских банака, био је одмах убијен, а прво што је урадио његов наследник било је то да је наредио да се тај новац повуче. Сви знамо шта је било са Немачком и Јапаном у Другом светском рату када су дрзнули да штампају свој сопствени новац без позајмљивања од својих јеврејских господара. Јевреји су нахушкали читав свет на хистеричну мржњу и рат против њих све док нису били потпуно сломљени. Ако би нека америчка влада одштампала свој сопствени новац, рат неке врсте био би неизбежан. Ово нас доводи у садашње време.

Зеленашки систем је на прагу колапса. Тржиште меница и деоница је у хиперинфлацији до сулудих висина , бришући сасвим богатство света. Јеврејски одговор на ово чини се логичним: они планирају ратове. За те ратове они ће кривити неког другог или неку другу земљу. Они планирају велики рат за нафту на Блиском истоку да би примирали свет да позајмљује још више да би плаћао високе цене нафте. Уз помоћ ових средстава, они се надају да продуже њихов зли систем. Милијарде долара изгубиће се у колапсу деоница и меница, али остаће у оптицају да би и даље постојала јеврејска наплата интереса. Новац изгубљен на тржишту деоница и меница је новац изгубљен заувек. Уследиће депресија, милиони људи, укључујући Јевреје, биће збрисани у овој ситуацији.

Питање је да ли ће америчка стока прихватити све ово? Јевреји се брину због овога. Јеврејски банкстери су већ пре прошли кроз ову ситуацију у Немачкој пре Другог светског рата и они се са разлогом плаше јавног устанка против њих. Због тог разлога они планирају антитерористичке законе и законе против личног наоружања да би народ лишили средстава одбране против власти која је без контроле. Они се надају да стационирају трупе Уједињених нација и на америчком тлу, као што већ раде свуда по свету, са сврхом успостваљања преког суда у корист јеврејских инетерса.

Јеврејски економски зеленашки систем их је притерао уз зид. Америка је пола века иза Европе у развоју. Она је сада тамо где је Европа била 1933. Јеврејска “демократија” и финансијска владавина ће доћи до заслуженог краја. Питање је само колико ће штете јеврејски банкари нанети свету пре него што их свака друга раса испоручи правди коју заслужују.

Преузето из NSV Report vol/No.2
Написао Rick E. Cooper



Ово је изрека рабина Симона бен Јохаиа: “ Tob shebbe goyim harog” (“Чак и најбоље Гоје треба побити”)
Талмуд Соферим 13, правило 10 (из “Jewish Encyclopedia”, Funk & Wangalls , 1907, str. 17 “Gentiles”).

У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА САТАНА ЋЕ ОДЕНУТИ СВЕШТЕНИКЕ И ВЛАДИКЕ, ОДЕНУЋЕ ИХ У ДЕСПОТСКЕ ОДЕЖДЕ И СТАВИТИ ИМ ПАТЕРИЦЕ ДА РАЗОРЕ ЦРКВУ

На жалост и оно мало добрих епископа што постоји је плашљиво и нема храбрости да се бори! Плаше се и боје се да ће бити рашчињени!”
“Они који су имали у себи једну малу побожност, који су веровали у Бога, када би чули о епископском чину њихова душа је дрхтала од страха! (…) (Зато) их је и бирао на силу народ да буду епископи!”
Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија Великог на силу…. А сада разни данашњи свештеници грабе на силу за себе тај епископски чин! Видите ли само која је то велика разлика. И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, може ли неко да очекује нешто добро?
Да би неко постао владика треба да је Божији изабраник или народни. А ове данашње владике ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао! И уопште данас владике у нашој Цркви ни Бог не позива а ни народ не бира.
Христофор Калива, један од мојих здушних пријатеља, веома важна личност, ми је пре неколико година рекао следеће у једном од наших разговора: “ Бре Августине, не схваташ ли ти шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да би уништио Цркву. Употребиће у последња времена једно од својих последњих оруђа: Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти и даће им одежде и патерице. А кроз те архијереје ће уништити Цркву…”.
Богохуле овде у Грчкој јеретици, богохуле атеисти, богохуле сви, јер немамо Цркву живу и слободну, јер немамо епископе који би живели да умру за нашу Веру, не постоје такви!
На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји данас Григорије Назианзински. На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало је плашљиво, немају храбрости да се боре! Боје се лоших, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине. А заборављају добри епископи, да је једно расчињење част, за онога кога рашчине такви лоши епископи. (иде у прилог Вери).
Као рашчињен је умро Златоуст, али његова слава је остала вековима у Цркви. Било би ми драже да ме рашчине такви лоши епископи и да одем у пустињу да плачем за својим греховима.
Сви ти свети очеви су се борили али данас нема борбе. Свештенство се не бори. Нема борбеног духа више. Шта ће ли се догодити? Борба пада на народ. Као на жалост и све остале потешкоће као што су економија, порези, војска, крвопролиће, мучење, све пада на наш народ. Тако и тежина ове црквене борбе пада на народ.
Сви који сте верни, станите! Ми смо последња врата страже! Неће их проћи Папизам, неће их проћи јерес, вечно ће опстати Православље.
Што се тиче мене не знам (шта ме очекује) да ли ће то бити пустиња, прогон, смрт, ја ово мало оружја што имам не предајем, борићу се до краја, да видим једну Цркву моћну и свету, као што су нам је предали Очеви наши, у векове векова.”

Део из говора Епископа Флорине Августиноса Кандиотиса ( из књиге: “Хришћани у последња времена”, и “Издаја Православне вере” – Козани 2007).

Старац Клеопа
Како ђаво обмањује човека
(из књиге "Пут неба")

"У наставку ћемо говорити о савету ђавола, како ђаволи уче људе да одлажу покајање.

Беше неки монах пустињак, велики подвижник у пустињи у пределу Александрије, именом Иларион, велики исихаста. Имао је скоро сто година.

Молио се Богу неколико година: "Покажи ми, Господе, које је лукавство ђавола којим они задобијају највећи број душа за царство пакла! Која им је мајсторија и метод да одврате људе од доброга пута, да би их учинили робовима греха и одвели у пакао. Како они задобијају више душа за пакао него ли анђели чувари за Царство небеско?" Молио се отац годину дана, две, три и није му Бог одговорио.

Једне ноћи, када је био на молитви, а беше дубоко у ноћ, напољу беше месечина као дан, чује неки глас: - Аво Иларионе!

- Молим, господе?

- Узми свети крст у руку, узми свој штап, осени се знаком светог крста, изиђи из келије и иди до оближњега пропланка, и када будеш стигао на пропланак, стани тамо поред којег дрвета. Али се не бој онога што ћеш видети! Стој тамо и гледај на средину пропланка, док не будем дошао.

Када је он чуо да га је учио да се наоружа знаком светог крста, познао је да је позив од Бога. Отишао је старац, казујући молитве у уму, и стигао је на пропланак. Беше велика тишина; не дуваше ветар те ноћи. Видео се само месец и звезде. Отишао је стари монах поред неког дрвета и стојаше пазећи.

Одједном, виде да се насред пропланка појављује престо, царски трон. Као да беше од муња, као пламен огњени. Најпре се појавио престо, и зачуди се. Затим виде да долази сатана и седа на престо. Рамена му беху као наковањ. Кожа му беше као мастило, са длаком као што је медвеђа, са снажним канџама. Имао је круну сачињену сву од змија и држао је у руци штап у виду аждаје.

Када га је видео, осенио се знаком Светог крста. Сатана је сео на онај престо и трипут пљеснуо дланом о длан. Када је пљеснуо, испунио се ваздух ђаволским четама. Пукови ђавола, хиљаде и милиони. Једни, који су изгледали да су од највећих, велможе пакла, стојаху близу њега. Други - над шумом и други - по ваздуху; колико поглед обухвати - само ђаволске чете.

Када је монах видео тамо толико ликова пакла и толико ђавола, сетио се речи из келије, која му беше речена: "Не бој се", наоружао се знаком Светог крста и стојао пажљиво.

Тада, након што су се сабрали као песак морски, на свим странама су се виделе само чете ђавола, устао је сатана на ноге и рекао: - Сакупио сам вас ове ноћи, у поноћ, овде, јер хоћу с вама да обавим испит. Треба да положите тежак испит. Знате ли ви због чега сам вас позвао?

И рече један: - Господару, не знамо!

- Ево због чега сам вас позвао овамо. Да изађе на рапорт сваки од вас који зна најбољу мајсторију да обмањује људе и да их доводи у моје царство. И да ми покаже како он обмањује свет и како заглупљује човека и обмане га, те га доведе у вечну муку и у наше царство. Који је метод, која је ваша мајсторија, јер у целом свету то вам је посао: да обмањујете људске душе. Да вас видим колико сте искусни у обмањивању људских душа! Који ми буде погодио мисао, ако ми буде казао савет како обмањује свет онако како ја мислим, ево даћу му да управља паклом три минута, поставићу га за цара уместо мене на три минута, и учинићу га великим генералом над осталима.

Тада је изашао један из мноштва и рекао: - Жив био, твоја мрачности! Дошао сам да поднесем рапорт како ја обмањујем људе!

- Но да видимо!

- Ја - вели он - кажем човеку овако: "Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Море, али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, на проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио!".

Тим методом сам обмануо врло многе. Убацујем им помисао, јер другу силу немам! Друга нам се сила није дала из пакла. Рајски анђели имају од бога силу само да убацују човеку мисао да чини добро. Ми имамо силу само да убацујемо човеку помисао да чини зло. Али да га присилимо не можемо, јер човек има самовласност коју му је бог дао. Не можемо да га принудимо да згреши; само ако је глуп и слуша мисао коју му убацујемо.

И тако сам обмануо врло многе. Када изађу из цркве, неки се зауставе у крчми. Тамо се сваки сретне с родбином, с пријатељима. Узме по ракију, попије по чашу; понеки узме и цигару, дође и који свирач да му свира. Из тог разлога човек се спотакао, није му више ништа користило што је ујутру био у цркви, јер се увече вратио из наше службе. И тако поступам са сваким.

И упитао је сатана: - Јеси ли моге обмануо?

- Жив био, твоја мрачности, многе!

- Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито.

- Због чега, твоја мрачности?

- Ти кажеш човеку да иде и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на Света места, да и чита, да се и моли, затим да иде на недозвољене проводе, али Христос му каже у Јеванђељу: Нико не може два господара служити! (уп. Са Мт 6, 24), то јест и мени и Њему. Ти си га подстакао, можда човек није био душевно припремљен и одлази неколико пута, али након извесног времена долази анђео и убацује му мисао: "Море човече, не можеш ходити двема стазама; или с ђаволом или с Богом". И човек, будући укорен страхом Божијим, то напушта. "Море, држим се једне, јер нема спасења у ходу по двема стазама?" - Јеси ли пострадао тако? - Пострадао сам и тако!

- Видиш! Рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Дакле, знај да ниси одговорио добро.

И позвао је једног командант, од оних великих, једног капетана, и рекао му:

- Узми га на леђа, однеси га у збор и удари му десет батина по леђима и пошљи га на дно пакла, јер је глуп!

Избио га је, уместо да му захвали! Није му се допао његов савет. Тражио је други бољи.

Изађе други на рапорт.

- Жив био, твоја мрачности! Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити.

- Да те видим, јуначе! Како се зовеш?

- Хроми Даба се зовем.

- Како ти обмањујеш људе?

- Ево како, величанство. Ја кажем човеку овако: Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. И ако немаш, овде је пакао. Дакле, толико је, колико је човек на овом свету.

- И јеси ли обмануо многе?

- Многе сам обмануо!

- И ти си обмануо глупље од себе. Знам да си обмануо, али глупе, јер оне који познају Свето Писмо не можеш обманути. Јер Свето Писмо каже човеку да има Бога, да има ђавола, да има анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају не верују теби. Чак и више од тога. Бог, када је саздао човека, ставио му је у душу и у тело осећање Бога. Ма колико био когод паганин, осећа да постоји невидљива сила у његовој души, а то је савест. Савест га гризе када чини зло и радује када чини добро. И глас савести не може бити одраз материје, нешто материјално, јер је невидљиве природе. Савест је глас бога у човеку, и жим је згрешио, гризе га: "Зашто си тако учинио?" Може нико да га не кори. Може да га не види нико када чини грех. Кад год згреши, тај закон, који је Бог усадио Адаму прво, назван и законом природе или савести, одмах га гризе. Понекад га гризе тако јако, ако је грех велик, да га доводи близу очаја. Испуњава се онда реч која каже у псалмима: Карањима због безакоња покарао си човека, и истањио си као паучину душу његову (Пс 38, 14-15). То јест истањи се нада као паучина и, од многе гриже савести, скоро да изгуби наду.

Ако се савест упрља са много грехова, понекада тако јако гризе човека, да му та грижа (то прекоревање, прим.изд.) савести постаје мука над мукама. Због савести не може ни да једе добро, не може више ни да спава, ни мира више нема, ни молити се не може. Савест гризе, гризе као црв у дрвету. "Зашто се учинио и зашто се разгневио Бога таквим гресима?"

Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, и - после савести - казује му и Свето Писмо. Ти велиш да учиш човека да нема Бога, да нема ђавола, да нема анђела, да нама пакла, на нема раја, али му савест казује да има, и Свето Писмо је пуно сведочења по којима се доказује да постоји Бог, да има анђела, има вечне муке, има вечне славе. Дакле, и ти си - рекао је сатана ономе с рапортом, који се хвалисаше да овим саветом обмањује много света - глуп и не доносиш велики допринос царству пакла; не доносиш велику корист!

Тако је пострадао и тај ђаво који је дошао с другим рапортом пред сатану, као што је пострадао и први, који се хвалио да је учинио нешто нарочито. То јест, уместо да га похвали, да га учини великим над многим ђаволским четама, избио га је и под срамотом послао на дно пакла, што је глуп и не уме да обмањује људе.

Обмањивао је, али је обмануо сувише мало и сувише је мало душа одвео у пакао! Пострадао је и овај ђаво као и први који је учио човека да иде и у цркву и у крчму и да чини и Божије и сатанино. Дакле, и тај се зло провео.

И сада од ђаволских чета које су биле присутне позвао је другог на рапорт. И беше ћутање међу ђаволским пуковима, јер беху милиони демона око шуме и онога пропланка, и не излазаше ниједан, јер се бојаху да ће пострадати као што су пострадали остали, да ће их, уместо хвале, избити и послати на дно пакла.

Сатана је седео на престолу и чекао да изађе још који на рапорт, говорећи:

- Ако ми трећи који изађе погоди мисао, то јест изложи ми план за задобијање душа за царство пакла, бољи него оне двојице који су ми пре поднели рапорт, онда ћу ја тога учинити генералом над многим ђаволским војскама и поставићу га да седи на мом царском престолу три минута.

Након што је сатана тако рекао, из оних небројених ђаволских пукова није неко више хтео да изађе, зато што се бојаху да не пострадају као што су пострадала друга двојица, која су пре поднела рапорт и њему се није допало.

Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна беше коњска. Имао је знаке пакла на свом челу, реп беше дугачак, од не знам колико метара позади. И када је изашао, отишао је пред стану, како он сеђаше на престолу тамо насред пропланка, и рекао му: - Жив био, твоја мрачности!

Сатана га пита: - Како се зовеш?

- Куси се зовем!

- Ехе, видим те старог и грбавог. Чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, да их доводиш у моје царство.

Куси је рекао: - Ни твоја мрачност не зна шта знам ја!

- Да те видим! Чини ми се да си велик мајстор да задобијаш душе.

- Ни ти не знаш шта знам ја! Имам мајсторију, јер сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и њом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе свакога дана.

- И како си успео да доведеш толико душа у моје царство?

- Ја нећу рећи као први ђаво који је изашао на рапорт. Човек зна да не може служити два господара и лако га задобије анђео за своју страну. Али нећу рећи човеку ни као онај други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нама пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и анђела и пакла.

Ја толико кажем човеку: "Море човече, има Бога, има ђавола, има анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започињеш добро дело?"

Ако је дете, кажем му: "Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! Немој да изгубиш младост тако узалудно, јер живот треба проживети!"

А ако је младић, кажем му: "Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чини сва зла, та млад си. Опростиће ти Бог, јер он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, остави за прексутра, остави за догодине, за касније".

Учим човека да одлаже покајање од данас за сутра, од сутра за прексутра! "Какву милостињу хоћеш сада да чиниш? Не жури! Покајаћеш се пред смрт! Сада хоћеш да постиш, да истрошиш здравље тела? Нека у старости, јер пост је за старе! Хоћеш да се молиш? Да изгубиш толико сати молећи се Богу? Па сада имаш посла. Ето, имаш да гајиш децу, имаш да стичеш кућу и мираз ћеркама, имаш да жениш и удајеш. Имаш толико!"

И забуним га са животним бригама и стално му казујем: "Остави за други пут". Када дође анђео и каже му: "Море човече, дај подушје за мртве!", ја му кажем: "Зар си глуп? Сада имаш да одеваш децу, имаш да правиш свадбу, имаш да чиниш то и то!" Анђео долази и каже му: "Море човече, хајде отпочни постити постове, током године, средом и петком!" Ја му кажем: "Немој постити, јер ћеш изгубити здравље! Ти треба да радиш, да скупиш имања, имаш да гајиш децу!"

Или долази анђео и каже му: "Море човече, исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, остави дуван, остави псовке!". "Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићу се свештенику, раздрешиће ме и готово. Па књига каже да те затекне добра кончина, а дотле се можеш проводити овако!"

С тим ме сви слушају - каже ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сутра.

Свето Писмо каже друкчије. Дух Свети буди људе, говорећи: Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша. И као што сам казао, глас Божији у човеку је савест, која га гризе због греха и каже му: "Човече, напусти грех! Остави се крађе, остави се блудничења, остави се псовања, остави се пијанства, остави се пушења, остави се злих ствари, зависти, злобе, свађе". Бог му заповеда данас, а ми му кажемо: "Не данас, него сутра, прексутра, у старости!"

И казујемо му овако: "Дај мени данашњи дан и ти узми сутрашњи!" И тако је - вели - грех у човеку, као кад би узео велик ексер и брадвом почео да га укиваш у суво храстово дрво. Ако га удариш чекићем једанпут, двапут, трипут, лако можеш извадити ексер. Ако га укујеш до половине, теже је, а ако га сасвим укујеш, треба да расцепиш дрво!

Такав је и грех! Укива се у природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи.

Јеси ли видео у бакру зелену рђу? Да си бакар чистио свакодневно, сјајио би као сунце! Али ако је остављен годинама, ухватио је зелену рђу, не можеш га више ничим на свету опрати, само ако га истопиш. Таква је душа када остари у греху. Ако није данас оставила грех, нека не мисли да ће га сутра или прексутра оставити лакше. Јер по мери протицања времена, грех стари, укива се у природу, и уобичајавање постаје друга природа; навика постаје друга природа, и човек чини грех хтео-не хтео, и с великом се муком човек ослобађа греха, након што је овај остарео у њему!

Навика, по канонским законима Цркве, јесте десети степен греха, јер даље следи очај, претпоследњи степен. И када сам видео човека да се навикао на грех годину дана, две, десет, не знам колико, мој је заувек! И тако ја успевам да их обманем, јер хиљаде и милиони људи одлажу покајање од данас до сутра, и сви постају робови греху; јер који грех није остављен данас, сутра-прекосутра све више хвата корене и све је тежи. А када човек хоће да остави грех, грех се диже на њега с великом силом: "Зар си глуп, море? Са мном си живео! како да се манеш мена? Шта још преостаје? Да живиш како те ја учим и како си навикао на мене!"

Тако сам, као што сам ти пређе казао, научио и обмануо толико душа, да оне падају у пакао као што падају пахуље када веје, с једним јединим саветом: "Добри људи, има још времена за добро дело; не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овога часа!"

Дакле, кажем вам, ваша мрачности, то је мој савет и моја мајсторија, и имам у паклу чету од хиљаде и стотине хиљада мојих ученика, које сам тако научио, и шаљем их по целој земљи да шапћу човеку на ухо: "Човече, за добро дело има још времена. Сутра, прексутра, за годину дана, за две, у старости". И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом!

Тада је сатана рекао: - Браво! Најбољи савет - да учиш човека да одлаже покајање од данас до сутра: "Баш данас хоћеш да се исповедиш? Баш данас хоћеш да се причестиш? Баш данас хоћеш да твориш милостињу? Зар не видиш да немаш времена? Остави за сутра!"

Сада пошто си ми погодио мисао, даћу ти своју круну и штап да три минута владаш паклом, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се са нама мучиле у векове векова.


***


Након што је видео и чуо све то, монах је видео сатану да је пљеснуо трипут дланом о длан и као варница се угасио у ваздуху, и није више видео ништа и није се више чуло ништа. И он је остао зачуђен оним што беше чуо, како сатана обучава своје ученике и безбројне ђаволе из пакла, да уче људе да одлажу покајање.

Тада је дошао анђео Господњи и рекао му: - Аво Иларионе!

- Молим, Господе?

- Три године се молиш Богу да ти покаже како ђаволи обмањују људе и како их одводе у царство пакла! Ето видео си својим очима и чуо својим ушима како!

Иди у своју келију, узми свеску, дохвати перо и напиши све што си видео, све што си чуо својим ушима, да остане за нараштаје који ће доћи, за последње, ова сатанина мајсторија. Јер цео свет треба да зна, да најбољи савет ђавола да би задобили душе за царство пакла, јесте да уче човека да одлаже добро дело од данас до сутра, од сутра до прексутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако да их све одведу у пакао!

Амин."

ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ (о. Јустин Поповић):
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је Православни догмат, у ствари сведогмат ο Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом Човекољупца.

Преподобни Теодосије Печерски (†1074 г.): „Они (Латини), множином својих јереси, обесчастили су целу земљу... Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот".

Свети Григорије Палама († око 1360 г.): „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити са вама." (Дела Св. Григорија Паламе. Т1, Солун, 1962. стр. 26)

Свети Марко Ефески († 1457 г.): „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу - хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике..."
„Оно што се тиче Цркве, никада се не може разрешити путем компромиса..."
„Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима..."
„Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква духо ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег."

Преподобни Максим Грк († 1556 г.): „У својим делима, ја разобличавам сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу." (Дела преп. Максима Грка, Твер. 1993. стр. 7)

Свети Филарет Московски (Дроздов): „Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж."

Преп. Пајсије (Величковски) († 1794 г.), пише да о Латинству, да се оно одвојило од Цркве и „пало у бездан јереси и заблуда... и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи". И даље: Латини нису Хришћани.

Св. Игњатије (Брјанчанинов) († 1876 г.): „Папизам - тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. папа је идол паписта - он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани - творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову..."
„Ниједна јерес не изражава тако отворено и насилно своју претерану гордост и сурови презир и мржњу према људима. (О јереси и расколу - „Православно штиво" 1992. Бр. 5-6. стр. 476)

„Ви говорите: „Па и јеретици су исто хришћани." Где сте то нашли? То је једино могуће ако онај ко себе назива Хришћанином а ништа не зна о Христу, по свом крајњем незнању, призна себе за истог онаквог „хришћанина" као што су и јеретици, а свету веру хришћанску изједначи са породом проклетога - са богохулном јересју! Другачије о томе расуђују истински Хришћани! Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгору смрт и дуготрајне муке, тамницу и прогнанство, само да не би учествовали са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, далеко од благодати и спасења, да је у вези са ђаволом и његовом погибељи..."
„Суштина сваке јереси је богохуљење... Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!) изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину." (Свети Игњатије Брјанчанинов 6, писмо 28)

Преподобни Амвросије Оптински († 1891 г.): „Источна Православна Црква, од Апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..". И даље:„Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви." (Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Амвросија мирјанима, Ч.1. Сергејев Посад. 1913. стр. 231, 232, 235).
„Истина сведочи да је римска црква отпала од Православља (Сабрана писма, стр. 234)
„Да ли би било разумно тражити јединство са католицима? Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу" (Сабрана писма преп. Амвросија, 1908. стр. 7)

Свети Теофан Затворник († 1894 г.): „Постојала је једна Црква на земљи. Црква једне једине вере. Али дошла су искушења - папа и његови приврженици предали су се сопственом мудровању и отпали су од једне Цркве и вере." (Писма разним лицима о различитим стварима вере и живота. М1892. стр. 45)
„Хришћанским црквама, како је теби, наравно познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо зато што су оне несагласне са Апостолским устројством Божије Цркве. Латинска Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола." (Писма, стр. 230-232)
„Веровати на латински начин значи - одвојити се од Цркве, јерес." (Писма о Хришћанском животу М, 1908, стр 37)

Св. Јован Кронштатски († 1908): „Ко од Православних не би желео да се уједини са католицима или лутеранима и буде са њима једно у Христу, једно друштво верујућих? Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или патерима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво - лаж и истину?" (Живи клас са духовне њиве. Из дневника за 1907-1908. г. М 1992. стр. 31)
„Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: Ко није са мном, тај је против мене (Мт. 12, 30). Католици, лутерани, реформатори; су отпали од Цркве Христове. Они јавно иду против Христа и Његове Цркве, не поштују постове, искривљују догмате спаситељске вере. Они нису са нама; они су против нас и против Христа." (Живи клас са духовне њиве, стр. 32-33).
„У својој папској цркви, папе су створиле разне трикове, разноразне лажне догмате који воде ка преварама и у вери и у животу. То је потпуно јеретичка црква." (исто, стр 35.)
„Када би Римски папа био потпуно истоветан са Господом, у мислима, у души и учењу, могао би се, свакако не у личном смислу, назвати главом Цркве; али како је он различит од Христа и у мисли и у учењу, он је јеретик и не може се назвати главом Цркве нити учити Цркву; будући да је она стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), а папа и паписти - трска коју ветар љуља и потпуно су извитоперили истину Христову и у учењу и у Богослужењу (бесквасни хлеб и одбацивање проскомидије) и у руковођењу, искваривши својом јереси сво католичанство и учили га погрешним, при чему је папа, и поред своје јереси проглашен непогрешивим од стране католичке цркве, то значи да је он непоправљив у својој противности мисли Христовој."

ИЗ ПОСЛАНИЦЕ ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА 1848 г.
„Једна Света Саборна и Апостолска Црква, сада и овде поново саборно објављује, да је такво новотарско учење (латинско) по којем Дух Свети исходи и од Оца и од Сина- сушта јерес, а присталице и следбеници тог учења, ма ко они били, јесу јеретици: друштва која они оснивају су јеретичка и свако духовно и богослужбено општење Православних чеда Саборне Цркве са њима је незаконито!"

Свети владика Николај Србски († 1956. г.): „Шта је Европа? Јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?..." (Речи Србском народу - Кроз тамнички прозор)

Pise : Ivona Živković


Čitav svet se danas i formalno ustrojava upravo ka takvom sistemu gde će najveći deo čovečanstva raditi i stvarati za malu i odabranu elitu bankara i njihovih izvršnih upravitelja, koji se modernim rečnikom zovu menadžeri. Primetili ste koliko bankari otvaraju škola za internacionalne menadžere i takozvane finansijske eksperte?
Očito, ako je svaki gradjanin na planeti zadužen, ako je svako preduzeće zaduženo, svaka država, gde su onda ovi bankari našli taj novac kojim nas kreditiraju?
Nisu ga našli nigde. Oni su ga izmislili.
"Dajte mi da kontrolišem novčane tokove u nekoj državi, i nije me briga ko pravi zakone" shvatio je odavno Amšel Mejer Rotšild, osnivač dinastije koja već tri veka drži pod kontrolom ekonomiju Velike Britanije i njenih kolonija, od kojih je najveća SAD.

Još 1913. američki kongresmen Čarls Lindberg proročki je upozorio predsednika Vudro Vilsona i Kongres šta će doneti njihova odluka o davanju prava privatnoj banci (FED) da kreira novac: "Kada predsedik potpiše tu odluku, legalozovaće nevidjivu vladu koju čini monetarni moćnici". Uzalud. Nisu ga poslušali.

I Tomas Džeferson je shvatio kakva se opasnost sprema Americi: "Verujem da su privatne banke opasnije za našu slobodu nego najjače armije. One su već podigle novčanu aristokratiju koja poništava moć vlade. Ova moć bankarima mora biti oduzeta i vraćena narodu". Uzalud je govorio.
"Ko god kontroliše količinu novca u bilo kojoj zemlji, aposlutni je gospodar industrije i privrede. Kada shvatimo da je čitav sistem veoma lako kontrolisan, na ovaj ili onaj način, od nekolicine moćnih ljudi na vrhu, nećete biti upozoreni kako periodi inflacije i depresije nastaju", reči su američkog predsednika Džejmsa Garfilda.

Samo nekoliko nedelja nakon ove izjave na njega je izvršen atentat, 12. jula, 1818.
Predsednici Abraham Linkoln i Džon Kenedi pokušali su da izvrše moneterne reforme kojima bi povratili izdavanje novca u okvire državnih institucija. U ovome su obojica sprečeni na isti način - atentatom. Njihovi naslednici odmah su najavljene reforme obustavili.
I genijalni izumitelj Tomas Edison pimetio je zavisnost države od bankara i to izrazio čistom logikom:
"Ako naša država može da izda dolarsku obveznicu, može da izda i dolarsku menicu. Elementi koji obveznicu čine dobrom, čine dobrom i menicu". " …Apsurdno je da naša zemlja može izdati 30 miliona u obveznicama, a ne može 30 miliona u novcu. I jedno i drugo obavezuju na plaćanje, ali jedna popunjava zelenaša, a druga pomaže ljudima". Uzalud.

CILJ BANKARA JE SVETSKA VLADA
Mogu li vlade država, koje su gradjani na demokratskim izborima birali, da spreče bankare da gospodare našim životima? To se od vlade i očekuje, zar ne? Mogle bi vlade, naravno, kada bi pojedinci koji imaju moć da o nečemu odlučuju bili van kontrole bankara. A videli smo kako su završili oni koji nisu bili pod kontrolom, a kako su radili oni pod kontrolom.

Ali, da bi svaki takav čin nacionalnih vlada predupredili, bankari su shvatili da je važno uništiti sve nacionalne centralne banke, osloboditi države granica, kako bi fiktivni kapital mogao slobodno da cirkuliše, obesmisliti i ukinuti nacionalne vlade i umesto država stvoriti medjunarodne organizacije i multinacionalne korporacije i bankarske institucije. I naravno medjunarodne monete, poput evra. Ključne odluke bi tako donosili političari u medjunarodnim organizacijama kao što su EU, UN, NATO, MMF... koje bi bankari mnogo laše kontolisali.

Dakle, globalizacija , odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke, cilj je Novog Svetskog Poretka. Stožer okupljanja nije SAD kao takozvana "najmoćnija sila", već internacionalna bankarska elita.


VEŠTINA UMNOŽAVANJA NOVCA
Odakle tolika moć bankarima? Da li su sve to uspeli samo štamapanjem novca? Naravno, da nisu. Specifičan smisao za kreianje novca iz ničega dopunjen je i specifičnim shvatanjem biznisa. Taj specifičan smisao za posao ogledao se u shvtanju da se odredjeni dogadjaji koji mogu uticati na tržišna kretanja mogu preduprediti, ili još bolje veštački i pod kontrolom izazvati. A najbolji posao za bankare je rat i svaka druga krizna situacija, gde se ekonomske vrednosti preko noći menjaju. Zato su se bankari izveštili u četiri najunosnija posla: finansiranje ratova, igra na berzi, kontrola infomacija (medija) i trgovina strateškim sirovinama. Ove veštine i poslove bankari su negovali i razvijali vekovima.
ROTŠILDI PRVI NAPRAVILI OBEVEŠTAJNU MREŽU
Saznanje o tome koja bi dinastija u evropskim državicama i grofovijama mogla imati najjači uticaj, ko bi koga mogao svrgnuti sa vlasti i doći na presto, gde se sprema rat, kome eventualno pomoći novčanom pozajmcicom, gde investirati, sve je to bilo od neprocenjive vrednosti i bankarska porodica Rotšild je marljivO prikupljala takve podatke.

Tako su Rotšildi, pre dve stotine godina, imali svoje trgovačke agente locirane u svim glavnim evropskim centrima trgovine i prestonicama. Bila je to prava obaveštajna mreža koja je prikupljala podatke o mogućima previranjima na dvorovoma.

Poruke su izmenjivali preko mreže kurira , a poštanska služba čiji su oni bili vlasnici pretvarala se u pravu špijunsku mrežu.
Njihovi poštanski fijakeri putovali su drumovima, brodovi su išli preko Lamanša. Njihova njuškala u liku sitnih trgovaca i poštara bili su na ulicama, na pijacamama berzi. Nosili su keš novac, obveznice, pisma i vesti. Obratite pažnju na poslednje- vesti. Vesti koje su njihovi glasnici donosili pokretale su berzu. Od tih infomacija zavisila je cena mnogih akcija.
U vreme bitke kod Vaterloa, nije bilo dragocenije vesti nego kakav će ishod biti. Od toga je zavisila budućnost čitavog evropskog kontinenta. Ako bi Napoleon pobedio bio bi neosporiv gospodar na čitavom evropskom tlu. Ako bi izgubio, Engleska bi održavalala balans uticaja u Evropi i mogla bi ga vremenom i proširiti.
Rotšildi su kredit u zlatu dali i jednoj i drugoj strani - i Napoleonu, koga su finansirali i doveli na presto i Velingtonu, da opremi svoju vojsku i sukobi se sa Napoleonovim carstvom.

Od ishoda bitke zavislo je ko će šta dobiti, a ko izgubiti. U igri je bilo veliko bogatstvo.

Berza u Londonu se grozničavo punila toga dana, dok su trgovci i bankari čekali vesti o ishodu bitke. Ako bi Engleska izgubila njene državne obveznice, konsuli, izgubile bi vrednost, dok bi im u slučaju pobede vrednost vrtoglavo porasla.
Natan Rotšild je imao poverenike koji su radili na obe strane linije fronta kako bi sakupili što više informacija o tome kako bitka napreduje. Drugi njegovi agenti imali su zadatak da stoje na raspolaganju i prenesu kratak izveštaj specijalnoj komandi koja je bila locinara u blizini.
Kasnog popodneva, 15. juna 1815. Rotšilodov glasonoša je požurio preko kanala u Englesku. Imao je kod sebe vrhunsku tajnu. Sutradan, u zoru, sreo se sa samim Rotšildom. Natan je kratko analizirao dobijene informacije i odmah se uputio na Londonsku berzu.

Atmosfera na berzi je bila fanatična. Svi su čekali vesti. Rotšild, koga savremenici opisuju kao hladnokrvnog, pronicljivog i izopačenog čoveka, bez trunke emocija, ledenog pogleda, bez duše, stigao je na berzu i stao kraj svog stuba. Bez ikakve emocije čitljive na licu, dao je svojim berzanskim agentima diskretan znak koji su samo oni mogli da rastumače.

Istog trenutka oni su počeli da prodaju engleske konzule. Stotine hiljada dolara vredni konsuli našli su se na berzi i njihova vrednost počela je vrtoglavo da pada. Natan se lagano naginjao na stub gledajući prizor reakcije prisutnih. Prodavao je, prodavao i prodavao engleske državne obveznice. Vrednost konsula je potpuno opala, a medju prisutnima je polako zavladala uskomešanost. Na usnama im se sve češće se čulo: "Rotšild zna", "Englezi su izgubili kod Vaterloa", "Rotšild to sigurno zna".
U trenutku je nastala prava panika i ljudi su jurnuli da se oslobode sada skoro potpuno bezvrednih konzula i da ovaj papirni novac zamene za zlato ili srebro, kako bi povratili makar deo njihove vrednosti.

Nakon nekoliko sati grozničave trgovine jedan konzul se prodavao po ceni od pet centi za dolar. Rotšild je i dalje hladnokrvno stajao pored svog stuba. Sasvim diskretno dao je ponovo znak svojim agentima, ovaj put drugačiji. Istog časa desetine njegovih berzanskih agenata krenule su ka pultu za kupovinu i kupile svaki obezvredjeni konsul budzašto.

Samo nekoliko trenutaka kasnije stigle su poštanske kočije i donele zvanične vesti sa bojišta. Engleska je bila pobednik i novi gospodar Evrope. U sekudi je engleski konsul dobio astronomsku cenu, daleko veću nego što je imao ikada ranije.
Rotšildovo bogatsvo preko noći je uvečano dvadeset puta i on je tada postao glavni kontrolor nad britanskom ekonomijom. Ostao je to, veruje se, i danas.
Iako je Bank of England, 1946. formalno nacionalizovana, to nije značajno promenilo uticaj privatnih bankara na britansku ekonomiju jer se guverner i vlada pitaju samo o tome koliko će novčanica i kovanog novca biti pušteno u opticaj svake godine. Medjutim, keš novac se odavno koristi samo neznatno u ukupnim finansijskim transakcijama. Tako je nacionalizaija centralne banke u Britaniji dala gradjanima samo utisak da je državna ekonmija u rukama države. Većina finansijskih transakcija danas se obavlja samo preko ekrana na komputeru, sa apstraktnim računima i brojkama i, naravno, sa spekulativnim kapitalom. To nema veze sa stvarnom ekonomskom moći društva i pojedinaca.
Šta više, to ne umanjuje kamatu koju vlada treba da plati na ime starih dugova Banci. Pre samo nekoliko godina objavljeno je da je isplaćen dug iz vremena Napoleonovih ratova. Eto, gde ide novac od poreskih obveznika u Britaniji i zašto se veruje da je moć Rotšildovih nesmanjena.

PLATNE KARTICE KAO ORUŽIJE ZA POROBLJAVANJE
Cilj današnjih privatnih internacionalnih bankara je zato da se keš potpuno eliminiše iz upotrebe i da gradjani koriste platne kartice - plastčni novac. I ne samo to. U planu je da sve zemlje članice EU uvedu nove lične karte (biometrijske) koje će pored svih podataka smeštenih u čipu registrovati i podatke o svim računima vlasnika, a bez lične karte i bez platne kartice neće biti moguća ni jedan finansijska transakcija. Zaduženi ljudi neće moći ništa da plaćaju, dok ne izmire dug banci. Tako, stanovnik EU, ako slučajno izgubi ID karticu ili platnu karticu, neće moći da pazari ni hranu. Bukvalno, život svakog čoveka zavisiće od kartica, a karticama će raspolagati bankari. Pogledajte šta piše na vašoj platnoj kartici- ona je vlasništvo banke.
Bankari će tako raspolagati našom ekonomskom moći po sopstvenoj volji. Najteže će biti političkim protivnicima bankara, kada jednog dana odu u samoposlugu i otkriju da im je banka stornirala račun. Ovo moćno oružje medjunarodnih bankara, već je odavno i kod nas postalo sastavni deo života. Mnogi naši gradjani misle da je posedovanje kreditne kartice stvar viskog standarda. Nema sumnje, ono nas zaista približava zapadnom "ropstvu".

KOME SLUŽI "MEDJUNARODNA ZAJEDNICA"
Da bi se sve ovo sprovodilo u nacionalnim državama, neophodna je politička kontrola nacionalnih elita. Država je mnogo, pa je zato neophodno njihovo ujedinjavanje u sistem koji će imati manje činovnika. Taman onoliko koliko bankari mogu kontrolisati. Zato su izmišljene takozvane "medjunarodne institucije".
Pogledajmo kako je pronicljivo i vešto upravo jedan Rotšild preko svojih ljudi planirao da vrši kontrolu nad finansijama SAD, koja je bila britanska kolonija skoro 100 godina, a možda to ostala i danas.
U jednom svom izveštaju ovo otkriva pukovnik (samo po nadimku) Edvard Mendel Haus, Rotšildov čovek za uticaj na predsednika SAD-a. Izveštaj je datiran 10.juna 1919. i tek nedavno je otkriven. Da li se danas nešto suštinski promenilo i kuda ide svetska politika, čitaoci će sami lako zaključiti.

Izveštaj je podnet tadašnjem britanskom premijeru Dejvidu Lojdu Džordžu, koji je pre stupanja na tu funkciju bio advokat Svetske Cionističke Organizacije.
Izveštaj iznosi podatke o tome kako napreduju pripreme za mirno vraćanje Amerike kao kolonije u dominion tajne organizacije koja se zove "KRUNA". Sedište "Krune" je u Londonu, a zamisao "zaverenika" je da preko formiranja Lige Naroda, nakon Prvog svetskog rata, ostvare britansku hegemoniju u čitavom svetu.
Haus tako piše britanskom pemijeru: "Spakovali smo ovaj plan u mirovni ugovor tako da ga svet mora prihvatiti radije nego nastavak rata. Liga je u biti Imperija sa Amerikom kao kolonijom prihvaćenom na isti način kao i ostale naše kolonije".
Haus dalje analizira mentalitet Amerikanaca, za koje kaže da su "neizlečivo naklonjeni herojstvu i velikim podvizima, te se njima veoma lako može manipulisati".
Glavni igrač bankarima je Vudro Vilson, koga savetuju ljudi "Krune".

U Izveštaju se otkriva i da je "Kruna" preuzela kontrolu nad Amerikom još za vreme mandata Teodora Ruzvelta /1901-1909/, kada je bankarska ekipa Rotšild - Morgan već kontrolisala 25% američke ekonomije.
"Mi sada držimo sve američke novine i izolujemo
Amerikance od svakog neameričkog uticaja, kao da su na drugoj planeti. Ovo realizujemo uz pomoć "Asosijeted presa" u drugih naših informativnih agencija".
Prosto rečeno: kontrolu javnog mnjenja u Americi potpuno su još tada preuzeli bankari. Današnji globalni mediji su svi u njihovom vlasništvu.
Haus dalje navodi kako SAD "igraju spolja kao da su nezavisna država, ali potvrda da rade za nas i da su samo kolonija je što je predsednik Vilson otkazao realizaciju velikog plana o izgradnji američke mornarice, i vodjstvo na okeanu prepustio Britaniji".
"Nije li naša anglo-američka alijansa postala
dominantna u finansijskom svetu", hvalisavo primećuje svoj uspeh Haus.
Haus dalje navodi kako su bankari "Krune" finansirali izgradnju japanske ratne flote, one iste koja će nešto kasnije ratovati sa SAD. U izgradnji flote korišćen je čelik iz Engleske.
"Ne pokazuje li to koliko su SAD i dalje zavisne od nas?"
"Novcem koji smo pozajmljivali US vladi za ratne ciljeve, iskoristili smo da kupimo naftna polja u Kaliforniji, Meksiku i Južnoj Americi".
"Rat nas je učinio gospodarima najvećeg dela svetskih sirovina".
Dakle, osnivanje Lige naroda je bio plan da se suverenost ove moćne države- kolinije transferiše pod okrilje "Krune".
Zahvaljujući jakoj opoziji koju su tada u Kongresu činili republikanci, SAD je odbila ovaj "mirovni plan" i osnivanje Lige naroda je propalo. Ipak, zavera bankara je samo privremeno prekinuta.
Judeo-bankari su, sada se to pouzdano zna, kasnije finansirali i Hitlera (svaki rat je brat) i izazvali veliku ekonomsku depresiju u SAD. O ljudskim žrtvama i jevrejskom holokaustu ne treba govoriti, jer je to za judeo-bankare samo kolateralna štata. Zanimljivo je da su prestrašeni evropski Jevreji iprihvatili nakon rata da se presele u novu državu Izrael, koju su upravo stvorili Rotšildi kupovanjem palestinskog zemljišta. Do tada su to Jevreji odbijali.
Isti bankari uveli su svojim lobiranjem SAD u Drugi svetski rat iako SAD nisu imale nikakav interes kao država da ratuju u Evropi.
Prvobitno zamišljena Liga naroda je ipak zaživela kao oganzacija Ujedinjenih nacija 1945.

Bankari svoju borbu nastavljaju upravo kroz nameru da UN danas reorganizuju tako da bude potpuno pod njihovom kontrolom, a stalni teroristički napad i sejanje straha od terorizma je njihova namera da još jenom pokrenu ratnu mašineriju u svetskim razmerama. Zato su "teroristi" svuda.
Ali, ova igra judeo-bankara je danas shvaćena, i svet se polako ujedinjuje u drugi front - antiglobalistički. Nacije, religije i stvarni ekonomski status država u ovoj borbi ljude ne razlikuju. Jer, svi gradjani sveta bore se zapravo protiv dužničkog ropstva- ili samo protiv ropstva.