Treci svetski rat - poslednja vremena

PROROČANSTVA SVETOGA DUHONOSNOG STARCA LAVRENTIJA O RUSIJI


“Još je arhimandrit Teofan kazivao da je prepodobni Lavrentije sa osmehom i radosno govorio:

`Ruski narod će se kajati za smrtne grehe što je dopustio jevrejsku nečastivost u Rusiji, što nije zaštitio pomazanika Božijeg cara, pravoslavne crkve i manastire, svete mučenike i ispovednike i sve rusko što je sveto. Prezreo je blagočestivost i zavoleo demonsku nečastivost. I kajaće se što je mnogo godina odlazio na poklonjenje rušiocu naše zemlje – sovjetsko-bezbožničkom idolu, hvalio ga i slavio, kao i kumira Staljina, poštujući ga kao besmrtnika`.

Baćuška je rekao da su đavoli likovali kada su Lenjina uvukli u ad, da je tada bilo veliko slavlje u adu. I još je dodao da će isto biti kada Staljin dospe u ad. Uspomena na njih će uz huku nestati.
Rusija će, skupa sa svim slovenskim narodima i zemljama, činiti moćno Carstvo. Njime će vladati i o njemu će se starati Pravoslavni Car, Božiji pomazanik. Car će biti od Boga. U Rusiji će nestati svi raskoli i jeresi. Gonjenja Pravoslavne Crkve neće biti. Gospod će pomilovati Svetu Rusiju zato što je u njoj bilo stravično i užasno predantihristovo vreme. Prosijao je veliki puk mučenika i ispovednika, počev od najvišeg duhovnoga i građanskog čina: mitropolit i car, sveštenik i monah, dete, čak i odojče, sve do mirjanina. Svi će oni umoliti Gospoda Boga, Cara Sila, Cara svih careva, slavljenoga u Presvetoj Trojici Oca i Sina i Svetoga Duha.

Treba dobro da znate da je Rusija – područje Carice Nebeske, i da Presveta brine o našoj zemlji i štiti je naročitom milošću. Čitav zbor svetitelja ruskih sa Bogorodicom na čelu moli da Rusija bude pošteđena.
U Rusiji će procvetati Pravoslavna vera i ranija slava, ali na kratko, jer će doći Strašni Sudija da sudi živima i mrtvima.



Ruskoga Pravoslavnog Cara bojaće se i sam antihrist.

Za vreme antihrista Rusija će biti moćno carstvo. A sve druge zemlje, osim Rusije i slovenskih zemalja, biće pod vlašću antihrista i doživeće sve užase i muke opisane u Svetom Pismu.
Rusijo, kaj se! Proslavljaj Boga likujući, i Njemu poj: Aliluja!“

Shiarhimandrit Teofan, shimonahinja Aleksandra i monahinja Olimpijada


Tekst preuzet iz knjige: NA DVERIMA VEČNOSTI žitije, pouke, proročanstva, čuda
Sv. Lavrentije Černigovski

Biblioteka OBRAZ Svetački, knjiga sedamdeset šesta

BUDUĆNOST RUSIJE I POSLEDNJA VREMENA



Jeromonah Antonije, sabrat manastira Sv. Save Osvećenog (na Sinaju), je ostavio zapis zasnovan na grčkim proročanstvima iz IX veka: “Poslednji procvat Pravoslavlja će doći, ali ovog puta u celom svetu, na čelu sa Rusijom. To će se dogoditi nakon užasnog rata u kome će izginuti polovina ili dve trećine čovečanstva. Taj rat će biti zaustavljen glasom sa neba: I Jevanđelje će se propovedati širom sveta. 1) Jer do tog vremena propovedaće Jevanđelje, ali ne Hristovo već jevanđelje koje su iskrivili jeretici. 2) Biće period opšteg prosperiteta - ali ne za dugo. 3) U Rusiji, u to vreme, biće pravoslavni Car, kojeg će Gospod otkriti ruskom narodu. I nakon toga, svet će opet biti iskvaren i bez mogućnosti da se popravi. Tada će Gospod dopustiti zacarenje Antihrista.”

Ostalo je zapisano da je monah Avelj, valaamski prorok (+1831), koji je predivdeo sudbine svih ruskih careva od Pavla I do Nikolaja II, caru Pavlu I rekao: “Bog odgađa Svoju pomoć, ali je rečeno da će je ubrzo dati pa će doći do ruskog spasenja. I tada će se uzdići veliki knez od roda tvoga u izgnanstvu (...). On će biti izabranik Božiji, i na njemu će biti blagoslov. On će jedini biti razumljiv svima i prosto srce Rusije će ga osetiti. Njegova pojava biće suverena i blistava, i niko neće moći da kaže: ‘Car je ovde ili onde’, već će svi reći: ‘To je on’. Volja naroda potčiniće se milosti Božijoj, i on [car] sam će potvrditi svoj priziv... Njegovo ime se tri puta pojavilo u ruskoj istoriji. Dvojica od tog imena su već bili na prestolu, ali ne carskom. Ali on će sesti na carski presto kao treći. U njemu će biti spasenje i sreća Ruskog carstva.”

Sveti pravedni Jovan Kronštatski (+1908): “Predviđam obnovu moćne Rusije, snažnije i moćnije nego ikada pre. Na kostima ovih mučenika, zapamti, kao na snažnom temelju, nova će Rusija biti izgrađena – po starom modelu: snažna u veri u Hrista Spasitelja i Svetu Trojicu! I biće, po zavetu Svetog kneza Vladimira, jedna Crkva! Ruski narod više ne razume šta Rusija predstavlja: ona je podnožje Božijeg prestola! Rus mora razumeti to i Bogu blagodariti što je Rus.”
“Crkva će ostati neuzdrmana do kraja veka (vremena), i ruski Monarh, ako ostane veran Pravoslavnoj Crkvi, biće smešten na presto Rusije sve do kraja veka.”

Mučenica-starica Duniuška Sibirska (+1918): “Rusija će biti najveća sila u svetu. Njeno će ime biti ‘Sveta Rusija’. Sve sekte i religije će se pretočiti u Pravoslavlje. A Pravoslavlje, i – u suštinskom smislu – vera, približiće se onome što je bilo u apostolska vremena. U vekovima koji dolaze, više neće biti ni careva ni kraljeva. Ali u Svetoj Rusiji vladaće Princ, koji će doći iz države koja nam je dala veru [Vizantija]. On će biti izuzetno duhovna osoba, koja će pružiti mogućnost za uzdizanje morala i duhovnih principa nacije...”

Starac Nektarije Optinski (+1928): “Rusija će se dići, a materijalno neće biti bogata. Ali će u duhu biti bogata, i u Optini će tek biti sedam polijeleja, sedam stubova.”

Mučenica-starica Agata Beloruska (+1939): “Bezbožna sovjetska sila će nestati, i sve njene sluge će izginuti. Istinita pravoslavna vera će pobediti, i narod će biti krštavan kao u doba Svetog kneza Vladimira.”

Arhiepiskop Teofan Poltavski (+1940): “Dolazak Antihrista se približava i vrlo je blizu. Ali pre dolaska Antihrista, Rusija mora biti vaspostavljena, ali da znate – za kratko. I u Rusiji će biti Cara predodređenog od Gospoda. On će biti čovek vatrene vere, visokog uma i čelične volje... Neće biti Romanov, ali će biti od Romanova po majčinoj liniji.”
“Ja ovo ne kazujem od svoje mudrosti, već od onoga što sam čuo od bogomudrih Staraca... Gospod će pomilovati Rusiju zbog malog ostatka istinskih vernika. U Rusiji, kazaše Starci, u saglasju sa voljom naroda, biće vaspostavljena Monarhija, samodržavna vlast. Gospod je predodredio budućega Cara. On će biti čovek vatrene vere, imaće um genija i volju od čelika. Pre svega će uvesti red u Pravoslavnu Crkvu, uklanjajući sve lažne, jeretičke i mlake jerarhe. I mnogi, mnogi – zapravo svi, uz nekoliko izuzetaka – biće svrgnuti, a novi, istiniti, neustrašivi arhijereji će uzeti njihova mesta. On će biti od dinastije Romanova po ženskoj liniji. Rusija će biti moćna država, ali samo za kratko. A onda će Antihrist doći u ovaj svet, sa svim užasima poslednjih vremena, kao što je opisano u Apokalipsi.”
“Veliki starci su rekli da će se Rusija preporoditi; narod sam će vaspostaviti Pravoslavnu Monarhiju. Moćni Car biće od samoga Boga postavljen na presto. On će biti veliki obnovitelj, i biće jak u pravoslavnoj veri. On će zbaciti neverne jerarhe Crkve. On lično će biti izvanredna ličnost, čiste i svete duše. Posedovaće snažnu volju. Biće od dinastije Romanova, kroz majčinu liniju. I biće Božiji izabranik, u svemu Bogu poslušan. On će transformisati Sibir. Ali takva Rusija postojaće samo kratko. Ubrzo nakon toga dogodiće se ono o čemu Apostol Jovan govori u svojoj Apokalipsi.”

Starac Lavrentije Černjigovski (+1950): “Ruski narod će se pokajati za smrtne grehe. Pokajaće se što je dopustio da bezbožnost zadobije prevlast u Rusiji. Pokajaće se što nije branio bogoizabranog Cara, pravoslavne crkve i manastire i sve što je sveto i čestito u Rusiji. Oni [Rusi] su prezreli pobožnost i zavoleli demonsku nepobožnost. Ali doći će do duhovnoga preokreta! I Rusija, zajedno sa slovenskim narodima i zemljama, ustanoviće moćnu Carevinu. Njome će vladati pravoslavni Car, Božiji izabranik. Zahvaljujući njemu, svi raskoli i jeresi će nestati iz Rusije. Neće biti progona Pravoslavne Crkve. Gospod će pomilovati Svetu Rusiju zbog užasnog vremena koje prethodi zacarenju Antihrista. Ali čak i Antihrist će se bojati ruskog pravoslavnog Cara – Samodršca. Svim drugim državama, osim Rusije i slovenskih zemalja, zavladaće Antihrist i one će proći kroz užase i mučenja opisana u Svetom Pismu. U Rusiji, međutim, biće radosti i cvetanja vere – ali samo na kratko, jer će se ubrzo na Strašnom Sudu suditi i živima i mrtvima.”

Blažena Pelagija Rjazanska (+1968): “Episkopi Ruske Pravoslavne Crkve će otpasti od Istine pravoslavne vere i neće verovati u proročanstva o vaskrsenju Rusije. Da bi ih prekorio, Sveti Serafim Sarovski će biti podignut iz mrtvih. On će prekoriti sveštenstvo zbog izdaje i celom svetu će propovedati pokajanje. Sveti Serafim će objasniti celu istoriju, sve će uzeti u obzir, ukoriće pastore [protestante] kao decu i naučiće ih kako da se prekrste i još puno toga. Nakon tako divnih čuda sveštenstvo će biti odano Bogu i učiće narod da služi Baćuški-Caru svim srcem.”
“Antihrist će doći na vlast i počeće da proganja Pravoslavlje. A onda će Gospod otkriti Svoga cara u Rusiji. On će biti carskoga porekla i biće snažan branilac vere... Kada nam Gospod bude dao ovu izuzetno mudru ličnost, život će biti lep!... Antihrist će se javiti iz Amerike i ceo svet će mu se pokloniti, izuzev Carske Pravoslavne Rusije.”

Na pitanje o mogućnosti obnove monarhije u Rusiji, Starac Teodosije Kašin (+1948) je rekao da tu obnovu treba zaslužiti. Ona postoji kao mogućnost, ali nije predodređena. Ako budemo toga dostojni, ruski narod će izabrati Cara, ali to će se dogoditi pred samo zacarenje Antihrista ili možda čak nakon njega. Dakle, potrajaće vrlo kratko.

DA LI ĆE SE OBNOVITI RUSKA CAREVINA?


Svetogorski duhovnici o budućnosti Rusije



Suočeni sa zlodelima koje antihrišćanske sile konstantno čine prema našem narodu, mi pravoslavni Srbi današnjice, često pogled upiremo u bratsku pravoslavnu Rusiju, koju je Bog po kazivanju Svetoga Jovana Kronštatskog, odredio da bude podnožje prestola Božijeg i borac za ostvarenje pravde Njegove na zemlji.

U pravoslavnoj ruskoj carevini, naš srbski narod imao je vernog pokrovitelja, pa su stoga razumljive i opravdane nade onih Srba koji zajedno sa pravoslavnim ruskim narodom, priželjkuju obnovu ruske carevine, koja bi odložila dolazak Antihrista najavljen u Svetom Pismu a čijih je vesnika u ovim bezbožnim vremenima više nego ikada pre. Svakako, hrišćane može zadovoljiti samo Carstvo Nebesko, ali se ni zemaljsko otačastvo i svetinje u njemu, ne smeju bez borbe prepustiti antihrišćanskim silama. Zbog svega toga, prirodno je što nas duhovno ozaruje čitanje i sozercavanje poznatih ruskih svetootačkih proročanstava o obnovi pravoslavne carevine.

Ali isto tako, krepi nas duhovno i svaka potvrda takvih proročanstava ukoliko dolazi iz drugih pravoslavnih sredina. Tim povodom, veoma je značajan članak "Atonski stanovnici o budućnosti Rusije" u kome su prenete beleške jeroshimonaha Jefrema sa Svete Gore, o čudesima proizašlim od čudotvorne, mirotočive i krvotočive ikone Svetog Cara Nikolaja i njegove Svete i mučeničke porodice, i gde su preneti utisci svetogorskih duhovnika povodom njihovoh susreta sa ikonom.

Radi se o oduševljavanjima i nadahnućima koja kod duhovnika izaziva čudotvorna ikona, očito kao posledica blagodatnog ozarenja koje prozorljivim starcima, makar delimično otkriva budućnost Rusije.



Evo nekoliko takvih utisaka kao i svetogorskih proročanstava o obnovi Trećeg Rima, na osnovu beleški jeroshimonaha Jefrema:

Shimonah Anatolije, Grk iz kelije u skitu Kapsokalida, koji je više od 40 godina na Atonu, posle pažljivog sozercavanja ikone, rekao je: "To je veliki događaj. Nužno je pisati o njemu da bi svi saznali. Pala je Rusija. Palo je i Pravoslavlje. Ako bude Cara u Rusiji, svi će se veoma uplašiti i Amerika će pobeći od nje. Oni koju se latili oružja, od njega će i poginuti. I brižno držeći ikonu u rukama, starac je rekao: "Biće Cara u Rusiji".

Jeroshimonah Joakim, Grk iz kelije pokraj peštere Svetog Nila Mirotočivog, posle služenja noćne službe, izašao je i rekao: "U Rusiji je milione mučenika. Rusija će sada podignuti glavu i prosvetiti sav svet."

Iguman jednog svetogorskog manastira na čijim zidinama stoji zastava sa natpisom "Pravoslavlje ili smrt" triput se zakrstio ikonom, uzeno ruke ka nebu i rekao "Tome se mi molimo i čekamo, Rusi će osloboditi Konstantinopolj".

Duhovnik grčkog Iverskog manastira, jeroshimonah Maksim, koji je poznati i najpoštovaniji duhovnik na Atonu na kome je prožineo 70 godina, od čega 50 godina služi svakodnevno liturgiju kraj Iverske ikone, na pitanje da li će biti Cara u Rusiji, uvereno je dao potvrdan odgovor.

Starac Josif, monah vatopedski, 2001. godine razgovarao je sa grupom ruskih sveštenika gde je rekao i sledeće:

"...Božija majka plače, ikone plaču. Sada je vreme teški dešavanja u svetu. Vinovnici toga su jevreji. Njih đavo pobuđuje da uništavju pravoslavlje u Grčkoj i Rusiji kako bi srušili prepreke za stvaranje svetske države..... I oni nude Turcima da zauzmu našu državu. A Grčka ima državnu vlast samo formalno, a suštinski i praktično, nema... Kada Rusija pođe u pomoć Grčkoj, Amerika i NATO će se suprotstaviti tome, da se ne bi sjedinila dva Pravoslavna naroda. Biće rat i poginuće milioni. Učestvovaće i Vatikan kako bi sprečio takvo ujedinjenje, ali to će biti vreme potpunog uništenja vatikanskog uticaja... Biće dopuštenje Božje da budu uništeni oni koji seju sablazni poput pornografije i narkomanije. Bog će oslepeti njihove umove da unište jedni druge. Posle rata i čistke, obnoviće se Pravoslavlje ne samo u Rusiji već i u svetu. To će trajati tri, četiri decenije, a onda će doći Antihrist."

Poslušnik manastira Svetog Pantelejmona, Georgije, imao je viđenje na dan proslavljanja carskih mučenika 2001. godine. Svoje viđenje je ispričao najpre bratiji svog manastira pa potom i svetogorskim starcima, i ustanovljeno je da nije reč o prelesti. Monah Georgije je video brod sa hiljadama putnika koji tone i na kome piše "Rusija". Izneneda se pojavljuje konjanik u vojničkoj uniformi, kome je svetlelo lice, i pratila ga svetlost sa neba. Njegovim dolaskom, brod se spašava i vraća na normalan kurs. Taj konjanik bio je Sveti Car Nikolaj.

Konačno, sva kazivanja savremenih duhovnih gorostasa po ovom pitanju, mogla bi se ukratko iskazati sledećim rečima čuvenog ruskog duhovnika, starca Nikolaja Gurjanova: "Gospod neće dati Rusiji novog Cara dok se ne pokajemo iskreno za to što smo dopustili inovercima da ocrne i ritualno ubiju carsku porodicu.... Sveta Rusija nikada nije umrla i neće umreti! Molitva Svetog Cara Nikolaja odvodi gnev Božji... Kad bi vi znali kako on tamo plače za nas! Moli Gospoda za sve i za sav svet. Car zbog nas plače, a narod o njemu i ne misli... Od takvog nerazumevanja i neraskajanja, neće se isceliti rane na telu Rusije. Treba se moliti, postiti i kajati se...."

U 2002. godini pred kraj svog zemnog života, na pitanje o mogućnosti obnove ruske carevine, starac je uzviknuo: "Car dolazi!"

Znači li to da je starac Nikolaj predvideo i ostvarenje one mere pokajanja koja je potrebna za obnovu ruske monarhije? To će svakako budućnost pokazati, možda i brže nego što mislimo. U svakom slučaju, činjenice da od pokajanja i preumljenja svih nas koji smo od predaka nasledili pravoslavni Krst, zavisi i obnova istinske pravoslavne državnosti koja će zadržavati dolazak Antihrista i omogućiti što većem broju ljudi prebivanje u okrilju Crkve, podstiče nas dodatno da se vratimo takvom krstonosnom putu, ili pak da se utvrdimo ili istrajemo na njemu. Jer pravoslavno carstvo jeste i takva ustanova koja nas podseća na Carstvo Nebesko i koja nas u saglasju sa Crkvom Hristovom, upućuje na njega.

Свети Игњатије Брјанчанинов
Пут подвижника последњих времена

„Доћи ће једном време и људи ће постати болесни. Када виде онога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми“ (Свети Антоније Велики)
Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажнe смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)
Окренимо с призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.
„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).
Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.
Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.
Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст.ово последње се непрестано догађа.
Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.
„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.
Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истерује га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима. (7. 511-512)
Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег. (13. 724)
Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну молитву.

АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ
О ОТПАДНИШТВУ (АПОСТАСИЈА)

Немамо ми, нити снаге нити ауторитета да зауставимо апостасију, као што је епископ Игњатије нагласио: "Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком..."

Али, шта онда треба да радимо?

"Избегавај је, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упрознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће" - овоме нас учи исти епископ Игњатије.

А зар његове речи, написане пре више од 100 година и које се тако очигледно односе на наше време, не изјашњавају истинску пророчку инспирацију и несумњиво просвећење са небеса.: "Судећи по духу времена и интелектуалном врењу, мора се предпоставити да ће се структура-институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненада. Никога нема ко би ово могао зауставити или му се супротставити. Средства која су усвојена да је одрже су позајмљена од земаљских елемената који су непријатељски настројени према Цркви и који ће само убрзати њен пад, пре него га спречити. Да милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега! Али, овај остатак је мали, и постаје све мањи."

Тако, очито смо доживели да видимо овај "страшни и брзи пад структуре-иституције Цркве!"

Непријатељ људске расе користи све своје напоре и сва своја средства да га повуче доле, и широко га у овоме подржавају отворени и тајни отпадници од истинске вере и Цркве, укључујући чак и оне који су изневерили своја висока звања и заклетве као свештеници и чак јерарси који су на челу одређених појединачних Цркава.

Ваистину, преживљавамо страшна времена - времена каква никада пре нису била виђена у историји хришћанства, у историји човечанства! Времена, скоро потпуне нестабилности!

И онолико колико желимо остати верни истинском Православљу, многе обавезе су нам постављене.

Ми морамо, како нам налаже епископ Игњатије, избегавати и штитити себе од отпадништва које тако брзо расте по свету. Морамо бранити себе од кварљивог духа времена да би избегли његов утицај.

А за то, пре свега, морамо разумети и никад не заборављати:

Да није све, што носи најсветије и најдраже име православља заиста православље - сада постоји и псеудо-православље, кога се треба бојати и од кога треба бежати као од ватре;

Да је истинско Православље само оно које не прихвата нити дозвољава ни у чему, нити у предању нити у црквеној пракси, никакве новотарије које су супротне Речи Божијој и декретима Јединствене Цркве;

Да истинско Православље не благосиља нити се предаје новим модама - моралу и обичајима модерног, исквареног света, који, чак и више него у апостолским времена, лежи у злу, јер је то свет који је напустио Бога;

Да истинско Православље води рачуна само да задовољи Бога и спасава душе, а не о удешавању привремене, земаљске среће, каријере и земаљских користи и имовина;

Да је истинско Православље духовно, а не природно и телесно, не везано за земљу - за земаљска осећања и искустава.


Блаженопочивши Архиепископ Аверкије Светотроицки и Сиракуски

Св.Анатолије Оптински
О ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

"Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали свети оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. он неће почети да грубо одбацује догмате о светој тројици, о божанствености исуса христа, о богородици, него ће неприметно почети да унакажава предање светих отаца од духа светога - учење саме цркве. Довијања непријатеља и његове "типике" приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али господ неће оставити слуге своје без заштите и у незнању. Он је рекао: "по плодовима ћете их познати". И то по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо "не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту", као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. господ их назива разбојницима.
Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу - то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су - смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер тада ће верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: "сваког, ко ме призна пред људима, признаћу и ја пред Оцем Својим Небеским".
Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ. . . и свети мученици и исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.
Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: " Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити" . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него - голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. тим. 11,1 - 3), који рече "буди веран до смрти и даћу ти венац живота" (откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин."

Proročanstva svetih o poslednjim vremenima
O poslednjim vremenima, pred drugi dolazak Gospoda, mnogim svetim ocima Duh Sveti je objavljivao šta će se tada dešavati. Ovde je zapis svetoga Jovana Kronštadskog o javljanju svetoga Serafima Sarovskog:

Свети и Праведни отац Јован Чудотворац Кронштдаски присећао се визије коју је имао у Јануару 1901:
После вечерњих молитви легао сам да се мало одморим у својој соби слабо осветљеној соби јер осећах благу вртоглавицу, пред Иконом Пресвете Богородице горело је кандило.
После не више од пола сата чух чудан шум и неко ме дотакну за раме и благим гласом рече ''Устани слуго Божији Јоване и следи вољу Божију''.
Ја устаде и видех пред собом Старца који изгледаше величанствено, коса му беше бело-сива а он имаше на себи црну мантију и у руци носаше штап, посматрао ме је благим погледом. Док сам се ја са великим напором уздржавао да се не срушим, моје руке и ноге се тресоше, хтедох нешто рећи али ми се језик не мицаше. Тада ме Старац прекрсти и смиреније са радошћу ме испуни, онда се и ја сам прекрстих. Старац показа штапом на западни зид моје собе и на зиду штапом написа бројке: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одједном зида нестаде и ја ходајући са Старцем кретох ка некој зеленој ливади а тамо видех мноштво крстова направљених од глине, дрвета или злата који означаваше гробове и ја упитах Старца због чега су ови крстови овде а он благо одговори: ''Ти крстови су за оне који су мучени и убијени за веру у Христа и због Речи Божије те постадоше Мученици'', те ми настависмо пут. Одједном видех целу реку крви, и питах Старца шта значи ова крв и колико је крви проливено? Старац погледа наоколо и одговори: ''Ово је крв правих Хришћана'', тада показа у висину на неколико Облака и ја видех мноштво белих лампи (кандила) како горе а онда почеше да падају на земљу јадна за другом десетине и стотине и док падаху гасише се и претвараху се у пепео. Старац тада показа и рече: ''Погледај,'' и видех на облаку седам горућих лампи, и ја упитах шта значе ове лампе што падоше на земљу а он одговори ''То су Цркве Божије које падоше у јерес, а тих седам лампи на облаку су седам Апостолских Саборних Цркава које ће остати до краја времена.''
Старац тада показа високо на небу и ја видех и чух Ангеле како поју ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ'', тада велика група људи са свећама у рукама хиташе поред нас са радосним и светлим лицима, у тој групи је било Архиепископа, монаха, монахиња затим група мирјана међу којима је било и младих, деце чак и одојчади. Ја упитах Чудотворног Старца шта је значење ових људи, а он одговори: ''То су људи који страдаше за Свету Саборну Апостолску Цркву за Свете Иконе од руку злих уништитеља.'' Ја упитах Старца дали могу да им се придружим а он одговори: ''Још је прерано за тебе да би страдао и твоје придруживање неби било благословено од Господа.''
Онда видех велику групу одојчади која за Христа страдаше од Ирода и примише круне од ЦАРА НЕБЕСКОГ. Ходајуци мало даље ми уђосмо у велику Цркву, ја хтедох да се прекрстим али ми Старац рече: ''Не мораш да се крстиш овде јер је ово место 'ГНУСОБА ПУСТОСНА' (Данило 12;11).'' У Цркви беше непријатно, на олтару се налазило Еванђеље са Звездом, свеће изгледаше као од катрана и гореше као дрва за потпалу, из Чаше се ширио јак смрад, тамо се још налазише Просфора са Звездом, Свештеник стојаше испред олтара са лицем црним као угаљ а испод олтара се налазила жена обучена у црвено са звездом на уснама и вришташе кроз Цркву смејући се и вичући ''ЈА САМ СЛОБОДНА.'' Ја помислих: Господе како је ово одвратно, људи као полудели почеше да трче око олтара, звижде и тапшу рукама па запеваше хулне песме. Одједном муња севну, јак гром удари земља се затресе и црква се сруши шаљући жену, свештеника, људе и све остало у провалију. Ја помислих: о Господе каква страхота спаси нас, и упитах Старца какво је значење ове страшне цркве, он одговори: ''То су људи на земљи, јеретици који одбацише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву коју Господ није благословио, у тој Цркви они не посте, не присуствују свештенослужењима, не примају Свето Причешће. Ја уплашено рекох: ''Господња је милост на нама а ове је проклео смрћу...'' Старац ме прекину и рече: ''Не тугуј само само се моли.'' Тада видех масу људи од којих сваки имаше знак звезде на уснама, страшно се мучаше жеђу и ходаше напред-назад. А кад нас видеше почеше викати: ''Свети Оци Молите се за нас јер ми не можемо а страшно нам је тешко, наше мајке и очеви нас нису учили Закону Божијем, ми чак немамо ни име Христово и не налазимо мира, ми одбацисмо Свети Дух И знак Крста... Тада заплакаше.
Ја кренух даље пратећи Старца, и тада он показа руком на планину од људских телеса заливених крвљу, а ја јако уплашен упитах Старца за значење ових мртвих телеса. Он одговори: ''То су људи који живеше монашки живот, одбацише Антихриста и не примише његов знак, они пострадаше због Вере у Христа и Саборну Апостолску Цркву и примише Мученицке круне умирући за Христа. Моли се за ове Слуге Божије.''
Без речи Старац се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше ИСУСОВУ МОЛИТВУ. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше ПОМАЗАНИКА ВЛАДАРА. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше ЦАР НИКОЛАЈ II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ''МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЦИ СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ДА САМ ЈА ЦАР МУЧЕНИК УМРО ДОСТОЈАНСТВЕНО И МУШКИ ЗА МОЈУ ВЕРУ У ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, РЕЦИ СВЕТИМ ОЦИМА ДА СЛУЖЕ ПАРАСТОС МЕНИ ГРЕШНОМЕ АЛИ ЗА МЕНЕ ГРОБА НЕЋЕ БИТИ.''
Убрзо све постаде скривено маглом, а ја плачући молих се за ЦАРА МУЧЕНИКА, ноге и руке ми дрхташе од страха. Тада Старац рече: ''Погледај и ја видех групе људи где леже свуда наоколо помрли од глади, а неки још живи једоше траву и биље док пси тргаше телеса мртвих, неподношљив смрад се ширише наоколо, ја помислих: о БОЖЕ ти људи неимаше Вере, са њиховим уснама они богохулише и за то примише ГНЕВ ГОСПОДЊИ... Још видех целу планину књига међу којима гамижаху црви и осетих страшан смрад те запитах Старца какаво је значење ових књига, а он одговори: ''Ово су књиге пуне безбожништва и хуле на БОГА које ће затровати све Хришћане са јеретичким учењима'', тада Старац дотакну својим штапом неке од књига и њих захвати пламен и ветар развеја пепео.
Мало даље видех Цркву око које лежаше гомиле листића са именима упокојених за помињање, ја се сагох да узмем неке од листића да прочитам имена али Старац рече: ''ОВИ листићи са именима за упокојене леже овде већ много година и свештеници заборавише за њих, а ја упитах: ''Ко ће се молити за њих,'' а он одговори: ''АНГЕЛИ ЋЕ СЕ МОЛИТИ ЗА ЊИХ.'''
Пођосмо даље и Старац убрза да га са муком пратих. Онда ми показа и рече: ''Види!'' и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори: ''То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модрнизовану Цркву.
Ова група предсатвља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле''. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподносљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се ''Избави нас Господе од оваквог пута.''
Тада видех групу људи старих и младих страшно ружно одевених који подизаше велику ''ПЕТОКРАКУ ЗВЕЗДУ'' на сваком крају звезде беше по дванаест демона (ђавола) а у средини звезде сам Сатана са ужасним роговима и издуженом и изопаченом главом, он ширише око себе пену на људе док говораше ''Устајте ви проклети са знаком...'' Одједном се појавише мноштво демона (ђавола) са жељезним печатима и на све људе ставише знак, на усне, изнад лакта и на десну руку. Ја упитах Старца за значење овога а он одговори: ''ОВО ЈЕ ЗНАК АНТИХРИСТА.'' ЈА се прекрстих и кренух за Старцем.
Мало затим он нагло стаде и показа руком на исток где видех велику групу људи са радосним лицима где носе Крстове и упаљене свеће у рукама, а међу њима се налазише велики Олтар бео као снег и на Олтару се налазио ''Восдуцх'' (вео којим се покривају Свети Дарови) са златном царском круном на којој је било исписано ''на кратко време.'' Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахиње и мирјани стојећи око олтара појаше ''СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР.'' Ја се из велике радости прекрстих и заблагодарих Господу, тада Старац подиже свој Крст увис три пута и ја видех планину телеса заливену крвљу а изнад њих Ангели летеше узимајући душе убијених за Реч Божију и носише их ка Небесима појући АЛИЛУЈА. Док посматрах ја гласно заплаках а Старац ме ухвати под руку И забрани да плачем говорећи: ''Шта је угодно БОГУ, да је наш ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС мучен пролио Своју Пресвету Крв за нас, а ови ће бити Мученици који не прихватише знак Антихриста и сви који пролију крв своју примиће небеске венце''. Тада се Старац помоли за те Слуге Божије и показа на исток а речи Пророка Данила се обистинише ''ГНУСОБА ПУСТОШНА'' (Данило 12;11). ТАМО видех куполу Јерусалимску над којом се налазише звезда, а у Цркви велико мноштво милиона људи а још многи покушаваху да уђу унутра. Ја хтедох да се прекрстим али ме Старац ухвати за руку и рече: ''ОВДЕ ЈЕ ГНУСОБА ПУСТОШНА.'' Тада видех олтар где гораше свеће од смоле а на олтару се налазио краљ у ватрено црвеној порфири, на глави имаше златну круну са звездом, и ја упитах Старца: ''Ко је ово?'' а Старац рече: ''Антихрист''.
Он беше веома висок, са ватреним очима, црним обрвама, четвртасто уобличеном брадом, лукаво, зло и страшно лице. Он се сам налазио на олтару. Тада подиже руке ка народу, руке му личише на канџе тигра и повика: ''ЈА сам краљ, ја сам Бог, ја сам вођа и онај који нема мој знак биће убијен.''
Сви људи падоше ничице и обожаваше га а он стављаше знак на њихове усне и руке да би могли примити мало хлеба и да неби поумирали од глади и жеђи. Тада пред Антихриста његове слуге доведоше неколико људи са завезаним рукама који му се не хтедоше поклонити. Они гласно рекоше: ''МИ СМО ХРИШЋАНИ! МИ ВЕРУЈЕМО У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!'' а Антихрист им у трену пооткида главе и хришћанска крв се проли. Тада у олтар пред Антихрсита доведоше дете да му се поклони, али се дете не хтеде поклонити већ јасно исповеди: ''ЈА САМ ХРИШЋАНИН И ВЕРУЈЕМ У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, А ТИ СИ СЛУГА САТАНИН!'' Антихрист тада узвикну: ''Смрт том детету!'' док остали који прихватише знак Антихриста падоше пред њим ничице и обожаваше га.
Одједном гром одјекну, мноштво муња поче да сева и ватрене стреле почеше да падају на слуге Антихриста. Тада велика ватрена стрела севну и погоди Антихриста у главу. Он махну руком а круна му паде са главе на земљу и изломи се. Тада милиони птица полетеше на слуге антихристове. Ја осетих да ме Старац узе за руку и поведе.
Ходасмо даље и ја видех још јако много проливене хришћанске крви и ту се сетих речи Светог Јована Богослова, у књизи Откровења, да ће крви бити коњима до узди. Ја помислих: Боже спаси нас. Тада видех Ангеле који летеше и појаху ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.''
Старац погледа уназад и рече: ''НЕ ТУГУЈ ЈЕР БРЗО, ВРЛО БРЗО ЋЕ ДОЋИ КРАЈ СВЕТА. Моли се Господу: БОЖЕ БУДИ МИЛОСТИВ НА СЛУГЕ СВОЈЕ.''
Време се примицаше крају. Старац показа ка истоку, паде на колена и поче молитву и ја му се придружих. Тада Старац би подигнут у висину ка небесима и док одмицаше у висину ја се присетих да незнам Старчево име те гласно повиках за њим: ''ОЧЕ КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ?'' А он благо одговори: ''СЕРАФИМ САРОВСКИ.''
ТО ЈЕ ОНО ШТО ЈА ВИДЕХ И ЗАПИСАХ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ. Велико звоно зазвони над мојом главом и ја чувши звук устаде са кревета и помолих се:
''ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОЗИ МИ МОЛИТВАМА ВЕЛИКОГ СТАРЦА, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕНЕ ГРЕШНОГ СЛУГУ СВЕШТЕНИКА ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ.''
Свети Јован Чудотворац Кронштадски се слави 19. октобра и 20. децембра.

Papa će biti ubijen u Beogradu!?

Piše Miodrag Milanović

Mnogi su pokušali da pronađu ključ za datiranje događaja u 1000 katrena (strofa sa četiri stiha), koji čine centurije čuvenog proroka Nostradamusa. U vezi sa ovim legendarnim Francuzom, najosetljivije je pitanje tumačenja njegovih stihova. Neki izgledaju besmisleno, a u nekima su reči pogrešno napisane - ukratko, za lingviste “čitanje” Nostradamusa predstavlja pravu enigmu.
Hronološki sistem knjige pokušavali su da odgonetnu umovi poput Njutna, Paskala i Rasela. Jedan od novijih pokušaja odnosi se na Pavela Globu, direktora Astrološkog centra Rusije u Moskvi. On tvrdi da je našao “ključ” za uspostavljanje tačne hronologije događaja u Nostradamusovim proročanstvima.
Proučavajući centurije, Globa je bio začuđen što u svojim stihovima Nostradamus deli reči na delove i čini gramatičke greške, što se nikako ne slaže sa njegovom pismenošću i visokim obrazovanjem, Francuski prorok je, bez sumnje, lično vršio korekturu svoga teksta, ali štamparske greške nije otklonio. To je navelo Pavela Globu na ideju da je u katrenima šifrovano vreme događaja. Pokušaj da se u dešifrovanju primeni specijalni numerološki ključ, u čijoj izradi je korišćen moćan Majkrosoftov kompjuterski program, završen je polovičnim uspehom. Pokazalo se da redovi četvorostiha kriju određen broj - iz prvog se dobijaju brojevi 1, 2, 3, što ukazuje na milenijum u kome će se događaj odigrati. Drugi, treći i četvrti red (stih) takođe daju određen broj. Gramatičke greške su bile potrebne Nostradamusu da bi mogao šifrovati datum događaja.
Međutim, Globa nije uspeo ovim ključem da dešifruje sve katrene već samo pojedine. To ne govori da je njegov “ključ” pogrešan, već da je Nostradamus sam koristio više ključeva za šifrovanje katrena. Takođe, sa sigurnošću se može reći da pojedini stihovi, ili cele strofe, uopšte ne kriju nikakve datume.

PLAČ U SKLAVONIJI
Za nas su, naravno, posebno interesantni stihovi koji se odnose na područje gde žive Srbi. Već pri površnom pregledu centurija, primećuje se često spominjanje Srba, ”Sklavina” (tako su vizantijski hroničari i istoričari nazivali ovaj narod), Jadranskog mora i Dalmacije. Za jedan od najinteresantnijih katrena, tumačenje se odnosi na 1999. godinu i NATO bombardovanje Srbije, te da je to uvod, “inicijalna kapisla”, kako kažu stručnjaci, za potonju invaziju muslimana na Evropu. Radi se o katrenu 21 (III centurija) koji glasi: “U Jadranskom moru će se pojaviti strašna riba, sa ljudskom glavom i ribljim repom, koja će se oteti sa udice”.
“Strašne ribe” su podmornice i nosači aviona, a “otimanje sa udice” (Kosovo je “udica” na koju se Srbija najlakše hvata) je razorno raketiranje Srbije koje je bilo baš najintenzivnije sa NATO brodova. Srbija je izgubila rat i na Kosovu je instalirana vlada, sastavljena od terorista islamske veroispovesti. Na Kosovu i u susednoj Albaniji, postoje brojni kampovi u kojima se obučavaju fanatici koji ni Srbima ni Evropi ne misle ništa dobro.
Katren 32 iz II centurije direktno spominje Sklavine i Srbiju (Esclavonie), iz kojeg čitamo stih: “Plač će biti veliki u celoj Sklaviniji”. Ovaj stih, datiran u poslednjoj deceniji prošlog veka, u potpunosti se poklopio sa događajima kojima smo bili svedoci - građanski rat u SFRJ okončao se zverskim bombardovanjem, prvo Republike Srpske, pa potom i Srbije. Sukob na ovim prostorima ima veze sa usporavanjem procesa ujedinjenja Evrope, jer, po Nostradamusovom mišljenju, jedino ujedinjena Evropa (pre 2000. godine) može sprečiti, ni manje ni više nego...

DOLAZAK ANTIHRISTA!
Nostradamus je, za kraj prve i početak druge decenije III milenijuma predvideo niz ratova, pa i početak Trećeg svetskog rata, uz dolazak Antihrista. Svetska žarišta i neprestane krize na Bliskom istoku, u Iranu, Iraku, Pakistanu, Indiji, Avganistanu, pa i na Balkanu, potvrđuju ovo strahovanje. Dvehiljadita godina je prošla, Evropa se nije ujedinila, a njeno središte je trebalo da bude u Švajcarskoj.
Dolaskom Antihrista prethodiće atentat sa kobnim ishodom po rimskog papu, a odigraće se u Beogradu! Iz knjige proročanstva čitamo sledeću strofu:
“Rimski pravosvešteniče (Roman Pontife),
čuvaj se da se ne približiš varoši koju zapljuskuju dve reke,
jer ćeš tu krv propljuvati,
ti i tvoji u mesecu kad cvetaju ruže”.
“Varoš na dve reke” je, bez sumnje, Beograd, a ruže cvetaju u maju. Dakle, ubistvo pape bi se odigralo prilikom njegove hipotetičke posete u proleće. Ako znamo da je, do sada, papa nekoliko puta planirao posetu Srbiji (poslednji put je to bilo u vreme vlade pok. premijera Đinđića), simptomatično je to što jsu ove posete dogovarane za mesec maj! Evo šta o ovom Nostradamusovom katrenu kaže Mikele Đanini, jedan od vatikanskih hroničara:
“Naravno da znamo za Nostradamusovo proročanstvo koje se tiče ubistva Svetog oca u Beogradu, no, ovoj temi prilazimo sa dužnim oprezom.
Mogu samo reći da Sveti otac do sada nije posetio Srbiju iz drugih razloga, a ne zbog Nostradamusovog proročanstva”.
Skoro pola veka posle nastanka centurija, posle više hiljada tumačenja i mnoštva potvrđenih proročanstava, nijedna zvanična institucija nije našla za shodno da ispita fenomen Nostradamusa, tim pre što bi ovaj obiman posao podrazumevao zajednički rad lingvista, matematičara, istoričara i profesionalnih šifranata. Takav tim bi mogao, za vrlo kratko vreme, da pruži odgovor: da li su Nostradamusova proročanstva zaista proročanstva, ili tek zanimljivi stihovi sa istorijskom potkom? A pravo pitanje glasi: zašto čovečanstvo ne želi da kompetentni stručnjaci daju konačan sud o Nostradamusovom delu? Možda zbog toga što se odogovor krije u katrenu koja najavljuje dolazak Sudnjeg dana? Nekada pomaže, ako već nema leka, da od neprijatnih saznanja, jednostavno, okrenemo glavu.

Владимир Димитријевић

ПРОРОЧАНСТВО НОВОГ ДОБА ИЛИ ГЛОБАЛИСТИЧКА ПРОПАГАНДА?


Филм као оракул Њу Ејџа

Већ деценијама глобална елита преко холивудских филмова показује човечанству шта га чека и навикава га на црну ноћ која му предстоји. Филмом се постиже масовно прихватање неприхватљивог: „Планина Броукбек" говори о каубојима - содомитима који се „искрено воле"; „Девојка од милион долара" хоће да нас помири са еутаназијом; „Ратови звезда", „Индијана Џоунс" су били увод у циклус о Харију Потеру који је окултизам и вештичарство учинио помодним појавама. Уз то, стално се снима „патриотска пропаганда о нејлепшим, најбољим и најпаметнијим Американцима, који су (CBF) себи сами открили.
Да не заборавимо и „Национално благо", које нам јасно вели да су САД основали масони, и да је „национално благо" масонска идеологија, позната нам још из Француске револуције (знате оно: „Слобода, једнакост, братство", па у то име буде поубијано милион људи.)

Основни недостатак (који се прикрива помамном рекламом) свих ових филмова је у томе што су они углавном плитка идеолошка парола, нешто попут „Ужичке републике", „Сутјеске", „Неретве" и „Отписаних". Има у њима и понешто симпатичног (рецимо, у Булајићевој „Неретви" чују се најбоље четничке песме, а у „Ратовима звезда" има елемената старих витешких прича); али, углавном су то дводимензионалне „покретне сличице" за умобилизацију ума.
Филмове о којима говоримо не може да режира било ко. Као што су их у Титославији режирали „дворски људи" (попут поменутог Вељка Булајића, који се, од Србина из Црне Горе, претворио у Црногорца - „Црвеног Хрвата"), тако и у САД овакве послове добијају политички подобни (то јест, „коректни") аутори, међу којима Роналд Емерих није на последњем месту. Обожавалац јефтине научне фантастике и јефтиног хорора (филмови типа „Stargate" и „Godzilla", New Age личност „одлепљена" од било какве традиције, Емерих је режирао само један занимљив филм („Патриота" о борби Американаца за независност од Велике Британије, у коме главну улогу игра Мел Гибсон). Ипак, одан Холивудској идеологији „Заглупљуј, па владај", дотични се својим кино-радом и обогатио.

Роналд Емерих сада има куће у Лос Анђелесу, на Менхетну, у Лондону и Штутгарту, у коме је рођен 1955. године. Куће су му, имеђу осталог, „украшене" богохулном сликом Христа који носи мајицу кратких рукава (у Кетрин Хамнет стилу!) током Распећа, графикама Елисон Џексон које приказују Лејди Ди у опсценим позама, скулптуром папе Ивана Павла II који се смеје својим религиозним дужностима и Ахмадинеџада у хомосексуалној пози. Сам Емерих је содомит, активни донатор покрета содомита, али и пријатељ Хилари Клинтон, за чију је предизборну кампању својевремено скупљао паре. Само таквоме је могло да се повери да у свет пошаље поруку до које је глобалној елити, која се крије иза холивудских могула, иначе стало. Дате су велике паре, нађени познати глумци и - падоше прва, друга, трећа... до последње клапе...

Sony Pictures су у „2012" уложили 260 милиона долара (мало ли је?). Џон Кјузак игра SF писца Џексона Кертиса, Аманда Пит његову бившу жену, Дени Гловер председника САД, итд, итд. До сада је филм зарадио 595 милиона долара, и премашио инкасирану суму „Дана после сутра". Још један порпагандни blockbuster на чијој листи идиотских америчких пропагандних филмова прво место држи "Air Force One", у коме се амерички председник у авиону туче с терористима (који, наравно, говоре руски). Али, Емерихов циклус од „Дана независности" (ванземаљци нападају САД, преко „Дана после сутра" (наступа ледено доба због климатских промена) до „2012." одмах је иза поменутог остварења. Нарочито је „2012." срцепарателна: председник САД (црнац, или, политички коректније речено, „Афроамериканац") остаје да погине са својим народом (само ћерку шаље да се спасе на „Нојевој барци"). Уопште, патетика је на завидном нивоу; остаје нам само да купимо палома - марамице.
Радња укратко

Радња „2012." почиње 2009. године, када амерички геолог Едријан Хелмсли среће свог индијског пријатеља, др Сантама Цуртанија, који открива да поремећена активност Сунца све више загрева земљу. Он обавештава о свему председника САД Томаса Вилсона, и високог званичника америчке администрације Карла Анхајзера, а они ће 2010, на самиту Г8 обавестити шефове других држава да се спрема катастрофа. Одлучено је да се у Хималајима, тајно, обави изградња флоте „Нојевих барки" у које ће бити смештено 400 хиљада изабраних, јер се, због планетарне серије земљотреса, очекује мегацунами, који ће потопити сву Земљу. Да би се „бродоградња" финансирала, богатим Земљанима нуде бродске карте по цени од милијараду евра (за једну, наравно).

Године 2012, писац Џексон Кертис, разведени отац Ное и Лили, ради као возач руског богаташа Јурија Карпова. Његова бивша жена Кејт живи са децом и новим „дечком" - хирургом и пилотом - аматером Гордоном Силберманом. Џексон води сина и ћерку у Јелоустонски парк, где примећује чудне промене на тлу, које чува америчка војска. Теоретичар завера, откачени Чарли Фрост, Џексону каже да Влада САД спрема „Нојеве барке", и да он има мапе бродоградилишта у Хималајима. Својом мини радио станицом Фрост из Јелоустона објашњава Американцима шта их чека. Џексон Кертис схвата да његов случајни познаник није лудак кад почну земљотреси у области Сан Франциска. Успева да изнајми авион, скупи породицу (поведе и новог момка своје жене, јер он зна да пилотира) и, док се Сан Франциско руши, лете ка Јелоустону, да од старог апокалиптичара узму мапу градилишта „Нојевих барки". Фрост им мапу даје, а он остаје да радијом преноси смак света.

Неумешни пилот Силберман допилотира до Лас Вегаса где срећу богатог Јурија Карпова, његовог професионалног пилота, Сашу, љубавницу му Тамару и синове (који су се Кертису својевремено ругали да ће они преживети, а он неће, јер је њихов отац издвојио три милијарде евра за карте на „Барци".) Из овог малог авиона, Кертис&comp. прелазе у Јуријев „Антонов 225", и долећу у Кину, којом приликом пилот Саша гине, а сурови Рус Карпов оставља Тамару, Кертиса&comp. да умру, јер немају карте за брод. До одредишта ће их одвести будистички монах Нима, чији ће брат Тензин, један од градитеља, да их убаци у барку илегално, скупа са својом породицом. (како рекосмо, амерички председник је остао да подели судбину "with american people", а на брод је послао само своју кћи, Лауру, која ће се заљубити у хуманисту - научника Едријена од кога је све и почело). После низа перипетија (Јуриј богаташ гине, спасавајући своје синове, Тамара гине, спасавајући своје куче; и Силберман гине, омогућавајући Кертису да опет почне са својом бившом женом.) Међутим, флота „Нојевих лађа" преживљава мегацунами који преплави Хималаје. Филм је „украшен" хепиендом: спасени Земљани путују ка Африци, која се уздигла из мора. Човечанство почиње поново.

Као и раније Емерихови „карактеристични" филмови, и овај је пун визуелних ефеката типа „Гори море, топе се планине"... U -that' s all, folкs! Business as usual: мало персифлаже, мало компјутерских специјалних ефеката, мало „америчких вредности" (ма шта се под тим подразумевало), и - успех је обезбеђен.

Ако апстрахујемо баналности, остаје проста чињеница: глобална елита најављује човечанству 2012, као „годину великог преокрета". Позивајући се на „мајански календар" (мада потомци Маја кажу да је у питању кривотворење чињеница), вођи occult conspiracy нам кажу да ће се те године нешто десити; биће то нешто карактеристично, после чега ће остати „400 хиљаде изабраних", да отпочну нову епоху.

Одавно „глобална елита" прича о „златној милијарди" која једина и може срећно живети на земљи (остали ће, попут празних банковних рачуна, бити „ликвидирани".)

Угледни амерички истраживач Њу Ејџ тоталитаризма, Ли Пен, у свом огледу „Мрачна апокалипса/Крвава похота хуманитараца" („Небо и земља ће проћи", Београд, 2007.), наводи изјаве глобалистичких вођа и идеолога о „златној милијарди" (само) изабраних, „заслужних" да опстану:
„Трилер роман Тома Кленсија Дуга шест - прича о завери богате групе еко-терориста који намеравају да очисте планету од сувишног становништва тако што ће изазвати заразу на коју су само они имуни - може изгледати као немогућа фантазија, бесмислица ноћних мора. Међутим, у стварном животу има оних који верују - баш као и негативци у Кленсијевом делу - да је људски род „паразитска врста на површини планете, који више уништава него што ствара". Ови људи - које Дејвид Спенглер описује као „екстремне заступнике снажног еколошког покрета који као да људска бића сматрају заразом која пустоши земљу" - нису задовољни „планирањем породице" и „репродуктивним правима". Они желе да иду даље, и сведу становништво планете на две милијарде или мање. Како је један писац рекао: „Мизантроп сам не због тога што мрзим људе појединачно, него зато што мрзим врхунац империјализма човечанства над светом природе. ...Мизантроп сам јер људе волим колико и којоте, мачиће и детлиће, а видим да је једини начин да се сви поменути одрже у животу у томе да се размотри драстичан пад бројности врсте homo sapiens".

У интервјуу за Гласник УНЕСКА из новембра 1991, Жак-Ив Кусто је рекао: „Шта би требало да урадимо како бисмо отклонили патњу и болест? То је одлична идеја, али вероватно не сасвим делотворна на дуже стазе. Ако покушамо да је применимо, можемо угрозити будућност наше врсте. Страшно је што то мора да се каже. Светска популација се мора усталити, а да би смо то постигли морамо уклонити 350 000 људи дневно. Тако је ужасно помислити на то да то не би требало ни да кажемо. Али, општа ситуација у коју смо доведени је жалосна". То је 127 750 000 људи годишње, или 1,27 милијарди људи које треба „елиминисати" сваке деценије.

Теософ Бенџамин Крем каже да ће „подела светских резерви" и „ново схватање благостања и просперитета створити услове у којима ће светска популација драматично ослабити. ...Уз еколошку равнотежу и разумну испуњеност животних стандарда ова планета може комотно поднети 3 до 3,5 милијарди људи". Негове процене планетарне носивости су највеликодушније међу свима које је понудио било који од ових „обожавалаца Мајке Земље".

Медијски магнат Тед Тарнер је стрпљивији; он ће дозволити 80 до 100 година како би се умањила популација Земље са 6 милијарди на 2 милијарде путем глобалне „добровољне" политике једног детета. У интервјуу за еколошки Е магазин, он је рекао: „Могли бисмо да имамо 10 милијарди људи који живе испод границе сиромаштва, или бисмо могли да имамо две милијарде људи који живе добро, имају колор ТВ и аутомобил. Планета може да поднесе тај број људи, а тако је било 1930. ...А како стићи дотле врло је компликовано. То ће изискивати много образовања и побољшања у здравственој нези. Лично, мислим да би популација требало да буде приближнија оној када смо имали урођеничке насеобине, далеко пре појаве земљорадње. Пре петнаест хиљада година, било је негде између 40 и 100 милиона људи. Али (истраживачи популације) Пол и Ен Ерлих су ме убедили да, ако хоћемо модерну инфраструктуру, са комерцијалним летовима и међудржавним аутопутевима широм света, биће нам потребно око две милијарде људи да то подржи".
Еко-феминистички теолог Розмери Редфорд Раутер има ниско мишљење о човечанству. У тексту под називом „Екофеминизам", она каже, „напредак људског живота и културе је у складу са знатним смањењем људске популације. Напредак ван-људског живота захтева такво смањење". Додала је: „Природи није потребно да ми владамо њоме, већ управља собом јако добро и боље без људи. Ми смо паразити у ланцу исхране у природи, који троше све више, и враћају премало како би поново успоставили и одржали животни систем који нас храни". Онима који су присуствовали еколошкој конференцији у мају 1998. речено је: „Добар баштован плеви и проређује своје саднице да би обезбедио довољно простора за правилан раст биљака. Морамо тражити најмилостивији начин да плевимо људе. ...Уместо покрета за живот (pro-life, прим. В.Д.) морамо да развијамо 'духовност рециклаже'... духовност која нас укључује у обнову планете и себе. Морамо да се пођубримо". Неколико месеци касније, Раутер је националној конференцији Позива на акцију, либералној, дисидентској католичкој организацији, рекла колико људи мора бити бачено на гомилу компоста: „Морамо се вратити на ниво популације из 1930". - око две милијарде људи.

Ернест Коленбах, аутор Екотопије и других еколошких бестселера, недавно је објавио Екологија: џепни водич. Он предвиђа и заступа смањење светске популације на милијарду људи: „Једноставно је превише потрошачки настројених људи у односу на капацитет подносивости ове планете". „Грубе процене сугеришу да би око милијарду људи, користећи обновљиву енергију и друге технологије које смањују утицај на животну средину, могло трајно да опстане на Земљи на нивоу потрошње који је близу оном у модерним индустријским земљама". Он верује да би „цивилизација могла да настави да напредује у току знатног смањења људске популације, које је потребно да бисмо смањили наше утицаје на животну средину, уз побољшање 'квалитета живота', а не повећане нивое потрошње". Попут марксиста, који су се позивали на „историјску нужност" како би оправдали своју окрутност, Коленбах призива „природу": „На дуже стазе, природа ће применити основна правила одрживости; она не прихвата изузетке". Ова мизантропска осећања је објавио University of California Press, a не Terrorist Press.

Јан Френсен, демограф и ранији члан штаба УН Популационог фонда, отишао је још даље. Током брифинга за Европски парламент на тему популације у октобру 1999. рекао је, „Жао ми је што је популација сведена на репродуктивно здравље против микро-нивоа људских права". Френсен је рекао да би права брига требало да буде број „људи који планета може примити на одржив начин"; он верује да је капацитет подносивости планете од 700 милиона до милијарду људи. Дејв Формен, оснивач Прво Земља! иде најдаље од свих, говорећи да би популација требало да буде сведена на 100 милиона људи.

Ови љубитељи човечанства и пријатељи напретка дискретно остављају нешто неизреченим: шта радити са 4 милијарде (или више) сувишних људи живих данас? /.../

Други аватари њуејџа доводе своју мизантропију до логичког закључка; они сагледавају могућност људског изумирања са земљоцентричном, рептилском хладнокрвношћу.

Џин Хјустон, која је помогла Хилари Клинтон да ступи у везу са духом Елеоноре Рузвелт најављује са којим избором се суочава човечанство: „Могло би се десити да људска раса заврши као огроман, неуспешан експеримент кроз наредних двадесет пет година. Планета ће слегати раменима, нек пропадну а делфини ће наследити замљу". Барбара Маркс Хубард исто тако нуди алтернативу: „Или ћемо еволуирати, или изумрети"

Вилијем Ирвин Томпсон, њуејџ колега пречасног Џејмса Паркс Мортона и Дејвида Спенглера, рекао је: „Могли бисмо баш све да покваримо и то би могло довести до катастрофе, али чак и катастрофе теже да буду, на крају дугог пута, подстрек за еволуцију. Могли бисмо чак и да је окончамо кад су људска бића у питању и да не можемо више да наставимо експеримент, али биосфера неће престати да еволуира. Ако сте мистични, нећете се обавезно идентификовати са пролазним комадом меса званим хоминоиди. ...То је оно што су Шри Оробиндо и његова сарадница Мајка рекли - да је човек прелазна животиња и да смо стигли до краја пута. Али напослетку, како су историја и космос тако неизмерни, то није заиста крај, то је само затварање поглавља".
Роберт Милер такође мисли да можемо изумрети: „Земља ће се осветити својим најнапреднијим врстама које су почеле да је уништавају. ...Бог нам неће дозволити да уништавамо Његову творевину и окончамо Земљину брижљиву, чудесну еволуцију током милијарди година. Он би радије дозволио да човечанство буде уништено". У Доласку космичког Христа, Метју Фокс је рекао, „Предложено је да сазовемо Конференцију Уједињених Врста - конференцију далеко репрезентативнију него што су Уједињене нације - и поставимо ово једино питање за десет милиона представника (једног за сваку врсту): 'Да ли људској врсти треба да буде дозвољено да се продужи на овој планети?' Гласало би се највероватније 9 999 999 према 1 да ми људи, са својом дуалистичком мржњом према земљи, једних према другима, и према свом сопственом постојању, будемо прогнани на неко удаљено место у галаксији тако да Мајка Земља може да настави своје рађање лепоте, дивоте, боја и здравља".

Жеља за изумирањем је крајњи израз оног што је Малколм Магериџ назвао „најстраственијом жељом либерала"."

„Као саставном делу блиског глобалног преображаја, лидери њуејџа се радују „селекцији" људске расе. Изабрани међу људима ће преживети да би ступили у њуејџ. Многи други ће умрети - очекивање које ови гуруи посматрају са равнодушном смиреношћу.

Алиса Бејли је описала Други светски рат, „са свим његовим неизрецивим ужасима, његовим свирепостима и његовим катаклизмичким несрећама" као „метлу Оца свих, која чисти препреке на путу Његовог Сина који се враћа". Ове „препреке" су људи, не безличне силе или институције. Бејлијева каже да је долазак „нових идеала, нове цивилизације, нових начина живота, образовања, религиозног представљања и управљања" неизбежан, али „Они могу, међутим, бити одложени од стране реакционарних типова људи, ултра-конзервативних и затворених умова и оних који се сa непопустљивом одлучношћу држе својих вољених теорија, својих снова и визија, својих тумачења и својих особитих и често уских схватања представљених идеала. Они су ти који могу да задрже, и задржавају час ослобођења". Није велики корак за теософе да закључе да „час ослобођења" треба убрзати тако што ће „реакционарни типови људи" бити склоњени с пута.

Алиса Бејли је започела да пише о долазећој „селекцији" већ у марту 1934. Рекла је: „Ово је свануће Новог доба... Раса увек почива на јакима, и увек је много званих а мало изабраних. Ово је окултни закон. ...Да вам овај распрострањени преокрет и катастрофа која следује многима не би изгледали неправедно, дозволите да вас подсетим да је овај једини живот само секунд времена у већој и широј егзистенцији душе, и онима који пропадају и бивају ометени утицајем моћних сила које сада преплављују нашу планету и поред свега тога свест ће 'приступити' бољим стварима упоредо с мноштвом оних који успевају, чак и ако су њихове физичке моћи уништене у процесу". Када је Бејлијева написала ово, нацисти су управо преузели власт; намерно изазвана глад и политичке чистке дешавале су се у Совјетском Савезу; Јапан је отпочео рат против Кине. Много, много „физичких форми" било је уништено у то време. Одбацивање људи као „форми" од стране Бејлијеве наговештава веровања самоубилачке секте „Врата раја" (Heavens Gate). Они су видели људска тела као привремена „средства", која треба одбацити како би се досегао виши ниво егзистенције.

У септембру 1939, Бејлијева је писала о „благотворним и траженим" аспектима почетка Другог светског рата: „Данас посматрамо смрт цивилизације или циклус инкарнацијом човечности... свуда је присутан вапај за променом и за оним новим формама религиозног, политичког, образовног и економског живота расе које ће примити слободнији и бољи духовни израз. Оваква промена убрзано настаје и неки сматрају да је попут смрти - ужасна и да је треба избећи ако је могуће. То је заиста смрт, али је благотворна и потребна". Алиса Бејли је величала покољ Другог светског рата као начин на који ће „Господар бола" и „Господари судбине" довести до „корисне и трансформисане свести света": „Бол је увек био очишћујући чинилац, којим се служе Господари судбине како би остварили ослобођење. Нагомилани бол присутног рата и наслеђени бол раније фазе (започет 1914.) доводи до корисне и трансформисане свести света. Господар бола је сишао са свог престола и данас гази земаљским путевима, доносећи беду, патњу и терор онима који не могу да тумаче његове циљеве".

Нико није тако окрутан као утописта који посматра традиционалисте како спречавају ток историје. По мишљењу Бејлијеве, рат и геноцид су били део Божијег плана, божанствено спремање куће ради уклањања препрека повратку „Христа" и доласку Новог доба. Стога, разумно је запитати да ли ће савремени њуејџ и теозофски лидери који предсказују - и одобравају - будући „процес селекције" бити наклоњени убијању својих „реакционарних" противника.

Године 1941, Тејар де Шарден је рекао да ће „свет сутрашњице" бити „рођен од 'изабране' групе оних... који ће одлучити да у близини постоји нешто велико што чека на нас, и дати свој живот да то достигну. Људи морају да одлуче за или против напретка, сада. А они који кажу „не" управо морају бити изостављени". Он је предвидео „раздвајање" „два све посебнија и непомирљива типа људи, оних који верују у прогрес и оних који не верују"; ово би водило ка „рођењу новог слоја у биосфери" - раздвајање изабраних „елемената планетизације" (глобализације) од „отпадака" који не верују у прогрес. Рекао је: „Могло би, онда, изгледати да величанствени феномен чији смо сада сведоци представља нову а можда и коначну поделу човечанства, засновану не више на богатству, већ на вери у прогрес... С једне стране, постоје они који једноставно желе да од света направе удобно место за живот; с друге стране, они који га могу схватити само као машину за прогрес - или још боље, организам који прогредира. С једне стране, 'буржоаски дух' у својој суштини, а са друге истински 'трудбеници Земље', они од којих са сигурношћу можемо предсказати да ће, без насиља или мржње, једноставно путем биолошком надмоћи, они сутра чинити људску расу. С једне стране отпаци; са друге, узрочници и елементи планетизације".
Током неколико деценија, у књигама са насловима попут Срећан рођендан, плането Земљо, Откривење: порука наде за нови миленијум, и Књига састварања, Барбара Маркс Хубард је предсказала „лично изумирање" за људе који неће постати свесни њуејџ програма и који неће упражњавати своју „са-стваралачку" моћ. „Доћи ће до еволутивног процеса селекције заснованог на вашим квалификацијама и са-стваралачкој моћи... Квантни скок је време селекције онога што еволуира из оног што погоршава особине врсте. Врста позната као егоцентрично човечанство ће изумрети. Врста позната као холицентрично човечанство ће еволуирати". „Процес селекције ће искључити све који су искључиви". (Да ли сте веровали да је еволуција случајан процес? Размислите поново.) „Они који не еволуирају, они који не верују у потенцијал за преображај ће „заувек нестати са ове обале еволуције - биће изумрле врсте попут диносауруса". „Они који превазилазе себе ће превладати, а они који то не чине ће пропасти, погоршати генетске особине и умрети за ово посебно планетарно искуство. Егоцентрична бића не могу опстати у синергичном свету". У време квантног скока: „Опстаће сви они људи који су у стању да сарађују са онима који превазилазе себе. Сви они елементи који остају у стању егоцентричности, одржавајући илузију о раздвајању, постаће изумрли. ...Само ће онај спектар људске свести обилато способан да се усклади са целином и чује унутрашњи глас Бога (sic) опстати. Управо како су изумрли кромањонски и неандерталски људи, тако ће и себични људи". Указујући на непожељне људе као „елементе" („форме"), она следи пример нациста, комуниста и других који своје противнике вербално рашчовече што је прелудијум за њихово уништавање/.../

Дакле, они већ одавно маштају о истребљењу „неподобних". А ко су, по Њу Ејџ пророцима, „подобни"? Чујмо опет Ли Пена:

„Роберт Милер каже да ће „сви они који се држе уверења супротних" онима фаворизованим у „следећој фази еволуције нестати". Противници УН и остали „антиеволуциони, заслепљени, себични људи" ће имати душе „привезане у посебном делу свемира, јер су били успоравајуће силе, истинска одступања у еволуцији и успону човечанства"./.../

Сви пророци њуејџа кажу да је изумирање реакционара за наше добро, почетак нашег космичког преваспитавања. Дејвид Спенглер каже да они који нису усклађени са енергијом Новог доба „прелазе у димензију, на место - ко може да каже где - где ће поново пронаћи равнотежу и склад. За њих нема места у новом свету"; они ће бити послати „тамо где узори из прошлости још увек имају превласт" за њихово „највише добро". У „преношењима безграничне љубави и истине", дух је рекао Спенглеру да ће они који не успеју да направе рез бити послати „ко може рећи у ком правцу" у духовни еквивалент гимназије за адолесценте: „Они ће остати у тој области и стању свести које погодује њиховој адолесценцији; али ја ћу бити са њима и у будућим данима открићу им се када буду дозволили да се такво откривење догоди". Барбара Маркс Хубард каже да ће „сви који изаберу да не еволуирају изумрети; њихове душе поново настати у другачијем планетарном систему који ће послужити као дечији вртић за прелазак са егоцентричног на ходицентрично постојање". Она додаје: „Они који нису довољно образовани да се ускладе са пројектом, да доживе процес Божијег прочишћења докле је потребно, све док не науче како да искуствено познају Бога или намеру стварања". Маркс Хубардова каже да они који су „одбачени селекцијом" никад неће реинкарнирати на Земљи; „душа може учити другде у свемиру. Када буде спремна одабраће планетарни систем на правом степену за едукацију коју она захтева".

Ник Баник, који је говорио о „стању лидерске душе" на форуму о стању света 1998, упозорио је да „они људи који не живе по законима Божијим" ускоро (између 2000-те и 2010-те) „неће више учествовати у нашем свету". Непослушни људи ће бити послати на „другачији вибрациони ниво" - и „то није ствар казне", него побољшања наше карме. Није ли лепо знати да сви ови добротворни духови-водичи и љубазни људи желе да се увере да смо ми хришћани правилно преваспитани?

Преживели након „селекције" биће само одушевљене присталице „целосног система који се развија". Како каже Барбара Маркс Хубард: „Само они који су изабрали да користе своје моћи у свом животном веку биће васкрснути и поновно припојени са нетакнутим генетским кодом и успоменама. Њихова тела ће бити поново материјализована. Ово је универзални закон: Само добри еволуирају - „добро" значи оно што је способно да се усклади са целосним системом који се развија". Дејвид Спенглер се слаже: „Уколико смо потпуно немилосрдни у том погледу и ствари посматрамо у оквиру појмова дарвиновске теорије о опстанку најспособнијих, најспособнији у њуејџу су они који могу... пребродити убрзане промене нашег времена а да не буду избачени из свог центра душевне равнотеже... Ови људи су они који ће опстати". Макс Хубардова каже да ће преживели након „селекције" бити ношени еволутивним током, волети „проширени избор, различитост, флексибилност, двосмисленост, неизвесност, одговорност и способност да се одговори", и бити у стању да „састварају, уједињују, садејствују и воле сваког као уд свог тела". Наследници новог царства г-ђе Хубард ће проћи све данашње тестове политичке коректности, и биће високо квалификовани да служе као бискупи у Њу Ејџ храмовима."

Ко су овде поменути?

Алиса Бејли, оснивач Њу Ејџ покрета, Тејар де Шарден, католички теолог, језуита, палеонтолог, творац идеје о „Космичком Христу" и еволуције као „Божјем процесу".

Барбара Макс Хубард, Њу Ејџ „пророчица", била је саветница Хилари Клинтон.

Дејвид Спенглер, Њу Ејџ идеолог, оснивач тзв. Финдхорн института.

Роберт Мелер, вишедеценијски делатник Уједињених нација и један од твораца глобалне реформе образовања...

Метју Фокс, бивши католик (сад епископалац), заговорник Њу Ејџ духовности...

Нил Доналд Волш, коме се јављао „Бог" и који је објавио своје разговоре с „Богом" Новог Доба...

Читајући ове безумнике, постаје нам јасно да се човечанству црно пише. Уосталом, најутицајунији сатаниста XX века, Алистер Кроули („Чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини закон", говорио је дотични) својевремено је предвидео да ће се „човечанство купати у мору крви" пре него што наступи „Нови еон". То крвопролиће се, по свему судећи, спрема. А филмови попут „2012." су ту да масовну свест на неки начин припреме за страхобну погибију људи пре „планетарне иницијације" у Кроулијево „Доба Хоруса".



Уместо закључка

Дакле, Енерих & comp нам, штоно реч „сублимирано" поручују:

1. Ближи се 2012, година краја нашег света и почетка нечег новог;

2. Већина становништва планете ће изгинути, али ће се спасти „одабрани";

3. Африка ће бити центар новог почетка. [И заиста: глобална елита сматра да је Африка, чије црно становништво изумире огромном брзином од последица СИДЕ (случајно?), еколошки најчистији континент, који може да им омогући „нови почетак"]

А шта бисмо ми, православни Срби, могли да кажемо?

Прво: „Ал' не рече Туре: „Ако Бог да"''.

Друго: И на „Титанику" је, пре него што је коначно офарбан, писало: „Ни Бог га не може потопити".

Треће: Глобална елита о томе ни не мисли.

А што се вас, читаоци, тиче: мислите о томе и молите се Богу да вас избави од искушења

Тешкоће данашњице или парадигма Великог Брата

Пише: Милан Дамјанац

У овом тексту ћу размотрити одређене аспекте демократског система у Србији и свету данас и утицај моћи, на слободу народа и појединаца. Бавићу се и аспектима које се могу разумети као неототалитарне.


Увод

Светска економска криза разголитила је темеље лажи на којима почива данашње друштво. Модерно друштво, као и свако друго друштво кроз историју, болује од лажног представљања. Разлика је у томе што је данас читав технолошки напредак стављен у функцију лажи. Масмедији човека намерно дезинформишу и преносе интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Разлика између данашњих поробљивача и негдашњих је у наметању интерпретације константним позивањем на њено усвајање у име истине, правде, хуманости, људскости. Малтене сваки освајач се труди да потлаченом наметне утисак да је потлачени ослобођен. Међутим, данашњи освајачи, служећи се масмедијима, то заиста и успевају. Маневарски простор сваког народа или човека понаособ је сужен, те је могућност стварања или очувања сопствене интерпретације догађаја јако мала.

Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.

Западни човек заиста верује да је слободан иако се сваки сегмент његовог живота брижно контролише. Његов живот је строго уређен, а могућност да критички мисли сведена на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема. Упркос многим позитивним променама, свеопшта компјутеризација и друштвене интернет мреже произвеле су осећај усамљености и безнађа, а депресија је постала најраспострањенија болест садашњице.

Погледајмо шта о тренутном стању каже Јан Бурума, професор људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“ [1]

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.

У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења демократског система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први-елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други-обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена. Са друге стране, могуће је, у случају консензуса свих значајнијих политичких фактора остварити минимум националних интереса на који не би могао да утиче како страни фактор, тако и домаћи представници најбогатијег друштвеног слоја. Проблем Србије је увећан самом неактивношћу Српске Академије Наука и Уметности на проналажењу излаза из безнађа у коме се налазимо.

Губитак поверења у демократију

У данашњој демократији, грађани нису учесници, већ пуки посматрачи; зна се ко учествује, а ко је обичан гледалац. Феномен спортских манифестација можда најбоље показује везу између овог глобалног поретка и глобалног поретка у време Римског царства. Дешавања на стадионима на којима се одигравају, примера ради, фудбалске утакмице прилично подсећају на атмосферу на Колосеуму; док су се некад гледаоци идентификовали са гладијаторима, односно робовима њиховог ужитка, данас се гледаоци идентификују са тимовима и обележјима. Заједничко и једнима и другима је што стварају привид-привид масовног учешћа. И док се човеку постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу. На делу је представничка демократија; и док се некад по грчким полисима и градским трговима отворено расправљало о политици, а у скупштини сви грађани полиса имали право гласа, данас одређене интересне групе заступају већину људи која "гласа" за њихове потезе. Приговор да становништва данас има превише да би сви непосредно учествовали у доношењу одлука је на месту; али је исто тако на месту приговор да мањина не може да говори у име већине, посебно због већ поменутог проблема са апстиненцијом, која се последњих година драстично повећава.

Идеја демократије која се у савременој Европи заснива на грчким идеалима исте, заступала је став да власт и владавина нису више ствар само уских елита које суверено владају обесправљеним масама, већ да је потребно да се најширем кругу људи обезбеди учешће у власти. На тај начин, елите неће бити наметнуте народу већ ће бити изгласане и тако ће уживати поверење народа и суверено их водити у бољу и срећнију будућност. Уколико у томе не буду довољно успешне, народ ће их једноставно заменити на следећим изборима.

Савремена демократија почела је да се развија у доба ренесансе, када је држава почела да се одваја од цркве. Најубедљивији заговорник демократије био је Жан Жак Русо, који је важио за представника трећег слоја. А ипак, већ Русо је веровао да демократија може успешно да функционише искључиво у малим заједницама, у којима се вредности и особености људи сувише не разликују.Такав модел демократије био је неприменљив на велике државе. Тако је Француска револуција поставила модел представничке демократије. На изборима, грађани бирају врховни представнички орган, парламент, који између избора одлучује у име народа.

Проблем оваквог схватања коцепта демократије испливао је на површину већ током прве половине двадесетог века. Представничка демократија показала је тешкоће у функционисању. Тешкоће су се пре свега односиле на интересе мањина. Показало се да је Русо био у праву; демократија је могла несметано да функционише само у малим заједницима које су хомогене. Са друге стране, велике државе су све само не хомогене. Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина- самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва.

Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.


Психолошки притисак. Феномен политичке коректности.

Политика је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак-претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или како то Орвел каже, „криминал ума“.

У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити. Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „ Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“(полно неутралан термин) а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.

Највећи недостатак оваквог резоновања је посредно ограничавање слободе говора, изражавања слободне мисли. Политичка коректност је подмукао начин за ограничавање основних људских слобода- слобода слободног мишљења и говора. Да ли ћемо можда почети и дела великих писаца да посматрамо кроз призму политичке коректности? И шта би онда преостало од вредности тих дела?

Уколико мислите да претерујем, ускоро ћете се уверити у супротно.

Пример екстремног израза овог политичког (језичког ) феномена смо имали прилике да видимо у Калифорнији. Наиме, гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер забранио је употребу речи „мама“, „тата“, „муж“ и „жена“ у калифорнијским школама. У групи нових прописа везаних за образовни систем, Шварценегер је потписао и дозволу школским дечацима да иду у женске тоалете, као и обрнуто. Новим правилима је забрањено било какво "негативно карактерисање" хомосексуалаца, бисексуалаца и других "алтернативних начина живота". Тако су и речи за чланове породице забрањене, да се деца чији су родитељи или усвојитељи истог пола не би збуњивала. Из школског програма избачени су сви текстови који брак карактеришу као "институцију између мушкарца и жене", или пол детета "ограничавају" само на мушки и женски. Нови текстови укључиваће историјске фигуре транссексуалних, бисексуалних или хомосексуалних опредељења, а у предмет сексуално образовање је укључен и детаљан опис промене пола.

Новим правилима у Калифорнији је укинуто државно финансирање било каквог програма који не подржава сексуалну различитост, што укључује и хуманитарне организације при цркви. Обданишта, предшколске установе, јавне кухиње, склоништа, домови за старе и друге установе морају да се прилагоде новом кодексу, иначе ризикују да изгубе буџет.

Понашање родитеља и наставника такође је обухваћено изменом, па тако родитељ који у присуству хомосексуалног учитеља каже детету да је брак само за особе супротних полова, може бити тужен за сексуално узнемиравање.

Мислим да се лако да увидети да се феномен политичке коректности преобразио у своју крајност , те индиректно представља ударац на традиционалне системе вредности и породицу као основну јединку друштва. На делу је залажење државе у све области људског живота под изговором „заштите људских права“ (сличним изговором се оправдава интервенционизам), покушај преваспитавања чланова друштва, те самим тим монопол над свим аспектима људског живота.

У Србији је, на пример, у плану доношење закона који предвиђа изричиту забрану физичког кажњавања деце. Овако широко дефинисано, биће буквално схваћено. То значи да се не прави разлика између бруталног пребијања и обичног ударца. Овиме се деци даје власт над родитељима јер сама деца знају да ниједна казна није довољно ефективна, док се родитељу одузима могућност да дете васпитава по сопственим уверењима, чиме држава преузима ту улогу. Овакав закон јесте директно мешање државе у приватност грађана и покушај разбијања традиционалне породице.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво- и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Медији и наметање осећаја ниже вредности

Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро- увек можете боље. У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе. Међутим, никада није довољно- у односу на манекене на телевизији нико од нас не изгледа довољно лепо, а у односу на глумце у серијама- урбано. Наметање вредности се врши преко серија и емисија које постепено мењају свест људи и рушећи традиционалне моралне вредности намећу вредности новог неолибералног света- исписујући нове таблице прихватљивог понашања. Наметањем нових вредности понашања истовремено исмевају старе. Стављени смо у ред пасивних посматрача, конзумената вредности на првом месту. Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел у свом чувеном роману „1984“ описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити- као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују, под изговором борбе против криминала. О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике. Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“.[2]

Сматрам да сам у довољној мери заголицао Вашу машту, те доказао да нажалост, у данашњем свету има доста простора за увођење неототалитаризма, који ће бити потенцијално опаснији од свих диктаторских режима у прошлости.

Треба имати у виду да је сама глобалистичка идеја, наметнута од стране англосаксонске западне цивилизације, запала у кризу, те је могуће прогнозирати повратак традиционалним вредностима и националним државама.

О свођењу традиционалних вредности на пуке интерпретације другом приликом.


Што се тиче Србије, сматрам да је најгоре решење пасивизација. Решење политичких манипулација и угњетавања слободног мишљења није повлачење у сопствени субјективитет; потребно је платити већу, личну цену, дати себе целог у одбрану начина живота за који верујемо да је исправан; јер баш то је суштина слободног мишљења и говора. Ништа се не може постићи, чекањем и прижељкивањем.

Борите се за свој став. Одважно, без страха. Да нас се не постиде ни преци ни потомци.

Актуелно: Лари Ханиген: ХОЋУ ЦЕЛУ ПЛАНЕТУ ПЛУС 5%


Фабијан је узбуђено увежбаваo свој говор којег је требао сутрадан да одржи пред масом људи. Био је уверен да ће се они окупити. Увек је желео углед и моћ, а сада су се његови снови почели остваривати. Он је био занатлија, израђивао је накит и разне украсе од сребра и злата. Међутим, није био задовољан тиме да ради само да би преживљавао, он је био у потрази за узбуђењима и изазовима.

Људи су генерацијама користили систем робне размене. Човек је издржавао своју породицу обезбеђујући све што јој је потребно или би се специјализовао у одређеној струци. Када би произвео неки вишак, он би га размењиваo са вишковима које су произвели други. Пијачни дан је био увек бучан и прашњав, али људи су се ипак радовали жагору и погађању, а посебно дружењу. Било је то место пуно среће и задовољства, али сада је већ било превише људи и превише свађе. Није више било времена за разговор - тако се и појавила потреба за неким бољим системом.

Људи су углавном били срећни и уживали су у плодовима свога рада. У свакој друштвеној заједници била је формирана једна једноставна Влада са циљем заштите индивидуалних слобода и права, као и осигурања да се нико не присиљава да чини нешто против своје властите воље. То је била једна и једина сврха Владе, док је сваког управника (министра) добровољно подржавала локална заједница која га је изабрала. Међутим, пијачни дан је био једини проблем којег нису могли решити. Вреди ли један нож две корпе кукуруза или не? Вреди ли крава више од кола ... итд. Никоме није падао на памет неки бољи систем трговине. Тада је Фабијан прогласио: "Имам решење за ове проблеме и позивам све на сутрашњи јавни скуп."

Следећег дана дошло је до великог окупљања људи на градском тргу и Фабијан је тамо објаснио све о једном новом систему којег је назвао "новац". Звучало је добро. "Како ћемо започети?" - питали су људи. "Злато од којег сам израђивао украсе и накит је изврстан метал. Не труне, не рђа, а дуго траје. Направићу новчиће од злата, а сваки новчић назваћу долар." Објаснио је све предности тог система и како ће 'новац' бити средство за размену - много боље од робне размене.

Међутим, један од управника је изразио сумњу: "Неки људи би могли ископати злато и направити свој сопствени новац, а то би било врло неправедно". На то је Фабијан спремно узвратио: "Само оне кованице које ће бити одобрене од власти моћи ће се користити, а оне ће имати на себи утиснут посебан жиг."

Ово се учинило разумним и предложено је да сви добију подједнак износ. "Али ја заслужујем више, сви користе моје свеће," огласио се свећар. "Не," ускочио је сточар, "Без хране нема живота", ми сточари требамо добити највише. "И тако је дошло до свађе. Фабијан их је пустио да се свађају неко време, а онда је рекао: "Будући да се не можете сложити, предлажем да свако узме од мене онолики износ колики год жели. Неће бити ограничења, осим ваше способности да ми вратите дуг. Шта више узмете , више ћете морати отплатити у року од годину дана. "А шта ћеш ти добити?", запитали су га људи.

"С обзиром да ја пружам услуге, тј. снабдевам вас новцем, наравно да заслужујем и плату за тај мој посао. Рецимо да за сваких 100 новчића које подигнете, вратите 105 за сваку годину дуга. Тих 5 кованица ће бити моја накнада коју ћемо звати 'каматом'. Ово се чинило као једино решење, а поред тога, 5% је звучало као мала накнада. "Дођите следећег петка, па ћемо почети."

Фабијан није губио време. Израђивао је кованице даноноћно и крајем седмице већ је био спреман. Људи су се окупили испред његове радње и након што су управници прегледали и одобрили кованице, почео је тај нови систем. Неки су позајмили само мало и отишли да га одмах испробају. Новац их је одушевио, те су одмах почели све вредновати у златницима или доларима. Вредност сваке ствари била је названа 'ценом', а цена је зависила од количине рада уложеног у њену производњу. Уколико је нешто изискивало доста рада, цена је била велика, а уколико је изискивало мало труда, цена је била прилично ниска.

У једном граду живео је човек по имену Алан, који је тамо био једини часовничар. Цене његових сатова биле су веома високе, јер су муштерије биле вољне добро платити како би могли да имају један од његових сатова. Тада је други човек почео израђивати сатове и понудио их по нижој цени како би их лакше продао. Алан је био присиљен да снизи своје цене и производити још квалитетније сатове. То је била прва изворна слободна конкуренција.

Исто се десило с градитељима, превозницима, рачуновођама - у ствари са сваком браншом. Муштерије су увек бирале оно што су сматрале да је најбоља погодба - имали су слободу избора. Није било вештачких заштита попут лиценци и тарифа које би спречавале друге људе да улазе у пословне односе. Стандард живота се побољшао, и није прошло дуго а људи су се питали како су пре уопште могли без новца.

Крајем године Фабијан је напустио своју радњу и посетио је све људе који су му дуговали новац. Неки су имали више него што су позајмили од њега, а неки мање, с обзиром да је количина издатог новца била ограничена. Они који су имали више него што су узели, платили су Фабијану 100 кованица плус 5, али су ипак требали позајмити поново, како би наставили. Други су открили по први пут у животу да су дужни. Пре него што би им позајмио још новца, Фабијан би им ставио хипотеку на неки део имовине. Већини људи је оних 5% било тешко за пронаћи.

Нико није схватио да као једна целина, земља никад неће моћи да се отараси дуга све док се сав новац не отплати, па чак ни тада, због оног додатка од 5 на сваких 100, који уопште никада није ни био позајмљен. Нико осим Фабијана није могао видети да је немогуће платити камату с обзиром да тај новац није ни био издат, дакле некоме је морао недостајати.

Истина је да је Фабијан потрошио нешто новца, али он није никако могао потрошити 5% од читаве економије на самог себе. Људи је било на хиљаде, а Фабијан је био само један. Уз то је још увек био богати златар који је зарађивао за један удобан живот. Иза своје трговине Фабијан је имао један трезор и људима се чинило погодним да оставе нешто од својих златника на чување. Он је зарачунавао једну малу накнаду за ту услугу која је зависила од износа и временског периода на којег је новац био депонован. Власницима је давао потврде за њихове уложене износе.

Кад је неко отишао у куповину, није носио са собом хрпу златног новца намењеног трговцу, него само потврду са оноликом вредношћу колико добара је желео купити. Трговци би признавали те потврде као ваљане, те су их прихватали имајући на уму да их могу увек однети код Фабијана и тамо подићи одговарајући износ новца. Потврде су се почеле ширити из руке у руку уместо да се то ради са златом. Људи су имали велико поверење у те потврде - сматрали су их исто вредним као и новац.

Недуго затим, Фабијан је приметио како људи необично ретко подижу своје златне кованице.

Тако је помислио: "Ето, имам толико тог злата, а још увек сам занатлија који тешко ради. То није у реду. Постоје стотине људи који би били срећни да ми плате камату за коришћење овог злата које овде лежи и којег мало ко уопште подиже. Истина, то злато није моје, али се оно налази код мене - а то је оно што је битно. Уопште не требам ни ковати нове новчиће, кад могу користити ове који су положени у мом трезору." Испрва је био врло опрезан, позајмљујући само пар кованица на неко време, уз велику гаранцију да се они врате. Но постепено је постајао све одважнији позајмљујући веће и веће износе.

Једног дана од њега је био затражен велики износ кованица. Фабијан је предложио: "Уместо да носите сав тај новац са собом, могу вам издати једну или више потврда на ваше име за суму новца којег тражите". Клијент се сложио и Фабијан му је издао потврде. Тако је он добио кредит, а и злато је још остало у његовом трезору. Пошто је клијент отишао, Фабијан се задовољно смејао. Могао је задржати свој колач, чак и ако га поједе. Могао је позајмљивати злато, а истовремено га и даље држати у свом трезору.

Пријатељи, странци, па чак и непријатељи требали су финансијска средства како би одржавали своје пословање и све док су имали неку врсту покрића / залоге, могли су позајмљивати колико год би им требало. Једноставним издавањем потврда Фабијан је могао 'позајмљивати' новац другима у вредности неколико пута већој од вредности злата које није било његово, али се налазило у његовој ризници. Све је било безбедно, а проблеми би настали само у случају да се стварни власници појаве и затраже своје злато или код губитка поверења људи.

Он је уредно чувао књигу која му је показивала дугове и кредите сваке особе. Посао позајмљивања новца показао се веома уносним. Његов положај у друштву је растао онолико колико и његово богатство. Постао је значајан човек који се морао поштовати. Кад се о финансијама радило, његова реч се узимала као светиња.

Фабијанова делатност побудила је знатижељу златара из других градова. Тако су се они окупили једног дана и посетили га. Он им је рекао шта ради, али им је посебно нагласио потребу за тајношћу. Ако би се њихов план разоткрио, цела шема би пропала, па су се тако договорили да створе један тајни савез. Сви су се вратили у своје градове и почели радити онако како их је Фабијан подучио.

Људи су сада прихватали потврде вредним попут самог злата, а многе потврде су такође биле депоноване на чување у ризницама, исто као и златне кованице. Кад би једна странка хтела платити другој за одређену робу, једноставно би написала кратко обавештење Фабијану да пренесе новац са његовог рачуна на другу странку. Фабијану је требало само пар минута да пребаци цифру. Овај нови финансијски систем постао је врло популаран, а те потврде су назване - 'чекови'.

Једне ноћи у касне сате, златари су одржали још један тајни састанак и Фабијан им је открио нови план. Наредног дана сазвали су састанак с министрима и Фабијан започе овако: "Потврде које ми издајемо су постале врло популарне. Без сумње, већина вас управника их такође користите, јер их сматрате врло практичним." Министри су потврдили климањем главе питајући се у чему је проблем. "Дакле," наставио је, "неке потврде су кривотворили фалсификатори. То се мора зауставити."

Министри су се уплашили. "Шта можемо учинити?" питали су Фабијана, који им је на то одговорио: "Мој предлог је да би власти требале штампати потврде на посебан папир врло сложеног дизајна, те да свака новчаница буде потписана лично од стране главног гувернера. Ми, златари ћемо са задовољством платити трошкове штампања, јер ће нам то уштедети много времена које користимо пишући потврде. Управници су закључили како је њихов посао да штите људе од фалсификатора и сложили се с тим да штампају новчанице.

"Надаље", додао је Фабијан, "Неки људи су се обогатили ковањем сопственог златног новца. Предлажем да донесете закон да свако ко нађе златно грумење буде обавезан предати га. Наравно, они ће за то бити награђени сертификатима и кованицама."

Замисао је добро звучала и без пуно размишљања одштампан је велик број 'новчаница'. Свака је имала на себи написану вредност - $1, $2, $5, $10 итд. Златари су платили мале трошкове штампања. Новчанице су биле много прикладније за носити и ускоро су постале нашироко прихваћене. Упркос својој популарности, ове нове новчанице и кованице су коришћене тек за 10% трансакција. Статистика је показивала да је чековни систем покривао 90% свих пословних односа.

Тако је започео следећи део плана. До сада, људи су плаћали Фабијану да чува њихов новац. Како би привукао више новца на полагање у своје трезоре, Фабијан је понудио да плаћа 3% камате на њихов новац. Већина људи је веровала како им он позајмљује зараду од оних 5% и како је његов профит 2%. На крају крајева, људи су сматрали како је пуно боље добијати 3%, уместо да плаћају за чување њиховог новца.

Количина уштеђевина је расла у Фабијановој ризници тако да је он сада с тим додатним парама могао другима позајмљивати $200, $300, $400 а понекад и до $900 за сваких $100 у новчаницама и кованицама које су код њега биле депоноване. Морао је бити опрезан да не прекорачи сразмеру од девет на према 1 јер је једна од девет особа захтевала новчанице и кованице за употребу.

Када не би било довољно новца на располагању, људи би постали сумњичави, посебно зато што су им штедне књижице показивале колико новца су поверили на чување. У сваком случају, на 900 $ у књишким цифрама које је Фабијан позајмљивао пишући сам чекове, он је могао тражити до 45 $ у каматама, дакле 5% на 900 $. Када би зајам плус камата били исплаћени - дакле 945 $, 900 $ је бивало отписано с листе дугова, док је Фабијан задржавао 45 $ камате. Он је био прилично вољан платити $3 камате на изворних 100$ који никад нису ни изашли из његовог трезора. Ово би значило да је за сваких $100 који су били код њега депоновани, било могуће извући 42% профита, док је већина људи мислила како он узима само 2%. Остали златари су такође радили исту ствар.

Стварали су новац из ничега потезом оловке, а поред тога су још зарачунавали и камате.

Они истина нису ковали новац, Влада је у ствари штампала новчанице и кованице и давала их златарима да их ови дистрибуирају. Фабијанов једини трошак је била једна мала свота коју је издвајао за штампање новца. Међутим, они су ипак стварали кредитни новац ни из чега у својим књигама, а наплаћивали су камату за њега. Већина људи је веровала да је Влада та која управља залихама новца. Такође су веровали како им Фабијан позајмљује новац који су други поверили, мада је било чудно како то да се ничији депозит није смањивао. Да су сви покушали подићи свој новац одједном, превара би била откривена.

Једног дана, Фабијана је посетио један мудар човек. "Ова камата није у реду. За сваких $100 које издајеш, захтеваш $ 105 за узврат, а оних 5 $ камате не може бити плаћено, јер тај новац ни не постоји.

Фармери производе храну, индустрија разна добра итд, а ти само производиш новац. Претпоставимо да у целој у земљи постоје само два произвођача, а да су сви други људи запослени код њих. Ако они онда позајме по 100 $ сваки и плате 90 $ као зараде радника, а за себе оставе 10 $ профита (као њихову плату), то значи да је укупна куповна моћ $ 90 + $ 10 х 2, дакле $ 200. Међутим, да би исплатили тебе, они би морали продавати њихове производе по $ 210. Ако један од њих успе продати све своје производе за $ 105, други човек се може надати да добије само $ 95. Такође, део човекових добара не може ни бити продат, јер више није преостало новца којим би се купили.

Он ти још увек дугује $10 које ти може отплатити једино позајмљујући више. Тај је систем немогућ. Сигурно, требао би издавати $ 105, дакле $ 100 привредницима, а $ 5 самом себи, које ћеш моћи да трошиш. Тада би 105 $ било у оптицају и дуг би могао бити отплаћен. "

Фабијан га је мирно саслушао и на крају је рекао: "Финансијска економија је једна компликована ствар, младићу. За такве су ствари потребне године проучавања. Пусти мене да бринем о тим стварима, а ти се брини о својим. Мораш бити ефикаснији, продуктивнији, економичнији и постаћеш бољи пословни човек. Ја сам увек вољан да помогнем кад се о тим стварима ради. " Човек је отишао неуверен. Било је нешто погрешно у Фабијановој делатности и он је осећао да је Фабијан вешто избегао да одговори на његова питања.

Ипак, већина људи је поштовала Фабијанову реч - "Он је стручњак, а остали сигурно нису у праву. Погледајмо само како нам се земља развила, како нам се производња побољшала - Засигурно напредујемо."

Како би покрили камату на новац којег су позајмили, трговци су били присиљени повeћати своје цене. Радници су се жалили како су им плате превише мале. Послодавци су одбијали давати веће плате тврдећи како би у супротном били упропашћени. Фармери нису могли добити пристојну цену за своје производе. Домаћице су се жалиле како храна постаје све скупља.

И на крају, неки људи су ступили у штрајк, што је до тада била непозната појава. Други су толико осиромашили да им ни пријатељи и родбина нису могли помоћи. Већина њих је заборавила на истинско богатство - плодна тла, велике шуме, минерале и стоку. Могли су мислити само на новац за којег им се чинило да га никад нема довољно. Међутим, они никад нису доводили у питање сам - систем. Веровали су да је њихова Влада та која управља тим системом.

Неколицина је повукла свој новац и оформила 'позајмљивачнице' или 'финансијске' компаније. Тако су могли добити 6% или више, што је било боље од Фабијанових 3%, али могли су позајмити само новац којег су поседовали - нису имали ту чудну моћ да стварају новац из ничега, пишући бројке у књиге.

Ове компаније су помало забрињавале Фабијана и његове пријатеље, па су они брзо направили неколико својих компанија. Углавном су куповали друге, пре него што су оне уопште почеле с радом. За тили час, све финансијске компаније су прешле у њихово власништво или су биле под њиховом контролом.

Економска ситуација постајала је све гора. Радници су били уверени да њихови шефови зарађују превелик профит. Шефови су пак говорили како су им радници лењи и како не испуњавају поштено своје радне обавезе. Сви су пребацивали кривицу на друге. Министри нису знали како да реше тај проблем, а горуће питање је било - како помоћи онима који су били погођени сиромаштвом?!

Тако се почело с програмом социјалне помоћи, а донесени су и закони који налажу људима да им обезбеђују одређени допринос. Ово је разљутило многе људе који су веровали у старомодну идеју како је помоћ суседу један чин добре воље: "Ови закони нису ништа друго до једна озакоњена крађа. Узети нешто од особе против њене воље не разликује се од крађе, без обзира на то каква је позадина тих мера. "

Међутим, сви су се осетили беспомоћнима, а заплашивали су их и затворским казнама уколико би одбили да плате. Ове добротворне шеме донеле су одређена побољшања, али проблем се брзо враћао, те је требало више новца. Цена ових програма је стално расла, баш као и величина владајућих структура.

Већина управника били су искрени људи који су давали све од себе. Није им се свиђала идеја да траже све више и више новца од свог народа, и на крају нису имали другог избора него почети позајмљивати новац од Фабијана и његових пријатеља. Нису имали појма како ће тај новац моћи враћати. Родитељи више нису могли приуштити себи да плаћају учитеље за своју децу. Нису могли плаћати лекаре. А превозници су остајали без посла.

Власт је била присиљена преузимати ове делатности, једну по једну на себе. Учитељи, лекари и многи други постали су државне слуге, тј. службеници. Мало њих је било задовољно својим послом. Добили су примерене плате, али су изгубили свој идентитет. Постали су сићушни шрафови у једној огромној машини.
Није било места за личну иницијативу, а ни неко лично залагање се није признавало, плата им је била ограничена, а напредовало се само у случају пензионисања или смрти њихових претпостављених.

У очају, неки чланови Владе су потражили Фабијанов савет. Сматрали су га врло мудрим, а личио је и на некога ко се разуме у питања новца. Он је саслушао њихове проблеме и на крају им је одговорио: "Многи људи нису у стању сами решавати своје проблеме, па требају неког ко ће их решавати уместо њих. Сигурно се слажете с тим да већина људи има право да буде срећна и осигурана неопходним потрепштинама за живот. Уосталом, једна од наших великих изрека и каже: 'Сви су људи једнаки', зар не?

Једини начин да се ствари ускладе био би да се узме вишак богатства од богатих и да се он уступи сиромашнима. Уведите порески систем. Што више човек има, више ће морати да плати. Сакупљајте порезе од сваке особе зависно од њене радне способности и дајте свакоме према његовој потреби. Школе и болнице би требало бити бесплатне за све оне који не могу себи приуштити да их плате. "

Фабијан им је понудио дугачак говор украшен високим и племенитим идеалима, а на крају је завршио са: "Ох, узгред речено, немојте заборавити да ми дугујете новац. Позајмљујете га већ неко време. Највише што могу учинити да помогнем је да ми платите само камате. Опраштам вам главницу, платите само камате." Отишли су без неке дубље анализе Фабијанове филозофије. Увели су порез на добит - што више зарадиш, већа ти је пореска стопа. Никоме се ово није свиђало, али су плаћали или одлазили у затвор.

Трговци су још једном били присиљени повећати цене, надничари су тражили веће наднице што је натерало многе послодавце да замењују људе машинама. Ово је проузроковало додатну незапосленост и присилило Владу да уведе још више програма за социјалну помоћ. Уведене су тарифе и остала средства заштите како би се очувале неке индустријске бранше, ако ништа, онда бар зато што су обезбеђивале запослење већем броју људи. Неки су се питали да ли је сврха производње - производња добара или производња радних места!?

Како су се ствари погоршавале, испробан је читав један низ разноразних мера попут контроле плата, контроле цена и контроле свега и свачега. Влада је настојала скупити што више новца кроз порезе на продају, порезе на плате, итд. Неко је приметио да између фармеровог жита, па до векне хлеба на домаћиновој трпези, стоји 50 пореза.

Јављали су се 'стручњаци' и неки су били изабрани у Владу, али након сваког годишњег састанка враћали су се не постигавши ништа осим вести да ће порези бити прерасподељени, међутим, у глобалу они су увек расли. Фабијан је захтевао своје паре, а све веће и веће своте пореског новца су биле потребне како би се он исплатио.

Тад је дошло до стварања читавог спектра страначких политика - људи су се почели свађати која група политичара може најбоље решити проблеме. Свађали су се око личности, идеологија, страначких програма, свега осим - истинских проблема. У једном граду је каматни дуг премашио износ пореза који је био прикупљен током последњих годину дана. У целој земљи се сума неплаћеног каматног новца повећавала, а додатна камата се зарачунавала и на неплаћене камате.

Мало по мало, Фабијан и његови пријатељи постајали су власници великог дела стварног богатства земље. Он је тиме добио и већу могућност надзора над људима. Међутим, тај надзор је још увек био непотпун. Знали су да ситуација неће бити сигурна док свака особа не буде стављена под контролу.

Већина оних људи који су се противили систему били су ућуткивани финансијским притисцима или су трпели јавно изругивање. Да би то могли радити, Фабијан и његови пријатељи купили су већину новина, телевизијских и радио станица, а он је пажљиво одабирао људе који ће њима управљати. Многи од тих људи имали су искрену жељу за побољшањем света, али нису били свесни да су искоришћавани. Њихова решења су се увек бавила последицама проблема, а никад узроком.

Постојало је неколико различитих новина - једне за десно крило, друге за лево. Једне за раднике, друге за шефове итд. Није било битно у које се верује све док се нису дотицале истинског проблема.

Фабијанов план се скоро приближио свом потпуном испуњењу. Цела земља му је била дужна. Кроз образовни систем и медије, он је успоставио надзор над људским умовима. Људи су могли веровати само оно што је он од њих тражио.

Кад човек има много више новца него што га може потрошити на своје прохтеве, шта му онда уопште преостаје што би га могло узбудити? За оне са менталитетом владајуће класе, одговор је моћ - сирова моћ над другим људским бићима.
Док су у Влади и медијима били коришћени идеалисти, прави руководиоци које је Фабијан тражио били су они с менталитетом владајуће класе.

Већина златара су постали таквима. Познавали су осећај великог богатства, али их оно више није узбуђивало. Тражили су изазов и узбуђење, а остварење потпуне власти и моћи над људским масама представљало је једну крајње изазовну игру. Они су веровали да су супериорни у односу на друге. "Наше је право и дужност да владамо. Људске масе не знају шта је добро за њих. Оне требају бити окупљене и организоване. Власт је наше право по рођењу."

У целој земљи Фабијан и његови пријатељи поседовали су много банака и кредитних агенција. Истина, биле су приватне и одвојено поседоване. Теоретски, оне су представљале конкуренцију једне другима, али у стварности радиле су врло чврсто и заједнички. Након што су убедили пар министара, основали су једну институцију коју су назвали 'Центар новчаних резерви'. Нису чак ни користили свој новац за то - створили су зајам од дела новца из депозита других људи.

Ова институција је споља давала утисак регулисања финансијских послова од стране Владе, али за дивно чудо, ни једном управнику или државном службенику није никада било дозвољено да постане члан управног одбора.

Влада више није позајмљивала директно од Фабијана, него из 'Центра новчаних резерви'. Гаранцију која се нудила Фабијану у смислу да ће позајмљени новац бити враћен, представљао је процењени износ пореза који ће се прикупити од народа следеће године. Све то је било у складу са Фабијановом намером да отклони сваку сумњу да је он тај који контролише финансије земље, стварајући утисак да се ту ради о Владиној делатности. Међутим, он је иза кулиса и даље све контролисао.

Фабијан је имао толику контролу над Владом, да је она била присиљена да се понаша онако како јој је он налагао, па се тако и хвалисао: "Дајте ми контролу над новцем неке нације и неће ме занимати ко доноси законе." Није било важно која група министара се бирала. Фабијан је имао власт над новцем, жилом куцавицом нације.

Власт је узимала новац, али камата је увек била зарачунавана на сваку позајмицу. Све више и више је издавано на социјалну помоћ и није прошло дуго, а Влада више није била у стању плаћати ни камате, а камоли главницу.

Поред свега тога, ипак је било оних људи који су се још увек питали: "Новац је један систем који је створен од стране човека. Засигурно се може направити таквим да му служи, уместо да њиме влада?" Међутим, таквих је људи било мало, а њихови гласови су се утапали у једној помахниталој трци за непостојећим интересом или каматом.

Администрације и страначке етикете су се стално мењале, али главна политика се настављала, без обзира на то која је власт имала привидну моћ. Сваком годином, Фабијанов крајњи циљ ближио се свом испуњењу. Народна политика није значила ништа, народ је опорезован до крајњих граница, тако да више није могао плаћати. Услови за Фабијанов последњи потез су сазрели.

10% новчаних залиха било је још увек у облику новчаница и кованица. Ово је ваљало укинути на начин који неће побуђивати сумњу. Док су људи користили готовину, слободно су куповали и продавали како су хтели, тако да су још увек имали нешто контроле над својим животима

Међутим, није било увек сигурно носити са собом новчанице и кованице. Чекови нису били прихваћани изван локалних заједница и стога се тражио неки практичнији систем. И гле чуда, Фабијан је опет имао спреман одговор!? Његова је организација издала свима једну малу пластичну картицу на којој је било уписано име особе, њена фотографија и идентификациони број. Кад би та картица била предочена, власник трговине би назвао централни компјутер да провери износ кредита. Уколико је он одговарао, особа је могла куповати шта је хтела до одређеног износа.

Испрва, људима је било дозвољено куповати за мале своте на кредит који је могао бити исплаћен месечно, тако да камате нису биле наплаћиване. Ово је погодовало радницима који су радили за плату, али не и произвођачима и другим предузетницима. Они су морали инсталирати машинерију, производити добра, исплаћивати дохотке итд. Уколико би претерали за који месец, била би им урачуната камата од 1.5% за сваки месец дуга. Та свота је износила 18% годишње.

Предузетници нису имали друге него додати 18% на продајну цену. Ипак, тај додатни новац или кредит (18%) није био позајмљен никоме. У целој земљи, предузетницима је дат немогућ задатак да плаћају $ 118 за сваких $ 100 које су позајмили - тих додатних $ 18 никад није ни било направљено.

Фабијан и његови пријатељи сада су опет повећали свој углед у друштву које их је сада сматрало оличењем успеха и поштовања. Његова предвиђања у финансијама и економији сада су прихватани скоро као верска убеђења.

Под притиском повећаних пореза, многе ситне занатлије и приватни предузетници били су уништени. За различите делатности било је неопходно имати специјалне дозволе, тако да је онима који су преостали, пословање постало веома отежано.
Фабијан је поседовао и управљао свим великим компанијама које су имале на стотине филијала, а које су наизглед биле у међусобној конкуренцији. На крају, сви ривали били су изгурани из пословања као и мали привредници. Били су прогутани од Фабијанових дивовских компанија које су биле под Владином заштитом.

Фабијан је желео да уз помоћ система пластичних картица елиминише новчанице и кованице. План му је био да кад се такав новац скроз повуче из оптицаја, само оне организације и фирме које користе компјутерски финансијски систем моћи ће наставити са пословањем.

Знао је како ће временом неки изгубити своје картице и тако постати неспособни да купују и продају док им се не установи идентитет. Желео је да се донесе закон по којем би свако морао да има истетовиран идентификациони број на руци или челу. Тај би број био видљив само на једном посебном светлу и био би повезан с компјутером. Сваки би компјутер био повезан с једним огромним централним компјутером, како би Фабијан могао знати све о свакоме.
________________________________________________________

Ауторска права: Larry Hannigan 1971, Аустралија

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

Актуелно: Александар Дунђерин: ИМЕ 21. ВЕКА


Савремена хуманистичка мисао, пре свега филозофија и уметност, али и друге такозване друштвене науке, односно духовне дисциплине, на крају 20. века и у првој деценији 21. века бојажљиво, често и на маргинама друштвеног интересовања, исписале су неке (нове) велике теме, примерене духу епохе. Међу њима четири „велике нарације" посебно су се наметнуле као најзначајније за разумевање света у којем живимо. Прва је злоупотреба техничко-технолошког и информатичког прогреса човечанства („технолошки ларпурлартизам" и „информатичка бомба"), други је у вези са постидеолошким политичким стратегијама (изазваним „крајем историје"), трећи се тиче односа према религијама у глобалним, секуларним либерално-демократским друштвима, а четврти представља покушај враћања у игру „фундаментализма", односно трагање за некаквом основом, неким системом вредности који би могао да направи равнотежу постмодерној безтемељности. Промишљање о наведеним проблемима пресудно је за опстанак хуманистичке мисли, али, што је још важније, за опстанак Човека и човечности на планети.

ТЕЛЕНАДЗОР

Јуче смо се плашили да не изгоримо у пламену који би изазвала експлозија атомске бомбе; наш страх од будућности у вези је са последицама које би могао да проузрокује прасак генетичке бомбе; а, ипак, данас живимо, наизглед сасвим природно, и поред тога што свакодневно бивамо изложени ударима информатичке бомбе. На овај спектар проблема указивао је, не тако давно, један од водећих савремених француских мислилаца, Пол Вирилио:

„Глобални рат, који данас најављују велики маневри 'информатичког рата', почиваће на научној радикализацији која ће мање претити истребљењем, а више потпуним нестанком, не ове или оне популације, чак не ни људске врсте као што би то могла да уради термонуклеарна бомба, већ самог начела сваког индивидуализованог живота, пошто 'генетичка' и 'информатичка' бомба чине један исти 'систем оружја'". („Информатичка бомба").

Објашњавајући предапокалиптички ужас свакодневице краја 20. и почетка 21. века, Вирилио у „Информатичкој бомби" посебно акцентује прелаз класичне науке у технонауку која „прогресивно разара научне изворе и лишава их сваког знања". Наиме, излазећи из оквира вероватности, постајући „наука крајности", могућег а не проверљивог, удаљавајући се „од свог стрпљивог истраживања да би учествовала у феномену свеопште виртуелизације" - технонаука је, барем посредно, одговорна за примат економског модела живљења над свим осталим, као и за прелаз идеје „глобалне демократије" у нову тоталитаристичку идеологију; јер, управо је „технолошки ларпурлартизам" и омогућио стварање „детериторијализованог метаграда" (као следећу фазу „глобалног села"), чије значење, али и сврха постојања, стоји у нераскидивој вези са ширењем телекомуникација и интернета којима је циљ теленадзор, основно средство за остваривање тоталне контроле над људским заједницама.

Када се ово зна, онда „технолошка заосталост" у одређеним деловима света - које обухватају, рецимо, Куба, Иран или Северна Кореја, а донекле и донедавно Кина - нису резултат информатичке неписмености појединих режима у преосталим „тоталитаристичким оазама", него управо представљају израз отпора појединих земаља, које не желе да учествују у свеопштој виртуелизацији која би их избрисала са мапе света и сместила у један мање важан фолдер глобалног планетарног компјутера. Јер захваљујући злоупотреби интернета (који је и настао зарад војних циљева Сједињених Држава) многе територије управо су и претворене у делове једног доминирајућег мегалополиса.

Ипак, важно је приметити да је, без обзира на економске и политичке импликације развоја технолошког ларпурлартизма, интеренет логична последица кинематографа, као што је клонирање резултат проширења жељеног ефекта фотографије. У том смислу филм и кинематографска оптика омогућили су продор виртуелне реалности у биоскопе, где су на екранима, поготово после појаве индустријске кинематографије, сви физички закони били изокренути. Коначно, извори данашњег научно-технолошког прогреса, како увиђа и сам Вирилио, започет је још гутенберговом галаксијом која је одузимала људима „вежбу речи и слуха", наставила се појавом радија који је омогућио да „глупост постане звучнија", да би у следећој фази, нарoчито захваљујући телевизији уживо, за нас „дуга агонија планете" постала „исто што и ток породичних серија", или ријалити програма.

Дакле, постоји неколицина очигледности које стоје у вези са интернетом и генетским инжињерингом, односно информатичком и кибернетичком бомбом, са којима и највећи критичари постмодерног доба морају да се сложе. Суштински разлог, чак и са становишта опште хуманости, да се, рецимо, клонирање легализује, не лежи у законитостима технолошког прогреса, или, пак, у манипулативном маневру тоталитаристичке идеологије новог светског поретка, већ пре свега у природи људске јединке која је, изгубивши онтолошки темељ и ослонац, а одувек тежећи бесмртношћу, најпре желела да потомцима себе овековечи на фотографијама, као што ће, из истих побуда, у скоријој будућности желети и свог клона, који ће га још више учинити живљим (у телесном смислу) после смрти.

Чињеница је да смо се „достигнувши тако висок ниво мирног изумирања, задовољили да бележимо ударце, да бројимо несрећне жртве наших научних разочарења, наших техничких и индустријских лутања" (Пол Вирилио „Информатичка бомба"). Наравно, самосвестан посматрач научно-технолошког прогреса више није омађијан успесима и рекордима технонауке, данас се он, више него икада, са страхом суочава са обиљем перверзних штета и незгода које је она проузроковала. Али, шта са тим? Свако онај кога плаши један нови постмодерни кибер свет у којем је владавина економије подупрта тоталитаристичким политичким контекстом „глобалне демократије", требало би најпре да схвати да је проблем искључиво у људском роду, човеку који је прихватио један антифундаменталистички модел живљења, односно свесно постао жртва постструктуралистичког антифундаменталистичког становишта (Тери Иглтон „Бог, универзум, уметност и комунизам"), живота који не тражи утемељење ни у чему. Јер, ни епистемиолошки, ни онтолошки, ни рационални темељ, кроз историју, нису му понудили, не само задовољство, него ни илузију задовољства које му је технонаука на приступачан начин приближила.

Истина, аргументи које помиње Вирилио, и њему сродни филозофи данашњице, тзв „неткритичари", а који се своде на то да су се „научни поглед и злочин, сви злочини, тесно удружили и заједно развили", те да је губитком морала наука изгубила невиност, тешко могу да се оспоре. Али они данас ипак имају знатно мању снагу него један једини плакат, умножен у милионе примерака као пропагандно средство, присутан у истом тренутку у свим већим градовима света. Зашто је то тако? Не само зато што тај плакат, како је својевремено говорио Теодор Адорно, не предлаже већ намеће нашим очима некакав производ. Не, игра постмодерног маркетинга много је суптилнија. Савремена реклама постиже ефекат и код оних људи који нису спремни, у рационалном смислу, да јој се покоре, пошто није усмерена на то да буди конкретну и реалну жељу у вези са производом којег пропагира, већ удара управо на антифундаменталистичку свест човека постмодерног доба. Због тога се он, макар живео и у Србији деведесетих година прошлог века, неће много зачудити што је Винстон генерални покровитељ југословенске кошаркашке лиге и истовремено део кампање Владе Републике СЦГ „Дрога је смрт бавите се спортом". Човеку су поред хлеба данас најпотребније игре и илузије задовољстава, могућности. Све то звучи апсурдно, али за антифундаменталистички опредељено друштво могуће је све; све, па чак и игра асоцијација типа ако пушите наше цигарете постаћете Владе Дивац.

Сасвим другу врсту проблема представља техновоајеризам, нови тип блискости међу људима, „друштвена телеблискост", која је, развојем интернета, у потпуности заменила некадашње видове физичке блискости. Данас, поготово млади људи, уместо сусрета у биоскопима, позориштима, кафанама, спортским манифестацијама, трибинама, друштвену комуникацију углавном остварују на интернет-форумима, пружајући своје речи и слике, визије и тајне, на увид милионима корисника. На овај начин „украдена визија" постаје и основа „теленадзора". Две су, по Вирилиоу, последице теленадзора. Једна је чисто економске природе и тиче се захтева конкурентности да „онај који ће видети све, или скоро све, неће имати да се плаши својих непосредних конкурената", док је други политичке природе и подразумева стварање „контролисаних заједница", односно „контролу околине" која „у великој мери замењује социјалну контролу правне државе".

И у свету и код нас провејава мисао како се, рецимо, интернет, без обзира на разлоге настанка и све побројане злоупотребе, окренуо против својих твораца и постао значајно, бескрајно пространо место за ширење и неких племенитих идеја, чак и за политичко-идеолошки утицај, рецимо за ширење антиглобалистичких теорија, директно усмерених против глобалне либералне демократије, односно „новог светског поретка". Ипак, заборавља се да је сваки податак остављен на мрежи, прецизно лоциран у безбедносним система најмоћнијих држава света, односно мултинационалних компанија (чувара новог светског поретка), који су, такође, у стању и да открију личност која је тај податак пласирала.

Пол Вирилио у свом филозофском опусу на једноставан начин, безмало публицистичким стилом, прецизно дијагностикује многе болести савременог, постмодерног доба. Међутим, помало је неправедно осудити науку што је напустила испитивање релативних истина и што се ставила у службу остварења идеја мондијализације; наука, као аутономни систем сазнања, нема довољно снаге, али, што је важније, ни иманентни логички предуслов да се одупре мазохистичкој потреби човечанства за (само)уништењем. Са друге стране, његова визија будућег научног, економског и политичког живота, не само што је суморна, него садржи и клице параноидности. Осим тога, чини се да је помало узалудно стално постављати дијагнозе болести, а не тражити и не понудити лек. Коначно, немогуће је са антифундаменталистичких позиција афирмисати неку стару (или нову) вредност, обновити неки већ виђени облик „основе".

ВЕК САМОЋЕ

Друга половина 20. века имала је велики број теоретичара постмодерне, као и оних мислилаца који су, на разне начине, и са различитих становишта, износили идеје о потреби и могућностима превладавања постмодерног модела културе, мишљења и живљења. Међу њима, свакако је значајно и име Михаила Епштејна, руског културолога, филозофа и теоретичара. Покушавајући да у есеју „Име века" („Блуд рада") одреди појам који би означио есенцију прошлог века, на трагу Деридиних, Адоронових и Фукојаминих истраживања, Епштејн исписује низ епитета - „атомски", „нуклеарни", „космички", „компјутерски", „електронски", „генетски", „кибернетички", „технолошки", „научно-технички" - констатујући, не са мање жестине него Вирилио, да је претходни век „милионе својих синова претворио у логорску прашину, у строј без имена, у низ бројева". Његова предвиђања чак су и апокалиптичнија од Вириолових, јер на основу њих произилази да ће 21. век постати „век размножених димензија, раширене лепезе могућности, брзе производње клонова, фалсификата, информативних копија, електронских двојника, многобројних светова, век 'кло(в)наде' и психичких симулација", да ће се у њему „увећати научно-техничке и друштвено-политичке моћи", али да ће „он задати и дефиницију 22. века, у коме ће свакоме бити понуђена могућност посебног света, који је довољан самоме себи: век С. Век самоће".

Ипак, за разлику од Вирилиоа, водећи савремени руски мислилац информатичку бомбу не доживљава као резултат моралног краха човечанства, те у интернету, односно интернационалној мрежи, препознаје могућност стварања „интелнета", интелектуалне мреже:

„Електронска мрежа ме је од самог почетка заинтересовала, не као спремиште информација или изложба већ готових идеја, него као нови начин организације и производње мисли. Шта је интернет у најпримитивнијем облику? То је могућност да се, притиском на дугме, прелази из једне у другу област универзума, из једног информационог низа у други, из историје папуанског етноса у физику чврстог тела... Па, шта то даје хуманистичкој мисли? Техничка мисао - кибернетика и електроника - обавиле су свој посао, створиле су савршен прибор. А како хуманистичка мисао може да напуни те нове, бескрајно простране судове мишљења? Не сипа се старо вино у нове мешине - потребна је нова еластичност и покретљивост мисли, која је у стању да тренутно пресеца границе разних дисциплина и методика. Је ли хуманистичка мисао у стању да почне такмичење са својим техничким могућностима?" (Михаил Епштејн „Идеје из ваздуха", у „Блуд рада")

Одговор на ово питање у нашој земљи даје „Пројекат Растко", мада овај део „интелектуалне мреже", који у Србији траје већ дуги низ година, сакупља делове хуманистичке мисли из (јужно)словенске традиције, те за сада представља тек полупразно складиште информација о првенствено књижевној и филозофској прошлости, још увек се не бавећи „новим начинима организације и производње мисли".

И „Пројекат Растко", и Епштејнова идеја, представљају у основи конструктиван покушај да се болест савременог доба, зараженог вирусом технолошког ларпурлартизма, излечи давањем инјекције чији ће садржај бити испуњен хуманистичком мишљу. Међутим, и сам Епштејн у поменутом есеју изражава одређени скептицизам да се негативне последице интернета могу превладати разарањем његове површности изнутра, обогаћивањем самог садржаја, одуховљењем техничке мисли. Јер техничка мисао увек ће превазилазити хуманистичку мисао, а „медији ће увек бити опсежнији од вести":

„Раније је било обратно: није било довољно путева и канала за емитовање важних вести, које би могле да промене живот човечанства. У будућности ће, напротив, недостајати вести које би могле да испуне безбројне канале за брзе информације. Оно што називају постмодернизам - са естетиком површности, текстуалне игре и самоироније - можда је једна од првих реакција на неизбежно уситњавање вести у савременим средствима за комуникацију, која су израсла у гиганте." („Идеје из ваздуха")

Епштејнова идеја о искоришћавању науке и технологије као оруђа за изграђивање новог духовног простора не узима у обзир једну битну претпоставку. Новостворени простор тешко да ће моћи да се опише епитетом духовни уколико „старо вино" буде замењено новим освежавајућим напитком (рецимо „Кока колом"). Другим речима, данас се чини очигледним да савремена наука и технологија, условљене тоталитарним економским и политичким законитостима, имају упориште управо у безтемељности постмодерног доба. Зато се и фрагментарност и уситњавање, као важне одлике постмодерне, могу превазићи не само уколико се хуманистичка мисао убризга у вене техничке мисли, него уколико хуманистичка мисао нађе у ослонац у одређеном облику духовног фундаментализма (будући да наука и техника у својој природи не распознају категорију духовности). Јер човек пред екраном компјутера може за два-три сата да обиђе све континенте, а ако му се земља учини сувише тесном, за неколико секунди може да одлети и у космос. И тако човек 21. века у истом дану дотиче и мистику далеког Истока, обилази светогорске манастире, гости се међу афричким племенима, пролази кроз Тријумфалну капију. После неколико дана, уморни путник, међутим, у својој меморији сахранио је само појмове Индије, Атоса, Зимбабвеа, Париза. Као да нигде није ни био, и као да је видео - Ништа. Као да је окретао „телефонски именик", и међу бесмисленим низањем бројева телефона, адреса, имена и презимена, покушавао, у намери остваривања комуникације, да о претплатнику сазна и неке информације које се тичу његовог сталежа, интересовања, расе, нације, вере, сексуалне опредељености... Ти телефонски именици, попут Мајспејса или Фејсбука, нуде му обиље информација, речи и слика о корисницима широм планете, чекајући сваког новог да га сместе у један од рафова бескрајног виртуелног складишта. Да добровољно пристане да егзистира као једна од иконица бескрајног простора мреже, задовољавајући се да постоји у свету примамљивих илузија, захваљујући којима ни не жели да се врати иза границе стварног.

Као што на крају то није желела да учини ни једна моја некадашња колегиница. Отварајући свој профил на Мајспејсу та жена је створила свој нови идентитет. На интернету она је имала 28 година (иако је заправо навршила 36), била је висока 183 цм (а заправо 169), њена тежина износила је 74 килограма (у ставрности тежила је читавих 110), поставила је своје фотографије од пре више од десет година. Њене муке настале су у тренутку када је преко Мајспејса ступила у интимнији контакт са једним мушкарцем, који је по сваку цену желео да је упозна. Иако се она томе противила, успео сам некако да је наговорим да закаже сусрет, верујући да садржина њихове преписке открива мушкарца којем духовне предиспозиције моје колегенице могу да надоместе не баш пријатне физичке карактеристике. Преварио сам се. Сусрет је завршен фијаском. Моја некадашња колегиница од тада више никада виртуелну телеблискост није желела да надогради истинским физичким контактом. Остала је од тада заробљена у свету интернет илузија, где је могла да живи под потпуно новим идентитетом, за њу и њену околину много прихватљивијим од стварног. Тада сам схватио да Епштејн није прецизно одредио време века самоће. Век С већ је почео. Моја некадашња колегиница већ живи у њему.

ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА

Већ дуже време, практично од рушења Берлинског зида, односно од почетка деведесетих година прошлог века, у филозофији један од најфреквентнијих појмова постала је синтагма „крај историје". Светска хуманистичка мисао готово да не може да се отелетвори у тексту, а да овај термин не посматра као кључни, било да га оспорава, било да га афирмише. Велики део постмодерних мислилаца напросто мрзи историју, оспоравајући да је она унилинеарна, прогресивна и детерминистичка, понукани пре свега идејом да је „просветитељство неизбежно водило до концентрационих логора". Овакво гледиште на историју и просветитељство условило је и прелазак хуманистичке мисли са рационалног фундаментализма на позиције антифундаментализма. Међутим, било би погрешно рационални и епистемолошки темељ прогласити за једину основу, не обраћајући пажњу при томе на онтолошки фундаментализам на којем, ипак, и данас почива уметност као област „духовног деловања".

Наравно, део постмодерниста игнорише историцизам из племенетих побуда. Обогаћени искуством да историја не води од изгладнелих, заробљених и унесрећених, до ситих, слободних и срећних људи, већ од праћке до термонуклеарне, информатичке и генетичке бомбе, постмодерни мислиоци су у историји пронашли једну, математички речено, непроменљиву величину - вечну садашњост. А у тој вечности, односно историјској константи, савремени хуманисти видели су искључиво ратове, страдања, глад, сиромаштво, обесправљеност, манипулацију, речју - једно свеопште зло. Историја је тако представљена као једна велика нарација која лицемерно, уз превелику дозу трагичне утопичности, покушава да изрази свет, да га учини смисленијим.

Чак је и српска књижевност, и то још седамдесетих година прошлог века, првенствено захваљујући Бориславу Пекићу, и донекле Данилу Кишу, била у великој мери опседнута историјом као извориштем зла, прошлошћу као детерминатором апсолута патње у садашњости.

Дакле, у том смислу „крај историје" нема никакве везе са прекидом историјског тока времена, чак не искључиво ни са идеолошком манипулацијом, већ је у директном односу са стањем свести постмодерних теоретичара која „покушава да заустави бујицу историјског времена и створи некакав постисторијски простор, свет после времена, у којем ће све дискурсивне праксе, стилови и стратегије из прошлости наћи свој одјек, свој гест подражавања и укључиће се у бескрајну игру знаковних прекодирања" (Михаил Епштејн „Постмодерна").

Имајући антиутопијски, односно постутопијски поглед на свет, савремени хуманисти су постмодернизам прогласили за последњу и несмењиву фазу културе, и у том смислу озваничили крај саме историје. Управо у назначеном контексту и амерички социолог Френсис Фукојама крах совјетског комунизма доживљава као светску победу демократије Запада, предвиђајући крај глобалних сукоба, па у том смислу и крај светске историје као апсолута патње. Повратак Русије као велесиле на светску позорницу не угрожава Фукојамину претпоставку, будући да се и Русија 21. века по свом унутрашњем устројству уклапа у либерално-демократска друштва.

Међутим, остаје питање да ли су баш све велике нарације, као што је фашизам, комунизам, а поготово религиозни фундаменатализам, исцрпљене и да ли њихово супротстављање тоталитарним демократијама јесте ствар прошлости или блиске будућности. Јачање десничарских покрета у читавој Европи, те бојажљиви повратак аутентичне левице (пре свега оне Лафонтенове у Немачкој), као и утицај цркве на друштвене токове (присутан првенствено у неким католичким земљама, попут Пољске или Хрватске, али приметан последње деценије и у Србији), само су примери који у знатној мери могу да релативизују Фукојамину тврдњу, али и да илуструју стварање јаког антиглобалистичког блока у самом срцу глобалне тоталитарне демократије.

Упоредо са тезом о крају историје, у савременој филозофској мисли тече и прича о укидању будућности. У хуманистичким теоријама будућност је заправо најмање популарна категорија. „Сматра се да је готово срамота говорити о будућности", истиче Епштејн, закључујући да је „она тобоже упрљала себе сарадњом са 'окупаторима будућности', утопистима и тоталитаристима, који су, у име будућности, вршили насиље над садашњости" („Постмодернизам"). Због тога је један од водећих енглеских мислилаца, Тери Иглтон, приметио да постмодернизам „пројектује будућност у садашњост, те тако издаје будућност и затвара садашњост у саму себе", те закључио: „Коректно је приметити да, ако се нека могућа будућност не распознати у садашњости, ако не можемо да укажемо на неке садашње слободе и испуњења које би уобличиле ту будућност, онда идеја будућности остаје беживотно апстрактна, што је такође нека врста утопије. Драстична преурањеност постмодернизма је, између осталог, прекор оном смркнутом одлагању среће ком је традиционална левица била, и још увек јесте, тако растужујуће вична" (Тери Иглтон, „Илузије постмодернизма", Светови, 1997).

У сваком случају, постмодернистичка идеја о „крају историје" и „укидању будућности" нераскидиво је повезана пре са појмовима друштва и политике, него ли са појмом културе (у ужем значењу). Стога је потребно још мало се задржати на запажањима Френсиса Фукојаме. Тренутно доминантном новом светском поретку, односно глобалним либерално-демократским друштвима, теоријски, али, барем по мишљењу поменутог америчког социолога, не и практично, могу се супротставити једино левичарска и десничарска идеологија, односно политичка опција неких земаља Трећег света која рачуна на религиозни, а данас је то искључиво исламски, фундаментализам (Иран). Социјалистичка мисао је веровала (уосталом верује и данас иако је друштвено маргинализована у готово свим деловима света) у историју, у једну велику нарацију. Поводом тога Иглтон, иначе представник аутентичне левице, у „Илузијама постмодернизма" запажа: „За социјалистичку мисао, заиста је постојала и постоји једна велика нарација - и тим горе по све нас. То је чињеница због које треба туговати, а не веселити се. Било би много боље када би постмодернисти били у праву, када не би било ничега континуираног и постојаног у овој хроници. Али веровати у тако нешто представља издају оних који су умрли, а уједно и већине живих. Оно што најснажније потреса социјалисте у вези са досадашњом историјом јесте то што она поседује упадљиву постојаност - тврдоглаво одржавајући реалитете као што су беда и експлоатација".

Социјализам је, дакле, представљао један револуционарни модел који је подразумевао „реализацију могућности, тј. сужавање могућности на једну, жељену и обавезну стварност", а историју је посматрао као „редослед реализованих могућности, које су докучене умом и имагинацијом а затим остварене у животу" (Михаил Епштејн „Хроноцид - пролог за васкрсавање времена", у „Блуд рада"). И док је левица била обузета утопијском опседнутошћу будућности, зарад среће будућих покољења, десница је такође припремала, а данас се то осећа све више, своју контрареволуцију, бивајући носталгично опседнута прошлошћу, „великом традицијом", која је, опет, на неки начин остварена у оним друштвеним уређењима који ослонац траже у религиозном фундамнтализму. Важно је, међутим, истаћи да идеологије које су супротстављене новом светском поретку (сви антиглобалистички покрети) имају базу у одређеној врсти фундаментализма, и да је у томе управо разлика између њих и глобалних либерално-демократских друштава које су по својој природи антифундаменталистичке. Нову, тренутно владујућу идеологију (барем у европским државама и САД-у), карактерише једна бестемељна и распршена, свеприсутна и свеширећа „неутрална зона", једино постојећа „средина", такозвано „чистилиште", односно друштво у којем је, између осталог, извршена и коначна секуларизација културе. Немајући онтолошког фундамента, нити темеља у вери у будућност или прошлост, постмодерно доба је опчињено садашњошћу, а у основи њеног модела је „развитак - не од могућног ка стварном него од стварног ка могућем", чиме је „окончано непријатељство међу временима, док је од мноштва могућности одабран један пројекат, једна будућност, обавезна за читаво човечанство, а њој су жртвоване и прошлост и садашњост" (Миахил Епштејн „Хроноцид...").

ВРЕМЕУБИЦЕ

У поменутом тексту „Хроноцид - пролог за васкрсавање времена" Епштејн износи став да прекомерно размишљање о прошлости и будућности неизоставно води до револуције која увек започиње хроноцидом (времеубицом), траје уз геноцид, а завршава се екоцидом, односно „потрошњом и уништењем незаштићене природе". Сматрајући да се „три основна модуса времена: будућност, прошлост и садашњост" претварају у „три начина времеубиства, чим се један од њих апсолутизује на рачун друга два начина", дакле увиђајући недостатке модернистичког утопизма, али истовремено уочавајући да за његово превазилажење није довољна постмодернистичка критика утопије, нити позиција антиутопизма или постутопизма, него да је потребно „поновно оживљавање љубави према будућности, више не љубави према обећаној земљи него љубави према стању обећања", Епштејн предвиђа један нови друштвени, културни и етички модел у којем ће кључни појмови постати „потенцијалност" и „омогућавање", у којем се суштина више неће тражити „у потискивању једних идеја другим идејама него у исцрпљивању саме идејности као активног историјског фактора". У области друштва такав модел би се могао остварити као „диктатура могућег", односно као „потенциократија", у области морала на заснивању универзалне етике (етике могућности а не обавезности, засновану на кондиционалу, а не заповедном начину), а на плану културе путем есеја („Ако роман или прича у целини још остају у сфери уметничке илузије, а научни чланак или филозофски трактат претендују на логичку строгост појмова и непобитност закључака, док дневник или хроника претпостављају истинитост излагања, тачност и веродостојност чињеница, онда се есеј игра могућностима свих тих жанрова не уклапајући се ни у један од њих"). Речју, Епштејн пласира тезу на основу које произилази да је планирање и зацртавање будућности, „враћање" у прошлост и афирмација традиционалних система вредности, исто као и „одживљавање" актуелне садашњости, погрешно, и у крајњој линији води ка истоме - утопизму и тоталитаризму; тек неко неодређено и апстрактно прожимање прошлости, садашњости и будућности, које ништа не намеће, предвиђа или зацртава, већ оставља безброј могућности, уз неизвесност која ће се од њих остварити, може да створи срећније и успешније друштво, и од утопијског левичарског, десничарског, фундаменталистичког или либерално-демократског друштва.

Епштејнова теза, иако добро прихваћена и на Истоку и на Западу, у основи би хуманистичку мисао могла потенцијално да одведе у ћорсокак, јер, све у свему, афирмише један вид анархије: културу чији се артефакти неће ослањати ни на какву референтну тачку (зато и форсирање есеја као „најанархичније" форме књижевног и уметничког изражавања); морал који неће бити нормиран ни од световне, нити од црквене власти, него ће његова „универзалност" зависити од скупа индивидуалних, у основи апстрактних, појединачних поимања етичности; друштво, које ће своју срећу, задовољство и слободу остваривати не бригом за друштвене (државне) интересе (националне, економске, социјалне, милитаристичке, мондијалистичке, све једно).

Наравно, Епштејн наступа са једне метаисторијске и универзалистичке хуманистичке позиције. У делу „Постмодерна" он чак и каже да 21. век није пост период, него прото период, остављајући могућност за заживљавање неких нових културних формација. Али суштински проблем овакве концепције јесте у томе што је испуњена претераном количином релативизма, и то што инсистира на „разликама" а не на „супротностима", због чега је, иако на први поглед антипостмодернистичка, веома блиска постмодерном поимању стварности. Јер не може се „пост" трансформисати у „прото" (мада је питање и да ли је уопште таква трансформација и пожељна), уколико се таква једна замена врши уз помоћ постмодернистичке теоријске апаратуре; не може се, другим речима, са постмодерног антифундаменталистичког становишта расправљати о вредностима, па ни о срећи или о благостању човечанства. Јер сви ти појмови, а пре свега централни појам, појам „вредности", не може ни да постоји у једном безтемељном друштву.

Због тога је једно од кључних питања филозофије не више то да ли је ова или она вредност пожељна, исправна или није, него на који начин уопште утемељити вредност у савременом добу. Како и даље, а поготово после експлозије информатичке и кибернетичке бомбе, расправљати о хуманом друштву, а при том још пасивно посматрати његово „остваривање" кроз низ „племенитих" ратова (најпре онај у СР Југославији 1999. године, а потом у Ираку и у Авганистану)? Коначно, каква би политичка опција (не идеолошка; уколико прихватимо да живимо у постидеолошком добу, мада се оно у стварности материјализује само кроз призму европоцентричне слике света) одговарала једном хуманијем друштву?

НЕУТРАЛНА ЗОНА

У студији „Руска култура на раскршћу" Михаил Епштејн уочава да су у савременом, постмодерном добу, на плану културе, Исток и Запад и даље супротстављени, пре свега зато што на Истоку, у прошлости, секуларизација културе и друштва није била у потпуности спроведена. Епштејн примећује да у руској култури секуларизација није никада заузела неутралан однос према религиозном, због чега је секуларно добијало антирелигиозни карактер. То је по мишљењу руског мислиоца разлог што је Русија (али и друге православне земље) постала погодно тло за утемељење комунизма. Јер, како наводи Епштејн, „секуларизација, која подрива своју религиозну основу, окреће се против религије, а самим тим се окреће и против себе, претвара се у најгору врсту квазирелигиозности". А таква врста бинарности, закључиће, „доводи до револуционарности, до експлозивног карактера у развитку културе, у којој супротности муњевито мењају места, али се не одвија постепена еволуција, која је могућа само у неутралној зони просуђивања".

Испитујући у поменутој студији однос религије и културе у Русији, Епштејн покушава да објасни разлоге због чега руска уметничка и филозофска мисао није никада могла да се секуларизује, већ се кретала од једне до друге крајности, бивајући увек у одређеном односу према религиозној мисли, без обзира на то да ли је била религиозна или антирелигиозна. Зато је, по Епштејновом уверењу, руска, као уосталом и читава православна словенска уметност и филозофија дубоко религиозна, чак и када је деминичка и апофатичка, чак и када негира себе религиозно, или када негира саму религију. Према Епштејновим сазнањима основни проблем дела источноевропске филозофске и уметничке теорије и праксе јесте тежња, настала под директним утицајем православне теолошке мисли, за оваплоћењем царства Божјег на земљи, одакле потиче и типично словенско незадовољство, разапетост словенског човека између сазнања неоваплотивости тог царства и спознаје да је оно, ипак, могуће. Дуални модел „свето-грешно" и „добро-зло" опстаје у неким словенским културама, управо захваљујући загробном свету православног средњовековља које је подељено на пакао и рај, и не оставља место за средину, за чистилиште у које доспевају душе оних који нису ни свеци, ни грешници, и који могу бити награђени спасењем уколико издрже искушења очишћења, што је основ католичких представа о оностраном свету, али по Епштејну и полазиште за успешну секуларизацију друштва у целини.

Ипак, тешко да је одржива Епштејнова теза да је управо на православном Истоку могућ прелаз са дуалног на тројични модел који, наводно, не представља укидање дуализма у корист неутралне зоне, већ означава „модел узајамног деловања крајности и центра у култури, при чему су они несводиви једни на друге". Идеја да источно хришћанство, баш као и западно, за разлику од ислама, представља плодно тло за секуларизацију културе, бар са религиозног и теолошког аспекта, напросто не стоји, јер православље, управо због своје традиционалне утемељености у назначеном дуализму, не може да изврши унутрашњу трансформацију без самоукидања себе на мапи хришћанства.

Осим тога, историја, рецимо српске књижевности, баш као и руске, заиста се кретала од једне до друге крајности, и увек је била у некаквом односу према религији, без обзира на то да ли је тражила Бога или била експлицитно бласфемична; а таква је и данас. Читав средњи век, као и већи део 18. века, обележила је литература која је у средиште интересовања постављала религиозне мотиве и теме, прослављајући црквене великодостојнике, Српску цркву, бивајући надахнута искључиво „Божјом енергијом". У таквом контексту једино је могуће посматрати и највећи део српске поезије, настале у 19. веку, било да је у историјама назначена као класицистичка, предромантичарска или романтичарска, било да је настајала на просторима ондашње Аустроугарске Монархије, територији под Турцима, или у Црној Гори, било да су је потписивали Лукијан Мушицки, Василије Суботић, Ђура Јакшић, Лаза Костић или Његош. То, наравно, не би не требало да чуди, уколико се уметност посматра као област човековог деловања у којем се стваралац изједначава са Богом. Антирелегиозни карактер српској књижевности, и уопште уметности, али опет у односу према Богу, као богоборење, дала су многобројна дела 20. века, још од експресионизма, па све до самог краја 20. века. Однос према религији, односно својеврсни наставак тражења Бога, настављен је и почетком 21. века у српској књижевности, о чему сведоче и две чињенице. Једна од најчитанијих ауторки у овом веку јесте Љиљана Хабјановић Ђуровић, а један од најпризнатијих књижевних уметника јесте Горан Петровић, два ствараоца због којих су поједини проучаваоци српске књижевности предвидели да је „ново средњовековље" фаза која полако смењује доминантни постмодернизам у нашој литератури. Једина два аутора у српској књижевности која би се донекла могла уклопити у Епштејнову визију секуларизације културе у православним земљама јесу Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, дакле аутори који нису у историји српске литературе ушли као књижевни уметници, већ пре као културни посленици, чије је деловање било под директним утицајем католичких земаља.

Међутим, овде се као кључно издаваја једно сасвим другачије питање, које се односи на последице које би изазвала

Раде Дацић
Зашто издајник издаје

Сваком човеку је стало до тога да зна може ли се поуздати у другога човека, или има основа за сумњу да ће га човек с којим у заједници нешто предузима изневерити. До тога сазнања треба да је стало и националној заједници, поготову оној чијем разарању тежи нека друга национална заједница, или више других. И појединцу и заједници мора бити стало до сазнања са колико поуздања може рачунати да одређена особа буде верна, да не постане издајник.

ПРИРОДА ИЗДАЈНИКА

Има парадоксалног у природи издајника. Издаја некоме треба или не треба никоме. Узмимо да није чудно што издајник изда кад његова издаја некоме треба. Чуди што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. А кад дубље промислимо, ни ово није за чуђење: разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла.

Употребимо сада једну нову реч, с надом да ће она ући у српски језик. Онај ко није личност приправан је да постане издајник, он је, дакле, приправ, тј кандидат за издајника.

Шта једног таквог одликује? Најпре кукавичлук, то значи: ситна посебност, безначајност бића, оно о чему осећај израња из мрачних дубина у које га је владајућа свест потиснула да би га потопила.

Људи, као друштвена бића, остварују удруженим напором многе заједничке циљеве, а нечије одустајање од тога напора, или његово ометање, често доводи до неостварења циља. Из тог разлога речи „издаја" и „издајник" означују велике огрешитеље. Какви људи лако прихватају ту врсту огрешења?

Ова врста огрешења није једино претпоставна, јер нас живот уверава да постоји издаја и постоје издајници. Издајник је онај ко је извршио издају. То значи изневерио је људе и људске врлине. Он изневери обећање, а није било изнуђено, без принуде је нешто обећао; тиме изда оне којима је обећање дао: они су остали без нечега на шта су рачунали пошто он обећано испуни; своје деловање нису због тога обавили, одузето им је време, украден део њиховог живота. Издајник изда свој народ, служећи за ништавну награду, или без награде, његовим непријатељима, изда своје другове у сукобу: побегне или се стави у службу противника. Издајник издаје људске врлине делујући супротно од њиховог смисла, човека издаје варајући га својом човеколикошћу.

Потребно је знати какав човек не може постати издајник, да би тек онда било јасно из каквих људи се појављује издајник. Проговоримо најпре о онима из којих се издајник не појављује.

ЛИЧНОСТ

Постоји у српском језику реч потребна овом казивању, реч са више значења, од којих је једно толико изузетно и драгоцено да човек зажали што има још неких, јер она окрњују вредност овога. (Заиста је штета што неке речи имају још значења, поред онога сјајнога које им даје место међу великим речима. Мора бити да додатна значења измишља неко ситан и завидљив, да би оно блиставо упрљао.) Односи се на човека без склоности према смртним гресима из традиционалног православља - завидљивости, злоби, таштини, похлепи... Та реч је личност. Сродна је донекле речи „господин" (кад се њоме изражава чије ненарушиво достојанство), али је још драгоценија. Људски идеал свих народа готово је исти: то је скуп врлина уграђених у једном људском бићу. Тај се идеал ретко остварује: код човека се нађе покоја мана. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне - носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости. Два примерка овога врха, две личности сродници су посебне врсте, имају много заједничког а мало онога што би једна од њих желела да уклони код друге. Та сродност није исход одређенога утицаја, већ што моћнија сила одређује својства личности.

Погледај, уважени читаоче, шта посебно под том речју подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору: „Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник... Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура." Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело". Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: „Ми без вас не можемо!"

Издајник није личност. Издајник настаје из људског заметка, кад се деси да се овај не развије у личност. Шта чини да се неко развије у личност а неко други се не нађе ни за тренутак на путу личности - ми не можемо знати. Ко је личност не може постати издајник. При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност. Истина, такве особе успешно обмањују људе без стварне моћи просуђивања, приказујући се какве нису и не могу бити. (А зна се: личност се не служи обмањивањем.) Предодређени за издају - они који нису израсли до висине којој се дивимо - обману околину једном својом особином: невероватно су делатни. У непрестаном су покрету да надоместе недостајуће им људске вредности. Одлазе на све стране, опседају људе од утицаја, без уздржавања приказују себе као важне и пуне врлина. Заћи ће они у сваки буxак, да нађу рупу кроз коју ће се провући, да би ушли у свет ваљаних. Направе често привид да су припадници стварно изабраних људи. У ствари, где год да уђу, какав год глас о себи да наметну, нису се укључили међу смирене духове који су нашли смисао, нису међу онима што су над собом подигли небо. Зато их немир тера да стално траже своје увећање у свету људскости, а способни су наћи једино издају; могу се скрасити једино у издаји и међу разоритељима по нагону. Тамо остају све док је ова њихова делатност некоме потребна. Ако (и кад) та потреба престане, разарајућа хтења их воде даље: траже наручиоца нове издаје. Нема ли непосредног наручиоца, нагон за разарањем их наводи да гледају шта је највредније што њихова заједница има, што је на цени, шта је најдраже правим људима, да би то разорили и тиме задовољили проклету душу. Са посебним полетом разарају своје национално, чим непријатељ њихове нације то затражи и за учињено понуди награду. Себе тада уверавају како раде „нешто велико". Рачунају „логично": мора их то „дело" нужно прославити, стећи ће и они име на гласу.

ПРИРОДА ИЗДАЈНИКА

Има парадоксалног у природи издајника. Издаја некоме треба или не треба никоме. Узмимо да није чудно што издајник изда кад његова издаја некоме треба. Чуди што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. А кад дубље промислимо, ни ово није за чуђење: разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла.

Употребимо сада једну нову реч, с надом да ће она ући у српски језик. Онај ко није личност приправан је да постане издајник, он је, дакле, приправ, тј кандидат за издајника.

Шта једног таквог одликује? Најпре кукавичлук, то значи: ситна посебност, безначајност бића, оно о чему осећај израња из мрачних дубина у које га је владајућа свест потиснула да би га потопила. У осећај особе избија нешто налик на сазнање да је њено биће непотпуно, далеко од целовитости. Према биолошком разврставању, то биће припада људима, али та припадност није довољно убедљива. Та особа то уочава упоређивањем са целовитим људима, са личностима. Осећај безначајности и нецеловитости притиска, тражи да се бићу нешто дода, како би људска целина, која се међу људима цени, била достигнута. Особа тражи разне начине да то постигне, да своје биће употпуни; како не налази ни један поуздано људски, одлучује се за издају, у нади да је то оно што ће га ослободити осећаја ништавности. Таква особа се дружи са неким кога мрзи и презире - не може да поднесе усамљеност. Супротно од личности. Пуноћа личности њој омогућује да поднесе усамљеност, јер и није усамљена: све истински људско, што носи заједничко име врлина, са њом је. Личност не прави привиде, слободно показује своју природу, зна да она није за стид.

Ништавно биће кукавице у сталном је страху да ко од њега шта не одузме. Јер тада му не би остало ништа, и после малога одузимања од безначајно малога, не остаје ништа, мало круњење а преостало је једино за бацање.

О личности превише расправљају неке „науке" о души. Причувај их се, читаоче, и осетљивим теразијама мери све што ти се учини да је у њима добро.

Будући издајник је можда покушао да постане личност. Није успео зато што његова природа њему није то дозволила, као што природа неког земљиште не може понети тешку грађевину, или може тек пошто се фундира, (Но како фундирати склоног издаји да не изда?). Не дозвољава му најпре тиме што му онемогућава да схвати шта је личност, а тек касније оно теже: да издржи пакао кроз који права личност (веома често) пролази, а то у њој не поремећује одлучност да остане себи верна, да смирено остане у своме бићу, не тражећи да се оно преобрати у некакво друго; не дозвољава и тиме што постојаност у врлини - и иначе ретка - није имала из чега израсти. Он је (додајемо: можда) нешто покушао, тај покушај је пропао. Све оно рђаво што је тада учинио већ је била издаја, издаја савесног обављача примљене обавезе. „Радикалним заокретом" (како говоре сви њему блиски док падају у грехе) он је покушао да учини нешто чиме ће поништити почињене грехове; оно што је учинио била је издаја.

ИЗВОРИ ИЗДАЈЕ

Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност - мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу. Он онда издаје тога кога мрзи, издаје га уз услове: а) да сам нешто добије, б) да издани поуздано изгуби. Могло би се претпоставити да је предмету овога расуђивања претежнији лични добитак, да је то искључиви мотив издаје, који мржњом једино може бити мало допуњен. Неоспорно, допуњавање мржњом је потребно, да би се издаја правдала пред нечим што се назива савест. Али је ствар сложенија: каткад је лични добитак пресуднији од мржње, каткад веома надмоћно преовлађује снага мржње. Али је прави склад, савршена мирноћа у души издајника онда кад је издани уништен, да се не може њему светити због издаје, а добитак задовољава његове прохтеве. Чињеница је да је велика снага личне добити, а кад га има, увек се нађу разлози за мржњу. Важи ли обрнут став који се овако може исказати: велика мржња нужно налази и поводе борбе за личне користи?

Нађу се побуде борбе, води се борба, али личне користи често не буде. Битнији је, дакле, философски материјализам (чији оно беше?).

Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.

Издајник, по правилу, не признаје да је издајник. Кад се (изузетно) догоди да призна, кад се јави знак кајања, знак да је у издајнику наступила грижа савести, људи се охрабре у нади да он неће наставити пређашње дело, да ће покушати искупити почињене грехове чинећи какво добро. Појава да се издајник покаје веома је ретка, зато и поменута нада најчешће изневерава.

Издајник исмева реч „издаја"; нико му у томе није раван. Чиме се служи да исмеје реч? Духовитошћу других, „наученом" духовитошћу, духовитошћу духовитог, коју је духовити складно применио на нешто што је требало исмејати; издајникова примена тог блеска туђега духа у естетском је несагласју са исмеваним предметом. Он, дакле, краде; не може се догодити да издајник не краде, кад год му од тога не прети велика опасност. У исмевању речи „издајник" издајнику помажу многи други - сваки од њих, ако већ није издајник, хрли да постане.

Према издајницима, издаја не постоји, из чега други треба да закључе да су они без огрешења. Сви се издајници уједине да би исмевали реч „издаја"; рачунају: кад исмеју реч која исказује суштину њихова срамног дела, она ће ишчезнути из језика, а то ће учинити да се избришу трагови ове њихове кривице. Кад нема речи за оно нечасно што су учинили, онда они ништа срамотно нису ни чинили - то рачунају.

НАГРАДЕ ЗА ИЗДАЈУ

Обратићу се сад издајницима, да им упутим један прекор. Не замерам им због њихове делатности - у томе погледу речи не могу помоћи! - Издајнику се обраћам с прекором због штете коју чини себи, а узрок штете је: непознавање вредности ствари коју издаје. Прекор се (дакле) не дотиче моралног става издајника - говорим као да је сам чин издаје беспрекоран с моралне тачке гледишта, као да је извршити издају нешто што се не може осуђивати (већ му се можда дивити) - говорим због његовог недовољно ваљаног расуђивања. Ако издајеш, а чиниш то после закључка да ти издаја доноси корист, зашто не размислиш сређеније и дубље, па да ти корист буде многоструко већа?

Разни су видови награде за издају! Узмимо најпре оно што данас највише мути мозгове: новац.

Кад ти за једну велику издају понуде награду од 390 милиона, а издана ствар је непроцењиве вредности, зашто не тражиш 390 милијарди? Не би ти толико дали, јер они који твоју издају плаћају веома су штедљиви (а знају колико теби значи и један једини милион), чине све да плате што мање (и, по правилу, успевају: џимријање им се добро исплати). Не би ти (можда) дали колико тражиш, али и десет пута мање да ти дадну, био би за тебе велики добитак. Знаш ли колико је пута 39 милијарди веће од триста деведесет милиона? Научи тај рачун, требаће ти касније, или ће његово познавање добро послужити некоме теби драгом, наследнику и потомку твоме, на пример!

Потцењујеш ли вредност онога што издајеш, чиниш то на своју штету. Ево где ће ти се то осветити. Како је очекивано да ће издани казнити издајника (ако га ухвате), као награда за издају свога народа предвиђа се усељење издајника у другу државу, уз признање држављанства те државе, под именом какво он буде изабрао (из обилате понуде имена), обезбеђивање погодних услова за живот, његов и његове породице, и још понешто што зависи од дародаваца. Е, и при нагодби те врсте можеш тешко погрешити ако си приписао малу вредност ономе што издајеш. Мислиш ли да мало вреди то што издајеш, задовољићеш се понуђеном новчаном масом (јер је за твоје схватање веома добра), а наручилац је био спреман платити сто пута више! Да си ваљано промислио, закључио би да можеш имати тог конвертибилног новца (те светске валуте) стотину пута више него што си добио. Ти ниси схватио колико је твоја издаја драгоцена за противнике оних које издаде. Да си то схватио, био би не само грађанин (нове ти „отаџбине") пристојног иметка, него богати њен грађанин. Тада би имао довољно пара да платиш родослов своје породице - тридесет предака да ти наброје - те да се твоји потомци могу поносити тобом и твојим новоствореним прецима. Да си паметно поступио, могао си за сваког од предака имати слику неког чувеног уметника из оног времена. Могао си за издају какву си учинио добити толико новца да, уз све друго, саградиш дворац из тринаестог века. (Или се определи да будеш скроман, да не тражиш племићку титулу - може она ускоро испасти из моде.) Имао би, господине, новца за покретање моћне индустрије, саграђене довољно далеко од твојих дворова, да се загађен ваздух у њима не осети - да си се само умео погађати како је требало!

Шта сам још хтео да те питам, „истински родољубе"? А да! Јеси ли ти сасвим сигуран да ће уговорна страна којој служиш извршити своје обавезе? Ти њу не можеш тужити суду, разгласило би се твоје „дело", а ти ниси сигуран да је оно за слављење. Осим тога, можда би био кажњен због одавања пословне тајне. Уосталом, склапају ли се икакви писани уговори при погодби за издају? А како ћеш, сине несрећне мајке, без писаног уговора? Замисли: ти своје лепо обавио, извршио обавезу, а онај тамо се прави Американац! Као да ништа ниси урадио. Онда се кајеш, мада те нико не прогони, твоја издаја није откривена, кајеш се што си могао друго радити и бар нешто зарадити, овако: шипак!

Нек ове опомене буду драгоцене српским издајницима! Они су дужни продавати много скупље свој природни дар и из њега произашло дело издаје.

Кад народ свој издајете, „даме и господо", српски издајници - ви, који немате такмаца у другим народима - лакомислено га претходно потцените. Тако радите на своју штету, поред рада на штету народа, јер мало за издају тражите, још мање добијате. Учините себи добро: упознајте праве вредности свога народа, тек онда преговарајте о „послу"! Зашто да и неко од вас не постане велики богаташ, од издаје? Зар и богатство стечено издајом није богатство стечено „поштеним радом" - та нисте га стекли лењствујући?

Не тумачи, читаоче, ово погрешно - да су зараде тих овде, данас, толико уважаваних људи - ниске. Не, то нипошто! У односу на зараде личности, зараде издајника су заиста сјајне. Личности би издајницима имале разлога завидети на зарадама, али особина личности је да никоме не завиди. У овоме је разлог што се овде прекоревају српски делатници у привредној грани издаје отаџбине: кад је неко опредељен за рационално пословање, нека послује што рационалније, потпуно рационално ако је могуће! Не тврдимо да баш нико од уважаваних српских издајника не послује рационално. Али број оних који су том делатношћу могли стећи много већи иметак запањујуће је велики.

За чуђење је што има доста српских издајника који нису ништа зарадили. А јесу радили, дуго, упорно и страствено су вршили издају, а никакве зараде! Ненаграђена мржња, изневерена очекивања!

ШТА РАДИТИ КАД СЕ СВЕ ИЗДА?

Али ти, којем се сад обраћам, не спадаш у ту категорију. Кад те видим и чујем на телевизији, или ти само слушам глас, или пак читам твој напис у „цењеним" новинама, питам се како тако нагло толико високо израсте! Сећам те се из времена пре овога које те усрећи. Бејаше ништаван и бедан и напињаше све мехуре да постигнеш нешто што би довело до оцене: није потпуно безвредан. Бејаше се ти једном приликом нашао у скромном занимању, примерено твојим способностима, које могаше поштено обављати, али га ти напусти. Појави се прилика да издаш, а ти ни минут не оклева. Дочека - али не својих пет минута, већ своју вечност. И сад те гледам, слушам и очима те из штампаних речи извлачим: ти си самоуверени, изврсно ситуирани грађанин који је постао учитељ, учиш млади свет да се на тебе угледа. Водитељка ти се обраћа као националној величини. Ти сад јеси „национална величина", једина, јер никога из онога супротног табора више нема. Ишчезли су и твојом заслугом, колико год си могао помоћи да нестану, помогао си.

Не треба сметнути с ума: и тај „рудник" ће се једном исцрпсти (и сад је у њему много јаловине), неће више бити ничега што се има издати. Шта ће онда радити несрећни српски свет који је од издаје живео? Замислите очајно стање тих људи кад почну завидети неиздајницима! Неће им завидети што су ови богатији, већ што су задовољни оним што имају, што су смирени и не кукају на немаштину; и још због једнога: не криве за своје стање некога ко није крив.

Колики је удео недовољно развијене моћи просуђивања у чину издајства? (Постоји ли зависност између моћи расуђивања и издаје? Повећава ли се школовањем наклоност ка издаји?)

Моћ расуђивања се наслеђује. Али се у људском друштву и стиче. За расуђивање о одређеном предмету потребно је и знање о томе предмету. До знања о неком предмету долази се образовањем, школским на првом месту, али и другим путевима. Образовањем се, међутим, могу засађивати отрови. И у широко заснованом образовању могу се засејати отрови: ум није био довољно прибран да их на време одстрани. Уосталом, зар и господин Имануел не показа у првој од три.

Критике колико је ум понекад немоћан? У мукама образовања кључна је реч „врлина". Како унапређивати свест, увећавати знање, изоштравати расуђивање а не повређивати врлине - оне, давно признате а никад успешно порекнуте, заједничке личностима на било којој стопи земљиног шара, као и древном Индусу или Кинезу, и припаднику неког од уништених народа Северне Америке.

Одакле све данас не стиже образовање, „унапређивање ума", „оспособљавање за живот"! И какве све отрове не доносе многобројни сазнајни додаци! „Школовање" данас долази са разних страна, и са много најгорих - зато је брижно лице свакога ко размишља о овде разматраном предмету. Многи од приспелих отрова уносе у умове и схватање о изузетној вредности издаје. Према том отрову, издаја је највеће достигнуће напретка у модерном времену! (У великом Дантеовом спеву издаја бејаше највећи од грехова.)

Да ли повећањем образовања расте наклоност према издаји? Расте или не расте, сходно томе колико је при образовању унето или није унето отрова и од природе особе која се образује. Налазимо ове примере: сасвим скромно образован а не изда ни под тешким мукама; врхунски образован а поступи на истоветан начин. Или: изда вас и један и други из овог избора.

Не налазимо одговор о вези моћи расуђивања и чина издаје. У овом неодговору је сета свакога ко тежи повећању моћи расуђивања без повређивања људскости. Остајемо без потпуног одговора на постављено питање, верујући да смањена интелигенција није извор издајства, а повећана количина отрова душе при образовању - јесте. Најбитније је оно што већ знамо - поседовање или непоседовање личности.

БЕСКОНАЧНОСТ ХЕРОЈСКОГ БИЋА

Крајња супротност овоме јесте херој, јунак којега толико слави целокупно српско језичко наслеђе и све велике цивилизације које смо до данас упознали. Насупрот скученом бићу кукавице, херој има бесконачно биће: ма колико да изгуби у својим подвизима, увек има осећај да му остаје бесконачност не изгубљеног, и вечност је пред њим.

Максим Немов: НАТО И ХЕРОИН

Опијумски рат против Русије
Производња наркотика у Авганистану се тако моћној међународној организацији као што је НАТО уопште не чини иоле озбиљним проблемом. Напротив, проблем НАТО види баш у супротном, наиме, у борби против авганистанске нарко-трговине. Та, суштински, екстремна позиција је изречена као одговор на сасвим рационалну понуду Русије за заједнички отпор расту засада опијујмског мака и производње опијата у Авганистану.


--------------------------------------------------------------------------------

Натовски хуманизам: не треба лишавати људе прихода од наркотика


Производња наркотика у Авганистану се тако моћној међународној организацији као што је НАТО уопште не чини иоле озбиљним проблемом. Напротив, проблем НАТО види баш у супротном, наиме, у борби против авганистанске нарко-трговине. Та, суштински, екстремна позиција је изречена као одговор на сасвим рационалну понуду Русије за заједнички отпор расту засада опијујмског мака и производње опијата у Авганистану.

«НАТО се не може наћи у ситуацији да људима, који живе у земљи која је друга у свету по нивоу сиромаштва, укине једини извор прихода, а да им не понуди заузврат никакву алтернативу», - ове филантропске мисли, прожете дирљивом забринутошћу за просте авганистанске трудбенике припадају званичном представнику алијансе Џејмсу Апартурају. Сам по себи благородни извор прихода о којем се говори је трговина наркотицима. А речи северноатлатског чиновника су упућене руским учесицима заседања Савета Русија-НАТО. Баш тада, у Бриселу, шеф Федералне службе РФ за контролу промета наркотика Виктор Иванов је изнео идеју да се ликвидирају производне могућности прераде наркотика, реализује комплекс мера за раст авганистанске привреде, електрификација, отварање до два милиона радних места, за истискивање наркотика из авганистанске економије. Ничег радикалног и посве новог није било у руској иницијативи - то је стандардни оквир мера борбе против нарко-претње. Али, рекација западних партнера је прешла у врло акитвно неслагање, тако да је МСП РФ скренуло пажњу на њен заиста скандалозни карактер.

«Трајна слобода»: 98% светске производње наркотика

Једна од највероватнијих верзија разлога такве болећивости натоваца - је жеља да сачувају корисну схему борбе против наркотика коју у Авганистану спроводе Американци, а по којој плаћају произвођачима наркотика да се одрекну својих криминалних послова. Добит је овде, као и у сваком таквом подухвату, садржана у могућности дељења средстава, која иду у џепове заинтересованих лица захваљујући дебелим ставкама из буџета. Да се од такве «борбе» количина наркотика пореклом из Авганистана не смањује, неоспорно говори статистика од самог момента започињања операције «Трајна слобода» 2001. године. Напротив, производња наркотика у земљи је порасла 44 пута, достигавши 2009 године 98% светске производње. Ако се у једном месту нађе мање мака, то је само захваљујући откупима, а у другом његова количина пропорционално расте.

Авганистански хероин: три милијарде доза за Русију

Авганистан је постао светски лидер у извозу опијата управо у време «антитерористичке операције» и у време владавине штићеника САД Хамида Карзаја. Говори се, а на бази података које су прибавили експерти, да је брат председника, Ахмед Карзај, најкрупнији наркодилер. Ако је до војне капамње коју је започела администрација Џорџа Буша, највећи део испорука хероина ишао из Мијанмара, Тајланда и Лаоса, после инвазије на Авганистан средњеазијски регион је заузео јединствену лидерску позицију на том престижном тржишту. Америчке власти су намерно затварале очи пред безакоњем, чињеним пред њиховим носом, а све у циљу остваривања главног задатка, присвајања нових, стратешки важних територија. Атмосфера безакоња (какву својевремено нису допуштали чак ни талибани), је прећутно подржана у Авганистану, а ишла је на руку Сједињеним Америчким Државама које нису желеле ни сопственим војницима ни већинском локалном становништву да страдају из сумњивих разлога. Не чуди што у НАТО нема реакције на то што се из Авганистана у Русију прокријумчари више од 12 тона чистог хероина од чега се прави 3 милијарде појединачних доза. И што се Русија према најновијим резултатима нашла на трећем месту у свету по зависности од хероина. И што 30 хиљада руских младића и девојака сваке године умире од наркотика.

„Уље на платну": војници НАТО, шетају поред опијумских поља

Не само у НАТО - него и у ОУН дозвољавају себи чудне изјаве. Шта значи овај цитат: «Фотографије војника НАТО и савезничке армије, која се креће поред опијумских поља се неће свидети јавности, али је очување летине - разуман приступ». То је рекао начелник локалне филијале Управе ОУН за наркотике и преступе Жан-Лук Лемај. Као што се голим оком види, апсурдну битку за смртоносне летине борци за демократију воде са таквом марљивошћу, која свакако, намеће сумњу да на продаји хероина не зарађују само авганистански плантажери.

Безусловно, није у интересима Американаца да се тренутно сукобе са авганистанским «партнерима у бизнису». Чиновници Барака Обаме су дужни да докажу да нови председник излази на крај са ситуацијом у вишегодишњој горућој тачки. Недавно освојени град Марџа су амерички аналитичари скоро означили као последње упориште талибана. Један од једноставних начина да се задржи освојена насељена тачка су игре са јефтином популарношћу у насељима, којима се допушта пословање опијумским маком. Међутим, јасно је да је Марџа - само мала кап у мору, а цео Авганистан је подељен на зоне утицаја различитих бандитских група, и вишеструко озлоглашени «Талибани» никуда из земље нису отишли ни после гласно рекламране операције «Моштарак», а неће ни отићи.

Са Русијом раде, као са Кином у време опијумских ратова

«Доласком НАТО у Авганистан, производња опијата је порасла пропорционално порасту и увозу наркотика на територији Русије, а све зато што главни циљ Америке није Авганистан, него Русија са њеним огромним резервама и територијама, - сматрају неки учесници руске блог-сфере.

«Ако бисмо гледали реално, а не замагљеним, зомбираним погледом на руску стварност, може се увидети да је у току геноцид над словенским народима, а један од начина геноцида - је ширење наркотика на нашој територији, а тиме и смањење становништва. Тренутно бројно стање попуњавамо само бројем имиграната из република у окружењу. Америка сигурним курсом иде на Русију, а већи део тога ми уопште не примећујемо. Наравно, не може се окривити само САД - отрови алкохола и дувана, који се у нашој земљи слободно продају свима, чине своје, тинејџери без проблема долазе до свега што желе, слатки коктели и лако пиво преобраћају младеж у деградирану, јалову нацију, а за алкохолом следи нешто интересантније. Некада су у школи само пробали пиво, а сада га пију, коктеле наливају у флаше као воду и пију на школским одморима, марихуана и синтетика су присутне у свакој градској школи, а на периферији је више присутан алкохол. Тако се нација деградира у најранијем стадијуму, смањује се рађање, увећава се број деце са поремећајима, скраћује се животни век. У Бриселу су нас једноставно одбили. А када Русија коначно смањи своје нуклеарно наоружање, Америка ће деконзервирати своје ракете, причврстити нуклеарне главе. Русија је исекла своје ракте, а Американци главни део конзервирају под разним изговорима) и постаће најјача држава која ће нама манипулисати».

«Важно је схватити да пуном паром трећи светски рат иде ка пределима света: изворима сировина, прометним тржиштима пре свега, - пишу блогери. - У Авганистану пирати-атлантисти понављају добро испробани сценарио опијумских ратова са кинеском империјом. На тај начин они финансирају свој рат и ефикасно слабе становништво земаља-жртава: Иран, Турску, Пакистан, постсовјетске републике, Кину».

Максим Немов

[You must be registered and logged in to see this link.]

Духовност: Јм. Никодим Богосављевић ОТКРИВАЊЕ ОТКРИВЕЊА



Символички и алегоријски језик виђења, које је Св. Јован Богослов записао у Откривењу, полако али сигурно бива растумачиван стварношћу и догађајима око нас, и могућност да се „тајна безакоња“ у њему описана, разоткрије и покаже у потпуности управо пред нашим очима, постаје све извеснија. Ово се односи на глобални политички систем Новог светског поретка (НСП), чије се уобличавање приводи крају, чини се да је позната и хронологија последњих догађаја – непознаница остаје једино још идентитет „сина безакоња“ – антихриста. На овом су се послу „откривања“ Откривења заједнички удружила пророчанства и тумачења древних православних и нарочито новијих, руских светитеља, сабрана у књизи Русија пред Другим доласком (С. Фомин, Россия перед Вторым Пришествием, Москва 1998), и рад савремених хришћанских посленика на Западу, чија су филмска разобличавања тајних друштава и владара света доступна на интернет галаксији. Њима смо за разматрање теме „последњих догађаја“ прикључили још и књигу м. Максима, игумана ман. Св. Козме Етолског у Коринту, „Антихрист је стигао – 1983-2013“ (Ο Αντίχριστος ήλθεν 1983-2013, Атина 2006), заснованој на делима Светих Отаца.

Летимичним прегледом интернет галаксије може се свако уверити да свет живи у предапокалиптичкој грозници. На свим језицима све врви од сајтова, чланака, видео клипова, расправа на форумима о катаклизми која је најављена за 21. 12. 2012. годину. Повезује се са крајем света који је најављен у календару Маја, као и другим религијама и култовима, затим се помиње приближавање планете из друге галаксије, а неки астрономи говоре да за тај дан, због највећег приближавања Сунцу, постоји велика могућност измене магнетних полова на земљи, па чак и њеног искакања из система. Очигледне су две чињенице: 1. да је главна намера власника интернет галаксије да на читавој земљи посеју страх; 2. да је његов врхунац везан за датум који није случајно изабран. Ширење страха по планети, које је почело још од рушења Светског трговачког центра у Њујорку, везано је за кључну тему нашег чланка – за неопходност читавог човечананства да има један глобални систем управљања и заштите, оличен у једној Светској влади и једном председнику, који ће уједно бити и избавитељ – месија, христос, бог, тј. антихрист.

Пет видео клипова, делови педесет петоминутног филма Апокалипса 2012: Илуминати и тајни план НСП (Apocalypse 2012 : Illuminati and the Secret NWO Plan, [You must be registered and logged in to see this link.] говоре о мотивима, циљевима и роковима илумината у вези стварања НСП. У њима се најпре може сазнати да илуминати (просветљени) за основу свог култа имају обожавање планете Венере, односно древних божанстава – Иштар у Вавилону, Изиде у Египту и Венере у Риму. То су биле богиње љубави и рата. Венера је „Јутарња звезда“, „Вечерња звезда“, на словенском Деница, наша звезда Даница, односно, Луцифер, Εωσφόρος, Светлоносац - Сатана. Датуме за објављивање етапа стварања НСП илуминати узимају астрономске циклусе везане за Сунце, Земљу и Венеру. У вези Сунца они прате циклус тзв. сунчаног максимума, појаве највећег броја сунчаних пега, који се јавља сваке 11-те године. Тако је Џорџ Буш старији објавио почетак стварања НСП управо на дан сунчаног максимума 11. 09. 1990. Тачно 11 година касније, поново на дан сунчаног максимума, срушене су Куле близнакиње у Њујорку – 11. 09. 2001., као чин символичног рушења старог и почетак зидања Новог поретка (Д. А. Пастор, Чудније од фантазије, [You must be registered and logged in to see this link.] udnije-od-fantazijesve-o-napadu-na-Svetski-Trgovinski-Centar). Тада је отпочело ширење страха по читавој планети чувеном објавом рата тероризму, заправо, установљавањем институционализованог, државног тероризма. Тачно 11 година касније, 2012. најављен је завршетак зидања НСП – Нове Вавилонске Куле, али овога пута заказаног за 22. 12., дан који по календару Маја представља крај света. У преносном значењу тај дан је изабран као крај старог и почетак новог света, и то на дан после зимске краткодневице, као симолични почетак уношења светлости Новог поретка у мрак пређашњег беспоретка. (Као помоћ у одгонетању ко је тај „светлоносац“ могу нам послужити речи сатанисте Алберта Пајка, писца књиге Морали и догма, 1871.: „Луцифер, Светлоносац! Чудно и тајанствено име за духа таме! Луцифер, Син јутра! Да ли он носи светлост? Не сумњајте у то!“; Р. Петерсон, Масонерија, Завера против хришћанства, Београд 2005, 124). Сложеном комбинацијом датума изласка Венере и календара Маја добијају се датуми на које су темпирана рушења Кула близнакиња у Њујорку, почетак рата у Ираку, бомбашких акција у Мадриду и Лондону, претњи Бин Ладена Европи и референдум ЕУ у Ирској…

Претпоставља се, дакле, да ће 22. 12. 2012. године бити формирано и уведено ново уређено човечанство састављено од 10 унија, са Светском владом, светском војском (НАТО), могуће светским председником и главним градом Јерусалимом, како је то још 1973. године у Римском клубу зацртано.

Овде долази до подударања есхатологије илумината са јудејском, кабалистичком месијанском есхатологијом. Према овој последњој након 6000 година наступиће месијанска ера. Пошто јеврејски календар тренутно броји 5769. годину, то значи да њихова 6000. пада по нашем календару 2240. године. Међутим, према А. Дугину кабалистичка месијанска ера је започела већ 1990. године (Мессианство каббалы, [You must be registered and logged in to see this link.] Јудејски месија треба да ослободи Јевреје из ропства и да створи хиљадугодишње царство овде на земљи, у коме ће им бити подређене све гоје.

Не треба да чуди да се задњовременски поступци политичке окултне (сатанистичке) олигархије поклапају са јудејском есхатологијом, јер су први, заједно са свим другим тајним организацијама, светским банкарским системом и медијима у служби других још од 18. века па на овамо. Велика је вероватноћа, дакле, да ће од 2012. године свет ући у последњу фазу свога постојања. Остаје нејасно само да ли ће тада бити изабран и устоличен први и последњи председник УН, или ће тада почети кампања за његов избор. Ово је врло битна ствар јер је са доласком антихриста, према сведочанствима Отаца, повезано избијање Трећег светског рата. Познато је, наиме, да ће тај рат и бити изазван ради тога да се читаво човечанство принуди да завапи за једним светским владаром. Преп. Лаврентије Черниговски о томе говори овако: „У последње време у аду више неће бити демона. Сви ће бити на земљи и у људима. Биће страшне невоље на земљи, чак ни воде неће бити. Затим ће избити светски рат. Биће тако снажних бомби да ће гвожђе горети, камење ће се топити. Огањ и дим ће се дизати до неба. И земља ће изгорети. Остаће врло мало људи, и тада ће почети да вичу: ‘Доле рат!’ И ‘Хоћемо једног цара!’“ (Свети Лаврентије Черниговски, На дверима вечности, Образ светачки, Београд 2004, 130). Познато је такође да ће владавина антихриста трајати седам година и биће подељена на два дела од по 3, 5 година: прва фаза ће бити његова кампања за председништво над целим светом, а друга следи одмах по избору за председника света, односно, зацарењу у обновљеном храму у Јерусалиму, где ће се он прогласити за бога, како је то описано у Откривењу. Дакле, ако је намера кројача судбине света да већ 2012. НСП има председника онда треба рачунати са јавном миротворачком активношћу антихриста већ од следеће, 2009. године, а полугодишњи рат у коме треба да погине 2/3 човечанства, негде у периоду 2009-2012. година. Онда би у том случају крај света, тј. Други долазак Христов могао бити 2016. године. Уколико је планирано да се од 2012. године отпочне са кампањом за избор председника УН, тј. НСП, онда се све помера за 3-3,5 године.

Са овим су сагласне савремене Божије објаве у Русији. Најпре је још 1939. године преп. Серафим Вирицки говорио да ће обнова православља у Русији трајати око 15 година и да ће након тога доћи антихрист: „Наступиће такво време када ће у Русији бити необични процват. Отвориће се многи храмови и манастири, да ће и странци долазити к нама и примити крштење. Но, то неће бити задуго, на 15 година, а потом ће доћи антихрист“ (Россия перед Вторым Пришествием II, 334). Почетак обнове православне Русије је повезан са виђењем једне побожне Рускиње којој се на празник Покрова 1998. године јавила Мајка Божија и показала јој икону каква треба да се наслика. Икона је насликана у Сретењском манастиру, названа је Васкрсавајуће Православље, и када је донесена у Дивејево, монахиње су рекле: „Атонски старци су предсказали: ‘Када се појави Пресвета Богородица у белом, тада ће почети обновљење Русије’“. Дакле: 1998/9 + 15= 2013/4. година.

О. Максима је заинтересовала једна тв расправа под насловом „Шта се крије у вези деце '83“, приказане 10.12.2005. године на грчком тв каналу Алтер. Ту је изнесено да су у вези деце рођене у априлу 1983. у Грчкој извршене три анкете: 1983, 1990. и 2000. год., и слична испитивања су вршена у Енглеској, Данској и Финској, у склопу програма који је назван „Биолошка, клиничка и генетичка својства која унапређују телесно и психичко здравље“. Претпоставку да је у питању датум рађања антихриста о. Максим је потврдио резултатима сложених рачунања које за основу има поређење Навуходоносора са антихристом, које је овде немогуће изложити, али оставља утисак уверљивости. Овоме прикључује тумачење Господњих речи о томе да се треба учити од смокве: „А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“ (Мт. 24, 32-33). Пошто је реч о истој оној смокви на којој Господ није нашао плода и проклео је и она се осушила (Мт. 19, 21), а која се тумачи као јеврејски народ, онда, по о. Максиму, поновно пуштање пупољака ове смокве треба повезати са поновним оснивањем јеврејске државе 1948., а њено олиставање са заузимањем Јерусалима 1967. године. Коначно, своје тврдње да је антихрист рођен априла 1983, за јеврејску Пасху, да ће се, подражавајући Христа, јавно појавити са око 30 година 2012/3. године, да ће владати до 2018/9., он потврђује тумачењем пророштва Св. Козме Етолског: „Доћи ће жуђени када дођу два лета и две Пасхе заједно“. О. Масим сматра да се ово пророштво светог односи на Христа, и да су „два лета“ поремећена клима задњих година, када ће Св. Илија поново са Енохом (по о. Максиму са Св. Јованом Богословом) доћи да разобличава антихриста од самог почетка његове појаве, и када ће пророк затворити небо и киша неће падати задњих седам година. Две Пасхе су када Благовести падну на Васкрс. То ће се догодити, рачунајући наравно по старом календару, управо 2018. године, када Благовести падају на Велику Суботу и по типику се пребацују на Васкрс.

Видимо, дакле, да су се три разнородна извора поклопила у наговештавању могуће хронологије последње етапе постојања човечанства: видео филмови сајта Св. Бригите указују на 22. 12. 2012. као датум објаве НСП, пророчанства савремених руских светитеља говоре о процвату православља у Русији које ће трајати до времена појављивања антихриста 2012/3. године, а о. Максим у Грчкој говори о појави антихриста отприлике у исто то време, да би након 7 година уследио и Други долазак Христов – 2018/9. године.

Са доласком антихриста везана је обнова храма у Јерусалиму и вероватно проглашавање овог града за престоницу света. Код јудејаца поново влада месијанска грозница каква је владала уочи Оваплоћења Сина Божијег, што потврђују одговарајући сајтови. Извршене су све припреме за обнављање јерусалимског храма: положен камен темељац, исклесано сво камење, припремљени предмети за обред, обновљено свештенство, почело се са васпитавањем деце која ће кад одрасту прислуживати храму – чека се само онај који ће храм за три дана обновити и засести у њега као цар и бог – лажни месија – антихрист, о чему Христос говори као „гнусоби опустошења“ (Мт. 24, 15). Дакле, у лажни храм треба да заседне лажни месија, тј. у сатанску зборницу треба да се зацари сатана, који ће се претходно уселити у антихриста.

Једино се посматрана из овог угла могу објаснити тренутна повезивања свих светских територијалних, економских, имформационих, религијских и контролних система у свету. Када читав свет буде повезан, уједињен и умрежен у чврсте и непокидиве нити ових мрежа, тада ће, према пророштвима Светих Отаца, избити Трећи светски рат, у чијем јеку ће се предложити уједињење човечанства под једним владаром, а као једино решење и једини кандидат биће понуђен „човек безакоња“ – антихрист, који ће себе приликом зацарења у Јерусалиму објавити као месију, тј. прогласити се за бога.

Са јерусалимским објављивањем антихриста за месију, тј. за бога, везано је пуштања сатане из бездана на кратко време, и његово усељавање у антихриста. По некима оно ће се извршити још приликом зачећа или одмах по рођењу, међутим, ми сматрамо да ће се оно извршити у време око самог зацарења антихриста. Само је смирени Син Божији могао толико да се унизи и да биде зачет у утроби Дјеве, да буде положен у јасле и повијен у пелене, да дозволи обрезање, да расте као дечак и младић итд, итд. Горди сатана ништа од тога не може да истрпи нити да дозволи. Он не може ни да лицемерно глуми миротворца и хуманисту током три и по године, када ће антихрист угађати и додворавати се човечанству, не би ли га оно прихватило за свог владара. Горди сатана може само да прихвати да му се поклоне као богу. И управо ће тада, после зала трећег светског рата и највећег греха одрицања хришћана (међу њима и великог броја православних) од Христа и прихватање антихриста за месију и бога, сатана задобити власт над човечанством, и од стране Свемоћног, али праведног Бога, биће пуштен на кратко време и уселиће се у антихриста, чиме ће отпочети три и по годишња страховлада „каква није била од постанка света до сада, нити ће бити“ (Мт. 24, 21). Дакле, када се обнови „сатанско збориште“, које, по веровању, јудејаца може обновити само месија, јер они пре очишћења не могу ступити на Гору храма, тада ће у њега засести антихрист и у њему сатана.

Са овим је сагласно и пророчанство преп. Лаврентија Черниговског, који је о усељавању сатане у антихриста говорио два пута: 1. „Антихрист ће бити син блудне девојке – Јеврејке из дванаестог колена блудника. Већ као дете биће веома паметан и способан, а нарочито од тренутка када као дванаестогодишњи дечак, шетајући са мајком по врту, сретне сатану, који ће изићи из самог бездана и настанити се у њему. Дечак ће уздрхтати од страха, а сатана ће рећи: ‘Не бој се, ја ћу ти помагати’. И од тог детета ће у људском обличју израсти антихрист“; 2. „Када се у царском плашту [антихрист] буде возио у кочијама и дође до врта, изићи ће да прошета по врту размишљајући како да уреди своје царство. Одједном, отвориће се бездан, појавиће се вода, из воде ће неко изронити и њему ће се учинити да је стао иза њега. Осврнуће се и угледаће страшну наказу и од страха ће вриснути. У тај мах у њега ће се уселити демон и он ће од тада постати антихрист. Још раније, баћушка је говорио: ‘Антихрист ће се устоличити у Јерусалиму, тамо ће сести на престо. Сада је Денница [сатана] свезан у аду, Господ ће га одвезати и он ће се уселити у цара - антихриста’. Јереји о. Никифор, о. Григорије и протој. Василије (Ганзин) приметише да је баћушка другачије о томе говорио једном другом приликом. Он им одговори: ‘Оци и браћо, ви једно не знате и не разумете: ја не говорим само о Русији, него о читавом свету. Моје речи су истините и открио ми их је Дух Свети по благодати’“ (Свети Лаврентије Черниговски, На дверима вечности, Образ светачки, Београд 2004, 105, 130). Дакле, још су тада јереји приметили да је о усељавању сатане у антихриста преп. Лаврентије говорио два пута, и њима је било нелогично да се сатана два пута усељава у једног истог човека. Сматрамо да се из претходно наведених разлога ова два, на први поглед противречнa места могу схватити на начин да ће се у дванаестогодишњег антихриста уселити неки од виших демона, који ће му својом силом помоћи да чини чудеса и тако дође до светске власти, а у Јерусалиму, у већ зацареног антихриста сами сатана, који ће му дати још већу силу зла.

Хронологија свега горе реченог нам се чини сасвим вероватном. Наша намера је да их широј јавности изнесемо на увид као једно опште, начелно упозорење, са молбом да се о њима трезвено расуди, да би се донело саборно мишљење Православне цркве, јер је још у С. Завету речно да је мудрост у савету многих, тј. свако појединачно мишљење се проверава у сабору и од њега добија печат пуноважности. Ова хронологија, међутим, умногоме зависи од нас православних хришћана. Само ми имамо од Бога дату силу да задржавамо потапање света у море зла. Та сила се зове благодат Св. Духа, која борави у Православној Цркви и која се стиче и увећава путем молитве, поста, покајања, исповедања и Св. Причешћа. Када та брана попусти, свет ће кроз пакао, који ће из бездана изаћи на земљу, доћи свом крају – Ономе Који је за Себе рекао „Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 22, 13) – Господу, Творцу, Спасу и Судији нашем Исусу Христу.

Духовност: Јм. Никодим (Богосаваљевић) ОТКРИВАЊЕ ОТКРИВЕЊА II



Занимљиво је како А. Милинковић, говорећи о новим технологијама у књизи о Теслином тајном оружју, језгровито сажима све оно што се о „крају света“ 2012. године разбацано говори на различитим местима. Наводећи да се у извештајима о путовању кроз време (?!), помиње несметан одлазак у прошлост, али се у будућност ишло само до 2011. године, он каже: „Тај податак помало чуди, с обзиром да већина модерних пророка указује на чињеницу да се баш у то доба, 2011-2013, очекују крупне промене - геотектонска померања, долазак ванземљана, друга појава Божијег сина“ (Теслино тајно оружје, Београд 2002, 108). Листи побројаних елемента, као својеврсном уводу у епоху Новог светског поретка (НСП), треба додати још Трећи светски рат. Све ово сажето најављује и Христос: „Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету“ (Мт. 24, 7).

Остављајући хронологију апокалиптичних догађаја који следе по страни, која се нама, међутим, као што смо већ рекли, чини сасвим извесном, не заборављајући при том да је све у рукама Господњим, желимо да нешто кажемо о томе шта, поред познатог уређења од 10 унија, светске владе, банке, војске, религије и председника, чини, заправо, идеологију или духовну суштину НСП.

Овде најпре треба имати у виду да се пројекат о НСП паралелно остварује на два плана, религиозном и митолошком. Први је познатији. Реч је о јудејима који су разапели Христа и који чекају свог месију. Он треба да им обнови храм у Јерусалиму, будућој светској престоници, да им покори све гоје и оствари њихову есхатологију великог шабата – хиљадугодишње царство овде на земљи. Несумњиво је да они помоћу три оружја – банака, тајних друштава и медија – владају светом и усмеравају га у правцу са кога нема повратка. На есхатолошкој равни, долазак месије је повезан са уништењем „људи леве стране“, што подразумева велики светски рат. У кабалистичкој књизи Зохар (Књига светлости) стоји: „Док људи Великог Смешања не буду очишћени с лица земље, киша 'Торе' неће пасти и деца Израиља, слични травама и дрвећу, неће почети ницати…“. А. Дугин закључује: „На тај начин позиција јудејске есхатологије се не затвара у пасивном чекању 'посланика одозго', већ у активном и вољном припремању 'краја света', - у припремању, описаном најжешћим и најборбенијим тоновима, изразима мистичког и есхатолошког ритуалног геноцида…“. Главни противник Јакова (Израиља) је Исав (Едом, Рим): „Разумљиво, ноћни бој Јакова с „анђелом“ се јавља као главна кабалистичка метафора, описујући есхатолошко рвање јудеја с 'римљанима' (хришћанима)“ (Мессианство каббалы, [You must be registered and logged in to see this link.]

Друга паралелна прича је митолошки сан о Атлантиди. Све илуминатске породице себе сматрају наследницима преживелих Атлантиђана. Еволуција Атлантиде подразумева њено умирање и рађање, попут митолошке птице феникс, или Озириса. Тако су и САД етапа ка коначној, савршеној Атландити: „Сви илуминатски окултисти, рачунајући [тадашњег] председника Клинтона и подпреседника Гора, верују да садашњи амерички систем мора умрети, мора бити уништен, тако да би нови, коначни „савршени“ систем под Христом [=антихристом] могао нићи из пепела“ ([You must be registered and logged in to see this link.] Њихова идеологија је савршено друштво у коме ће постојати две касте – владајућа високотехнологизована и робови, који треба да на примитиван начин производе „природну храну“, која са вегетаријанством и поштовањем култа мајке земље, чини веома битну ставку окултизма још у Вавилону и Египту. Сасвим је извесно да нова технологија постоји, и да је заснована на коришћењу космичке гравитације, или енергије из космичког вакуума. Зато бисмо смањењу становништва на „златну“ милијарду и зацарење антихриста, као циљевима које треба да оствари Трећи светски рат додали и потпуно уништење садашње индустријске цивилизације са застарелим и прљавим технологијама, да би се на њено место увела нова, чиста, савршена технологија, и тиме васпоставио рај на земљи, са „досезањем“ бесмртности без Бога. Називајући оваква открића „почетком нове енергетске ере“, слично закључује и А. Милинковић: „Ако се покаже да је све то тачно, тај изум би довео људски род или до неслућених могућности развоја или – до новог светског рата, јер би дефинитивно уништио све на чему почива економска и политичка снага западне цивилизације“ (Теслино тајно оружје, 62). При томе, илуминати себе сматрају „милостивима“, јер уништавањем две трећине човечанства, они планету, и са њом људски род, спашавају од потпуног уништења. Међутим, као и све утопије и ова ће остати само сан, с том разликом што ће прва фаза њеног остваривања бити ужасна, несагледива и неописива, и уместо жељеног раја, због рата и суше, тј. затварања неба од стране Св. пророка Илије, земља ће бити претворена у пустош и пакао. Све ће се збити како је Господ рекао у Јеванђељу. Читавим светом ће завладати „гнусоба опустошења“. Као што је њен Творац прошао Голготу, тако ће и творевина проћи кроз пакао богоостављености, и као некада Христос, и она ће завапити: „Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27, 46). „Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сада, нити ће бити“ (Мт. 24, 21).

Дакле, у оба случаја је у питању сатански, есхтолошки ритуални рат жртвоприношења ради „очишћења“ пред долазак „спаситеља“, месије - антихриста. Реч је о логичном завршетку никад прекиданог обредног жртвоприношења сатани, нарочито деце, са пијењем крви и једењем меса жртава (Н. Козлов, Крестный пут, 1994). Осим тога, ритуално пијење крви и клонирање јесу део веровања у могућност постизања бесмртности, односно, стварања мимо Бога.

Док пишемо ове редове, светска криза отпочиње. Њену улогу објашњавају речи идеолога НСП, З. Бжежинског: „У таквом друштву контролу би преузеле посебне елитне групе са супериорним научним знањем. Да би дошло до овако савршеног друштва биће потребно да се свет подвргне третману константних социјалних и политичких криза које би се искористиле да се јавно мнење помоћу употребе масовних медија придобије за прву фазу контроле спољног непријатеља. Одатле до контроле унутрашњих непријатеља је само један корак“ (Теслино тајно оружје, 46). Она по систему криза-решење треба да у разним областима изврши последње припреме пред 2012. годину, и да свет, попут оне пред прошли, уведе у Трећи светски рат. У Америци ће, нпр., због појаве пљачкашких и терористичких банди, вероватно бити проглашено ванредно стање са војним законом, ради чиповања свог становништва. Према плановима Бжежинског у току је стратешко окруживање Русије, са посебним нагласком на ракетни систем у Пољској, док је Кина осуђена на нафтну изолацију, којом се гура ка освајању њених извора у Сибиру. Тиме се једним потезом жели уништење две силе: Кине и Русије ([You must be registered and logged in to see this link.] Са овим се у потпуности слажу пророчанства савремених руских преподобних отаца. Схиарх. Серафим је 1977. године једној жени прорекао да ће мученички пострадати од Кинеза на стадиону у једном сибирском граду, а преп. Серафим Вирицки је говорио: „Наступиће такво време када ће Русију почети да кидају на делове. У почетку ће је поделити, а затим ће почети да грабе богатства. Запад ће на сваки начин помоћи рушењу Русије и даће временом њен источни део Кини. Далеки исток ће пасти у руке Јапанцима, а Сибир – Кинезима, који ће стати да се пресељавају у Русију, женити се Рускињама и на крају краја брзином и лукавством ће узети територију Сибира до Урала. Када Кина буде желела да пође даље, Запад ће се успротивити и неће дозволити“ (С. Фомин, Россия перед Вторым Пришествием II, 472-473).

Једина духовна сила која још стоји на путу остваривања наведених планова јесте Православље. Пред нама су две опасности: кварење вере и на крају прихватање антихриста за месију. Прво би искушење могла бити унија, као могуће решење Дијалога православних и римокатолика. Забринутост поводом овога је већ изнео арх. Георгије Капсанис (Узнемиреност због сједињења). Унија се уклапа у тежње глобалиста и екумениста ка стварању једне светске религије, која ће прихватити антихриста. Кварењем вере се одгони благодат Св. Духа и са њом оруђе препознавања и заштите од нечастивог. О другој опасности, пак, говори преп. Лаврентије Черниговски: „Блажен и триблажен човек који не пожели и уопште не види богомрско лице антихриста. Ко га буде видео и слушао његову богохулну реч с обећањима свих земаљских блага, преластиће се и кренуће му на поклоњење. И заједно с њим они ће погинути за вечни живот и гореће у вечном огњу…“ (РПВП II, 385). На задњовременску апостасију православних архијереја, богослова и верника упућују, пре свега, речи Господње: „Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити“; „И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе“ (Мт. 24, 5); „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ . Преп. Нил Мироточиви каже: „Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања“ ([You must be registered and logged in to see this link.] Зато што модернизовање и либеризација Цркве неминовно води примању духа овог света, тј. посветовњачењу и хуманизму, као и због немања времена да се одређене појаве провере, трезвени, благодатни, смирени конзерватизам остаје најбезбеднији чувар Предања, тј. праве вере. Предуслов за остајање у чистој вери је наше непрекидно пребивање у покајању, исповедању наше грешности и немоћи. Видећи наше смирење и вапаје, Господ ће нас привести истинским духовницима и пастирима. Сва мудрост је у проналажењу правог духоносног пастира и богослова, пастира који праву веру потврђује правим делима, оца који није неплодно дрво, већ Духом Светим рађа синове за Царство Небеско, пастира који није најамник или прерушени вук, него је спреман да за веру и своје стадо положи свој живот (Јн. 10, 11-15).


Што се тиче Трећег светског рата и могућег дочекивања најстрашнијег времена антихриста, утешне су речи преп. Лаврентија да ће Господ у току рата, као и у епидемијама које иду за њим, узети најслабије, а за сусрет лицем у лице са непомјаником, за мученичко исповедање или бежање у пустињу, оставити само најјаче. Православни пострадали у том рату ће задобити мученичке венце (РПВП II, 539-540). Такође су утешна и пророчанства о руском цару кога Господ треба да подигне у доба антихриста. На пример., постоји двд запис о украјинском схиепископу Алимпију, када је он 2007. године у ман. Ждребаонику, у присуству митр. Амфилохија, рекао како му је један прозорљиви старац, још као дечаку, предсказао да ће учествовати у крунисању руског цара.

Ово јесте утеха, али није поуздана нада, јер испуњавање прореченог зависи од Господа. Оно што је у нашим рукама јесте стајање у правој вери и покајању, избор правог пастира.

Пред нас, дакле, стоје велика исушења. Бићемо уцењивани да напустимо веру да би сачували голи живот. Ми, међутим, измећу духовне смрти – одрицања од праве, спасоносне вере – и привремене физичке, телесне смрти – страдања и глади - бирамо друго. Језгровито је и поучно завештање блаж. Матроне (+1952): „Потом ће бити тешко, и биће горе него икада. Како ми вас је све жао. Доживећете до последњих времена. Живот ће бити све гори и гори. Тешко. Доћи ће време када ће пред вас положити крст и хлеб, и рећи: 'Бирајте!' 'Ми бирамо крст'. 'Матушка, а како ће тада бити могуће живети?' Она: 'А ми се помолимо, узмемо земљу, направимо куглицу, помолимо се Богу, седимо и будемо сити'“ (РПВП II, 548-549).

„Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42). „А што вама говорим, свима говорим: Стражите!“ (Мк. 13, 37).

Јм. Никодим (Богосаваљевић)

OLIMPIJSKE IGRE 2012 U LONDONU I ANTIHRIST

U svim drevnim obredima vatra i svetlost su bile od posebne važnosti. Vatrom je vršeno ritualno očišćenje, a svetlošću, tj. bakljama ili svećama, prosvetljenje. Isto tako, vatrom su spaljivane žrtve, a svetlost je označavala vidljivo prisustvo božanstva kome je kult bio posvećen. Obe pak zajedno bili su simvoli života, postojanja, znanja, za razliku od tame i studeni koje su pripisivane nebiću, neznanju, haosu, smrti. Svetlost je takođe bila sastavni deo obreda inicijacije, uvođenja u tajne kultove, koji odgovara prosvećenju ili novom duhovnom rađanju. Sjedinjeni u plamenoj baklji, vatra i svetlost su tako prolazili kroz vekove okultizma, sve do naših dana. Tako npr. u današnjem obredu masonske inicijacije prvog stepena, kao zbiru svih drevnih paganskih kultova, kandidatu se postavlja pitanje „Šta najviše želiš?“, na šta on odgovara - „Svetlost“. Zato slobodni zidari sebe nazivaju „sinovima svetlosti“. Kako je u tajnim, tako je u javnim, masovnim paganskim kultovima.
Najmasovniji javni paganski obred, gledano kako po broju učesnika, tako i po broju posmatrača jesu savremene Olimpijske igre. Drevne je ukinuo hrišćanski car Teodosije 393. godine, a početak modernih 1896., sa sloganom „brže, više, jače“ (izrečenim od jednog dominikanskog sveštenika), označava ujedno i obnovu ovog neznabožačkog rituala. Dva osnovna vida idolopoklonstva OI jesu obožavanje ljudskog tela i preko olimpijske baklje, tj. vatre i svetlosti, obožavanje paganskog boga Sunca. Na ovo drugo ukazuje više činjenica. Najpre sam način paljenja olimpijskog plamena u Olimpiji od strane jedanaest žena obučenih u odeće paganskih sveštenica boga Zevsa (11 je simvol idolosluženja suncu). Pagansko je obožavanje i slavljenje svetlosti prilikom nošenja olimpijske baklje preko kontinenata, do mesta održavanja Igara. U takav paganski hram, dakle, unosi se baklja i pali velika olimpijska vatra, koja gori sve vreme Igara, i koja označava žrtvenik posvećen bogu Sunca, na koji se prinose nebrojeni trudovi i napori, uloženi i zarađeni novci. Neznabožačka je i himna koja se peva na otvaranju i zatvaranju Igara, u kojoj se slavi „besmrtni Duh antike“, koji je „prečisti otac lepote, veličine i istine“ i koji treba da nas „prosvetli plemenitom svetlošću Igara“. Čitava zemlja je, pri tome, „belo-purpurni veliki hram, u koji dolaze tvoji hodočasnici“. Inače, nošenje i paljenje baklje je uvedeno lično od strane Hitlera na OI u Berlinu 1936. g.
Evo šta o simvolici vatre na OI govori jedan od domaćina Igara u Los Anđelesu 1984.g.: „Baklja je vekovima bila simbol Božje svetlosti koja plamti u čovekovim duhu. Kako se palila na prethodnim olimpijadama i slala drugim narodima, tako se prenosila i simbolika duhovnog plamena koji se širi s jednog naroda na drugi. Ovoga puta je baklja došla u zemlju na čijem pragu stoji žena sa još jednom upaljenom lampom, koja značajno osvetljava put za one koji traže slobodu. Naš nacionalni moto je 'Ja osvetljavam put'… Tako je olimpijska baklja došla u zemlju koja je spremna za njen dolazak… Baklja je došla u 'Grad anđela', odnosno u središnju čakru naše zemlje i ponosno ju je držao uvis jedan od nas za sve nas…“ (B. Keti, Masonski i okultni simboli, 181). Kip slobode u Njujorku je zapravo Izida, ili, još tačnije, Lucifer – svetlonosac, tako da nošenje i paljenje olimpijske baklje i vatre, a sa njima i čitave OI, nisu ništa drugo do služenje i slavljenje satane, načalnika palih, crnih anđela, koji se lažno izdaje za boga, tj. za tvorca i donosioca svetlosti. U prilog ovome govori činjenica da je baklja postavljena među rogovima na prestavi Bafometa (Mendesovog jarca), tj. satane, naslikanoj od strane masona i okultiste E. Levija.
Imajući sve rečeno u vidu, ništa logičnije da se upravo u jednom takvom „velelepnom hramu svetlosti“, „koja obasjava, pokreće i zbližava ceo ljudski rod“, „bog svetlosti“ svojim poklonicima pokaže i objavi. Naime, velika je verovatnoća, kao što će donji redovi pokazati, da se upravo u svetlosti pompe idolopokloničkog obreda otvaranja ili zatvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, princ Vilijam, objavi kao „sin božiji“, kao mesija ljudskog, i posebno izabranog jevrejskog naroda - kao antihrist. Nju ejdž moto, izrečen na zadnjim OI u Kini – „Jedan svet – jedan san“, (san ili vapaj čitavog čovečanstva za jednim mesijom), može sa velikim verovatnoćom biti ostvaren 2012.
Osnova za ovakvu pretpostavku su dva istorijska mita: da su Britanci delom naslednici Jevreja koji su se posle razaranja Jerusalima 70. godine doseli na Ostrvo (mit o deset izgubljenih plemena, theologicalstudies.org.uk/article_legend_dimont_html_p53qpbdf.pdf), kao i bogohulna tvrdnja o „svetom gralu“, prema kojoj je princ Vilijam po oba roditelja direktni potomak cara Davida. Kao što Jevreje treba ubediti da je princ Vilijam mesija iz plemena Davidova, tako to isto treba uraditi i sa hrišćanima. Tako se npr. na sajtu koji se bavi istorijom katoličkih Jevreja (Miriam ha Kedosha Queen of Zion), u tekstu „Davidovo poreklo princa Vilijama i princa Harija“, može naći podatak da su prinčevi 70-a generacija naslednika Mar Josifa iz Arimateje, rođaka Blažene Djeve. Na drugoj strani treba imati na umu tvrdnje da se potomci plemena Dana, koje treba da da antihrista, nalaze u Dan-skoj, u zemljama Vikinga i Kelta (solissacerdotibus.com).
Rik Klej (1982-2008), koji je svoja istraživanja veze Londonskih igara i mesije platio životom, u svojim je istraživanjima pošao od stihova pesme ezoterika Vilijama Blejka (1757-1827), „Jerusalim“, za koju je nadahnuće imao u apokrifu, prema kome je mladi Isus sa svojim ujakom Josifom iz Arimateje, bio u Engleskoj. Pesma peva o drugom dolasku Hristovom upravo u Engleskoj i završava se sledećim stihovima: „Neću odustati od duhovne borbe, / niti će spavati mač u mojoj ruci, / dok ne sazidamo Jerusalim / u Engleskoj zelenoj i miloj zemlji“. scribd.com/doc/6078610/London-Zion-2012-Book. S obzirom da je V. Blejk bio mason, Rik Klej je došao na ideju da bi moglo biti reči o ezoterijskoj agendi, što je prepoznao u detaljima vezanim za OI u Lonodnu 2012. g. Pre svega, logo igara, koji je izradio Volf Olins, dizajener jervrejskog porekla, kada se ispremešta daje reč „Zion“.


Sledeću potvrdu o postojanju namere da se u Londonu 2012. podigne i objavi Novi Jerusalim, R. Klej je našao u činjenici da oblast u Statfordu, koja je očito dugo pripremana za OI, okružuju ulice čiji nazivi imaju veze sa mapom Jerusalima. Reč je o: East Cross Route (Put Istočnog Krsta), Church Road (Crkveni put), Temple Mill Lane (Put Hramovnog mlina), Angel Lane (Anđelski put), Great Eastern Road (Veliki Istočni put), ili Eastern ’Star’ Road (Put Istočne 'Zvezde'), i Carpenter’s Road (Joseph’s Road) (Drvodeljin ili Josifov put).
Dakle, na lažnom Sionu treba da se pojavi lažni hristos, lažni mesija. Za rečeno okultisti nalaze ilustraciju u Jevanđelju: „I uđe Isus u Jerusalim, i u hram; i promotrivši sve, kad bi uveče, iziđe u Vitaniju sa Dvanaestoricom (Mk. 11, 11)“. Navedeni citat je osim sadržaja za okultiste bitan jer u sebi sadrži dve 11-ice. Kod V. Viskonta nalazimo da je 11 kod svih naroda na lošem glasu. „Kabalisti ga suprostavljaju savršenstvu desetice, i kao što je broj Sefirota (10) oblik svih dobrih stvari, jedanaest je srž svega što je grešno, štetno i nesavršeno“. Kod istog autora saznajemo da „Dž. Hejdon kaže da pomoću njega znamo tela đavola i njihovu prirodu“ (W. Westcott, The Occult Power of Numbers, 100). A. Krouli kaže da je 11 broj crne magije: „Ovo je osobeni broj Horusa; u hebrejskom znači 'krv', i množenjem 4 sa 11, brojem magije, objašnjava 4 u njegovom najboljem smislu“ (kao krvna žrtva, econcrisis-homestead.com). Isti okultista u Knjizi zakona zapisuje objavu demona: „Moj je broj 11, kao i brojevi svih koji su naši“. Antihrist je u proročanstvima proroka Danila 11-i rog koji se pojavljuje između deset starijih . Osim toga, iluminati prate cilus sunčanih maksimuma koji iznosi 11 godina. Kule bliznakinje u Njujorku su srušene na dan sunčanog maksimuma - 11. 09. 2001. Dve kule sačinjavaju takođe 11. Prema okultistima, da bi se stvorilo nešto novo, dve kule moraju biti srušene. Te dve kule, ili dva stuba su – vlast (carska) i religija (hrišćanska). Rušenje Kula bliznakinja označio je rat protiv terorizma, a rušenje starog Vemblija, koji je imao dve kule na glavnom ulazu, označava građenje potpuno novog sveta, koji će na Novom Vembliju, na čvorištu energetskih linija, imati predstavu Galaktičkog Krsta, kao simvol kontrole novog kraljevstva (carstva), koje će biti uspostavljeno nakon početka Novog Doba: „Tako Olimpijada 2012 simvoliše novi Hram Novog Doba, na prelasku iz Ribe u Vodoliju, i donosi završetak ne samo Galaktičkog Krsta, već završetke i početke mnogih ciklusa…“ (truthspeaker.wordpress.com/category/olympics/). U promotivnom video za novi Olimpijski stadion u Londonu, u 40'' vide se četiri dimnjaka = 11 11. Za sataniste 11:11 predstavlja kod za Doba vodolije, dolazećeg antihrista i njegovo uspinjanje (grailcode.net). Ruše se privremene kule, tornjevi i stubovi kako se približava vreme podizanja stubova u obnovljenom Solomonovom hramu u Jerusalimu.
Spomenik podignut Pjeru de Kubertenu u Atlanti, prikazuje osnivača modernih Igara kako ulazi u hram, naznačen sa po dva stuba, koji zapravo predstavljaju dve 11-ice. Organizator Prvih igara tako predstavlja preteču onoga koji će ući u hram, sazidan, najverovatnije, na poslednjim OI.
U kabalističkoj knjizi Zohar, zemaljski raj je nazvan „Ptičje gnezdo“. Prema istoj knjizi, kada se zvezda svih boja pojavi na istoku, mesija će objaviti svoju moć i uvesti „svoje mesto“ - „Ptičje gnezdo“, u kome će mu anđeli doneti darove. „Ptičje gnezdo“ zauzima centralni Sefirot, Tifaret, na granama Drveta života, gde će se izleći jaje feniksa. Izgled budućeg Olimpijskog stadiona u Londonu neodoljivo podseća na ptičje gnezdo, gde će iz feniksovog jajeta, mitološke ptice koja je povezana sa Suncem i olimpijskom bakljom, i koja umire i vaskrsava iz svog pepela, izleći onaj koji umire i vaskrsava u raznim učiteljima – mesija. Tifaret je šesta sfera na Drvetu života u kabali, i označava lepotu. „Tifaret je smešten u centru Drveta života a njegova planeta je Sunce. Kao rezultat potpunog sjedinjenja Joda i He, muškog i ženskog principa, Tifaret predstavlja inkarniranog Sina, odnosno Vau Tetragramatona. Šesta sefira je simbol harmonije, lepote, blagosti, talenata i povezuje se sa takvim idejama kao što su – život, zdravlje, prosvetljenje, kreativnost i mentalne sposobnosti…“. „Tifaret se odnosi na Hrista i druge bogove Sunca, i njemu se daju titule kao što su Mali Lik, Sin, itd“ (A. Ričardson, Uvod u mističnu kabalu, 10). Rođen 21. 06., na dan letnje dugodnevnice, kao „sin sunca“, princ Vilijam savršeno odgovara gornjem opisu.
Sve navedeno će se odigrati naspram čuvenog Big Bena, koji je ime dobio po Benben kamenu, svetom kamenu iz hrama Sunca u gradu Sunca – Heliopolisu. Sunce je prilikom izlaska bacalo prve zrake na Benben, na kome je počivala ptica feniks. Smatra se da je ovaj kamen bio uzor za obeliske i završno kamenje piramida, kakav čeka i piramida na dolaru, a koji je Horusovo oko, tj. lažni mesija.
U Londonu će se 2012. održati XXX igre po redu, a tada će 30 godina napuniti princ Vilijam. Sa trideset godina je svoju javnu propoved otpočeo i Gospod Isus Hristos. Princ Vilijam bi tada mogao biti uzveden na 30 stepen masonstva, gde se, prema R. Petersonu, „vitez Kadoš“ zaklinje da „uništi hrišćanstvo“ (Masonerija, zavera protiv hrišćanstva, 190). „Vitez“ dobija mač za rat koji otpočinje. Ova inicijacija bi za princa Vilijama – „princa Kadoša“, moglo značiti da bude posednut od nekog zlog duha, koji će mu dati silu i različite moći, s tim da bi se u njega, nakon tri i po godine, kada on lično obnovi Solomonov hram u Jerusalim, i bude izvršio inicijaciju 33 stepena (kada napuni 33 godine), tj. postao „Suvereni veliki inspektor generala“, uselio sam satana.

Pored objave lažnog mesije, kao deo programa bi mogla biti i objava „svetog trojstva“ nju ejdža (majka, sin i otac), najavljenog takođe brojem XXX, u čijem bi sklopu moglo doći do „kanonizacije“ princeze Dijane za „boginju majku“. Osim toga, slovo X je u engleskom alfabetu 24 slovo, a pošto je zbir brojeva 2 i 4 daje 6, to bi onda XXX mogao imati vrednost 666, kakvu inače ima u Pitagorejskoj numerologiji. Slovo H zamenjuje Hristovo ime, a ujedno predstavlja i krst Sv. ap. Andreja Prvozvanog. Zato njegovo korišćenje u HHH za označavanje pornografije predstavlja hulu, odnosno označava da će se na HHH OI pojaviti lažni mesija kao sin i car bluda.
Slovo H je u grčki alfabet došlo iz feničanskog pisma, koje svoje poreklo vodi od egipatskih hijeroglifa, gde je označavalo stub. Tri stuba predstavljena u HHH imaju veze, verovatno, sa tri stuba u koje su poređane sfere na kabalističkom drvetu života. Levi i desni stub predstavljaju krajnosti, a središnji harmoniju, ravnotežu: „Sam Sledbenik treba svojom psihom da predstavlja Srednji Stub, harmoničan spoj ili ako hoćete dijalektičko jedinstvo suprotnih kvaliteta“. Rušenje kula u Njujorku i na Vembliju, kula koje označavaju suprotstavljene krajnosti, predstavlja nagoveštaj da je došlo vreme dolaska „Sledbenika“, koji će u sebi i sobom pomiriti sve suprotstavljenosti i raspolućenosti ovog sveta – vreme dolaska mesije.
Ključne detalje o predstavi koja može biti ostvarena upravo na OI daje nam sledeća izjava jednog okultiste: „Lucifer će, nakon što povrati svoju zvezdu i dijademu (krunu), sabrati svoje legione za novo delo stvaranja. Nebeski duhovi će, privučeni njegovom bakljom, sići… i on će poslati ove glasnike iz napoznatih zemaljskih sfera. Potom će Luciferova baklja signalizirati 'S neba na zemlju!' – a… (nju ejdž) Hrist će odgovoriti 'Sa zemlje na nebo!' (B. Keti, Masonski i okultni simboli, 180)“. Nesumnjivo da je reč o spremanju najveće obmene u istoriji ljudskog roda, o poseti vanzemaljaca (demona) sa istovremenim pomazanjem „end tajm“ mesije. OI već imaju iskustva sa UFO letelicama i vanzemaljcima. Zatvaranje OI u Barseloni 1992, izgledalo je ovako: „Ideja zatvaranja bila je tipično masonska, sa simboličnim predstavljanjem stvaranja sveta iz haosa. Na stadionu su vulkani (pakao) bljuvali vatru, demoni su skakali i jurcali unaokolo 'praveći red iz haosa', pojavila se grupa koja je nosila brod kome treba 'navigator', a kao vrhunac ceremonije, u pravoj apoteozi satanizma, ogromni, zeleni zmaj (Satana iz Biblije) se uzdigao iznad prisutnih i posmatrao svet nad kojim gospodari“ (M. Vidojević, Dosije Omega, 389). Na zatvaranju Igara u Atlanti 1996. godine nad stadionom je leteo UFO, a zatim se na njegovim vrhu pojavio jedan „vanzemaljac“. Takođe i u promotivnom filmu novog stadiona za 2012. sve vrvi od UFO letelica (= treće oko) i robota koji se kreću ulicama Londona. Moguće je da će upravo vanzemljci (=demoni), kao nekada tri maga sa istoka, doći da se poklone novom mesiji, doneti mu poklone i objaviti ga čitavom svetu kao spasioca, mirotvorca i vladara. U mnogim kontaktima vanzemaljci najavljuju da će „Vrhovni gospodar hijerahije“ ponovo intervenisati kako bi poveo čovečanstvo ka višem obliku svesti. „Oni će izabrati ljudsku osobu i obdariti ga nadljudskim moćima i znanjem. Ovaj čovek će nas voditi ka svetskoj vladi i svetskom miru“ (D. Lewis, UFO: End Time Delusion, 46).
I na kraju jedan detalj, koji može, međutim, biti od posebne važnosti. Naime, u vreme antičkih olimpijskih igara svi ratovi su u drevnoj Grčkoj prestajali, proglašavanjem „svetog primirja“. Nije isključeno da će se mesija radi toga i pojaviti da bi čitavom ljudskom rodu doneo „sveto primirje“, tj. prestanak rata koji bi mogao da se pre OI 2012. g. razbukta u čitavom svetu. Na ovo upućuje detalj iz masonskom simvolikom bogatog filma Matriks. Naime, ako imamo na umu da je Holivud i stvoren zato da bi preko filmova pripremao javno mnenje za buduće veštački izazvane događaje, odnosno, slanje tajnih poruka, onda podatak da je Sion poslednji ljudski grad na Zemlji, posle kataklizmičnog nuklearnog rata između ljudi i inteligentnih mašina, jeste svojevrsna poruka o mogućem posttrećesvetskoratovskom razvoju čovečanstva, sa mesijom (Thomas Neo Anderson = „novi Sin čovečiji“), objavljenim na poslednjoj oazi života na Zemlji – na Sionu, na Olimpijskom stadionu, Hramu sunca, 2012. godine u Londonu.

+ + +

Prema okultistima svakih 2000 godina zemlja ulazi u novi eon, novo doba, koje određuje novi zodijački znak na nebu, stvaranje nove energetske čakre i objava novog mesije, novog učitelja, novog „hrista“ na zemlji. Tako je u doba bika energetsko središte bilo na Tibetu, u doba ovna u Sumeru, a u doba ribe u Palestini, sa Isusom kao Hristom. Izbor Engleske za središte planetarne čakre u doba vodolije, na čijem početku upravo stojimo, izvršen je dolaskom Josifa iz Arimateje, „sejanjem semena“ koje sada niče. „Sledeće“ doba jarca imaće za središte Brazil.
Nesumnjivo će se početak novog doba vodolije i objava novog učetelja, novog mesije, novog hrista, dogoditi 2012. godine. Pre svega, to je godina sunčanog maksimuma, ciklus jako bitan za iluminate. U godini sunčanog maksimuma Džordž Buš stariji je objavio početak stvaranja NSP (11. 09. 1990.); nakon 11 godina (ciklus sunčanog maksimuma) srušene su Kule bliznakinje u Njujorku (11. 09. 2001.). Izbor su odredile još i dve, za iluminate takođe jako značajne astronomske pojave: prelazak Venere preko Sunca (06. 06.), zadnji u ovom veku (sledeći je 2140), i dolazak Sunčevog sistema u središte galaksije Mlečni put. „Venera, planeta ljubavi, takođe je poznata pod jednim starijim imenom, kao Lucifer – Svetlonosac, Jutarnja i Večernja zvezda, koji je na zemlju doneo svetlost znanja, ali je od strane Rimske crkve demonizovan kao – đavo. Jutarnja zvezda se takođe odnosi na Jovana Krstitelja, kao na proroka koji je objavljivao dolazak Hrista Isusa, na sličan način kao što Venera izlazi svakog dana, kao znak dolazeće zore. Zapravo, lik Hrista kao Svetlonosca koji poučava o ljubavi u životu, jeste izvorna slika mitskog Lucifera Venere, koji je doneo znanje ljubavi i svetlost zemlji i čovečanstvu… Dolaskom ova dva tranzita Venere [2004. i 2012.] može se videti da je Drugi Hristov dolazak pred nama…“ (Avalonrising04.pdf).
Prelazak Venere preko Sunca 06. 06. najavljuje, dakle, ono što će se dogoditi prilikom poravnanja Sunčanog sistema sa osom (centrom) Mlečne galaksije, 21. 12. 2012. Okultisti polaze od verovanja Maja da je galaktički centar povezan sa „dolaskom kralja“, i događaj koji sledi tumače ovako: „Kosmički centar je centar Galaksije, i poistovećuje se sa središnjim proširenjem – matericom majke Mlečni put, prema kojoj se „kralj sunce“ kreće. Ovo napredovanje otkriva sporu kraljevu povorku ka konačnom ustoličenju u srcu vremena i prostora. Ali radi kraljevstva u lokalnom prostor-vremenu, on vrši uvodno vizionarsko putovanje u srce neba, da bi bio miropomazan i da bi mu se dala moć vladanja i svešteno znanje“ (http://www.atlantis2012.eu/index.php?op ... Itemid=112).
Prema tome: prelazak Venere preko Sunca 06. 06., HHH Olimpijske igre u Londonu 27. 07. – 12. 08. (nedelja), i vaskrs „kralja sunca“ u materici Galaksije 21. 12. 20012., u 11:11, - u godini sunčanog maskimuma - su međusobno povezani. Prvi najavljuje druga dva; drugi najavljuje, moguće je i predizobražava treći, a treći u čitavom kosmosu objavljuje početak Novog Doba Vodolije i, naravno, novog mesiju, učitelja, lažnog hrista – antihrista, koji će, velika je verovatnoća, postati princ Vilijam.
Da bi „spasitelj“ došao, čovečanstvo, međutim, mora biti dovedeno u stanje da vapi za spasenjem. Venera je boginja ljubavi, ali i rata…

NOVI SVETSKI POREDAK KAO NOVI SATANIZAM


"Osvajanje još nije završeno, a nije završen ni otpor osvajanju"
Huan Adolfo Vaskes

Novi svetski poredak frontalno gura čovečanstvo u ropstvo kroz kontrole hrane, energije, kredita, finansija i sličnih sloboda, kako bi se ostvarila suština Novog svetskog poretka, da poremeti i destabilizuje ljudsko društvo, pritom konstantno puneći uši čovečanstvu kako je to za njegovo dobro, kako je to "civilizacija". dok one koji im se suprotstavljaju žigošu da su ekscentrici i bolesnici koji žive u svetu svojih fiks ideja o navodnom neljudskom poretku i globalnom nacizmu koji je pred vratima. Svi koji žele da glasno kažu da se sa nečim ne slažu izvrgnuti su ruglu kroz mehanizme medijske manipulacije i sistem kriterijuma koji ih predstavlja kao subverzivne i destruktivne osobe. Tako patriotizam i nacionalizam postaju arhaična i negativna svojstva karatkera, a odricanje od svega što je lično i posebno postaje obrazac nove filozofije življenja, gde je Evropa postala merilo svih stvari i cilj svih napora "zaostalih" zemalja. Novi kriterijumi etičkih vrednosti pretvorili su ove principe u šuplje ljušture, a reči kao što su "ljubav" i "saosećanje" su reči kojih se treba stideti. Kao lideri su nam se nametnuli ambiciozni egoisti, čiji su životni horizonti omeđeni težnjom ka bezobzirnoj dominaciji. a nelečeni kompleksi inferiornosti su opasan reagens kojim su spremni da zapale vatru osvetoljubivosti prema svemu što je drugačije ili iznad njihovih diktata, ispunjavajući tako zadatak zbog kog im je i data moć.


"Na kraju će oni (ljudi) položiti svoju slobodu pred naše noge i reći nam: učini od nas svoje robove, ali nas nahrani.
("Vrli novi svet ", Oldos Haksli)


Uvod

"Ne može biti svetskog mira bez smirenog uma,
i nema smirenog uma pod kontrolom uma"
Keti O'Brajen

Još pre raspada Jugoslavije zainteresovao sam se za politički fenomen, poznat u javnosti pod dosta neodređenom sintagmom "novi svetski poredak". Intuitivno sam znao da se pojavljuju obrisi novog, mračnog koncepta svetske dominacije, već osmišljenog i sada spremnog za realizaciju. Zalivski rat, raspad Sovjetskog Saveza i stvaranje novih država u Aziji, kao i raspad Varšavskog pakta i nastanak novih država u Evropi, razbijanje Jugoslavije, pa zatim pritisak da se ona dalje usitnjava, uz činjenicu da Sjedinjene Američke Države u poslednjih dvadeset godina naglo jačaju vojno-industrijski kompleks sa ciljem da preuzmu ulogu neporecive svetske sile, novog Rimskog carstva, su bili neka vrsta iznudice da sada počnem da objavljujem prikupljeni materijal.

Očigledno je da su stare vrednosti pravnog sistema sveta pale u vodu, postale podložne manipulaciji i relativizaciji prema trenutnoj potrebi. Pravda se pretvorila u karikaturu legitimnosti. U ovoj travestiji, licemernom zaklanjanju iza navodno slobodno izglasanih odluka Ujedinjenih Nacija, Saveta bezbednosti i Evropske zajednice, i dalje stoji ogoljena sila i interesi nadnacionalnog centra moći, konglomerata politike, tajnih društava, bankarskog kapitala i čitave prateće medijske bulumente u službi takozvanog Novog svetskog poretka. Aktivnu ulogu u njegovom stvaranju je odigrala i Katolička crkva, od trenutka kada se na njenom čelu našao Jovan Pavle II. Oživelo papstvo se ponovo našlo u svojoj omiljenoj ulozi aktivnog političkog aktera u svetovnoj areni.

Izbor Jovana Pavla II, 1978 godine, bio je signalni događaj. Njegovo učešće u rušenju komunizma u Poljskoj imalo je efekat domina koje padaju i u nizu ruše ceo red. Pri tom je u susretu sa Ronaldom Reganom, 7 juna 1982 godine, formalizovan ovaj pakt sveopšte kampanje za rušenje komunističkog carstva. Ričard Alen, Reganov savetnik za nacionalnu bezbednost, nazvao je ovaj savez Svetom Alijansom. Ključni članovi i učesnici iz američke administracije bili su svi od reda pobožni katolici i članovi Malteških vitezova: šef CIA, Vilijam Kejsi; Aleksandar Hejg; Alen, Klark; Volters i Vilijam Vilson, Reganov ambasador u Rimu. Ova imena spominjem zato što će se mnogi od njih pojaviti kasnije u našoj priči, kao članovi tajnih i polujavnih društava koja čine okosnicu "vlade u senci" Amerike i osnovnu snagu Novog svetskog poretka. Ne može se reći da nagoveštaja nije bilo. Džems Varburg, u svedočenju pred Senatskim komitetom za inostrane poslove, 17 februara 1950 godine, otvoreno je pripretio:

"Imaćemo svetsku vladu, sviđalo se to vama ili ne, milom ili silom."

U vesti agencije "Asošijeted Pres", od 26 jula 1968 godine, se kaže:

"Guverner Njujorka, Nelson A. Rokfeler, izjavljuje da će kao predsednik raditi na međunarodnom stvaranju 'Novog svetskog poretka'."

U listu "Sijetl Post Intelidžens", od 18 aprila 1975 godine, Henri Kisindžer je izjavio:

"Naša nacija je jedinstveno nadarena da igra stvaralačku i presudnu ulogu u Novom svetskom poretku koji se uobličava oko nas."

Vrlo brzo nakon ove izjave, u Americi je obnarodovana inicijativa trideset i dva člana Senata i devedeset i dva člana predstavničkog doma. Ovaj dokument od 30 januara 1976 godine, poznat kao "Deklaracija o međuzavisnosti", nedvosmisleno kaže:

"Pre dve stotine godina naši preci stvorili su novu naciju. Mi sada moramo da se udružimo sa drugima i da stvorimo Novi svetski poredak."

Američki predsednik Džordž Buš je, 12 maja 1989 godine, u jednom javnom istupu rekao:

"Konačno, naša stvarnost je da ponovo primimo Sovjetski Savez u Svetski poredak. Možda će Svetski poredak u budućnosti biti istinska porodica nacija."

Da podsetim koliko je pamćenje sveta kratko i koliko se istorija sveta zaista ponavlja, pogotovo onda kada neki procesi nisu dovedeni do kraja, citiraću Adolfa Hitlera koji je rekao:

"Nacional-sociializam će iskoristiti svoju revoluciju za uspostavljanje Novog svetskog poretka."


I Deo


Moj prvi pokušaj, objavljivanje materijala o Redu Četvrtog Rajha, bio je više nego ohrabrujući. Čitaoci su sa zanimanjem, i često nevericom, propratili pojavljivanje ovog teksta i zato sam ga uključio u ovu knjigu kao neku vrstu "prvog poglavlja", a u daljim poglavljima ću se vraćati na neke od tema, produbljivati ih i širiti novim podacima.



RED ČETVRTOG RAJHA

Pred Apelacionim sudom Četvrtog distrikta, krajem 1991 godine, pojavio se neobičan slučaj. Tužitelj je bio Majkl Akvino, potpukovnik američke armije u rezervi, a tuženi, tadašnji vojni sekretar, Majkl Stoun. Razlog za tužbu je bio taj što je protiv Akvina vođena istraga od strane Vojne kriminalističke istražne službe, CID (Criminal Investigation Division). u vezi optužbe za seksualnu zloupotrebu dece, a taj izveštaj je naneo moralnu štetu Akvinu, koji je tražio da se njegovo ime briše iz dokumenata u vezi sa ovim slučajem. Sud je procenio da se pod članove zakona o zaštiti privatnosti ne može svrstati relevantna istraga CID-a, jer ostaju osnovane sumnje da je Akvino umešan u delovanje satanskog kulta i seksualnu zloupotrebu dece. Novinari su se odmah bacili u sopstvenu istragu ovog slučaja i uskoro su se pojavili obrisi monstruoznih aktivnosti povezanih ne samo sa pedofilijom, već i sa satanizmom, neonacizmom, ispiranjem mozga i drugim zloupotrebama koje su išle do najviših instanci CIA, Pentagona i Bele kuće, a predstavljale su deo svesne, koordinirane akcije na širokom planu, sa ciljem osvajanja svetske vlasti.


Zloupotreba dece u bazi Prezidio

Naša priča počinje u novembru 1986 godine. Tada su policija San Franciska, FBI i CID započeli istragu na osnovu optužbe da je Geri Hembrajt seksualno zloupotrebljavao decu koja su mu bila poverena na čuvanje, u "Dečijem centru za razvoj", pri vojnoj bazi "Prezidio". Kapetan američke armije, Leri Adams Tomson, je 12 avgusta 1987 godine prijavio vlastima da se njegova trogodišnja ćerka, koja je pohađala centar u vreme kada je tamo radio Hembrajt, vidljivo prestrašila kada je ugledala Akvina i njegovu ženu prilikom slučajnog susreta u pošti vojne baze. Tada je ocu rekla da je plaše Miki i Šembi (Akvino i njegova žena). U razgovoru sa agentom FBI, devojčica je ponovila da su nju i drugu decu, Miki, Šembi i gospodin Geri vodili u stan gospodina Gerija i tamo se sa njima "igrali". Tako je policijska istraga proširena i na visokog oficira američke armije. Policijski inspektor Glen Pamfilov je 14 avgusta 1987 godine izvršio pretres Akvinovog stana, zaplenio fotografsku opremu, filmove, dnevnike i telefonske adresare. Potom je obavio seriju razgovora sa roditeljima i osumnjičenima, i sastavio policijski izveštaj, čiju kopiju imam i iz kojeg ću vam citirati jedan deo. Specijalni agent Klajd Formen obavio je razgovor sa Leri Tomsonom, njegovom ženom Mišel i njenom ćerkom Kinsi Adams i zabeležio sledeće:

"U vreme kada je datirano čudno zbivanje u dečijem centru (1986 godine), Leri Tomson je dolazio da uzme malu Kinsi i u dva maha mu je Geri Hembrajt rekao da se Kinsi upiškila u gaćice, što je bilo neobično, jer je Kinsi to prestala da radi godinu dana pre toga i to joj se više nije dešavalo. U to vreme, Kinsi je počela da doživljava noćne more i upiškila bi se pri tom od straha. U januaru 1987 godine Kinsi je započela sa medicinskom terapijom, a u februaru 1987 godine, posle četiri seanse, terapeutu je postalo jasno da je bila seksualno zloupotrebljena od strane ljudi čije je nadimke znala. Bili su to Miki i Šembi. U sredu, 12 avgusta 1987 godine, Lari, Mišel i Kinsi su bili u pošti baze Prezidio, kada je Kinsi pritrčala Leriju i grčevito se uhvatila za njegovu nogu. Leri je podigao pogled i ugledao Majkla Akvina. Leri je upitao Kinsi da li poznaje tog čoveka u beloj košulji. Kinsi je rekla:

'Da, to je Miki'. Zatim je dodala; 'On je loš čovek i ja ga se bojim'. Leri je pratio kolima Akvina do njegove kuće, gde su ugledali njegovu ženu. Kada je Leri upitao Kinsi da li poznaje tu ženu, ona je odgovorila: 'Da, to je Šembi'. Zatim se Leri odvezao svojoj kući i pozvao nas. Sledećeg jutra, agent Formen je obavio razgovor sa Kinsi, koja je prvo prepoznala na fotografiji Gerija Hembrajta i rekla da joj je Geri stavljao svoj penis u usta, vaginu i zadnjicu, da ju je odvezao svojoj kućl i da ju je tu fotografisao. U stanu su bili prisutni Miki i Šembi. Miki je radio isto što i Geri. Miki i Geri su bili obučeni u žensku odeću, a Šembi u mušku. Kinsi je izjavila da se u kupatilu nalazi kada sa lavljim šapama. Policijskom proverom je utvrđeno da se na adresi gde ih je Kinsi odvela zapravo nalazi stan Majkla Akvina, u kome postoji kada sa lavljim šapama. U razgovoru koji je agent Formen obavio sledećeg dana, Kinsi je izjavila da je snimana filmskom kamerom dok se kupala u kadi. Takođe je izjavila da dnevna soba ima crne zidove, a na plafonu sobe je naslikan krst."
Istraga se otegla tri godine. Armija se finansijski nagodila sa porodicama navodnih žrtava, kako je cinično rečeno, a Geri Hembrajt je nekako u isto vreme umro od side, ili je bar tako rečeno.


Nacisti i crna magija

Akvino je ne samo ostao na slobodi, već je tužio sudu sve one koji su naneli štetu njegovom ugledu. Naravno, niko se nije potrudio da razjasni tajnu satanističkog kulta Hram Seta, kojeg je osnovao Akvino, niti ko su bili njegovi članovi i čime su se bavili. Ali tragovi aktivnosti ovog čoveka se ipak otkrivaju. U jednom privatnom pismu Akvino opisuje svoj boravak u Londonu. Pre toga je bio u delegaciji Saveta za međunarodne odnose koja je obilazila instalacije NATO pakta u Engleskoj, Belgiji i Nemačkoj. Privatni deo posete u Engleskoj je posvetio obilasku knjižara sa okultnom literaturom i bio oduševljen što je našao retku knjigu pod naslovom "Set, bog konfuzije". Kao oduševljeni pristalica nacističkog okultizma, o čemu je pisao u američkim okultnim časopisima, odlučio je da posle Engleske otputuje u Nemačku i poseti Himlerov zamak "Vevelsburg", koji je bio uređen prema crnomagijskim ritualnim potrebama SS-a. Akvino u pismu detaljno opisuje svoj put i boravak u Nemačkoj, a posebno ističe da je uz čuvarevu dozvolu nekoliko sati sam proveo u Sali mrtvih. Ono što je manje poznato je da je Majkl Akvino (dok je bio u službi) radio za "Odelenje psihološkog rata" američke armije, kao programer "kontrole uma" i sličnih projekata, i da je jezuita sa otvorenim pronacističkim stavovima!

U isto vreme, na drugom kraju Amerike, izbila je nova afera sa decom. Februara 1987 godine u gradu Talahasi, Florida, uhapšena su dvojica ljudi u čijem društvu je bilo šestoro dece, od kojih je najstarije imalo sedam, a najmlađe dve godine. Deca su bila gladna, zapuštena i neuredna. Dvojica elegantnih belaca su identifikovani kao Daglas Emerman i Džems Havel. Ono što je bilo interesantno je to da su pripadali misterioznoj organizaciji Nalazači (The Finders), za koju se predpostavljalo da ne radi samostalno, već za neku drugu organizaciju. U stanu, koji je pripadao grupi, nađena su uputstva kako da se obezbede deca za nepoznate svrhe, fotografije gole dece i ostali materijal koji je ukazivao na razvijen posao kidnapovanja dece, dečije pornografije, ritualnog zloupotrebljavanja dece i dečijeg ropstva. Bilo je potrebno sedam godina da se otkrije da iza Nalazača stoje CIA i FCIA (Foreign Counter Intelligence Agency, autonomna organizacija u okviru FBI). Istraga je utvrdila da postoji globalna, svetska mreža za trgovinu decom. U kompjuterima je nađena kompletna šema kupovine, transporta i isporuke dece, kao i uputstva kako se izbegavaju carinske i druge službe. Nađeni su foto-albumi sa fotografijama odraslih i dece u seksualnim pozama, kao i fotografije dece i odraslih kako učestvuju u krvavim ritualima žrtvovanja životinja, u ovom slučaju dve koze. Fotografije pokazuju klanje, otvaranje utrobe životinja, dranje kože i čerečenje životinja izvedeno od strane dece. Čitava serija fotografija pokazuje u detalje uklanjanje testisa kod jarca, "otkriće materice kod koze i male koze unutar materice". Sve što je pronađeno govorilo je ne samo o raširenosti mreže, jer su filijale postojale u Londonu, Nemačkoj, na Bahamima, Japanu, Hong Kongu, Maleziji, Africi i Kostariki, već i o njenim dubljim ciljevima, jer je jedna fascikla nosila naziv "Palestinac", a druga "Prodor u Pentagon". Pritisnuta otkrićem, CIA je priznala da je nadležna za organizaciju Nalazači, koju je osnovala kao paravan za obuku na kompjuterima za svoje članove, ali su se Nalazači navodno oteli kontroli. CIA je stoga prekinula odnose sa FCIA i na taj način pokušala da opere ruke. Ali, Pandorina kutija je bila otvorena...

Učešće dece u seksualnim i magijskim ritualima izazvalo je reakciju svih onih koji se bave fenomenom kontrole uma (mind control). Mnogo se špekuliše sa fenomenom ispiranja mozga i kontrole uma, a sve to je preuveličano u filmovima i knjigama do fantastičnih proporcija, često i namerno kako bi se zavarali tragovi. Međutim, neke stvari su se zadnjih dvadeset godina prečesto ponavljale da bi se reklo kako je reč o čistim koincidencijama. Počele su da kruže priče o projektu Mk Ultra i projektu Monarh u okviru njega. Od 1977 godine održano je više saslušanja pred senatskim komitetima na ove teme. Nije se mnogo saznalo, nije se mnogo objavilo, ali nešto se ipak zna. Mk Ultra je program CIA, koji je trajao od 1953 godine do šezdesetih godina veka, u svom osnovnom vidu. Nastao je kao reakcija na mnogo naprednije programe ispiranja mozga koje su imali Rusi i Kinezi. a cilj mu je bio otkrivanje tehnika ispitivanja uhvaćenih špijuna i izvlačenje tajni iz njih. Agencija je ubrzo shvatila da se tehnike kontrole uma mogu proširiti na programiranje atentatora ili nepoželjnih političara (sa sopstvene ili protivničke strane) i poslovnih ljudi, kako bi služili ciljevima i interesima nalogodavca. Šezdesetih godina su vršeni eksperimenti na bolesnicima u psihijatrijskim bolnicama i na kriminalcima u zatvorima, uglavnom bez njihovog znanja i pristanka. Sredstva su u početku bila primitivna (droga i elektrošokovi), tako da su mnoge žrtve ovih eksperimenata završile tragično.

Jedan od najmračmjih rukovodilaca eksperimentima bio je kanadski psihijatar dr D. Iven Kameron. Iz jednog njegovog memoranduma "Društvu za istraživanje ljudske ekologije" (paravan za CIA, finansiran program kontrole ljudskog ponašanja) vidi se procedura slamanja tekućeg ponašanja pacijenta, sa vrlo jakim elektrošokovima i u nekim slučajevima ponovljenim davanjem jakih doza LSD-a. Ovu proceduru je pratilo intenzivno ponavljanje poruke snimljene na traci, do šesnaest časova dnevno, šest do sedam dana uzastopce, dok se pacijent nalazio u delimičnoj čulnoj izolaciji. Kameron je predlagao isprobavanje raznih vrsta droga, uključujući kurare (paralitik), kao deo nove tehnike. Jedan od najdrastičnijih slučajeva je Kameronova pacijentkinja Rita Cimerman, koja je "razgrađena" sa trideset elektrošokova, koje je pratilo pedeset i šest dana davanja droge koja izaziva san. Eksperiment ju je ostavio dezorijentisanom. Drugi pacijenti su doživeli oštećenje mozga, imali problem adaptacije, gubili posao. Oni koji su preživeli su podneli tužbe protiv CIA u Americi i Kanadi, a 1988 godine CIA je platila velike sume kao odštetu nekim žrtvama ovih eksperimenata. Slučajevi u kojima su zatvorenicima i vojnicima davane razne droge bez njihovog znanja, na sudu su bili odbačeni sa presudom da tužioci, iako nisu znali da su subjekt eksperimenta, nisu potražili pravnu pomoć odmah pošto su počeli da doživljavaju negativne efekte i "flešbekove", te posle dvadeset godina nemaju pravo na kompenzaciju.

Zvanični predstavnici CIA priznali su na suđenjima da je od stotina ljudi, na kojima su vršeni eksperimenti iz programa Mk Ultra, samo četrnaestoro unapred obavešteno o tome. Njima je agent CIA u San Francisku dao LSD, kako bi se ispitalo delovanje droge u operativno realističkom okruženju. Danas programi iz oblasti kontrole uma funkcionišu na mnogo suptilnijem i mračnijem planu. Program Monarh ima za cilj stvaranje dece špijuna, koja će biti podmetnuta pedofilima na visokim funkcijama u vladi, armiji i velikim firmama, što će te ljude dovesti u poziciju da budu ucenjeni. Kao i u nacističkom programu Lebensborn. postoje dokazi o selektivnom odabiranju dece, davanju dece u posebno odabrane porodice, gde se odgajaju po posebnom programu, do uzrasta kada prelaze u centre CIA ili vojne baze, gde se radi na tajnim programima i gde se obuka kompletira. Ima dokaza da su začetnici ovog programa u Americi bivši nacisti, ma koliko to čudno zvučalo u današnje vreme.

Vratimo se Nalazačima. Oni se ne bave samo trgovinom dece, već i obaveštajnim radom. Ima ih u Los Anđelesu, San Francisku i mnogim drugim američkim gradovima. Naročito su brojni u Vašingtonu. Sem što rade u kongresnoj biblioteci i kancelarijama kongresmena kao saradnici i službenici, odlaze i na aktuelna mesta širom sveta. Osnivač Nalazača je Marion Peti, penzionisani podoficir američkog vazduhoplovstva. koji živi na velikom imanju u Virdžiniji i koga sledbenici smatraju guruom, a daju mu imena kao što su "Student", "Šetač", "Prozivač", "Nalazač staze" i slično. Voli da drži predavanja u rasponu od načina života u Nju Ejdžu (New Age) do istočnog misticizma. Ono što su Nalazači započeli kao eksperimentalni život u komuni, završilo se kao kult koji je imao za cilj obučavanje dece koja će biti podmetana radi ucene političarima, diplomatama, poslovnim ljudima i službenicima organizacija koje čuvaju red i zakon. Podmetanje dece bogatim perverznjacima ima za cilj prikupljanje novca za tajne operacije, kao i obuku dece da budu operativci i profesionalne ubice, tužni proizvod "poremećaja višestruke ličnosti" ("multiple-personality disorder"), koji ovu decu pretvara u bezosećajne robote pod punom kontrolom i koja se koriste za nepojmljivo mračne ciljeve.


Afera u Nebraski

Zatvaranje "Frenklin Komjuniti Federal Kredit Junion" u Omahi, Nebraska, novembra 1988 godine, od strane federalnih organa, izazvalo je šok sve do Vašingtona. Nedostajalo je četrdeset miliona dolara. Uhapšen je direktor Lorens E. King mlađi, poznatiji kao Leri, iza čijeg je munjevitog uspona do uspeha i slave stajao čitav niz moćnih ličnosti iz politike i biznisa Nebraske. Ono što je u početku izgledalo kao finansijski skandal, eskaliralo je u gnusnu priču o seksualnoj zloupotrebi dece, trgovini drogom, pranju novca i ritualnom ubistvu. Leri King (tada četrdeset i četiri godine star) je bio prominentni aktivista Republikanske stranke, "zvezda" u političkom usponu, koji je na konvencijama stranke 1984 i 1988 godine pevao nacionalnu himnu prilikom otvaranja. Mnogi su bili šokirani saznanjem da je King pedofil i homoseksualac, da je rukovodio organizacijom koja je decu šetala po Americi, od prijema do prijema, gde su ona seksualno zloupotrebljavana od strane bogatih i uticajnih članova Republikanske stranke. Skandal je uporno istraživao, i napisao knjigu o njemu, senator iz Nebraske Džon De Kemp, koji je šesnaest godina bio jedan od najuspešnijih zakonodavaca ove američke države. Istražni tim države Nebraska, koji je radio na ovom slučaju, na svom čelu je imao odgovornog i upornog šefa, Gerija Karadorija. Uskoro pošto je preuzeo ovaj posao, počele su da mu se događaju neprijatne stvari. U septembru 1989 godine neko mu je provalio u kuću. U aprilu 1990 godine je otkriveno da mu se telefon prisluškuje, a 11. jula 1990 godine njegov mali privatni avion, u kome je leteo sa sinom, misteriozno se srušio, usled čega su obojica poginuli u toj nesreći. Očevidci nesreće su tvrdili da su pre pada aviona čuli eksploziju. Zvanični izveštaj o nesreći nikada nije objavljen. Već sutradan po smrti G. Karadorija, FBI je zaplenio svu dokumentaciju iz njegove službene kancelarije.

Seksualna zloupotreba dece, učešće dece u satanskim ritualima i njihovo nestajanje je jedna od najčešće zataškavanih istina u Americi, u čemu zdušno učestvuju i sudovi i istražni organi. Ted Ganderson, bivši visoki funkcioner FBI, koji je posle dvadeset i osam godina službe napustio ovu organizaciju i osnovao sopstvenu konsalting firmu za pitanja sigumosti, ovako je prokomentarisao podatak iz "Riders Dajdžesta" da u Americi svake godine nestane oko sto hiljada dece:

"FBI ima precizne podatke o broju ukradenih automobila. Znaju broj ubistava, silovanja i pljački, ali nemaju pojma koliko dece nestane svake godine! Jednostavno ne traže te podatke. Svakog meseca, svako veliko policijsko odelenje u Americi popunjava standardne formulare radi kriminalističke statistike i šalje ih u FBI. Birou bi bilo lako da doda još jednu rubriku ovoj statistici i tako učini preokret u korist svakog prijavljenog nestanka deteta, da ne spominjemo slučajeve kidnapovanja dece u ritualne svrhe, ili u nekim slučajevima i ubistva dece.

Ubeđen sam da FBI ne traži ove podatke, jer ne želi da ih vidi. Suočili bi se sa trenutnim zahtevom javnosti za akcijom, jer bi cifre pokazale da je reč o velikom društvenom problemu. Taj problem bi zahtevao akciju. Ono što otežava akciju pronalaženja dece, sem neadekvatne zakonske regulative, je i podatak da u novije vreme pedofili rade plastične operacije kidnapovanoj deci kako bi zaturili trag."


Pedofili i homoseksualci na slobodi, žrtve na robiji

Koristeći vlast u državi Nebraska, rukovodeći tim, uz znanje guvernera Boba Kerija, je u nekoliko godina počinio neverovatne zloupotrebe. Ukrali su, finansijskim malverzacijama, između četiri i deset miliona dolara kroz "Stejt sikjuriti sejvings", i oko četrdeset miliona dolara kroz "Komonvelt sejvings kompani". Osnovali su novu državnu agenciju, "Nebraska Investment Fajnens Autoriti", preko koje su uzimali milione dolara kredita sa malim kamatama. Prevarili su farmere u državi za dve stotine miliona dolara u neisplaćenim kompenzacijama, kroz onemogućavanje dobijanja povlašćenih zajmova, a pri tom su koristili sva sredstva da se zataškaju afere sa drogom, skandali sa zloupotrebom dece u pornografskoj industriji, pedofilsku zloupotrebu i prostituciju maloletnika. Vrhunac te osionosti je suđenje koje je održano 1991 godine, po tužbi devojke Ališe Oven i dečaka Pola Bonačija. Ališa Oven je tvrdila da je bila žrtva seksualnih zloupotreba od strane oblasnog sudije, šefa policije grada Omaha, Lerija Kinga i drugih. Sud je na kraju, umesto osude ovih ljudi, osudio Ališu Oven za osam dela krivokletstva, na kaznu od devet do dvadeset i sedam godina zatvora! Pol Bonači, čije je svedočenje bilo šokantno, proglašen je takođe krivim, pa je otišao u zatvor zbog "napastvovanja dečaka"! Lari King je dobio petnaest godina zatvora, ali zbog finansijskih malverzacija! I ostali slučajevi, devojčice Lorete.Smit i Neli Veb, koje su silovali ljudi koji su ih usvojili, su odbačeni kao fantazija.

Javno mnjenje je bilo zgroženo ovim zataškavanjem. Anketa je pokazala da devedeset i tri odsto ispitanika veruje da su deca govorila istinu. Po zvaničnim podacima, u reonu Omahe je registrovano oko pet stotina pedofila. Svaki pedofil iskoristi u proseku sedamdeset i sedmoro dece pre nego što ga uhvate. U zatvorenoj, provincijskoj sredini kao što je Omaha, ovo nije razlog za zabrinutost. Pogotovo što se kroz sva svedočenja dece provlače imena lokalne elite: Bob Vadmen, šef policije u Omahi, homoseksualac pedofiličar, uvek dobro opskrbljen drogom koju je donosio na zabave i verovatni otac deteta koje je rodila maloletna Ališa Oven; Alan Ber, naslednik velikih robnih kuća i finansijer elitnog kluba "Ak Sar Ben" koji čine najbogatiji i najuticajniji građani Omahe i čija je godišnja skupština i njeni rituali "događaj sezone" u gradu; Harold Anderson, izdavač "Omaha Vorld Heralda"; Duar Finč, bivši direktor škole; Teodor Karlson, sudija, pedofil povezan sa trgovinom droge; P. J. Morgan, gradonačelnik Omahe, umešan u poslove sa drogom; Tom Mekini, pomoćnik oblasnog tužioca, umešan u poslove sa drogom. U zaključku svog izveštaja, De Kemp je konstatovao da je ovde bila posredi ne samo pedofilija i pornografija, već i trgovina drogom koju su deca raznosila na svojim brojnim putovanjima širom SAD-a.


Lažne banke

Ostalo je nerazjašnjeno pitanje šta je bilo sa četrdeset miliona dolara. Prozirna je konstatacija suda da je tu sumu King potrošio na automobile, cveće, zlatne satove za svoje ljubavnike i slično. Zbog zataškavanja ovog slučaja i umešanosti visokih ličnosti FBI iz Vašingtona, De Kemp nudi drugi scenario kao objašnjenje. Prema istraživanjima nezavisnih organizacija, Leri King je jedan od mnogobrojmh vlasnika i direktora štedno-kreditnih firmi i drugih finansijskih institucija koje je CIA koristila za finansiranje tajnih operacija. Šema je bila vrlo prosta. King bi pozajmio novac ulagača na rok od trideset dana. CIA je novac prebacivala u Švajcarsku ili na Bahame, gde bi se ove velike sume kratkoročno pozajmljivale drugima, ili bi išle u rizične berzanske transakcije koje su potencijalno nudile velike profite. Pozajmljeni novac se zatim vraćao u Amerilcu, u male štedionice kao što je Kingova, pre nego što bi kontrola ustanovila da ga nema, a zarađena razlika je išla u tajne fondove.

Na saslušanju održanom pred "Bankarskim komitetom" Predstavničkog doma 1989 godine, u vezi poslovanja "Frenklin Kredit Juniona", nepobitno je utvrđeno da je osamdesetih godina King putovao na Jamajku, gde je potpukovnik Oliver Nort imao centar iz koga se krijumčarilo oružje za "kontraše" u Nikaragvi! Takođe je utvrđeno da je glavni knjigovođa "Frenklina" nekoliko puta putovao u Švajcarsku, upravo u vreme kada su velike sume novca nestajale sa računa štedionice, kao i da je King imao brojne telefonske razgovore sa Švajcarskom.

Pretpostavka je da je King donosio novac na Jamajku, a njegov knjigovođa Tom Harvi ga je nosio dalje u Švajcarsku i Španiju. Sve je sjajno funkcionisalo dok je CIA vraćala novac štedionicama. Kongresni komitet je 1990 godine morao da započne sa istragom, jer su učestali glasovi da su operacije CIA uzrok propasti i bankrotstva najmanje dvadeset i dve finansijske institucije.

Jedna od imenovanih finansijskih zadruga bila je i "Silverado Sejvings end Loan" iz Denvera, u čijem je upravnom odboru sedeo Nil Buš, sin tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša. Takođe je ustanovljeno da je firma "Karmen, Karmen end Hjugel", koju je King angažovao za odnose sa javnošću, bila u direktnoj vezi sa CIA, jer je Maks Hjugel bio zamenik direktora CIA za tajne operacije, u vreme kada je Vilijem Kejsi bio šef CIA, a Džerald Karmen je bio američki ambasador u Ženevi. Bilo je to vreme najveće aktivnosti operacije Iran-Kontra, od 1984 do 1986 godine.

Još jedan čovek iz Nebraske bio je predmet skandala i istrage osamdesetih godina. Robert Kejt Grej, direktor jedne od najvećih svetskih firmi za odnose sa javnošću, "Hil end Nolton", jedno je vreme radio za CIA. Počeo je karijeru 1976 godine u izbornom štabu Ronalda Regana, a 1980 godine bio je zamenik direktora za komunikcije kod Bila Kejsija u CIA. Sem toga, Grej je bio specijalista za operacije homoseksualnih ucena u CIA. U vreme afere Votergejt, radio je u konsultantskoj firmi "Konsultants internešenel", koju je osnovao CIA agent Edvin Vilson. Kako je izjavio bivši agent CIA, Frenk Terpil, upravo u to vreme Vilson je rukovodio operacijama seksualnih ucena. Zadatak je bio usmeren na članove Kongresa, koje je trebalo uceniti svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Kamere i tehničke usluge je obezbeđivala TSD (Technical Services Division), tehnička služba CIA. Po rečima Terpila, mnogi tada ucenjeni političari su napredovali u karijeri i danas zauzimaju visoke položaje u administraciji.

Satanistički rituali pod kontrolom CIA i FBI

Pred smrt, Geri Karadori je svoju istragu vodio na dva nivoa - vezi sa Vašingtonom i satanizmu. Satanske aktivnosti nisu bile novost u Nebraski i okolnim državama Srednjeg zapada. Još 1974 godine naširoko se pisalo o satanskom kultu čiji su članovi hvatali stoku na ispaši i vadili joj krv, koju su koristili u satanskim ritualima. Prema svedočenju Pola Bonačija, Leri King je pristupio satanističkom kultu krajem 1980 godine. Bonači svedoči da ga je King odveo na sastanak satanista i da je tom prilikom u ritualu žrtvovan jedan dečak. Pošto su iskasapili dečaka, svi prisutni (i Bonači s njima) su pili krv žrtve pomešanu sa urinom i recitovali:

"Satana je naš bog i kralj. Carstvo mraka je došlo i daje snagu nama, tvojim robovima."

Da ovo nije plod Bonačijeve mašte, potvrđuje i intervju Ketlin Sorensen na "Hrišćanskoj TV", 1989 godine. Njena saznanja su rezultat razgovora sa devojčicama Neli i Kimberli Veb, koje je preuzela posle hapšenja Vebovih zbog seksualnih zloupotreba usvojenih devojčica. Iz intervjua je jasno da, sem seksualnih zloupotreba od najranijeg detinjstva, paralelno ide i uvođenje dece u krvave satanske rituale. Sve je povezano sa pretnjama da ako ikome kažu nešto o onome što su videli, biće sledeće žrtve rituala! Ovo ima razorni uticaj na dečiju psihu. Njihov život se pretvara u košmar, većina njih završavaju na klinikama kao psihički obolele ličnosti. Kako i da ostanu normalna kada učestvuju u ritualima gde ubadaju žrtve noževima i u kojima ima kanibalizma, ili se žrtve polivaju benzinom, pa ih deca sa svećama zapale, a ono što preostane od skeleta se samelje i razbaca kako ne bi bilo fizičkih tragova ubistva!

U oktobru 1989 godine, Ketlin Sorensen je poginula u saobraćajnoj nesreći. Bivši funkcioner FBI, Ted Ganderson, koji je istraživao okolnosti ove nesreće. tvrdi da je nesreća namerno izazvana i da je reč o ubistvu Sorensenove. Doktor Densen Gerber, koja je kao psihijatar ispitala Pola Bonačija, izjavila je pred istražnim senatskim komitetom Nebraske da Bonači ima izuzetnu memoriju, da ne laže i da je sa izuzetno mnogo detalja opisao satanske rituale, koje inače ne bi mogao da izmisli, već je jasno da im je prisustvovao. Ova tvrdnja ugledne doktorke, specijaliste za nasilje nad decom, imala je posebnu težinu, jer je Bonači značajan deo svog svedočenja posvetio projektu Monarh.


Robotizovanje dece

Bonači je ispričao da je više puta vođen u Vašington, jednom čak i u Belu Kuću, gde je lobista po imenu Krejg Spens organizovao zabave sa maloletnim muškim prostitutkama. Takođe, spomenuo je Majkla Akvina i svog "komandira" Bila Plemonsa iz vojne vazduhoplovne baze "Ofut", gde se odvijao program kontrole uma koji je imao razrađenu metodiku i podprograme (Master Programmer i Black master). Ovi programi koristili su likove iz dečije knjige "Čarobnjak iz Oza", ili Miki Mausa i bića iz svemira, u koja su se programeri prerušavali kako bi izazvali potpunu zbrku u dečijoj psihi i osigurali programe od "provaljivanja", jer ko će verovati deci da su ih seksualno zloupotrebljavali Miki Maus i vanzemaljci.

Kao obučeni proizvod programa Monarh, Bonači je radio kao kurir za prenos droge i novca, ne samo širom Amerike. već i u Holandiju i Englesku, dok je u Nemačku nosio pornografski materijal. Usput je obavljao i kurirske aktivnosti za organizaciju "NAMBLA" ("North American Man-Boy Love Association"), pedofilsku organizaciju koja ima poluzvaničan status i u Ujedinjenim Nacijama, a čiji reklamni slogan sve govori o njenom karakteru:

"Seks pre osme godine, jer je posle kasno!"

Na saslušanju, Bonači je objasnio da je reč "monarh" u isto vreme bila ne samo ime programa, već i ključna reč, "obarač" - deo šifre koja samim izgovaranjem briše sećanja na aktivnosti programa Monarh. Tragično zvuči Bonačijeva priča, koja kao da se ne tiče čoveka, već mašine kojom se briše program. Šifra - reč koja služi u ove svrhe, aktivira sve višestruke ličnosti njegove psihe, koje počinju da se "oglašavaju" jedna po jedna, pričajući bez reda. jer misle da je došlo vreme deprogramiranja i da je vreme da ispričaju sve. Bonači kaže da je u početku njegovo izlaganje bilo potpuno zbrkano i bez smisla, jer jednostavno nije uspevao da organizuje svoj iskaz. Njegovo programiranje je počelo kada je imao pet godina, a trajalo je do njegove dvadeset i druge godine.

"Ovo je zbog toga što u tom periodu završavate sa školovanjem i spremni ste za vojnu službu u kojoj ima mnogo onih koji su bili obučavani kroz ove programe."

Ova izjava ne čudi. Još četrdesetih godina obaveštajna služba američke mornarice je započela eksperimente sa hipnozom i ova istraživanja su dostigla vrhunac u programu Artičoka, u kome se pokušalo da se hipnozom programira atentator. U poverljivom izveštaju iz 1966 godine, pod naslovom "Tehnički izveštaj - hipnoza u obaveštajnom radu", daje se niz dokaza o radu na takozvanoj posthipnotičkoj sugestiji, čiji je nedostatak taj što je njeno trajanje bilo moguće održati samo nekoliko meseci, a ako su se želeli duži efekti, morala se redovno obnavljati. CIA je takođe posvetila punu pažnju tehnikama samohipnoze i autosugestije. O ovim istraživanjima javnost je više saznala krajem 1986 godine, kada je protiv izvesnog Ričarda Bandlera podignuta optužnica za ubistvo Korine Kristensen, prostitutke i dilerke kokaina. Bandler je na sudu oslobođen, jer je ocenjeno da je reč o nesrećnom slučaju koji je izazvala žrtva. Bandler je bio jedan od osnivača kontraverzne discipline, "Neuro-lingvističkog programiranja" ("Neuro-lingvistics Programming"), mešavine hipnoze i lingvistike, koja je proučavala kako ljudi mogu uticati jedni na druge na podsvesnom planu. Bandler je u javnim nastupima govorio kako je uz pomoć ove tehnike, primenjene u terapeutske svrhe, lečio ljude od zavisnosti prema alkoholu, duvanu, hrani, drogama i drugim ljudskim slabostima. Ono što je manje poznato, Bandler je radio na primeni ovih programa za potrebe američke armije i CIA. Projekti su bili u rasponu od postvijetnamskog stres sindroma, preko obuke strelaca radi poboljšanja preciznosti gađanja, do uklanjanja stranog akcenta iz govora, krajnje osetljivih programa za CIA i treninga potencijalnih talaca da izdrže torturu i ispitivanje. Nije li onda jasnije zašto je ovakav ekspert oslobođen optužbe za ubistvo?


Keti O'Brajen

Vrhunac ovih optužbi je program Mk Ultra, o kome je svedočila i o kome govori Keti O'Brajen koja je kroz njega prošla i jedina je za sada deprogramirana žrtva. Ovaj traumatski bazirani program je zamišljen kao samouništavajući mehanizam, usađen svima onima što znaju tajne koje se ne smeju otkriti ni po koju cenu. Ovi programi su zamenili kapsule cijanida, koje su nosili svi špijuni, pre nego što su razvijene tehnike kontrole uma koje utiču i kontrolišu najdublje, najprimitivnije delove mozga - one koji regulišu disanje i rad srca. Pre nego što spijun odluči da oda tajne koje zna, njegov mozak signalizira srcu da prestane da kuca ili njegovim plućima da prestanu da rade. Tvorac programa kroz koji je prošla O'Brajenova je već spomenuti Majkl Akvino. O'Brajenova potiče iz porodice koja je višegeneracijski incestuozna i sa muške i sa ženske strane. Njen otac, Erl O'Brajen, pedofil koji je prvi seksualno zloupotrebljavao Keti i ostalu svoju decu, poticao je iz porodice u kojoj su se deca, pa i on, sistematski seksualno i okultno zloupotrebljavala. Ketina majka, Kerol Tenis, potiče iz bogatije, ali takođe pedofilske porodice, koja je seksualno zloupotrebljavala svoju decu, pa je Ketina majka to radila sa svojom decom. Kao posledica ovih zloupotreba, Keti je obolela od sindroma višestruke ličnosti, čime se njena psiha branila od trauma kojima je bila izložena, ali u isto vreme je to postalo i preduslov da se kasnije primeni programiranje na ovako podeljenu psihu, gde su razni programi "slagani u pregrade". Obuku je započela kod Akvina, koji je programirao devojčice za ulogu seksualnih robinja u "školi šarma" u Jangstaunu, Ohajo.

Uvod u programiranje je totalno fizičko iscrpljivanje organizma, uskraćivanje hrane, vode i sna koje traje danima, kako bi ego kao odbrambeni mehanizam popustio i program se lakše implementirao. Program se bazirao na likovima iz dečijih knjiga, kao što je "Čarobnjak iz Oza" ili "Alisa u zemlji čuda", zbog njihovog kriptičkog, dvosmislenog jezika i igri reči, kojih je u engleskom jeziku mnogo, jer se reči različitog značenja izgovaraju istovetno, a samo pišu različito. U knjigama se često kao bitan predmet spominje ogledalo, koje služi kao druga stvarnost, kao nešto u šta se može uroniti, preći u drugu dimenziju postojanja ili u drugu realnost. I voda (okean) služi kao ogledalo, kojim se kod programiranih osoba, kao što je bila Keti, brisao osećaj za vreme i prostorne dimenzije. Programe kontrole uma Akvino je nad Keti sprovodio u bazi "Fort Kembel" u Kentakiju, gde je bio potpukovnik u "Psi ops" ("Operacije psihološkog rata" - "Defense Intelligence Agency's Psychological Warfare Division"), zatim u bazama "Fort Meklilan" u Anistonu (Alabama), u "Redstoun Arsenal" i "Maršal Spejs flajt centar" Hantsvil (Alabama), kao i u centru NASA, "Kenedijevom vasionskom centru" u Titusvilu na Floridi. Akvino je O'Brajenovu programirao koristeći ideju bezvremenog, interdimenzionalnog putovanja. Akvinova teza je da vreme postoji samo u glavi ljudi i stoga se njime može manipulisati kao i samim umom:

"Bez obzira, konkretno ili u teoriji, rezultatl su isti, pošto je koncept vremena sam po sebi apstraktan."

Ovaj program, smešten u bezvremenost, onemogućavao je O'Brajenovu da shvati da je vreme zaista prošlo i da se događaj desio. Njeno zbrkano sećanje "interdimenzionalnih" iskustava bi zauvek ostalo nepoznato javnosti, da nije uspešno deprogramirana od strane Marka Filipsa i shvatila da su njena sećanja doživljeno iskustvo i da su fotografski registrovana upravo u ovoj dimenziji.


U "igri" i Atlantida

U trinaestoj godini, pošto je iskusila nebrojena seksualna iskustva od strane oca, ujaka, njihovih prijatelja, Akvina i drugih "programera", među kojima je bilo poznatih ličnosti iz sveta šou biznisa, naročito poznatih pevača kantri muzike, pedofiličara i satanista iz krugova političara,* Keti O'Brajen je "poklonjena" da bude seksualna robinja američkom senatoru Robertu C. Birdu. On je znao kako da aktivira njene seksualne programe, a kao primer interdimenzionalnog programiranja neka posluži priča Roberta C. Birda, kako je navodi Keti O'Brajen:

* Spisak ovih ljudi dat je u Dodatku I.

"Atlantida je dugo vremenu bila epicentar aktivnosti vanzemaljaca. Staza je bila tako dobro utabana da su postojale rupe u tkivu vremena i prostora, u kojima su avioni i brodovi, čak i ljudi, nestajali, transformisani u drugu dimenziju, stranu ovom svetu. Isto tako smo dolazili kroz odsjaj ogledala, rupe u prostoru dubokog plavog mora. Neki od nas su ušli u zemaljsku dimenziju kao kitovi i delfini. I kada smo se pojavili iz mora, neki od nas su izleteli napolje. Ili je to bilo uletanje unutra? U svakom slučaju, ovde smo! Pokušaj da vidiš leteću ribu kad budeš posmatrala more. Kad ugledaš neku, znaćes da je sa mnom u srodstvu.**"

** Teško prevodiva igra reči sa engleskog; stalno preplitanje glagola "see" - videti, imenice "sea" - more, i srednjeg slova njegovog imena "C" - koje se izgovara "si"

Po rečima Keti O'Brajen, druga mračna ličnost iz ovog kruga je Džerald Ford, alias Lesli Linč King mlađi, koji je, pre nego što je postao predsednik SAD-a, bio član "Podkomiteta za sredstva" američkog kongresa (iz kojih se finansira rad CIA), član Vorenove komisije za istraživanje Kenedijevog ubistva, a u isto vreme i šef organizacije koja je u državi Mičigen kontrolisala pornografiju. O'Brajenova nadugačko i naširoko piše o njegovim mračnim pedofilskim sklonostima. Jedan od mračnih programatora kontrole uma nad Keti O'Brajen, bio je američki kongresmen Gaj Vander Jagt, koji je Keti uveo u program Zavet ćutanja. Ovaj program baziran je na zavetu koji daju jezuiti, "ne samo da čuvaju tajne, već i da bi umirili svoj um i čuli glas unutrašnjeg vođenja". Evo kako je Vander Jagt, posle Ketinog pričešća u crkvi Svetog Franje Asiškog u gradiću Muskegon, uz pomoć svog saradnika jezuite, oca Dona, započeo programiranje:

"Ja radim za Vatikan, a sada i ti. Upravo si ušla u savez sa svetom katoličkom crkvom. Nikada ne smeš da raskineš taj savez. Savez je obećanje da se čuvaju tajne koje crkva zna. Papa je sve tajne zaključao u Vatikanu. Došlo je vreme da stupiš u sveti savez i saznaš tajne crkve koje sa napisane mnogo pre nego što je Hrist postojao. Monasi dominikanci sačuvali su ugovor koji je Noje doneo u novi svet. Bio je napisan na pergamentu i čuvan na tajnom mestu u Vatikanu. Dali su zavet ćutanja da nikada ne otkriju mesto ili njegov sadržaj. I ti moraš ući u ovaj savez. Nosićeš tajnu do groba."

Drugi deo se odnosi na interdimenzionalno programiranje, koje u jezuitskoj varijanti zvuči ovako:

"Hrist ih je sve video. To su dimenzije, mesta koja možeš da vidiš na svom putu ka smrti. Zato se zovu dimenzije. Sećas se da je Hrist umro i vratio se da nam ispriča sve sto je video na svom putu u nebo. Nije ga bilo tri dana, ali tamo gde je bio to je mnogo duže, jer vreme nije isto u drugim dimenzijama. Čistilište je jedna od tih dimenzija. Pakao je jedna od dimenzija. Između njih ima mnogo drugih dimenzija. Oz je jedna dimenzija. Nebo nije granica svetovima koji čekaju da budu istraženi. Možeš putovati iz jedne u drugu dimenziju, učeći tajne svemira. Ti si izabrana* da istražiš druge svetove za crkvu. Slušaj u tišini i čućes glas koji te vodi** u tvojim mislima. Nikada ne skidaj svoj ružin krst, Keti, kada putuješ drugim dlmenzijama i uvek ćeš biti u stanju da se vratiš kući."

* Robovi projekta Monarh su označavani kao "izabrani".
** Glas koji čuje su instrukcije programera.

Sledeći korak u programiranju Keti je doživela 1974 godine, u američkoj vojnoj bazi "Mekdil", gde je na njoj rađen program koji je označen kao "Top secret high tech behavioral modification programming", prevedeno na naš jezik: "Tajni visoko-tehnološki program modifikacije ponašanja", koji je bio tretiran kao vrhunska tajna. Bez obzira kako se program kodirano zvao, uvek je imao neke osnovne elemente: fizičku i psihološku traumu, uskraćivanje vode, hrane i sna, elektrošokove od dvanaest hiljada volti, zadate pomoću specijalnog pištolja po genitalijama, potiljku, leđima, licu, i hipnotičko i harmonično programiranje specifičnih delova memorije i stvaranje višestrukih ličnosti od kojih je svaka obavljala zadatke za koje je programirana. Ovakvo programiranje je dovelo do potpunog gubljenja slobodne volje, svesnog mišljenja i sposobnosti za rasuđivanje. Keti je postojala samo kroz programiranu podsvest i radila je sve ono što se od nje tražilo kada bi se aktivirao određeni program. Interesantno je da je Sajentološka crkva i njen osnivač L. Ron Habard tvrdio da je otkrio opštu terapiju za lečenje mentalnih bolesti kroz modifikaciju ponašanja. Habard, uspešni pisac naučne fantastike, navodno je stekao znanja o tehnikama podsvesne kontrole uma u toku svoje službe u Obaveštajnoj službi američke mornarice. Svoj program modifikacije ponašanja nazvao je Dijanetika. po svojoj prvoj ženi Dijani.

U američkoj javnosti, veliku buru je izazvao proces protiv Lerija Flinta, izdavača magazina "Hastler", zbog trgovine drogom. Keti O'Brajen je Flinta označila kao osobu koja je za CIA rukovodila proizvodnjom pornografskih časopisa i filmova u kojima je i Keti igrala. Uskoro je bila uključena u krug poznatih muzičara i pevača kantri muzike u Nešvilu, koji su zbog svoje ogromne popularnosti i veza sa visokim krugovima američkog društva bili idealni za nesmetan transport i rasturanje droge širom Amerike i za uvlačenje poznatih ličnosti u razne oblike perverzije, što je omogućavalo kasnije ucenjivanje.*

* Dodatak 1

U tom svetu je upoznala i člana muzičke grupe "Desperado", Vejna Koksa. Šef grupe je bio Džek Grin, operativac CIA umešan u trgovinu kokainom i belim robljem. Koks je prošao obuku za člana plaćeničkih paravojnih formacija, pod vođstvom američkog senatora iz Lujzijane, Beneta Džonstona. Senator J. Benet Džonston, takođe ekspert za kontrolu uma, iz Šrivporta, Lujzijana, pričao je Keti da je učestvovao u Filadelfija eksperimentu, bio na drugoj planeti i vratio se sa vanzemaljcem, a sve to koristio za kontrolisanje Ketinih programa. Vejn Koks, okultni, serijalni ubica, po rečima O'Brajenove ima na duši preko trideset ubistava za račun CIA. Njegova majka, Meri Koks Farmer, sveštenica je okultne grupe i umešana u trgovinu belim robljem. Džek Grin je bio na čelu onoga što se kriptički zvalo "Voz slobode", a svi koji su umešani u projekt Monarh znaju da se ova šifra odnosi na robove koji se koriste u ovom projektu. Keti O'Brajen su udali za Vejna Koksa, a februara 1980 godine rodila je devojčicu koja je dobila ime Keli. Vejn Koks, potpuno pod uticajem svoje demonske majke, razvio je sistem verovanja koji ga svrstava u opasne ludake. Obožava Satanu, veruje u komunikaciju sa duhovima prirode i demone, smatra da je Isus vanzemaljac, a da je Bermudski trougao kapija za drugu dimenziju. Njegovi idoli su bili Čarli Menson i Džim Džons, a za masakr u Džonstaunu javno je izjavio da je najbolji primer moći CIA u kontroli uma. U strukturi projekta Monarh, senator Bird je bio "vlasnik" Keti O'Brajen, a njen muž Koks bio je primarni "hendler", koji je sprovodio Birdova naređenja kada je bilo potrebno da Keti bude na određenim mestima u određeno vreme i da je drži u programu kontrole uma. Koks i njegova majka satanista su živeli u gradiću Čatam, na ivici velikih močvara Lujzijane. Tu je u krvavim ritualima ubijao ljude brojnim ubodima nožem, jer je verovao da su mu "odlazeći duh" umirućeg i krv žrtava kojom je bio isprskan davali snagu da kontroliše Keti.

U toku tri godine, koliko je bila sa Koksom, Keti je ostala šest puta trudna i naterana na pobačaj, a fetuse je Koks zadržao i prodavao onima kojima su trebali za satanske rituale. Takođe je svim svojim žrtvama odsecao šake, koje je njegova majka sušila i koristila u magijskim ritualima, a tela žrtava je bacao u močvaru gde su ih jeli aligatori, tako da nije ostajao trag njegovih zločina. Posle Koksa, Ketin "hendler" postaje Aleks Hjuston, zabavljač, trbuhozborac koji nastupa sa lutkom koja "govori", a u stvari je umešan u CIA operacije sa drogom, pranjem novca, prostitucijom dece i trgovinom belim robljem. Hjuston je voleo male, crne dečake, a njegove veze su sezale do Bele Kuće. Jedna od obaveza Aleksa Hjustona bila je da dovede Keti i njenu ćerku Keli u "Bohemijan Grouv", tajni i zatvoreni centar elite Novog svetskog poretka, radi prostituisanja. Kada je Mark Filips, poslovni čovek koji je bio uvučen u saradnju sa Aleksom Hjustonom, ne znajući da treba da posluži kao paravan za prljave poslove, otkrio mračni svet kontrolora uma, odlučio je da deprogramira Keti O'Brajen i spasi nju i njenu ćerku mračne sudbine. Raskrstio je sa prethodnim životom uspešnog poslovnog čoveka i posvetio se borbi protiv "vladara u senci", koji ne prezaju ni od jednog zla radi ostvarenja svojih ciljeva. Početak je bio težak, jer ništa nije znao o tehnikama kontrole uma i mehanizmima funkcionisanja robova iz programa Monarh. Od prijatelja, generala u penziji, koji je radio u Obaveštajnoj službi američkog vazduhoplovstva, saznao je tehniku kako da stupi u vezu sa Keti O'Brajen. General mu je rekao:

"Pozovi je telefonom, zazvoni dva puta, prekini vezu. Pozovi ponovo, zazvoni jednom, prekini. Pozvoni ponovo. Reci joj da si Bog. Izgovori neki biblijski odeljak jer su svi programirani preko hrišćanstva. Sve što joj kažeš, uradiće."

Interesantno je da su i nacisti, Himler i nacistički krug okultista, napadali najčešce katolike u svojim eksperimentima kontrole uma. Iskreni katolici su potencijalno lake žrtve, zbog ugrađenog osećaja krivice koji katolička crkva vešto usađuje u svoje vernike. Keti je prvo bila katolik, a onda je Koks naterao da pređe u mormonsku veru, kako bi dokazao da je Satana prisutan, posebno u mormonskoj crkvi u Munrou, Lujzijana, gde je izvodio okultne rituale. Među pripadnicima mormonske crkve ima dosta incestuoznih afera, što ih čini vrlo podložnim programiranju i ucenama. Mormonski biskup Glen Pejs je jula 1990 godine napisao izveštaj biskupskom komitetu u Solt Lejk sitiju sa temom o ritualnoj zloupotrebi dece, vernicima i pripadnicima mormonske crkve. Od šezdeset žrtava sa kojima je razgovarao, a misli da je broj traumatizovanih bar tri puta veći, pedeset i troje su bile devojčice, a sedmoro dečaci. Bili su učesnici u satanskim ritualima kojima su sistematski i metodično zloupotrebljavani, mučeni i terorisani, često u prisustvu roditelja i često od strane roditelja i rođaka. Policija u Solt Lejk sitiju je pokušala da istraži ove zločine, ali deca su ćutala, jer su oni koji su ih zloupotrebljavali verovatno bili pripadnici crkvene hijerarhije. a decu su toliko mučili da su ona razvijala sindrom višestruke ličnosti i nisu mogla da se sete detalja onda kada je to od njih traženo.

Posle "kidnapovanja" robova CIA, Keti i njene ćerke Keli, započela je borba za preživljavanje, Ketino lečenje i vraćanje u normalan život koji će "otključati" program. Sa Keli su stvari bile teže. Programiranje je bilo urađeno na nepoznat način, a svaka greška je mogla devojčicu da košta života. Njen otac, Vejn Koks, ju je programirao (uz pomoć Hjustona) da umre, koristeći kliničku tehniku poznatu kao "hipnosan". Keli je kroz program dobila astmu, čiji su je povremeni napadi strašno mučili, onemogućavajući deprogramiranje. Postepeno je iz Ketine podsvesti počela da izlazi priča van ljudskog poimanja. U programiranje i korišćenje seksualnih robova bile su uključene mnoge poznate ličnosti iz sveta politike. Jedan od njih bio je Pjer Trido, izabrani premijer Kanade 1968 godine. Bio je programer i umešan u katoličko-jezuitski aspekt programa Monarh. On je koristio seksualne usluge Keti O'Brajen, koje su bile deo njenog treninga.

Keti se posebno plašila Dika Čejnija, koji je bio šef predsedničkog osoblja Džeralda Forda, a kasnije ministar odbrane Džordža Buša, član Saveta za međunarodne odnose, čak potencijalni predsednički kandidat 1996 godine. Bio je veliki ljubitelj "Najopasnije igre", koja je smišljena da obučava vojno osoblje u uslovima borbe i preživljavanja. Zabavni deo predstavljao je lov na robove iz programa Monarh. koje su progonili kroz šumu, dok su ovi goli bežali i pokušavali da se spasu. I Keti je bila "lovina" u ovim igrama koje su se održavale u Grejbulu (Vajoming). Maunt Šasti (Kalifonija) i "Svis Vila" u Lampeu (Misuri). Sem kao seksualna robinja, Keti je, kao i Bonači, prenosila drogu. Put droge, koji kontroliše CIA u Americi, bio je: luka Majami, vazduhoplovna vojna baza "Vorner-Robins" u Makonu (Džordžija), zatim Mormonska crkva u Hendersonvilu (Tenesi) i Nešvil (Tenesi). Keti je prenosila drogu i poruke između senatora Birda, haićanskog diktatora Bejbi Doka Divalijea i portorikanskog narko bosa Hoze Busta, putujući na Haiti, Bahame, Devičanska ostrva i u Meksiko. I američka vojna baza "Tinker" bila je mesto preko koga je u Ameriku stizao kokain. Keti O'Brajen jc bila programirana kao Zvončica* iz "Petra Pana" i lično je predala kokain Bilu Klintonu kao poklon senatora Džonstona. Priča o narkomanskim sklonostima Bila Klintona potvrđena je iz više izvora. Jedna od njih je otkrivena 19 jula 1993 godine kada je policija u Džankšnu, Teksas, u kamionu otkrila dve tone kokaina. Među zaplenjenim paketima bio je i jedan (verovatno lična pošiljka) na kome je pisalo "Klinton".

* Zvončica, na engleskom - Tinker-belle, sto se podudara sa imenom baze i služi kao "okidac" za Keti.

Sem što je bio ljubitelj kokaina, od 1983 godine, kada je već bio guverner Arkanzasa. koristio je i devojke - robove iz programa Monarh, a nisu mu bile strane ni biseksualne orgije u "Svis Vila". Jedan od najvećih donatora i prijatelja Bila Klintona bio je poznati biseksualac Bil Hol. Da su CIA i američka armija direktno uključeni u krijumčarenje droge, dokumentovala je Keti u toku procesa deprogramiranja, kada je opisala i precizno nacrtala mesta na koja je odnosila drogu. Jedno od tih mesta je napušteni zabavni park na putu između gradova Kanton i Akron u Ohaju. Keti i Keli su, pod vođstvom Aleksa Hjustona, u zabavni park dolazile nekoliko puta, donoseći kokain, a odnoseći novac. Kokain je bio spakovan u turističke ruksake koje su nosile na leđima, a na njima je bila izvezena ptica kao znak raspoznavanja. Sem toga, Keli je oko glave nosila traku za kosu koja je takode imala amblem ptice. Ponekad bi videle džip pun naoružanih ljudi, sa stražarima naoružanim mašinskim puškama, koji su obezbeđivali primopredaju, koju bi obavio Hjuston. Zabavni park je korišćen od 1984 do 1985 godine. kao mesto isporuke kokaina. Posle 1986 godine korišćcno je drugo mesto, farma u Dajmond Kavernsu, Kentaki. Tu se nalazio CIA centar za kontrolu uma. u kome se radilo izuzetno složeno programiranjc, poznato kao Trauma bliske smrti (Near Death Truumu). Posle izmeštanja centra, zabačena farma je služila kao mesto isporuke kokaina, gde je Hjuston dovodio Keti i Keli. Pošto bi stigli, u roku od petnaest do dvadeset minuta bi se pojavio vojni helikopter koji je preuzimao drogu. Kao vodič, na farmi ih je dočekivala Li En Gilon. koja je biia zaposlena u "Trauma Centru", a možda je bila i žrtva koja je prošla program u njemu. Posle izvršene pnmopredaje. Hjuston je svoje "robove" odvodio u jednu od pećina, koja je bila preuredena u mučilište sa električnom stolicom, gde su Keti i njena ćerka traumatizovane elektrošokovima kako bi zaboravile operaciju u kojoj su učestvovale.

Umešanost SAD-a u svetsku trgovinu drogom seže u sredinu prošlog veka. Mnoge danas bogate i uticajne porodice ("američka aristokratija") su se obogatile na drogi. Jedna od takvih je i porodica Rasel, čiji su članovi studirali na "Jelu" i bili deo tajnog društva Skal and Boun. Svoje bogatstvo stekli su kroz nezakonitu trgovinu opijumom. Semjuel Rasel je 1823 godine osnovao lirmu "Rasel and Ko." koja je brzim jedrenjacima odvozila u Kinu opijum kupljen u Turskoj. Do 1830 godine Rasel je otkupio bostonski opijumski sindikat i postao najveći švercer opijuma u Konektikatu. Njegov čovek u Kini bio je Voren Delano mlađi, deda Frenklina Ruzvelta, američkog predsednika u vreme Drugog svetskog rata. Ostali Raselovi partneri bile su porodice Kulidž, Perkins, Sterdžis, Forbs i Lou, koje se smatraju "stubovima društva". Rođak Semjuela Rasela, Vilijem Hantington, osnovao je prvu američku granu društva Skal and Boun i u nju privukao članove najuticajnijih američkih porodica koji su studirali na "Jelu": Lord, Vitni, Taft, Džej, Bandi, Hariman, Vejerhauzer, Pinčot, Rokfeler, Gudjir, Sloun, Simpson, Felps, Pilsburi, Perkins, Kelog, Vanderbilt, Buš i Lavet. Interesantno je da su članovi društva uvek bili bliski američkoj špijunskoj strukturi. Član društva, Džordž Buš, pre nego što je postao američki predsednik, bio je direktor CIA od 1974 do 1975 godine. Do 1903 godine, "Diviniti" (škola univerziteta "Jel") je osnovala veliki broj škola i bolnica u Kini. Mao Cedung je bio jedan od zaposlenih u školi. Do 1930 godine, uticaj ove "kineske veze" bio je toliki da je američka administracija molila da članovi ovih misija obavljaju obaveštajne zadatke za američku državu.

Prodaja opijata u Americi bila je slobodna. Zna se da je prvi sastojak koka-kole (kako samo ime kaze) bilo lišće koke, preko koga se prelivala šećerna vodica. Tek u vreme uvođenja prohibicije na alkohol. 1920 godine, kokain i heroin su stavljeni van zakona, i to ne zbog razvijene svesti o štetnosti droga, već zbog pritiska Lige naroda. Jugoistočnu Aziju, centar proizvodnje droge u ovom veku, na početku je kontrolisala Francuska, jer je njeno kolonijalno carstvo obuhvatalo Vijetnam, Kambodžu, Laos i Tajland. U ovim zemljama Francuska je imala razgranatu obaveštajnu mrežu koju je finansirala opijumom. Moris Bel, nekadašnji šef SDECE, francuske obaveštajne službe, opisao je kako je sistem funkcionisao. Francuski padobranci, koji su neprekidno bili u ratu sa nepokornim brdskim plemenima, služili su kao skupljači sirovog opijuma. Ovaj je francuskim vojnim avionima transportovan u Sajgon, gde ga je preuzimala kinesko-vijetnamska mafija radi prerade i dalje distribucije. Značajan krak trgovine drogom u to vreme je bila korzikanska mafija, koja je u Marseju imala fabrike za proizvodnju heroina, koji je odatle išao u SAD. Ova mreža je bila poznata kao Francuska veza, o kojoj je kasnije snimljen i film posle njenog razbijanja. Nakon gubitka Indokine, 1954 godine, francuske poslove sa drogom preuzimaju Amerikanci. Rat protiv Vijetnama, Kambodže i Laosa bio je lični rat CIA za ovladavanje "sirovinskom bazom". Moćnici Novog svetskog poretka nisu se rukovodili pobedom u vijetnamskom ratu, a jedan od razloga je što su im bila potrebna ogromna sredstva koja su se van budžeta države mogla obezbediti samo trgovinom drogom. I zaista, CIA Je vrlo brzo razvila ovaj biznis do neslućenih granica. Proizvodnja, a samim tim i broj ovisnika, se drastično povećavao u Evropi, Severnoj Americi, pa i u samom Vijetnamu, među američkim vojnicima. Po nekim podacima, čak trećinu američkih vojnika su činili heroinski ovisnici. Prodaja droge je bila glavni biznis južnovijetnamskih generala. Jedna od glavnih figura bio je general Dang Van Kuang, pomoćnik bezbednosti predsednika Ngujen Van Tija. Kuang je razvio mrežu preko vijetnamskih specijalnih snaga koje su operisale u Laosu.

Laos je bio najveći proizvođač opijuma, pod upravom generala Vang Paoa, vođe plemena Meo, koje je ratovalo na strani CIA. Vang Pao je skupljao sirovi opijum uzgajan u severnom Laosu i transportovao ga helikopterima "Er Amerike" (vazduhoplovne kompanije koju je osnovala CIA) do Long Tijena, ogromnog kompleksa koji su izgradili Amerikanci, poznatog kao "Raj droge" ili "Altemativa 20". Ovde je sirovi opijum generala Paoa prerađivan u kineski "beli heroin broj 4", vrhunske čistoće. U međuvremenu, CIA je generalu obezbedila i avione, koje su neki u šali zvali "Er Opijum", i kojima se droga transportovala direktno u Sajgon, u veliku američku vazduhoplovnu bazu "Ton Son Nat". Ovde je deo istovarivan radi prodaje američkim vojnicima, a ostatak je brodovima odlazio korzikanskom sindikatu u Marseju. Odatle je droga odlazila na Kubu, čije aerodrome je kontrolisao šef mafije sa Floride, Santos Trafikante. Posle gubitka Kube i dolaska Fidela Kastra na vlast, rute su promenjene, pa i taktika. Tako da je deo droge stizao direktno u Ameriku, ušiven u trbušne duplje poginulih američkih vojnika, koji su transportovani u Ameriku kako bi bili sahranjeni sa svim vojnim počastima. U SAD-u, protagonisti i zagovomici rata nisu bili zabrinuti zbog porasta upotrebe droge među američkim vojnicima. Bio je to deo plana grupe ljudi, usmeren na potkopavanje ukupne odbrambene moći zemlje. Ogromni prihodi od droge prali su se kroz australijsku banku "Nugan Hend" i koristili za subverzivni rat koji je CIA neprestano proširivala. U maju 1970 godine izvršena je invazija na Kambodžu. Tako je formiran još jedan heroinski kanal. Oblasti pogodne za gajenje opijuma, pritom nedostupne, odmah su uključene u lanac proizvodnje. Švercersku mrežu kontrolisala je vijetnamska ratna mornarica iz baza u Pnom Penu i reke Mekong. Samo nedelju dana nakon invazije stiglo je stotinu i četrdeset vijetnamskih i američkih brodova pod komandom Ngujen Taana Čaua. Pozdravljeni su kao "velika vojna humanitarna flota". Odmah su se bacili na posao i počeli da prebacuju velike količine opijuma u Južni Vijetnam. Kada su se SAD povukle iz Južnog Vijetnama, general Kuang, najveći diler Južnog Vijetnama, preselio se u Montreal, preko američke vojne baze "Fort Šafi" u Arkanzasu. Amerika je izvršila potajni, ali vrlo snažni pritisak na Kanadu da ga primi.

Naizgled paradoksalna situacija, da CIA finansira svoje operacije kroz svetsku kontrolu tržišta drogom, a s druge strane velike kampanije za borbu protiv droge u Americi i borbe koju vodi DEA ("Agencija za borbu protiv droge") samo je prividno nespojiva. Profesor Alfred Mekoj je ovaj nesklad okarakterisao kao "institucionalni odnos između CIA i DEA". Još tridesetih godina ovog veka osnovan je "Federalni biro za borbu protiv narkotika" (FBN), prethodnik DEA, čiji su agenti radili na tajnim zadacima radi suzbijanja trgovine drogom. Početkom Drugog svetskog rata, agenti FBN-a su uključeni u OSS ("Kancelariju strateških službi"), prethodnicu CIA, da bi se naučili njihovom sistemu rada. Ovaj odnos se zadržao do današnjih dana. Iz ovoga se može zaključiti da je osnovni zadatak DEA da spreči priliv droge iz izvora koje nije odobrila CIA, a da akcije, spektakularno nazivane "ratovima protiv droge" u Americi, nisu ništa drugo do istrebljivanje konkurencije. Logičan zaključak je da će dileri koji imaju odobrenje CIA, kontrolisati u sve većoj meri globalne poslove s drogom, što će vladu SAD-a staviti na mesto najvećeg dilera heroina na svetu. Ovo je već odavno zacrtani strateški cilj "vladara iz senke", jer je trgovina i monopol nad drogom jedan od najunosnijih, neoporezovanih poslova na svetu, čiji profiti konstantno rastu.

Vođe Novog svetskog poretka kontrolišu priliv droge u Ameriku, jer iz njene prodaje finansiraju svoju subverzivnu delatnost. Jedan od takvih šefova je bio i američki kongresmen Geri Akerman, koji je kontrolisao ulazak droge u Long Ajlend, a koga je Keti upoznala 1981 godine. U to vreme je bio član senatskog "Komiteta pošta i javnih usluga" i "Komiteta za azijske i pacifičke poslove". Akerman je za svoje poslove koristio Keti i poznatu pevačicu Loretu Lin. Loreta je takode bila žrtva CIA programa kontrole uma, a njen menadžer i hendler bio je neonacista i pedofil Ken Rili, najbolji prijatelj Aleksa Hjustona. Kakva slučajnost.

Heroin stiže u SAD iz dva glavna opijumska monopola, jednog u Jugoistočnoj Aziji, a drugog u Turskoj. Još 1949 godine, oblast Jugoistočne Azije postala je uporište poraženih snaga Čang Kaj Šeka, pošto ih je Maova Crvena armija isterala iz Kine. CIA je organizovala veliku obaveštajnu mrežu u kojoj je upotrebila ove snage da prikupljaju obaveštajne podatke o Kini, da se povremeno sukobe sa vojskom komunističke Kine i da služe kao "kamen spoticanja" u Jugoistočnoj Aziji, kako bi Amerika opravdala svoje angažovanje u ovom delu sveta. Ovako zamišljeni subverzivni rat finansiran je crnim fondovima od prodaje droge. Upravo tada je OSS obavio svoj najznačajniji zadatak, tako što je ovaj region pretvorio u najvećeg proizvodača opijuma na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od hiljadu tona.

Interesantna je priča iz perioda posle vijetnamskog rata, u koju je bio umešan jedan od zapovednika Specijalnih snaga SAD-a u regionu Južne komande, potpukovnik Džejms Bo Gric. On je bio jedan od oficira koji je istraživao misterioznu smrt pukovnika Edvarda P. Kutola, koji je pod zakletvom svedočio da je bio umešan u šverc kokaina iz Kolumbije do Paname, pod kontrolom vojske SAD-a. On i neki drugi oficiri su kasnije poginuli pod čudnim okolnostima. Sa ovog zadatka Gric je prebačen da vodi kampanju za oslobađanje američkih vojnika nestalih u akcijama u toku vijetnamskog rata. Naime, teksaški milijarder i predsednički kandidat Ros Pero, obavestio je američku vojsku da ima saznanja da se tri američka vojnika nalaze u rukama Huna Saa i da je ovaj spreman da ih vrati. Preko kontakata sa kineskom vladom, ugovoren je kontakt sa Hun Saom, u nepristupačnim brdima oblasti San. Međutim, Gric je znao da može mnogo brže da uđe i izađe iz te oblasti ako iskoristi svoju mrežu kontakata u regionu, pa je pošao na put u novembru 1986 godine, sa nekolicinom pripadnika specijalnih snaga koje je sam odabrao. Gricovom timu su trebala tri dana da prođu kroz Šan. Kada se sreo sa začuđenim Hun Saom, saznao je da Sa nikada nije držao američke ratne zarobljenike. Međutim, Gric ga je tokom razgovora pitao zašto je toliko umešan u trgovinu opijumom i objasnio mu kakve probleme ovo stvara u Americi. Odgovor ga je zabezeknuo. Hun Sa je izjavio da sav opijum koji on proizvede, otprilike devet stotina tona godišnje, otkupi vlada SAD-a! Time je krug bio zatvoren. Hun Sa je čak ponudio da prestane sa proizvodnjom opijuma ako mu američka vlada pomogne da ovu kulturu zameni nekom drugom, što neće preći deset odsto sume koju troši na "borbu protiv droge". Iznenađeni Gric je preneo predlog američkoj vladi i bio je još više iznenađen kada je predlog odbijen. Potpukovnik Zelenih beretki je takođe upozoren da će postati meta raznih podmetanja ako ne odustane od ove teme. Gric je ponovo otputovao u Burmu i u maju 1987 godine ponovo se sreo sa Hun Saom. Ovaj put je Hun Sa u video kameru izdiktirao imena ljudi iz američke administracije sa kojima obavlja transakcije. Prvi na spisku je bio Ričard Armitidž, visoki funkcioner zadužen za kupovinu opijuma. Za transport je bio zadužen šef mafije, Santos Trafikante. Gric je pokušao da za ovaj problem zainteresuje lično tadašnjeg potpredsednika SAD-a, Džordža Buša, ali nije uspeo. I na drugim mestima su odbili da ga saslušaju. Bio je to i suviše dobar biznis da bi ga ometao zabrinuti oficir. U toku jednog predavanja, 1991 godine, Gric je opisao Hun Saov "posao" sa američkom admimstracijom. CIA je plaćala Hun Sau tri stotine hiljada dolara po toni, a vrednost droge na ulicama Amerike je bila dva miliona dolara po kilogramu!

Gric nije odustao od svoje borbe protiv ovakve nezamislive prakse američke administracije i malo po malo, obrisi delovanja Ričarda Armitidža su počeli da se ocrtavaju. Ovaj vrlo moćni "igrač u senci" je otišao tako daleko da je manipulisao i američkog predsednika Regana. Uspeo je da ubaci svog čoveka, pukovnika Dejva Brauna, na mesto oficira za vezu u najuži krug predsednika SAD-a. Cilj ovog poteza bio je da se svakodnevno suptilno utiče na predsednikove stavove. Slične operacije sprovedene su i u drugim telima i agencijama administracije. Na ovaj način Armitidž i njegov krug saradnika su bili nedodirljivi. Bar za izvesno vreme.

Mada je već bio na funkciji pomoćnika sekretara odbrane. Armitidž je februara 1989 godine, posle Bušovog izbora za predsednika. nominovan za državnog podsekretara za dalekoistočne poslove. Ovaj predlog je blokiran, a umesto toga Armitidž je predložen za mesto ministra vojske. Iza scene, vodio se pravi rat u kome su ministarstvo pravde i FBI pokušavali da optuže Armitidža za njegove narko i druge kriminalne aktivnosti. Ovome se oštro suprotstavljao državni javni tužilac Tomburg, koga je na ovu funkciju naimenovao predsednik Buš. Protiv Armitidža se vodila istraga od strane predsedničke "Komisije za istraživanje organizovanog kriminala", a fokus je bio na istraživanju stranog organizovanog kriminala povezanog sa krijumčarenjcm droge i kockom.

Osnov za istragu je bila Armitidžova bliska saradnja sa Vijetnamkom Ndijet Tui O'Rurk, poznatijom po nadimku Nanet. Nanet je bila centar izuzetno velikog lanca kocke kojim su upravljali Vijetnamci u Americi. Za nju je jedan izvor tvrdio da je dobila američko državljanstvo pod veoma sumnjivim okolnostima. Takođe se sumnjalo da se bavi prostitucijom. Pretpostavka je da Armitidžovo poznanstvo sa Nanet datira iz vremena vijetnamskog rata, kada se pričalo da njih dvoje imaju bar u Sajgonu. Takođe se sumnjalo da nanet radi kao njegov "kurir". Drugi izvor koji je učestvovao u istrazi, primetio je kako je skoro svaka Vijetnamka, umešana u rad tajnih kockarnica na istočnoj obali (SAD), udata za Amerikanca koji je u CIA ili ima veze sa Agencijom, uključujući Nanetinog muža. Zbog ometanja istrage sa visokog nivoa, istraga o Armitidžovim kriminalnim aktivnostima je zaustavljena, ali ne pre nego što je prikupljeno dovoljno neprijatnih dokaza. Bilo je jasno da su uticajni politički faktori iznutra, možda i Armitidž, bili ucenjivani, pogotovo što je pronađena fotografija razodevene Nanet i delimično svučenog Armitidža iz vremena rata u Vijetnamu, pa su neki tvrdili da je Armitidž bio prinuđen da radi za severnovijetnamsku obaveštajnu službu. Ros Pero, predsednički kandidat, bio je uveren da je Armitidž špijun. Ova fotografija je bila dovoljna da Armitidž odustane od nominacije za mesto ministra, ali su njegovi zaštitnici bili dovoljno moćni da zaustave krivičnu istragu. Poznat kao "Mister Fu" ("Bogati gospodin") među Vijetnamcima. Armitidž je znao dovoljno o prljavim poslovima američke vlade, u kojima je igrao aklivnu ulogu skoro tri dekade, pa je lako izbegao zatvor. Procenjuje se da je u periodu od 1991 do 1992 godine žetva opijuma u regionu Zlatnog trougla, koju kontroliše Hun Sa, dostigla neverovatnih tri hiljade tona. Ovo je toliko dobar biznis za CIA, da je do planina izgraden asvaltirani put, kako bi kamioni mogli da priđu i kako bi droga brzo stigla do aerodroma u Tajlandu. Odatle, heroin je spreman za put direktno u SAD i druge destinacije u svetu.

Ali. vratimo se priči o Keti O'Brajen. Ketin život je postao još komplikovaniji kada je 1982 godine. na prijemu u Beloj Kući, predstavljena Ronaldu Reganu. "Čika Roni" je bio dobro upoznat sa kriptičkim šiframa za uključivanje Ketinog seksualnog programa, a sem što je bila njegova žrtva, Keti je glumila u mnogim porno filmovima koje je za Regana snimao njegov omiljeni pornograf Majkl Dante. Regan je voleo da gleda te filmove dok se iživljavao na Keti. Dante je bio veza između mafije, Bele Kuće, porno industrije i ozbiljnih poslova klađenja na bejzbol timove. Naime, velika zabava i ljubav Ronalda Regana je bio bejzbol. a posebno tim "Dodžersi", sa čijim je menadžerom Tomi Lasordom bio lični prijatelj. Keti O'Brajen. kao i druge devojke, sem što su bile podvođene menadžerima i igračima, bile su programirane kao živi kompjuteri sa bezbroj podataka o timovima i igračima, pogotovo onim koji su bili na programu kontrole uma i na koje se moglo, po potrebi, uticati da igraju dobro ili loše, kako bi se opklade u velike sume mogle ostvariti u korist onih koji su to kontrolisali. Iako je Dante bio porno šef Bele Kuće, nije bio toliko poznat u javnosti kao Lari Flint, izdavač "Hastlera", jer se bavio tajnim snimanjima perverzija poznatih političara radi ucenjivanja, ali je zato krug njegovih klijenata bio impresivan.

Sem predsednika Regana, Buša i Forda, to su bili šef CIA Bil Kejsi, zatim tadašnji ambasador UN-a, Madlen Olbrajt, kojoj je Keti O'Brajen pružala oralne usluge, pa senatori Bird i Spektor, kongresmeni Trafikant i Vander Jagt, guverner Tornborou iz Pensilvanije, koji je bio na kokainu i duboko umešan u program Monarh, pa samim tim i kontrolor prostitucije, pomografije i prodaje kokaina u svojoj državi, zatim Blanšar, Aleksander i mnogi svetski lideri kao što su bili premijer Kanade Malruni, predsednik Meksika de la Madrid, saudijski kralj Fahd i drugi. Sve ove ličnosti, kao i mnoge druge, mogu se sresti u već spomenutom "Bohemijan Grouvu", gde se lako stiže helikopterom iz vojne
baze "Prezidio" kod San Franciska. Tu se nalazi odmaralište za visoke američke funkcionere i njihove goste iz celog sveta, gde je obezbeđena diskrecija i mogućnost da se ljudi "zabavljaju" bez straha u društvu seksualnih robova kao što je bila Keti O'Brajen.
Najekskluzivniji klub na svetu

Jasno je da se ovde nalazi jedan od centara svetske moći, mesto gde se donose važne, strategijske odluke. Po mestu održavanja, ovaj ekskluzivni klub dobio je ime "Bohemijanski klub". Za postojanje ovog kluba saznalo se početkom sedamdesetih godina, jer su njegovi članovi imali poseban doprinos u kreiranju strategije poraza svetskog komunizma, odnosno slamanja tadašnjeg Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. "Bohemijanski klub" ima dve do tri hiljade članova, koji se okupljaju u kampu, u šumi, na obalama Ruske reke u blizini kalifornijskog gradića Monte Riu, nedaleko od San Franciska. Okupljanje je svakog jula, što nije slučajno, pošto je taj mesec posvećen Crnbogu. O najznačajnijim stvarima se diskutuje tokom vikenda, kada u kamp dolaze i specijalni gosti - predsednik "Svetske banke", izvršni direktor "Međunarodnog monetarnog fonda", članovi najužeg štaba američkog predsednika, direktori FBI i CIA, vlasnici i predsednici najmoćnijih multinacionalnih kompanija.

Kompleks "Bohemijanskog kluba" se sastoji od stotinu i dvadeset i dva kamp odmarališta, koja se nalaze duž puta što prolazi kroz šumu sekvoja. Novinari su 1982 godine uspeli da dođu do mape sa preciznim lokacijama ovih kampova u šumi, a tada je ustanovljeno da na kompleksu postoji i malo jezero na čijim obalama se vode "jezerske diskusije". Na obali jezera se obavlja ceremonija spaljivanja "rnračnih briga", odnosno statue sove, koja je i simbol "Bohemijanskog kluba". Od svih kampova, verovatno je najpoznatiji, najznačajniji i najprestižniji "Mendelej kamp", čiji su članovi, među ostalima, Ford, Pajerston, Behtel, Kajzer, Kisindžer, Mekoun, Šulc i Frenč Smit. Ceremonijalno spaljivanje simbola "mračnih briga" je misteriozni ritual koji izvode sveštenici nalik na keltske druide, odeveni u crvene mantije. Sveštenici se kreću sa upaljenim bakljama u procesiji duž obale jezera, pevajući himne Velikoj sovi. Sa sredine jezera potom prilazi barka na kojoj su simbolička tela "mračnih briga". Vrhovni sveštenik tada započinje pogrebni čin spaljivanja, čime se kamperi oslobađaju svojih svetskih problema. Članovi kluba mogu biti samo muškarci, a sve što se radi u ovom kampu, koji se prostire na oko dve hiljade i sedam stotina hektara, predstavlja tajnu i članovi su obavezni da se ponašaju u skladu sa tim. Obezbeđenje u ovom ekskluzivnom kampu je izuzetno, posebno od kada se nekolicina novinara infiltrirala u kamp, sredinom osamdesetih godina. Poslugu u kampu čine, takođe, samo muškarci, koji brinu da se "Bohemijanci" osećaju prijatno.

Od najpoznatijih članova "Bohemijanskog kluba" svakako treba spomenuti Džordža Buša, Vilijema Baklija, Ričarda Niksona, Ronalda Regana, Džordža Šulca, Henrija Kisindžera, Kaspara Vajnbergera, Vilijema Kolbija, Dejvida Pakarda, Džeralda Forda, Aleksandra Hejga, Pola Vokera i Džejmsa Bejkera. U "Bohemijanskom klubu" okupljeni su i najuticajniji biznismeni sveta: Tom Klauzen, Dejvid Rokfeler, Leonard Fajerston, Edgar Kajzer, Džon Dipon, Stiven Behtel, Edvard Teler i Alen Furta. Prema poslednjem dostupnom spisku članova "Bohemijanskog kluba", iz 1993 godine, u njemu se nalazi i nekoliko ljudi našeg porekla: Sava Ateljević u kampu "Band", Tomas Kostić u kampu "Talija" i Stiven Franjić u kampu "Rand Redi". Kao što se rad odvija po "komisijama" (kampovima), tako se i seksualne orgije, po svedočenju Keti O'Brajen, odvijaju prema afinitetima. Postoji sobe, kao što je soba zvana "Nekrofilija", opremljena potrebnim rekvizitima i "Tamna soba". U "Kožnoj sobi", Keti O'Brajen je imala brutalni sadomazohistički odnos sa Dikom Čejnijem, sekretarom odbrane u vladi Džordža Buša.

Dosije Buš

Bez sumnje, najuticajnija i najmoćnija politička ličnost u tom trenutku je bio potpredsednik SAD-a, Džordž Buš. Nije bilo potrebno biti veliki vidovnjak, pa shvatiti da je Regan bio figura iza koje je mračni potpredsednik, pre toga šef CIA, vukao konce politike, ne samo SAD-a. već i "vladara u senci". On je znao, kao i ostali močnici, da koristi programe robova iz programa Monarh, pa je Keti O'Brajen i dalje igrala ulogu prenosioca kodiranih poruka svetskim liderima, usput im bila podvođena, a u povratku donosila drogu. Tako je bila podvedena meksičkom predsedniku Salinasu Gortariju, koji je, kao i njegov prethodnik de la Madrid, imao vrlo tesnu saradnju sa potpredsednikom Bušom. Svi zajedno su radili na potpisivanju sporazuma NAFTA. o slobodnoj trgovini, što je naročito bilo važno za razvoj Meksika, koji se nalazi u susedstvu Novog svetskog poretka. Naravno, nikome nije palo na pamet da se slobodna trgovina odnosi i na unos droge iz Meksika u Ameriku, kao i priliv robovske radne snage koja tobože ilegalno ulazi u Ameriku, gde živi i radi bez ikakvih prava i zloupotrebljava se na sve moguće načine.

Za mnoge neobaveštene, obračun sa panamskim diktatorom Manuelom Ortegom ličio je na obračun demokratije sa diktaturom. U stvari, razlozi za vojnu intervenciju, hapšenje i suđenje Norijegi su drugačiji. Norijega je bio aktivni saradnik CIA u krijumčarenju narkotika u Ameriku. Medutim, počeo je da greši u raspodeli. Izgleda da je "grešio" u svoju korist, pa je morao da bude kažnjen kada su greške postale prevelike. CIA i njeni šefovi ne praštaju.

Od trenutka kada ga je tadašnji predsednik, Džerald Ford, 1975 godine naimenovao za šefa CIA, pa do danas, Buš ostaje jedan od najmoćnijih i najmračnijih vođa Novog svetskog poretka. Iako je njegova politička karijera prepuna kikseva, počev od totalnog neuspeha državnih organizacija za suzbijanje krijumčarenja droge, do situacije da se u vreme njegovog rukovođenja količina unete droge u Ameriku udvostručila, bio je toliko moćan da niko nije mogao da uzdrma njegov položaj. Održavao je bliske veze sa antisemitima koji su izražavali otvorene pronacističke stavove. Pomogao je "Dženeral Motorsu" da se blokiraju sve zakonske inicijative za zaštitu čovekove sredine. Aktivno je učestvovao, 1980 godine, u operaciji Oktobarsko iznenađenje, u grupi koja je sabotirala napore Džimija Kartera da uslobodi američke taoce u Iranu. Igrao je aktivnu ulogu u ometanju istrage u aferi Votergejt, pošto ga je Nikson stavio na čelo "Republikanskog nacionalnog komiteta". Ponovo je aktivirao učešće CIA u tajnim i prljavim operacijama širom sveta. Dao je jaku podršku tajnim pošiljkama oružja Iranu, 1986 godine, i odigrao misterioznu ulogu u Kenedijevom ubistvu. Za one manje upućene, prvo što pada u oči je optužba za veze sa neonacistima. Ko poznaje zbivanja u ovom veku, na planu stvaranja tajnih saveza moćnih svetskih političkih i poslovnih krugova, zna da su nacisti imali partnere širom sveta, od dolaska na vlast do kraja Drugog svetskog rata, a i posle toga. Najbliži Bušov prijatelj osamdesetih godina, bio je teksaški milijarder Vilijem Stemps Feriš III, koji je vodio Bušove finansije, što je bio pravi izbor za Buša, jer je Periš jako dobro krio poreklo ogromnog novca kojim raspolaže njegova porodica, pa je to dobro radio i za Buša. Otkriveno je da je Ferišov deda jedva izbegao suđenje po optužbi da je poslovao sa nacistima. Kao direktor "Standard oila Nju Džersi". deda Feriš je kontrolisao kartel koji su osnovali "Standard oil" i nemački koncern "I. G. Farben". Zajednička firma je 1940 godine otvorila logor Aušvic, radi proizvodnje veštačke gume i sintetičkog benzina iz uglja. Saradnja ova dva koncerna se nastavila do propasti Trećeg Rajha.


Veze sa nacistima

Hemičar "I. G. Farbena" bio je i Karol Vojtila, sadašnji papa, a najvažniji pronalazak koncerna bio je gas Ciklon B. koji je korišćen u gasnim komorama Aušvica. Otkriće da se u predsedničkom komitetu za izbore 1988 godine nalaze najekstremniji desničari, poreklom iz Istočne Evrope, sa otvorenim pronacističkim simpatijama i prošlošću, dovelo je do otpuštanja sedmoro aktivista. Bili su organizovani u "Heritidž Kaunsilu", čiji je politički kredo bio poznat od 1949 godine. Buš je imao njihovu podršku još od sedamdesetih godina, jer se njihova delatnost jako dobro uklapala u tvrdu antikomunističku platformu Republikanske stranke. Dvojica od njih su bili poznati od ranije. Filip Gvarino, bivši katolički sveštenik, bio je optužen da je član italijanske masonske grupe P2. Drugi, Laslo Pastor, priznao je da je bio član mađarske fašističke partije Strela-Krst, a Drugi svetski rat je proveo kao njen izaslanik u Nemačkoj. Bušov saveznik sa neskrivenom prošlošću bio je Jaroslav Stecko*.

* Umro je 1985 godine.

Kao ekstremni ukrajinski nacionalista, bio je jedno vreme predsednik vlade u Galiciji, a zaplenjeni nacistički dokumenti pokazuju da je u Lvovu za dve godine likvidirano sto hiljada Jevreja. U predsedničkoj kampanji 1988 i 1992 godine, u Bušovom timu je bio Fred Malek, poznati nacistički kolaboracionista. Stvari postaju sasvim jasne ako se pogleda biografija Bušovog oca, Preskota Buša. Rođen je 1885 godine u porodici industrijalca. Studirao je na "Jelu", gde je postao član tajnog bratstva Mrtvačka glava. Oženio se ćerkom Džordža Vokera, predsednika privatne banke "M. A. Hariman & Co.", a sa njegovim partnerima, Averelom i Rolandom, bio je blizak prijatelj. Koristeći protežiranje tasta, Preskot Buš je tridesetih godina postao direktor najmoćnije privatne bankarske kuće tog doba, "Braun, Braders, Hariman". U to vreme počelo je kreditiranje nacističke partije u Nemačkoj, uz posredovanje nekih holandskih banaka, o čemu je na sudu 1945 godine svedočio Fric Tisen. Slične poslove Hariman je imao i sa SSSR-om. Još od 1922 godine, finansirao je kopanje rude mangana u SSSR-u i ostvario ogromne profite. Iako je predsednik SAD-a. Hari Truman, ove poslove nazvao "poslovima na granici izdajstva", Preskot Buš i Hariman su se iz svega elegantno izvukli bez posledica. Preskot je nastavio sa uspešnom karijerom i dva puta bio biran u američki Senat. U takvoj atmosferi je rastao i formirao se Džordž Buš. Neka istraživanja pokazuju da je Preskot Buš treća generacija Amerikanaca, a njegovi preci su se doselili iz Engleske, što nije beznačajno kada se vidi kakvu je podršku kasnije imao. Iz Drugog svetskog rata. Džordž izlazi kao poručnik i ženi se Barbarom Pirs. ćerkom izdavača Marvina Pirsa. Njegov šurak, Skot Pirs, direktor firme "F. F. Haton", biče umešan u velike finansijske prevare, koje će Džordž Buš, tada potpredsednik SAD-a, 1985 godine zataškati, a krivci će se izvući sa smešnim kaznama. Naravno, ne treba zaboraviti da je i Džordž Buš, kao i njegov otac, postao član tajnog bratstva Mrtvačka glava, što je nezaobilazni stepenik u uspinjanju ka vrhovima moći i vlasti.

Džordž Buš je svoju karijeru poslovnog čoveka započeo u industriji nafte, što će ostati njegova ljubav do današnjih dana. Prvo je radio u firmi u kojoj je njegov otac bio član upravnog odbora, a 1953 godine osniva sopstvenu firmu, "Zapata petroleum corp." u.Hjustonu, Teksas. Kasnije će ova firma ući u "Penzoil", jednu od danas najmoćnijih naftaških kompanija. "Zapata" je 1985 godine prijavila prihod od preko dve stotine i pedeset miliona dolara. Nije loše za nepoznatu kompaniju! Dok je Buš bio potpredsednik, njegov sin, Džordž mlađi, postao je predsednik kompanije "Zapata Ofšor". Toj kompaniji je bio potreban veći prihod, pa je zbog toga potpredsednik Amerike odleteo početkom 1986 godine na Bliski Islok, da arapskim zemljama, proizvođačima nafte sugeriše povećanje cene sirove nafte, jer američka bezbednost zavisi od toga! Cene su odmah porasle dva dolara po barelu, što je izazvalo konsternaciju u Beloj Kući. Međutim, Buš je već toliko politički bio moćan, da ovakav potez nije imao nikakvih posledica za njega. Naprotiv. zadobio je verne prijatelje i finansijere iz redova naftaške oligarhije u Americi. "Zapata oil" je Džordžu Bušu služila ne samo za zgrtanje novca, već i kao dobar paravan za delovanje CIA (čiji je agent bio pre 1961 godine), odnosno invazije na Kubu u Zalivu svinja. To nije bilo čudno, jer je "Zapata" imala bliske veze sa kubanskim diktatorom Batistom.

U vezi ubistva Džona Kenedija, ime Džordža Buša se pojavilo u vrlo nejasnom kontekstu, što je Džerald Ford, član "Vorenove komisije", znao i definmitivno zataškao onog trenutka kada je Buša imenovao za šefa CIA. Interesantan je izveštaj Edgara Huvera, napisan samo nedelju dana posle Kenedijevog ubistva, upućen "Birou za obaveštajni rad" Stejt departmenta, u kome Huver opisuje brifing sa Džordžom Bušom iz CIA, održan samo jedan dan posle ubistva Džona Kenedija. Razgovor je održan, prema zapisu direktora FBI, zbog straha Stejt departmenta da bi "neke zabludele anti-Kastro grupe mogle profitirati iz sadašnje situacije i preduzeti neodobren napad na Kubu. verujući da je ubistvo predsednika Kenedija znak promene američke politike, što nije istina". Buš je opisao naimenovanje za šefa CIA kao pravi šok:

"Znao sam o radu CIA samo uopštene stvari, a moje iskustvo sa inostranstvom potiče iz sfere biznisa."

Kada ga je američki novinar Mekbrajd, 1988 godine, upitao za Huverov memorandum, Buš je odgovorio da je u to vreme bio samo biznismen koji se bavio naftom i da je u to vreme za CIA radio "neki drugi Džordž Buš". I zaista, postojao je čovek u Agenciji istog imena, Džordž Vilijam Buš, ali je imao jako nizak rang u organizaciji (GS-5), odnosno, radio je kao analitičar i nije bilo šanse da ga agent FBI, poslat od strane Huvera, brifuje o bilo čemu! Novootkrivena dokumenta FBI potvrđuju da je Džordž Buš, iako je živeo formalno u Hjustonu, u toku 1960 i 1961 godine često boravio u Majamiju, gde je vrbovao Kubance desničare za eventualnu invaziju na Kubu. Tu je upoznao Feliksa Rodrigeza, koji je postao član "tima strelaca" u CIA i uvežbavao "paljbi u trouglu"*, u Meksiku, u bazi koju je formalno držalo "Odelenje 5"**, a koje formacijski pripada FBI.

* Paljba u trouglu" - termin koji označava tri atentatora, koji unakrsnom vatrom gađaju isti cilj.

** "Odelenje 5" - deo službe FBI koje se bavi poslovima u inostranstvu, iako po ustavu SAD-a FBI ima
ovlašćenja za delovanje samo u SAD-u.

Feliks Rodrigez je u oktobru 1986 godine priz-nao da se kao agent CIA bavio prevozom oružja iz Irana u Nikaragvu. Prilikom pada jednog od tih aviona, Rodrigez je napravio grešku i pozvao svog CIA supervizora Donalda Grega, koji je bio savetnik za nacionalnu bezbednost potpredsednika Buša. Buš je negirao da je umešan u ove operacije, ali kada je počela kongresna istraga protiv potpukovnika Olivera Norta, postalo je jasno da je Buš ne samo znao za ove ilegalne operacije, već da je i učestvovao u njihovom kreiranju. I preko ovih Bušovih laži olako se prešlo, iako je bilo jasno da je u izjavi pred Kongresom, 1988 godine, Buš svesno lagao o svom učešću u operaciji pomaganja "kontraša" u Nikaragvi.

Rat sa Irakom

Sledeća velika afera u koju je Buš bio umešan je sa Irakom. Neki sjajni američki novinari, koje masni honorari i velike plate u uticajnim novinama i televizijama nisu otupeli, u svojim analizama tvrde da je američka administracija ohrabrivala Sadama Huseina u njegovim pogledima ka bogatim naftonosnim poljima Al Rumcilah. Buš je aktivno ohrabrivao Sadama da traži veče cene nafte na sastanku OPEC-a, sedam meseci pre invazije Kuvajta. Tajming je bio odličan. U januaru 1990 godine Sadam Husein je bankrotirao i borio se za opstanak. Bila je to posledica dugotrajnog rata sa Iranom. Godišnji prihod od nafte, dvanaest do trinaest milijardi dolara, nije bio dovoljan. Uvoz za civilne potrebe je prešao jedanaest milijardi u 1990 godini, od toga tri milijarde za hranu. Vojni uvoz je došao do sedam milijardi dolara, a ostali troškovi prema inostranstvu iznosili su jednu milijardu dolara. Dodatnih sedam milijardi bilo je potrebno da se pokriju tekući troškovi. Dug prema inostranstvu, koji je 1979 godine iznosio jednu milijardu dolara, sada je narastao na sto milijardi. Istovremeno, Sadam je trebalo da demobiliše sedam stotina hiljada ljudi koji nisu mogli da nađu civilni posao, a buntovnički oficirski hor kovao je zaveru za njegovo rušenje. 6 januara, atentat na njega zamalo da nije uspeo. Politički, bio je pod opsadom. Ratom iscrpljeni Iračani su očekivali, a bilo im je to i obećano, ustavne i demokratske reforme. Ali Sadam ne bi politički preživeo proces demokratizacije, pa je stega režima postala još veća, rezultirajući krajem te godine naimenovanjem njegovog sina i polubrata za šefove snaga bezbednosti.

U ovim kritičnim okolnostima, Amerika je predložila podizanje cena nafte Sadamu Huseinu. U januaru 1990 godine, cena nafte bila je dvadeset i jedan dolar za barel, ali su analitičari očekivali da će u drugom kvartalu cena pasti na oko petnaest dolara po barelu, što se i obistinilo. Da se u leto ne bi suočio sa krizom, Sadam je naručio studiju o kretanju cena nafte, od centra za strateške i međunarodne studije. Detalji su ostali tajna, ali nije sporno da su sugerisali agresivnu politiku cena nafte za arapske proizvođače, i cenu izmedu dvadeset i četiri i dvadeset i pet dolara za barel. To je odgovaralo Americi, jer je i ona veliki proizvođač nafte, kojom zadovoljava pedeset odsto sopstvenih potreba, pa bi i američke naftne kompanije u zemlji i inostranstvu profitirale, a nije bez značaja ni podatak da su i predsednik Buš i državni sekretar Bejker imali jake poslovne veze u tim krugovima. U jesen 1989 godine, kada je do invazije Kuvajta ostalo devet meseci, a Irak bio u očajnoj situaciji, jer nije imao novca da kupi novo oružje, Buš je izdao tajnu direktivu o uspostavljanju bližih veza sa Bagdadom i otvaranje mogućnosti da Irak dobije ekonomsku pomoć od jedne milijarde dolara! Ova podrška u bankarskim garancijama, za kupovinu američkih poljoprivrednih proizvoda, omogućila je Sadamu Huseinu da sopstvena oskudna sredstva usmeri na kupovinu oružja. Rat je bio sve bliži, a zna se da kada zapreti ratna opasnost na Bliskom Istoku, cena nafte počinje da raste do dvadeset i pet dolara za barel, a možda i više. Za laike, ovo su bili nesmotreni potezi američkog predsednika.

Za one bolje upućene, ovo je bio samo nastavak politike pomoći Iraku, koja je vukla korene još iz perioda rata sa Iranom. Ovo približavanje usledilo je na predlog tadašnjeg predsednika Regana, jer je trebalo zaustaviti muslimanski fundamentalizam oličen u Iranu. Prvo je u februaru 1982 godine Irak skinut sa liste terorističkih zemalja, iako su se tome protivili mnogi visoki službenici američke administracije. Bilo je poznato da je Irak pružao utočište mnogim arapskim grupama i pojedincima umešanim u međunarodni terorizam, između ostalih i Abu Abasu, napadaču na brod "Akile Lauro". Iste godine Amerikanci su ponudili svoje minobacače u zamenu za jedan ruski tenk T-72, jer je bio zaštićen oklopom nepoznatim američkoj armiji. U drugoj polovini 1983 godine, Irak je dobio mogućnost da kupi američku vojnu opremu za četrdeset i pet miliona dolara - topove velikog dometa, 175 milimetara, i municiju. 1984 godine Buš je naterao "Eksport-Import banku" da garantuje Iraku kredit od pet stotina miliona dolara za izgradnju naftovoda. Taj trend se nastavio i 1987 godine, ponovo preko "Eksport-Import banke", iako je bilo mnogo upozorenja da se krediti neće vratiti. Kao potpredsednik, te iste godine Buš se sastao sa Nizarom Hamdunom, iračkim ambasadorom u Ujedinjenim Nacijama, i obećao da će pomoći u nastojanjima Iraka da kupi opremu koja se vodila kao "tehnologija dvostruke upotrebe".*

* Oprema koja se može koristiti i u vojne i u civilne svrhe

Posle potpisivanja direktive, 1989 godine, državni sekretar Džejms Bejker je nagovorio ministra poljoprivrede da se ne suprotstavlja ovoj odluci. Polovina sume stavljena je Iraku na raspolaganje početkom 1990 godine. U julu iste godine, samo mesec dana pre početka invazije na Kuvajt, Savet za nacionalnu bezbednost Amerike je isforsirao drugi deo kredita, iako je bilo jasno da se taj novac koristi za program proizvodnje balističkih raketa i proizvodnju nuklearnog oružja. Sve u svemu, za osam godina, Irak je dobio pet milijardi dolara kredita, a kasnio je sa vraćanjem čitave dve milijarde iz tog paketa. U istom periodu, filijala italijanske banke "BNL"** u Atlanti, odobrila je Sadamu četiri i po milijardi dolara kredita u periodu od 1986 do 1989 godine.

** "Banca Nazionale del Lavoro"

Krajem iste godine, "Volstrit Džurnal" je objavio da su inspektori poreske službe, IRS, ustanovili da su direktori "BNL" dobijali mito. Tek je skandal sa "BCCI" bankom*** pokazao koliko su mračni i razgranati poslovi izmedu pojedinih zemalja, kao i službi i pojedinaca. U toku istrage počela su da se pojavljuju imena Džordža Buša, Sadama Huseina i Manuela Norijege.

*** "Bank of Commerce and Credit International"

U toku istrage počela su da se pojavljuju imena Džordža Buša, Sadama Huseina i Manuela Norijege. "BCCI" je osnovana sedamdesetih godina od strane arapskih i azijskih finansijera i njen prevashodni zadatak bio je da služi naftaškim magnatima i drugim multimilijarderima, koji su imali razloga da se kriju od poreskih i drugih organa u svojim zemljama. Ova tajnovitost poslovanja banke bila je idealan paravan za CIA i Mosad, da kroz nju finansiraju svoje tajne operacije, pa su kroz ovu banku išla sredstva za građanski rat u Avganistanu, tajne prodaje oružja Iranu, finansiranje pobunjenika u Nikaragvi i rat u bivšoj SFRJ. Počele su da se pronose priče kako se kroz banku pere novac od trgovine drogom, ali je neuporedivo najveći skandal bio vezan za Sadama Huseina i njegove američke prijatelje, u prvom redu Buša. "BCCI" i italijanska "BNL" banka, filijala u Čikagu, bile su predmet tužbe broj 90 C 6863, u kojoj je država Ilinois i kongresmen Henri Gonzales, zamenik predsedavajućeg "Komiteta za bankarstvo" Kongresa, tražio da se stave na uvid dokumenta iz kojih bi se videlo da li je u periodu od deset godina "oprano" dve stotine i pedeset milijardi dolara od naftnih kompanija iz regiona Bliskog Istoka, a uz pomoć Sadama Huseina. Odbor "Federalne rezerve" SAD-a tražio je od Gonzalesa da potpiše obavezu da ono što će dobiti na uvid nikada neće upotrebiti u nekom od svojih kongresnih izveštaja. Kongresmen je odbio da potpiše izjavu o tajnosti, a banka je izjavila da je reč o "non-bank" podacima, za koje ne želi da budu objavljeni.

Iz cele afere jasno je da je Sadam Husein izigravao "siledžiju" u regionu, održavajući određeni nivo napetosti i time visoku cenu nafte. Zemlje regiona, odnosno naftne kompanije, plaćale su "danak" kako bi se očuvao mir. Prihod od naftnih kompanija delio se na "učesnike u poslu". "BCCI" je služila da "opere" taj novac, što nije bilo teško, jer ima četiri stotine filijala u sedamdeset i tri zemlje sveta. Iračku naftu je prodavao "Teksako". Na zahtev kompanije "Penzoil", sud u Teksasu je dosudio ogroman odštetni zahtev u korist ove kumpanije, a na štetu "Teksaka", zato što je navodno osujetio ugovor između "Penzoila" i "Geti oila". Mnogi misle da je to bila kazna za neposlušnost, a bila je odrezana na dve stotine milijardi dolara. Proviziju od pet odsto, što iznosi deset milijardi dolara, podelili su Irak i "Penzoil".

Grupa

Ono što će proisteći, kao zaključak ove knjige, mračna je slika zastrašujućih razmera. U Drugom svetskom ratu, poražena je samo Nemačka i Vermaht, ali NACIZAM NIJE PORAŽEN! Nije, iz vrlo prostog razloga, jer je nacistička Nemačka bila "eksperiment uživo" države, kakva treba da se uspostavi na svetskom nivou. Korporativna država nacističkog tipa je ideal Novog svetskog poretka. Nema ni jednog mračnog i nezamislivog zločina koji već nije počinjen ili će se sprovesti, kako bi se ovaj cilj ostvario. Za obične ljude, čiji moral bez dvoumljenja odbacuje zlo u bilo kom vidu kao okvir življenja, biće zaprepašćujuće kada otkriju da su ljudi koji su učestvovali u stvaranju nacističke Nemačke i danas na vlasti, sa istim ciljevima, ali novim tehnikama kako da taj cilj ostvare. Danas je to zadatak mnogih tajnih društava, vlada unutar vlada, široke mreže subverzivnih aktivnosti koje su premrežile čovečanstvo i mentalno ga pripremaju za novo doba, "novu eru napredne civilizacije", a zapravo se čovečanstvo priprema za ropstvo. Možda su nauka i pozitivizam postale religije ovog veka, ali se ključne stvari organizacije, sadržaja i delovanja pojedinih socijalnih i ekonomskih zajednica nisu promenile.

Govoriti danas o tajnim društvima mnogim čitaocima može izgledati smešno i van konteksta vremena u kome živimo. Ali tajna društva i danas egzistiraju. Nisu prekidala rad hiljadama godina, pa to ne čine ni danas. Potpuno negiranje postojanja, tajnost ciljeva, delimična tajnost šireg i potpuna tajnost užeg kruga članstva, ostale su nepromenjene konstante svih tajnih društava. To je važno pogotovo u slučaju kada je cilj velik - porobljavanje celog sveta. Upravo oni krugovi koji su najviše omalovažavali i kompromitovali istraživače rada tajnih društava, pripadali su, po pravilu, tajnim društvima. Odnos između tajnih društava i Novog svetskog poretka oduvek je bio jak. Jedno bez drugoga kao da nije postojalo, iako je ovaj drugi pojam novijeg datuma. Međutim, on je samo drugačija jezička formulacija prastarog cilja svih tajnih društava, a to je neograničena moć i kontrola nad ljudima.

O najmonstruoznijem i najbeskrupuloznijem tajnom društvu, koje sebe prosto zove Grupa, saznalo se od članova koji su pobegli iz njegovih kandži. Oni koji su im pomogli u bekstvu i kasnijem razotkrivanju delovanja Grupe u prvoj fazi, od 1983 do 1992 godine, morali su svoja istraživanja da objave pod lažnim imenima, jer je opasnost, kao što se videlo iz njihovog rada, bila stalno prisutna. Zato ćemo istraživača rada Grupe označiti inicijalima R. D., a begunce, svedoke i žrtve Grupe, imenima Džeri Smit i En Vajt. Prve indicije da se dešava nešto protivzakonito, pojavile su se kod R. D.-a dok je kao pravnik za radno pravo radio u kompaniji "Atlantik Ričfild", od 1973 do maja meseca 1984 godine. U tom periodu prikupio je mnogo dokaza da se u Pitsburgu događaju prevare, krivokletstva, falsifikati i druga kriminalna dela. Ona su uključivala fizičku torturu i prinudno obučavanje radnika u fabrici, u mestu Monaka, poznatoj i kao fabrika u Biver Veliju. Ova dela su izvršena od strane članova Grupe. Istraživanja bazirana na svedočenju En Vajt iz Pitsburga i Suzane Smit iz Atlante. kao i mnogih drugih radnika i službenika kompanije, prezentirano je u pismu upravi kompanije, u martu mesecu 1984 godine. Posebna pažnja bila je usmerena na torturu pod hipnozom indukovanom drogom, u periodu od 1977 do 1980 godine. Očigledno je i da su žrtve bile izložene radijaciji, u julu 1986 godine, kao posledice tajne proizvodnje radioaktivnih uređaja od strane Grupe. Kada je "ARCO" saznao za ovu istragu, menadžment Pravnog odelenja je naredio R. D.-u da prestane ili će biti otpušten. Posle četvrte opomene i posle četvrtog odbijanja usledilo je otpuštanje u maju te godine. Godinu dana kasnije, za vreme ispitivanja gospodina Džerija Smita u Pitsburgu, saznao je verovatni razlog za otpuštanje iz "ARCO"-a. Gospodin Smit je identifikovao bivšeg direktora "ARCO"-a, Roberta O. Andresona. kao člana Grupe, čiji će rad kasnije biti opisan na osnovu svedočenja Smita, koji je prisustvovao razgovoru između Andresona i dr Jozefa Mengelea. Uz Smitovu pomoć, R. D. je sakupio ogroman materijal koji se sastoji od beležaka, audio i video kaseta, fotografija, dokumenata i drugih materijala o delatnosti Grupe.


Grupa koja želi da kontroliše svet

Ovaj prikupljeni materijal u bitnim crtama objašnjava subverzivnu delatnost organizacije. čije ime je spomenuo Smit za vreme snimanog ispitivanja u decembru 1984 godine. Ime je glasilo Red Četvrtog Rajha Smitov opis Grupe, posle 1984 godine, nagoveštava da su njeni ciljevi mnogo širi i mnogo opasniji nego što se moglo očekivati od obične neonacističke organizacije. Njen krajnji cilj je uspostavljanje svetske vlade, a ne samo novog nemačkog Rajha. Grupu čine moćni članovi iz evropskih kraljevskih kuća, međunarodnog bankarstva i multinacionalnih firmi, visoki vojni funkcioneri u najvažnijim zapadnim armijama i bivšem Sovjetskom Savezu, politički radnici širom sveta i profesionalci iz raznih profesija. Njihov cilj je da uspostave novu svetsku vladu i socijalnu strukturu koja će uključivati tri stvari, koje smatram gnusnim. To je genocid masovnih razmera, kontrola uma kroz veštačke promene ljudske genetske strukture i ponovno uspostavljanje ropstva kao državno sankcionisane institucije. Gore spomenuti ciljevi su toliko zli da im se mora suprotstaviti svaki pošten čovek. Gospodin Smit je izjavio da njegovo znanje o Grupi potiče sa brojnih sastanaka na kojima je bio u "Heritidž Fondaciji", u Njujorku, sedamdesetih godina. Nekim od ovih sastanaka su prisustvovali i oficiri visokih činova. Smit je memorisao imena članova Grupe sa liste koju je video u "Heritidžu", od osnivanja Grupe tridesetih godina, do kraja sedamdesetih godina, kao i posle toga na raznim drugim mestima.

U ranoj fazi istraživanja, Smit i gospoda En Vajt su imenovali neke od lidera Grupe. To su bili: Helga Laroš, žena Lindona Laroša; Kurt Valdhajm, bivši generalni sekretar OUN-a; Ričard Helms, bivši direktor CIA, i drugi. Identifikaciju Ričarda Helmsa uradila je prvo gospođa Vajt, za vreme razgovora sa dr Raselom Skotom iz Pitsburga, dok je bila pod hipnozom. Prepoznala ga je kasnije na seriji fotografija koje je dr Skot dobio od R. D.-a. Identifikovala ga je kao čoveka "koji je uvek razgovarao sa Džerijem" i koji je, izgleda, naređivao fizičku torturu gospodina Smita, kako je izjavila. U Vestburiju, 11 marta 1992 godine, Smit je konačno potvrdio da je Helms bio "Amerikanac" o kome je govorio u prvim intervjuima. Opisao je tog čoveka kao osobu blisko povezanu sa Grupom i sa dr Mengeleom. Smit je potvrdio da je Helms bio prisutan kada je dr Mengele fizički mučio Smita. U početnoj fazi istrage, koju je sproveo R. D., Larošova organizacija je izgledala kao najvažnija grupa upletena u ovu šemu. Posle prvih intervjua shvatio je da je organizacija mnogo veća i značajnija.

Više od pedeset godina Grupa je ubacivala svoje članove na ključna mesta u mnogim zemljama, kako bi pripremila eventualnu primenu svoje doktrine kroz zbacivanje legalnih vlada. Njen plan je bio da državni udari započnu 1990 godine. Operacija je, u stvari, započeta 1989 godine, kada je seme zbacivanja komunističkih vlada u Sovjetskom Savezu i Kini po prvi put javno posejano.


Ko je ko

Gospođa Vajt i gospodin Smit su odrasli u različitim delovima Pensilvanije. Vajtova je odrasla u Pitsburgu, a Smit u Matamorasu. Po prvi put su se sreli 1977 godine, jer su oboje radili u fabrici u Biver Veliju. Na razne načine su ih povezali agenti Grupe. Oboje su bili podvrgnuti mučenju i naterani da gledaju mučenje onog drugog. Držani su na istom mestu duži period vremena. Iako su R. D.-u uvek izgledali povezani, nije mu pala na pamet pomisao da su bili i u krvnom srodstvu, sve do leta 1985 godine. Tada je Smit počeo da ga ispituje o poreklu Vajtove i pokazao interesovanje za nacističke logore za odgajanje dece, gde je možda i sam bio začet. Ukupni zaključak, koji se mogao izvesti posle razgovora sa Smitom, jeste da su Vajtova i Smit deca visokog funkcionera nacističke Nemačke i da su oni, ili njihova trudna majka, prokrijumčareni u Ameriku negde 1943 godine. Oboje su smešteni u porodice Amerikanaca, gde je nad njima godinama sprovođena kontrola od strane Grupe. Oboje su rodeni 1943 godine. Agenti Grupe iz Biver Velija koristili su tehnike kontrole uma na Smitu i Vajtovoj, kako bi deci potisnuli sećanja na rođendane i rano detinjstvo. Gospođa Vajt je ispričala u seriji intervjua, od maja do jula 1984 godine, da je njena majka, tada pokojna, verovatno bila programirana da zaboravi okolnosti njenog rođenja. Gospodin Smit ne liči ni na jednog člana u svojoj američkoj porodici. R.D. je uočio indikaciju da je i njegova surogat majka, gospoda Smit, takode prošla trening po pitanju njegovog rođenja. Krstenice Džerija Smita (postoje dva takva dokumenta, iz dva različita grada blizu Bingamtona, država Njujork) su verovatno falsifikati.

U leto 1985 godine, Smit je rekao R.D.-u da je Vajtova njegova sestra. Sličnost je postojala između oblika lica Vajtove i Smita. Ovu njegovu izjavu R. D. nije saopštio Vajtovoj. Otprilike godinu dana kasnije, dr Skot je preneo R. D.-u informaciju da je gospođa Vajt, u dubokoj hipnozi, izjavila da je Smit njen brat. Oboje su ispoljili osećanja i iskustva koja ukazuju na to da su brat i sestra blizanci! Smitova navodna baka, koja ga je odgajila, ispričala je svojoj ćerki Olivi da je Džerijev "ujak", Gustav Šlos, bio umešan u izdaju nacista za vreme Drugog svetskog rata. Šlos je često viđao Džerija, dok je ovaj bio mali. Džerijeva "tetka" Oliva je ispričala R. D.-u da je, kada je Džeri imao šest godina, stalno govorio ljudima, uključujući i drugove u školi, da je njegov pravi otac bio oficir nemačke vojske. Džeri se seća kako su mu kazali da je njegov pravi otac bio oficir nemačke vojske i da mu je to pričao jedan stari Nemac, koji ga je posećivao dok je bio mali. Čovek je ponekad bio u društvu žene. Drugi značajan podatak je da je jedna fondacija pokazala interesovanje za Džerijevo zdravlje, učenje i status. Fondacija se dopisivala sa Džerijevom "majkom" u vezi njega, od najranijeg doba, i svake godine je dobijala upitnike koje je popunjavala.

Čudne stvari su se desile sa Džerijevom "porodicom" u Milriftu. Njegovog "dedu" je ubio nepoznati ubica, raznevši ga hicem iz lovačke puške, u njegovoj planinskoj kući. Šlosova žena takođe je umrla na bizaran način. Ostali članovi familije misle da ju je ubio Gustav. Smit je ispričao R. D.-u, 1985 godine, da mu je saopšteno na jednom od sastanaka "Heritidž fondacije", da je njegov otac bio istaknuti član Trećeg Rajha. Tom prilikom mu je rečeno da su on i Ana začeti u Nemačkoj i da je njihova majka došla u Ameriku. Zatim je Smit, prilikom rođenja, bio zamenjen sa biološkim detetom svojih američkih roditelja. En je takode ubačena u svoju američku porodicu, prostom zamenom u bolničkoj kolevci, odmah po rođenju.

U martu 1986 godine, obavljen je razgovor sa Smitom, u vezi Lindona Laroša i identifikacije imena članova Grupe. Razgovor je vođen telefonom, jer je Smit radio na SBA programu u Klarksburgu, Zapadna Virdžinija. Jedne večeri, Smit je ušao u svoja kola i na zadnjem sedištu je bio čovek koji je u njega uperio magnum 357. Smit je kasnije ispričao R. D.-u ovaj događaj. Čovek je za sebe rekao da je član Larošove organizacije. U tom razgovoru, čovek je rekao Smitu da ako ima i malo poštovanja prema svom ocu, prestaće da razgovara sa R. D.-om. Bilo kako bilo, u razgovoru u Voterberiju, 24 novembra 1992 godine, Smit je ispričao ono što mu je jednom davno ispričao stari Nemac. Starac mu je ispričao priču o nemačkom oficiru, članu Grupe, koji je imao plemićko poreklo i bio uspešan bankar i poslovni čovek pre rata. Grupa je želela da ga infiltrira u Hitlerov režim, pa ga je postavila u nacističku organizaciju kao obaveštajnog oficira. Postao je najuspešniji špijun na svetu - kameleon koji je mogao da uđe na svaka vrata u svakoj vladi sveta. Podnosio je izveštaje lično Hitleru. Izgradio je najbolju obaveštajnu mrežu u Evropi. Negde 1943 godine, Hitler mu je rekao da izabere sebi partnerku u nekom od nacističkih logora za uzgajanje dece. Izabrao je ženu u koju se zaljubio i koja je takođe imala "plave krvi" u svom poreklu. Ostala je u drugom stanju. Bila je teško ranjena u savezničkom bombardovanju 1943 godine.

U tom trenutku, šanse da Nemačka dobije rat izgledale su jadno. Grupa je odlučila da uskrati svoju pomoć Nemačkoj. Ovaj čovek je postao ključna ličnost u operacijama dvostrukih agenata, uključujući zamenu jednog varalice za Rudolfa Hesa, bekstvo mnogih nacističkih glavešina i otkrivanje nemačkih planova Americi, Britaniji i Francuskoj. Želeo je da mu njegova žena rodi dete. Organizovao je prebacivanje ranjene žene u Ameriku. Smitov "ujka Gas" je bio nemački agent u oblasti Njujorka. Njegov šurak, Smitov američki "otac", imao je takođe trudnu ženu. Gas i šurak su se dogovorili da zamene nemačku bebu za njegovu biološku bebu prilikom rođenja i Gasov šurak je prihvatio da dete odgoji kao svoje. Pristao je i da Gasovi "prijatelji" s vremena na vreme posećuju dete. Džerijeva prava majka umrla je ubrzo posle njegovog rođenja. Kada se Nemačka predala, pravi otac je sklopio jedinstven sporazum sa američkom vladom. On i mnogobrojni članovi njegove organizacije, odigrali su ključnu ulogu u stvaranju onoga što je kasnije postala CIA. Otac je ostao ključna ličnost tajnih operacija sve do svoje smrti. Brinuo se o detetu dok je bio živ, na diskretan način. Smit je rekao R. D.-u da ne zna kako se En Vajt uklapa u sve ovo. Možda je njegova sestra bliznakinja, ali lično misli da nije. Možda su povezani na neki drugi način. U svakom slučaju, jesu povezani nečim.

Na osnovu ove priče, postoji samo jedan čovek koji se uklapa u ovaj opis - general Rajnhard Gelen, koga su opisivali kao "špijuna stoleća". Još 1943 godine, budući šef CIA, Alen Dals, bavarski iluminat, sklopio je sporazum sa nacističkom obaveštajnom službom. Ovo će posle rata rezultirati masovnom infiltracijom nacista u CIA, koji će za dobijeni azil, za uzvrat, započeti globalni program zbacivanja vlada zemalja trećeg sveta i njihovu zamenu kontrolisanim diktatorskim režimima. Kasnije će od Nemaca, koji su stigli u Ameriku, biti formirana i NSA. Sada se o ovim operacijama, ''Svitanje'', ''Naoblačenje'' i ''Spajalica'', dosta zna. Poznato je da su Nemci odlučili da sklone svoju "arijevsku elitu", decu i druge bitne elemente, naučna i tehnička dostignuća. Sklanjali su ih u već pripremljene baze širom Južne Amerike, Antarktika i Severne Amerike. General Hans Kamler, koji je nestao aprila meseca 1945 godine, bio je ključna ličnost operacije evakuisanja, kao i general Nebe. Sada je jasno zašto se toliko funkcionera CIA brinulo o Džeriju Smitu. Gelen je najzaslužniji što je CIA postala najbolja obaveštajna organizacija na svetu i odgovoran je za sedamdeset odsto obaveštajnog rada NATO-a. Navodno je imao agente u svakoj važnoj armiji i vladi za vreme rata. Čak ima podataka da je imao svoje agente i u sovjetskoj armiji 1943 godine, a ključna je figura u mnogim najvažnijim obaveštajnim operacijama za vreme rata u Nemačkoj i Americi, i najmanje dvadeset godina posle rata.

Vratimo se Smitu. Poznato je da je 1943 godine princeza Stefani Henleve, jedna od Hitlerovih vrlo bliskih prijateljica i možda ljubavnica, uhapšena u Njujorku kao nemački špijun. Možda je ona bila ta koja je prokrijumčarila ranjenu ženu u Njujork, pre nego što je rodila dete ili decu. Zašto je Grupa odlučila da Smitu saopšti informacije o članstvu i tehničkim znanjima, može se objasniti samo na jedan način. Razlog leži u ulozi koju mu je Grupa namenila u svojim planovima za subverzivno delovanje širom sveta, radi ostvarenja krajnjeg cilja -ponovne pobede nacista. Verovatno su oboje ovih ljudi, Smit i Vajtova, trebali da budu upotrebljeni kao ikona, simboli nekih aspekata Novog svetskog poretka, zbog krvi koja je tekla u njima i zbog njihovih gena. Pretpostavka je da su to saopštili Smitu i da je on odbio da dobrovoljno obavlja ovu ulogu. To je bio razlog zašto je podvrgnut torturi i programiranju od strane dr Mengelea i drugih. Kako bi se što preciznije utvrdio spisak članova, R. D. i Smit su primenili jedan metod. Proces identifikacije je ostvaren u dve faze. R. D. bi pripremio seriju "slepih" lista, obično bez ikakve indikacije o kojim se ljudima radi i obično sa pomešanim kategorijama - sudije sa novinarima, a ovi sa generalima.

Prvi stepen identifikacije bio je baziran na čitanju imena potencijalnih članova i agenata, od strane R. D.-a, preko telefona. Smit je stalno ponavljao da bi bilo sigurnije ako bi dobio listu sa otkucanim imenima, što je R. D. učinio krajem jula 1986 godine. Smit je napravio seriju identifikacija, poslao spiskove nazad, a u nekim slučajevima je on diktirao imena preko telefona. Drugi stepen identifikacije je zapravo vezan za sve one koji pročitaju ova imena i ukrste ih sa svojim znanjem, koristeći imena kao istražni trag, a ne kao konačni sud. Tamo gde se imena uklapaju sa drugim izvorima, vrlo je verovatno da su identifikovani ljudi bili, ili su sada članovi. Mnoga imena članova Grupe su Smitu poznata ne sa liste, već iz razgovora kojima je prisustvovao, kao što su Ričard Helms, Kler Džordž i drugi. Po ovom principu, Smitu su poznata imena i francuskog predsednika Miterana; ruskih predsednika Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina; nacista Rudolfa Hesa i Martina Bormana; američkog predsednika Lindona Džonsona; potpredsednika Den Kvejla; sudije Erl Vorena; šefa CIA, Alena Dalsa; naučnika Alena Grinspena, Džona Majnarda Kejnsa i Martina Orna; šefa FBI, J. Edgara Huvera; šefova mafije, Frenka Kostela i Karlosa Marčela; zatim Džona D. Rokfelera, Lindona i Helge Laroš i Boba Vudvorda iz "Vašington Posta".

Koreni Grupe

Prema Smitu, jedni od preteča Grupe bili su članovi Iluminata krajem XVIII veka i kasnije masoni. Grupa u dvadesetom veku nije nastala kao "naslednik" tih organizacija. Plan za formiranje fašističkih vlada u našem veku, širom sveta, prvobitno je formulisan na konferenciji, koja je održana u Engleskoj, tridesetih godina. Glavni sponzor ovog sastanka bili su članovi engleske vladajuće kuće. Oni koji su sigurno identifikovani kao učesnici su Vinston Čerčcil, Georgij Žukov, baron Rotšild i Džon D. Rokfeler. Identifikacija je napravljena i za mnoge druge ljude, članove drugih evropskih kraljevskih kuća, britanskih, holandskih i nemačkih industrijskih firmi i banaka, kao i vojnih lidera tih zemalja. Svrha konferencije bila je da stvori strukturu, nezavisnu od bilo koje vlade, koja će u narednih pet dekada stvoriti svetsku vladu. Ovaj Novi svetski poredak će uvesti "mir" u celom svetu. Ovaj mir će biti baziran na prosperitetu kroz visoku produktivnost i korporativnu strukturu države. Smit je sve ovo opisao kao mir koji će trajati hiljadu godina. Opisao je da će taj mir biti "rukavica na gvozdenoj pesnici". Novi svetski poredak će stvoriti, i kasnije silom nametnuti, novu socijalnu strukturu u svim zemljama. Smitov opis, iz januara 1989 godine, prikazuje novo društvo, suštinski slično onom u knjizi "Vrli novi svet" Oldosa Hakslija. Smit je identifikovao Hakslijevog oca, Džulijana Sorela Hakslija, kao člana Grupe. Originalan model za društvo bio je nemački Treći Rajh. Rasne teorije, kasnije nametnute od nacista, bile su usvojene na konferenciji kao osnovna socijalna hijerarhija Novog svetskog poretka. Ipak, Smit je više puta upozorio da se ne precenjuje značaj nacističke povezanosti sa Grupom, koja je pomogla u formiranju i finansiranju nacističke partije i njene filozofije tridesetih godina, ali je to koristila samo kao diverziju ili paravan za rad Grupe. Podržavali su Hitlera, dok se ovaj nije otrgao kontroli sredinom Drugog svetskog rata.

Grupa samo teži svetskoj vlasti. Nemaju posebnu političku filozofiju, osim superiomosti arijevske rase i potpune kontrole nad svim aspektima ljudskog ponašanja. Za vreme intervjua sa Džerijem Smitom, 16 maja 1990, R. D. je postavio pitanje da li je engleski kralj Džordž VI bio vrhovni vođa Grupe za vreme Drugog svetskog rata. Smit je odgovorio da nikada nije postojao, niti sada postoji, jedan vođa. Grupa je oligarhija, a Džordž VI je bio samo jedan od principala organizacije, sa zadatkom da nadzire Edvarda VIII, koji je na engleskom prestolu bio od 20 januara do 11 decembra 1936 godine. Smitova naznaka o "starateljskoj" ulozi kralja Džordža, mora da se stavi u dva konteksta, pre nego što za njih dam objašnjenje.

Prvo, ljudi koje je Smit identifikovao sa specijalne liste odigrali su važnu ulogu u abdikaciji kralja Edvarda, 1936 godine. Najvažnije ime koje je Smit identifikovao u vezi abdikacije bila je Edvardova američka supruga, Besi Volis Vorfild. poznatija kao Volis Simpson. Drugo, engleska aristokratija je tridesetih godina bila otvoreni simpatizer Adolfa Hitlera i otvoreno je zagovarala savez Engleske i Nemačke. Ovakav stav bio je vrlo nepopularan u engleskoj javnosti i vrlo brzo je "sklonjen u ilegalu". Kada je Smit analizirao specijalnu listu imena, rekao je da je kralja Edvarda u Grupu regrutovala Besi Vorfild. Plan je bio da Edvard abdicira i javno zagovara savez sa Hitlerom. Grupa je planirala da Hitler dobije rat i da Nemačka, kao posledica toga, vlada svetom. Kada Hitler pobedi, kralj Edvard se vraća na presto, kao popularni kralj koji je bio u pravu, jer se zalagao za pakt sa Nemačkom. U slučaju da tako dođe na presto, Edvard se složio da sprovede socijalne reforme koje je Grupa tražila, a kao primer očigledne izdaje, u kojoj su učestvovali članovi kraljevske porodice i neki pripadnici engleske aristokratije, Smit je identifikovao dva visoka oficira engleske armije iz vremena Drugog svetskog rata. Prvi je bio Džon Stendiš Sartis Prendergast. Ovaj čovek je u vojnim krugovima bio poznat kao vikont Gort, britanski general koji je komandovao odbranom istočne Francuske 1940 godine. Kada je nemačka armija ušla u Francusku, feldmaršal fon Rundštet je svoj glavni udar usmerio pravo u područje koje je branio Gort. Danima je Gort oklevao sa protivnapadom. Sa njim se nije moglo stupiti u kontakt u ovom kritičnom periodu. Kada je konačno Vrhovna komanda dobila od vikonta Gorta izveštaj o situaciji na frontu, bilo je prekasno za protivnapad. Ovo je bio ključni pojedinačni vojni događaj u padu Francuske 1940 godine. Na drugom mestu, Smit je identifikovao, kao člana Grupe, britanskog admirala Čarlsa Forbsa, koji je naredio kompletnoj britanskoj floti iz Severnog mora da krene u poteru za nepostojećom nemačkom podmornicom, upravo u trenutku kad se nemačka mornarica pripremala za invaziju Norveške. Britanska flota bila je toliko udaljena od Norveške kada su Nemci uočeni, da praktično nije bilo nikoga na moru da brani norvešku obalu.


Nacistička Nemačka

Grupa je, tridesetih godina, videla Hitlera kao "pridošlicu" u nemačku politiku. Odlučili su da mu pomognu u dolasku na vlast, jer se njegova filozofija delimično poklapala sa njihovom. Ipak, Hitler nije bio glavni "igrač" Grupe. Najvažniji članovi Grupe, u nacističkoj Nemačkoj, bili su: Rudolf Hes; Martin Borman, šef bankarske grupacije; Šreder; Krup, i izvesni članovi nemačke aristokratije, a posebno princeza Stefani Hoenleve. Smit je identifikovao i brojne značajne članove iz velikih nemačkih preduzeća i banaka, kao članove Grupe. Rudolf Hes i Martin Borman su posebno bili važni u subverziji Hitlerovog režima i njegovog potčinjavanja interesima Grupe. Ditrih Step, Hitlerov lični telohranitelj, bio je vrlo važan agent Grupe. Ipak, iz Smitovog izlaganja, čini se da je Borman bio najvažniji. Smit ga je označio kao "originalnog eksperimentatora Grupe". Tačnije, Borman je pokušao da izgradi u nacističkoj Nemačkoj onakav tip društva kakav je Grupa želela da nametne celom svetu. Na kraju rata organizovana je akcija izvlačenja Bormana iz opkoljenog Berlina. Smit misli da je Borman bio živ i prebivao u Argentini sve do 1984 godine. Novija istraživanja pokazuju da je Borman, dobro zaštićen, sve vreme živeo u Engleskoj! Posle smrti, njegov kostur je vraćen u Berlin i zakopan u podzemnim hodnicima Berlina, a posle par godina spektakulamo otkriven i otkopan, kako bi se podržala uvrežena istorijska "istina" da je poginuo u Berlinu 1945 godine.

Po mišljenju Grupe, Hitler se otrgao kontroli. Ponašao se poput Džona Vejna, rekao je Smit, glumca koji je odlučio da postane uloga koju je trebalo da glumi! Kao rezultat, cela Hitlerova vlada bila je pod kontrolom Grupe. Hitlerovo ponašanje su kontrolisali Step i doktor Morel, tajni agenti Grupe, koji su Hitlera pretvorili u narkomana, kako bi njime manipulisali, i koji je slabo bio upoznat sa svakodnevnim zbivanjima oko sebe. Grupa je zamislila genocid nad Jevrejima, kao eksperiment da se utvrdi da li se cele rase ili narodi mogu tajno istrebiti bez mešanja sa strane ili revolta. Eksperiment je u suštini bio uspešan, jer je Grupa naučila kako se takav genocid može izvršiti na svetskom nivou, tiho i bez značajnih protesta! Smit je o genocidu nad Jevrejima govorio u dva navrata. U maju 1988 godine jednostavno je rekao:

''Jevreji su ubijani, jer je Borman bio nevernik."

U drugom razgovoru na ovu temu, 1990 godine, dopunio je samog sebe:

"Borman je bio nevernik, svi bi trebali da budu nevernici! Borman je mislio da svako u Nemačkoj treba da bude nevernik. Jevreji veruju u viši autoritet, stoga moraju biti ubijeni."

Smitov drugi komentar je bio:

"Ne mogu postojati dve više rase. Jevreji su mislili da su superiorniji."

Arijevci kontrolišu društvo

Rasa i socijalna struktura postavljeni su tako da će na vrhu strukture biti pripadnici arijevske rase. Oni će gospodariti socijalnim i političkim sistemima. Svi ispod njih će biti potčinjeni rasi "gospodara". Srednji socijalni sloj biće odgajan u potpunoj pokornosti, kroz genetski inženjering, primenjen tajno ili silom. Intelektualne osobine i crte koje iznedruju nezavisnost i samostalnost, biće ukinute za veliku većinu ljudi. Smitov komentar bio je da će se u toku jedne generacije većina ljudi odgajati u duhu pokornosti. Ponašanje masa biće kontrolisano uz pomoć droga, tajnih aditiva u hrani i vodi, kroz državnu kontrolu medija i komunikacija. Deca će se odgajati u institucijama pod kontrolom države. Izbor obrazovanja i zanimanja će prestati da bude stvar slobodnog izbora. Najnižu socijalnu grupu će činiti robovi. Opravdanje Grupe, za ponovno uspostavljanje ove omražene institucije, bazirano je na istoriji, jer su sve "velike" svetske civilizacije imale ropstvo. Oni koji ne mogu da rade, stari i slabi, ili oni bez produktivne funkcije, biće usmrćeni. Nepoželjne rase i ljudi nepotrebnih zanimanja biće istrebljeni. Jedna od Smitovih najstrašnijih izjava, koju je ponovio više puta, bila je:

"Mnoge rase će nestati sa lica zemlje!"

Prva rasa koja će biti likvidirana je crna rasa. Istu sudbinu će imati pripadnici hispanske rase. Što se tiče Jevreja, postoji nesklad između dve Smitove izjave, prve iz 1985 i druge, iz 1989 godine. Bazirano na opštem utisku i uverljivosti, više kredibiliteta se može dati diskusiji iz 1985 godine. U tom razgovoru tvrdio je da će politika prema Jevrejima biti ista onakva kakva je bila u nacističkoj Nemačkoj. Kao sredstvo za uništenje, Smit je rekao da postoje planovi za otvaranje logora smrti, ali da ne zna detalje. Rekao je da postoje tehnološke mogućnosti za masovno uništenje ljudi, koje ne ostavljaju tragove. Politička moć biće skoncentrisana u svetskoj vladi. Po Smitovoj identifikaciji, ova vlada će delovati po istim principima kao što su delovale monarhije.

Smit potvrđuje da su mnogi vodeći ljudi Grupe iz evropskih kraljevskih kuća. Primere za ovo dao je u intervjuu 28 novembra 1990 godine. Oni uključuju imena Margarete II Danske; Huana Karlosa; pokojnog kralja Engleske, Džordža VI, i Karla Gustava, kralja Švedske. Smit je identifikovao i cara Japana, Hirohita, a u drugom krugu identifikacije jednu od Hirohitovih kćeri. Smit je izjavio da neće postojati jedna vladajuća porodica u Novom svetskom poretku. To će biti oligarhija, poput Vitezova okruglog stola. Koncept monarhije će sadržavati u sebi elemente "božanskog prava". Smit misli da će ova politička struktura biti uspešna, "jer svi vole kralja i kraljicu". Ispoljavanje političke moći biće kroz tribunal, koji će arbitrirati i rešavati sporove među državama. Nacija koja odbije da se povinuje odluci tribunala biće kažnjena i po Smitovim rečima "zbrisana sa lica zemlje". Da bi se obezbedilo opšte prihvatanje monarhija širom sveta, moraju se, između ostalog, obezbediti neki uslovi. Svi demokratski i komunistički oblici vlasti moraju izgledati neuspešni i nefunkcionalni. Kraljevske porodice na vrhu strukture Grupe moraju se predstaviti kao "prosvetljeni" vladari. Sve velike religijske denominacije i svi informativni mediji moraju biti kontrolisani od strane Grupe.

Subverzija zapadnih religija

Smit je nedvosmsleno izjavio da Grupa teži da ukine ili kontroliše judaizam i katolicizam zbog snage ovih religija. Crkvom će upravljati agenti Grupe iz redova crkvene hijerarhije. Smit je identifikovao osamnaest članova u Kolegijumu kardinala 1991 godine, uključujući prefekta "Kongregacije za doktrinu vere", Jozefa Racingera. U razgovoru od 13 oktobra 1990 godine, Smit je sa liste od trideset imena identifikovao kao članove Grupe i Euđenija Paćelija (papu Pija XII) i Đovani Montinija (papu Pavla VI). Zatim je identifikovao, kao agenta Grupe, Turčina Ali Agdžu, koji je pokušao atentat na Jovana Pavla II. Smit misli da je pokušaj atentata usledio zato što je Grupa želela da ustoliči svog čoveka u Vatikanu. Takođe je identifikovao Edmonda L. Brauninga, vrhovnog nadbiskupa Američke episkopalne crkve i bivšeg nadbiskupa Kenterberija, kao članove Grupe. Gore navedeni podaci samo su vrh ledenog brega onoga što je široka subverzija religije.


Subverzija demokratije

Subverzija demokratije za vreme Vajmarske republike, bila je model za subverziju demokratskih principa širom sveta.

"Mislim da će nove istočne i centralne evropske demokratije doživeti propast, prouzrokovanu delovanjem članova Grupe", izjavio je Smit.

Jedna od prvih stvari koju je Smit rekao R. D.-u, u vezi metoda zbacivanja američke vlade, je da će "društvo eksplodirati iznutra". Ovo potvrđuje činjenica da su članovi Grupe, od Drugog svetskog rata, sistematski radili na subverzivnom delovanju u svim aspektima američkog društva. Na spiskovima identifikovanih su se našli članovi Vrhovnog suda, koji donose najvažnije odluke iz ustavnog i krivičnog prava, religijskih i ličnih sloboda građana. U članstvo Grupe su uključeni ljudi koji drže značajne funkcije u industrijskim i bankarskim firmama, obrazovanju, medicini, društvenim naukama, policiji i srodnim službama, vojsci, gangsterskim organizacijama, političkim partijama. Smit smatra da najveću podršku Grupi daje američka armija, ali misli da se preuzimanje vlasti neće desiti državnim udarom. Meni se čini da je uloga vojne podrške u svojevrsnoj uceni. Sve dok su na svojim mestima, legitimna vlast te zemlje ne može delovati protiv Grupe, iako zna za njeno postojanje i identitet mnogih izdajnika. Razlog je visoka koncentracija članova Grupe u Stejt departmentu, "Federalnoj banci" i drugim državnim institucijama.

Smit je više puta ponovio da će konačni korak u zbacivanju američkog ustava i sistema vlasti biti izazivanje masovnih građanskih nereda, koji će nastupiti kao posledica veštački izazvane ekonomske depresije. Njegov opis tako planiranog rata je huškanje crnaca protiv Jevreja i latinoamerikanaca, i protivnapad od strane drugih rasa. Armija će kolabirati u toku ovih nereda i tako će nestati ustav kakav je postojao u ovih dve stotine godina. Smitove prognoze iz 1985 i 1989 godine su da će 1990 godine kockice početi da se slažu na svoje mesto, ne samo u Americi nego i u celom svetu. U januaru 1989 godine je dopunio ovu izjavu, tvrdnjom da će deo plana Grupe, za svetski prevrat, biti serija novih "demokratskih" promena širom komunističkog sveta. Da ovo nije prazna priča, svedoče perfidni potezi izvršne vlasti, od Drugog svetskog rata do danas, koji imaju jasni cilj slabljenja ustavnih i zakonskih funkcija američkog društva. Ja ću navesti samo neke od tih poteza.

20 septembra 1945 godine. Verner fon Braun stiže sa drugim kolegama iz raketnog programa, u Boston, u okviru projekta Spajalica. Kroz taj projekat je oko tri hiljade važnih nacista dobilo nov identitet u SAD-u i nastavilo da radi na formiranju Četvrtog Rajha. Ovi naučnici su ušli u razne programe "vlade u senci" - genetiku i kloniranje, koje su obavljali doktori iz nacističkih logora (kao što je Mengele), veštačke droge i kontrolu uma, koju su obavljali tvorci prvih sintetičkih droga (metadona i metedrina). 1946 godine, nacisti pomažu da se u okviru CIA formira operativno odelenje, uz Rokfelerovu podršku. Uvezeni SS obaveštajni oficiri pomogli su da se osnuju "Radio Liberti" i "Glas Amerike". 1947 godine, u vojnoj bolnici "Betesda", započinju CIA projekti kontrole uma. 1947 godine donet je "National Security Act", koji je govorio o opasnosti infiltracije SS nacista u CIA i NSA. Na žalost, već je bilo kasno. jer su nacisti već raspoređeni unutar vojnoindustrijskog kompleksa, uz pomoć porodice Rokfeler i bavarske crnomagijske sekte obožavalaca Zmije.

U tome su im pomogli jezuiti, kao kontrolori naftaško-vojnoindustrijskog kompleksa. 10 aprila 1951 godine Truman je oslobodio komande generala Mekartura i zamenio ga generalom Ridžvejom, članom Saveta za međunarodne odnose. Mekartur je prethodno prekršio direktive UN-a, izvevši tajni napad na komunističko uporište u Inčonu, što je dovelo do brzog okončanja rata u Koreji. On i njegovi vojni komandanti su sumnjali da prosocijalistički zvaničnici UN-a odaju njegove planove Severnim Korejancima. Truman se sklonio u Kemp Dejvid, u toku dve nedelje posle povratka Mekartura, plašeći se da će ga najviši američki general uhapsili zbog izdaje. 1952 godine, Rajnhard Gelen i Alen Dals postaju malteški vitezovi.

Veliki broj jezuita je pomagao u razvoju i bio u članstvu SS-a. Da li su masovna ubistva Jevreja i pravoslavnih Srba, u toku Drugog svetskog rata, bila nastavak delovanja inkvizicije protiv neprijatelja Vatikana? Drevno Društvo vavilonske misterije, ostvarilo je snažno prisustvo unutar nacističkog SS-a. Društvo je održavalo tajnu lozu Pontifeks Maksimusa (od vremena kralja Nimroda) i koristilo takozvano Sveto rimsko carstvo, kao paravan za svoje tajne aktivnosti. Sarađivali su sa Jezuitskom ložom, koja je stvorila Škotski ritual kao sredstvo za infiltriranje u masoneriju Jorkširskog obreda. Jezuiti, po nekim autorima, stoje iza iluminata Adama Vajshaupta, jer imaju cilj isti - ostvarivanje magijske kontrole nad tajnim društvima. Organizacija kontrolisana od strane jezuita je Svetska vizija. Ona tera crkve da im daju novac, pod izgovorom da im treba za širenje svetskog mira. Ono što ne govore je da taj novac, u stvari, finansira plan svetskog mira pod kontrolom uma. Ključ Kraljevstva definisao je Bil Benet, u skladu sa jezuitskim programiranjem:

"U osvit hrišćanstva Apostoli su prikupili sve informacije koje su dobili od Hrista i stvorili Svetu katoličku apostolsku crkvu. Hrist je nameravao da stvori jednu svetsku crkvu - istinu, svetlost i put. Tajne su čuvane u Zavetnom Kovčegu i prenošene sa generacije na generaciju. Hrist je prouzrokovao to da se više piše - plodovi njegovih napora objasnili su istinu. Sada je Kovčeg postao arhiv - bogatstvo informacija. Ova informacija dostupna je samo nekolicini - nekolicini koji drže Ključeve Kraljevstva."

Od kad je Katolička crkva udružila snage sa Ujedinjenim Nacijama, da preuzme vlast kroz masovnu kontrolu uma, uticaj jezuita na Haiti bio je potpun. Katolicizam i UN su postali jedno u istom, održavajući ceremonije, stavljajući bukvalnu interpretaciju na "jedenje tela i pijenje krvi", omogućujući zamenu dobra zlom i katolicizam vuduom. Haiti, jednom prototip kontrole Novog svetskog poretka, sada je isceđen i odbačen od CIA i jezuita. Mirovne snage UN-a su stvorile dimnu zavesu i iluziju u ogledalu mira, držeći ga podalje od stanovnika Haitija.

1953 godine Dvajt Ajzenhauer postaje predsednik. Ajzenhauer je naimenovao Nelsona Rokfelera, u martu 1955 godine, na čelo komisije koja je trebala da reorganizuje američku vladu. Rokfeler je bio taj koji je, u saradnji sa nacistima, pomogao u formiranju MJ-I2 (kasnije nazvana PI-40 ili ALFA-2). NSA i CIA su bile paravana "bavarske obaveštajne službe" u okviru ustavne vlade. Mnogi koji su se približili najvećoj tajni CIA, da su SS nacisti kontrolori njenog rada, likvidirani su od strane CIA ubica. Alen Dals, direktor CIA, odobrio je rad na projektu kontrole uma Mk Delta. Senjom memoranduma Saveta za nacionalnu bezbednost* SAD-a, CIA je dobila mogućnost da se ne bavi samo prikupljanjem obaveštajnih podataka iz inostranstva, već je postepeno legalizovana direktna aktivnost kroz formu tajnih operacija.

Memorandumi, uključujući NSC-10/1 i NSC-10/2, su uspostavili tampon između predsednika SAD-a i aktivnosti CIA, kako bi Ajzenhauer mogao poreći da išta zna o tajnim operacijama. Naravno, sve ove aktivnosti su bile neustavne. Na nesreću, američki Kongres nije bio svestan onoga što se tada dešavalo. Bio je to početak procesa u kome su predstavnici vojno-industrijskog kompleksa počeli da preuzimaju kontrolu nad američkom vladom, odnosno da potiskuju legalno izabrane predstavnike Kongresa i Senata iz procesa odlučivanja, koje je prelazilo na tajne organizacije. Sada se zna da je 1947 godine čak pedeset odsto osoblja CIA bilo sastavljeno od obaveštajnih oficira SS-a, koji su dobili azil u Americi! 1959 godine. "Rand korporejšn" je uz pomoć "Behtela", najveće građevinske firme na svetu, počela izgradnju podzemnih baza u Americi. Finansiranje vladinih podzemnih projekata ide iz posebnih fondova koje je stvorila CIA, kada je po nalogu MJ-12 preuzela kontrolu trgovine drogom u svetu. Ova procedura traje i danas. U slučaju vanrednog stanja, predviđeno je da zemlju vodi vlada iz podzemne baze "Maunt Veder" blizu Blumonta, Virdžinija. 1963 godine, Džon Kenedi postavlja ultimatum članu MJ-12, Gordonu Greju, rekavši da će otkriti umešanost CIA u nezakonite poslove (međunarodnu trgovinu drogom, projekte kontrole uma, saradnju sa nacističkim naučnicima koji su dobili azil i nov identitet u Americi). Kenedi je deo ovih informacija dobio od Rusa, otkrio da su informacije tačne i zapretio da će "raspustiti" CIA ako se suprotstave kongresnoj istrazi i kontroli nad njenim radom.

22 novembra 1963 godine predsednik Kenedi je ubijen u pokušaju nacističkog državnog udara, koji su izveli operativci CIA i ubice mafije, pod supervizijom MJ-12 (MAJI ili Crni monasi). Njihov čovek, Lindon Džonson, postaje predsednik. Od 1975 do 1978 godine rađeno je na Projektu Gabrijel - razvoju soničnog oružja izvedenog iz nacističke tehnologije. 1976 godine, član nemačkog kulta Mrtvačka glava. Džordž Buš, postaje direktor CIA. Baza "Dulsi" u Novom Meksiku postaje glavni podzemni operativni i kontrolni centar Novog svetskog poretka za zapadnu hemisferu. Sličan objekat se gradi u Australiji, u regionu Pajn Gep, blizu Alis Springsa, kao kontrolni centar za istok. 19 juna
NSC - National Security Council.

1978 godine predsednik Karter potpisuje neustavnu Izvršnu odredbu kojom stvara organizaciju FEMA. Kasnije izvršne odredbe ovlašćuju suspendovanje Ustava SAD-a i Povelje slobode u slučaju nacionalne opasnosti, a sve izvršne funkcije prenose se na FEMU.

FEMA

Državna agencija za upravljanje krizom, FEMA ("The Federal Emergency Management Agency"), stvorena je nizom predsedničkih izvršnih odluka u zadnjih petnaest godina, koje su FEMU ovlastile za čitav niz protivustavnih dejstava u slučaju vanrednih situacija. Između ostalog, FEMA može da hapsi, deportuje i drži zatvorene građane SAD-a, da konfiskuje njihovu imovinu, uvede vojnu upravu i praktično zaobiđe američki ustav, zavodeći vojnu diktaturu. Izvršnom odlukom, koju je potpisao predsednik Džordž Buš 1989 godine, FEMI je odobrena izgradnja četrdeset i tri "primarna logora", od kojih svaki ima kapacitet od trideset i pet do četrdeset i pet hiljada zatvorenika. Interesantno je da su mnoge stare, nekorišćene vojne baze, iz perioda Drugog svetskog rata, ponovo aktivirane za potrebe FEME, a neke od njih mogu da prime stotinu hiljada zatvorenika. Ovi objekti su adaptirani i većina je kompletirana potrebnom opremom, ali su prazni, sem minimalnog broja osoblja koje ih održava. Čeka se trenutak kada će FEMA biti aktivirana, a to je "svaka vanredna situacija od nacionalnog značaja, koja može ugroziti vladu". Trenutkom aktiviranja FEME, biće automatski sprovedene sledeće Izvršne odluke:

I.O.12148 - FEMA nacionalna krizna situacija, kao što je: elementama nepogoda, socijalni nemiri, pobuna, nacionalna finansijska kriza. I.O.10995 - "...obezbeđuje zaplenu svih medija za komunikaciju u SAD-u".

I.O.10997 - "...obezbeđuje zaplenu celokupne električne energije, benzina, gasa, goriva i minerala, bilo javnih bilo privatnih".

I.O.10998 -"...obezbeđuje zaplenu svih rezervi hrane i resursa, javnih i privatnih, sve farme, zemlju i mehanizaciju".

I.O.10999 -"...obezbeđuje zaplenu svih prevoznih sredstava, uključujući privatne automobile, kamione ili vozila bilo koje vrste, kao i potpunu kontrolu nad svim autoputevima, lukama i vodenim putevima".

I.O.1000 -"...obezbeđuje angažovanje svih američkih građana, kao radne snage pod federalnom upravom, uključujući razdvajanje članova porodice ako vlada tako odluči".

I.O.11001 -"...obezbeđuje vladi zaplenu svih zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih funkcija".

I.O.11002 -"...određuje da direktor savezne pošte rukovodi nacionalnom registracijom svih građana". (Pod ovom izvršnom odlukom građani su obavezni da se prijave u lokalnu poštu, gde će se porodice razdvajati i biti relocirane u nove oblasti).

I.O.11003 -"...obezbeđuje vladi da preuzme sve aerodrome i avione, komercijalne, javne i privatne".

I.O.11004 -"...obezbeđuje ministarstvu za finansije i nastanjivanje da izmešta naselja, određuje koje će oblasti biti napuštene i ustanovljava nove lokacije za stanovništvo".

I.O.11005 -"...obezbeđuje vladi da preuzme celokupnu železnicu, unutrašnje vodne puteve i javni skladišni prostor". I.O.11051 -"...Odelenje za krizno planiranje ima sva ovlašćenja da stavi spomenute odluke u funkciju, u vreme povećane međunarodne napetosti ili ekonomske i finansijske krize".

Sve gore pomenute Izvršne odluke objedinio je predsednik Ričard Nikson u Izvrsnu odluku 11490, koja obezbeđuje da se sve ovo aktivira ako predsednik SAD-a objavi vanredno stanje. Nemiri u Los Anđelesu, u slučaju ubistva crnca Rodnija Kinga od strane policije, delimično su aktivirali neke od ovih Izvršnih odluka. Isto se dogodilo u Sijetlu 2000-te godine, prilikom zasedanja MMF, kada je protiv demonstranata surovo intervenisala specijalna policija obučena u crne uniforme, koja se aktivira kada to naredi FEMA. Ove policijske snage poznate su pod imenom FINCEN. Izvršna odluka 12919, "Priprema industrijskih resursa za nacionalnu odbranu", potpisana je 3 juna 1994 godine, od strane predsednika Bila Klintona. Ova odluka raspoređuje ovlašćenja i odgovornosti, određuje primenu Izvršnih odluka FEME za konfiskaciju celokupne imovine američkih građana, kao i njihovo okupljanje i raspoređivanje u "radne" logore. Ona zamenjuje ili opoziva jedanaest prethodnih Izvršnih odluka, donetih u vremenu od 1939 do 1991 godine, i dopunjuje Izvršne odluke 10789 i 11790. Ova Izvršna odluka je objava rata protiv američkog naroda, od strane tajne vlade Sjedinjenih Država, koja radi u dogovoru sa Ujedinjenim Nacijama na porobljavanju Amerike.

U okviru sistema iz ove Izvršne odluke, razrađena je i operacija Mreža za ptice. po kojoj državni javni tužilac Dženet Rino može aktivirati ovu operaciju na osnovu naloga predsednika. Nalozi za hapšenje će biti spremljeni za privođenje milion američkih građana, koji se budu opirali Novom svetskom poretku. Ovi ljudi su označeni kao "politički neispravni". Posebno su pomenuti hrišćani i oni koji čitaju Bibliju, jer je i za njih pripremljeno mesto izolacije. Ovo ne treba previše da čudi, jer jedan od osnovnih ciljeva Novog svetskog poretka jeste ukidanje hrišćanstva i njegova zamena religijom bez Boga, iz bogatog arsenala Nju Ejdža. Savršen primer za rušenje hrišćanstva daju i nemački luterani, koji su lako kapitulirali pred nacistima, iza kojih su stajali luciferijanski kultovi kojima su morali da se suprotstave. Umesto toga, ovi prividni hrišćani u Nemačkoj su zažmurili i čak podržali zločine svojih nacističkih vođa, koji su poslali u smrt milione Slovena, Jevreja i Cigana, ljudi, žena i dece. Kao da su zaboravili kako je Martin Luter sam ustao protiv crkvenih birokrata na koncilu u Vormsu i optužio ih za bogohuljenje, pokazujući šta lična hrabrost i integritet znače u borbi protiv laži i zla.

Operacija Nadolazeća Oluja je operacija koja uključuje pretres kuća, nasilan ulazak, zaplenu oružja i zaliha hrane od strane BATF (nacionalne garde), aktivne vojske i lokalne policije. Ovom funkcijom rukovodi i koordinira je FEMA. "Javni Zakon 100-690" zabranjuje sva javna religiozna okupljanja. Ovaj zakon se još ne primenjuje, ali kada stupi na snagu značiće ne samo kršenje svih ustavnih prava američkih građana, već će biti i uvod u operaciju nasilnog deportovanja stanovništva. "Opšti zakon o kriminalu" iz 1990 godine, propisuje od konfiskacije celokupne privatne imovine, do pranja novca, od kršenja propisa o zaštiti prirodne sredine, do seksualne zloupotrebe dece. Ovaj zakon takode koordinira aktivnosti kroz FEMU i Ministarstvo vojske, Vrhovnu komandu i Komandu američke vojske u bazi "Mekferson", Džordžija, gde se čuvaju sve kopije operativnih planova FEME, uključujući i one koje je razvila sama armija da bi podržala FEMU. Po njima bi ustav bio privremeno suspendovan i stavljen van snage, dok se stvarna ili zamišljena pretnja ne ukloni.

Doduše, praksa pokazuje da se jednom ukinuti zakon, ovaj put Ustav, retko vraćao i primenjivao u izvornom obliku. 8 marta 1990 godine praktično je ukinut 4. amandman američkog Ustava. Vlastima više nije potreban sudski nalog ili verovatan razlog ("probable cause") za ulazak u nečiji stan. Dovoljna je "sumnja". Krivični zakon iz 1994 godine zabranjuje posedovanje svih vrsti oružja koje su potrebne za formiranje narodnih milicija. i zabranjuje nabavku druge vojne opreme za jedinice narodne milicije, što je uvod u zaplenu ličnog naoružanja i razoružanja američkog naroda i ukidanje zagarantovanih sloboda po Prvom amandmanu ustava. Time se onemogućava potencijalni narodni otpor, kada dođe trenutak za rušenje ustavnog sistema SAD-a i uvođenje diktature po receptu Novog svetskog poretka. Ovaj scenario ide i korak dalje. Pretpostavka je da američki vojnici u ogromnoj većini ne bi upotrebili oružje protiv svog naroda. Zato je zamišljen koncept medudržavne saradnje, "Partnerstvo za mir", koji podrazumeva i obuku vojnih jedinica zemalja koje pretenduju da jednog dana postanu ravnopravni članovi NATO pakta.

Po ovom planu, obuka se često održava u Americi, u njihovim vojnim bazama i na vojnim poligonima, ali ima i mnogo perfidniji i mračniji cilj. Strane trupe treba da posluže kao okupaciona, kvislinška vojska, koja će intervenisati na mestima gde se pojavi oružani otpor američkog naroda. Ove jedinice, sastavljene od stranih vojnika, imaju naziv FINCEN i nose crne uniforme, voze crna vozila bez oznaka i iste takve helikoptere. Većina identifikovanih FINCEN jedinica su jačine čete (oko stotinu i šezdeset ljudi), a neke imaju formacijski oblik brigade (oko dve hiljade i šest stotina ljudi). Zadaci FINCENA su: pretres kuća i zaplena imovine i oružja; razdvajanje i kategorizacija ljudi, žena i dece, kao zatvorenika u velikom broju i prevoz svih zatvorenika u pripremljene centre. Kroz amandman na budžet za 1991 godinu, ministarstvu odbrane su dodeljena sredstva za otvaranje dvadeset centara za izolaciju ljudi, što sa već postojeća dvadeset i tri FEMA objekta daje ukupan broj od četrdeset i tri logora, rasporedenih najviše u Vajomingu, Nebraski, Teksasu, Viskonsinu, Mičigenu, Indijani, Ohaju i Njujorku. Svaki logor može da primi izmedu trideset i dve i četrdeset i četiri hiljade ljudi. Ima indicija da su logori u Teksasu, i novi koji se grade na Aljasci, mnogo većeg kapaciteta i bolje zaštićeni. Za oblasti zapadno od reke Misisipi, centralna tačka razvrstavanja je Oklahoma Siti, koja u podzemnim objektima može da drži sto hiljada uhapšenih ljudi. Za istočni deo zemlje glavni centar još nije identifikovan.

Kada krenu FINCEN trupe, od grada do grada, od kuće do kuće, svaki tim će nositi tri liste građana, koje je kompjuter razvrstao na crnu, belu i sivu listu. Građani na crnoj listi biće uhapšeni, ukrcani u crne helikoptere i odvedeni u logore, po unapred određenom rasporedu. Oni na beloj listi (možda kolaboracionisti) biće takođe premešteni, zbog njihove sigumosti. Ljudi sa sive liste biće locirani i na njih će trupe obratiti posebnu pažnju, dok se ne ustanovi da li spadaju na crnu ili belu listu.

Ima podataka da su kroz obuku pripadništva FINCEN-u i njegovim zadacima, do sada prošli Rodezijanci, Istočni Nemci, Bugari, Mađari, Estonci, Afganistanci, Pakistanci, Gurke i Južnoafrikanci. Jasno je da je reč o pripadnicima armija zemalja koje više ne postoje, ili koje su smanjile brojno stanje svojih armija, pa se pojavio višak vojnog personala sa kojim se nije znalo gde će. Ovi profesionalci, sada bez domovine i pripadnosti nacionalnoj armiji zemlje u kojoj su rođeni, postali su idealni plaćenici bez ikakvog moralnog odnosa prema američkom stanovništvu. Oni će činiti jezgro budućih interventnih snaga, formiranih pod okriljem Ujedinjenih Nacija, kao njena stalna, anacionalna, plaćenička vojska, koju će kontrolisati vrhovi Novog svetskog poretka.

Eliminacija komunističke filozofije

U proleće 1989 godine, Smit se sreo sa "starim prijateljem", kasnije identifikovanim kao Kler Džordž, koji mu je rekao da će plan za pokoravanje sveta početi godinu dana pre nego što je planirano. Kao primer metoda, koji će se koristiti u budućim "demokratskim" pokretima, je pokušaj da se zbaci sa vlasti kinesko rukovodstvo, 1989 godine. Manje od mesec dana pre studentskih nemira u Pekingu, Smit je rekao R. D.-u da Li Peng nije član Grupe. U skladu sa tim, nije bilo iznenađenje kada su se pojavili studenti, koji su nosili transparente na kojima se traži skidanje Li Penga sa vlasti. Ovo je očigledno bio događaj iz razgovora Smita i R. D.-a, u januaru 1989 godine, kada je Smit rekao da će se desiti nešto krupno. Nije bilo nikakvog prethodnog događaja u Kini, koji bi generisao protest na takav način. Izgledao je kao događaj pripremljen od početka. Smit je kasnije objasnio da je pokušaj državnog udara bio jedna iz niza Feniks operacija. CIA je, za vreme vijetnamskog rata, koristila operacije Feniks kao paravan za tajne operacije Grupe u Sjedinjenim Državama i na drugim mestima. Kada je R. D. to spomenuo Smitu, pošto Li Peng nije srušen, Smit je odgovorio:

"Sada će početi da rade na kineskom dvoglavom zmaju - Armiji!"


Kontrola štampe

Britanske novinske kuće Smit je odavno identifikovao kao deo Grupe, naročito Ruperta Mardoka, kao i druge evropske firme koje kupuju američke radio i tv stanice, i novinske koncerne, pojačanim tempom u poslednjih desetak godina. Jedan od zadataka kontrolisane štampe je i ''prodaja prosvetljenih monarhija'', kao pogodnije alternative od demokratije i komunizma. Grupa je uspešno primenila svoju strategiju. Posle Drugog svetskog rata, monarhije iz Grupe su dale prividnu nezavisnost bivšim kolonijama, zadržavši u javnosti samo ostatke svoje bivše suverenosti nad tim zemljama. Pokupili su sva moguća priznanja zbog ''davanja nezavisnosti'' zemljama Trećeg sveta. Njihova mašinerija za odnose sa javnošću je ovo, i naredne događaje. iskoristila da uspostavi i ojača imidž ''prosvetljenih monarhija''. U okvirima stvarne vlasti, monarhije nisu nikada prestale da kontrolišu većinu nacija Zapada i zemalja Trećeg sveta. Ovo je ostvareno kroz regrutovanje, zapošljavanje i plaćanje izdajnika u tim zemljama. Preko bankara Grupe i njihove sposobnosti da regrutuju buduće lidere na svim poljima, postavili su svoje agente na ključna mesta sa kojih se uspešno kontrolišu aktivnosti većine nacija, potpomognuto pritom neznanjem drugih lidera u tim zemljama. Grupa nikada nije javno ili privatno isticala svoju direktnu kontrolu nad najvažnijim oružjem koje ima - ekonomskom sferom. Kroz sistem tajnih operacija, ekonomsku moć i kontrolu medija, umešane monarhije su bile u stanju da izbegnu odgovornost za planiranje i sprovođenje genocida u toku Drugog svetskog rata, kao i za druge ratne zločine. Zadržali su i moć i dobar imidž, uprkos odgovornosti za nacistički ''eksperiment''.


Ekonomski rat

Smit je više puta isticao da je ključni metod kontrole i zbacivanja vlasti u Sjedinjenim Državama ekonomska moć. Glavni cilj je tržište akcija, protiv koga je već bilo nekoliko ''testova'', kao i bankarski sistem. Njegova identifikaciona lista iz 1986 godine, u prvom i drugom talasu identifikacije, pokazuje da je umešano nekoliko najvećih banaka u namerno potkopavanje američke bankarske strukture. Izgleda da je strategija rušenja u tome da se dovede do sloma uništenjem mnogih manjih bankarskih institucija, kao i manipulacijom monete preko članova Grupe u ''Banci federalne rezerve''. Smitova identifikacija, od 11 marta 1992 godine, uključuje predsedavajućeg banke, Alena Grinspena, kao člana Grupe i nagoveštava nastavak manipulacije ekonomije u skladu sa ciljevima Grupe. Izazvaće se kratkotrajna depresija u Americi. Cilj depresije će biti da se pomogne Grupa i zbaci ustavna demokratija, koja vlada zemljom od njenog osnivanja. U opštim crtama je rekao da će ekonomska moć nastaviti da se konsoliduje u nekoliko banaka i velikih korporacija. Veći deo industrije i institucija biće u vlasništvu Nemaca i Japanaca. Buduće korporacije biće dodatak korporativno državnog oblika vlasti, sličnog fašizmu. Dva događaja pokazuju da se ratni plan testiranja privrede ostvaruje. Došlo je skoro do kolapsa berze, samo dan pošto je Donald Tramp objavio da nije u stanju da obezbedi finansiranje kupovine avio kompanije. Čini se da je Trampova objava bila dogovoreni signal za paničnu prodaju u Njujorku. Napad Iraka na Kuvajt je druga epizoda, osmišljena da izazove ozbiljne poremećaje i povećanje cena nafte. Odsecanje kuvajtske i saudijske nafte sa američkog tržišta imalo bi ozbiljne posledice po američku ekonomiju. Smit je identifikovao Trampa i Sadama Huseina kao članove Grupe, sa liste u ranoj fazi drugog talasa identifikacija, u periodu od jeseni 1996 do januara 1997 godine.


Kontrola kroz obaveštajne agencije

Najvažniji element dnevne kontrole rada drugih država, od strane Grupe, je kontrola obaveštajnih i drugih tajnih agencija i njihovog rada. Ovo su idealne institucije za praćenje aktivnosti vlada koje žele da obore, a u isto vreme sačuvaju tajnost delovanja Grupe. Smit je identifikovao ključne ličnosti u najvažnijim službama, kao članove Grupe. Ovo uključuje bivšeg šefa britanske obaveštajne službe (za koga se misli da upravlja celim sistemom); bivše šefove KGB-a, Juri Andropova i Viktora Čebrikova; šefove CIA, Dalsa, Kolbija, Helmsa i druge, i šefovi vojnih obaveštajnih službi, kako na Zapadu tako i na Istoku i Bliskom Istoku. Smitov opis načina kontrole CIA je model za način kontrole bilo gde u svetu. Članovi Grupe u CIA nisu na nivou agenata. Oni su na nivou veza, posredničke supervizije između različitih nivoa organizacije. Obično su to ljudi koji prenose (ili potajno zaustavljaju) informacije sa jednog nivoa na drugi. Do nedavno je šef Grupinih operacija u okviru CIA bio Kler Džordž, bivši šef odelenja CIA za tajne operacije. Džordž, koga je Smit poznavao petnaest godina kao ''Halorana'', bio je među optuženima u protivustavnim akcijama snabdevanja oružjem kontraša u Nikaragvi. Grupa koristi atentate da bi se oslobodila lidera koji im se suprotstavljaju i koje ne može da eliminiše političkim sredstvima. Smitova identifikacija sa spiska atentata navodi na zaključak da je Grupa planirala i izvela ubistva i pokušaje ubistava Josifa Visarionoviča Staljina, Mahatma Gandija, Džordž Valasa, Ulof Palmea, Ronalda Regana, pape Jovana Pavla II i Delano Ruzvelta. Smit je detaljno opisao planove i ljude umešane u ubistva Džona Kenedija, Roberta Kenedija i Martina Luter Kinga. Grupa je za izvršenje atentata razvila čitav niz specifičnih metoda, kao što su davanje injekcija, ili drugi način davanja supstanci, koje izazivaju srčani udar, moždani udar i Alchajmerovu bolest. Sumnja se da je jedna od ovih supstanci korišćena da se ukloni senator iz Alabame, Džon Sparkman. Smit je rekao da veruje da su agenti Grupe likvidirali senatore Hajnca i Tauera, iako ih je februara 1991 godine identifikovao kao članove Grupe. Surovo uklanjanje sledi svim članovima Grupe koji ne izvrše data naređenja.

Razgovor sa Smitom, iz 1986 godine, navodi na zaključak da je čovek o kome on govori kao o ''Amerikancu'' (bivši direktor CIA, Ričard Helms), začetnik ideje o korišćenju terorista za vršenje pritisaka na vlade. Smitovo spominjanje ''Amerikanca'' desilo se u kontekstu prepričavanja razgovora koji je čuo, izmedu ovog čoveka i dr Jozefa Mengelea. Evropski teroristi su finansirani i kontrolisani kroz zapadnonemačku grupu Helge Laroš. Teroriste zapadne hemisfere kontrolišu članovi Grupe u CIA. Oni se finansiraju iz sredstava koja potiču iz nelegalnih izvora. U razgovoru vođenom na temu finansiranja ''cmih operacija'', 11 marta 1992 godine, Smit je objasnio da su ''crne operacije'', koje su podrazumevale atentate i terorizam, godinama bile finansirane iz ilegalne trgovine drogom i oružjem pod kontrolom CIA. Novac je išao kroz banke na Kajmanskim ostrvima. Po Smitu, CIA je umešana u trgovinu drogom najranije od vremena kada je on radio za CIA, šezdesetih godina.

U organizaciji Grupe započet je i tajni biološki rat, u skladu sa rasističkim teorijama i monstruoznim konceptom eliminacije nepoželjnih rasa. Još u leto 1986 godine, Smit je ispričao da je virus side pronađen i proizveden od strane Grupe i uveden u SAD preko agenata Larošove organizacije. Takođe je identifikovao Haiti kao ''laboratoriju'' za razvoj virusa. Smit je tvrdio da su članovi CIA vršili eksperimente sa virusom i izveli inicijalno zaraživanje muških i ženskih prostitutki u San Francisku. Drugi monstruozni način uvođenja virusa među rase, koje Grupa planira da desetkuje, odvija se preko službi ''Svetske zdravstvene organizacije'' u Africi. Prilikom drugog talasa identifikacije, Smit je identifikovao ključne ljude iz SZO u Africi, kao članove Grupe. Rekao je, 1986 godine, da je Larošova organizacija imala neku vrstu protivotrova i mislio je da je epidemija izazvana kako bi Laroš mogao da se kandiduje na predsedničkim izborima i pobedi, jer bi se pojavio sa lekom. Smit takođe veruje da se epidemija koristi kako bi se uništile rase i ljudi koji smetaju Grupi. Fil Šnajder, inženjer geologije, koji je radio na izgradnji podzemnih gradova u Americi, odlučio je da javno progovori o mračnim operacijama ''vlade u senci'', što ga je koštalo života. Po Šnajderu, sida je stvorena u ''National Ordinance Laboratory'' u Čikagu, 1972 godine, a preko vojne laboratorije ''Biogenetics facility'', u bazi ''Fort Detrik'', Merilend, ubačena je u vakcinu malih boginja za Afriku i vakcinu hepatitisa-2 u Americi. Ovo su potvrdili i lekari dr Vilijem Kembel Daglas, Alan Kantvel mlađi i Robert Streker. Po Šnajderu, sida se širi uz pomoć UN-a, kroz ''Svetsku zdravstvenu organizaciju'' koja navodno pomaže zemljama u razvoju.

Stavove Fila Šnajdera potvrdio je i jugoslovenski naučnik, dr Todor Jovanović, svojim istraživanjem i otkrićem da se sida koristi za genocid nad ''manje vrednim narodima'' i da se svi lekovi na kojima se radi i sva istraživanja, namerno upućuju pogrešnim smerom. Neki istraživači fenomena Novog svetskog poretka misle da je cilj epidemije side prilika da se dobije pretekst za masovnu primenu vakcine, koja bi poremetila genetsku ćelijsku strukturu, što bi otvorilo put za razvoj ''pitomih'' i manje inteligentnih ljudi, kakvi su im potrebni u budućnosti. Ovo smatraju zato što je epidemija side jedina prilika u poslednjih nekoliko godina da se tajno ostvari jedan od ciljeva Grupe, a to je snižavanje opšteg nivoa inteligencije nacije korišćenjem virusa, pošto se pružilo idealno medicinsko ''pokriće''. Smit je rekao da je virus mnogo veća pretnja za obične građane, nego što može i da se pretpostavi.


Povezanost sa organizovanim kriminalom

Grupa održava tesne veze sa šefovima organizovanog kriminala i narko baronima Centralne i Južne Amerike. Počeci ove saradnje su u periodu pedesetih i šezdesetih godina veka. Od tada su agenti Grupe u CIA odgovorni za zaštitu šefova podzemlja i dovoz droge u Ameriku, uprkos naporima vlade da se bori protiv droge i kriminala. Smit je uporedio upotrebu kriminalaca od strane Grupe sa sličnom strategijom u nacističkoj Nemačkoj. Nacisti su kriminalce koristili za politički terorizam, kontrolu opozicionih grupa i kao čuvare u koncentracionim logorima. U proleće 1989 godine, Smit je identifikovao vrlo visok procenat imena među masovnim ubicama i drugim kriminalcima. Ovo je indicija da je značajan obim uličnog kriminala, deo strategije koju Grupa koristi protiv Sjedinjenih Država.


Nestanak dece

Jedan od najstrašnijih delova ove istrage odnosi se na Smitov opis onoga što naziva ''žetvom'', a koji je snimljen na video traci 1985 godine. U pitanju je tema o kojoj je bilo teško govoriti. Radi se o kidnapovanju dece ''nižih rasa'' širom Amerike i njihovom prebacivanju u Mengeleov logor. Do 1980 godine logor se nalazio u Everglejdsu, u južnoj Floridi. Smit je bio jedno vreme zatočen u tom logoru, u ćeliji koja se nalazila pored ćelije sa decom. Rekao je da su tamošnji čuvari govorili o deci kao o ''doktorovim bebama''. Mogao je da ih čuje kako vrište u susednoj zgradi, Mengeleovoj ''operacionoj'' sali, a viđao je vraćenu decu umotanu u zavoje. Sve vreme su izgledala kao zombiji. U tom stadijumu ispitivanja, Smit je rekao da o tome više ne želi da govori. Kasnije je rekao da Mengele voli eksperimente sa decom. U februaru 1992 godine, Smit je izjavio da su Mengeleovi eksperimenti bili u oblasti genetike i da je boravak dece u Floridi bio preliminaran, pre njihovog prebacivanja u veću genetsku laboratoriju, ''Dulsi'' u Novom Meksiku.


Napad na pravni sistem

Svrha Grupe da podržava organizovani kriminal, trgovinu drogom, ubice, silovatelje i kidnapere dece, dvostruka je. Prvo, logično je zaključiti da će dramatično povećanje kriminalne aktivnosti, praćeno redukcijom snaga za održavanje reda, što će značajno smanjiti sposobnost za borbu protiv kriminala, dovesti do toga da Amerika ''eksplodira iznutra'', kako je Smit predvideo. Ovu aktivnost će pratiti stav da društvo koje ne može da zaštiti građane ne treba ni da postoji. Drugo, i važnije, posle preuzimanja vlasti od strane Grupe, kriminalci će biti korišćeni za kontrolu masa kroz svakodnevni teror. Preci nekih monarha. koji su danas članovi Grupe, vladali su svojim zemljama u srednjem veku na ovaj način, a i nacisti su koristili istu tehniku. U bližoj prošlosti, jedan od članova Grupe, diktator sa Haitija, Žan Klod Divalije, koristio je kriminalce kao tobožnje pripadnike policije, kako bi se terorom nad stanovništvom održao na vlasti. Napad na pravni sistem se stoga može identifikovati kao napad iz tri pravca. Prvo, kao očigledna subverzija zakona i procedure hvatanja, suđenja i kažnjavanja kriminalaca. Zatim podsticanje dramatičnog povećanja kriminalnih aktivnosti i nasilja kroz drogu, organizovani kriminal i američku advokaturu, koja je većim svojim delom lišena svake moralnosti. I na kraju rutinsko i rašireno potkopavanje sistema podmetanjem nevinih ljudi i osuđivanjem za zločine koje nisu počinili.

Smit tvrdi da Grupa rutinski, bukvalno svakog dana, upliće mnoge nevine ljude širom zemlje u zločine koje nisu počinili. Oni koji su izabrani za ove nameštaljke obično su iz siromašnih slojeva i niže srednje klase. Po Smitu, ima mnogo nevinih ljudi u zatvorima, zato što ne mogu da plate dobrog advokata. Personal, treniran od strane CIA, upliće ih u zločine, pa lokalni istražni organi nemaju razloga da tragaju za njima, a ukoliko istraga i krene u njihovom pravcu, tu je CIA da ih zaštiti. Oni su nevidljivi stručnjaci za podmetanje drugima. Žrtve njihovih nameštaljki nemaju načina da se izvuku, pogotovo što ne znaju ko je to prouzrokovao i zašto. Sa liste svedoka, uzetih iz novinskih izveštaja sa suđenja širom Amerike, Smit je identifikovao, kao agente Grupe, ključne svedoke, koji sami nisu bili osumnjičeni ili optuženi u ovim slučajevima. Prilikom razgovora, oktobra 1990 godine, upitan šta je svrha ovih masovnih operacija, Smit je objasnio da je cela akcija zamišljena da uništi kod ljudi poverenje u pravni sistem, njihovu volju da koriste osnovne ustavne slobode i želju da preduzimaju nezavisne aktivnosti kao pojedinci. Po Smitovim rečima, ako dovoljno nevinih ljudi ode u zatvor, široka populacija će steći uverenje da nema nade za one koji ne slušaju naređenja onih što su na vlasti i da je besciljno boriti se ''protiv sudbine''. Ljudi će pre ''leći i umreti'', nego se žaliti onima na vlasti. Cela šema zamišljena je da bi se stvorilo poslušno stanovništvo.


Politička i društvena manipulacija

Grupa koristi dobro pozicionirane agente, kako bi uništila osnovne institucije Amerike. Napadnut je sistem javnog obrazovanja, preko agenata Grupe u pokretima za ljudska prava i profesorskim strukturama na mnogim univerzitetima. Tu je delovao Erl Voren, dok je bio na čelu Vrhovnog suda, i Laroš, kontrolor lokalnih školskih odbora. Erl Voren, kao sudija Vrhovnog suda i predsednik Vorenove komisije koja je istraživala Kenedijevo ubistvo, naneo je više štete američkim društvenim interesima nego što bi to uspele armije drugih. Drastično je umanjio mogućnost policijskih snaga da se bore protiv kriminala i dao tumačenje Ustava koje je lišilo religiju bilo kakve smislene uloge u životu zajednice. Smit je citirao Mengelea, koji se stalno pozivao na ''naše senatore i kongresmene'' i ''naše ljude u FBI''. Jasno je da su ti senatori i kongresmeni pomogli da se uvedu zakoni koji potpomažu prikriveni rat, tako što socijalni sistem čine nefunkcionalnim i neproduktivnim. Najnovija kampanja Grupe je oduzimanje prava stanovništvu na posedovanje oružje. Već više puta, u toku mandata nekoliko predsednika, pokušavalo se sa izglasavanjem novog zakon, kojim bi se poništio drugi amandman američkog ustava, a koji građanima garantuje pravo da poseduju oružje. ''Razoružavanje'' američkog naroda je bitna međufaza, koja će prethoditi zavođenju vanrednog stanja i hapšenju nepodobnih građana.


Istovetni metodi ubistva

Prva sumnja da je Staljin ubijen, javila se posle nekih knjiga i feljtona u ''Njujork Tajmsu''. koja su razmatrala ovu naizgled neverovatnu temu. Još u decembru 1984 godine, Smit je ispričao R. D.-u i doktoru Skotu da je Grupa koristila izvesnu supstancu za ubistva, tako što je ova supstanca izazivala krvarenje u mozgu. Smit je takođe bio obučen da je koristi, od strane dr Kemsa u ''ARCO''-u. na taj način što se ova supstanca ubrizgava zakrivljenom iglom iza očnih jabučica žrtve. Po njegovoj priči, u početku se supstanca davala oralno, a novi metod, ubrizgavanjem iza očne jabučice ne ostavlja nikakve tragove i ne može se otkriti nikakvom istražnom tehnikom. Staljinov ''izliv krvi u mozak'' desio se jedan dan posle večere koju su pripremila Staljinova deca, Vasilije i Svetlana Alilujeva. I Vasilij i Svetlana su mrzeli Staljina a Smit je oboje identifikovao kao članove i agente Grupe. Jedan od gostiju na večeri bio je Georgij Maljenkov, Staljinov naslednik i još jedan član Grupe koga je Smit identifikovao. Ono što iznenađuje je da je Staljin doživeo apsolutno istovetan, neočekivan izliv krvi u mozak, kao i američki predsednik Ruzvelt. Smit je liste Staljinovih lekara, koji su ga lečili 1953 godine, pregledao 25 maja 1990 godine. Identifikovao je tri od deset ruskih doktora - Tretjakova, Mjasnikova i Ivanov-Neznamova. Takođe je pregledao spisak svih prisutnih osoba u Vorm Springsu, u aprilu 1945 godine, kada je Ruzvelt doživeo izliv krvi u mozak. U Ruzveltovom slučaju, identifikovao je pomorskog oficira Bruna, lekara koji je bio prisutan onog dana kada je Ruzvelt umro; Džordža Foksa, farmaceuta Bele Kuće, koji je takođe bio prisutan u Vorm Springsu, i Elizabetu Šumatov, umetnicu koja je crtala Ruzvelta u trenutku kada je doživeo izliv. Ona je bila jedna od tri osobe u sobi, kada je Ruzvelt izgovorio svoje zadnje reči: ''Imam strašnu glavobolju''. Prisutnost ove tri osobe daje jake indicije da je Ruzvelt ubijen tog dana. Svo troje su bili potrebni da bi se ubrizgala supstanca. Ako je Ruzvelt ubijen, to mora da je bilo povezano sa nečim što je rečeno na konferenciji u Jalti, koja je završena februara 1945 godine. Načelnik američkog štaba, Džordž Maršal, član Grupe, bio je jedan od glavnih govornika konferencije.

Po završetku Drugog svetskog rata. počela je potera za nacističkim glavešinama. Jedan od najtraženijih je bio Martin Borman. jedan od najznačajnijih lidera Grupe. Zato je Grupa tražila od dvojice svojih uticajnih članova da mu pomognu u bekstvu. General Džordž Paton bio je jedan od njih, a drugi je bio nadbiskup katoličke crkve, koji je obezbedio dokumenta i novac da se bekstvo izvede. Podsećam da je Smit identifikovao, kao člana Grupe, Euđenija Marija Đuzepea Đovanija Paćelija, koji je kasnije postao papa Pije XII. Pedesetih godina Grupa se plašila da će Izraelci uhvatiti Bormana, kao što su kasnije uhvatili Ajhmana. Prema Smitu, aranžirana je lažna smrt, kako bi Borman izbegao dalje proganjanje od strane Mosada. Slično su pripremili lažnu smrt i za dr Jozefa Mengelea, kada su Vizentalova organizacija i američka vlada pokrenule akciju 1985 godine. U ovoj akciji laži i zataškavanja, Smit je kao članove Grupe identifikovao javnog tužioca pokrajine Hesen u Nemačkoj, i člana američkog tima patologa u slučaju Mengele. Jedna od najšokantnijih je bila Smitovih identifikacija generala Džordža C. Maršala. O njemu je Smit, 28 februara 1990 godine, izjavio da je Grupin čovek i da je Maršalov plan bio njihov plan. Suština i cilj plana bio je da se izgrade one ekonomije koje će biti u stanju da u devedesetim godinama ekonomski unište Sjedinjene Države! Tada se poveo razgovor i o senatoru Mekartiju, a na pitanje da li je umešan u rad Grupe, Smit je odgovorio da je Grupa pokušala da se približi Makartiju, ali on nije razumeo o čemu se tu radi. Komunizam je tada bio velika tema i pomislio je da su u pozadini toga možda komunisti. Čeprkao je malo oko Grupe, ali nije razumeo organizaciju. Kada ga je R. D. upitao da li je Grupa zbog toga radila Makartiju o glavi, odgovorio je da ne zna, ali ga ne bi iznenadilo da jesu.

Američki eksperimenti sa radijacijom

Brojne američke državne agencije bile su umešane u eksperimente sa radijacijom, u toku perioda hladnog rata. Najveći broj eksperimenata izveli su ministarstva odbrane, energije, zdravlja i pravde, kao i "Nacionalna agencija za bezbednost" (NSA), CIA i NASA. Ove mračne aktivnosti američkih vlada i organizacija sabrane su u izveštaju kongresnog potkomiteta iz 1986 godine, pod naslovom "Američki nuklearni zamorčići: Tri dekade eksperimenata radijacijom na američkim građanima". Izveštaj, koji je Reganova administracija kasnije "zaboravila", govori o eksperimentima, rađenim uz znanje vlade, na više od dvadeset i tri hiljade građana i na hiljadu i četiri stotine različitih lokacija u toku trideset godina. Svi eksperimenti su izvršeni bez znanja i pristanka žrtava.

Između 1943 i 1973 godine, istraživači na univerzitetu "Harvard" i "Masačusetskom institutu za tehnologiju", vršili su ispitivanja četrdeset dečaka sa intelektualnim oštećenjima. Dečacima je davana radioaktivna hrana, a rezultati "istraživanja" su objavljeni u "stručnim" časopisima. Pristanci na eksperimente, koje su roditelji potpisali, nisu spominjali radijaciju.

Između 1949 i 1957 godine, "Medicinski koledž" Virdžinije osnovao je tajnu laboratoriju, koja se bavila proučavanjem metabolizma sa primarnim ciljem za pripreme u slučaju brojnih gubitaka, kao posledicu nuklearnog napada. Lekari su sproveli seriju opasnih eksperimenata na stotinama ljudi, većinom crnaca, koji nisu sumnjali da su predmet eksperimenata, a već su bili teško povređeni u požarima i sa opekotinama doneti u bolnicu.

Na "Medicinskom koledžu" Virdžinije, kao i u dve slične bolnice - "Duliju", bolnici za crnu decu, i "Svetom Filipu", bolnici za punoletno crno stanovništvo, oko stotinu pacijenata godišnje bilo je podvrgnuto eksperimentalnom lečenju opekotina, radijaciji i lečenju antibioticima, na način koji je ispunjavao svrhu "istraživanja". Išlo se dotle da su se pacijentima, koji su već bili na ivici smrti, ubrizgavali radioaktivni izotopi.

U laboratoriji "MKV", doktori su pacijentima nanosili opekotine prvog, drugog i trećeg stepena, uz pomoć fokusiranja svetlosti iz jakih vojnih reflektora, prečnika jednog kvadratnog santimetra, simulirajući tako opekotine nastale posle nuklearne eksplozije.
Pedesetih godina, stanovnicima Aljaske su davani radioaktivni izotopi, da bi se videlo kako se posle toga adaptiraju na hladnoću.
Stotinu i dva pripadnika plemena Inuita i Gvičina su dobili kapsule joda-131, kako bi lekari američkog vazduhoplovstva proučavali aktivnost njihovih tiroidnih žlezda. Indijancima je rečeno da su primili "medicinsku terapiju".

Od 1946 do 1956 godine, devetnaest dečaka iz "Fernland" škole za mentalno zaostalu decu u Valtamu, Masačusets, dobijali su radioaktivnu hranu. Dečaci su bili članovi školskog "naučnog kluba" i imali su privilegije: odlazak na utakmice bezbola, kao i pravo na specijalni doručak (zobene pahuljice i mleko obogaćeno radioaktivnim gvoždem i kalcijumom).

Počev od 1963 godine, stotinu i trideset i jedan zatvorenik saveznih zatvora Oregona i Vašingtona dobili su po dve stotine dolara, kako bi pristali da im "Komisija za atomsku energiju" ("Atomic Energy Commision") ozrači testise.


Nuklearni testovi u Nevadi

U periodu od 1940 do 1960 godine, na poligonima u Nevadi, izvršeno je oko dve stotine i četrdeset nuklearnih testova. Milioni ljudi širom Amerike bili su izloženi radioaktivnim padavinama sa teškim posledicama po njihovo zdravlje, iako je zvanična propaganda tvrdila da su testovi bezopasni. Između 1951 i 1962 godine, u saradnji sa britanskom vladom, u Nevadi je izvršeno devedeset testova. Rezultat je bio povećanje radioaktivnog joda, u količini koja je bila deset puta veća od one 1986 godine, posle nuklearne katastrofe u Černobilu. Države u blizini Nevade, a naročito Juta, Novi Meksiko, Oklahoma, Ajova i Viskonsin, obavile su merenja i utvrdile da su deca starosti od tri meseca do pet godina primila količinu zračenja od pedeset do stotinu i šezdeset rada. Savezni zakon zahteva preduzimanje zaštitnih mera kada nivo radijacije dostigne petnaest rada. Testovi u Nevadi su verovatno direktni uzročnik više od pedeset hiljada slučajeva tiroidnog raka, i to preko zagađenog mleka i mesa, koje je ozračena stoka prenosila na ljude u dužem periodu.

"AEC" je 1965 godine namerno prouzrokovala da nuklearni radioaktivni oblak pređe preko Los Anđelesa. Ceo eksperiment je bio zamišljen tako da se raketa sa nuklearnom bojevom glavom "pokvari" posle lansiranja, kako bi se pratili efekti tog kvara. Raketa je lansirana 12 januara 1965 godine, u deset sati i pedeset i osam minuta (10:58h). iz vojne baze "Džekes Flets" u Nevadi, a onda je deo svog nuklearnog jezgra sagorela u atmosferi, u spektaklu koji su naučnici opisali kao "gorenje božićne sveće". Vetrovi su radioaktivni oblak poterali na jugozapad, preko Doline smrti i Los Anđelesa. Oblak je prestao da se prati kada se raspršio iznad Pacifika.


Britanski nuklearni eksperimenti

Britanska vlada je vršila eksperimente sa radijacijom nad svojim stanovništvom u toku četrdeset godina. Istraga je utvrdila da je preko dve hiljade ljudi, protiv svoje volje, izloženo radijaciji, jelo zagađenu hranu i primalo injekcije radioaktivnih izotopa. Britanija je, pedesetih i šezdesetih godina, aktivno koristila Australiju za testiranje svojih nuklearnih bombi. U tri oblasti u Južnoj Australiji, između 1952 i 1958 godine, izvršeno je dvanaest atmosferskih nuklearnih eksplozija i oko sedam stotina "manjih proba" na tlu. Naročito je stradala oblast Maralinga, gde su, sem australijanaca koji su radili bez adekvatne zaštite, posledicama zračenja bili izloženi i Aboridžini, o kojima se, naravno, nije vodilo računa. Tek 1985 godine, jedna komisija je utvrdila da je u periodu od početka testova u oblasti Maralinga, ovo sveto mesto Aboridžina bilo kontaminirano sa ukupno dvadeset i pet kilograma plutonijuma, osam tona uranijuma i stotinu i jednim kilogramom izuzetno otrovnog berilijuma.


Biološkim ratom protiv građana

Odavno je biološko oružje nazvano "atomskom bombom siromašnih". Ono nije izum našeg doba, već se koristi stotinama godina sa zastrašujućom efikasnošću. Britanci su koristili boginje, kao oružje u kolonijalnoj Americi, u ratu protiv Francuza i Indijanaca.

Kapetan Ekjer je 1763 godine dvojici indijanskih poglavica, u ime prijateljstva, poklonio ćebad uzetu iz bolnice. U toku sledećih meseci, boginje su desetkovale Indijance u Ohaju. Japan je, u toku Drugog svetskog rata, u Kini počinio neviđene zločine. Zloglasna Jedinica 731 pokušala je da razvije bakteriju kuge sa produženim delovanjem. U te svrhe, koristila je hiljade Kineza i drugih azijskih civila, kao i ratne zarobljenike, pritom dobro prikrivajući ovo zločinačko delovanje. Zarobljenici su koriščeni i u bestijalnim vivisekcijama bez anestezije, "istraživanjima" delovanja promrzlina na ljudski organizam i sličnim "naučnim" eksperimentima. Ono što je neshvatljivo, ovi zločinci se nisu našli na sudu, jer su posle rata dobili imunitet od američke administracije, a za uzvrat su joj prosledili dokumentaciju o svom radu. U godinama posle rata, američka, britanska i kanadska vlada, u zajedničkim projektima, koristile su svoje građane kao subjekte eksperimenata, kako bi razvijale biološka i hemijska oružja.

Do današnjih dana, najmanje sedamnaest država identifikovano je kao zemlje u kojima su se razvijala biološka oružja. To su Bugarska, Kina, Kuba, Egipat, Indija, Iran, Irak, Izrael, Japan, Laos, Libija, Severna Koreja, Rusija, Južna Afrika, Južna Koreja, Sirija, Tajvan i Vijetnam. Između 1949 i 1969 godine, američka armija je "sprejisala" dve stotine i trideset i devet naseljenih oblasti (gradove, puteve, tunele) biološkim agensima i takozvanim biološkim simulantima (razblaženim verzijama bioloških agensa, pripremljenih za rat). 1977 godine održana je senatska rasprava "Potkomiteta za zdravlje i naučna istraživanja", kada je javnosti otkrivena priroda i obim vojnog biološkog programa.

Poznati kao "testiranje u vazduhu", ovi eksperimenti su podrazumevali prskanje oblasti Aljaske i Havaja, gradova San Franciska i Vašingtona, kao i nekoliko gradova na Floridi. toksičnim, virulentnim mikroorganizmima, sa ciljem da se stvori, armijskim rečnikom rečeno, "scenario realistične pretnje". U vreme raspršivanja, bilo je poznato da su korišćene bakterije štetne, čak smrtonosne po ljude. Američka armija je ostala zainteresovana samo za merenje brzine raznošenja vazdušnim strujama i vremena u kome su bakterije žive, a nisu preduzete nikakve mere predostrožnosti, niti zaštite miliona izloženih stanovnika. CIA je pribavila veliku količinu bakterija velikog kašlja (Haemophilus pertussis) iz baze "Fort Detrik". Bakterija je raspršena iznad gradova duž obale Floride. Prema medicinskim statistikama Floride, te godine oboljenje od velikog kašlja se utrostručilo u odnosu na prethodnu godinu, prouzrokujući i dvanaest smrtnih slučajeva, u odnosu na jedan od prethodne godine.

Drugi eksperiment, operacija Beli mantil (takođe poznata kao CD-22). izvedena je sa ciljem da se vidi koliko su ljudi podložni infekciji posle aerosolnog raspršivanja Rickettsia burnetii, jer su u laboratorijama već bili izvršeni eksperimenti na zamorcima i majmunima. Bakterija je raspršena sa visine od sedam stotina metara. a jednom kada je raspršena, više se ne može kontrolisati. Izaziva takozvanu Q-groznicu, čiji su simptomi zapaljenje pluća, mučnina i povraćanje. U knjizi "Oblaci tajnosti", Leonard Koul daje popis bioloških agensa isprobanih nad američkim stanovništvom:
"'Aspergillus fumigatus' je gljivica koja je naširoko korišćena od pedesetih godina i poznata je kao zagadivač rana, kao i agens infekcije pluća, bronhija, spoljnjeg uhu, paranazalnih sinusa, očne šupljine, kostiju i moždane opne. Izveštaji objavljeni 1980 godine pokazuju da je armija namerno izlagala ovom patogenu neproporcionalni broj crnog stanovništva.

'Cink kadmijum sulfid' je hemijski agens, koji se široko primenjivao u eksperimentima američke armije. 'Cink kadmijum sulfid' je suv fluoroscentni prah, koji se upotrebljava samostalno ili u kombinaciji sa biološkim agensima. Upotrebljen na ljudima, taloži se u tkivima i toksičan je za sve fiziološke sisteme.


'Bacillus subtilis' je bakterija koja ima neke karakteristike bakterije 'Bacillus anthracis', koju izaziva antraks. Smatra se bezopasnom po većinu ljudi, ali može izazvati infekcije i napasti krvotok ljudi koji boluju od hroničnih bolesti. Može izazvati meningitis kada se raspršuje u zatvorenim prostorima. Američka armija je 1966 godine napala Njujork ovom bakterijom, kojoj je bilo izloženo preko milion ljudi.

'Serratia marcescens' izaziva meningitis, infekciju rana i artritis, armija ju je raspršivala iznad San Franciska 1950 godine." Veruje se da su eksperimenti sa ovom bakterijom nastavljeni do danas, a sigurno su upotrebljavani i drugi agensi. Ono što se prati zadnjih godina je pojava bioloških agensa koji su stvoreni genetskim inženjeringom.

I britansko Ministarstvo odbrane je sprovelo svoje tajne eksperimente sa biološkim oružjem između 1964 i 1977 godine. Simulanti, uključujući Bacillus globigii, Seratia marcescens i E.coli-162, raspršivani su na javnim mestima, uključujući most "Vaterlo" i obale Temze. Velike količine bioloških agensa su raspršene duž obale Dorseta, izazivajući zapaljenje pluća, očiju i trovanja širokog spektra. Agensi su raspršivani iz aviona, brodova i vozila, a mikroorganizmi su ostavljani i u specijalnim kutijama sa otvorima za ventilaciju, kako bi strujanje vazduha ponelo ove agense. Tome su bili izloženi delovi Londona, Sautemptona, Dorčestera, Vejmauta i drugih delova Engleske.

Južna Afrika je aktivno učestvovala u biološkim eksperimentima nad civilnim stanovništvom. Zloglasni "Sedmi medicinski bataljon", uz saglasnost vojnih vlasti, izlagao je biološkom oružju političke zatvorenike, vojnike i Bušmane, zadnje ostatke autohtonog stanovništva Afrike. U biološke eksperimente nad stanovništvom spada i isprobavanje vakcina na ljudima, bez njihovog znanja ili pristanka. U Britaniji i Australiji eksperimentalne vakcine su bile isprobavane na deci u državnim sirotištima.

Šezdesetih godina, bebe i mala deca obolela od Daunovog sindroma, upotrebljena su kao zamorcići, da se na njima isproba eksperimentalna vakcina za male boginje. U Australiji, vakcina je testirana u sirotištima, od završetka rata do sedamdesetih godina. Eksperimenti su uključivali testiranje novih vakcina, koje nisu prošle testove sigurnosti na eksperimentalnim životinjama! Bebama do godinu dana starosti, davane su velike doze eksperimentalne vakcine protiv herpesa, a drugima probne vakcine protiv velikog kašlja. Probna vakcinisanja u Australiji vršili su istraživači "Laboratorije za serume Komonvelta" i "Institut za medicinska istraživanja Voltera i Elize Hol". U najvećem eksperimentu, 1970 godine, tri stotine i pedesetoro dece dobilo je probne vakcine gripa, u dozama namenjenim za odrasle.

Prisilna sterilizacija u demokratskim državama

Skandali u vezi prisilne sterilizacije, uzdrmali su nedavno javnost u mnogim zemljama, uključujući Australiju, Austriju, Kanadu, Dansku, Finsku, Francusku, Italiju, Japan, Norvešku, Švajcarsku, Švedsku i Sjedinjene Države. Hiljade ljudi, uglavnom žena, sterilisano je u okviru standardne prakse brige za ljude sa intelektualnim i psihijatrijskim nedostacima i oboljenjima. Najmanji broj sterilizacija izvršen je zbog medicinskih ili terapeutskih potreba. One su vršene u državnim institucijama i bolnicama, uz ozbiljno kršenje ustavnih prava bolesnika. To što kod nekih građana postoje nedostaci na intelektualnom planu, ne znači da su isključeni iz donosenja odluka i odbijanja lečenja koje ne žele.

Za preduzimanje određenih terapija nad ovim ljudima, nije obezbeđena njihova pismena saglasnost. U stvari, oni su namerno dovedeni u zabludu povodom hirurških intervencija izvedenih na njima. Obično im se govorilo da im je izvađeno slepo crevo ili operisan kuk, dok su u stvari bili nasilno sterilisani od strane države. Čak šezdeset hiljada ljudi u Švedskoj nasilno je sterilisano u vremenu od 1935 do 1976 godine, zbog "nepoželjnih" rasnih karakteristika ili "inferiornih" kvaliteta, uključujuči slab vid i mentalnu zaostalost. Neudate majke su rutinski bile sterilisane. Više od šesnaest hiljada Japanki sa nedostacima, sterilisano je po nalogu vlade, izmedu 1949 i 1995 godine. U Francuskoj, petnaest hiljada žena sa intelektualnim nedostacima, prisilno je sterilisano od strane države, u Danskoj šest hiljada, a u Norveškoj četrdeset hiljada.
U spomenutim državama, prisilno sterilisanje je sprovođeno na mentalno hendikepiranim muškarcima i ženama. Skoro sedamdeset odsto intelektualno oštećenih žena u Austriji sterilisano je prisilno. U Australiji, aktivisti i borci za ljudska prava procenili su, u svom izveštaju, da je oko pedeset odsto žena sa intelektualnim nedostacima rutinski sterilisano do početka osamdesetih godina. U izveštaju, koji su objavili u decembru 1997 godine, zaključuju da je najmanje hiljadu i četrdeset i pet intelektualno oštećenih devojčica sterilisano u periodu od 1992 do 1997 godine, iako je za samo sedamnaest od ovih devojčica sprovedena zakonska procedura.

Ni jedna od ovih vlada nije snosila zakonsku odgovornost za ovakve monstruozne akcije. Daju ponekad izvinjenja i pokušavaju da svoju izgubljenu savest otkupe mizernim novčanim odštetama u korist žrtava, često onda kada im više nije potrebna. Moglo bi se očekivati da veliki branioci principa demokratije, mediji, razotkrivaju ove zločine nad hendikepiranim građanima, ali zarad karijere, urednici i novinari su se pretvorili u saučesnike koncepta eliminacije "nepoželjnih" građana, koje je Novi svetski poredak u svojim dokumentima predvideo za odstrel. To jasno pokazuje hladno, neljudsko lice novog sveta. Ono se ne može sakriti ni jednom maskom, bilo da se ona zove hladni rat, potreba za naučnim saznanjem, kulturni imperijalizam ili neznanje.

Posebna priča su lekari koji su prekršili najsvetije principe svoje profesije, kompletnu medicinsku i naučnu etiku i prvo pravilo svog zaveta da ne čine zlo. Prekršili su, kao svoju profesiju Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Sada je trenutak da se podsetimo kako smo možda i sami učestvovali u raznim oblicima eksperimenata, zagovarajući razne naučne "novitete" kao što je genetski proizvedena hrana, vakcinacija dece, fluorisanje vode ili prepisivanje štetnih lekova, kao što su pilule za kontracepciju.

Komitet 300

Nema sumnje da ono o čemu svedoči Džeri Smit, kao žrtva i decenijama zloupotrebljavani vojnik organizacije koja se krije iza mnogih imena, a jedno je i bezlično, Grupa, kako je zove Smit, zapravo se odnosi na organizaciju koju on nije mogao da vidi iz svoje sužene perspektive i koja je prava "kupola" raznih organizacija Novog svetskog poretka, a koja je poznata već stotinu i pedeset godina, po imenu koje će mnogi prepoznati - Komitet 300. Analizirajući funkcionisanje ove organizacije i svih njenih "pipaka" (organizacija i pojedinaca), upotpuniću sliku koju je Smit dao, jer se iz njegove priče možda ne vidi veličina i ispreplitanost globalne mreže nove svetske oligarhijske vlasti, vešto prikrivene od očiju svetske javnosti, kako bi se ona uljuljkala u zabludi da je svet demokratska tvorevina, i kako ono što rade samoproklamovani demokrati služi čovečanstvu, njegovom napretku i sveopštoj sreći.

Šta su ciljevi ove tajne elitističke organizacije, koordinatora i glavnog manipulatora svetskim organizacijama i svih segmenata života, vidi se iz analize dr Džona Kolmena, jednog od najvećih svetskih autoriteta za Novi svetski poredak. Pripadnici Komiteta 300 su u duhovnom smislu moderna manifestacija drevnog podzemnog Kulta Zmije, nastalog u drevnom Egiptu. Njega su u Bavarsku doneli članovi ranih nemačkih trgovinskih cehova u toku najveće moći Svetog rimskog (nemačkog) carstva. Ovo učenje, kasnije nazvano učenjem Belog bratstva, imalo je svoj novovekovni oblik u učenju Iluminata i masona Škotskog obreda, a u sebe je inkorporiralo i učenja mnogih drugih kultova niklih iz njega - kulta Izide, Dionisa, Katara i drugih.

Bratstvo se može identifikovati preko svojih simbola - piramide, Svevidećeg oka, kukastog krsta, jagnjeta, kecelje i obeliska. Ova grupa "vladara iz senke" sebe naziva i Olimpijcima, verujući da je zaista ravna paganskim bogovima Olimpa, što ne govori samo o njihovoj sujeti, već i o suštini - obožavanju nehrišćanskog Boga. Njihovi konkretni, politički ciljevi su sledeći:

1) Jedna svetska vlada - Novi svetski poredak sa jedinstvenom crkvom i monetarnim sistemom pod njihovom upravom.

2) Potpuno uništenje svakog nacionalnog identiteta i nacionalnog ponosa.

3) Uništenje religije, posebno hrišćanstva, sa izuzetkom njihove religije, koju će stvoriti sami.

4) Kontrola svih građana, putem kontrole uma i uz pomoć sredstava koje Zbignjev Bžežinski naziva "tehnotronikom", što će stvoriti robote koji samo liče na ljudska bića.

5) Okončanje industrijalizacije i proizvodnje struje iz atomske energije, radi stvaranja onoga što nazivaju "postindustrijsko društvo nultog rasta". Izuzetak su industrija kompjutera i uslužne delatnosti. Industrije koje preostanu u SAD-u, biće prebačene u zemlje kao što je Meksiko, gde postoji obilje jeftine robovske radne snage. Nezaposleni će biti statistika podložna eliminaciji u okviru projekta koji se zove Global 2000.

6) Legalizacija droge i pornografije.

7) Depopularizacija velikih gradova, isprobana od strane režima Pol Pota u Kambodži. Genocidni planovi Pol Pota razrađeni su u Sjedinjenim Državama, od strane jedne istraživačke fondacije koja pripada Rimskom klubu.

Ograničavanje razvoja nauke, osim onih grana koje rade u prilog Komiteta. Posebno je na meti korišćenje nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Komitet se okomio na sve naučnike i institucije koje istražuju puteve korišćenja fuzije, jer će to potpuno poništiti koncepciju Komiteta o "ograničenim prirodnim resursima", pošto fuzija može da obezbedi neograničene količine jeftine energije.

9) Smanjenje broja stanovnika u svetu, uz pomoć ratova na ograničenom prostoru, bolestima, bedom i glađu u zemljama Trećeg sveta, jer Komitet smatra da su tri milijarde ljudi "beskorisni potrošači hrane". Zato se na čelu radnog tela Komiteta našao Sajrus Vens, čiji tim je stvorio projekat Global 2000. Zaključke izveštaja ovog projekta, zvanično je potpisom potvrdio tadašnji predsednik SAD-a, Džimi Karter, i državni sekretar Edvin Maski. Po ovom projektu, stanovništvo Sjedinjenih Država treba smanjiti za stotinu miliona do 2050 godine.

10) Da bi se oslabio moral nacije i demoralisala radnička klasa, treba stvoriti u dužem periodu vremena, na širokom planu, masovnu nezaposlenost. Kako se broj radnih mesta smanjuje, u skladu sa konceptom "nulte postindustrijske stope privrednog rasta" Rimskog kluba, demoralizovani i obeshrabreni radnici okrenuće se alkoholu i drogama. Mladi će se kroz rok kulturu i narkomaniju ohrabrivati da ustanu protiv društvenog status quoa, uništavajući na taj način okvire porodičnog života. Komitet 300 je naložio "Tavistok" institutu da pripremi matricu za postizanje ovog cilja. "Tavistok" je angažovao "Stanford riserč", da sprovede ovaj projekat pod rukovodstvom profesora Vilisa Harmona. Poduhvat je postao poznat pod imenom Zavera Akvarijus.

11) Kako bi se stanovništvo onemogućilo da odlučuje u svoje ime, na osnovu ustavnih prava, Komitet 300 će pribeći svojoj omiljenoj taktici, stvaranju krize i zatim nuđenju rešenja da se kriza reši. Poenta je da se stvori toliko kriznih žarišta, u isto vreme i na različitim nivoima, kako bi se stanovništvo potpuno dezorijentisalo i potonulo u apatiju pred "nerešivim problemima". Tako bi se stvorio prostor za uvođenje vanrednog stanja, ukidanje ustava i uvođenje FEME, agencije za rešavanje kriza.

12) Uvođenje novih kultova najrazličitijeg usmerenja i podupiranje delovanja već postojećih.

13) Podupiranje hrišćanskog fundamentalizma, kako bi se prouzrokovalo osećanje ugroženosti kod drugih, što bi iniciralo jačanja cionističke države Izrael i njenog mita o "izabranom narodu".

14) Širenje ekstremnih islamskih verskih zajednica, kao što je muslimansko bratstvo Siki, kako bi se stvorila situacija slična u Iranu, gde je na vlast doveden Ajatolah Homeini, tvorevina britanske vojne obaveštajne službe MI6.

15) Izvoz ideja "religioznog liberalizma", radi potkopavanja postojećih religija, naročito hrišćanstva. Ovaj proces je započeo sa "jezuitskom teologijom oslobođenja" u Južnoj Americi, koja je dovela do rata u Salvadoru, Nikaragvi, a izazvala je i ozbiljne probleme u drugim zemljama Južne Amerike. Jedna od ovih grupa, marksistički nastrojenih, je Misija Meri Nol. Za njih se saznalo kada su četiri opatice ove misije ubijene u Salvadoru.

16) Jedan od najvažnijih ciljeva Komiteta 300 je izazivanje kolapsa svetske ekonomije i uzrokovanje potpunog političkog haosa.

17) Preuzimanje kontrole nad unutrašnjom i spoljnom politikom Sjedinjenih Država.

18) Davanje največe podrške organizacijama koje Komitet kontroliše:

Ujedinjenim Nacijama, "Međunarodnom monetarnom fondu" (IMF), "Banci za međunarodno poravnjanje" (BIS) i Svetskom sudu, kao i davanje značaja manjim organizacijama u svetu, radi postepenog dovođenja pod pokroviteljstvo Ujedinjenih Nacija.

19) Prodiranje, subverzija u vlade i potkopavanje iznutra, kako bi se uništio suverenitet i integritet nacija koje vode.

20) Organizovanje terorističke mreže širom sveta i njeno usmeravanje u one zemlje i delove sveta koje treba destabilizovati.

21) Preuzimanje kontrole nad obrazovanjem u Sjedinjenim Državama, sa namerom da se ono potpuno uništi.

Politička moć Komiteta 300 počiva na pravoj mreži "javnih institucija sa tajnim delovanjem", koje neprekidno osniva, kako bi uvodila nove delove svog dugoročnog plana u funkcionisanje. Ekonomske teorije Komiteta zasnovane su na tobože odavno prevaziđenim teorijama Maltusa, tvorca rasističke teorije, po kojoj ograničene resurse zemlje treba čuvati ograničavanjem rasta stanovništva, podrazumevajući da "elita" ne spada pod ograničenje. Naprotiv, "elita" će za sebe uzeti sačuvane resurse, a ograničiće se "beskorisni potrošači". Ako mislite da ta teorija danas ne prolazi, grdno se varate. Upravo ova teorija, osavremenjena i lukavo upakovana u "ekonomsku nauku", čiji su istureni protagonisti Frederik fon Hajek i Džefri Saks, koje sponzoriše Rimski klub, čini osnovu "novog ekonomskog poretka" u svetu.

Efekti su već vidljivi i laicima. Bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Baza ekonomske moći Komiteta 300 je enormni novac koji pritiče iz kontrole svetskih tokova trgovine drogom. Komitet 300 je najveći svetski diler droge, već stotinu i pedeset godina! Da pojasnim. Sjajno poturena laž, koja funkcioniše već dva veka, je da je britanska imperija stvorila ogromne profite trgujući indijskim čajem. Navodno, to je osnova bogatstva, ne samo ove kompanije, već i cele imperije. Opijum je iz Bengala prvi put stigao u Britaniju 1683 godine, ali ga nisu prihvatile niže klase britanskog društva, kao što se očekivalo.

Da bi se iskoristio ogromni potencijal profita koji je ležao u opijumu, moralo se naći veliko tržište. Logični izbor bila je Kina. Desilo se ono što ni najveći optimisti nisu očekivali. Milioni ljudi su počeli da puše opijum, koji je uzgred rečeno, vrlo toksičan i lako stvara naviku kod korisnika. Pušionice opijuma su se proširile Kinom poput požara, a u stotinama hiljada ovih kuća, lula napunjena opijumom bila je jedino sredstvo uz koje su najsiromašniji mogli da zaborave koliko bedan život inače vode. Tek posle sto godina, Kina je shvatila da je na ivici propasti. 1729 godine, pokušala je da uvede zakone protiv upotrebe droge, kojima bi zaustavila britansku Istočnoindijsku kompaniju, koja je započela rat protiv Kine radi zaštite svojih interesa. Tri stotine članova upravnog odbora Istočnoindijske kompanije zaista su bili toliko moćni da su, radeći za britansku krunu, čiji su prihodi u ovim decenijama takođe vrtoglavo rasli, postali prva osamostaljena organizacija globalne snage, koja je počela da širi svoju moć i poslove na ceo svet. Lord Bertrand Rasel, inače član Komiteta, za njih je sa divljenjem rekao:

"Mogli su čak da posavetuju i Boga kada je imao probleme na Nebu."

Da bi ojačali svoju poziciju svetskog monopoliste u trgovini opijumom, Britanci su opijum uvezali dvostruko. Naime, u severnoj Engleskoj se proizvodio pamuk u tkačnicama sa skoro robovskim radom. Žene i deca su radili po šesnaest časova za razbojem. Vlasnici fabrika su bile najuglednije britanske porodice, koje su živele u Londonu, Beringsi, Palmerstoni i Kesvici, a najveći je bio Džardin Matesons, vlasnik brodova i čuvene brodske linije "Blu Star Šiping Lajn". Svojim brodovima prevozio je pamučnu tkaninu u Indiju, i niskim cenama potpuno uništio proizvođače pamučnih tkanina u Indiji. Plan je bio vrlo prost. Indijci su morali da snize cenu opijuma i povećaju proizvodnju, kako bi nadoknadili razliku u ceni i mogli da prežive. Britanska imperija je na ovom primeru pokazala šta znači "industrijska revolucija" i kako se pomaže siromašnim kolonijama u njihovom razvoju. Isti princip su primenjivali i Saterlendi, još jedna ugledna aristokratska porodica.

Matesonsi su bili partneri sa porodicom Bering, koja je imala svoju brodsku liniju, čuvenu "Peninsular end Orijent Navigejšn Lajn", koja je postala najveća trgovinska linija u Britaniji. Braća Bering su bili najveći investitori u plantaže pamuka u Americi, a njihovi brodovi su neumorno špartali između istočne obale SAD-a i Kine. Današnji Berinzi su aristokratija američke istočne obale, bogati i ugledni članovi društva i članovi Komiteta 300, jer ko se nije bar malo bavio trgovinom opijumom, nema "pedigre" za članstvo u Komitetu.

Amerikom danas vlada oko tri stotine porodica, a Britanijom oko stotinu porodica, koje uz britansku kraljevsku kuću kontrolišu neverovatno bogatstvo. Ne samo što znaju jedni za druge, ne samo da su njihovi preci zajedno trgovali opijumom, već su međusobno povezani bračnim vezama, ortaci su u zajedničkim kompanijama i bankama, a sve su to učvrstili pripadništvom Crnom plemstvu, masonskim ložama, Redu svetog Jovana Jerusalimskog i mnogim drugim tajnim društvima. Danas oni sede u Rimskom klubu, Bilderberg klubu i Trilateralnoj komisiji, a upravljaju Ujedinjenim Nacijama, radi ostvarenja svoje globalne strategije - porobljavanja celog sveta. Zato, kada u bulevarskoj štampi čitate srceparajuće limunade o aristokratiji i njihovom ružičasto obojenom životu, znajte da su svi oni počeli (i ostali) kao trgovci drogom. Tu "aristokratiju" čine čuvene porodice Delano, Forbs, Eplton, Bejkon, Bojleston, Perkins, Rasel, Kaningem, Šo, Kulidž, Parkman, Ranevel, Kabot, Kodman, Leman i mnogi drugi koje ćemo spomenuti. Najugledniji među njima su porodice Delano i Astor. Pretsednik SAD-a, Ruzvelt, bio je oženjen jednom Delano, a Džon Jakob Astor je svoje prihode od trgovine opijumom uložio u nekretnine, kupujući prostor na Menhetnu. Bio je i važan član Komiteta 300, koji je u to vreme igrao ključnu ulogu u određivanju kome će se dozvoliti da trguje opijumom. Potomci onih koji su novac od opijuma prali kroz kupovinu zemljišta, danas su vlasnici basnoslovno skupog građevinskog zemljišta u Njujorku i najvećeg broja nekretnina. I ne samo to. Sin Džona Astora, Valdorf Astor, doživeo je dodatnu počast izborom u "Kraljevski institut za međunarodne odnose" (RIIA), kroz koji Komitet 300 utiče i kontroliše mnoge aspekte života u SAD-u.

Rat koji je lord Palmerston nametnuo Kini, radi zaštite interesa britanske krune i Istočnoindijske kompanije, rezultirao je ugovorom po kome se opijum više neće transportovati ni u Kanton, ni u Šangaj, niti druge gradove duž obale, već samo u jedan grad - Hong Kong. Takođe je dogovoreno da Britanija i Kina postanu ravnopravni partneri u podeli prihoda od trgovine opijumom. Hong Kong je postao i najveće tržište zlata na svetu, do današnjih dana, jer su uzgajivači opijuma plaćani zlatom, pošto nisu imali poverenje u papirne novčanice. Tako je ostalo do danas. Na berzi u Hong Kongu, obavlja se ogroman promet zlata u specijalno livenim malim pločicama, umesto u klasičnim polugama. Te zlatne pločice su izmišljene upravo zbog trgovaca opijumom, kako bi se mogli isplatiti svi brojni posrednici i učesnici trgovine zlatom. Posao sa opijumom toliko se razgranao u periodu između 1791 i 1894 godine, da je broj ovlašćenih trgovaca porastao sa osamdeset i sedam na šest stotina i šezdeset i tri. Opijum je prosto tekao u Sjedinjene Države, jer su tamo postojali korisnici, kineski kuliji dovedeni da grade prugu u Americi, sredinom XIX veka. Ipak, posao je morao da se diskretno usmeri na razne strane, jer su počeli prvi ozbiljni protesti u svetu protiv ovog monstruoznog biznisa.

Britanski ahstokrati, članovi Vitezova svetog Jovana i Reda Podvezice, počeli su poslove sa opijumom polako da prebacuju na novo mesto - Persiju (današnji Iran). Lord Inčkejp, vlasnik najveće parobrodske kompanije na svetu krajem prošlog i početkom ovog veka, legendarne "Peninsula end Orijent Stim Navigejšn Kompani", osnovao je ne manje čuvenu "Hong Kong end Šangaj Benk", koja je tada, a i sada, vodeća banka na Dalekom Istoku za pranje novca od trgovine drogom. Pošto se opijum nije primio među crncima Amerike i ostalim siromašnim slojevima stanovništva, glavnim potrošačima opijuma, smišljena je sjajna kombinacija. Iz Kine će se dovesti radna snaga za izgradnju železnice, od istočne do zapadne obale Amerike. Interesantno je da porodica Hariman i ostali železnički magnati nisu došli na ideju da angažuju jeftinu radnu snagu među crnačkim stanovništvom, upravo oslobođenim robovima, i ostalim siromašnim useljenicima u Ameriku, koji su jedva čekali da dobiju nekakav posao. Ne, suština nije bila samo u jeftinoj radnoj snazi. Kinezi su pušili opijum, a ostali nisu, pa su bili nepotrebni. Do 1846 godine, već je stotinu i dvadeset hiljada kulija stiglo u Ameriku, da radi na velikim poslovima, u prvom redu železnici. Po proceni američke vlade, oko stotinu i petnaest hiljada su bili pušači opijuma! Jednom kada je gradnja železnice okončana, kineski radnici nisu vraćeni u Kinu. Ostali su u Americi i naseljeni u San Francisko, Los Anđeles, Portland i Vankuver.

Istu taktiku je primenio i ser Sesil Džon Rouds, član Komiteta 300, osnivač društva Okruglog stola, zastupnik interesa Rotšilda u Južnoj Africi. On je u Južnu Afriku doveo indijske kulije, da rade na plantažama šećerne trske u provinciji Natal. Kao i za kineske kulije, za ogromnu većinu nije bilo povratka u Indiju. Jedan od onih koji su se vratili u Indiju bio je Mahatma Gandi. Do 1875 godine, kineski kuliji, sada trajno naseljeni u San Francisku i okolini, stvorili su kriminalno udruženje koje je uvozilo opijum u Ameriku, ne samo za Kineze, već i za Amerikance. Procena je da je među njima već bilo stotinu i dvadeset i devet hiljada narkomana, što je lordu Inčkejpu i njegovoj porodici donosilo prihod koji bi u današnjim relacijama iznosio sto miliona dolara godišnje. Posao je cvetao i na istočnoj obali. Beringovi, koje smo već spominjali, orodili su se sa beskrajno bogatim Vilijemom Bingemom i zajednički postali vlasnici polovine zemljišta u Filadelfiji. Sličan je bio i Stiven Žerar, čiji naslednici danas poseduju "Žerar Benk end Trast".

Slavne porodice istočne obale, Forbs, Perkins i Hatavej, nalaze se u popisu članova Britanske istočnoindijske kompanije. Njihova firma, "Rasel end Kompani", imala je takvih zasluga za britansku krunu u trgovini opijumom, kao i brodskim transportom sa Kinom i Južnom Amerikom, da im je Komitet 300 dodelio monopol u trgovini robovima 1833 godine. Najveću podršku, britanska kruna je imala upravo u Bostonu, medu porodicama "plave krvi", čija imena su danas ponosno ispisana u starim knjigama i među počasnim članovima velikih trgovinskih kuća i banaka. Sir Džon Murej Forbsa bio je prvi Amerikanac kome je Komitet 300 dozvolio da sedi u upravnom odboru najprestižnije narko banke, "Hong Kong end Šangaj Benk". Takođe i porodica Perkins, bostonska aristokratija, svoj današnji položaj duguje tome što je jedan njihov predak bio prvi Amerikanac izabran u Komitet 300. Tomas Nelson Perkins bio je Morganov čovek u Bostonu, a radio je i za britansku obaveštajnu službu. Morgan je bio vrlo moćan član Komiteta 300, pa je T. N. Perkins brzo napredovao u hijerarhiji trgovine kineskim opijumom. Svi Morgani i Perkinsi bili su masoni, što je jedan od uslova da se uđe u vrhove Komiteta 300.

Najmoćniji ljudi u Hong Kongu bili su povezani sa Morganom. Ser Robert Hart, koji je skoro trideset godina bio šef imperijalne carine, naimenovan je u upravni odbor "Morgans Garanti Benk" za Daleki istok. Isto važi i za porodicu Njubiging, čiji članovi sede ne samo u upravi Morganove banke, već su i savetnici kineske vlade. Tako preko Hong Konga ide i nabavka raketa, kompjutera i zlata, a sve se plaća opijumom. Ovaj međudržavni posao, koji traje dve stotine godina, nije se prekidao ni u vreme ratova, pogotovo što su se pojavili i drugi korisnici van Kine. Čak u vreme Mao Cedunga, saradnja kineske vlade i britanske kraljevske porodice, koja kontroliše svetsko tržište droge, nije se narušila. Najveće transakcije i pranje novca od ove trgovine, već dve stotine godina ide preko "Hong Kong and Šangaj Benk", koja je otvorila filijale širom sveta, kako bi se pranje novca olakšalo i prikrilo.
Cena zlata na svetskim berzama i danas direktno zavisi od cene droge! Kada je Kina, 1987 godine, neočekivano bacila na berze osamdeset tona zlata, to je izazvalo šok među svim poznavaocima trgovine zlatom (pogotovo u Americi) i drastičan pad cena zlata. Jedno od pitanja koje se nametnulo laicima, bilo je odakle Kini toliko zlata. Vrlo prosto, to je zlato isplaćeno kineskim odgajivačima opijuma, preko hongkonške berze zlata. Očigledno su rezerve postale breme za kinesku vladu. Privreda Kine i spoljna trgovina, koja i danas ide preko Hong Konga, u velikoj je zavisnosti od veza starih dva veka.

Jedna od oligarhijskih britanskih porodica, Matisonovi, čije bogatstvo vuče poreklo iz trgovine opijumom, i danas su aktivni. Pre nekoliko godina potpisan je ugovor o zajedničkom ulaganju između kineske vlade i "Matison banke", vredan tri stotine miliona dolara. Tamo gde je situacija nesigurna, ulazi se sa narkodolarima i stvari kreću dalje. Kao što, uostalom, funkcioniše i obrnuta varijanta. Ako neka zemlja ne želi da svoju nacionalnu ekonomiju potčini diktatu oligarhijskog svetskog kapitala, na scenu stupaju banke i IMF ("Međunarodni monetarni fond"), koji navodnim povoljnim kreditima zatrpavaju privredu te zemlje. Efekti koji se postižu su sledeći: pere se novac od prodaje droge, oružja i drugih kriminalnih aktivnosti na svetskom nivou; uništava se ekonomija kreditirane zemlje, jer ne može da vrati pozajmljeni novac i kamate. Samim tim se poništava i suverenitet te zemlje, a ona onda prihvata uslove, koje je u prvom naletu odbila.

Situacija u svetu se promenila. "Zlatni trougao" nije više najveći proizvodač opijuma na svetu. To je sada "Zlatni polumesec" (Iran, Pakistan, Liban). Nema više ni britanske istočnoindijske kompanije, ali je njen nekadašnji upravni odbor od tri stotine članova ostao nepromenjen! Zapravo, potomci onih moćnih plemićkih porodica, koje su pre dve stotine godina kontrolisale svetsku trgovinu drogom, kontrolišu je i danas.

Proširili su se regioni proizvodnje - u Aziji na Tursku, a u novije vreme Čečeniju i Albaniju. U Južnoj Americi je tridesetih godina ovoga veka, posle velikih investicija u "privredu" nekih zemalja, krenula proizvodnja kokaina. Proširila se i osnova korisnika droge, stvaranjem čitavih društvenih pokreta dvadesetog veka, koji su propovedali navodnu slobodu od konvencija i zakona, što je podrazumevalo i korišćenje droge

Bilderberg

Ideja Bilderberg sastanaka ima korene u pedesetim godinama veka. Nju je proizvela promena na međunarodnoj političkoj i ekonomskoj sceni posle Drugog svetskog rata. Zapadnom svetu je trebao nov koncept i udruživanje snaga pred nadolazećom komunističkom pretnjom sa Istoka. Jedan od onih koji su shvatili potrebu za definisanjem novih pravaca bio je Jozef Retinger. Jedno od Retingerovih priznatih dostignuća bilo je osnivanje Evropskog pokreta, koje je vodilo do osnivanja Saveta Evrope, 1949 godine. Sa sedištem u Strazburu, izvršni komitet Saveta bio je Retingerova prva platforma sa koje je lansirao svoje ekspanzionističke ideje. Još od vremena studentskih dana na Sorboni, Retinger je verovao u veće jedinstvo Evrope, u vojnim i u ekonomskim okvirima. U to vreme je pristupio jezuitskom redu i ozbiljno se posvetio ispunjenju svojih životnih ambicija, nametnutih ovim okvirima. Predložio je francuskom pretsedniku vlade, Žoržu Klemansou, plan za ujedinjenje Istočne Evrope, koji je podrazumevao spajanje Austrije, Mađarske i Poljske, kao tripartitne monarhije pod vođstvom jezuitskog reda. Klemanso nije verovao u plan, koji svoju inspiraciju vuče iz Vatikana. Bez razmišljanja je odbio Retingerovu ideju. Ovaj plan je Retingeru doneo etiketu agenta Vatikana, koja ga je pratila do kraja života.

U Drugom svetskom ratu, Rednger je aktivno učestvovao kao politički savetnik generala Sikorskog, a radio je za poljsku vladu u egzilu, koja se nalazila u Londonu. Iako je imao pedeset i osam godina, prijavio se za akciju komandosa i padobranom skakao u okolinu Varšave. Zbog ovako hrabre i uspešne karijere, pedesetih godina bio je u stanju da kontaktira sa brojnim visokim vojnim i političkim ličnostima. Njegov cilj bio je ujedinjenje sveta, pod kontrolom nadnacionalnih moćnih organizacija. Mislio je da će takve organizacije biti imune na kratkotrajne ideološke konflikte koji izbijaju između vlada. Verovao je da ove razlike može dovesti u sklad, od strane moćnih multinacionalnih organizacija, koje će diktirati i primenjivati moćne ekonomske i vojne mere, stvarajući tako jedinstvo i veze između zemalja. Znajući da se kontrola nad svetskim zbivanjima ne može ostvariti bez SAD-a, počeo je kampanju za stvaranje "Atlantske zajednice".

Tako će razvoj Evrope postati važan politički cilj za američke političare, što će ih izvući iz njihove političke izolacije. Pažljivo osmišljavajući svoje poteze, Retinger je za ovo zainteresovao svog bliskog i moćnog prijatelja, princa Bernarda, supruga holandske kraljice Julijane. Princ je zauzimao važno mesto u naftnoj kompaniji "Šel oil", kao i u moćnoj svetskoj firmi "Sosijete Ženeral de Belžik". U toku 1952 godine, Retinger je predložio Bernardu održavanje tajne konferencije, na kojoj će učestvovati lideri zemalja NATO pakta, koji će u otvorenoj i iskrenoj diskusiji razmatrati međunarodne odnose iza zatvorenih vrata, bez prisustva medija. Na sastanku će svaki učesnik slobodno iznositi svoje mišljenje, sa ciljem razvijanja ideje "Atlantske zajednice". Ideja je prihvaćena sa oduševljenjem i princ Bernard se odmah angažovao da obezbedi podršku u Americi. Princ Bernard je rođen 1911 godine, u nemačkoj porodici Lup-Bisterfeld. Kasnije je radio u odelenju "NW7", koje se bavilo obaveštajnim radom za "I. G. Farben". Oženio se holandskom princezom Julijanom, 1937 godine, a kada je počeo rat, holandska vlada je izbegla u Britaniju. Tako se ovaj bivši nemački SS oficir i špijun, našao na odgovornoj funkciji u komandi savezničkih snaga. Posle rata radio je u naftnoj industriji, jer je bio glavni akcionar "Šela", sa lordom Viktorom Rotšildom.

Prvi sastanak, kome je predsedavao princ Bernard, održan je u "Bilderberg" hotelu, u Osterbeku, Holandija, od 29-og do 31 maja 1954 godine. Učesnici su bili eminentne ličnosti iz sveta industrije, politike, obrazovanja i medija, svi oni koji na neki način mogu da doprinesu unapređenju ciljeva Bilderberga. Svi učesnici su predstavljaju sebe, a ne institucije na čijem se čelu nalaze tog trenutka. Od početka, osnivači su predvideli da se učesnicima ne nameću stroga proceduralna pravila u funkcionisanju sastanaka. Ulažu se ozbiljni napori da sastanci budu opušteni, u neformalnoj atmosferi, podsticajnoj za slobodne i iskrene diskusije. Formalno, bilderbergovci nisu telo koje je tvorac neke politike. Ne donose nikakve zaključke na svojim godišnjim sastancima. Nema glasanja i ne sastavljaju se rezolucije na kraju sastanka. Sastanci su strogo zatvorenog tipa, a u njima učestvuju isključivo oni koji su pozvani. Zbog toga su mere obezbeđenja izuzetne, a njih ispunjava zemlja domaćin, kako bi se učesnicima garantovala potpuna lična sigumost i omogućilo im se da sastanke održe efikasno i u miru.

Sastancima prisustvuje oko stotinu i petnaest učesnika, koji posle upoznavanja nastavljaju kontakte i posle završetka sastanka, bez obzira da li će biti učesnici sledećeg. Od stotinu i petnaest učesnika, osamdeset su iz Zapadne Evrope, a ostatak iz Severne Amerike. Jedna trećina pozvanih su iz sfere politike, a ostali su iz privrede, finansija, obrazovanja i komunikacija. Učesnike na sastanak Bilderberga poziva Predsedavajući, posle konsultacija i preporuka od strane Izvršnog komiteta, Savetničke grupe i počasnih generalnih sekretara. Troškovi godišnjih sastanaka su u odgovornosti članova Izvršnog komiteta zemlje domaćina. Svi ostali troškovi delovanja Bilderberga pokrivaju se privatnim donacijama. Izveštaji sa sastanaka, ukoliko se prave, isključivo su za intemu upotrebu. Teme njihovih konferencija se misteriozno nađu na dnevnom redu drugih međunarodnih foruma, koji te teme razmatraju u okviru svojih redovnih aktivnosti. Koliko je teško prodreti kroz koprenu tajnosti Bilderberga, neka posluži slučaj britanskog ministra odbrane, lorda Džordža Robertsona, sada generalnog sekretara NATO-a. Na sednici britanskog Parlamenta, 10 jula 1998 godine, poslanik Konzervativne partije, Kristofer Gil postavio je pitanje:

"Neka nam ministar odbrane objasni, koja prevozna sredstva je koristio, da bi prisustvovao sastanku Bilderberga u Turnberiju, i koliki su bili troškovi, na teret javnih rashoda."

Džordž Robertson je odgovorio:

"Odleteo sam u petak, 14 maja, službenim avionom RAF-a, u društvu generalnog sekretara NATO-a. gospodina Solane. Vratio sam se sledećeg dana, vojnim helikopterom, zbog službenih obaveza. Procenjena visina mojih troškova za ova dva leta je tri hiljade i osamstočetrdeset funti."

Opozicioni članovi Parlamenta nisu ga ostavili na miru. Na zasedanju Parlamenta, 20 jula, poslanik Liberalno-demokratske partije, Pol Kič, postavio je pitanje:

"Neka sekretar odbrane da izjavu o svom prisustvu na konferenciji Bilderberga 14-og i 15-og
maja."

Robertsonov odgovor je bio štur:

"Prisustvovao sam delu konferencije Bilderberga u Ajeršajru, u maju mesecu, kako bih učestvovao u diskusijama koje su se ticale oblasti, koja spada u moje ministarske odgovornosti."


Tada se umešao i već spomenuti Gil:

"Neka ministar odbrane da spisak glavnih tema, o kojima se razgovaralo na konferenciji, i neka pismeno priloži dnevni red i zapisnik sastanka u Biblioteci."

Robertson je hladno odgovorio:

"Nemam nikakvih ministarskih obaveza da vam dam dnevni red, ili zapisnik sastanka Bilderberga, kome sam prisustvovao u maju mesecu ove godine."

Naravno da tajni modus operandi Bilderberga izaziva podozrenje javnosti, koja ima pravo da zna u čije ime se tu daju razni predlozi, ko kasnije prosleđuje te predloge drugima i zašto. Dokle god elitne grupe, kao što je ova, namerno i arogantno izdižu sebe iznad domašaja javne kontrole, dotle će postojati i tajni uticaj koji ove organizacije ostvaruju. Da bi ublažili javne kritike, bilderbergovci o sebi govore kao o neformalnoj grupi zamišljenoj da unapredi "bolje razumevanje snaga i trendova, koji utiču na zapadne zemlje". Urednik londonskog "Obzervera", Vil Haton, koji je prisustvovao sastanku Bilderbergera 1977 godine, kaže:

"Tu se ne donose odluke. Sve je samo razgovor, ponekad banalan i trivijalan. Ali konsenzus koji se tu postigne je pozadina na osnovu koje se u svetu uspostavlja politika."

Pristalice teorije zavere nisu u dilemi da Bilderberg grupa, u zajednici sa srodnim organizacijama, Trilateralnom komisijom i "Savetom za međunarodne odnose", bitno utiče na situaciju u svetu, korišćenjem indirektnih političkih sredstava. Retingerov prevashodni cilj, prilikom stvaranja Bilderberga, imao je mnogo važnije aspekte, nego što je neformalno okupljanje svetske elite. Njegov cilj bio je da one svetske političare, nesvesne novih trendova razvoja hladnog rata, kroz politiku usmeravanja prosvetli u formi diskretnog diskusionog tela. Na prvom sastanku bio je uočljiv ideološki razlaz, oštro razdvajanje američkih i evropskih učesnika. Makartizam je u Americi bio na vrhuncu, a evropski učesnici, obmanuti Makartijevom propagandom, videli su u Americi jasan zaokret ka ultradesničarskoj državi fašističkog tipa. Sećanje na Drugi svetski rat još je bilo sveže i ovaj koncept im je bio odbojan. C. D. Džonson, inače član "Saveta za međunarodne odnose", pokušao je da povrati poverenje delegata izjavom:

"Bez obzira da li Makarti umre od metka, ili bude eliminisan na tradicionalan američki način oslobađanja od 'plikova' na telu politike, proričem da će do vremena našeg sledećeg sastanka nestati sa američke scene."

Da li je uspeo da ih umiri nije poznato, ali održavanje sastanaka se nastavilo. Koncept Bilderberga nije bio nov. Mada su slične grupe postojale, ni jedna nije privukla toliko pažnje i postala globalni mit, kao Bilderberg. Grupa koju sam spomenuo, Bohemijan Grouv, osnovana 1872 godine u San Francisku, igrala je značajnu ulogu u oblikovanju američke vojne doktrine posle Drugog svetskog rata. Tu je doneta odluka da se sprovede projekat Menhetn (proizvodnja atomske bombe). Tu je Ajzenhauer izabran za republičkog kandidata, na predsedničkim izborima 1952 godine. "Fondacija Dičli" osnovana je 1953 godine, sa sličnim ciljevima. Nalazi se u Dičli parku, blizu Oksfbrda, u zamku iz šesnaestog veka, čiji je vlasnik erl Ličfild. Izvršni komitet Bilderberga često drži svoje mesečne sastanke u sedištu fondacije. "Fondacija Dičli" je kreacija Novog svetskog poretka i blisko saraduje sa "Tavistok institutom za ljudske odnose", koji je centar za proučavanje manipulacije masama.

Radom Bilderberga upravlja Predsedavajući. U prve dvadeset i dve godine postojanja grupe, to je bio princ Bernard. Zamenio ga je lord Houm od Hirsela, bivši britanski premijer. On je na zasedanju, 1980 godine, mesto Predsedavajućeg ustupio Valteru Šelu, bivšem nemačkom predsedniku. Šel je podneo ostavku 1985 godine, a njega je zamenio lord Rol od Ipsdena, direktor "S. G. Varburg Grup". Na konferenciji 1989 godine, lord Rol je mesto Predsedavajućeg ustupio lordu Karingtonu, bivšem britanskom ministru, generalnom sekretaru NATO-a, članu Komiteta 300 i predsedniku "Kraljevskog instituta za međunarodne odnose", koji i danas predsedava konferencijama.
Piter Rupert Karington dolazi iz porodice koja se bavila bankarstvom. Bio je u upravi "Hambros banke", koja je umešana u finansijski skandal Mikele Sindone i zloglasne lože P2, u Italiji. Karington je bio na direktorskim funkcijama u čitavom nizu poznatih svetskih kompanija, kao što su "Rio Tinto Cink", "Berklis Benk", "Kadburi Šveps", "Amalgamejted Metal", "Britiš Metal" i "Kristis". Bio je i predsednik "Australijen Nju Ziland Benk". Blizak sa Karingtonovima je Lajonel Rotšild, koji je čest gost u njihovoj kući u Vajtholu. Dve porodice su povezane preko braka petog erla Rouzberija i Hane Rotšild, Mejerove ćerke, 1878 godine.

U izvršnom komitetu Bilderberga, član je bio i stalni učesnik konferencija, Konrad Blek. Blek je jedan od najbogatijih kanađana, izdavački magnat, vlasnik "Holinger grupe", u kojoj su, između ostalog, londonski "Dejli Telegraf", "Jerusalim Post" i još oko šest stotina drugih listova. U upravnom odboru "Holinger grupe" sede lord Karington, Henri Kisindžer i ser Evelin de Rotšild. "Holinger grupa" se zvala pre toga "Argus korporejšn", a "Argus" je nikao iz firme koju je napravila britanska obaveštajna služba. Tu prvu firmu su vodili Edvard Planket Tejlor i Konradov otac, Džordž Montegju Blek. Ova firma je trgovala ratnim viškovima i tu je napravljeno ogromno bogatstvo u posleratnim godinama, da bi se kasnije pretočilo u izdavačku delatnost. Neki kažu da im je tek sada jasno gde leži sloboda štampe. Iza Bilderberga stoje Rotšildi i Rokfeleri, a njihov potrčko, Henri Kisindžer, jedan je od najaktivnijih manipulatora svetske politike iza scene. Kisindžer je član Bilderberga, Trilateralne komisije, "Saveta za međunarodne odnose" i "Rokfelerove fondacije". Za sve njih radi preko svoje firme "Kisindžer Asosijejts". Jedan od direktora u njegovoj firmi je Lord Karington. Tu je i njihov drugar, član odbora Kisindžerove firme, lord Rol od Ipsdena, direktor trgovačke banke "S. G. Varburg". Još jedan njihov bliski prijatelj je poznati britanski obaveštajac i špijun, lord Viktor Rotšild.

Na zasedanju grupe u Nemačkoj, u Baden Badenu 1991 godine, bili su prisutni Dejvid Rokfeler, Bil Klinton, Konrad Blek, i kao i uvek, Đovani Anjeli. Od krunisanih glava bili su tu kraljica Beatriks iz Holandije, ćerka princa Bernarda, i španska kraljica Sofija. Englesku delegaciju činili su: Džon Smit, jedan od lidera Laburističke partije, koji je takođe i trilateralist; zatim njegov partijski drug, Gordon Braun; Endrju Najt, izvršni direktor Mardokove medijske imperije "Njuz Internešenel"; lord Rol od Ipsdena i Lorens Fridmen sa "Kings koledža". Bili su prisutni i Manfred Verner, bivši sekretar NATO-a, i američki general Džon R. Galvin. Na sastanku 1994 godine u Finskoj, sem nezaobilaznih učesnika, bili su: Piter D. Saterlend, generalni direktor GAT-a; holandski pretsednik vlade, Rud Lubers; bankar J. Martin Tejlor, direktor "Berklis banke"; Toni Bler, političar laburista: i Kenet Klark, političar konzervativac. Oni su bili prisutni i 1993 godine, na sastanku u Vuliagmeniju, Grčka, gde je Dejvid Oven, član Trilateralne komisije, imao izlaganje o Jugoslaviji i budućnosti Evrope. Bez obzira na tvrdnju bilderbergovaca, o tome kako oni ne donose odluke na svojim konferencijama, jasno je da to nije tačno. Tipičan primer je konferencija iz 1995 godine u Burgenštoku, Švajcarska. Tada je odlučeno da se britanski premijer, Džon Mejdžor, konačno vrati liniji podrške ujedinjenoj Evropi, sa centralnom bankom i jedinstvenom valutom, ili će biti uklonjen sa posla. Mejdžor je pristao da "podeli vlast", pa je Majkl Hezeltajn, pristalica ujedinjenja Evrope, postao zamenik premijera. Kada je Toni Bler postao premijer, Britanija je konačno usmerena tamo gde stigla sada.

Mnogi britanski premijeri i šefovi partija su bilderbergovci, pa bi se moglo reći da je Britanija kolevka koja je odnegovala Bilderberg. Džim Kalahan je jedan od direktora "Kraljevskog instituta za međunarodne odnose", zajedno sa lordom Karingtonom i bivšim ministrom, lordom Rojem Dženkinsom. Dženkins je sa još nekim bilderbergovcima (lordom Dejvidom Ovenom, Bilom Rodžersom i Širli Vilijems) napustio laburiste osamdesetih godina i formirao Liberalne demokrate. Bivši premijeri, Vilson, Hit, Dženkins, i bilderbergovac Denis Hili, čine krug onih koji su studirali na "Oksfordu", uglavnom na "Baliol koledžu". Ovo nije slučajnost, jer se tu, šezdesetih godina, uobličavala ideja ujedinjene Evrope.

Po podacima iz 1999 godine,

Izvrsni komitet su činili:

predsednik: lord Piter Karington, bivši generalni sekretar NATO-a
generalni sekretar za Evropu i Kanadu: Viktor Halberštad, profesor "Lajden univerziteta" iz Holandije

generalni sekretar za SAD-a: Teodor L. Eliot, dekan "Flečer škole prava i diplomatije" blagajnik: Piter Kertveg, predsednik kompanije "Robeko grup"

Austrija; Peter Jankovič, član parlamenta, bivši ministar inostranih poslova

Belgija: Etijen Davinjon, direktor "Sosijete Ženeral de Belžik"

Finska: Jako Iloniemi, bivši ambasador u SAD-u

Francuska: Mark Lardre de Lašarer, direktor "Fimalak" i Tijeri de Monbrial, profesor ekonomije na
"Ekol Politehnik"

Nemačka: Kristof Bertram, inostrani dopisnik "Di Cajt" i
Hilmar Koper,portparol "Dojče bank"

Grčka; Kosta Karas, biznismen

Irska: Piter D. Saterlend, direktor "Elajd Ajriš benk"

Italija: Mario Monti, rektor i profesor ekonomije "Bočoni univerziteta" iz Milana i
Renato Ruđiero, član upravnog odbora "Fiata"

Norveška: Vestje Heg, brodovlasnik, "Lajf Heg &Ko."

Portugalija: Francisko Pinto Balsemao. bivši premijer

Španija: Haime Karvahal Urguiho, generalni direktor "Iberfomento"

Švedska: Persi Barnevik, direktor "Asea Braun Boveri Ltd."

Švajcarska: David de Puri, kodirektor "Asea Braun Boveri Grup"

Turska: Selahatin Bajazit, biznismen

Velika Britanija: Endrju Najt, izvršni direktor "Njuz Internešenel"

SAD: Kenet V. Dam, profesor "Čikago Lo Skul";
Vernon E. Džordan, bivši pretsednik "Nešenel Urban Lig";
Henri A. Kisindžer, bivši državni sekretar;
Čarls C. Matijas, bivši senator; Rozen C. Vajthed, bivši zamenik državnog sekretara; Lin R. Vilijams, međunarodni direktor "Junajtid Stil Vorkers of Amerika" i Kazimir A. Jost, izvršni direktor "Asia Faundejšns Senter for Asian Pasifik Afears"

SAD/Internešenel: Džems D. Volfenson, direktor "Svetske banke".


Članovi Savetničke grupe:

Kanada: Entoni G. S. Grifin, biznismen

Nemačka: Oto Volf fon Amerongen, direktor "Oto Volf Industriberatung"

Internešenel: Maks Kunstam, bivši generalni sekretar Akcionog komiteta za Evropu

Italija: Đovani Anjeli, direktor "Fiata"

Holandija: Ernst H. van der Bigel, profesor "Lajden univerziteta"

Velika Britanija: lord Rol of Ipsden, direktor "S. G. Varburg Grup"

SAD: Džordž V. Bol, bivši državni potsekretar; Vilijem P. Bandi, bivši urednik "Forin Afears", i Dejvid Rokfeler, direktor "Čejs Menhetn Benk".