Tajanstvenim stazama duse...

Stvarnost i nestvarnost su iluzije podjednako jake. Nalaze se unutar kruga fiksnih granica, koji je u stvari naše biće. Granica između njih nije fiksna, samim tim sinteza koju ove dve iluzije stvaraju zavisi od nas samih. Da li živimo u stvarnosti protkanoj maštom ili u mašti protkanoj stvarnošću... opet, samo od nas zavisi.

Stoga, da li živimo u stvarnosti ili nestvarnosti, individualno je pitanje...

. U traganju za samima sobom često se izgubimo u svetovima drugih ljudi. Jednostavno zaboravimo šta smo ono hteli...

Negde u daljini čuju se usnuli jaganjci... dišu i tek kroz san, uz toplu mekoću svojih majki, meknu, promeškolje se i nastave svoje bezazlene snove. Vetar fijuče, nosi kapi hladne, prolećne kiše, dremežljivo otpevava tonove svoje pesme, milujući krošnje i krovove...

Dokle da more vršljaju
umom i svetom mojim?
Zar nema ni jednog zraka
da se blaženo predamnom spusti.
Zar ne postoji neko i nešto
par molitvi za mene da izusti...

I molim se sada
i Bogu i Svecima nebeskim;
Pogledajte dole.
Vidite li da me ruke bole
od nemoći i straha
Osetite kako duša ostaje
lagano bez nade i daha...

Večeras
ne želim više da dišem...
Želim samo da legnem,
da se nikada ne probudim.

Večeras,
želim da zaspim
onim najdubljim snom,
uljuškana mekoćom oblaka
što svod nad glavom pravi
i zauvek usnim...

Večeras,
želim da zaboravim
kako duša boli,
kako prsti i srce pucaju
u nemoći
u surovosti
u nehaju
života...

Večeras,
zaboravljam da dišem,
da razmišljam, da postojim...
Prašina i dim postaje sve
što samo pogledam, zavolim......
Ne,
večeras ne želim više da postojim...

Boli,
duboko u grudima
puca...
Nit po nit kida se...

Ne, ne verujem
da se snovi tako dugo kovani
daju srušiti.

A ti vetre, druže stari
odnesi njeno pero
zbog kog srce krvari...

Večeras se java poigrava
mojom dušom, rađajući nadu,
večeras ostajem tu...

и у твоје очи се уздам
и не постоји ништа више тако јако
тако чисто и драго
сем Сунца у твојим очима...

To te podsećam u vremenu,
u ovom surovom beznađu
da moj si i da pripadaš tu...

Pusti...
tek da razvijem svoja krila,
da u ovom kratkom danu
proživim svoj let...

Pusti me,
da vijorim vetrom nošena
da očaram ovaj crno beli svet.

Ne traži mi život,
jer i njega daću
dok krila dugina režem...

Ali pusti me,
da samo jednom poletim
na povetarcu ovom svežem.

Pusti me
da odrastem u željama svojim
a onda, nek počivam na dlanovima tvojim...

Odlutaj samnom
u dubine osećaja što nosi,
što treperi između dva lista,
nemoćan da se iščupa iz kandži vetra...

Odutaj samnom
u priču sa srećnim krajem,
gde bola i ćutnje nervozne nema,
gde smeh jedinu pesmu peva

Tvoja sam u vremenu
Tvoja sam van vremena...

Zaista,
ko sam ja sa tobom?
U rukama trag, kao pahulja
što topi se...
Tek nevino dete
utopljeno u šarenim snovima.

I ko sam ja sa tobom
kada nisam ja...
Kada svaki moj san
u tvojim rukama spava.
Kada noć postaje mi dan
a reč nema na usnama obitava...