Tajanstvenim stazama duse...

Letim, padam, ustajem. Brišem prašinu vremena sa kolena. Otresam reči i slike sa sebe kao da se nisu odigrale tu, u meni, na meni. Zaturam ih u neku prašnjavu fioku uma i nastavljam dalje.

Ima li mesta za snove,
za podvige nove
kada ljubav zaključa sva vrata
i ode...

Ima li nade,
putu bez povatka
kada nova zora
bez tebe svanjava

Ima li...
Ima li ičega
posle svega...

Ne umem više da ćutim
al' ne umem ni da kažem ništa
tebi...

Beskrajna tišina para strpljenje
O, kako boli
laž, mrak, nepoverenje

Ćuti i idi
što dalje
bolje je...

Osmeh će procvetati nanovo
kao novi pupoljak u proleće
Zaborav izbrisati boli,
umor sahraniti tugu

Tek onako
padneš mi na pamet
i tek onako
srce iskače iz grudi,
razum se muti,
tek tako...

Девојчица са шибицама





А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.

- Тата, ово је једно велико искуство за мене! Видео сам да ми имамо једног пса а они имају четири; ми имамо леп базен пред нашом кућом а они имају реку и равницу којом она тече; ми имамо стаклени кров а они имају небо и месец и звезде; ми имамо красан трем с великим вртом а они иза куће имају читаву шуму.
- Хвала ти, тата, што си ми показао колико смо сиромашни!

У освит зоре, док спава река,

поље и мрак каменим сном,

поћи ћу негде, негде далеко

за меком травом и погледом.

Ja život sam ti dala
i ponovo to isto pokušala,
ali nešto iz dubine duše ove
vrišti i govori;
prekasno je za snove...

Osluškujem noć...
Čini mi se da umirem, lagano
nestajem...
Zar tako mnogo tražim...

Zatvorena sudbine vrata
oholo se smeju,
nevinosti njenoj odbijaju
poslednju želju...

Dokle... da mi je znati...
Suze umivaju
izgladnela lica
U očima sjaj,
zgasnut...
oslikava neverica...
Kuda...
vredi li ovaj život više...

Može li ovo telo još da diše...
Potresi tlom se šire,
voda iz korita ripće
a um govori isto
diži se,
diši...
Zora tek sviće.

Okretne staze poljima miču,
na nebu bura se sprema...
Noge me nose
po mokrome žitu
dok na obzorju sevaju straže.
Vika i cika ječe u daljini
glasovi nemih u vis se dižu
Dim...

I evo,
naga pred golgotom stojim.
Isuviše jaka da bih rekla da se bojim.
A u duši strah šapće,
neizvesnost kožu buni...

Za milost
neću da molim...
Neka ih,
neka mi sude...

Neka prospu preda me
reči uvrede, osude
dok svoje duše oplakuju i čiste.
Neka ih,
neka svoje rane vidaju
oni koji tuđu krv
poštovati ne mogu.

I dok bič jezika
bez prezanja bije
zatvaram oči i leđa okrećem,
ponosno hodam,
tu ostajem i rastem,
prkosom se borim...

Šta će biti, šta bi bilo kada... Vidim nas kako tražimo odgovore na ono što se nikada neće ni pitati. Pravimo pitanja kako bi izbegli bol, nesigurnost, strah... ali upravo odgovori koji se javljaju na imaginaciju, koju opet sami stvaramo, rađaju ono od čega bezuspešno bežimo.

U krug, u krug, u krug... sve dok mi se ne zavrti u glavi... sve dok me ne ošamuti vrtlog solucija,mogućnosti i prepreka na putevima života. Hvatam sebe kako povlačim potez na večitoj šahovskoj tabli, drhtavom rukom, strepeći od planova one suparničke strane... Jesam li dovoljno razmislila... Odgovor će vremenom uslediti. Ostaje mi samo da čekam...

Mefijantni um ne da mira. Itražuje, goni me kao kakva zver. Ne smem završiti šćućurena u nekom grmu, moleći se za spas, nadajući se nekom čudesnom spasenju. Ispravljam se, suprostavljam i borim. Borim se sama sa sobom.

...uvek postoji ravnoteža, samo je pitanje šta se to ravnja. Naravno, naša unutrašnjost, podsvest, emocije čine glavnu ulogu u tom postizanju ravnoteže.