Tajanstvenim stazama duse...

Budi mudar.Shvati da nisu svi ljudi stvoreni jednaki,jer nema jednakosti u prirodi,pa ipak nijedan covek nije rodjen sa kojim nije rodjeno i njegovo stvaralastvo.

Radi svakog dana kao da ti je prvi,ali ipak nezno postupaj sa zivotima koje dodirujes,kao da ce se svi zavrsiti u ponoc.

VOLI SVAKOG,cak i one koji te odbijaju,jer MRZNJA JE LUKSUZ KOJI SEBI NE MOZES DA PRIUSTIS!
Potrazi one kojima je potrebna pomoc.Nauci da onaj koji pruza iz jedne ruke,uvek dobija u obe.
Budi dobrog raspolozenja.Iznad svega,zapamti da je vrlo malo potrebno da bi se stvorio srecan zivot.
Pogledaj gore.Pruzi ruke.Prosto,ostani veran Bogu i putuj tiho svojim putem ka vecnosti sa MILOSRDJEM I OSMEHOM:
Kada odes,svi ce reci da si u nasledstvo ostavio bolji svet od onog koji si zatekao.

Zazvonile želje

Kucnule se nade

Prolile tuge...

Dao si mi srce

Snovima zamotano

Čašu punu

Pjenušavih laži

Za mene si oblake

Šarenim vrpcama vezao

Slavujima si note krao



Samo mi ništa svoje nisi dao

Kako je malo potrebno da čovek u surovim uslovima pronađe oazu, skrovište u kome može da opstane, da dočeka proleće.

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaže; "Odleti sada hiljadu milja daleko da nebi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama...!"

Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...

Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.

...A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi,i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.... "

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.

Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

"Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okruzuje. Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda."

Iranski filozof Dzubran rekao je: "Zivot se nastavlja, ne zaustavlja se na jucer." Mi se, medjutim, ocajnicki hvatamo za jucer, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopusta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaci. Cak to i ne zelimo, jer buducnost, nepoznato, novo, drugacije, izazivaju – strah. Eto, ta se rec opet vraca. Reci ce ti da je strah osecaj koji obuzima svakoga. Da, tacno je. Ali, strah svakoga ne unistava.

Koracajuci ispod usnulih cvjetnih krosanja,
u nocnom zagrljaju neba i zemlje,
ucini mi se da je rijeka vremena na tren stala.
Tada spazih sjenu koja je koracala pored mene.
"Tko si ti?Zasto me pratis?"-upitah je.
"Vrijeme sam!"-odgovori mi.
"I vec odavno pratim tvoje tragove utisnute u trajanje...

Ne zaboravi na pjescani sat svog zivota,
koji se polagano prazni.
Sjeti se da je tvoje trajanje u vremenu,
u meni,
omedjeno rodjenjem i smrcu tvoga tijela.
Vrijeme sam i ne mozes me zaustaviti
sve dok se tvoje vjecna dusa
ne izbavi vremenitog tijela.

Sanjati je kaznjivo, a kazna je usamljenost, jer na povrsini snova, uvek si sam. To je sofizam koji funkcionise kao zakon sanjara. Sanjati znaci biti osuđen na hermeticni svet, biti ekskomuniciran iz zajednice pravovernih pragmatika. Sanjati znaci biti heretik opste prihvacene dogme, koja se zove stvarnost. Sanjati znaci poricati stvarnost, i biti autist. Biti sam pored mnogih. Biti sam u sebi. Biti samost.

Stvarnost je najveća kazna za svakog sanjara. A usamljenost i samoca su njen poklon

Upoznajte sebe, ne samo zbog toga da bi vi znali ko ste. Vec i zbog toga da bi drugima pokazali ko ste. Jer, ako vi to ne znate, nece ni oni moci to znati. I bicete ono sto oni misle o vama, a to cesto ne odgovara istini. I jos cesce, ili gotovo uvek, ni vama samima.

A kada me sretnu
Njegove reci
U zenicama se cakli
Njegov pogled...

"Niko ne može da poseduje nikoga. Jer, šta vredi verno telo kad je duh samom svojom prirodom neveran?"

Ima ljudi koji ne podnose disciplinu.Obdareni su talentima ali se ne trude da oblikuju i zavrse tako sto ga rasture u paramparcad.
Upoznala sam vise takvih ljudi.Isprva mislis da su fenomenalni.Potpuno te obore s nogu..Ali tu obicno bude kraj.
Oni ne mogu dalje zato sto se ne trude da idu dalje.
Nemaju usadjenu disciplinu da idu dalje i razviju svoj talenat vec se uljuljkaju tu gde su..
u zamku sopstvenog zivota i nemoci..

Ti sebe prekoravas zbog svoje ludosti. Zar si se nadao da ces uvek imati kraj sebe predmete svojih uzivanja i da ces uvek uzivati u mestu i odnosu koji su ti dragi? Ko ti je to obecao?

Tvoj prijatelj, tvoj sin je otisao, umro ili te napustio i ti zato places.
Zar nisi znao da je covek, opste uzevsi - putnik?