Tajanstvenim stazama duse...

U sebi nosimo davne uspomene, na doba kada smo bili slobodni i voleli tu slobodu, ali mi smo zaboravili što zapravo znači sloboda. Naše istinsko biće je još uvek malo dete koje nikada nije odraslo. Ponekad se to dete pojavi kada se igrame ili zabavljamo, kada smo sretni, kada slikamo, ili pišemo poeziju, ili stvaramo, ili se izražavamo na neki drugi način. Najsretniji trenutci našeg života su kada naše istinsko biće izlazi na površinu, kada ne brinemo o prošlosti ili o budućnosti.

Ali ako pogledamo svoj život videt ćemo da većinu vremena provodimo čineći nešto da bismo zadovoljili druge, da bi nas oni prihvatili, radije nego da živimo po svom. Eto što se dešava sa našom slobodom.
Sloboda za kojom tragamo je sloboda da koristimo svoje telo i um, da živimo svojim životom, umjesto da živimo životom koji nam nameće naš sistem verovanja.

Možda ne možemo izbeći svoju ljudsku sudbinu, ali možemo da biramo, da trpimo svoju sudbinu, ili da u njoj uživamo. Da patimo, ili da volimo i budemo sretni. Da živimo u paklu, ili da živimo u raju.

Ljubav je temelj besmrtnosti i besmrtnost se svodi jedino na ljubav. ... ...

Kad dobijemo dusu, dobili smo i sudbinu

Strašno je videti čoveka koji veruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno.

Ali koju masku stavljamo ili kakava nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahteva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savešću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu...“

Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.

Sicusna promena danas, dovodi nas
do dramaticno razlicitog sutra.
Postoje velicanstvene nagrade za
one koji odaberu strme i teske puteve
iako se nekada i predugo ceka na njih..

Ljubav je ono sto ostane kada zaljubljenost nestane.
To je kada ti je stalo do nekoga i nadas se da je srecan, ali nemas iluzija o njemu.
Mozda u toj vrsti ljubavi nema toliko uzbudjenja i strasti i svega onoga sto vremenom izbledi.
Ali, na kraju to je jedina vrsta ljubavi koja je zaista bitna..

Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu....

I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen zutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže ......

U svim jezicima na svetu postoji ista poslovica "daleko od ociju, daleko od srca."
Ali ja vam ovde tvrdim da nista nije pogresnije od toga;
sto smo udaljeniji, blize su nam srcu ona osecanja koja pokusavamo da ugusimo i zaboravimo.

Bio je to poljubac na koji se odavno čekalo, koji se rodio kraj reke našeg detinjstva, kad još nismo razumevali šta ljubav znači. Poljubac koji je ostao da visi u vazduhu dok smo rasli, koji je putovao svetom kroz sećanje na jednu kolajnu, koji je bio sakriven iza hrpe udžbenika. Poljubac koji se gubio nebrojeno puta, da bi sada, napokon, bio pronađen. U tom poljupcu bile su sadržane godine i godine traganja, razočarenja, nemogućih snova.

Nisu znali da je u tom poljupcu bio sažet čitav moj život, i njegov život, i život svih osoba koje se nadaju, sanjaju i traže svoj put pod suncem. U tom trenutku ljubljenja bili su sadržani svi radosni trenuci koje sam ikada doživela.

Gore među zvezdama, kad sam napustila svoje telo; sjedinjenje sa životom, sa prelepim svemirom, sa ljubavlju toliko moćnom da me je radost rasplakala.
-Možeš da zamisliš radost toliko jaku da nisi u stanju da je podneseš, da preklinješ da ona nestane?
-Mogu. Znam.

Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covek ne sme predati.
Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprelazne,
sve teskoce nesavladive.
Ali kad se otkines od sebe neodlucnog, kad pobedis svoju malodusnost,
otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svet vise nije skucen i pun pretnji.

I kako sići s ove tužne ceste
Makar na tren, da obližeš rane,
Kad sve što je bilo ponovno jeste
I kad ti sudbina ukrade dane.

Kako napustiti ovo mjesto pusto
Kad su ga trnjem ogradili čvrsto,
Kad ti ni zrak više disati ne daju,
Kad zaborave biti ljudi, kad laju.

Ne patim više ni za čim na svijetu
Osim za malo dobrote i mira,
Ne mogu gledati jer još me dira
Kad krvnik žrtvu iz obijesti bira.

Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu...

Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo

Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...

Je li vreme koje upravo doživljavamo u relaciji sa vremenom koje nam je preostalo?
Da li s približavanjem starosti vreme brže protiče zato što je preostalog vremena manje?
Ili su posredi ciljevi?
Da li mladom čoveku vreme teče sporo zato što s nestrpljenjem čeka da konačno postigne uspeh, stekne ugled, obogati se,
a potom se, kad ostari, vreme ubrzava, jer više nema šta da se čeka.