Znanje je moc - tudjim iskustvima, pomozi sebi

Papaja u borbi protiv tumora. Verovanja brojnih azijskih naroda su potvrdjena - ekstrakt i čaj od lišća papaje imaju jaka antikancerogena svojstva protiv širokog spektra tumora, potvrdili su američki naučnici u najnovijoj studiji, prenosi Dojče vele.Istraživač sa Univerziteta na Floridi, Nam Dang i njegovi kolege u Japanu, u izveštaju objavljenom u naučnom časopisu o etnofarmakologiji („Journal of Ethnopharmacology“), potvrdili su efikasnost papaje u borbi protiv tumora grlića materice, dojke, jetre, pluća i pankreasa.Dang i drugih naučnici pokazali su da ekstrakt lišća papaje pospešuje proizvodnju ključnih signalizujućih molekula koje se nazivaju „Th1-tip citokini“, a pomažu pri regulaciji imunološki sistema. To bi moglo da dovede do razvoja terapije za lečenje koje koriste imunološki sistem u borbi protiv raka, navode suautori.Istraživači su koristili ekstrakt napravljen od sušenog lišća papaje, a učinci su bili jači kada su ćelije primile veće doze čaja od lista papaje. Deset različitih tipova ćelija raka bilo je pod dejstvom ekstrakta lista papaje, u četiri gradacije snage, a učinak je izmeren posle 24 časa.Papaja je usporila rast tumora u svim kulturama, a nije bilo nikakvih toksičnih efekata na normalne ćelije. Papaja se koristi kao narodni lek za razne bolesti u mnogim delovima sveta, naročito u Aziji. Deng je rekao da se rezultati u skladu sa verovanjima domorodačkog stanovništva u Australiji i njegovom rodnom Vijetnamu.

Tuberkuloza koja se ne leči i ne otkriva.
Kod sve većeg broja obolelih od tuberkoloze izazivač bolesti je otporan na lekove, što, uz veliki broj smrtnih ishoda i mali broj otkrivenih slučajeva, ozbiljno ugrožava javno zdravlje, upozorila je SZO.Postoji znatan napredak u kontroli tuberkuloze. Ipak, taj napredak ugrožavaju slučajevi rezistencije“, objasnio je zvaničnik Svetske zdravstvene organizacije (SZO) zadužen za tuberkulozu otpornu na lekove Ernesto Haramiljo, prilikom predstavljanja izveštaja za 2010. godinu baziranom na podacima iz 35 zemalja.Tuberkulozu izaziva bakterija, a ova bolest obično napada pluća. Može se izlečiti antibioticima, ali ipak od nje svake godine širom sveta umire 1,7 miliona ljudi. Oko trećina svetske populacije je zaražena bakterijom koja izaziva tuberkulozu, ali samo kod manjeg procenta dođe do pojave bolesti. Tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka pod uticajem epidemije SIDE povećan je i broj tuberkuloznih, jer, smanjenjem imuniteta koji izaziva HIV, čovek postaje podložniji i toj zaraznoj bolesti. Neka istraživanja navode da su većem riziku od tuberkuloze izloženi narkomani i osobe koje žive u izolovanim sredinama, kao što su zatvori.Otporna“ tuberkuloza odnosi 150.000 života godišnje!SZO procenjuje da svake godine više od 10 miliona ljudi oboli od tuberkuloze, od čega oko pola miliona oboli od teškog oblika bolesti koji ne reaguje na klasičnu terapiju, a 150.000 ljudi umre.Samo sedam odsto tih slučajeva se dijagnostikuje i leči. „Trećina (obolelih) umire bez dijagnoze i lečenja“, rekao je jedan od autora izveštaja Mateo Cinjol, ocenivši da to predstavlja „ozbiljnu pretnju zdravlju u svetu“. Oboleli, takođe, „pre smrti dugo šire zarazu“, dodao je Haramiljo.U svetu je polovina slučajeva tuberkuloze otporne na lekove registrovana u Kini i Indiji koje svaka ponaosob imaju oko 100.000 zaraženih. U Rusiji, slučajevi tuberkuloze otporne na lekove čine jednu četvrtinu obolelih, što je, prema Cinjolu, „nezabeležen nivo“.Porast obolelih od neizlečive tuberkuloze primećen je takođe u istočnoj Evropi i centralnoj Aziji, dok su se kod oko 60 odsto ljudi koji već imaju tuberkulozu u nekim delovima Tadžikistana i Uzebekistana razvili neizlečivi oblici.Ali ti brojevi nisu nepromenjivi, tvrdi Cinjol i ističe da postoje mere za borbu protiv ovakvih tendencija i da je problem rešiv ako postoji politička volja. „Poboljšanje kontrole“, ostaje prioritet, kaže autor izveštaja i dodaje da broj laboratorija opremljenih da utvrde slučajeve rezistencije nije dovoljan.

Pčelinji vosak - melem koji leči i ulepšava.Vosak se od davnina upotrebljavao u narodnoj medicini za pripremanje raznih melema, u medicinske i kozmetičke svrhe. Poznato je da ima lekovita svojstva.Poznato je da ima lekovita svojstva. Ima sposobnost da prima veliku količinu toplote i da zagreva. Pri stavljanju na bolesno mesto voštana pogačica lagano oslobađa toplotu. Vosak pomaže i kod reumatskih tegoba. Ima toplotni efekat koji prija kod svih onih bolesti gde je potrebno zagrevanje. Značajna je uloga voska kod iščašenog zgloba. Previjanjem obloge od voska i propolisa dolazi do poboljšanja cirkulacije krvi u tretiranoj zoni i smanjenja otoka i bola. Na ovaj način se poboljšava ishrana odgovarajućeg tkiva. Vosak pomaže bolju resorpciju toksičnih elemenata.Antibiotsko dejstvo - ima moćno dejstvo na bakterije koje dovode do oboljenja i upalnih procesa. Vosak je prirodni antibiotik, a jedina kontraindikacija je preosetljivost na vosak, što se u praksi vrlo retko sreće.Regenerativno dejstvo - pomaže u obnavljanju oštećenih ćelija i tkiva, pogotovu kod promena na koži. Omekšava tvrda tkiva - na površini kože posle tretmana ona postaju mekana i lagano se skidaju. To može biti žulj, koji je nastao na stopalu zbog neudobne obuće. Potrebna je topla kupka za noge sa dodatkom prirodnog propolisa. Nakon pranja, omekšalo tkivo se uklanja sterilnom iglom i privija se zavoj preliven tečnim voskom i propolisom. Fiksira se flasterom i tako ostaje pet dana, ili se proceni koliko će dugo ostati, što zavisi od osetljivosti kože. Nakon toga se skida zavoj i pravi se topla kupka. Obično se posle ovog tretmana žulj zajedno sa korenom bezbolno uklanja. Po potrebi, postupak se može ponoviti.

Recept za totalno čišćenje organizma od svih parazita:


U poveću staklenu teglu od 2-3 kg (staklo tegle ne sme biti u boji već prozirno) naseku se na četvrt mladi orasi, koji su krajem maja i početkom juna još uvek meki i beličasti u svom središtu. Tegla sa tako nasečenim orasima se napuni do 2/3 svoje zapremine. Za tu količinu oraha u tegli od 3 kg stavlja se 250 grama žutog šećera (ili od šećerne trske - nikako beli rafinisani šećer) ili 300 grama meda (naravno, bolje je sipati med). To se sve poklopi i ostavi da stoji 5-7 dana na suncu i za to vreme šećer ili med izvlače vlažni sadržaj iz mladih oraha i boje se u zeleno. Oko sedmog dana se u teglu doda rakija prepečenica (preko 21 grada, zbog toga što slabije rakije u sebi skoro uvek sadrže dosta metil-alkohola koji je otrovan) i tegla se napuni do vrha. Doda se još naseckane zelene grane pelina i 10 grama karanfilića.


Tegla sa sadržajem se ostavi još oko 30 dana na sunčanom mestu, dok se ne izgubi sva zelena boja sadržaja i dok ne dobije boju tamnog karamela. Tada se procedi kroz cedilo i gazu i sipa u flaše. Ukoliko je preslatko ili prejako može se razrediti dodavanjem prepečenice i podesiti sopstvenom ukusu.


U slučaju teže bolesti ne treba čekati da prođe 30 dana, nego piti već posle sedmog dana po jednu malu čašicu ili veću kašiku pre jela, dok još ima zelenu boju. Tada je smesa jača u delotvornija na parazite. Ne sme se preterivati sa većim količinama.


Treba biti spreman na reakciju organizma u vidu temperature, dijareje, lučenja gnoja i drugih vidova izbacivanja uništenih patogena u većim količinama. To bi trebalo da traje nekoliko dana.


Orahovača, pelin i klinčić se mogu i posebno uzimati po receptu Hulde Clark koji je neophodno pročitati pre bilo kakvog lečenja

ah...da kako sam to mogla da zaboravim okolina je uvek bar za mene rast na emotivnom planu.Mislim kad bih ''samo'' to uspela , ali nije nemoguce , voleti bliznjeg svog cak i onda kada znas da jedva ceka da se okrenes da bi ti noz u ledja....nisu dzabe bas ono zapovesti i prosto je i ''samo'' se njih treba pridrzavati.
A da ne govorimo o nasem ugostiteljstvu..''al se nekad dobro jelo''..ako ti se desi da kazes , ''hvala ne mogu'' tu sebi sam presudish.....ili te mrze ili pada, predjelo pa kafica , pa slatkisi, pa meze, pa glavni obrok, pa sarma, pa gica pa sve u krug...gibanicu sam zaboravila....

Ma post je spas, covek se preporodi i duhovno i telesno, samo obicno biva da nema posta bez iskusenja (tu ne mislim na potrebe za masnom hranom jer ih ja hvala Bogu nemam, ali kad krene okolina da te saplice na svakom koraku...e, to je strasno, a post bez toga nije)

Inace ima divnih knjiga o zdravom zivotu i ishrani i kad bi se covek toga pridrzavao gde bi nam bio kraj, ali covek je proklet, uvek zeli nesto sto mu je na stetu i sto je najgore, ubedili su ga da bez toga ne moze.

hvala , dodala bih smajli ( samo) ali mi je ''zabranjeno'' da pisem samo kratke poruke

P.S. ujedno informacija da ove godine ( 2011) Pravoslavni Uskrsnji post pocinje 7 marta !



....a ozbiljno da ne govorim o dnevnim stetnim prakticnim stvarima....pogotovo u zapadnim zemljama....
o novim zakonima zarad profita koji se sve vise primenjuju u ishrani jer je tu kao i u farmaceutskom delu najveci profit...
da ne govorim o mlecnim proizvodima kojima se brise i pise datum upotrebe da bi se prodalo a ne bacilo, da ne govorim o zivotinji koja oseti da ce biti zaklana pa luci adrenalin koji se najvise kao poslednji zadrzi u krvi i telu zivotinje koju ljudi posle jedu , mislim da je krava za sada na prvom mestu da sadrzi najvise tih toksina ( tako naucni podatak ) kaze , pa koliko je puta to meso ( mrtvo vec) odmrznuto , zamrznuto dok ne dodje u tanjir, ili koliko se puta koriste i uginule,bolesne zivotinje samo da bi se meso prodalo i ne postigao gubitak u novcu , a tek cime se te zivotinje za ljudsku upotrebu tek hrane...i kuda i kroz sta sve prodje to meso na putu od neke livade do vaseg tanjira ..... itd.

mislim stvarno nema potrebe govoriti o tome )


zivelo selo ! i biljke

ko je probao post zna sta govorim , o ne - unosenju masti zivotinjskog porekla odredjeni vremenski period , o cistoci duha o pojacanju telesne energije...itd

iako je dokazano da postoji genetski vrsta ljud koja bi jako tesko podnosila obrok bez mesa . . . ali bi preziveli

U potpunosti se slazem sa tobom Lola - divno si ovo uradila

zelim samo da dodam da na zalost ljudi imaju pogresno vidjenje uglavnom o postu , pridodaju mu neko izgladnjivanje, da je to nesto ''jako pogresno''
Jedini nacin da se zatrovani organizam dovede u stanje balansa je post.
Naravno kada se kaze post , uzima se u obzir prevashodno znanje pa tek onda praksa , uzima se sposobnost i mogucnost coveka da posti.
Blagi post ili jako postepeni.
Dosta ljudi zna da ode u krajnost i time izgubi svrhu i nanese jos vise stete svom organizmu.
Za one koji poste i iz licnog iskustva, ne mozete znati sta je dok ne probate, a pre toga vi najbolje znate vase zdravstveno stanje ili se konsultujte sa doktorom.
Samim tim neophodno ciscenje tela od otrova kao sto se i sve drugo cisti je neophodno jer to stoji u ljudskoj prirodi.
Sve ovo tako lepo zna da zvuci iako je u danasnje vreme jako tesko ziveti ''zdravo'' ( u skladu sa prirodom).





''Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног ниовоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но нас овде, пре свега, занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.

Прва заповест у Рају била је Божји позив прародитељима на пост и уздржање: „Од дрвета познања добра и зла не једи" (1Мојс. 2, 17) . Био је то позив Божји човеку да буде у заједници са својим Творцем и Оцем и да се, кроз ту заједницу са Богом, храни Речју Божјом као Дрветом и Хлебом Живота. Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (види Мт. 4, 2) и дао својим ученицима упутства како да посте (види Мт. 6, 16 - 18) Свети Јован Претеча и његови ученици су постили (види Мт. 9, 14; Мк. 2, 18; Лк. 5, 33) Свети Апостоли (види Дап. 14, 23; 2Кор. 6,5) а тако и њихови свети ученици и наследници свети Оци и учитељи Цркве.

Правила и праксу поста сусрећемо, дакле, већ на самом почетку библијског Отктивења, али и у древноисточним религијским системима, у Исламу који пост и преузима из јудеохришћанске традиције. Пост увек има религиозни корен, чак и онда када се, на први поглед, јавља у посветовњаченој форми, као вегетаријанство или уздржавање од неке хране због дијете.

У Цркви се пост и покајање просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Зато црквени пост, за разлику рецимо од дијете, има за циљ одржање и унапређење не само телесног здравља него изграђивање и препорађање целине људског бића. Не своди се само на питање дневног menu-a него представља целу лепезу практичне примене подвига и напора уздржања, жртве и молитве, као израза и метода сведочења љубави и праштања, у циљу успостављања равнотеже између тела и духа, уздржавања од зла и греха и васпостављања правилног односа према природи и Богу. Можемо рећи да је пост једно драгоцено и благословено средство које људима помаже да се очисте од греха и грешних склоности и да открију и остварују истински смисао свога постојања.

Интересантно је, свакако, да је првобитна исхрана коју су људи користили била биљног порекла и тек касније су почели да убијају животиње ради исхране. Хришћани данас једу месо у дане када је то прописано; монаси, међутим, као један остатак те праксе и благослова раног периода, и дан данас, не једу месо него за јело најчешће користе само биљну храну, млеко, јаја и рибу.

Свети Василије Велики каже: „Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана... Пост појачава молитву. Постаје њено крило на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца... Примите га (пост) дакле са радошћу".

На основу дубоког духовног опита и искуства неопходне потребе сваког човека да се телесно и душевно обнавља и препорађа, да челичи своју вољу, вежба се у уздржљивости и чува своју душу од везаности за пролазне вредности овога света, Црква је одредила наколико постова. То су, најпре, једнодневни постови средом и петком који имају за циљ да вернике подсете на догађај када је Господ Христос ухваћен и предан на страдање и крсну смрт.

Затим пост на празник Воздвижења Часнога Крста када се и поклањамо Крсту Господњем на коме је распет Син Божји и којим је победио смрт и грех и ђавола.

На празник усековања главе светог Јована Крститеља постимо због смрти праведника и подсећамо се подвижничког живота светог Јована Претече у пустињи као и опасне и душегубне разузданости Пророкових убица.

Од вишедневних постова најстарији је, најдужи и најстрожији Часни пост. Назива се још и Велики или Васкрсни пост јер као молитвена припрема претходи празнику Васкрсења Господњег. Установљен је још од светих Апостола. Овај пост траје од понедељка после сиропусне недеље до петка шесте седмице Великог поста и назива се још и Света Четрдесетниица јер обухвата период од четрдесет дана. Одмах по празнику Цвети или Свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим на овај пост се наставља Страсна седмица када непосредно пратимо Господа на Његовом путу страдања и крсне смрти за живот и спасење света. Строгим постом и уздржањем, као неодвојивим саставним делом укупног богослужбеног литургијског ритма, и ми се клањамо Његовом страдању молећи да будемо удостојени и радости васкрсења.

Апостолски пост пред празник светих Апостола Петра и Павла и Сабор свих светих апостола установљен у част светих Апостола и као подражавање њиховог живота у одрицању, молитви и посту. Овај пост почиње у понедељак после недеље Свих Светих и траје до 29. јуна. Како је недеља Свих светих покретни празник и везије се за празник Васкрсења то овај пост може да траје дуже и краће, од осам дана до шест седмица, у зависности када пада празник Васкрсења.

Богородичин или Успенски пост траје две седмице и установљен је у част Пресвете Мајке Божје, а као молитвена припрема за празнике Преображења Господњег и Успења Пресвете Богородице.

Божићни пост је установљен као четрдесетодневна молитвена припрема пред празник Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа да бисмо ишчекујући долазак Господа у телу кроз пост и појачану молитву припремили своје душе и своје домове да се у њима роди и настани Богомладенац.

Чињеница да се у оним срединама где је, у мањој или већој мери, занемарена и напуштена дисциплина поста много више негује и упражњава дијета ради неговања тела говори колико је пост и умереност у јелу и пићу важно за одржавање телесног здравља и не само телесног него здравља целине људског бића и његовог понашања. Постоји једно дубинско јединство, узајамност и међусобна зависност душевног и телесног у човеку, то медицинске науке које се тиме баве данас и експериментом доказују. Многе болести и душевне и телесне настају управо као последица неуравнотежености и неусклађености душевног и телесног у човеку. Хришћански пост је управо благословено и моћно средство за постизање унутрашње равнотеже, и метод очишћења и припреме самога себе за сусрет са Богом, са братом, са ближњим. Зато се црквени пост не своди само на телесно уздржавање од неке хране него је он увек и духован и телесан какав је и сам човек са свим својим духовним и телесним захтевима и потребама. „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека", каже Свети Василије Велики.

Подвиг поста, одрицања и покајања представља исконско искуство Цркве као природни део крстоваскрсног живота Цркве, и позив да сви сав живот свој, према моћи нашој и по дару љубави, саобразимо том подвижничком и благодатно-литургијском начину живота и постојања заједнице Народа Божјег.

''Да завршим речима светог Григорија Синаита: „Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио". Вера у љубав и милост Божју и неговање љубави према Њему кроз покајање и вршење добродетељи, поста и молитве управо су благодатни медикаменти који препорађају и освећују свакога човека. Зато: „Свака душа која је изгубила мир треба да се покаје и Господ ће јој опростити грехе и у њој ће опет завладати радост и спокојство", каже Стaрац Силуан Атонски.''

Branje trava po suncu

Naši preci Sloveni su bili čuveni po svom naročitom talentu da prepoznaju i sakupljaju bilje i spravljaju lekovite napitke od njega.

Ako sami berete trave činite to kada je dan suv, sunčan i topao. Ubrane vrste nemojte mešati, već za svaku pripremite posebnu vrećicu. Kod kuće sve rasprostrite za sušenje po čistim daskama ili platnu (nikada nemojte koristiti novinski papir, jer je štetan!).

Biljke sušite u senci, pod nadstrešnicom. Poželjno je da mesto bude promajno. Može se koristiti i pećnica za sušenje bilja, ali pod uslovom da temperatura ne pređe 40 stepeni Celzijusa. U tom slučaju, pazite da se trave ne presuše i ravnomerno ih okretati i mešati s vremena na vreme.

Svaku vrstu trave ili korena složite u torbicu od platna ili vrećicu sašivenu od nekoliko slojeva gaze, napišite naziv biljke i datum sakupljanja i okačite ih na suvo, prohladno mesto.

Kad spravljate lekove od trava, vodite računa da:
- ne koristite trave koje stoje više godina;
- ne sjedinjujete u jednoj posudi previše trava;
- ne kuvajte biljke nikada u bakarnim, gvozdenim ili aluminijumskim posudama (najbolje je koristiti porcelanske posude u koje se stavlja suva biljka, a zatim prelije ključalom vodom, a ukoliko mora da vri, onda uzmite nov, neoštećen emajlirani sud);
- ne pripremajte velike količine čaja odjednom (izračunajte koliko vam treba za jedan dan, a sutradan skuvajte svež);
- ako je u receptu naznačeno da trave treba da odstoje u za to pripremljenoj posudi, ne držite ih više od nekoliko sati;
- ako pravite odvar, odnosno uvarak, to jest, ako travu morate da prokuvate vodite računa o naznačenom vremenu. Ono uvek mora biti kratko.

Uvarak zatim ostaviti da se prohladi, a onda procediti i piti:
- čajevi se ne piju hladni. Kada su topli, imaju veći učinak;
- ako vam je rečeno u receptu da neki čaj pijete mesec dana, onda tako i činite. Ne prekidajte lečenje po svom nahođenju, jer onda neće biti delotvorno;
- ako se biljni čajevi daju deci, količine moraju biti srazmerno manje.
Ukoliko nije navedeno drugačije, obično je, za školski uzrast, ta količina polovina od uobičajene doze za odrasle. Odojčadi se može dati samo kamilica, a to uvek sveže spremljena - dopuštena količina je nekoliko puta na dan po jedna čajna kašičica.

Upoznajmo se sa nekim izrazima koje ćemo susretati u daljem tekstu. Radi preciznijeg razumevanja, a zbog toga što je to vrlo važno za učinak neke od biljaka, uobičajeni naziv čaj podelićemo na uvarak ili odvar i nastoj, naliv.

Odvar ili uvarak znači da trave kuvamo u metalnoj novoj, dobro emajliranoj posudi, a pod nastojem se podrazumeva prelivanje suve ili sveže biljke prethodno proključalom vodom. Kao što je već rečeno, za to je potreban sud od porcelana ili vatrostalnog stakla. U njemu se nastoj drži neprocenjen, prema receptu, a zatim se cedi i pije, uglavnom, topao, osim ako nije izričito drugačije naznačeno.

Tinktura ili alkoholatura je potapanje isitnjene biljke u jak alkoholni rastvor, obično rakiju jačine 38-40 odsto, ili u 70 odsto alkohola koji se nabavlja u apoteci.

Kataplazma je usitnjena sveža biljka koja se privija na obolelo mesto.
Nekad se biljka popari, da omekša; tada je nazivamo i vrućim oblozima.

Kupke su jaki koncntrati biljnih uvaraka dodati vodi za kupanje, bilo da se radi o totalnim kupkama, polu-kupkama ili sedećim kupkama ili, pak, samo kupkama nogu i ruku.

Inhalacija podrazumeva udisanje pare iznad posude u kojoj je potopljeno lekovito bilje i dovedeno do tačke ključanja.

Macerat ili hladni nastoj je potapanje biljke u hladnu, prethodno prokuvanu i ohlađenu vodu. Obično stoji preko noći, ili više sati, pre nego što se procedi i pije.

Izvor

Aloja jača krv
Preparati na bazi aloje pojačavaju apetit, poboljšavaju varenje, deluju kao laksativ, a istovremeno su i izvanredna sredstva za ubrzano zarastanje rana

U poslednjih nekoliko godina javio se pojačan interes za ovu egzotičnu biljku i eliksire od nje. Pojavili su se i brojni preparati od aloje, a sve više se gaji i u saksijama. Osobina joj je da ima skromne zahteve i da se prilično lako razmnožava.

Zanimanje za aloju nije ni novo ni slučajno, kao ni njen naziv "domaći lekar". Ona je čoveku poznata od najranijih vremena. Iz asiro-vavilonskih tekstova saznajemo o aloji kao dekorativno-zaštitnom rastinju koje je ukrašavalo ulaze u kuće; ovaj običaj je na bliskom istoku i u Egiptu sačuvan do današnjih dana. Vezuje se posebno za useljenje u novi dom i simbolizuje njegov procvat i dug i zdrav život njegovih žitelja.

Ime aloje na arkadskom, najstarijem od svih poznatih semitskih jezika, označavalo se sa si-bu-ru, što je u arapskom postalo saber, a znači trpeljivost i izdržljivost. Da li se ime odnosi samo na to što je izdržavajući i više godina bez vode visila iznad vrata kuća, ili što i sama doprinosi izdržljivosti onoga ko je koristi, teško je reći. Ono što se sigurno zna to je da se "sabur", dehidrirani sok aloje, dobija već hiljadama godina iz rezanog lišća i da ima izuzetna bio-stimulativna svojstva. Postoje istorijske indicije da je Aleksandar Makedonski planirao osvajanje ostrva Sokotra upravo stoga što su njegovi stanovnici umeli da proizvode zgusnuti sok aloje, a on je predstavljao jednu od glavnih supstanci za spravljanje eliksira dugovečnosti. O tome su pisali antički mudraci i lekari Dioskorid, Plinije i Galen.

Nije, dakle, nikakvo čudo što su aloju kultivisali svi narodi Sredozemlja, a ona se kasnije naturalizovala i u mnogo udaljenijim oblastima. Ima je u Indiji, u Kini, na Barbadosu, u jugoistočnoj Aziji. Naša kućna aloja vodi poreklo od svoje južnoafričke rođake, visoke i do 10 metara. Šta to poseduje biljka zbog koje su se vodili ratovi? U svežem soku aloje nalaze se fermenti, vitamini, fitoncidi i čitav kompleks dragocenih mikroelemenata koji podstiču stvaranje krvi, kao što su gvožđe, kobalt i drugi.

Preparati na bazi aloje pojačavaju apetit, poboljšavaju varenje, deluju kao laksativ, a istovremeno su i izvanredna sredstva za ubrzano zarastanje rana, za smirivanje različitih upalnih procesa itd. I zbog širokog spektra delovanja, aloja se prepisuje kod najrazličitijih bolesti, od na primer, akutnog rinita (kijavice) do tuberkuloze kože i dermatita posle zračenja. Savremena istraživanja aloje slažu se sa traktom srednjevekovnog vidara Oda iz Mena, koji je takođe preporučuje kao sredstvo koje će "lako kroz stomak izvesti štetne sokove, koje će koristiti jetri i svežu ranu izbaviti od gnjiljenja..."

Ruski akademik Filatov je tridesetih godina našeg veka proizveo preparate aloje koji su prethodno obrađeni po metodu biogene stimulacije. Oni se uglavnom koriste za jačanje imuniteta organizma.

Upravo zbog snage koju poseduje, aloju ne treba uzimati bez saveta lekara; ona, kao i svaki drugi lek, ima i suprotna dejstva. Uzeta prema uputstvu, aloja predstavlja čudesni bio-stimulator i eliksir dugovečnosti svih vremena, što znači i 21. veka.

Izvor

Jabukovo sirće zlata vredno

Da ničeg novog nema pod suncem uverili smo se nebrojeno puta; ipak, razmaci između zaborava i ponovnog prisećanja na neku stvar mogu biti toliki da nam ona izgleda potpuno nova. Takav slučaj je i sa eliksirom koji se pravi od jabuke - jabukovim sirćetom. (Ime eliksir mu sasvim pristaje, iako je veoma lako dostupno, što nije slučaj s većinom drugih sredstava koja obnavljaju zdravlje i krepkost).

Za jabukovo sirće (od divlje jabuke, razume se) znalo se najverovatnije već u mlađem kamenom dobu. Često ga je, mada uzgredno, pominjala i istočnjačka medicina, a u naše vreme ga je na velika vrata u modu uveo američki lekar dr Džervis. Ovaj medicinar, koji je imao sluha za tajne narodne, odnosno tradicionalne nauke o lečenju, otkrio je i zapisao tolike prednosti jabukovog sirćeta, da je svojim člancima i knjigama pobudio svetski interes. I naši sposobniji proizvođači su se uključili u osvajanje tehnologije za pravljenje ovog lekovitog napitka, tako da se trenutno na tržištu može naći više njegovih vrsta. Jabukovo sirće je moguće relativno jednostavno proizvesti i u domaćoj radinosti, što ga još više približava idealu koji važi za sve eliksire, a to je - dostupnost.

Na osnovu iskustva pomenutog doktora iz Vermona, kao i poljske lekarke Jadvige Gornicki, koja je primenjivala oko dvadesetak proverenih prirodnih terapija za lečenje najrazličitijih bolesti, ustanovljena je optimalna doza jabukovog sirćeta koju treba uzeti u toku jednog dana. To je rastvor od dve kašike sirćeta u mlakoj, prethodno prokuvanoj vodi, uz dodatak dve kašike meda. Ovaj eliksir pomaže kod bolesti grla, kod neuredne probave, slabe cirkulacije i razmene materija u organizmu. Preporučuje se i kod bolesti srca, bubrega i krvnih sudova. Prema nekim izvorima, dobro se pokazao u povećanju plodnosti - kao kod ljudi tako i kod životinja, i u lečenju noćnog mokrenja kod dece. Dokazano je i da jabukovo sirće snižava povišeni krvni pritisak i da je odličan saveznik u očuvanju vitke linije.

Protiv svraba na koži preporučuje se spoljna upotreba razblaženog sirćeta, a trljanje i masiranje ovim rastvorom izvanredno prija i potpuno zdravim osobama. Osim osećanja svežine koje dugo traje, ovakve "kisele kupke" daju koži mekoću, vlažnost i zdravo rumenilo.

U svojstvu obloga ili sredstva za utrljavanje, jabukovo sirće se takođe primenjuje kod proširenih vena; u kombinaciji s unutrašnjom upotrebom sirćeta, prelaskom na zdraviju ishranu i čišćenjem organizma, postižu se dobri rezultati.

Na isti način, jabukovo sirće olakšava i neke reumatske bolesti i otklanja osećaj stalnog umora, na koji se žali sve više ljudi.

Nerazblaženim jabukovim sirćetom ispira se grlo kod prvih znakova prehlade, a vrlo je preporučljivo poneti na put (pogotovu leti) bočicu sirćeta da bi se sprečile nelagodnosti u probavi koje se obično vezuju za promenu vode i hrane.

U ishrani sportista, ali i intelektualaca, jabukovo sirće i njegova kombinacija sa medom trebalo bi da zauzmu važno mesto. Ovo sirće je prebogato kalijumom, a on utiče na rad mišića i nerava, a učestvuje i u biohemijskim procesima na ćelijskom nivou.

Ako ste sa svojim lekarom isključili druge uzroke, a osećate slabost, pospanost, grčenje i bolove u mišićima, verovatno vam samo nedostaje kalijum; kura s jabukovim sirćetom daće ubrzo odlične rezultate.

Uopšteno govoreći, jabukovo sirće se može preporučiti svim osobama u vidu kupke, odnosno brisanja tela rastvorom sirćeta posle kupanja u običnoj vodi; ovo se odnosi i na decu, osim ako nemaju gljivična oboljenja izazvana kandidom. Ipak, kod svih osoba koje imaju višak želudačne kiseline, gastritis ili čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, korišćenje jabukovog sirćeta kao napitka može samo pogoršati stvari. Njima se preporučuje uzimanje svežih jabuka i naravno odgovarajuća terapija.

U seoskim domaćinstvima jabukovo sirće je zlata vredno; iskustvo je pokazalo da upotreba jabukovog sirćeta na farmama krava doprinosi njihovom zdravlju, povećanju telesne mase, lakšem teljenju i boljem kvalitetu mleka. Krave koje su dobijale jabukovo sirće trošile su manje hrane, a mleko im je bilo masnije i bakteriološki ispravno - zabeležio je dr Džervis posle niza eksperimenata izvedenih u saradnji s farmerima, a slični rezultati (povećana nosivost koka nosilja, kvalitet mesa) postignuti su i dodavanjem jabukovog sirćeta u ishrani živine. Količina sirćeta koja je potrebna za tovna goveda iznosi po jednu kašičicu na svakih 50 kilograma telesne težine, raspoređeno u toku dana.

Da biste napravili jabukovo sirće u domaćim uslovima, potrebne su vam, pre svega, dobre, zdrave i neprskane jabuke. Ukoliko imate mogućnosti da pravite sirće od divljih, samoniklih vrsta, utoliko bolje. Odaberite najpre potpuno zdrave plodove, a zatim ih usitnite zajedno sa semenom. Jabučnu pulpu (usitnjeno "meso" jabuke) zajedno sa sokom koji su ispustile tokom mlevenja ili seckanja, stavite u odgovarajuće sudove, kao što su staklene tegle, plastične posude ili burad. Po potrebi se može dodati malo vode i šećera, ukoliko se sirće pravi od nedovoljno sočnih i slatkih vrsta. Posuda se povezuje višeslojnom gazom i ostavlja i ostavlja na mestu gde temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusovih i ne prelazi 25 stepeni. Fermentacija traje oko 25 do 30 dana, na suncu nešto kraće.

Posle završenog procesa, sirće se pažljivo procedi i razliva u čiste boce. Boja treba da mu je svetložuta i bez taloga. Čuva se na hladnom i tamnom mestu, a rok upotrebe mu je praktično neograničen.

Izvor

Mumja lek za ljubavnu patnju
Piše: Vera Horvat

Da ničeg novog nema pod suncem uverili ste se nebrojeno puta; ipak, razmaci između zaborava i ponovnog prisećanja na neku stvar mogu biti toliki da nam ona izgleda potpuno nova. Takav slučaj je i sa eliksirom koji se pravi od jabuke - jabukovim sirćetom. (Ime eliksir mu sasvim pristaje, iako je veoma lako dostupno, što nije slučaj sa većinom drugih sredstava koja obnavljaju zdravlje i krepkost).

Za jabukovo sirće (od divlje jabuke, razume se) znalo se najverovatnije već u mlađem kamenom dobu. Često ga je, mada uzgredno, pominjala i istočnjačka medicina, a u naše vreme ga je na velika vrata u modu uveo američki lekar dr Džervis. Ovaj medicinar, koji je imao sluha za tajne narodne, odnosno tradicionalne nauke o lečenju, otkrio je i zapisao tolike prednosti jabukovog sirćeta, da je svojim člancima i knjigama pobudio svetski interes. I naši vispreniji proizvođači su se uključili u osvajanje tehnologije za pravljenje ovog lekovitog napitka, tako da se trenutno na tržištu može naći više njegovih vrsta. Jabukovo sirće je moguće relativno jednostavno proizvesti i u domaćoj radinosti, što ga još više približava idealu koji važi za sve eliksire, a to je - dostupnost.

Na osnovu iskustva pomenutog doktora iz Vermona, kao i poljske lekarke Jadvige Gornicki, koja je primenjivala oko dvadesetak proverenih prirodnih terapija za lečenje najrazličitijih bolesti, ustanovljena je optimalna doza jabukovog sirćeta koju treba uzeti u toku jednog dana. To je rastvor od 2 kašike sirćeta u mlakoj, prethodno prokuvanoj vodi, uz dodatak dve kašike meda. Ovaj eliksir pomaže kod bolesti grla, kod neuredne probave, slabe cirkulacije i razmene materija u organizmu. Preporučuje se i kod bolesti srca, bubrega i krvnih sudova. Prema nekim izvorima, dobro se pokazao u povećanju plodnosti - kao kod ljudi tako i kod životinja, i u lečenju noćnog mokrenja kod dece. Dokazano je i da jabukovo sirće snižava povišeni krvni pritisak i da je odličan saveznik u očuvanju vitke linije.

Protiv svraba na koži preporučuje se spoljna upotreba razblaženog sirćeta, a trljanje i masiranje ovim rastvorom izvanredno prija i potpuno zdravim osobama. Osim osećanja svežine koje dugo traje, ovakve "kisele kupke" daju koži mekoću, vlažnost i zdravo rumenilo.

U svojstvu obloga ili sredstva za utrljavanje, jabukovo sirće se takođe primenjuje kod proširenih vena; u kombinaciji sa unutrašnjom upotrebom sirćeta, prelaskom na zdraviju ishranu i čišćenjem organizma, postižu se dobri rezultati.

Na isti način, jabukovo sirće olakšava i neke reumatske bolesti i otklanja osećaj stalnog umora, na koji se žali sve više ljudi.

Nerazblaženim jabukovim sirćetom ispira se grlo kod prvih znakova prehlade, a vrlo je preporučljivo poneti na put (pogotovu leti) bočicu sirćeta da bi se sprečile nelagodnosti u probavi koje se obično vezuju za promenu vode i hrane.

U ishrani sportista, ali i intelektualaca, jabukovo sirće i njegova kombinacija sa medom trebalo bi da zauzmu važno mesto. Ovo sirće je prebogato kalijumom, a on utiče na rad mišića i nerava, a učestvuje i u biohemijskim procesima na ćelijskom nivou.

Ako ste sa svojim lekarom isključili druge uzroke, a osećate slabost, pospanost, grčenje i bolove u mišićima, verovatno vam samo nedostaje kalijum; kura sa jabukovim sirćetom daće ubrzo odlične rezultate.

Uopšteno govoreći, jabukovo sirće se može preporučiti svim osobama u vidu kupke, odnosno brisanja tela rastvorom sirćeta posle kupanja u običnoj vodi; ovo se odnosi i na decu, osim ako nemaju gljivična oboljenja izazvana kandidom. Ipak, kod svih osoba koje imaju višak želudačne kiseline, gastritis ili čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, korišćenje jabukovog sirćeta kao napitka može samo pogoršati stvari. Njima se preporučuje uzimanje svežih jabuka i naravno odgovarajuća terapija.

U seoskim domaćinstvima jabukovo sirće je zlata vredno; iskustvo je pokazalo da upotreba jabukovog sirćeta na farmama krava doprinosi njihovom zdravlju, povećanju telesne mase, lakšem teljenju i boljem kvalitetu mleka. Krave koje su dobijale jabukovo sirće trošile su manje hrane, a mleko im je bilo masnije i bakteriološki ispravno - zabeležio je dr Džervis posle niza eksperimenata izvedenih u saradnji sa farmerima, a slični rezultati (povećana nosivost koka nosilja, kvalitet mesa) postignuti su i dodavanjem jabukovog sirćeta u ishrani živine. Količina sirćeta koja je potrebna za tovna goveda iznosi po jednu kašičicu na svakih 50 kilograma telesne težine, raspoređeno u toku dana.

Da biste napravili jabukovo sirće u domaćim uslovima, potrebne su vam, pre svega, dobre, zdrave i neprskane jabuke. Ukoliko imate mogućnosti da pravite sirće od divljih, samoniklih vrsta, utoliko bolje. Odaberite najpre potpuno zdrave plodove, a zatim ih usitnite zajedno sa semenom. Jabučnu pulpu (usitnjeno "meso" jabuke) zajedno sa sokom koji su ispustile tokom mlevenja ili seckanja, stavite u odgovarajuće sudove, kao što su staklene tegle, plastične posude ili burad. Po potrebi se može dodati malo vode i šećera, ukoliko se sirće pravi od nedovoljno sočnih i slatkih vrsta. Posuda se povezuje višeslojnom gazom i ostavlja i ostavlja na mestu gde temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusovih i ne prelazi 25 stepeni. Fermentacija traje oko 25 do 30 dana; na suncu nešto kraće.

Posle završenog procesa sirće se pažljivo procedi i razliva u čiste boce. Boja treba da mu je svetlo žuta i bez taloga. Čuva se na hladnom i tamnom mestu, a rok upotrebe mu je praktično neograničen.

Izvor

Dragoceni mumjo

Ovaj drevni eliksir prirodnog porekla do današnjeg dana skriva mnoge tajne. Odvajkada se koristio za lečenje najrazličitijih bolesti, onda je pao u zaborav, da bi se interes za njega ponovo javio u naše vreme. Renesansa mumja kao eliksira započela je u afričkom i arapskom svetu i na Bliskom i Srednjem Istoku.

Njegovi nazivi su različiti, ali i vrlo indikativni. Arapi ga nazivaju "arakul-džaba", odnosno "gorski znoj", ili "mumion". Takođe je prisutan i naziv "hariz-al-adžesu", što znači "ono što čuva telo", a zovu ga i jednostavno "tit" - vosak. U Persiji je oduvek preovladavalo ime "mumjo" sa značenjem "zaštitnim organizma". Burmancima je izgledao kao "gorska krv" - "čao-tun", Tibetancima kao "planinski sok", ili "bragšun", a starosedeocima Sibira kao "kameno ulje" ili "ulje iz kamena". Uzbeci i Kazaci nazivu mumjo dodaju i obavezno "asil", što znači pravi mumjo. Neki autori pokušali su da objasne ime mumjo rečima "mum", što znači mek kao vosak i "oin" - naziv za iransko selo, gde je ovaj eliksir pronađen.

Klasična istočnjačka medicina deli mumjo na "mumjo saladžidi" - crnu, smolastu masu bez mirisa i "mumjo dorobi", tamnokestenjaste boje i karakterističnog mirisa. Oba se mogu naći u srednjoj Aziji, na preko 2.800 metara nadmorske visine. Mumjo se nalazi u raselinama i naprslinama stena, u pećinama peščano-glinastih ili krečnjačkih stena. Najbogatija mumjom su mesta obrasla jelovom šumom.

U principu, mumjo se ne može naći ispod 1.500 metara nadmorske visine i uglavnom je "sakriven" na vrlo nepristupačnim mestima. Godišnja proizvodnja mumja u srednjoj Aziji je otprilike dve tone.

U narodnoj tradiciji mumjo se pominje kao balzam koji ima čudesnu isceljujuću moć, a pripisuje mu se i misteriozno poreklo. Nauka je potvrdila da je ono organsko, a materijal za njegovo obrazovanje mogu biti mikroorganizmi koji se nalaze na tlu, životinje i njihovi eksperimenti, kao i neke vrste biljaka.

Na velikim nadmorskim visinama, gde je vazduh siromašan kiseonikom, gde gospodare silni vetrovi, gde su temperaturne razlike drastične i gde se sreće pojačano elektromagnetno zračenje i povišen radioaktivni fon, kao i u suvim i žarkim predelima, mikroorganizmi koji razlažu organske ostatke nemaju veliko dejstvo. U takvim uslovima se biomase životinjskog ili biljnog porekla, nerazložene, vremenom mumificiraju i polimerizuju, stvrdnjavaju u nedostatku vlage ili, u njenom prisustvu, postaju tečne ili žitke. Najopštija definicija mumja bila bi da je to produkt koji nastaje pod uticajem fizičko-hemijskih prirodnih pojava.

Prema mestu nestanka i spoljašnjem izgledu razlikuje se nekoliko vrsta mumja. To su:

- mumjo koji nastaje u procesu mumifikacije ili usporenom razlaganju tela životinja ili insekata,
- mumjo koji nastaje kao proizvod nižih biljaka, prevashodno lišajeva,
- mumjo obrazovan od smole koja se izdvaja iz korena i stabala četinara, koja se meša sa zemljom i taloži se po napuklim stenama, karakterističnog smolastog mirisa i izgleda,
- žitka masa dobijena anaeronim razlaganjem biljaka,
- mumjo obrazovan od stvrdnutih ekstremenata sitnih životinja i divokoza,
- mumjo pčelinjeg porekla, nastao od meda i voska divljih pčela, polimerizovan dugim stajanjem i
- mineralni mumjo, sa najviših planinskih grebena, gde nema ni biljaka ni životinja, formiran od minerala, uz dejstvo mikroorganizama.

Boja mumja varira od crne, preko tamnomrke do kestenjasto-mrke, miris mu je karakterističan i rezak, a ukus gorak ili nagorak. Delimično je rastvoriv u vodi.

O mumju su pisali mnogi srednjovekovni lekari i svaki od njih je imao svoju hipotezu o njegovom poreklu i sastavu. Ni do danas nisu potpuno rasvetljene njegova priroda i nastanak, što otežava njegovo obimnije uvođenje u oficijelnu medicinu i farmakologiju. Spektralna analiza otkrila je mumju, zavisno od vrste, između 18 i 25 mikroelemenata, u njemu ima još i aminokiselina, belančevinastih jedinjenja i mnogih drugih tvari.

Upravo zahvaljujući prisustvu brojnih tvari mineralnog i organskog porekla u ovom prirodnom čudu, mumjo se od praistorijskih vremena koristi kod najtežih preloma kostiju i drugih oboljenja.

Zanimljiv je način na koji su stari narodi ispitivali kvalitet mumja (jer se i u prošlosti, kao i danas, dešavalo da se pojave falsifikati). Evo šta je zabeležio jedan istraživač sa puta po prednjoj Aziji.

"Petlu ili kokoši se prelomila bi se noga; zatim se uzima 0,5 grama mumja i pomeša se sa uljem crvene ruže. Da bi se ono dobilo, ružine latice se namaču u vodi, odaje im se ulje i sve se pusti da provri. Voda isparava, ostaje ulje koje se procedi kroz gazu. Deo ove smese se nakapa petlu u grlo, a nevelikim delom se premazuje mesto preloma pre nego što se stavi mek povez. Ako petlu prelomljene kosti srastu za 24 sata, mumjo se smatra dobrim, čistim i kvalitetnim. Ponekad se desi da kod živine kost zaraste i za 16-17 sati."

Osim u svrhu zarastanja kostiju, gde se smatra neprevaziđenim sredstvom mumjo se koristio i za lečenje slabosti želuca i bubrega, srčanih oboljenja, tuberkoloze, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, šećerne bolesti, rana, čireva i opekotina. O tome svedoče rukopisi iz drevnih vremena koji su do nas došli iz Indije, srednje Azije, Kine i drugih zemalja. O mumju su se najpohvalnije izrazili Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i drugi mislioci i lekari koje istorija pamti po velikoj mudrosti i obrazovanju.

Pesnici su mumjo preporučivali i u najdelikatnijoj od svih bolesti - ljubavnoj patnji, a drevna istočnjačka poslovica kaže da "samo mumjo spasava od smrti".

Bogati putnici i hadžije, kao i trgovci, nikada nisu kretali na put ako pre toga nisu obezbedili krupicu mumja za zaštitu od mogućih bolesti. Mumjo je u prošlosti korišćen i za ubrzavanje regenerativnih procesa u organizmu, za opšte jačanje i obnavljanje oslabljenje funkcije perifernih nervnih stabala.

Posle detaljnih i temeljnih analiza, savremena medicina je potvrdila da prelomi kostiju srastaju u proseku dva puta brže ukoliko se uzima mumjo. Osim toga, brojne studije i istraživanja u poslednjih tridesetak godina govore u prilog pozitivnog dejstva mumja u lečenju bolesti perifernog nervnog sistema, radikulita, neuralgija, teških slučajeva neuralgije nerva trigeminusa, kao i nekih oboljenja centralnog nervnog sistema.

Potvrđeno je i antikoagulativno dejstvo mumja, kao i njegovi pozitivni efekti na funkciju kardio-vaskularnog sistema. Ima dokaza da mumjo stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarada, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišićnih, koštanih i nervnih tkiva i krvi.

U vidu dopune banjskom lečenju, mumjo se odlično pokazao i u terapiji čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta koristio se u eksperimentalne svrhe mumjo u količini 0,3 grama jednom u toku 10 dana. Ustanovljeno je da su simptomi oboljenja nestajali u potpunosti posle 8 do 10 dana. Odlični rezultati su postignuti u lečenju paradontoze uz pomoć rastvora mumja.

Iz podataka dobijenih sa Moskovskog medicinskog stomatološkog instituta vidi se da mumjo potpomaže korekciju imunog statusa čoveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Bolesnici od infekciono-alergijske bronhijalne astme, kod kojih je otkriven deficit T-sistema imuniteta, dobijali su po 0,15 g mumja dva puta na dan, tokom 15-20 dana. Posle završetka lečenja ustanovljeno je da su se T-ćelije u krvi približile normalnim vrednostima.

Mada je pred naučnicima još dug proces potpunog izučavanja osobina i svojstva mumja, ono što se o njemu može reći je da spada u eliksire, odnosno biostimulatore prvoga reda. Preporučuje se većini ljudi, ali i pored njegove relativne bezopasnosti, ne savetuje se osobama koje su sklone krvarenju, hemofiličarima i onima koji imaju povišen krvni pritisak. Predoziranje može dovesti do psihičkog rastrojstva!

Nikome se ne savetuje samodijagnostikovanje i samolečenje; neophodno je da se pre svakog uzimanja eliksira posavetujete sa svojim lekarom ili lekarom specijalistom za određenu bolest.

Takođe je neophodno da preparat koji budete koristili ima oznaku kvaliteta i ispravnosti, s obzirom da se i u ovom slučaju, kao i uvek kada je reč o eliksirima i balzamima, mogu pojaviti razni surogati i falsifikati.

Izvor

Lek, hrana i ukras
Za limunovac se tvrdi da "sprečava isticanje" snage i daje očima poseban blesak. Stepski lovci odvajkada, umesto teškog prtljaga sa hranom, nose samo šaku-dve limunovca u kožnoj vrećici
Piše: Vera Horvat

U svojoj domovini, neobična biljka kineski limunovac (Shizandra chinensis) ima naziv "plod pet ukusa". Raste u tajgama dalekog istoka, na lijani smaragdno zelenih listova. Stabla joj dostižu dužinu od 15 metara i spiralno se ovijaju oko visokog drveća, uvek u zdesna ulevo. Pri najmanjem pritisku na list, koru ili koren biljke, ona ispušta miris limuna, pa je po njemu dobila ime. Ova stepska lepotica u proleće se okiti mirisnim belim cvetovima koji kao da su od voska saliveni, a njeni plodovi se u jesenjem pejzažu šume crvene lampioni. Na mestima gde nema drveća, limunovac se prilagođava sredini i raste u obliku žbuna.

Otkrio ga je prirodnjak Andre Mišo, koji je izučavao floru Severne Amerike, ali danas se limunovac vezuje gotovo uvek za Aziju, posebno Kinu i neke delove Rusije.

Evropljani malo, ili skoro ništa ne znaju o njemu, dok je u istočnjačkoj tradicionalnoj medicini limunovac prisutan već oko 1.500 godina i na drugom je mestu po popularnosti i lekovitosti, odmah posle žen-šena. I naziv "plod pet ukusa" i visoka ocena sasvim mu pristaju: pulpa ploda je kisela, kožica slatka, semena su neprijatnog ukusa koji peče, čitav plod je slankast, a njegova lekovita svojstva su zadivljujuća.

U drevnim lekarskim spisima za limunovac se tvrdi da "sprečava isticanje" snage i daje očima osobit blesak. Stepski lovci na dalekom istoku odvajkada koriste sušeni plod limunovca u celodnevnom gonjenju zveri. Umesto teškog prtljaga sa hranom, oni nose samo šaku-dve limunovca u kožnoj vrećici. To im daje snagu i bodrost da budu u pokretu bez prestanka i bez uzimanja druge hrane.

I danas se limunovac koristi kao sredstvo za obnavljanje energije i tonizirajuće sredstvo. U kineskoj farmakopeji on je svrstan u lekove prve kategorije. Prepisuje se protiv dizenterije, gonoreje, bronhitisa, bronhijalne astme, prehlada i morske bolesti. U kombinaciji sa drugim sredstvima limunovac se uspešno primenjuje kod neurastenije i impotencije.

Lovačka priča o tome da limunovac poboljšava vid pokazala se kao sasvim tačna: već od Drugog svetskog rata piloti su dobijali preparate od ove biljke radi izoštravanja vida u noćnom letu i brže adaptacije oka na tamu.

Kineski limunovac stimuliše aktivnost centralnog nervnog sistema, ali pri tom ne iscrpljuje nervne ćelije. Preparati od limunovca se posebno preporučuju osobama koje rade teške fizičke ili intelektualne poslove, zatim vozačima i svima ostalima od kojih se zahteva duga budnost i koncentracija. Upotreba ove, na Istoku tako omiljene biljke prevazilazi usko medicinsko područje: ona se koristi i u prehrambenoj industriji, za proizvodnju bezalkoholnih osvežavajućih napitaka, konditorskih proizvoda, sokova, džemova i marmelada.

Zbog lepote limunovac je prisutan i kao dekorativna biljka. U ekonomiji majke prirode to nije ništa neobično, naprotiv - lepota je "oznaka" kvaliteta.

Iskustva sa ovom, ne prviše zahtevnom biljkom pokazuju da se ona može gajiti u Evropi. Šta bi ova bajkovita lijana donela svakoj zemlji u koju bi se uselila, nije teško zamisliti. A od zamisli sve počinje.

Alkoholatura limunovca može se napraviti od sirovine ove biljke i 95 odsto alkohola, u razmeri 1:5. Tečnost je prozračna, crveno-višnjeve boje i gorko-kiselog ukusa. Sadrži organske kiseline, etarska ulja, vitamin C, shizandrin itd. Radi stimulacije centralnog nervnog sistema, kod psihičkog ili fizičkog umora, pospanosti i slično, uzima se po 20 kapi na gladan stomak ili 4 sata posle jela 2-3 puta na dan. Preparat je kontraindikovan kod prekomernog nervnog uzbuđenja, nesanice, povišenog arteriskog pritiska i srčanih smetnji. Alkoholatura se čuva na tamnom mestu.

Izvor

Žen-šen je car šumskih biljaka
Zlatni koren pomaže u slučajevima prekomernog fizičkog ili duševnog naprezanja i premora, zaustavlja mučninu i povraćanje, popravlja oslabljen vid i produžava životne funkcije u starijem dobu

U svekolikoj bašti prirode nema ni jedne biljke koja bi se po legendarno-mitološkim svojstvima i interesom koji pobuđuje mogla meriti sa čudesnim korenom žen-šen (Ginseng), koga još nazivaju korenom života. Na Dalekom istoku on ima još mnoga imena koja otkrivaju njegov značaj i vrednost: "dar bogova", "duh zemlje", "božanstvena trava", "stosila" i druga, a latinski naziv za ovo čudo prirode ukazuje na njegove sveisceljujuće osobine (panadž-lek za sve).

Kinezi su oštroumno zapazili sličnosti žen-šena sa telom čoveka, pa su ga prema tome i nazvali, a poznata je i sledeća izreka koja potiče iz prastarih knjiga: "Car šumskih zveri je tigar, car morskih zveri je zmaj, a car šumskih biljaka je - žen-šen". Najstariji zapisi o njemu potiču iz prvog veka pre Hrista, ali ga narodna medicina poznaje još 2-3000. godina pre toga. O ovom eliksiru pišu i japanski i arapski izvori, a u Evropi se pojavio relativno kasno - tek u 17. veku, i odmah je izazvao oduševljenje.

Doneli su ga misionari i diplomate zajedno sa receptima za upotrebu i bili su puni reči hvale: "Žen-šen pomaže kod svake slabosti, u slučajevima prekomernog fizičkog ili duševnog naprezanja i premora, smanjuje skupljanje tečnosti, zaustavlja mučninu i povraćanje i podstiče probavu, jača duhovnu i telesnu aktivnost organizma, bodri raspoloženje duha, povećava limfu u krvi, odličan je protiv iznenadnih vrtoglavica na vrućini, popravlja oslabljen vid i produžava život i životne funkcije u starijem dobu".

U Americi je, početkom 18. veka, zavladala prava "žen-šenska groznica", to jest, takva navala na ovu biljku, da je vlada morala da interveniše zakonom o njenoj zaštiti. Ali, ni to nije pomoglo: žen-šen je gotovo potpuno istrebljen, a time su pali u zaborav i recepti Siu indijanaca, koji su takođe znali za njegove moći.

Po izgledu, "sin munje", "sin tigra i crvenog bora", žen-šen nije upadljivo rastinje. Visine je oko 40 cm, stabljika mu je tanka, prava, obla, a cvetići sitni, zelenkasto-beli, plod koštičast, crvene boje. Koren je tanak, prečnika do jedan cm, a dužina mu zavisi od starosti, kod nekih iznosi i do 15 cm. Boje je žućkasto-sive, na prelomu bele. Što više podseća na figuru čoveka, koren je cenjeniji, jer se u narodu smatra da ima velike isceljujuće moći.

Danas se u prodaji mogu naći preparati od žen-šena koji potiče iz Kine, Rusije, Japana i Koreje. Uz preparate ide i uputstvo za korišćenje, tako da nema potreba za navođenjem tih uputstava u ovom tekstu. Ipak, ako se nađete na nekom od dalekih meridijana, gde ovo lekovito rastinje uspeva, nemojte se začuditi ako vam lekar preporuči da pojedete komadić korena ili skuvate od njega uvarak, ili ako vam lokalno stanovništvo ponudi kašicu od piletine pirjane na pari sa korenom žen-šena. Ono što je važno da zapamtite je da ovaj koren krije u sebi riznicu za život važnih tvari: vitamina, makro i mikorelemente kao što su fosfor, kalijum, kalcijum, magnezijum, cink, hrom, molibden… Pun je i biološki visoko aktivnih supstanci, što ga čini tonizirajućim, stimulativnim i adaptogenim sredstvom.

Žen-šen, ipak, nije panacea, to jest sredstvo koje leči od svih bolesti, jer takvog sredstva nema, ali će vrlo brzo pomoći kod niskog krivnog pritiska, nervnih slabosti, bolesti i depresije.

Sudeći po navedenom nizu tegoba koje leči, žen-šen nije samo lek prošlih, već i budućeg vremena, sa svim njegovim izazovima koji su, izgleda, neminovni.

I najzad, još jedan savet vezan za žen-šen: ne žurite sa njegovom upotrebom. Stručnjaci kažu da je najbolje da ga koristite ako imate više od 40 godina. Deci ga nemojte davati, jer je previše snažno stimulativno sredstvo. Sačekajte da njegovo vreme u vašem životu dođe, a tada ga nemojte zaboraviti. Zlatni koren će pozlatiti vaše zrele dane.

Izvor

Čokolada vraća snagu
Omiljeni Kazanovin stimulans pred ljubavne podvige bio je napitak od čokolade. Jedan od najpoznatijih "čoko-holičara" bio je Hitler, njegova "doza" čokolade pela se i na kilogram dnevno
Piše: Vera Horvat

U evropskoj kulturi čokolada ima sasvim posebno mesto. Ona je najčešći poklon onome ko vam je drag, a i zaštitni je znak nekih država, kao na primer, Švajcarske. Ima mnogo vrsta i ukusa čokolade, a i odnos prema njoj bitno se razlikuje od zemlje do zemlje.

Za anglosaksonce ovaj slatkiš se asocijativno povezuje sa nečim ljupkim i blagim, detinjastim i naivnim, dok u romanskim zemljama stvar sa čokoladom stoji sasvim drugačije. Ona ide "u paketu" sa pojmom zavođenja, erotičnosti i afrodizijaka. Ovo je lako zapaziti već po marketinškoj prezentaciji proizvoda od čokolade - njihovi "promoteri" su na jednoj strani "baby-faces", a na drugoj zaljubljeni parovi i nazivi kao što je "After eight" i slično. Koji je od ova dva doživljaja čokolade autentičniji? Najbolje je u pomoć pozvati istoriju, jer ona daje nepristrasne odgovore.

Davne 1519. godine španska konkvista je, na čelu sa Hernanom Kortesom, osvojila drevnu meksičku prestonicu Tenočtitlan. Pljačkajući blaga dvorca Montezume, vojnici su otkrili zalihe nekih nepoznatih plodova. Ispostavilo se da Asteci od njih spravljaju napitak koji su zvali "peneća voda". Sami plodovi na jeziku domorodaca nazivani su "hrana bogova" odnosno "kakacatl", a "penušava voda" - čokolatl. Treba naglasiti da su semena kakaoa (Theobroma cacao) bila vrlo cenjena i čuvana kao zlato. U državi Pernate zmije, zec se na tržnici mogao kupiti za 10, a rob za sto kakaovih semenki.

Poznato je da je basnoslovno bogati vladar Montezuma imao harem, a njegovi biografi uveravaju da mu je "predak" čokolade, kuvani kakao sa kukuruznim brašnom, paprikom i vanilom, uvek bio pri ruci.

Kada se 1520. godine Kortes pobedonosno vratio u Španiju, o svom otkriću je podrobno izvestio kralja, na čijem je dvoru kakao postao omiljeni napitak i eliksir.

Prošle su godine dok ovo čarobno zrnce nije prešlo Pirineje i napravilo revoluciju na francuskom dvoru. Sve do sredine Hnúú veka niko sem visoke aristokratije nije mogao da se pohvali da zna ukus kakaoa i čokolade. Njime je madam Pompadur počastvovala svoje najbiranije zvanice, među kojima je bio i legendarni Đakomo Kazanova.

Uz njegovo ime vezano je hiljadu priča, a sve imaju zajedničku crtu: to su, pogađate, afrodizijaci. Dakle, osim svežih školjki, tartufa i retkih začina, omiljeni Kazanovin stimulans pred ljubavne podvige bio je napitak od čokolade, začinjen cimetom, morskim oraščićem (i, prema nekim izvorima, mrvom sive ambre). Iz pisane zaostavštine ovog najizvikanijeg zavodnika na svetu vidi se da je visoko cenio kakao proizvode.

Savremena nauka preporučuje kakao napitke kao tonizirajuće sredstvo, nešto blaže od kafe ili čaja. Teobromin iz kakaoa ima dejstvo slično kofeinu, ali "nežnije" prema CNS-u. Ovaj alkaloid ublažava grčeve i blago snižava krvni pritisak. U čokoladi je relativno skoro otkrivena supstanca fenil-etil-amin, koja, prema tvrđenju engleskih istraživača, udružena sa fenil-etil-aminom iz našeg organizma, izaziva osećaj zadovoljstva i opuštenosti. Kad se kod nekih osoba stvori zavisnost od čokolade, najverovatnije da se to dešava upravo zbog ove supstance. (Jedan od najpoznatijih "čoko-holičara" bio je Hitler; njegova "doza" čokolade pela se i na kilogram dnevno).

Masnoća iz kakaoa se koristi i u kozmetičkoj industriji, kao baza za spravljanje mnogih kozmetičkih proizvoda.

Danas se kod nas može dobiti uglavnom obezmašćeni kakao. Iako je stalno prisutan na tržištu i dobro poznat, on ipak nema popularnost koju zaslužuje. Ovu nepravdu, doduše, ispravlja čokolada, koja ima čitavu vojsku svojih "fanova" - posebna, obična, crna, gorka, mlečna, punjena, u prahu, kuvana, hladna, topla čokolada... Naoružani novim saznanjima o njoj, nemojte je više smatrati marginalnom stvari u životu.

Naprotiv, kad god se osećate umornim, iscrpljenim, depresivnim, kad vam se čini da su iz vas prosto iščilele vitalne snage, popijte šolju dobre, tople čokolade. Možete joj dodati umućeno žumance sa šećerom ili bez njega ili šlag od slatke pavlake. Možda će posle toga ovaj "čarobni napitak" postiti i deo vaše lične mitologije.

Izvor

Lečenje profesionalnih oboljenja
Balzam Bitnera neutrališe toksične materije, normalizuje sadržaj holesterina iz organizma i stabilizuju organizam kod stresa i nepravilne ishrane

Ovaj balzam ima niz svojih varijanata, pod različitim nazivima u različitim delovima Evrope, ali originalni recept za njegovo spravljanje predviđa 24 lekovite biljke koje se nalivaju četrdesetprocentnim alkoholom. Originalni balzam ima sasvim tamnu, gotovo mrku boju, karakterističan miris i nagorak ukus. Potiče iz Skandinavije, a kasnije se proširio na baltičke zemlje i druge delove Evrope. U Nemačkoj je poznat upravo pod ovim imenom.

U njegov sastav ulaze dragocene gorke tvari, ekstrahovane iz lekovitog bilja, koje blagotvorno deluju na funkciju želuca i mikrofloru crevnog trakta, podstičući usvajanje vitamina, minerala i drugih neophodnih tvari iz hrane.

Poboljšavajući funkciju bubrega i jetre, balzam Bitnera neutrališe toksične materije, normalizuje sadržaj holesterina i potpomaže izvođenje radionukleida iz organizma.

Prirodne tonizirajuće materije iz balzama povoljno deluju na centralni nervni sistem, doprinose normalizaciji imunološkog i endokrinog sistema i, što je posebno značajno u naše vreme, stabilizuju organizam kod stresa i nepravilne ishrane.

U lokalnoj upotrebi balzam je izvanredan za lečenje rana, promrzlina, kožnih infekcija i ujeda insekata. Obloge od balzama Bitnera olakšavaju reumatske bolove, a masaža slepoočnica otklanja umor i glavobolju njime izazvanu.

U slučajevima impotencije ili samo smanjenja potencije, preporučuje se lečenje ovim balzamom u trajanju do 3 meseca. On se odlično pokazao i u profilaksi nekih profesionalnih oboljenja, kao što su ona koja su vezana za hemijsku industriju i rendegensko zračenje.

Balzam je nezamenljiv u postoperativnom periodu, u rekonvalescenciji i rehabilitaciji posle infektivnih oboljenja a savetuje se i kao dopunska terapija u slučajevima poremećenog metabolizma i arteroskleroze, bolesti jetre, bubrega, želuca, pankreasa i crevnog trakta.

Za brzo trežnjenje gotovo da nema efikasnijeg sredstva nego što je balzam Bitnera; on brzo izvodi otrove iz organizma, krepi nerve, smanjuje drhtanje ruku i nogu i obezbeđuje miran san.

Zbog svoje visoke efikasnosti, ovaj balzam je poznat u svetu kao univerzalni lek koji bi trebalo da poseduje svako domaćinstvo. Sličan po dejstvu i recepturi je i Riški balzam i poznati eliksir "Švedska grančica" ili "Švedske trave", čiji se originalni recept sačuvao u jednom severnonemačkom manastiru, a datira iz 1020. godine. Varijacije su uslovljene podnebljem i dostupnošću nekih od sastojaka, ali njihov lekoviti učinak se odnosi uglavnom na bolesti i tegobe koje su navedene.

Upotreba ovog eliksira za lečenje unutrašnjih tegoba je obično 1-2 čajne kašičice na 50 do 100 mililitara vode ili čaja, i to 2 do 3 puta na dan, a u slučaju povišene želudačne kiselosti samo jedanput na dan, uvek posle jela.

Kod zubobolje i grlobolje najbolje je rastvoriti 3 kašičice balzama u malo tople vode i ispirati usnu duplju ili grgljati 3 puta dnevno, svaki put po 3 minuta.

Za ublažavanje reumatskih bolova ovaj rastvor se lako umasira na obolelo mesto. Ujede insekata, herpes na koži ili sluzokoži i slično, najbolje je natopiti balzamom koji ste nakapali na malo vate.

Kura lečenja balzamom Bitnera je do 3 meseca. Mada je on potpuno netoksičan, a nuspojave u njegovoj upotrebi nisu poznate, ipak se, zbog prisustva alkohola u njemu, ne preporučuje bolesnicima od ciroze i epilepsije, trudnicama, dojiljama i deci, osim kad je reč o spoljnoj upotrebi.
Izvor

Magnetizam čajnog rituala
Englezi se nikada ne odriču svog "fajf o klok tija", ruski samovar koji kipi ušao je i u literaturu, a kod nas se od ponuđenog čaja brani replikom: "Hvala, ali nisam bolestan!"
Piše: Vera Horvat

Dok u žurbi, često s nogu, pijemo mlaku, zaslađenu vodu u kojoj smo prethodno "udavili" jednu filter vrećicu, ne nalazimo ništa posebno u čaju. Nije ni čudo! To nam čaj uzvraća ravnodušnost. Kako smo, uopšte, dozvolili da ga lišimo svega što mu (videćemo - s pravom) pripada: servera, servisa, finog čajnika od porcelana ili gline i, razume se, ceremonije. Japanci imaju svoj čajni ritual "tja-no-ju" koji ih svakodnevno zaustavlja u bezglavoj trci i dopušta da život posmatraju kontemplativno bar za trenutak.

Englezi se nikada ne odriču svog "fajf o klok tija", ma gde bili, magnetizam ruskog samovara koji kipi ušao je i u literaturu, a kod nas se znatan postotak stanovništva od ponuđenog čaja brani replikom: "Hvala, ali nisam bolestan!".

I u ovom, kao i mnogim slučajevima, neljubav je samonepoznavanje. "Neprijatelj je onaj s kojim još nisam ručao" - kažu iskusni ljudi, a mi ćemo, možda, posle kraćeg upoznavanja s čajem, reći: ne volim samo onaj čaj koji još nisam probao.

Šta je čaj? Njegovo pravo ime je (na kineskom, naravno) "tsaj-je", što znači "mladi listić". Taj mladi, zeleni listić raste na žbunu koji može biti sasvim nizak - kao u Japanu - ili čak 3-4 metra visok. Za njega, već hiljadama godina, znaju azijski narodi, a u Kini za lekovitu biljku slovi već oko 5.000 godina.

Legenda o njegovom postanku kaže da je u Kini nekada davno živeo monah po imena Darama. Jednoga dana se zavetovao da će se moliti bez prestanka i netremice, ali san ga je prevario i on je ipak zaspao zaboravljajući na molitvu. Kad se prenuo, Darama se odlučio na čin samokažnjavanja - odsekao je kapke i bacio ih na zemlju. Na mestu gde su pali iznikao je zeleni žbun s listićima koji su podsećali na očne kapke belih trepavica, a koji su imali neobično svojstvo: odgonili su san!

Priča jasno ukazuje na glavnu odliku čaja. On zaista čoveka dugo drži budnim i predstavlja odlično prirodno stimulativno sredstvo. Ako želite da odete u postelju ranije, izaberite neki blagi biljni tej, ali ako želite da dugo u noć budete puni elana, opredelite se za pravi, vrhunski čaj. Vrste koje vam možemo preporučiti su Darđiling, Ganpauder, Orindž peko, Ulang... Evropljani koji sada vode u potrošnji čaja - Englezi, znaju za njega svega tri stotinak godina. Prvo služenje čaja na engleskom dvoru nije prošlo nimalo slavno.

Od zelenih listića je poslužena salata (!), koja je kod gostiju izazvala čuđenje, zatim gorčinu, a onda i nastupe tahikardije u tolikoj meri da su bili pozvani i lekari. Lekcija o pobuđujućoj snazi čaja Englezi su, sticajem okolnosti, vrlo brzo naučili, a danas piju odličan čaj, najčešće sa mlekom. Zahvaljujući ovom običaju oni retko pate od reume, uprkos vlažnoj ostrvskoj klimi. Naime, vrelo mleko izvlači iz čaja korisne fermente i time povećava lekovitost ovog napitka, a poznato je da već i sama vrela voda ima pozitivne efekte u čišćenju organizma od "šljake", to jest od nataloženih otrova.

Spiranje otrova je jedan od najboljih načina za podmlađivanje, pa u svetlosti ovog saznanja treba čitati i poruku iz jednog ženskog časopisa sa početka našeg veka, koja se tiče korišćenja crnog čaja. "Ovaj napitak treba piti svakodnevno, radi mladolikog izgleda lica i tela. Takođe je vrlo dobro kupati se u čaju, jer koži daje izvanrednu gipkost i mekoću, a ako dama pre večernjeg izlaska popije šolju jakog ruskog čaja, biće čila i živahna, a oči će joj tajanstveno svetlucati" - kaže se u magazinu.

Krepki ruski, odnosno indijski čaj odlično je sredstvo protiv lakših nelagodnosti u probavi, a redovno, i razume se, umereno korišćenje čaja čini krvne sudove elastičnijim. Čaj sadrži vitamine P, C i grupe B, nikotinsku i pantotensku kiselinu, zbog čega ima stimulativna svojstva.

Ako vas šoljom ovog mirisnog napitka ponudi Indijac ili Kinez, ne tražite šećer, već ga pijte čistog, pustivši da se listići slegnu na dnu. U srednjoj Aziji zamolite za malo soli za svoj zeleni čaj, a na Tibetu ćete biti vrlo "in" ako svoj vreli čaj obogatite - užeglim buterom!

U Rusiji se uz čaj servira slatko od nekog sitnije voća, koje se sprema isključivo u ove svrhe (time se ovaj napitak dopunjava mineralima i šećerom) a jačinu čaja možete regulisati sami, dodajući provreloj vodi iz samovara onoliko jakog čaja iz čajnika (zavarke) koliko vam odgovara.

Kineski mudrac i medik, su je iz 15. veka pre Hrista, podučavao je svoje sunarodnike kako da vodu za čaj kuvaju na 16 načina! To je za naš način mišljenje gotovo neshvatljivo, ali, ako to i ne prihvatimo, naučimo bar osnovne mere za spravljanje dobrog čaja. U čajnik se stavlja po jedna kašičica suvog čaja za svakog gosta, plus jedna kašičica "za čajnik".

Kad prikupite solidnu zbirku lepo oslikanih metalnih ili kartonskih kutija s čajem, pa i onih "iz prve ruke" od pirinčane slame s čipkom na poklopcu, kad postanete privrženici sopstvenih čajnih rituala, znaćete zašto su ga drevni monasi smatrali svetim, a vidari - lekovitim.

"Čaj jača duh, smekšava srce, otklanja umor, budu misao i ne dozvoljava lenjosti da uzme maha; čini telo lakšim, osvežava ga i jača prijemčivost duha", zapisano je u jednoj mudroj kineskoj knjizi.
Izvor

Eliksiri i balzami
Splat - novi eliksir prirode. Za sada se može naći u Japanu, SAD, Rusiji... Možda će, u dogledno vreme, biti pristupačan i našim sugrađanima. Upoznajmo se na vreme sa ovim malim čudom prirode

Kad god čitamo o dalekoj prošlosti naše planete, nije nam lako da u mašti rekonstruišemo ambijent "mlade" Zemlje. Mnogo se toga promenilo, nema više onog po mnogo čemu čudesnog životinjskog i biljnog sveta koji je nekad naseljavao... Pa ipak, ostalo je nekoliko svedoka duboke praistorije. Među njima je i jedna vodena biljka, spirulina, čija se vrsta, prema procenama stručnjaka, održala, evo, već svih 500 miliona godina! Spirulina u sebi sadrži čitav niz veoma značajnih materija - od vitamina, mikroelemenata, visokovrednih belančevina, do nezamenljivih aminokiselina, po kojima je nenadmašna među ostalim biljnim vrstama.

Gde se do sada krila spirulina? Kao i svaka druga plemenita vrsta, zahtevala je samo najbolje uslove za svoj rast i razvitak. Svakako da je u prošlosti bilo mnogo više idealnih mesta za nju, a danas se ova mikroalga povukla u dva jezera - Čad u Africi i Tekskoko u Južnoj Americi. Njena vrednost doživela je svoju gotovo bajkovitu renesansu upravo u naše vreme.

Belgijski botaničar Ž. Leonar boravio je u Africi i u blizini pomenutog Čadskog jezera otkrio pleme izuzetno zdravih, krepkih i vitalnih ljudi. Posmatrajući vitke, stasite devojke i mladiće, kao i starce belih i zdravih zuba koji idu u lov i nikada se ne žale na bolesti srca ili želuca, naučnik se zapitao čime se hrane, dobro znajući da gotovo 85 odsto našeg zdravlja zavisi od ishrane. Umesto odgovora, ljudi sa jezera pokazali su mu na kamenje kraj obale na kome se sušila zelena biljka. Oni su kasnije spirulinu oblikovali u lepinje, koje su nosili sa sobom i kad god je trebalo da prevale veoma velika rastojanja i u svakoj prilici kada bih i čekao izuzetan napor. To je bio njihov lanč-paket, njihov sendvič, koji je, za razliku od naše "brze hrane" ekološki potpuno ispravan, 95 odsto probavljiv, hranljiv, bez toksina, a sa izuzetno visokim energetskim potencijalom. Jednom rečju, to je pravi superproizvod o kojem sanjaju svi oni koji žele da svoje zdravlje unaprede prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije za 21. vek, a ona daje prednost lekovima i biostimulansima prirodnog porekla.

Analize spiruline otkrile su da osim proteina, vitamina grupe B, E, C, A i drugih, zatim fosfora, joda, magnezijuma, nezasićenih masnih kiselina i još nekih retkih, dragocenih tvari, ova skromna alga sadrži i veoma retku, a izuzetno važnu supstancu - fikocijanin, koji ima sposobnost da regeneriše, to jest obnavlja i podmlađuje organizam čoveka.

Ova specifičnost bila je povod da se od spiruline spravljaju specijalni preparati i ona je preko noći postala hit u "visokom društvu". Ostali, "običan" svet za nju do pre par godina nije ni čuo; savremeni "Olimp", takozvani džet-set, želeo je da za sebe sačuva ovu ambroziju. Ona, naravno, ne obezbeđuje besmrtnost, ali zar već i starost bez uobičajenih tegoba i nemoći nije predivan poklon i privilegija?

Danas je spirulina, preskočivši mnoge ograde, ipak postala svetski poznata. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, mikroćelije spiruline mogu da zaštite organizam od oko 70 odsto oboljenja. Posebna pažnja ovoj biljčici poklanja se u Japanu, Americi i Rusiji, gde su vrhunski stručnjaci sa Univerziteta Lomonosov uspeli da od nje proizvedu preparat koji je lako upotrebljiv, a koji, kako tvrde, ima sve osobine sveže spiruline. Preparat se u ovoj zemlji može naći u prodaji u obliku tableta i poznat je pod imenom Splat.

Ovaj dijetetski preparat, kažu stručnjaci, može se koristiti kao dopuna svakodnevnoj ishrani kod osoba svih uzrasta, a do sada nisu primećeni nikakvi negativni efekti, čak ni prilikom dužeg uzimanja.

Na podužoj listi povoljnih dejstava ovog preparata vodeća su ona koja se tiču zaštite organizma od bolesti i čišćenja od nataloženih toksina, što je uslov bez koga nema istinskog obnavljanja i isceljenja. Spirulina iz tela izbacuje nakupljene teške metale, otrove, radionukleide, to jest svu onu "šljaku" koja se u njemu nataloži tokom godina usled nepravilne ishrane i atmosferske zagađenosti. Ova alga na jednostavan način - bez kriza i odricanja - stabilizuje telesnu težinu, a time se popravlja i raspoloženje i forma i otklanjaju mnoge tegobe vezane za ovaj problem - neke vrste hipertenzije, tegobe sa venama zbog prekomerne težine itd.

Antivirusno dejstvo čini je kao stvorenom za predohranu protiv gripa i brojnih drugih virusa. Istovremeno, ona jača imunitet i poboljšava metabolizam. Slikovito rečeno, to znači da spirulina uspešno brani od raznih "spoljnih neprijatelja", ali i dobro "zaključava vrata" iznutra. U tekstovima koji govore o prednostima spiruline, odnosno Splata, posebno se naglašava njena pomoć osobama koje bi želele da što lakše prekinu sa lošim navikama ili bolestima zavisnosti, kao što je pušenje, alkohol ili droga.

Splat, koji je konačno zakoračio u "široke narodne mase" toplo se preporučuje rudarima, metalurzima, rukovaocima opasnim hemijskim materijama, zatim vozačima, dojiljama, sportistima, rekonvalescentima, uostalom, svima onima kojima poslovica "Bolje sprečiti nego lečiti" nešto znači.
Izvor

Mleko i mlečni proizvodi
Obezmašćena kisela mleka s dodatkom biljnih ulja blagotvorno deluju na obolelu jetru i žučne puteve, a preporučuju se i kod gojaznosti, arteroskleroze i ishemijske bolesti srca
Piše: Vera Horvat

Kiselomlečni proizvodi preporučuju se kod opšte iscrpljenosti, anemije (malokrvnosti), kod bolesti jetre, bubrega, srca, a i kod čira na želucu i gastritisa. Za ove potonje bolesti važi pravilo - samo ako vam prija, jer postoje i bolesnici koji mleko apsolutno ne podnose. U slučajevima virusnih infekcija kojih je nažalost sve više, jogurt se pokazao kao vrlo koristan lek. Brojne američke studije dokazale su da on stvara nepovoljnu sredinu za razvoj virusa i da jača imunitet organizma.

Acidofilni napici imaju antibiotska svojstva i veoma su korisni kod anacidnih gastrita, dizenterija, furnukuloze itd., a posebno se preporučuju u ishrani tuberkuloznih bolesnika kao dopuna lečenju. Kontraindikovani su, međutim, kod gastrita s povećanom sekrecijom želudačne kiseline.

Obezmašćena kisela mleka s dodatkom biljnih ulja blagotvorno deluju na obolelu jetru i žučne puteve, a preporučuje se i kod gojaznosti, arteroskleroze i ishemijske bolesti srca.

Mleko kao lekoviti napitak bilo je poznato na teritoriji čitavog "starog sveta", u drevnim egipatskim papirusima iz oblasti medicine, starim više hiljada godina, najtoplije se preporučuje mleko magarice kao sredstvo protiv kašlja. Kroz sve vekove ono se činilo i kao lek protiv tuberkuloze. Ne manje zanimljiv je i podatak da je ovo mleko bilo i omiljena kupka legendarnih antičkih lepotica, kakve su bile Kleopatra i Popea, na primer.

U Turkmeniji se kamilje mleko deci daje kao lek, po preporuci lekara. U Kazahstanu je vrlo popularan i isto toliko zdrav "napitak pustinje", kako ga zovu, ili šuhat. Ima ga u selima, ali se sve češće može dobiti i u modernim restoranima, jer brzo utoljuje žeđ, obnavlja snagu i podiže tonus.

Mleko bivolica pominje se u legendama kao hrana junaka, a njegova slava je sasvim opravdana. Slatka pavlaka od njega preporučuje se u lečenju malokrvnosti, a jogurt je provereno sredstvo koje deluje kao protivotrov kod ujeda otrovnih insekata. Inače, bivolje mleko je bogato vitaminima, mikroelementima i belančevinama dva puta više od kravljeg.

Čudesnim isceljujućim svojstvima odlikuje se i mleko antilope, koje ima osobenu aromu badema i pomalo je slatkastog ukusa. Jogurt od antilopinog mleka može da stoji godinu dana na sobnoj temperaturi, a da se ne pokvari. Temeljna medicinska istraživanja pokazala su da se ovim mlekom odlično leče rane koje teško zarastaju, opekotine, dermatiti i gnojni konjuktiviti i njegova baktericidnost je prosto zapanjujuća. Preparati od ovog mleka se, u kombinaciji s drugim lekovima, primenjuju u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, kod hroničih gastrita i tuberkuloze pluća.

Još jedan napitak je zasluženo ušao u mitologiju Baškira, Tatara, Kazaha i drugih naroda. To je kobilje mleko, tačnije njegov kiselomlečni produkt, kumis. Ovo "bogatirsko piće", "napitak heroja", prilično je žitko, prirodno gazirano i lako se peni. Osim osvežavajućeg ukusa, ono je i snažno antibiotsko sredstvo, koje ubija izazivače dizenterije, trbušnog tifusa i paratifusa i koči razvoj izazivača TBC. I kumis kao i šubat, normalizuje rad želuca, pomaže u lečenju bolesti jetre i žučnih kanala i tankog i debelog creva i predstavlja dijetetski proizvod prvoga reda.

Zbog toga što sadrži alkohol, ovaj napitak se ne preporučuje osobama slabih nerava, obolelima od ciroze jetre i od gastrita s povišenom sekrecijom. Ne koristi se ni kod akutnih faza tuberkuloze pluća i kod nekih oboljenja bubrega.

Kod nas je nepravedno zapostavljeno kozje mleko, koje se odlikuje lakom probavljivošću i izrazitim baktericidnim svojstvima. Razblaženo s prokuvanom vodom, ono je u prošlosti predstavljalo najbolju zamenu za majčino mleko, a preporučivali su ga i za lečenje različitih plućnih bolesti - od kašlja, preko bronhitisa, do tuberkuloze. U našem narodu su sačuvani neki od eliksira u kojima kozje mleko ima važnu ulogu. Navodimo jednu od njih, koja se preporučuje i starijim i mlađim osobama, a naročito deci osetljivih disajnih organa.

Potrebno je: jedna čaša kozjeg mleka, jedna kocka saća s medom, veličine oko 5h5 cm i 3 do 5 svežih prepeličijih jaja. Sve se dobro umuti i pije izjutra, na gladan stomak.

Kura s ovim napitkom izuzetno okrepljuje, jača apetit i otpornost organizma na razne izazivače bolesti, a prednost joj je i to što je pristupačna gotovo svima.
Izvor

Mleč za nervne bolesti
Matični mleč ima jako antibakterijsko i antivirusno dejstvo, na njega je vrlo osetljiv i virus gripa. Rastvor mleča u alkoholu u vidu emulzije koristi se za premazivanje sluzokože nosa i ždrela u slučaju infekcija

Tajna dugovečnosti i plodnosti matice, koja za jedan jedini dan položi preko 2.000 jaja, je u obnovi organizma, kakvo nije poznato, nigde drugde u životinjskom svetu.

Sasvim logičnim činio se zaključak da slično dejstvo mleč može ispoljiti i na čovekov organizam. Vršeni su eksperimenti sa životinjama koji su potvrdili ulogu mleča kao bio-stimulatora: dokazano je da njegova primena povećava izdržljivost, radnu sposobnost, umne aktivnosti, jača imunobiološku reaktivnost organizma, izaziva osećaj bodrosti, priliva energije, poboljšava apetit. Prisustvo hormona u mleču takođe ima stimulativne efekte. U svetu se uz pomoć mleča leče neke nervne bolesti, kao i avitaminoze, premori, arteroskleroza (u kombinaciji s drugim sredstvima).

Matični mleč ima jako antibakterijsko i antivirusno dejstvo, na njega je vrlo osetljiv i virus gripa. Rastvor mleča u alkoholu u vidu emulzije koristi se za premazivanje sluzokože nosa i ždrela u slučaju infekcija. Ruski naučnici su skloni da daju prednost samostalnom korišćenju mleča, najčešće sublingvalno (ispod jezika), dok ostali stručnjaci ističu prednost sadejstva mleča sa ostalim pčelinjim proizvodima (med, propolis, polen).

U funkciji sredstva za podmlađivanje, svi eksperti su jedinstveni: najbolja je kombinacija svih navedenih proizvoda. Uobičajena kura sastoji se u uzimanju 1-3 čajne kašičice eliksira dnevno, pre jela, a on se spravlja od 1/2 kilograma meda, 130 grama polena i 5 grama matičnog mleča. Najbolje efekte možete očekivati ako kuru sprovodite na prelazu godišnjeg doba, dva do četiri puta godišnje.

Uz odgovarajuću ishranu, a izbegavajući veštačke i štetne stimulatore - kofeini, nikotin i slično, ubrzo ćete osetiti blagodeti pčelinjeg "čarobnog napitka": pritisak će se stabilizovati, disanje će biti olakšano, san i apetit će se poboljšati.

Ako i ne stavite pčelu u porodični grb svakako ćete na nju gledati sa većom simpatijom i razumevanjem. I ne samo na nju, već i na sve oko sebe. I to je ono što eliksir čini tako čudesnim!

Ništa od proizvoda koje je sazdala priroda nije slično mleko. Majčino mleko je u svakom pogledu prevazišlo običnu hranu, a još nije nađena prava zamena za njega.

Mleko zahteva za varenje sasvim nezakonito količine želudačnog soka, a osim toga još i izaziva apetit. U tome je tajna njegove lake probavljivosti. Neke kombinacije tvari - soli kalcijuma i belančevina, soli magnezijuma i kobalta - prisutne su samo u mleku i nigde drugde. Za organizam koji raste belančevine iz mleka su apsolutno nezamenljive i korisnije od onih iz mesa. Svi sisari, od sićušne krtice do morske grdosije - kita, hrane svoju mladunčad mlekom.

U sastav mleka ulazi preko sto materija. Njegove belančevine sadrže životno važne aminokiseline, mlečna mast je najcenjenija od svih masti a ugljeni hidrati - laktozu ili mlečni šećer, organizam gotovo u potpunosti usvaja. Fermenti iz mleka olakšavaju varenje hrane, te se i zbog toga ono smatra dijetetskim proizvodom.

Kao lekovita namirnica, mleko, koje sadrži mnogo kalijuma, a malo natrijuma, dozvoljava da se poveća diureza, ne primer kod otoka. U slučajevima trovanja teškim metalima mleko predstavlja protivotrov; nekada su grafički radnici obavezno dobijali svoju dnevnu dozu mleka, jer su bili u kontaktu sa opasnim olovom.

Sveže mleko ima i baktericidna svojstva i praktično bi se moglo preporučiti svakom bolesniku, osim ako pati od akutnog enterokolitisa ili ima alergiju na mleko i mlečne belančevine.

I starim ljudima i deci preporučuju se i proizvodi od mleka, kao što su pavlaka, sirevi svih vrsta, slatkiši na bazi mleka i tako dalje, ali istinski eliksiri su kiselo mleko, kefir i jogurt. Kinezi smatraju da samo deca treba da piju slatko mleko, a da je za ostale najbolje ukiseljeno. Drevna indijska poslovica kaže: "Pij kiselo mleko pa ćeš dugo živeti". U zemljama dugovečnih ljudi, kiselo mleko ili jogurt, uz beli luk i minimalne količine crnog vina, predstavljaju namirnice koje, kažu naučnici, doprinose toj dugovečnosti na poseban način. Stogodišnji stanovnici Kavkaza i planinskih delova Bugarske najbolji su primer koji potkrepljuje tvrdnju o lekovitosti kiselog mleka i jogurta.

Kiselomlečni proizvodi se preporučuju kod opšte iscrpljenosti, anemije (malokrvnosti), kod bolesti jetre, bubrega, srca, a i kod čira na želucu - kiseljeno. Drevna indijska poslovica kaže: "Pij kiselo mleko pa ćeš dugo živeti". U zemljama dugovečnih ljudi, kiselo mleko ili jogurt, uz beli luk i minimalne količine crnog vina, predstavljaju namirnice koje, kažu naučnici, doprinose toj dugovečnosti na poseban način. Stogodišnji stanovnici Kavkaza i planinskih delova Bugarske najbolji su primer koji potkrepljuje tvrdnju o lekovitosti kiselog mleka i jogurta.

Izvor

Alergije

Propolis kao sredstvo za inhalaciju ne sme se upotrebiti kod sklonosti ka spazmima koronarnih sudova, u postinfarktnom periodu, kod krvarenja, izliva krvi u mozak, bubrežne insificijencije. Lečenje propolisom treba prekinuti ako se javi bilo koji oblik alerlgije na njega. Po pravilu, alergija se javlja kod osoba koje su alergične na ujed pčele, ili koje već pate od nekog alergijskog oboljenja, na primer, od astme, ekcema, koprivnjača i slično.
Moguće alergijske reakcije su različite - od anafilaktičkog šoka koji je reakcija celog organizma, nastupa gušenje, alergijske kijavice do konjuktivita.

Napominjemo da su ovakve pojave izuzetno retke, i da je propolis, kao i svi drugi prirodni "proizvodi" kompatibilan s čovekovim organizmom.


Pčelinji balzami
U biljnom svetu polen bi se mogao nazvati ljubavnim porukama cvetova koje raznose pčele - poštari. Polen je, ustvari, muški polni element cveta
Piše: Vera Horvat

Svi naučnici koji su se bavili izučavanjem osobina cvetnog praha, kao i oni što ga upotrebljavaju kao eliksir, slažu se u jednom: nemoguće je previsoko oceniti ovo malo čudo prirode. Svaka njegova čestica, vidljiva samo kroz mikroskop, složeni je koncentrat najdragocenijih tvari za naš organizam, koje imaju i lekovitu i zaštitnu ulogu.

To su peptoni, globulini, aminokiseline, fermenti, minerali, vitamini, hormoni i mnogi drugi sastojci koji nisu još dovoljno proučeni. Evo podataka koji ilustruju značaj polena: kada ga nema u košnici, pčele prestaju da izlučuju vosak, a matica prestaje da nosi jaja. Tajna polena sakrivena je u njegovom jezgru, a to je ujedno i tajna svakolikog života na Zemlji: on sadrži molekule DNK i RNK, dakle ključ razvoja svih živih bića.

U biljnom svetu polen bi se mogao nazvati ljubavnim porukama cvetova koje raznose pčele - poštari. Polen je, ustvari, muški polni element cveta.

Ovaj dar prirode bio je poznat još praistorijskom čoveku, zapisi iz antičkog doba nas obaveštavaju da je već tada korišćen u terapeutske svrhe, a danas se koristi kao sredstvo za jačanje organizma kod zamora, posebno umnog, kod nervnih bolesti i depresije, u periodu rekonvalescencije, postoperativnom periodu i posle dugotrajnog uzimanja antibiotika. Kao lek, cvetni prah se uzima u slučajevima anemije (malokrvnosti), želudačnih tegoba, arterijske hipertenzije (povišenog krvnog pritiska), arteroskleroze i znakova preranog starenja.

Izuzetno dragoceni polen se pokazao u prevenciji i lečenju tegoba sa prostatom. Svakom muškarcu koji je prešao 45 godina preporučuje se svakodnevna upotreba cvetnog praha u ishrani. Petnaest grama polena dnevno značajno smanjuje rizik od prostatita i adenoma prostate.

Deci koja pate od dijareje i kolibaciloze, anemije ili teških i infektivnih oboljenja takođe se može davati cvetni prah. Jedna čajna kašičica polena uz doručak povećava broj crvenih krvnih zrnaca za oko 800.000 u roku od mesec dana.

Ipak, ne treba preterivati sa korišćenjem cvetnog praha. Kao i svaki eliksir, i on se uzima u malim količinama. Žene koje imaju izraženu maljavost treba da izbegavaju uzimanje polena, ili bar njegovih većih količina.

Još probavljiviji oblik u kome se polen može uzimati je perga, ili takozvani pčelinji hleb, za koji one koriste polen kao osnovnu sirovinu, dodajući mu sredstva za fermentaciju koja same luče. Posle fermentisanja, polen postaje još biološki vredniji, obogaćen aminokiselinama, vitaminima, mineralima i drugim tvarima, a istovremeno se i lakše usvaja u organizmu.

Ruski naučnici, koji su se, pored rumunskih i francuskih, najviše bavili istraživanjima pčelinjih produkata, tvrde da je u pergi sadržano gotovo "sve što je čovečijem organizmu uopšte potrebno da bi opstao". Upravo iz tih razloga perga se našla u mnogim dijetama za mršavljenje.

Prisustvo rutena u pergi doprinosi jačanju kapilarnih zidova, pa se ona zato smatra i preventivnim sredstvom protiv izliva krvi u mozak, proširenih kapilara na površini kože i u oku.

Perga obnavlja crevnu floru koja često biva poremećena dugotrajnim uzimanjem antibiotika.

Ovaj pčelinji eliksir takođe se preporučuje svim osobama koje su bile podvrgnute zračenju, posebno radioaktivnim supstancama.

I u slučaju polena važi isto pravilo kao i za ostale pčelinje eliksire: proces njihovog usvajanja u našem telu počinje u ustima. Kao i med, polen se najpre drži u ustima, gde se usitni i oslobodi opne u koju je "upakovan". Ovaj način je bolji od svih drugih, mada je moguće rastvarati ga u čajevima ili drugim tečnostima.

Može se uzimati samostalno, ili u sprezi sa ostalim proizvodima pčela - medom i mlečom, kada svi oni ispoljavaju sinergičko dejstvo. U kozmetičke svrhe polen se može upotrebiti kao sredstvo za regeneraciju zrele kože i kao hranljiva maska. Upotrebljava se u kombinaciji sa medom, žumancem ili pavlakom. Da bi bio pogodan za spravljanje maski, polen treba najpre samleti. Maske na bazi polena ispravljaju bore i osvežavaju boju tena, a skidaju se nekim od blagih biljnih čajeva.
Ako bismo tražili najkoncentrisaniji i najsnažniji bio-stimulans u prirodi, mleč bi svakako bio među prvima. Kakvu tajnu krije ova beličasta, gusta tečnost intenzivnog, žareće-kiselkastog ukusa? Još se Aristotel pitao šta je to što čini da matica dostigne dva puta veću težinu i veličinu od pčela - radilica i zašto njen život traje i do 6 godina, dok ostale pčele žive svega 30-35 dana? Odgovor je - mleč, a sastav ovog "kraljevskog želea", kako ga nazivaju na skoro svim evropskim jezicima je zaista - zadivljujući. U njemu se nalazi 21 aminokiselina, od toga 10 nezamenljivih masti, neukleinske kiseline, mikroelementi, čitava skala vitamina i drugih dragocenih materija od kojih treba pomenuti fermente i acetilholin, medijator nervnog podržaja u centralnom nervnom sistemu.

Izvor

Veličanstveno u malim stvarima
Propolisove masti odlične su za rane koje teško zarastaju, kao i za čitav niz kožnih oboljenja: opadanja kose u vidu pečata (alopecija), upala kože, nastalih spoljnim nadražajem, gljivičnih oboljenja kože i vlasišta, piodermija, ekcema, seboreja, gljivičnih oboljenja kože i noktiju

Unutrašnja upotreba propolisa je takođe čista. U Bugarskoj, gde, kao i u Rusiji, postoji tradicionalno čvrsta veza između oficijelne i narodne medicine, propolisom se uspešno leči kolit u hroničnom obliku, kao i hipertonija. Propolis se daje i obolelima od čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, i to njegov 20-procentni ekstrakt.

Uzima se 15 kapi jednom dnevno u čaši toplog mleka ili vode 1,5-2 sata pre jela, tokom 20 dana. Pauza je 10-12 dana, a onda se kura može ponoviti. Osnovni preduslov je naravno, dijeta, što znači da treba jesti bareno voće i povrće, bez začina, žitarica i --ako prijaju - mlečne proizvode. Pušenje i alkohol su kontraindikativni.

Propolisove masti su odlične za rane koje teško zarastaju, kao i za čitav niz kožnih oboljenja: opadanja kose u vidu pečata (alopecija), upala kože, nastalih spoljnim nadražajem, gljivičnih oboljenja kože i vlasišta, piodermija, ekcema, seboreja, epidermofitije (gljivičnih oboljenja kože i noktiju)…

Obolelim od sinusa ne treba dokazivati koliko neprijatnosti nosi sobom ova bolest. U ruskim bolnicama, posle punktiranja, vrši se ispiranje sinusa fiziološkim rastvorom a potom vodenim ekstraktom propolisa. Takođe, sve češća je primena ovog malog čuda prirode i u stomatologiji, posebno kod paradentoze. U čašu prokuvane vode, koja je ohlađena do sobne temperature, dodaje se 20 kapi 15-20 odsto propolisne alkoholature i dobija se sredstvo za ispiranje. Usta se ispiraju dva puta na dan, a lečenje traje, u zavisnosti od težine slučaja 1-2 meseca.

Sve navedeno govori samo za sebe, svrstavajući propolis među vrhunske eliksire svih vremena. Daleko od toga da smo iscrpli sve njegove funkcije - recimo, on je osvedočeni pomoćnik u ženskim bolestima. Prema tome, u kući treba imati bočicu sa ovom mrkom tečnošću i navići se da je koristimo kad ustreba.

Priču o propolisu završićemo opisujući jedno od njegovih možda najspektakularnijih svojstava: on stimuliše stvaranje virusa neutrališućih antitela i aktivira funkcije mnogih zaštitnih mehanizama u našem telu. Drugim rečima, kada u organizam dospevaju različiti mikroorganizmi i njihovi toksini, propolis aktivno "radi" na tome da stvori odgovarajuća antitela! Reći za propolis da je čudesan, nije nikakvo preterivanje. On je dar prirode, a priroda je, ponovimo još jednom Geteovu misao, najveličanstvenija u najmanjim stvarima.

Izvor

Mudri lek prirode
Nauka je potvrdila da propolis ubija mikroorganizme, viruse, gljivice, smanjujući njihovu životnu sposobnost. On, takođe deluje lokalno kao anestetik, zaustavlja svrab i deluje umirujuće
Piše: Vera Horvat

Med nije jedini proizvod čudesne pčelinje radionice, mada je, svakako, najpoznatiji. On je blag, sladak, mirisan, zlatast, pa nije ni čudo što se smatra za hranu svetitelja i mudraca i što je ušao u poslovice koje izražavaju blagostanje - "med i mleko", na primer.

Ako je med oličenje blagosti, onda je propolis - pčelinja smola, simbol snage i oštrine. On je jedan od onih "mudrih" lekova prirode koji ubija sve što je smetnja zdravom organizmu, a istovremeno čuva i leči zdravo tkivo. Čist propolis sam je po sebi već balzam: to je smola sa različitim etarskim uljima i drugim biološki aktivnim komponentama. Ukus mu je trpak i oštar, peče na jeziku. Miris je karakterističan, varira od vrste do vrste, ali uvek prijatno aromatičan. Iako spada u najstarije lekove na svetu, a koristio se u procesu balsamovanja u drevnom Egiptu, propolis je relativno malo poznat širokoj javnosti. To bi se moglo oceniti kao nedopustivo, jer su njegove moći brojne i mnogi savremeni naučnici ga nazivaju panaceom (lekom za sve) 21. veka.

Njegovo ime nastalo je iz uloge koju ima u pčelinjim društvima - ova smola je gradivni materijal od koga je načinjena "tavanica" košnice. Osim toga, ako u nju uđe nezvan gost - neki krupniji insekt ili, čak, miš, pčele ga ubijaju svojim otrovom, a onda ga oblažu propolisom i tako zaustavljaju proces razlaganja materija koji bi narušio higijenu njihovog "grada", polisa.

Kod nas se propolis može dobiti i kao smola, ali i kao već pripremljen rastvor, najčešće alkoholni, ali ima i uljnih, koji su pre svega namenjeni deci. Postoje, takođe, i propolisne masti za spoljnu upotrebu. U alkoholu se najbolje rastvaraju sve komponente propolisa, a to su etarska ulja, kompleks flavonoida, mikroelementi, vitamini (koji se nalaze u propolisnom polenu)… Od svih pčelinjih eliksira, propolis je najizdržljiviji i najstabilniji.

Biološka svojstva propolisa su toliko raznovrsna, da ih moramo razmotriti ponaosob.

- Nauka je potvrdila da propolis ubija mikroorganizme, viruse, gljivice, smanjujući njihovu životnu sposobnost.

- On zatim deluje lokalno anestetički, zaustavlja svrab i deluje umirujuće; dovoljno je namazati grudi pre spavanja propolisovom alkoholaturom, pa će se umiriti kašalj i obezbediti dubok san.

- Propolis, takođe, ima svojstva da koči nenormalno razmnožavanje ćelija (citostatičko delovanje) i "razlaže" dobroćudne tumore.

- Poznata su regenerativna, epitelizirajuća i dermatoplastička svojstva ovog čudesnog balzama. On brzo obnavlja pozleđena tkiva i ubrzava njihovo rastenje. Njegovo delovanje protiv mikroba, kvarenja, opekotina i protivupalno dejstvo izuzetno je efikasno kod svih vrsta rana, čireva, opekotina, furnukuloza, itd.

- Zapaženo je i delovanje propolisa kao sredstva za pojačavanje znojenja i diurezu.

- Propolis je u nauci priznat kao antioksidans, antivitaminozno i antitoksičko sredstvo.

- U slučaju teških dijareja, gde su mnogi drugi lekovi zakazali, propolis se pojavljuje kao moćno i efikasno sredstvo koje nema propratnih efekta.

- I najzad, propolis je vrhunski aktivan biostimulator. On doprinosi poboljšanju opšteg stanja organizma, povećanju telesne težine, kao normalizaciji metabolizma. Mehanizam ovakvog delovanja pčelinje smole je vrlo složen, a mi ćemo samo pomenuti da sadrži mnoge biološki aktivne tvari i mikroelemente (gvožđe, bakar, cink, selen) i da aktivira fermente u organizmu.

Jasno je da se radi o sredstvu koje treba koristiti i profilaktički i kod pomenutih oboljenja: navešćemo dalje, spisak bolesti i nelagodnosti kod kojih je izraženo lekovito delovanje propolisa, a koji navode ruski naučnici. To su: upale uha, grla, nosa, sluzokože usta, teško zarastajuće rane, bolesti disajnih i organa za varenje, itd. Postoje podaci o uspešnom izlečenju erozije grlića materice upotrebom propolisa. Za predupređivanje i lečenje katara gornjih disajnih puteva, hronične upale pluća i bronhijalne astme kod dece i odraslih, koristi se za inhalaciju petoprocentni rastvor propolisa, sa dodatkom ulja šipka, breskve ili kajsije, u odnosu 1:3, 1:2 i 1:1. Kura lečenja je 5-20 seansi u trajanju od tri do pet minuta.

Kod gore navedenih bolesti alkoholaturu propolisa treba primenjivati spolja. Najefikasniji rastvor je u 70-90 odsto alkohola.
Izvor