Srbi, Srbija, Srbstvo

Филм “СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ”.

Штампај | Пошаљи на е-пошту


Српски сабор Двери жели да вас обавести и уједно позове на пројекцију филма
“СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ”.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Георгија, 9.
септембра ове године у 19 часова у Сали “Свети Ђорђе”- Ватерло, биће премијерно
приказан документарног филма “СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ”.

Већ 11. септембра уследиће његово приказивање широј телевизијској и интернет
јавности. Дугометражни документарни филм ”Срби - народ који нестаје” представља
живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и
народа.

Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог
историског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко
роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија…

О овим и другим чињеницама сведоче припадници духовне и интелектуалне елите али
и такозвани обични људи, сељаци, мученици, страдалници…

Све информације о филму могу се наћи на сајту
[You must be registered and logged in to see this link.]

а адреса нашег новоотвореног форума је
[You must be registered and logged in to see this link.]

Трејлер за филм можете погледати на
:http://www.srbinarodkojinestaje.com/Srbi_narod_koji_nestaje/Trejler.html

У Београду 8.септембра 2010

Информативна служба Српског сабора Двери

[You must be registered and logged in to see this link.]

Гласање о резолуцији у октобру



Политика | 8. септембар 2010. |
19:10

_____

Србија је доставила Генералној скупштини УН предлог резо­луције о
Косову који је усаглашен са Европском унијом. Опозиција и
представници Срба са Косова тврде да је она издајничка и срамна.

Марко Јакшић, потпредседник Скупштине заједница општина на КиМ,
каже да текст нове резолуције представља издају српских
националних интереса.

– Борис Тадић је овом резолуцијом фактички признао незави­сно
Косово. Показао је да је прича „И Косово и ЕУ“ празна, јер смо
изгубили део територије, а нисмо добили ништа – тврди Јак­шић.

– Заједнички именитељ који је постигнут плод је компроми­са који
подразумева да је, после одлуке Међународног суда прав­де,
пронађена формула којом се отвара дијалог о будућим реше­њима, а
која се позива на Повељу УН – рекао је председник Тадић.

Милан Николић, политички аналитичар, каже да је Србија
усклађивањем резолуције повећала шансе да она прође у УН.

– У реалној политици, Косово ће и даље бити ван контроле Србије,
али Србија има легитимно право да и даље покушава да ди­пломатски и
правно штити своје интересе на Косову – казао је он.

Гласање о резолуцији о Косову у Генералној скупштини УН биће
одложено за следећи месец, и то једна од тачака договора који је
председник Србије Борис Тадић постигао са високим пред­ставником ЕУ
за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, сазнаје „Правда“ од
извора из врха власти.

Опширније у штампаном издању…

[You must be registered and logged in to see this link.]

Амерички Бошњаци нападају Србију широм Канаде и САД-а

Конгрес Бошњака Северне Америке, кровна организација која представља интересе
америчких и канадских Бошњака, саопштио је данас да је “дубоко забринут због
континуираног кршења људских и верских права Бошњака у Санџаку”.

“Влада Србије и даље нарушава права бошњачке мањине мешањем у унутрашња верска
питања, уједно негирајући њихова политичка, културна и друга права. Влада
Србије илегално заплењује имовину у власништву Исламске заједнице Бошњака у
Србији”, каже се у саопштењу.

Конгрес Бошњака Северне Америке на крају “позива на хитно заустављање свих
кршења људских права и поновног успостављања независности бошњачких верских и
културних институција” у складу с документима Уједињених нација.

Чланови Конгреса Бошњака Северне Америке испред зграде Конгреса САД-а





Извор:http://www.vesti-online.com/

Ни Европа ни Косово

Требало је или бити спреман на отпор и не попустити притисцима или не подносити
овакав предлог резолуције

Док пишем ове редове (уторак у подне) председник Тадић се спрема за разговор са
Кетрин Ештон, шефом дипломатије Европске уније, на коме би требало да се
финализује договор око судбине српског предлога резолуције у Уједињеним
нацијама.
Нема сумње да ће Србија и господин Тадић доживети пораз. Ионако благ предлог
резолуције вероватно ће бити потпуно разводњен. Наиме, за Запад су спорна два
става: да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање
територијалних питања”, што је неприхватљиво за све који су признали Косово,
као и да jе „узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног
дијалога”, што асоцира на статусне преговоре, док водеће западне земље сматрају
да отворена питања између Косова и Србије више не постоје.
Вероватно је да ће ова два става бити замењена неком вештом фразом о дијалогу
Београда и Приштине под окриљем ЕУ. Тиме ће предлог резолуције, чија је сврха
била да Србија однесе политичку победу над присталицама независности Косова и
неутрализује неповољно мишљење МСП-а, бити претворена у неважан папир који
суштински неће значити ништа, већ ће само помоћи Тадићу да покуша да се извуче
из шкрипца пред домаћом јавношћу уз помоћ своје изванредне пи-ар машинерије.
Мислим да је господина Тадића на пут пораза коме присуствујемо бар делимично
одвела парола којом је добио последње изборе: и Европа и Косово. Одлично је
звучала пре две године, много боље него Коштуничино мргођење према тој истој
Европи, али је и тада било очигледно да не може бити реалистична. Јер није било
никакве шансе да се Србија не суочи са питањем – Европа или Косово?
У међувремену је толико пута поновљено да Европа нема алтернативу, односно да
Србија јако жели да се учлани у ЕУ, да је и портиру у Бриселу и Вашингтону
постало јасно да ће бити довољно да се Србија мало притисне како би попустила.
Јер онај ко више од свега жели пријатељство Лондона, Берлина и Вашингтона, па
чак и да га што пре приме у своје друштво, свакако нема ниједан адут, чак ни
празан блеф, у натезању са тим истим пријатељима када му отимају део
територије.
Остаје нејасно шта су мислили Тадић и Јеремић када су подносили овај предлог
резолуције. Да ће их Запад пустити да је прогурају кроз УН, тј. да неће бити
озбиљног притиска и завртања руке? Да ће се ценкати и ипак нешто извући? Све ми
се чини да су наивно проценили ситуацију. Требало је или бити спреман на отпор
и не попустити притисцима или не подносити овакав предлог резолуције. Овако се
ништа не постиже, осим бламаже и даљег слабљења позиције Србије.
Отпор је био могућ, уз ослонац на Русију и задржавање проблема у Савету
безбедности. Но, то би била политика конфронтације ,,а ла Коштуница”, на коју
Тадић није ни хтео ни могао да се врати. Није хтео, јер је у супротности са
његовом меком стратегијом према западним земљама, а није могао из политичких и
пи-ар разлога.
Поред тога, она земља која је економски слаба и несамостална нема шансе да се
озбиљно одупре онима од чијих пара зависи. А Србија је, захваљујући
дилетантима, свакако зависна од стране помоћи, кредита и зајмова, па вест дана,
и то позитивну, представља сваки одобрени зајам, свака најављена помоћ. Као да
земља на овом нивоу развоја не може да живи од сопствених пара. Паразитска
оријентација у последњој деценији има своју цену.
Тадић се сада заклиње да Србија никада неће признати Косово. Али, како ће, у
тренутку кандидатуре за ЕУ, одговорити Бриселу на питање: где су границе
Србије? Већ тада ће, можда фактички али јасно, морати да призна Косово или ће
Брисел одбити молбу Београда. Просто је немогуће да се једна земља озбиљно
кандидује за учлањење са границама које јој велика већина чланица ЕУ не
признаје. Бојим се да иза пораза у УН следи дефинитивна капитулација на
косовском питању. Ко каже „А” обично мора да каже и „Б.
Најгоре је, наравно, то што губитак Косова неће бити праћен добитком Европе.
Већ нам је речено да не треба да рачунамо на учлањење у следећих од 10 до 15
година. Парола „и Европа и Косово” претворила се у „Европа или Косово?” да би
на крају стигли до „ни Европа ни Косово”.


директор економских студија ЦЛДС


Бошко Мијатовић

објављено: 08.09.2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Затезање косовске омче





Марко Пејовић

8.09.2010, 15:49



После одлуке Међународног суда правде питање Косова и Метохије поново је
добило на актуелности, како у Србији, тако и на ширем међународном плану,
посебно унутар Европске уније.

Подсетимо се да је пре две године Србија, преко Генералне скупштине УН, упутила
питање Међународном суду правде у вези са легалношћу проглашења независности
јужне српске покрајине. Маневар српских власти представљао је најбенигнији
могући корак који је омогућио готово двогодишње одлагање косовског питања и
његово преношење са политичког на правно поље. Тиме је избегнута опасност да
ово питање доведе до директног политичког сучељавања Србије са земљама Запада
које су признале независност Косова. Српске власти су предах искористиле да се
концентришу на свој други програмски циљ - пут ка чланству у Европској унији.
Међутим, када је Међународни суд правде саопштио своју одлуку исцрпљено је ово
средство унутрашње кохезије и поново се доспело на политички терен од кога је
Србија упорно бежала.

Сама одлука Међународног суда правде представља, најблаже речено, избегавање
одговора и насиље над логиком. Одговор да декларација о независности није у
нескладу са међународним правом подсећа на ситуацију у којој би на просто
питање „Колико је сати" добили одговор „Сада није два сата". Апсолутно тачно и
апсолутно бескорисно. Али како је Србија све своје дипломатске адуте положила
на одлуку овога суда неизбежан је утисак потпуног дипломатског пораза, а
представници земаља које су признале независност Косова и Метохије додатно су
подгрејали овај мучни осећај. Сада је следећи корак Србије морао бити покушај
да се анулира настали проблем и то усвајањем резолуције у Генералној скупштини
УН. Текст са којим је Србија изашла пред остале чланице УН написан је
умирујућим тоновима, али садржи одредбе којима се не подржава једнострана
сецесија Косова и позива на свеобухватне разговоре, што имплицитно обухвата и
питање статуса. Ове две тачке уједно представљају и минимум српских интереса, у
овом тренутку.

Наравно, на другој страни нашле су се САД које су већ најавиле да ће резолуцију
Србије мењати амандманима, али и многе земље ЕУ које су признале Косово. Сама
Европска унија доспела је поново у процеп немогавши да усагласи јединствен став
око гласања у Генералној скупштини. Отпор њених чланица које Косово нису
признале запретио је да још једном разори све напоре Брисела да се представи
као дорастао играч на међународном пољу, и то на Балкану који ионако сматрају
својим двориштем. Излаз из настале ситуације нађен је у притиску на Србију. Ако
би ова пристала да своју резолуцију усклади са жељама Брисела, Европска унија
би сачувала своје јединство и избегла би понижавајући раскол приликом гласања.
Сигнали упућени Србији били су више него јасни. Потпредседник Владе Србије
Божидар Ђелић изјавио је да неке државе почињу да повезују проблем Косова са
даљим путем Србије према ЕУ. Самим тим очување једног циља српске политике
угрожава други, и српске власти мораће ускоро да направе избор од кога су дуго
бежале. Изгледа да Косово и Европа не иду више руку под руку.

У том светлу могу се тумачити и последње посете Београду на високом нивоу. Прво
је немачки министар спољних послова, Вестервеле позвао Србију да прилагоди
своју резолуцију гледишту Европске уније а затим је уследила и посета његовог
британског колеге. Очигледно је да је са приближавањем седнице Генералне
скупштине притисак на Србију порастао и да ће се дипломатска активност
наставити до крајњег рока.

Суштинско питање је како ће српске власти реаговати пред овим притиском. За
сада се дају двојаки сигнали. С једне стране министар Јеремић лобира међу
државама чланицама УН за предлог српске резолуције, а са друге и он, и
председник Тадић, па чак и лидер опозиције Томислав Николић изразили су
спремност да покушају да нађу заједничку формулацију резолуције са Европском
унијом. Договори које у Бриселу води председник Тадић са високим представником
Кетрин Ештон треба да то компромисно решење омогуће. Истина, сама резолуција не
може бити мекша од оне коју је Србија већ предложила па се поставља питање о
каквим детаљима се преговара у Бриселу. Министар Вестервеле је својом изјавом
да је „географска мапа југоисточне Европе исцртана и завршена" показао да би
једино попуштање у ствари морала да учини Србија, и то тако што би, вероватно,
пристала да своје суштинске формулације замени двосмисленим изразима које би
после свако тумачио како хоће. А досадашње искуство говори да се свака
двосмислена фраза на крају протумачи супротно интересима Србије. Стога и
најновије искушење српских власти није тренутно већ представља дугорочан избор.
Тихим одрицањем од косовске политике можда ће се сачувати магловити пут ка
Европској унији

[You must be registered and logged in to see this link.]

Генерална скупштина УН: погоди губитника







8.09.2010, 16:28

Сада је модерно да се све предсказује помоћу главоножаца. Немачки октопод Паул
својевремено је предсказао резултате севетског фудбалског првенства.
Санкт-Петербург сада такође има свог октопода пророка по имену Григориј. Он
улива наду руским навијачима.

Када би тим симпатичним бићима дали заставе Србије и Косова уочи Генералне
скупштине УН, они би вероватно куцнули у стакло и рекли: Људи, оставите нас већ
једном на миру. Или бар објасните да ли ће усвајање резолуције бити дипломатска
победа Србије. Зато што то како ће на крају изгледати београдски документ, не
можемо да предскажемо ни ми.

Сетимо се: недавно решење Међународног суда у Хагу о томе да проглашење
независности Косова не противречи међународном праву, за сада је довело само до
признања европске нове творевине од стране још једне независне земље -
Хондураса. Али да је суд прогласио да независност нема правну основу, број
држава које би опозвале совје признање самосталности покрајине приближио би се
отприлике истој цифри. Такав је дискретан шарм одлука са карактером препоруке,
после којих земље ипак више воле да поступају „према фактичком стању".

А шта ћемо чути 9. септембра, у оквиру Генералне скупштине УН - ситуацију
појашњава Сергеј Ознобишћев, директор руског Института за стратешке оцене:

Генерална скупштина УН усваја огроман број различитих резолуција по питањима
крајње важним за живот државе и систем међународних односа. Али ове одлуке
имају карактер препоруке. Између осталог, после неиспуњавања низа резолуција
Генералне скупштине, може да уследи одлука СБ УН која ће бити обавезујућа. А
такође могу да буду примењене разне санкције, као што се сада дешава у погледу
Ирана. Истина, ситуација око ове земље је таква да нуклеарни проблем Ирана и
даље изазива забринутост. Ево примера недовољне ефикаснсоти механизма УН, којем
недостају полуге власти, закључује научник.

Ипак, функционери ЕУ су се уочи Генералне скупштине активизирали да усагласе са
Београдом текст резолуције и да успут наговесте услове под којима ће доћи до
европске будућности Србије. Ево једног примера: у уторак је амбасадор Велике
Британије у Србији изјавио да пријава земље за ступање у ЕУ може да буде
предата Европској комисији до краја ове године. Ако буде достигнут прогрес по
питању Косова. Какав прогрес? Ево га: Истог дана председник Србије Борис Тадић
састао се са високим представником за иностране послове и политику безбедности
ЕУ Кетрин Ештон, руковао се, смешкао и изљубио, вечерао са дамом, али у суштини
високи званичници новинарима ништа нису рекли о томе да ли је усаглашен текст
резолуције. Стране су решиле да остану у контакту и у среду.

Неки српски медији тврде: Ештон је инсистирала на томе да питање статуса
покрајине у оквиру Генералне скупштине УН уопште не буде дотицано, уз то
европска чиновница би веома желела да прецрта из документа формулацију
„једнострана сецесија". Ако се овој информацији може веровати, Брисел моли да
се из српске резолуције изузме главно. Замислите да се из декларације
независности Косова, усвојене 2008. године, изузме тачка о томе да је Косово
суверена држава. Пољубац ЕУ и Србије има укус ултиматума. А исхитреност са
којом власти Србије протресају детаље њихове споствене резолуције подсећа на
још један цитат класика: Љермонтов, Јунак нашег доба. „Грушницки важи за
изузетно храброг; видео сам га на делу; он маше сабљом, виче и баца се напред,
затворивши очи. То некако није руска храброст!" Замените „руска" на „српска".

На крају скоро нико не може да схвати шта ће бити у тексту резолуције 9.
септембра. А све је једноставније. Ако то не пожели Београд, Косово ипак неће
постати члан УН и пуноправна држава. Против се залаже Москва, против је Пекинг,
у СБ УН управо је све „гвоздено". Што се тиче Русије, стални представник
Виталиј Чуркин већ је изјавио - Русија подржава српски нацрт резолуције. Како
истиче МИП РФ, текст документа остаје пре свега на Београду. Сарадња Русије и
Србије по косовском питању се наставља и преговори су једино право решење у
расплитању „косовског клупчета".

Тако да би октоподи, када би им поставили питање о предстојећој Генералној
скупштини, изабрали заставе Русије и Кине.

[You must be registered and logged in to see this link.]

D. Janjić: Sporazum sa EU ne znači da Srbija priznaje Kosovo

08.09.2010. 18:29

“Sporazum sa EU oko teksta rezolucije o Kosovu znači da se neće otvarati
pitanje statusa Kosova”, kaže direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić.
Dodaje da to ne znači da Srbija time priznaje kosovsku nezavisnost.

U izjavi za KIM radio Janjić kaže da će nakon ovoga Beograd morati da prihvati
razgovore sa Prištinom o tehničkim pitanjima.

“Beograd i Priština će morati da razgovaraju, posebno o položaju srpske
zajednice, a tako i o učešću Srba u kosovskim institucijama. Tu će se posebno
postaviti pitanje severa, da li će sever imati privremenu autonomiju, da li ta
autonomija vodi ka integraciji u kosovski sistem ili se ostavlja otvoreno
pitanje, to se tek treba rešiti”, kaže Janjić.

Janjić dodaje da to što je Srbija ishitreno i brzo promenila tekst rezolucije
pokazuje da naša država nije imala rezervni plan.

“Ovo pokazuje da naša Vlada nije imala plan B, jer je ishitreno i brzo povukla
tekst rezolucije, koji moram da priznam, nije bio dobar za Srbiju. I dobro je
što je promenjen, jer akcenat na statusnom pitanju u situaciji kada Srbija jako
loše stoji u međunarodnoj zajednici i kad joj polako i Moskva okreće leđa u
suštini bi značilo priznati Kosovo”, kaže Janjić.

Janjić napominje da postizanje sporazuma sa EU ne garantuje dobar rezultat ako
se Srbija ne ponaša “mudro”. Dodaje da treba biti “mudar, iskoristiti vreme i
pokušati da se umanji šteta koja je nastala”.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Rezolucija izmenjena...Kapitulacija!

Predsednik Srbije Boris Tadić i šef evropske diplomatije Ketrin Ešton
usaglasili su stavove da se u Rezoluciji, koja će sutra biti razmatrana na
sednici Generalne skupštine UN, navede da sever Kosmeta ima poseban status, da
srpski manastiri imaju eksteritorijalnost i da se započne sa pregovorima o
tehničkim pitanjima, javlja Srna.

Tadić pristao na sve uslove koje je Eštonova iznela



Eštonova je prihvatila zahtev Tadića da EU ne postavlja uslov da Srbija prizna
jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.



Srna prenosi da je Eštonova prihvatila i da iskoristi uticaj da bi se ubrzao
proces pridruživanja Srbije EU i da će to biti prioritet njene buduće politike
u odnosu na Balkan.







Tekst zajedničke rezolucije Srbije i EU




Ministarstvo spoljnih poslova Srbije dostavilo je generalnoj skupštini UN
redefinisani predlog rezolucije o Kosmetu, koji je Srbija usaglasila sa
Evropskom unijom.


Tekst Rezolucije Republike Srbije usaglašen sa EU koji je podnet Generalnoj
skupštini UN glasi:


" Generalna skupština ,
a) Svesna ciljeva i principa Ujedinjenih Nacija;
b) Uzimajući u obzir njene funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih
Nacija;
c) Podsećajući na njenu Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008. kojom se traži od
Međunarodnog suda pravde da da svoje savetodavno mišljenje u vezi sa sledećim
pitanjem: ''Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih
institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?;
d) Primivši sa uvažavanjem savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od
22. jula 2010 o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa
međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo i nakon pažljivog razmatranja
istog, uključujući i pitanja o kojima je dato mišljenje;
e) Prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o
tome da li je jednostrano proglađenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim
pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahev Generalne Skupštine;
f) Pozdravlja spremnost Evropske Unije da olakša proces dijaloga između strana.
Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u
regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na
putu ka Evropskoj Uniji i poboljša živote ljudi".




Važni aneksi Rumunije i Kipra




Usaglašeni stav Evropske unije, koji je bio osnov za kompromis sa Srbijom o
tekstu zajedničke rezolucije o Kosmetu, ni na koji način ne dovodi u pitanje
politiku pet zemalja članica Unije koje nisu priznale Kosovo, niti ih obavezuje
na promenu te politike, komentariše se danas u Briselu uz pozivanje na
zaključke Političko-bezbednosnog komiteta EU.


"Pojedinačno, članice imaju pravo da donesu odluku o tome kakvi će biti njihovi
odnosi sa Kosovom u skladu sa njihovom praksom i međunarodnim pravom", navedeno
je u smernicama koje je Komitet usvojio pre dogovora Srbije i EU.


Komitet je u te zaključke, u koje je Tanjug imao uvid, uvrstio kao aneks
saopštenja Rumunije i Kipra, dve od ukupno pet zemalja EU, koje ne priznaju
kosovsku nezavisnost.


Rumunija smatra da je usaglašeni stav EU "u skladu sa neutralnim pristupom
Evropske unije prema statusu Kosova".


Bukurešt smatra da je prioritet postizanje sporazuma sa Srbijom, iz koga će
proisteći rezolucija Generalne skupštine UN, uz poštovanje evropske perspektive
Srbije i njenog teritorijalnog integriteta, navodi se u saopštenju te zemlje.


Rumunija poštuje savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, ali ponavlja
da se sud nije bavio suštinom tog pitanja, odnosno legalitetom stvaranja
navodne nove države.


"Zato Rumunija ne odustaje od svog stava da ne prizna jednostrano proglašenje
nezavisnosti Kosova, koji nije u suprotnosti sa našom podrškom ekonomskom i
socijalnom razvoju Kosova i blagostanju svih njegovih stanovnika".


Kipar takođe prihvata zajednički stav EU o rezoluciji o Kosovu za Generalnu
skupštinu UN, uz napomenu da su ti stavovi "u skladu sa dogovorenim neutralnim
stavom EU prema statusu Kosova".


Zajedničke smernice EU "ni u kom slučaju ne utiču na stav Kipra prema
jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova".


Nikozija takođe ističe "da se savetodavnim mišljenjem MSP ne rešava pitanje
statusa Kosova koje, zato, ostaje otvoreno".


Međunarodni sud pravde doneo je 22. jula savetodavno mišljenje da kosmetski
Albanci deklaracijom o jednostranom proglašenju nezavisnosti nisu prekršili
međunarodno pravo, niti rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, kao ni pravni
poredak ustanovljen u pokrajini tom rezolucijom.


Sud nije htio da se bavi političkim posledicama deklaracije, već ih je
prepustio instituciji koja je tražila mišljenje - Generalnoj skupštini UN.


Misija Srbije pri UN podnela je 28. jula Generalnoj skupštini UN Rezoluciju
kojom se jasno ističe da jednostrana secesija nije prihvatljiv način za
rešavanje teritorijalnih pitanja i poziva na pronalaženje rešenja putem
dijaloga.





Džuda: Dvosmislen kompromis




Britanski analitičar situacije na Zapadnom Balkanu Tim Džuda smatra da bi
kompromis Srbije i EU o kosmetskoj rezoluciji dao međunarodnu podršku, pa i
podstrek, nekoj vrsti pregovora Beograda i Prištine u budućnosti.


"Mislim da bi takva podrška UN i EU bila veoma značajna jer bi otvorila vrata
nekoj vrsti pregovora Beograda i Prištine u budućnosti", rekao je Džuda za BBC.


On predviđa da će rezolucija, ako se Beograd i Brisel dogovore, biti
"konstruktivno dvosmislena" i da će svako moći da učita u nju ono što želi.


Srbija će, prema rečima Džude, moći da tvrdi da kosmetsko pitanje nije konačno
rešeno odlukom Međunarodnog suda pravde.


S druge strane, zaključio je Džuda, zemlje koje su priznale nezavisnost Kosmeta
će moći da kažu da su "urazumile Beograd i da su pokrenule pregovore dveju
strana o tehničkim pitanjima".



Tadić i Eštonova razgovarali su sinoć iza zatvorenih vrata dva vrata i
dogovorili da Beograd i Brisel nastave dijalog o usaglašavanju stavova o
rezoluciji o Kosmetu, rečeno je Tanjugu u Kabinetu predsednika Srbije

N A S T A V A K:
[You must be registered and logged in to see this link.]

Bećković: Reciklažom srpskog nastao crnogorski jezik

Književnik Matija Bećković izrazio je zabrinutost zbog nastojanja cnogorskih
vlasti da iz škola proteraju srpski i uvedu crnogorski jezik, istakavši da i
većina tih funkcionera ne govori jezikom koji uvode.

U svetu svakoga dana umre po jedan jezik, a jedino se u Crnoj Gori desilo čudo
da je rođen jedan novi, odnosno da je došlo do povećanja jeziliteta, rekao je
Bećković u intervjuu za podgorički "Dan".


On smatra da će kadrovi koji će predavati crnogorski jezik verovatno biti
obučavani na sedmodnevnim kursevima.

Čudo u Crnoj Gori: Matija Bećković



Upitan kako reaguje na proterivanje srpskog jezika iz crnogorskih škola,
Bećković kaže:
"Prva asocijacija mi je čisto vizuelna. Da li će se tom prilikom služiti
šmrkovima, čizmama i bajonetima, ili će ga proterivati postepeno i neosetno?
Proterivanje jezika je izvanredan filmski motiv. Ne znam kako bi to videli i
režirali (Emir) Kusturica ili (Nikita) Mihalkov. U svakom slučaju, oni koji to
čine nisu ništa krivi. To im je neko rekao i ne znaju šta je sledeće", rekao je
Bećković.


On kaže da ni uvođenje crnogorskog jezika ni uspostavljanje crnogorske crkve
nema smisla ako se ne razlikuju od srpske crkve i srpskog jezika.



"Uvođenje tri nova slova je prava inovacija, ali je greška što nisu ukinuta sva
ostala. Sa ta tri slova se može reći sve što još uvek ima smisla govoriti. Ovo
je vek reciklaže svega postojećeg, pa i jezika. Kao što se recikliraju flaše,
tako se od srpskog jezika reciklažom dobija crnogorski. Ne znam kome će, u znak
zahvalnosti, podići spomenik kao ocu crnogorske pismenosti, poput Vukovog
spomenika u Beogradu", kazao je Bećković.


On kaže da ga zabrinjava što crnogorskim jezikom ne govore ni oni koji ga
uvode.


Sve bi se, kaže, rešilo kad bi predsednik države, ili Vlade, izgovorio
koristeći nova slova, sa skupštinske govornice ili na televiziji, jednu
rečenicu, recimo ovu: "Nemojte se sjekirati, sjutra poslije sjednice sješćemo
da nešto izjedemo".


U praksi će, uveren je Bećković, ostati sve kao i do sada: na grobnicama
ćirilica, na menjačnicama latinica.


"Dok god na grobljima nema latinice sve drugo je pena koja krklja na površini.
Jedna moja strina, koja je želela da ostane anonimna, kaže da je ćirilica na
grobovima ostala zato što oni u njima ne učestvuju na izborima", naveo je
Bećković.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Đake uče da su Dečani albanski

Nekoliko lekcija koje govore o položaju Srba u Osmanskom carstvu i o Staroj
Srbiji, za prištinske vlasti bile su dovoljne da udžbenik istorije za 7. razred
Dušana T. Batakovića proglase protivustavnim!
Takozvana Komisija formirana sa zadatkom da proveri sadržaj knjiga iz kojih uče
srpska deca na Kosovu i Metohiji, zamerila je ovom istoričaru što "Albance
prikazuje kao ljude koji su koristili nasilje protiv Srba".

- Moj udžbenik ima tolerantan ton, ali ne na uštrb istorijskih činjenica. Zato
ja ne mogu da kažem da su Srbi i Albanci bili u ljubavi u 19. veku, kada oni to
nisu. Nikakva naknadna lakirovka ne može da izmeni činjenice da su Albanci na
Kosovu i Metohiji u 19. veku, a to je vreme koje opisuje moj udžbenik, bili
većinom muslimani i branioci konzervativnog osmanskog poretka i samim tim u
sukobima sa Hrišćanima koje su u Istanbulu smatrali remetilačkim faktorom -
kaže
u razgovoru za "Vesti" poznati istoričar i aktuelni ambasador Srbije u
Francuskoj Dušan T. Bataković.

Osim što im smeta Rakićeva "Simonida" i Simovićev "Boj na Kosovu", najviše
primedbi imali su na istorijske udžbenike?

- To ne treba da čudi i nije od juče. To traje još od Envera Hodže i
staljinističke Albanije i ta ideologija je decenijama usađivana u sve albanske
školske programe, uključujući i one u bivšoj Jugoslaviji. Po tim teorijama,
Albanci su navodno potomci Ilira iz čega sledi da su oni starosedeoci Balkana,
dok su Srbi, koji su doseljeni u 7. veku, uljezi na albanskoj teritoriji.

Ide se toliko daleko da mi sada svetu treba da dokazujemo da su srpski
manastiri
srpski, a ne albanski?

- Mnogi Albanci, političari i ljudi sa doktorskim titulama, uče albansku decu
na
KiM da su srpske manastire u srednjem veku podizali okupatorski kneževi Srbije,
a da su Pećku patrijaršiju i Dečane gradila tamošnja albanska plemena. Ta vrsta
ideološkog, nacionalističkog i ekstremnog zataškavanja imaju za cilj da
legitimizuju sadašnje stanje u pokrajini i da ga protegnu na desetine vekova
unatrag. Pri tom se ignorišu toponimi, ne samo širom Srbije i na KiM već i na
severu Albanije, gde dominiraju nazivi slovenskog porekla. Imena reka, potoka,
planinskih zaseka, koje ukazuje na to ko je tu domaće stanovništvo.

Na Zapadu izgleda više prolazi albansko tumačenje prošlosti?

- Na Zapadu je prihvaćena albanska verzija istorije i za njih je Kosovo
albanska
zemlja koju su okupirali Srbi i zbog navodnog terora Srba nad Albancima oni su
imali opravdanje za vojnu intervenciju. I kada imate te dve ukrštene slike
prošlosti, onda nema kraja prekrajanju istorije. Baš zato što nam je poznato
njihovo falsifikovanje prošlosti, naša strana je tokom pregovora o statusu
pokrajine u Beču insistirala da za Srbe, bez obzira na budući status, ne važe
školski programi za istoriju, jezik i kulturu albanskih vlasti.

Da li, ipak, postoji mogućnost da Priština nametne svoje školske programe
srpskoj deci?

- Postoji opasna mogućnost da se Srbima nametne naučno nezasnovana, a za
Albance
politički korektna prošlost pokrajine, u kojoj bi se sva krivica za sadašnji
nepovoljan položaj Srba stavio na srpsku starnu.

Kako je Obilić "postao" Albanac?

Otkud datira albansko osporavanje srpskog porekla Milošu Obiliću?

- Miloš Obilić je u albansku tradiciju ušao preko Arnautaša. To je naziv koji
je
još ustanovio Jovan Cvijić, a odnosi se na Srbina koji je primio islam, a u
drugoj i trećoj generaciji, najčešće preko ženidbe, postaje Albanac. Dakle,
preko tih albanizovanih Srba i njihovog pripovedanja uz gusle, uveden je Miloš
Obilić u albansku tradiciju.

Istoričar, pa Srbin

Nekim srpskim profesorima istorije na KiM takođe se ne dopada vaš udžbenik,
smatraju ga naklonjenim Albancima?

- Mene čude da profesori istorije daju takve komentare. Ja sam pisao istoriju
kakva je bila, dakle ni po babu, ni po stričevima. Kada stvaram kao istraživač
naučnik, ja sam prvo istoričar, pa onda Srbin.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Parada ponosa 10. oktobra





Parada ponosa održaće se 10. oktobra u Beogradu, nezvanično saznaje B92. Povorka će se okupiti u centru grada, a ne na platou ispred Palate Srbija,

kako se spekulisalo u javnosti. Organizacije Kvirija i Gej-strejt alijansa, ovogodišnji organizatori, održaće sutra konferenciju za medije na kojoj će i zvanično saopštiti datum održavanja Parade ponosa.

Organizatori ovogodišnje parade navode da se na ovaj događaj ne gleda kao na krajnji cilj, već kao na sredstvo kojim će se društvu skrenuti pažnja na probleme sa kojima se LGBT populacija u Srbiji svakodnevno suočava.
“Paradu ponosa 2010. vidimo kao inkluzivan događaj, kao miran i nenasilan javni skup i mesto gde ćemo svi zajedno pokazati da lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe (LGBT) u Srbiji mogu slobodno i bez straha da prošetaju ulicama Beograda uz podršku svih koji se zalažu za ravnopravnost, toleranciju i poštovanje ljudskih prava”, navodi se u saopštenju organizatora.

Organizacioni odbor doneo je odluku da se tokom 10 dana pre održavanja Parade, organizuje “Nedelja Prajda”, manifestacija koja će obuhvatiti niz kulturnih i umetničkih događaja, kao i debate, čiji je cilj uspostavljanje konstruktivne komunikacije između predstavnika LGBT populacije i građana.

Prošle godine, Povorka ponosa u Beogradu bila je zabranjena dan pred planirano održavanje 20. septembra. Organizatori su na sastanku sa premijerom Mirkom Cvetkovićem 19. septembra 2009. od MUP-a Srbije dobili rešenje u kojem se navodi da ne postoje uslovi da se povorka održi bez incidenata na Platou ispred Filozofskog fakulteta, gde je bila zakazana.


06. 09. 2010. 13:43h | Vestionline

[You must be registered and logged in to see this link.]


8 komentara za “Parada ponosa 10. oktobra”

01

Zbog takvih nenormalnih i nemoralnih osoba koji dolaze u Srbiju najvecim svojim djelom iz inostranstva (da bi tako preneli SIDU i druge zarazne bolesti) da bi u Beogradu odrzali PARADU SRAMA, i tako oskrnavili svojim bezakonjem osvecenu zemlju Svetoga Save, Gospod je unistio Sodom i Gomor (1.Moj.G.19) a svome narodu koji sledi zapovjest Njegove, kao put spasenja kojim Srbi kao narod Svetoga Save trebaju sada svi da idu, nama je Srbima kao i svim drugim “ljudima dobre volje” i zdrave pameti Gospod zato ostavio naredbu svoju: “Svaki onaj koji bi legao sa covjekom kao sa zenom, ucinili bi gadnu stvar obadvojca,i zato da se pogube obadvojca, a krv njihova na njih”, 3. Moj. 20:13 Prema tome, nedajte narode Srbski da vam djecu kavare pederi i lezbejke, i trazite od drzavnih vlasti na referendumu da se takvo zlo u srbskom narodu na vreme spreci, jer pederi i lezbejke pronosioci su SIDE i drugih raznih zaraznih bolesti, od kojih moze svaki od Vas gradjana Srbije zbog pedera i lezbejki zato da oboli. Zbog toga je svaku bolest na vreme bolje spreciti - nego leciti.

Gradjani Srbije po drzavnom zakonu imaju pravo na svoju zastitu, od takvih ludjaka i bolesnika zarazenih SIDOM, kao sto su sada pederi i lezbejke koji vec jednom u Srbiji zauvjek treba zatvoriti usta i javno ih spaliti u sred Beograda, da bi tako i drugi znali sta ih ceka kada dodju u Svetu zemlju Svetoga Save da prave PARADU SRAMA. Ono cega bi se svaki normalan covjek stidio da na takva bezakonja i pomisli, budala se stime ponisi, jer mnogi Srbi danas spavaju zimskim snom i prave se da njih takve stvari u zemlji Srbiji uopste neinteresuju, a kada im sinovi i kceri zbog njihovog nezainteresovanja postanu zbog toga pederi i lezbejke, bice im kasno tada da za spasenje djece svoje bilo sta ucine, jer sada je vreme pravo da se u Srbiji spreci ne samo odrzavanje PARADE SRAMA, nego i svega nog sto se protivi uredbama Deset Bozijih Zapovesti!
Srbin Svetosavac 7. septembar 2010. u 06:31


02

ДОК НАМ САД, ЕУ И НАТО ОТИМАЈУ КОСМЕТ, ДОТЛЕ НАМ ВЛАСТ
(УЗ ‘’МОРАЛНУ'’ ПОДРШКУ БОКИЈА /БОРИСА/ И ДАЛЕТА /ДАЧИ-
ЋА/) НУДЕ ‘’ПОВОРКУ /не/ ПОНОСА'’.

ДОК НАМ ЗУКОРЛИЋ, ПО НАЛОГУ СВОЈИХ /И ТАДИЋЕВИХ!/МЕНТОРА
ОТИМА РАШКУ ОБЛАСТ, А ГРОМОГЛАСНО И ГРЛАТО ПОДРЖАН ОД
ЧЕОДОМИРА ЈОВАНОВИЋА (ЛДП-е), ДОТЛЕ НАМ БОКИ И ДАЛЕ
/КОАЛИЦИЈА ЗЕЗ/ НУДЕ АЛТЕРНАТИВУ - ‘ПОВОРКУ /не/ПОНОСА’.

ДОК НАМ ММФ (МЕЂУНАРОДНИ МАФИЈАШКИ ФОНД) ЗАМРЗАВА ПЛА-
ТЕ И ПЕНЗИЈЕ, ДОТЛЕ НАМ БОКИ И ДАЛЕ НУДЕ ‘ПАРАДУ /не/ПО-
НОСА, КАО ЕВРОПСКУ РЕЛАКСАЦИЈУ!

И ДОК ПОЛИЦИЈА У САНЏАКУ ВИШЕ СТАТИРА У СУЗБИЈАЊУ АНТИ-
УСТАВНИХ И АНТИДРЖАВНИХ АКЦИЈА ЗУКОРЛИЋА, ПРОСТО ИЗИ-
ГРАВА ГЛИНЕНЕ ГОЛУБОВЕ, ДОТЛЕ ЋЕ НА ‘’ПАРАДИ ПОНОСА'’
БИТИ АНГАЖОВАНЕ СВЕ РАСПОЛОЖИВЕ СНАГЕ МУП-А ( РЕДОВНЕ
ПОЛИЦИЈСКЕ СНАГЕ, ЖАНДАРМЕРИЈА , СПЕЦИЈАЛЦИ ЗА РАЗБИЈА-
ЊЕ ДЕМОНСТРАЦИЈА И АНТИТЕРОРИСТИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ), СПРЕМНЕ
ДА И НА НАЈБРУТАЛНИЈИ НАЧИН ‘’ЗАШТИТЕ'’ ‘’ПАРАДУ /не/-
ПОНОСА'’ ОД ‘’РАЗУЛАРЕНЕ'’, ОСИРОМАШЕНЕ, БЕДНЕ, НЕЗАПОС-
ЛЕНЕ, БОЛЕСНЕ, ГЛАДНЕ, ГОЛЕ, БОСЕ И ДО КРАЈЊИХ ГРАНИЦА
ПОНИЖЕНЕ ВЕЋИНЕ ПРОТИВНИКА ОВОГА ЈАДА И БЕДЕ -'’ПАРАДЕ
ПОНОСА'’.

СУВИШНО ЈЕ ГОВОРИТИ КОЛИКО ТО КОШТА ПОРЕСКЕ ОБВЕЗНИКЕ,
ДАКЛЕ ДЕМОКРАТСКУ ВЕЋИНУ КОЈА СЕ ПРОТИВИ ТОЈ АБНОРМАЛ-
НОСТИ НОВИХ ЕВРОПСКИХ ВРЕДНОСТИ.

АЛИ, БОРИС ТАДИЋ ГОВОРИ: ‘’ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!'’
ЗАТО: НАРОДЕ СРБСКИ,
З А Д Њ И Ц Е Н А Г О Т О В С!
Драган Славнић
slavnic 7. septembar 2010. u 09:26


03

Na pederskim sajtovima Srbije, kao njihova - pederska zlatna ikona nalazi se slika Borisa Tadica, koji je svojoj toploj braci kada su oni zvanicno bili u posjeti kod njega kao svoga Predsjednika,dao izjavu da ce biti najsrecnji covjek (vjerovatno sa Vukom Jeremicem svojim ministrom) kada pederi i lezbejke u Srbiji budu mogli sa njime na celu “slobodno da odrzavaju PARADE SRAMA”!

To nije nasa propaganda, nego ukucajte adresu bilo kojeg pederskog sajta, i prvo sto ce da Vam se na sajtu pokaze bice nasmijana pederska slika Borisa Tadica sa njegovom izjavom srama. Eto, koga je “pametni” narod u Srbiji izabrao sebi za presjednika.
Srbin Svetosavac 7. septembar 2010. u 16:00


04

Car Dusan Silni, pedere u svojoj drzavi prije nego sto ih preda dzelatu da ih pogubi, prvo bi takve ludake stavlju u kacu napunjenu do vrha sa govnima, iz koje bi takvim pederima iz govana u kaci virio samo nos. Tako bi oni prije svoje smrti, makar nakratko mogli da osete i da vide kako je penisu (muskom polnom organu ili udu - srbski receno kur..) bilo “lepo” u govnima u njihovoj zadnjici prije toga, za koje Slavnik hrabro rece, da svi oni Srbi koji hoce u Evropu spreme svoje zadnjice na gotovs!

To ce Srbima da bude ulazna viza, koju ce da placaju svojim zadnjicama, kao sto Tadaci i Jeremic na svoje polozaje nisu dosli zbog svog znanja, po svojoj sposobnosti, pameti i mudrostu, nego po svojim “lepim” zadnjicama u koje se zaljubise oni koji su njih i doveli na vlast, i koji njih sada stite, brane i podrzavaju iz Brisela i Vasingtona, kao i drugih centara pederske moci zbog njihovih lepih guza sa kojima oni kupise sebi slavu i moc!
Srbin Svetosavac 7. septembar 2010. u 16:24


05

Ne paradi srama, sve patriote 10.10.2010. u centar Beograda na protest!!!
zlobann 7. septembar 2010. u 18:12


06

Kazu glasine da takva kaca treba i za Mirka australijskog ali njegovo svestenstvo i odabrani laici zaboravili kacu pa usvojili nacrt Ustava.Tako i oni koji ruku podigose neka spreme zadnjice na gotovs a i zadnjice svoje dece.On se zdusno zalagao za proterivanje V.Artemija,bio je u istom kolu za prevremeno penzionisanje upokojenog Patrijarha Pavla,pa nas ne bi iznenadilo da pripomaze i paradu sodome i gomere u BG.Sve to on cini tajno,skolovani jezuita i ekumenista a slepci veruju da takav treba da bude verski duhovnik.
Djurdja 8. septembar 2010. u 00:22


07

Mnogo halabuke oko ove parade koja najverovatnije nece biti odrzana.Boris Tadic koji je navodno i sam za vreme svojih studentskih dana,bar su tako davno pisali neki Tabloidi, imao nekih felacio iskustva sa muskim studentom sa kojim je delio sobu, olako je i ovog puta dao zeleno svetlo za ovu paradu.
Nije zeleno svetlo samo zbog njega licno vec je to ucinjeno ne da se udvori dekandentnom Zapadu vec da sa ovom paradom kroz Beograd skrene paznju od kraha njegove politike.
Zna on dobro da ce opet parada biti odlozene,al’ isto tako zna da ce svom narodu dati da razmislja o necemu drugom,a ne o nestasici svega,bez-poslenosti i njegove morbidne politike prema Kosovu i Metohiji.
A sto se tice samih guzaranata, njih je u Srbiji, a narocito u Beogradu bilo odvajkada. Na to nisu bili imuni ni svestenstvo. Da samo spomenemo vladiku Pahomija koji je samo zahvaljujuci drzavnoj mahinaciji odugovlacenja izbegao kaznu koja mu sledila.
Uostalom ta bolest postoji od kada je sveta i veka ali protiv toga je tesko se boriti jer prikriveni (i otvoreni) guzaranti usli su na vrh svih svetskih institucaja pa tako verovatno i kod nas u Srbiji?!
Velja Jovicic 8. septembar 2010. u 00:53


08

ГДЕ СУ САДА СПЦ, КАТОЛИЧКА ЦРКВА, МУСЛИМАНСКА ВЕРСКА
ЗАЈЕДНИЦА У СРБИЈИ, ЈЕВРЕЈСКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈЕ,
ДА ЗАШТИТЕ МОРАЛНИ И ДУХОВНИ ИНТЕГРИТЕТ СВОЈЕ ВЕРУЈУЋЕ
ПАСТВЕ - ДА СЕ ЈАВНО ОГРАДЕ ОД ОВЕ ЕВ-РОПСКЕ ПАРАДЕ ПО-
НОСА?!

КАКО ГОСПОДИН МУАРЕМ ЗУКОРЛИЋ МИСЛИ ДА ПРЕГОВАРА СА БИЛО
КИМ ИЗ БЕОГРАДА (ТАДИЋЕМ, ДАЧИЋЕМ, ЦВЕТКОВИЋЕМ…) КАДА
ОНИ ЈАВНО ПОИДРЖАВАЈУ ПЕДЕРИЗАМ, ПРОТИВНО УЧЕЊУ ВЕЛИКОГ
ПРОРОКА МУХАМЕДА - КУРАНА?
СМЕ ЛИ ОН ТО УОПШТЕ ДА УРАДИ, А ДА СЕ ПРЕ ТОГА ЈАВНО НЕ
ОГРАДИ ОД ТАКВИХ ЊИХОВИХ СТАВОВА, И ТАКО ЗАШТИТИ СВЕ
БОШЊАКЕ И МУСЛИМАНЕ У СРБИЈИ?!
ГДЕ СУ ЈУСУФСПАХИЋИ, И СТАРИ И МЛАДИ, ГДЕ АДЕМ ЗИЛКИЋ -
ДА УПОЗОРЕ СВОЈЕ ВЕРНИКЕ НА САТАНСКУ ПОШАСТ ПЕДЕРИЗМА?!

ГДЕ ЈЕ БЕОГРАДСКИ РАБИН - ПРВОСВЕШТЕНИК (НЕ РАБИН-ПОЛИТИЧАР!), ДА СЕ ЈАВНО И НЕОПОЗИВО ИЗЈАСНИ ПРОТИВ ПО-
ШАСТИ ПЕДЕРИЗМА, КАО ВРСТЕ АНТИСЕМИТИЗМА, БАШ КАКО СЕ
ИЗЈАСНИО И ПРОРОК МОЈСИЈЕ (3.Мој.20:13):`…каменовањем
да се погубе обадвојица…’?!

ГДЕ ЈЕ БЕОГРАДСКИ НАДБИСКУП СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР - ДА СВО-
ЈУ, КАТОЛИЧКУ, ХРИШЋАНСКУ ПАСТВУ ЗАШТИТИ ОД ОВЕ ПЕДЕР-
СКЕ НАКАРАДИЈЕ?!

ГДЕ ЈЕ СПЦ - ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ, СА СВОЈИМ ПЕРЈАНИЦАМА -
СИНОДАЛЦИМА (АМФИЛОХИЈЕМ РАДОВИЋЕМ, ИРИНЕЈОМ БУЛОВИЋЕМ
АТАНАСИЈЕМ ЈЕФТИЋЕМ, И ОСТАЛИМ ЦВЕЋКАМА), ДА ЗАШТИТЕ
СВОЈУ, ПРАВОСЛАВНУ ПАСТВУ ОД АЏУВАНА, МУЖЕЛОЖНИКА…?!

КАД БИ ОНИ САМО УПОЛА БИЛИ ИСТРАЈНИ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ
ЈАВНО ОСУДИ ОВАЈ СВЕПОГУБНИ САТАНИЗАМ - ПЕДЕРИЗАМ, У ОД-
НОСУ НА ЊИХОВУ СЛОЖНОСТ У САТИРАЊУ И ЛОМЉЕЊУ ВРАТА ЕПИ-
СКОПУ АРТЕМИЈУ, ВЛАСТ БИ МОРАЛА ДА ОДУСТАНЕ ОД ТОГ ЗЛО-
НАУМА!

ГДЕ ЈЕ НАШ ГРАДОНАЧЕЛНИК ДРАГАН ЂИЛАС - ДА ВЕЋИНУ ГРАЂА-
НА БЕОГРАДА (ПРЕКО 95%!) ЗАШТИТИ ОД ОВЕ ПОШАСТИ?!
ОГЛАСИО СЕ СИНОЋ У ДНЕВНИКУ (О7.09.2010.Г.), АЛИ НЕКАКО
МЛАКО… КАО СТРИНА… ВИШЕ ЛИЧНО… СТИДНО (КАО МЛАДА!)
…ВИШЕ СЕБИ У БРАДУ!!!
ПОДСЕЋАМ ДРАГАНА ЂИЛАСА, ГРАДОНАЧЕЛНИКА БЕОГРАДА, ДА ЈЕ
ОН ПОД ЗАКЛЕТВОМ, ДА ЈЕ ОБАВЕЗАН, И МОРАЛНО И ЗАКОНСКИ,
ДА СТАНЕ НА ПУТ ОВОЈ ПОШАСТИ!
КАКО ЋЕ ПОГЛЕДАТИ У ЛИЦЕ СВОЈЕ НЕВИНЕ И НАИВНЕ ДЕЧИЦЕ,
СВОЈЕ ЖЕНЕ И СВОЈИХ СТАРИХ РОДИТЕЉА - КОЈИ ОД ЊЕГА ОЧЕ-
КУЈУ ЗАШТИТУ, И КАО ЊЕГОВИ НАЈБЛИЖИ, И КАО ЖИТЕЉИ БЕЛОГ
(ПЕДЕРИЗМОМ!) НЕ-УПРЉАНОГ БЕОГРАДА?!

ПОДСЕЋАМ И ДРАГАНА МАРКОВИЋА-ПАЛМУ, ГРАДОНАЧЕЛНИКА ЈАГО-
ДИНЕ, ДА СЕ И ОН НЕ ФЕМИШЕ И САМО РЕЧИМА (ВЕРБАЛНО!) ОС-
ТАНЕ НА ПРОТИВЉЕЊУ ОВОМ ДУХОВНО-ДУШЕВНОМ САТИРАЊУ И ПО-
РОБЉАВАЊУ СРБИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА!
И ЊЕГА, ТАКОЂЕ, ПОДСЕЋАМ СА ЈЕ ПОД ЗАКЛЕТВОМ КАО НАРОД-
НИ ПОСЛАНИК, И ДА МОРА, ЗАРАД ОПШТЕГ ДОБРА, ДА УСТАНЕ
ПРОТИВ ПЕДЕРИЗМА, РАДИ ОБРАЗА СРБСКОГ НАРОДА, ЊЕГОВЕ ПО-
РОДИЦЕ (ЖЕНЕ, ДЕЦЕ, УНУЧАДИ, РОДИТЕЉА…)!
НЕКА НЕ ЗАБОРАВИ, ПОШТОВАНИ ДРАГАН ПАЛМА, ДА СЕ ЗАКЛЕТВА
НЕ МОЖЕ ОПОЗВАТИ (НИ НА ОВОМ НИ НА ОНОМ СВЕТУ!), ВЕЋ ДА
СЕ МОЖЕ САМО ПОГАЗИТИ, ЗАШТА СЕ ОДГОВАРА ДО 7-ОГ КОЛЕНА.

ОВО ПОНАВЉАТИ, ПРИЧАТИ БОРИСУ ТАДИЋУ И ИВИЦИ ДАЧИЋУ -
НЕМА СМИСЛА, ЈЕР ЊИХ ДВОЈИЦА ОДАВНО СЛОВЕ ЗА ‘’ИКОНЕ'’
ГЕЈ ПОПУЛАЦИЈЕ И САЖИВЕЛИ СУ СЕ СА ТОМ УЛОГОМ!

АЛИ ОБОЈИЦУ ТРЕБА ДА ЈЕ СТИД И СРАМОТА, ЈЕДАН ПРЕДСЕДНИК
ДРЖАВЕ И ДРУГИ ПОДПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ И МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ
- ОБОЈИЦА КАО ДА НЕМАЈУ ПОРОДИЦЕ…

СИТУАЦИЈА У ДРЖАВИ И НАРОДУ ЈЕ ВИШЕ НЕГО ТЕШКА, ПА ОПО-
ЗИЦИЈА, ИМАЈУЋИ ТО У ВИДУ, ОДЛАЖЕ МАСОВНА ОКУПЉАЊА И
ПРОТЕСТЕ, А ПЕДЕРИ, БАШ ТАДА, ЗАКАЗУЈУ СВОЈА МАСОВНА
ОКУПЉАЊА - ‘’ПАРАДУ ПОНОСА'’.

СВИ КОЈИ ДОЛАЗЕ НА ПРОТЕСТ, НЕКА ТО УЧИНЕ НА МИРАН
И ДОБРОЉУБИВ НАЧИН!
КАКО?
НЕКА ПЕВАЈУ ИЛИ СЕ СНАБДЕЈУ МЕГАФОНИМА, ОЗВУЧЕЊИМА
И ПУШТАЈУ ПАТРИОТСКЕ ПЕСМЕ, КАО Н А ПРИМЕР:
‘УСКЛИКНИМО СЛУБАВЉУ СВЕТОМ САВИ…’(СВЕТОСАВСКА ХИМНА)
‘БОЖЕ ПРАВДЕ…’ (ДРЖАВНА ХИМНА)
‘БОЈ СЕ БИЈЕ, БОЈ СЕ БИЈЕ ЗА СЛОБОДУ СРБИЈЕ…’
‘МАРШ НА ДРИНУ…’
……………

ПОШТО ЋЕ ТО БИТИ МЕДИЈСКИ ВРЛО ПРОПРАЋЕНО,
СРБИЈА, СРБСКИ НАРОД, СРБСКИ ГРАЂАНИ ЋЕ МОЋИ ДА ПОША-
ЉУ ВИШЕ НЕГО ЈАСНУ ПОРУКУ ЕВРОПИ, СВЕТУ… - ДА НЕ ПРИХ-
ВАТАЈУ ‘’НОВИ СВЕДСКИ /БЕЗ/ПОРЕДАК'’!

Драган Славнић
slavnic 8. septembar 2010. u 09:58

Nebeska Srbija - Naciji: Oslobođenje od falsifikata!


Л
омљењем кичме Србији покушано је да се Србима сломије здрав разум. Ломљењем здравог разума покушано је да се у Срба појaм Правде преокрене у појам Издаје.

за новинар.де Часлав Д.Марјановић, 05.09.2010

+++

Преокретањем појма Правде у појам Издаје покушано је да се Срби претворе у безличну вазалску марву.
Зато је – тек после – дуготрајног покушаја да се Срби обезличе, и – тек после – дуготрајног покушаја да се Срби претворе у вазалску марву:

Уследио данашњи покушај да се Србима сломију Дух и Вера.

Покушај да се Србима сломију Дух и Вера јесте покушај ликвидације Постојања Срба!
Покушај ликвидације Постојања јесте покушај ликвидације Срба као Нације!
Покушај ликвидације Срба као Нације јесте покушај брисања Срба као Нације из Историје!
Покушај брисања Срба као Нације из Историје јесте покушај брисања Србије са географске карте!
Покушај брисања Србије са географске карте јесте покушај брисања Срба из цивилизацијских анала памћења… и из сећања.

Покушај ликвидације и брисања… које то Србије?
Покушај ликвидације и брисања… којих то Срба?

Покушава се ликвидација и брисање Равногорске Србије издане у Другом светском рату!
Покушава се ликвидација и брисање Равногорске Србије измучене и унакажене усташким злочином и злочинима окупатора и њихових сарадника!
Покушава се ликвидација и брисање те исте издане, измучене и ункажене Равногорске Србије стављене под нож комунистичке диктатуре!

Речено сажето:

Mржењае те Равногорске Србије и мржење тих Равногорских Срба – никад није престало!

Речено сажето:

Мржење те Равногорске Србије и мржење тих Равногорских Срба није никад престала зато што то мржење – проистиче из мржења Небеске Србије!
Мржење Небеске Србије – јесте мржење Српске Вере!
Мржење Српске Вере – јесте мржење Српског Духа!
Мржење Српског Духа – јесте мржење Богоносне Снаге Срба којом они дуже од једног миленијума одолевају мржњи!

Зато се мржење Небеске Србије наставило мржењем Равне Горе.
Зато се мржење Равне Горе наставило мржењем Равногорске Србије!
Зато што без Равногорске Србије Равна Гора не би ни постојала!
Зато што је та Србија је била Српски Народ – а Српски Народ је био Равногорски јер је био надојен Истином и Правдом!

Било је наравно изузетака – кукољ је сарађивао са окупатором, па чак и комунистима… али су такви у тој Равногорској Србији били занемарљива мањина.

Зато мржњење Небеске Србије и мржење Равне Горе јесте мржење Српске Вере и мржење Српског Духа којим Срби и као народ и као нација одолевају мржњи дуже од једног миленијума!

И зато су се из легиона садистичких мучилаца – тек данас – тек после дуготрајног покушаја ломљења кичме – испилили узурпатори Српске Цркве као најпокваренији – и најпрепреденији од свих досадашњих мучилаца – да покушавајући да коначним уништењем Небеске Србије и Равне Горе – покушају да коначно ликвидирају Српску Веру и Српски Дух – камуфлирајући свој настављајући злочин обманом – као да злочин чине у име Српске Цркве!


Питање које није питање!

Нажалост… може се данас многим Србима учинити као да је пред нама питање да ли ћемо наставити Небеску Србију и Равну Гору – које су обе биле управо једна те иста Борба за Ослобођење од фалсификата – може се многим Србима данас учинити као да смо пред питањем да ли ћемо се повиновати животу фалсификата?

То међутим – није уопште питање!
То уопште – није питање за многе данас живе Србе!
То уопште – није било питање за још много више данас почивших Срба!

Па ипак… јесте питање… јер се од давног маја 1941. године… Нација као Нација – не појединци, и не групе који су много покушавали, и не групе које су премного одмагале – него Нација као целовита целина:

Од тог давног маја 1941. године – Нација као целовита целина – није ништа учинила!
Зато може да се слабима причињава као да смо пред питањем – иако – питање Нације – није питање!
Није питање зато јер данас позиву Небеске Србије морамо да се одазовемо – као Нација!

А то што некима изгледа као и да не морамо да одазовемо – то није никакво питање – већ кукавичлук покорности снужденом животу прописаног фалсификата! Али… баш због тога што Нација оволико дуго није учинила ништа као Нација – зато се слабима причињава да могу сами себе да јевтино обмањују да се овај захтев поставља у виду питања, и да могу да чине како им се прохте – да морју иили да не морају… да се одазову.

Међутим, баш зато Небеска Србија – не позива – нити данашње грађане – нити неккву ‘’грађанштину'’ некакве данашње творевине назови Србије…

Напротив – Небеска Србија позива данас ону стварну Србију!
Небеска Србија позива данас – ону стварну Равна Гору!

Небеска Србија позива данас Србе као оно што заиста јесу:
Небеска Србија позива данас – Србе – као Нацију!
Небеска Србија позива данас Србе да одговоре – не као партија! Не као политичка странка! Не као приврженици друштава нити удружења! Не као дипломе! Не као звања! Не као путокази швиндлерских путева! Не као дискусија!
Не! Не! И Не:

Позивајући нас као Нацију Светост Небеске Србије позива нас да се искажемо као оно што доиста јесмо!
Већини је, наравно, тај позив стран… зато га сматрају питањем… па чак и проблематичним питањем… не схватајући да је позив стран, па чак и проблематичан, и да им се причињава као некакво питање… због тога што су и Нација, и Позив Нацији, и Небеска Србија… и наравно Српски Народ – сви забрањени!

Забрањени – зато што је дуготрајан покушај ломљења кичме настојао да прогна из нас – оно што заиста јесмо!
Забрањени – зато што је дуготрајан покушај ломљења кичме настојао да окужи – оно што заиста јесмо!
Забрањени – зато што оно што заиста јесмо – није прописано!

И да зато што су фалсификат забране и фалсификат окужености и фалсификат прописаности из многих Срба изгнали Веру и окужили им Дух – зато таквима захтев Нацији изгледа стран!

И зато што таквима којима забрана, окуженост и прописаност – не изгледају страни – и зато што таквима фалсификат – не изгледа стран – зато таквима – као ни у Небеској Србији – нити као ни на Равној Гори – и нити као ни у Равногорској Србији – није ни место у Боју за Небеску Србију.

Врата им наравно остају отворена – јер покајање јесте Милост Господња.
А покајање је Ослобођење од Лажи.
Покајање је преображење живота у способност да се сагледа Истина.
Преображење живота да се живи Истином!
Преображење живота од гмизања у Лажи – у Радост живота Истине!

И са мало поштења…
И са мало савести…
И са мало здраве памети… Преображење у Веру уопште није тешко.

Али… прво што се мора учинити – то је:

Спознај самога себе!

Спознај самога себе уклесано је још из најстарије старине… на Делфијском пророчишту!


Од ‘’Косово је Црна Гора'’ – до ‘’Шишатовачке епархије'’

Зашто је ово поглавље названо – Од ‘’Косово је Црна Гора'’ – до ‘’Шишатовачке епархије'’?
Зато што Небеска Србија позива Нацију на Дуг:

Тај Дуг – нису никакве индулгенције, никакви канони нит прогласи, никакво подмићивање, никакво најамништво нити вредносни папири, никакве партијске обавезе, никакве ватиканске бројанице, никакви прописани рабоши, никави апели никаквим судовима, никакво оштење са окупаторима, узурпаторима, пропагаторима…

Не!

Небеска Србија захтева од Нације да се ослободи фалсификата:

Спознај самога себе – буди оно што заиста јеси!

Зато… како Грешни Милоје рече отворено ‘’Администратору рашко-призренском Г. Амфилохију Радовићу'’, поводом Митрополитовог текста о одбеглим монасима и монахињама'’ – који због своје Чистоте Вере доиста ‘’одбегоше'’ од Митрополитовог – Несхватања Вере:

‘’До сада нисам ни знао да исповеђени и окајани грех, уколико га Ви лично не разрешите – није разрешен'’!
И поврх тога:

‘’Не надајући се да ће чин милосрђа бити предмет Вашег ругања'’!(1)

Зато што су и ватиканско-политкомско узурпирање Божијег некаквим ‘’искључивим правом'’ на ‘’разрешење окајаног греха'’ – и ватиканско-политкомско узурпирање Божијег ‘’искључивим правом'’ на ‘’ругање милосрђу'’ – исти фалсификат као и Митрополитова шовинистичка догматика – ‘’Косово је Црна Гора'’ – и зато што је Митрополитова зла и злобна измишљотина ‘’Шишатовачке епархије'’ – једнака не само злим измишљотинама Сутјеске и Неретве, Тековина и Сребренице, Лажне Слободе народу и Лажне смрти фашизма – већ је једнака фалсификату ватиканског ‘’правоверја'’ као некаквом покрићу за крволочну инквизицију – и једнака фалсификату ‘’шизме'’ као некаквом покрићу за крволоштва усташтва, и једнака фалсификату Лажи као некаквом покрићу за ломљења кичме Равној Гори, Равногорској Србији и Небеској Србији…

…зато јер је Митрополитова измишљотина ‘’Шишатовачке епархије'’ једнака – животу фалсификата!

Онај ко чини такве фалсификате – чини их неумно!
Чини их неумно јер злобно одбија да спозна себе!

А тиме што злобно одбија да спозна себе – тиме онеспособљује своју душу таложењем прљвштине… а без Чистоте – нема му преображаја у Веру.

Јер те зле и злобне измишљотине, и неспособност душе да верује – једнаке су крволоштвима инквизиције и усташтва зато што су срж фалсификата Ватиканове свејереси.

Зато грешни Милоје и каже:

‘’Нека би Бог дао да не будем бивши Србин… кано што неки канда јесу'’.(2)

И заиста… свејерес и њени најамници баш то и покушавају:

Покушавају да нас заведу и намаме да себи самима изгледамо као да смо некакви ‘’бивши Срби'’ – што уистину и бива само са оним Србима који су се покорили да живе живот фалсификата.
Али…

Све се зна:

Знају се злочини – знају се злочинци!
Зна им се не само кама – зна им се и мотив мржње!
Зна им се не само мотив – зна им се и садизам!
И зна се да се данас ништа није променило:
Нису се променили ни злочин нити злочинци!
Ништа се није променило од Јадовна до Сребренице!
Ништа се није променило од Топчидерске Гарде до Хага.

Зато више нема заваравања:

Нација мора да схвати да злочинци – нису данас дозволили исказивање Истине!
Не!

Иако злочинци никад нису успели да спрече исказивање Истине – данас поготово не могу да спрече исказивање Истине зато јер се технологија општења променила и отргнула контроли! И иако је то довело до потопа испразног фразирања – благодарећи том технолошком напретку – и Истина такође успева да се искаже много гласније… упркос настављеној наметнуој контроли фалсификата!

Доказ да јесте тако – једноставан је:

Уместо каме – они које данас Истина критикује:
Ништа не одговарају!

А који су ти који – иако би, као стварни изабрани представници или као стварни представници стварне Цркве требало да су дужни да на Истину одговоре – који ништа не одговарају?

Не одговарају они ‘’високоседајући'’, који себе сматрају некаквим ‘’искључивим'’ папским ‘’под реп гледајућим'’ као некаквим ‘’правом кадија'’ да лично папски ‘’разрешавају окајани грех'’, и да се са усташким папским садизмом – ‘’ругају милосрђу'’!

Доиста… злочинци се променили нису:

Зато такви злобно покушавају да растуре Цркву… покушавајући тиме да сруше Небеску Србију!
Зато такви ниским шовинистичким фалсификатом да је ‘’Косово Црна Гора'’ покушавају да се додворе свејереси!
Зато такви својим бесловесним садизмом понављају Лаж шатровачком измишљотином да Вера у Господа гради некакву ‘’Шишатовачку епархију'’!
А та скарадност и кривоклетсво те Лажи јесте истоветна бласфемији оне давне Лажи која доведе до Распећа…


Небеска Србија је Борба Вере за Ослобођење од фалсификата!

Зато није питање да ли хоћемо да паднемо као живот фалсификата! Нити да ли хоћемо да нестанемо! Нити да ли се стидимо самих себе…

Ко хоће да падне – већ је пао!
Ко хоће да буде фалсификат – већ је фалсификат!
Ко хоће да нестане – већ је нестао!
Ко се стиди – већ је стидом иструлео!
Ко је засењен шићарџијским бивањем ‘’народном масом'’ – већ је озрачен фалсификатом!

Зато… није уопште важно да ли ћемо бити упамћени или не, нити да ли ћемо бити упамћени као осрамљење поносних јуначких духова који се жртвоваше за Чистоту Вере… није уопште важно што се појединим Србима причињава да је Српство некаква Српска лудост, да је за време ломљења кичме дошло до недостатка оптимизма, да смо током ломљења кичме постали сами себи највећи непријатељи, да такав народ као наш нема будућност, да је Србија Издајничка Новотарска Земља која се продала Папи и која ће отићи у Историју као додатно Издајство Православља… нити је уопште важно што ће ‘’прописани'’ Историчари сматрати Православље као неки необични феномен и ништа више…

…јер ‘’прописани'’ историчари фалсификата већ задуго не сматрају ни Српство, нити Православље – чак ни необичним феноменом!

Једном речју, није уопште важно све оно што се говори као да је све радио неко трећи а неонај ко говори!
У Вери нема песимизма јер Вера не належе на фалсификате.

Зато нити је важно узимати за озбиљно шта Стипе Месић говори о антифашизму, нити шта Добрица говори о антифашизму… јер речено је:

Фашизам је проглашен за антифашизам – а антифашизам за фашизам!
Можда је то најсочнија и најсажетија формулација фалсификата!
Зато се не сме замајавати што фашисти пропагирају антифашизам!

Насупрот том лажном пропагирању – важно је да су – као и Небеска Србија – и Равна Гора и Равногорска Србија водили борбу против снужденог живота покорног фалсификату!

Тај снуждени живот покоран фалсификату данас настављају шатровачке измишљотине – управо догматске небулозе које се камуфлирају црквеним поретком и црквеним судовима… и влашћу – иако су и окупаторска власт и узурпатори Цркве – доиста само окупаторска лаж папске индулгенције!

Зато Нација мора да одбије да трпи небулозу фалсификата!

На то је Мудрост Светог Владике Николаја Велимировића већ давно упозорила:

“Веро моја ко те уби реци – убише ме са олтара жреци”.

Рече то Светац зато што је данашњи захтев Нацији – захтев Вере:
Јер са ‘’олтара жреци'’ – ка’ нерасти – на Дух насрнуше.
Зато се Ослобођење Духа од фалсификата захтева од Нације!

Зато што ‘’Богоносну'’ Српску Нацију, коју наши ‘’попови и владике'’, преоденути у јеретичке шићаре, никако ‘’не успеше'’ да ‘’изгоне из Цркве и одгоне од Бога'’ – баш онако као што Веру Српске Нације ‘’у Бога ни Турци за 500 година нису могли да угасе'’!(3)

Ето, свијет оде за њим…'’(4)

Зато се фарисеји и загрцнуше међу собом:
‘’Видите како ништа не помаже… Ето, свијет оде за њим.'’(5)

Позив Нацији од Небесне Србије није никакав декрет, никакво наређење, никакво морање, никакво потплаћивање, никакво отплаћивање, никакво најмљење, никакво поткупљивање…

Позив Небесне Србије Српској Нацији танан је као благодат Духа Светога:

…ето… свијет оде за њим…
…а фарисеји остадоше забезекнути у буникама!
…остадоше фарисеји… алал им… подригујући ђаволове изнутрице!
…остадоше фарисеји загрцнути фалсификатом себе самих!
…а Чистоту Вере – прљавштина фарисеја никад нити дотаче…
…не дотаче је јер им је сатанистичка празнина душе – Вере недолична!
Тако биваше од када бијеше свијета и вијека…
…и биваће тако за вјеки вјеков.


Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Alarmantno: Deca rastu uz crtaće na hrvatskom!

Gotovo 90 odsto crtanih filmova koji se trenutno mogu naći u video-klubovima i
na uličnim tezgama sinhronizovano je na hrvatski jezik! Mališani iz Srbije tako
putem ovih filmova usvajaju reči „tijekom", „nazočno", „odjenuto",
„vjetrovito", „tjedan", „glazba", „saopćiti", „uhititi", „kolodvor"...

Redakciji Pressa javio se Đorđe Popović, otac četvorogodišnjeg dečaka, koji
kaže da mu je sin zbog ovakvih propusta počeo da govori „tjedan" umesto
„sedmica", a njega da zove „tatek"!

Škare i palače

- Sproveo sam neko svoje istraživanje i ustanovio da je 90 odsto filmova po
video klubovima, kao i onih koji se prodaju na ulici, sinhronizovano na
hrvatski jezik. Većina titlova je takođe na hrvatskom. Naša država očigledno
nema sistematski pristup ovom problemu, pa je lakše uzeti tuđe. Zamalo nisam
pao u nesvest kada mi je sin pre neki dan rekao da kralj i kraljica žive u
„velelepnim palačama" - priča Popović.

Ogorčeni Beograđanin kaže da sebe ne smatra nacionalistom, ali ističe da naša
deca treba da rastu uz sadržaje na maternjem jeziku. Reporteri Pressa takođe su
imali priliku da se uvere da se u Bulevaru kralja Aleksandra, jednoj od
najprometnijih ulica u glavnom gradu, dečji crtani filmovi poput „Bambija" i
„Tri praseta" prodaju sa hrvatskom sinhronizacijom.

- Niko ne kontroliše na kojem jeziku je sinhronizovan ili titlovan neki film -
priznala nam je jedna od prodavačica.

Radnica u video klubu „Žabac" u Beogradu potvrdila je za Press da od
distributerskih kuća dobijaju filmove koji su u najvećem broju titlovani ili
sinhronizovani na hrvatski jezik.

- Verovatno je u pitanju finansijski momenat. Sinhronizacija nije jeftina i
njima je očigledno lakše da kupe filmove od Hrvata - kaže naša sagovornica.

U prodavnicama se već duže vreme nalaze i slikovnice na hrvatskom jeziku, pa su
deca prinuđena da čitaju kako će „baka uzeti škare i rasporiti trbuh vuku" u
„Crvenkapi".

Košta 15 evra po minutu

Dragoljub Zbiljić, profesor srpskog jezika i predsednik Izvršnog odbora
Udruženja „Ćirilica", kaže za Press su posledice ovakvih pojava već vidljive!

Ministarstvo kulture: Nismo nadležni!

U Ministarstvu kulture navode da nisu nadležni za pitanje uvoza robe na naše
tržište, pa u tom smislu ne mogu ni da utiču koje će filmove distributerske
kuće uvoziti. Takođe, ni pitanje sinhronizacije na srpski jezik nije u njihovoj
nadležnosti.

- Srpska deca i Srbi sve više u izgovoru i pisanju poprimaju hrvatske jezičke
varijante, što poprima karikaturalne osobine, jer su hrvatski lingvisti
prinuđeni da zarad razlikovanja i ustoličenja svog posebnog jezika prave smešne
konstrukcije. Uostalom, treba se u nečemu ugledati i na Hrvate. Jer, oni nikada
ne nude svojoj deci srpski jezik bez prilagođavanja - ističe Zbiljić.

Aleksandar Popović, direktor marketinga u distributerskoj kući „Provižn",
navodi za Press da je sinhronizacija izuzetno skupa, od osam do 15 evra po
minutu, ali da to nije opravdanje za gušenje srpskog jezika!

- Sve crtane filmove koje distribuiramo sinhronizujemo isključivo na srpski
jezik. Nažalost, ovde imamo dve ili tri kuće koje su ekspoziture hrvatskih
firmi u Srbiji i koje rade sinhronizaciju filmova na nekakvoj „mekšoj" verziji
hrvatskog jezika i potom ih distribuiraju na našem tržištu - ističe Popović i
napominje da je najveći problem to što država nije uspela da se izbori sa
pireaterijom.

V. NEDELJKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Срби не хају за забрану

Независна комисија за преглед наставног материјала на срп­ском
језику, коју је оформила влада Хашима Тачија и њено мини­старство
образовања, забранила је песме Милана Ракића „Симонида“ и поему
Љубомира Симовића „Бој на Косову“ у уџбеницима за српске ђаке.
Образложење је – да не промовишу принципе толеранције, слободе и
демократије.
Ова комисија сматра да читанке за седми разред основне шко­ле
Министарства просвете Србије садрже и друге неприхватљиве
садржаје, као што су фреске у манастиру Грачаница. Према мишљењу
комисије, и слика Боја на Косову „потенцира насиље“.

Комисија је наложила тамошњем министарству образовања, нау­ке и
технологије да обезбеди „усклађеност наставног плана и уџ­беника
на српском језику са уставом Косова и одговарајућим
законодавством“. Ова одлука, јасно, не погађа српске ђаке на
Космету северно од Ибра, а на удару би најпре могла да се нађе
енклава Штрпце.

Зоран Михајловић, председник општине Штрпце, каже да су сви такви
покушаји власти из Приштине у овој општини, у којој се на српском
школује 1.700 ђака у средњој економско-трговачкој и три основне
школе, „енергично сузбијени“.

– Нисмо добили никакво наређење, нити налог, али ионако не долази
у обзир да поступимо како желе у том министарству, којем се
повинују Срби који су прихватили неку функцију у Тачије­вој
влади. Овај покушај да се уместо нашег, српског, уведе план и програм
тзв. косовских институција, овде неће имати прођу – рекао је
Михајловић.

Он је додао да су сви запослени у школама Штрпца на буџе­ту Србије и
да нема никакве сарадње са Приштином.

– Имали смо позиве од неких министара Срба да се писмено обратимо
приштинској администрацији. Одржали смо састанак и одбаци­ли
позиве оних који су продали душу ђаволу, јасно поручивши да
прекидамо сваку сарадњу – истакао је Михајловић.

Осовина Сарајево–Приштина

Администрација у Приштини угледа се на бошњачке власти у
Сарајеву, које су у уџбенике увеле тзв. босански језик и садржаје
који фалсификују историју. Тако је, на пример, продор срп­ске војске
1914. до Олова и црногорске до Трнова у БиХ, представљен као
окупација, чија је последица 100.000 муслиманских избегли­ца. Из
уџбеника у Федерацији БиХ избачен је Његошев „Горски вије­нац“,
као дело „које промовише етничко чишћење“.

Д. Б.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Neuspela prodaja "Geneks kule" na Novom Beogradu

Ni drugi pokušaj prodaje "Geneks kule" na Novom Beogradu nije uspeo, jer nije
bilo zainteresovanih za početnu cenu od 15,6 miliona evra za zgradu od gotovo
16.000 hiljada kvadratnih metara, rečeno je danas Tanjugu u Agenciji za
privatizaciju.

Za zakazanu licitaciju "Geneks kule" na Novom Beogradu, koja je deo imovine
preduzeća "Generaleksport", nije bilo zainteresovanih, tako da će postupak biti
ponovljen kada se proceni da je najpovoljniji momenat za to, kažu u Agenciji.
Imovinsku celinu čine zgrada poslovnih usluga u ulici Narodnih heroja ukupne
površine od 15.879,95 kvadrta, garaža u Beogradu od 6.445 kvadrata i adaptirani
poslovni prostor u potkrovlju Stambene kule u Beogradu površine od 216,63
kvadrata. Na prodaju se nudi i pokretna imovina navedena u Prodajnoj
dokumentaciji. Za učesće na aukciji zaintersovani kupci su imali obavezu da
uplate depozit od 1,56 miliona evra.


Pravo učešća na javnom nadmetanju imaju sva pravna i fizička lica, osim onih
koja posluju u većinskom društvenom vlasništvu, oni koji prema preduzeću koje
se prodaje imaju neizmirene obaveze, kao i fizičko lice koje je osuđivano, ili
protiv koga se vodi postupak za krivična dela.


U do sada organizovanim prodajama imovine "Generaleksporta" i "ICG"-a prodati
su hotel "Kontinental" u Beogradu, "Geneksovi apartmani", energana i teniska
hala u Beogradu kompaniji "Delta ril estejt" .


Imovina "Geneksa" na Kopaoniku - hoteli "Grand" i apartmani "Sunčani vrhovi"
prodati su konzorcijumu koga čine "MK grupa" i austrijska turistička grupa
"Falkenštajner Miheler".

[You must be registered and logged in to see this link.]

Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Св.Апостол Павле)

Свакодневна, мирна, молитвена исповедања светосаваца испред Патријаршије СПЦ, радним данима од 17-19 часова, уз певање псалама и других Богохвалних химни. А сваке прве суботе у месецу од 13-16h је велики антиекуменски скуп хришћана и из унутрашњости Србије. (окупљања нема на дан уочи празника (када је бдење), као ни на сам дан празника; нема ни суботом и недељом).

Светосавци из васцеле Србије, сви они којима је у животу Православна Вера на првом месту и који сте сведоци вишегодишњих екуменских саблазни проистеклих углавном из Патријаршије СПЦ, позивамо Вас да нам помогнете, и молитвено и делатно, у овом најминималнијем труду - Очувања угроженог Православља ради. Иначе, овај смртни екуменски грех против Вере ће се наслонити и на наша плећа, јер се приклонисмо живети у миру са новаторским наукама оних нам сутелесника (Црквом) која се ни на трен не престају тровати стадо Христово изнутра.

Неодступни, црквоградитељски, Захтеви Светом Сабору епископа СПЦ са „молитвених окупљања светосаваца“ су:

Да СПЦ коначно иступи из чланства у екумено-јеретичком „Светском савету „цркава“ (са преко 300 секти и јереси), јер је то највећи грех српски пред Богом Живим! (еп. Иринеј Буловић и Игњатије Мидић су у име СПЦ у председништву тог „сатаниног зборишта“!?);



Остали захтеви:

- Да СПЦ римском древном јеретику Папи поручи једногласно, Светоотачко, Исповедно - Праведно ЗАУВЕК - НЕ У СРБИЈУ (да престану саблажњавања српског народа која се, управо из Патријаршије шире по Србији, типа, признавањем римокатолика за „истинску Цркву“ и Папе за „првог епископа и у православљу“ – у име СПЦ потписано у Равени 2007.г.!?);

- Хитну обуставу лукаво-притајеног увођења реформи у догматско (суштинско) учење Једине Цркве Божије(!), (нарочито на факултету СПЦ);





- Прекид насилно-поткупљивог спровођења латино-реформи Свете Литургије (без имало страха Божијег);

- Повраћај православнога светоотачкога Предања и Науке Цркве у уџбенике веронауке, теологију и начин проповедања Речи Божије;

- Одустајање од најаве увођења новог календара у богослужење усличавајући га римокатоличком;

- Да Св. Сабор напокон подигне јавни гласа отпора против притајеног „псећег“ чиповања народа српског новим личним биометријским документима;

- Помиловање лукаво оклеветаног и прогоњеног владике Артемија;

- Спречити антицрквену злоупотребу власти и вероломну самовољу повеће групе Синодалних „епископа гласача“, почев са повратком древне саборности у СПЦ враћањем прогнаног народа и свешеника (1960-их.год.) у Тело Св. Сабора.



Верни народ православни и

монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

NARODNI MUZEJ Mrtvački sanduk srpske kulture


Piše Nataša Jovanović

Zašto su vrata Narodnog muzeja punih sedam godina pod katancem, ko je kreator sistematskog uništavanja muzejske institucije od nacionalnog značaja, te kako je ekspertski tim ministra kulture Nebojše Bradića odbacujući projekat arhitekte Rakočevića, ponudio da razreši finansijsku jednačinu za svega 48 sati

Narodni muzej u Beogradu, taj mrtvački kovčeg srpske kulture u koji dosovska demokratija zakucava svoj poslednji ekser, u javnosti je, već deset godina, tačno od kako je zavladala sreća zbog rastanka sa svakom tradicijom i poslednjim tragovima nacionalnog, predstavljen kao puki građevinski projekat. Činjenica da je reč o jednom od poslednjih tragova savremene civilizacije u Beogradu nije podstakla odgovorne da radovi na rekonstrukciji ove institucije od neprocenjive muzejske vrednosti, koji su najavljeni još 2003. godine, počnu. Početak, uprkos najavama, ne može se sagledati ni u perspektivi.

PIKASO U BEOGRADU
Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. godine i predstavlja najstariju i najvažniju muzejsku ustanovu u Srbiji. Njegova kolekcija od oko 400.000 arheoloških i umetničkih predmeta predstavlja nezaobilazan deo u izučavanju kompleksnih kultura u veoma širokom vremenskom rasponu od sedmog milenijuma pre nove ere do savremenog doba. Današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada Uprave fondova, a prema projektima tadašnjih arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine, kada je prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz Vasine ulice i atrijum. Palata Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah posle rata iz ruševina su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada je zaštićena i kao spomenik kulture, pre svega zbog svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada, sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum.
Posle Drugog svetskog rata, tačnije 1952. godine, u ovu zgradu je i konačno premešten Narodni muzej, a svoj današnji izgled dobija posle rekonstrukcije 1965-1967. po projektu prof. arh. Aleksandra Deroka i prof. arh. Petra Anagnostija. Obnovljena je u ratu srušena glavna kupola, i dograđena dvorana za povremene izložbe u prostoru svetlarnika na drugom spratu. Koliko je ovaj prostor bio kvalitetan, govori i podatak da je u atrijumu nastupala i Opera Narodnog pozorišta. Tadašnji direktor Narodnog Muzeja Lazar Trifunović, bio je ideolog celokupnog života muzeja u tim svojim najslavnijim danima. Izložbe Narodnog muzeja gostovale su u londonskom Britiš muzeju, Pragu, Moskvi, Berlinu, Štutgartu, Beču, Parizu… U samom Narodnom muzeju gostovale su reprezentativne izložbe iz Evrope i drugih delova sveta, a 1983. godine, gostovala je zbirka dr Direra, Rafaela, Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Pikasa…

ŠTA ĆE NAMA KULTURA?
Na žalost, tokom poslednjih dve decenije, zgrada Narodnog muzeja počela je da propada, a njena rekonstrukcija je proglašen hitnom. Pre desetak godina, kad je nova politička garniture zavladala Srbijom, ideja obnove Narodnog muzeja stavljena je na listu prioriteta. Prva inicijativa za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja u Beogradu potekla je od premijera Zorana Đinđića, koji je još 2001. godine organizovao donatorsko veče za prikupljanje sredstava za taj posao.
Viđene su dve dobre okolnosti. Neko je prepoznao dobru zaradu od tog posla, a bilo je, kao i uvek što ima, onih čiji su ciljevi zaista plemeniti. Svi ministri kulture u poslednjih deset godina, bili su direktno ili indirektno umešani u skandal do koga će doći u vezi sa obnovom Narodnog muzeja, što će do današnjih dana ostati ključni razlog zbog koga muzej već godinama ne radi, već je prepušten nemilosti dolazećih i prolazećih birokratija. U završnici (ili na početku?) svega što će se desiti sa Narodnim muzejom, Vlada Srbije je ove godine imenovala neki ekspertski tim kako bi se najzad ustanovio kvalitet projekta rekonstrukcije. Ekspertski tim je po svom formiranju obećao rešenje za 48 sati. Od tada su prošli meseci..
Ali, kao što je poznato, pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja razvlači se više od 10 godina, a stalna postavka zatvorena je još 1. juna 2003. godine zato što uslovi za izlagane eksponate nisu bili bezbedni. Narodnom muzeju, kako je u to vreme upozoravala stručna javnost, bila je neophodna kompletna rekonstrukcija kojom bi se „stvorili adekvatni uslovi za smeštaj i trajno čuvanje i očuvanje, zaštitu i prezentaciju pokretnih kulturnih dobara, na osnovu savremenih zahteva muzeologije i koja će dozvoliti dugotrajnije odgovarajuće uslove za razvoj Muzeja i praćenje standarda“. S obzirom na to da svoj posao kustosi obavljaju u neadekvatnim prostorijama u kojima leti temperatura doseže i do 50 stepeni, kao urgentno najavljeno je proširivanje prostora za kvalitetno obavljanje poslova, za smeštaj, obradu, zaštitu i prezentaciju kulturnih dobara, kao i uslovi za komunikaciju s publikom.
Tada se kao glavni i odgovorni arhitekta postojećeg projekta rekonstrukcije i adaptacije zgrade Narodnog muzeja u Beogradu pojavljuje ime univerzitetskog profesora Milana Rakočevića, koji je s timom arhitekata i drugih stručnjaka na izradi tog projekta radio nekoliko godina. Projekat rekonstrukcije i adaptacije zdanja na Trgu Republike u Beogradu, koji je, pored ostalog, predviđao da se postojeća površina muzejskog prostora poveća za oko 30 odsto, 2007. godine dobio je i nagradu Privredne komore Srbije. Prema projektu arhitekte Milana Rakočevića, radovi su trebali da počnu u oktobru 2007. i da budu završeni ove godine. Najskandaloznije je to što su na taj projekat koji je odbačen odlukom stručnog tima ministra Bradića dobijene sve potrebne saglasnosti nadležnih institucija Republike Srbije i Grada Beograda, uključujući i sve organe Narodnog muzeja, Ministarstva kulture, kao i Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika. Rakočević je naveo da je Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa multidisciplinarnim timom svih specijalista tokom višemesečnog rada 2007. godine izvršio preciznu kontrolu kvaliteta i tačnosti svih podataka i proračuna i o tome sastavio po zakonu predviđen izveštaj, koji je u posedu Narodnog muzeja. Narodni muzej je tada potpisao ugovor sa firmom „Kunsttrans“ o smeštanju muzejskog blaga u specijalne depoe izvan grada, a novac za realizaciju početnih etapa pripreme za rekonstrukciju bio je obezbeđen iz Nacionalnog investicionog plana.
U drugoj polovini 2008. godine, nadležne službe Ministarstva kulture su analizom procedure vezane za sklapanje ugovora o poslovnoj saradnji Narodnog muzeja i „Kunsttransa“ pronašle više nepravilnosti, uz ocenu da je cena zakupnine depoa za čuvanje muzejskog blaga utvrđena „bez ikakvog tržišnog osnova“ i da je previsoka, kao i da je finansijski aspekt cele procedure „štetan za državu“, te da se moglo napraviti daleko povoljniji poslovni aranžman za Narodni muzej. Na ove primedbe nešto kasnije arhitekta Rakočević, autor projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja rekao je: „Te tvrdnje nisu istinite, počev od cene rekonstrukcije, preko funkcionalnosti projekta, sve do čuvenog kamionskog ulaza u muzej. To može da kaže samo neko ko ništa ne zna o Narodnom muzeju, ni o zaštiti spomenika kulture, ni o projektovanju. Šta su u stvari činjenice? Rekonstrukcija ne bi koštala 35 miliona evra, kako pišu neki mediji, već 22 miliona evra i to je konačna, stručna, definitivna i odgovorna cena». .. Zanimljivo je da projekat koji je podrazumevao ne samo adaptaciju već i proširenje prostora iznosi svega dva miliona evra više od sada predviđenog ulaganja u projekat koji bi podrazumevao samo adaptaciju
Ministarstvo kulture je preko nadležnih organa izdejstvovalo pokretanje dva sudska postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Podnete su tužbe protiv „Kunsttransa“ i Narodnog muzeja radi utvrđivanja ništavnosti ugovora o poslovnoj saradnji. Jedan postupak je okončan odbacivanjem tužbe, dok je drugi postupak koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu završen na štetu države.

PONUĐAČI U CARSTVU MAFIJE
Pitanje pohranjivanja muzejskog koje svakim danom budući da je smešten u neadekvatne prostorije, trpi nenadoknadivu štetu. O nosiocu odgovornosti za ovakvo stanje eksponata još uvek se ne pokreće čak ni polemika. No o količini brige za Narodni muzej možda najbolje svedoči činjenica da je iz sredstava NIP za rekonstrukciju, adaptaciju i nadogradnju Narodnog muzeja u Beogradu izdvojeno šest i po miliona dinara, nešto manje nego što je te godine iz pomenutog fonda bilo predviđeno za projekat izgradnje fiskulturne sale – balona u Doljevcu, mesnoj zajednici Milošište.
Ali u trenutku kada je postavka zatvorena, niko nije očekivao da će pitanje rekonstrukcije prerasti u jedan od najvećih skandala koji će kompromitovati i sam Muzej, ali i muzeologiju u Srbiji, jer se pokazalo da su u ovom slučaju prekršeni svi mogući zakonski propisi, upravo od onih koji bi te propise trebalo i da sprovode. Tako je zvanično najvažnija muzejska ustanova u zemlji upravo na svom primeru pokazala kako ne treba da se radi. Ispostavilo se da su čitav skandal svojim nemešanjem svesrdno podržali i zaposleni u Ministarstvu kulture u svim sazivima kao i služba zaštite spomenika kulture, kako na nivou Beograda tako i Republički zavod. Finijim jezikom rečeno, broj sumnjivih ponuđača u ovom carstvu građevinskih poslova je toliki da je najbolje ceo projekat stalno opstruisati plaćanjem novih umetničkih vizija buduće zgrade Narodnog muzeja, i prebacivati odgovornost sa stare na novu političku garnituru koja će se, izvesno je, opet baviti istim poslom…
Mada nema materijalnih dokaza za to, na sceni je planirano ubijanje nasleđenog umetničkog blaga i opstrukcija srpskog kulturnog uzdizanja. Ali, ako ne postoje opipljivi dokazi o jednoj nezapamćenoj zaveri, postoje konkretna dela počinjena na štetu Narodnog muzeja i celokupne nacionalne kulture jer već jednu deceniju je sistematski sprečavano da generacije studenata istorije i umetnosti, kao i na desetine i stotine hiljada stranih i domaćih posetilaca Beograda uđu u ovu ustanovu stvaralaštva i duhovnosti.
Ko je i kako do sada učestvovao u skandalu dugom deset godina, i koji će sigurno još godinama trajati?
Jesu li baš sva druga pitanja u državi važnija od zaustavljanja jednog divljaštva nad poslednjim ostacima srpske kulture, kome je stalo da na Trgu republike u Beogradu, umesto prelepe, obnovljene palate osvane okrečeno staro zdanje, i ko je planirao da od centralnog gradskog jezgra stvori „Bermudski trougao“ (Narodno pozorište, buduća zgrada Opere na mestu današnjeg „staklenika“, i Narodni muzej), te zaradi mnogo više miliona evra nego što je sada moguće i pretpostaviti?
Odgovore na ova i druga pitanja, svakako bi u civilizovanim državama sa sređenim pravnim sistemom, odmah potražio državni tužilac, te naložio ispitivanje odgovornih ministara koji su do sada bili glavni generatori pohoda na Narodni muzej, od strane grupa i pojedinaca bliskih svakoj demokratiji čerupanja.
Nastaviće se


[You must be registered and logged in to see this link.]

Pismena pokajanja Borisa Tadića


[You must be registered and logged in to see this link.]


Piše Anja Vujević

Predsednik Srbije Boris Tadić uputio lična pisma članovima Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću, Željku Komšiću i Nebojši Radmanoviću u kojima ih moli za oproštaj

Povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti secesije Kosova, dan nakon što je ekstradicioni sud u Londonu odbacio zahtev za izručenje Ejupa Ganića Srbiji, predsednik Srbije Boris Tadić uputio je lična pisma članovima Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću, Željku Komšiću i Nebojši Radmanoviću u kojima ih još jedanput moli da mu oproste ako je zaboravio da im se izvini za još nešto. Tadić ih podseća šta je sve učinio za uniratnu BiH i navodi:

Dragi moji ababi,
želim da Vam lično javim da ovo oko Kosova ide sve kako je planirano i dogovoreno u Vašingtonu. Još malo se moramo buniti jer bi nas opozicija inače naterala na vanredne izbore, tako da smo sa Bajdenom dogovorili da idemo korak po korak, da prvo izgubimo pred MSP, pa onda i u Generalnoj skupštini.
Zahvalan sam Vam na organizaciji Sarajevskog samita i pomoći koju ste nam tada pružili da se narod počne navikavati da sedimo za istim stolom sa demokratskim vlastima Kosova, kao našim dobrim susedima s kojima ćemo se uskoro zajedno naći u Otomanskoj imperiji (ih da znate kakvu ću džamiju napraviti u Šumadiji, veću od one kralja Fahda u Sarajevu).

Pismo Harisu Silajdžiću
Dragi Harise, kažu mi da se još ljutiš na Srbiju, a ja nikako da te uverim da to nije ona Srbija koja se borila za Republiku Srpsku, branila Kosovo, na okupu držala Vojvodinu, Sandžak i Crnu Goru. Te Srbije više nema. Ovo je nova, druga Srbija za koju Evropa nema alternativu, i koju ćemo uskoro svesti na krug dvojke.
Jesta da oni u Hagu nisu rekli da je ta stara Srbija izvršila agresiju na BiH i počinila genocid, ali ja sam Ti se za svaki slučaj i za to izvinio i uprkos ovim mračnim snagama u Srbiji usvojio Deklaraciju. Jesam li i dva puta došao u Potočare a da okom nisam pogledao na Bratunac!?
Još jedanput, molim te Harise da prihvatiš moje izvinjenje. Evo, da ti dokažem moju iskrenost, sredio sam da sutra iz Londona Ejup Ganić bude vraćen u Sarajevo. Zbog ovih snaga prošlosti u Srbiji, ja ću reći da sam uvređen odlukom suda, i izvini što neću moći doći da popijem u tvom kabinetu kafu sa tobom i Ganićem, jer moram pisati još pisama. I ne zaboravi reći Ganiću da obavezno tuži Srbiju što ga je na pravdi boga optužila da je odgovoran za ubistva vojnika JNA (tu tužbu su pisali u doba one stare Srbije). Znam ja da ste Vi sve u pravu i zato sam još kao ministar odbrane uništio tu vojsku.
I molim te Harise da ne zaboraviš pozdraviti svog savetnika Damira Arnauta koji je isposlovao Ganićevu slobodu. Žao mi je što se tvoj kabinet puno istrošio i što si potrošio čak milion evra, ali Srbija će ti to nadoknaditi. Prenesi Dairu moje divljenje i kaži mu da je prevazišao oca. Samo još njegov otac, naš dragi ambasador BiH u Beogradu Boriša Arnaut, toliko se odlučno borio za BiH u vreme agresije Srbije na Vašu zemlju. Zato sam ga i ugostio u Beogradu, jer znam da može pomoći i ovim u Sandžaku svojim iskustvom i prebaciti vehabije iz Bosne u Sandžak. Prihvatamo i sve mudžahedine kojima je on dao državljanstva.
Voleo bih Harise da te vidim u Beogradu i da prođemo istim onim stazama kojima sam nedavno proveo Erdogana. Da se uveriš kako se Sandžak digao, da ti pokažem gde ćemo praviti sve džamije. Naravno, nisam zaboravio ni autoput kojim ćemo povezati Sandžak sa maticom u Sarajevu, da imate dobre puteve kada se Sandžak otcepi i pripoji Bosni.
Nemoj se sekirati za Iliju Jurišića. Potpisaćemo mi sporazum, vratiću ti Iliju i isporučiću ti sve Srbe koje budeš tražio.
Što se tiče RS, ni tu Harise nemaš razloga za brigu.Sve sam ja to utanačio sa Bajdenom i Miletom (Milorad Dodik). Srbiji je puno i ovo teritorije što je ima i gledamo kako da je se otarasimo i što pre je svedemo na urbanu i modernu Srbiju u krugu dvojke, te nismo ludi da sebi zovemo RS. Kad nacrtamo granice nove Srbije biće pred nama puno problema – uređivanje tramvajskih šina, tkanje tepiha za džamije, tako da ti tad kao veliki vezir slobodno možeš raditi sa RS šta ti je volja. Valjda će se i oni u RS do tada dozvati pameti i shvatiti da im je do Istanbula najlakše preko Sarajeva. Shvatiće koliko nas je zadužila Otomanska imperija i, kao što reče naš prijatelj Davutoglu, zar bi Ivo Andrić mogao napisati „Na Drini ćupriju“ i postati Nobelovac da janičari ne odvedoše dečaka kojeg kasnije nazvaše Mehmed paša Sokolović!? A da ne pričamo o tome koliko bi nam epska poezija bila siromašnija (jest da nije po mom ukusu jer u njoj puno Turaka izginu).
I na kraju, dragi Harise, u nadi da ćeš mi oprostiti ako ima još nešto za šta ti se nisam izvinio, molim te da mi učiniš jednu ličnu, prijateljsku uslugu. Bilo bi nezgodno da primim Tačija u Beogradu, ovi mračnjaci zaostali iz prve Srbije bi se odmah digli, pa gledaj da u skoroj budućnosti organizuješ neki sastanak nas dvojice. Ne bi bilo loše da tu budete i Ti i naš prijatelj Abdulah Gul.

Pismo Željku Komšiću
Uvaženi kolega Komšiću, pozdravljam Vašu izjavu da podržavate suverenitet Srbije bez Kosova. Oprostite što smo u MIP morali pozvati Vašeg ambasadora Arnauta da mu uputimo protest, ali to nije ozbiljno, to je da umirimo ove retrogradne snage prošlosti u Srbiji koje ne mogu da prihvate da u Evropu možemo samo bez Kosova.

Pismo Nebojši Radmanoviću
Brate Nešo (Nebojša Radmanović), tebi posebno želim da se zahvalim što si odlično držao Harisovu stranu. Znam koliko ti je to bilo teško, i da su oni Vaši u RS ostrašćeni nacionalisti, da si se morao dovijati da ih ubediš da si na njihovoj strani, dok radiš na našem zajedničkom projektu.
Hvala ti, što nisi stavio veto na Istanbulsku deklaraciju. Kad smo za nešto krivi, onda to moramo i priznati ako hoćemo u Evropu (nešto sam zabrljao i više ni sam ne znam hoćemo li u Evropu ili pod Otomansku imperiju…biće da narodu pričam Evropa, a mislim Otomanska imperija). I zato je dobro da sam ja tamo napisao da je OHR sve u pravu i da RS remeti BiH.
Ti i dalje, kao i do sada, samo pričaj da su za sve krivi Haris i onaj njegov Alkajal, da sve rade mimo tebe, ali nemoj ni slučajno da upotrebiš veto kada idu da se sretnu samnom ili Turcima, i kad rade protiv RS. Evropa (Turska), koja nema alternativu, da budemo načisto, hoće jaku BiH s jakim institucijama u Sarajevu, i mi joj to moramo dati.
Znam da Vama tamo nije lako, jer je kod vas sve ekstremista do ekstremiste, pa je zato najbolje da nastaviš kao i do sada – jedno radi, drugo pričaj da im zamažeš oči.
Sjajno si izveo posao oko NATO-a. Kaži Miletu da ni slučajno o NATO-u ne raspisujete referendum i da ne otvarate raspravu u skupštini. Vi lepo narodu obećavajte referendum, a Bajden nam je obećao da će BiH što pre u NATO. Razumeš da je to jako važno jer kada budete u NATO nema više ništa od otcepljenja RS, i mirna otomanska Bosna.
Važno je da ubedite narod da sad nije vreme za referendum za otcepljenje, da niste avanturisti. Dok ovaj narod u Srbiji prihvati da proguta gorku pilulu i Kosovo kao evropskog suseda, biće i presuda Karadžiću (nemojte slučajno da bi mu pomogli oko odbrane jer to može škoditi evropskom imidžu i ishod suđenja ne bi doprineo jačanju centralne vlasti u Sarajevu), a i BiH će biti u NATO-u. Tada više neće biti opasnosti od referenduma i RS bi mogla postati nešto kao švajcarski kanton (obavezno narodu ističite ovo „švajcarski model“, oni će odmah pomisliti na plate i penzije).
Kaži Miletu da mu je odlična ona izjava da je Kosovo izgubljeno i da i treba da ode, jer bi da ostane u Srbiji, kao što reče, Evropa mogla zatraži da neki Albanac sedne u moju fotelju. Pametno je to objasnio, jer gde da dam fotelju, a posebno Šiptaru.
Molim te, prenesi Miletu i da je Bajden zadovoljan kako ovo ide oko Kosova i RS, mada čitam u novinama da i on to zna, da je ponovo u kontaktu sa „moćnim strancima“. Samo, tamo su kod Vas sve ekstremisti, nacionalisti, pa ne znam da li je baš pametno Miletu da onako javno kaže da su mu „najmoćniji stranci rekli da ni slučajno ne žele SDS na vlasti jer su dali odlikovanje Karadžiću“. Da bude jasno, nije Karadžić ni Izetbegović ni Tuđman da bude prihvatljiv Evropi i da mu se mogu dodeljivati odlikovanja, ali, bojim se, da taj Vaš ludi narod to pogrešno ne protumači i ne zapita se zar se više Amerikanci boje odlikovanja nego Dodikovog referenduma!?
Da bi naš projekat u potpunosti uspeo, Vašington bio zadovoljan, a narod preveden žedan preko vode, morate se držati starog recepta – javno se svađajte sa OHR-om i Amerikancima, a dogovori i druženja da ostanu tajna. Zato vas bratski moram naružiti što ste dozvolili da u novinama izađu slike terevenke sa Ugra. Što Vam je trebalo da otkrivate kako lumpujete i fino se družite sa vrhom OHR-a i našim dragim prijateljem Džejmsom Lajonom, mozgom i kreatorom podvale sa referendumom. I još ste pustili da se na slikama vidi i onaj Vaš, a i naš, neimar „Integral“. Brate Nebojša, to Vam je mnogo nepromišljeno. Šta će narod pomisliti!? Taman ste ih ubedili da OHR i stranci na pravdi Boga, da bi uništili RS, optužuju njega i Mileta da su pokupili milione na zgradi Vlade i onda se svi zajedno slikate kako terevenčite, i još te slike pustite u Vašim novinama (de mi bogati kažite koliko ste im dali para od prodaje „Telekoma“ što Vam dade Koštunica da sve zaborave i obustave istragu, da znam koliko da odnesem u ambasadu kada budu ganjali i ucenjivali ove moje). Pa, nije ni čudo što Vam je odmah drugi dan, kako čujem, palo još jedno staklo sa te zgrade Vlade. Loše je to predskazanje i još da padne na Miletovu rezidenciju!
Da ne bude da Vas samo ružim, moram Vas malo i pohvaliti. Dobro je da je Mile sklopio koaliciju sa HDZ-om da ga podrže na izborima i da se poklonio srpskim žrtvama u Mrkonjić Gradu. To Ti dođe isto kao da im se poklonila Jadranka Kosor i izvinila u ime Hrvatske što su ih pobili.
Nadam se da se ne ljutiš zbog bratskih kritika jer cilj nam je zajednički, da ispunimo obećanje dato Bajdenu – susedna nezavisna evropska država Kosovo, mirna Bosna pod Otomanskom imperijom i Srbija kao zrno pirinča koje svaka vrana može pozobati.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tadić skreće južni tok

Piše dr Svetislav Krstić

Dogovorom sa premijerom Bugarske Bojkom Borisovom o promeni trase „Južnog toka“ predsednik Srbije dao je zapravo podršku bugarskoj energetskoj politici koja, pod uticajem EU i SAD-a, treba da spreči ekonomsko širenje Rusije na Balkanu

Zbirka političkih „bisera“ koje oko sebe seje predsednik Srbije Boris Tadić, nedavno je uvećana za još dva kapitalna primeraka. Za njihovu premijeru dovoljan mu je bio samo jedan dan, 6. avgust 2010, u Varni, tokom jednodnevne posete Bugarskoj. Zanimljivo je zapitati se o čemu je reč, s obzirom na to što srpski vlastodržac ima veoma širok spektar aktivnosti (bez obzira na skromne ustavne nadležnosti predsednika republike). Tadić je, u dogovoru sa premijerom Bugarske vlade Bojkom Borisovom, ovoga puta odlučio da skrene gasovod „Južni tok“ sa njegove predviđene trase. On naime predlaže da krak gasovoda uđe u Srbiju kod Dimitrovgrada. Takođe je najavio učešće Srbije u finansiranje izgradnje bugarske nuklearne elektrane „Belene“.
Mada studija izvodljivosti dela gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju još nije gotova, opšte je poznato da je mesto njegovog ulaska iz Bugarske u Srbiju, kod Zaječara. Tako je definisao u projektnom zadatku nosilac celokupnog posla, ruski „Gasprom“ iz nekoliko veoma bitnih razloga, koji se mogu izraziti rečima: najkraće, najjeftinije, najlakše, najbrže. Upravo ove četiri reči su ključne kada su u pitanju strateški projekti čije realizacije su skopčane sa velikim političkim, tehničko-tehnološkim i ekonomsko-materijalnim izazovima, poput „Južnog toka“.
Što se tiče zainteresovanosti Srbije za izgradnje bugarske nuklearne elektrane, o toj temi je nedavno govorio ministar energetike Petar Škundrić. Tadić je svojom izjavom u Varni dao vetar u jedra celoj zamisli, bez obzira što o tome nema ni reči u zvanično važećoj strategiji razvoja energetike Srbije. No navikli smo već da se Tadić mnogo ne obazire na usvojene propise i da se meša u poslove ministarstava i vlade.
Tadić svoje, za predsednika Republike neuobičajeno uplitanje u već dogovorene međudržavne i međukompanijske odnose, obrazlaže nacionalnim interesima, jer bi se ulaskom gasovoda kod Dimitrovgrada olakšao i ubrzao proces gasifikacije Srbije. Dalje, Srbija bi finansiranjem bugarske nuklearke obezbedila za sebe potrebne količine električne energije i izbegla izgradnju nuklearne elektrane na svojoj teritoriji. Na prvi pogled lepo, korisno i patriotski, nema šta. Međutim, pod firmom nacionalnih interesa, Tadić se direktno uključio u lobiranje i političke igre u borbi Zapadnih zemalja i Rusije za energetsku prevlast na Balkanu. Srbiju bi to moglo skupo da košta!

TADIĆ GRADI BUGARSKU NUKLEARKU
Nije ni malo slučajno što je Tadić baš u društvu predsednika bugarske vlade Bojka Borisova, izneo sporne izjave. Bugarska i Rusija su potpisale energetske sporazume o izgradnji nuklearne elektrane „Belene“ i gasovoda „Južni tok“ (u januaru 2008. godine). Poslove oko izgradnje nuklearne elektrane dobio je ruski „Atomstrojeksport“, a nosilac posla izgradnje gasovoda je ruski „Gasprom“. Pripremni poslovi na oba projekta nesmetano su započeti i sve je išlo po planu do izbora sadašnje bugarske vlade, u julu 2009. godine. Jedna od prvih poruka bugarskog premijera Borisova odnosila se na preispitivanje energetskih sporazuma sa Rusijom. Do promene kursa u bugarskoj energetskoj politici došlo je pod uticajem Evropske unije i SAD-a, koji vide opasnost po svoje interese od ekonomskog širenja Rusije na strateški važnom Balkanu.
Bugarska nuklearka „Belene“ ima predviđenu lokaciju pored istoimenog mesta na Dunavu, oko 200 km nizvodno od srpsko-bugarske granice. Ona treba da zameni postojeću bugarsku nuklearku „Kozloduj“ (takođe na Dunavu) kojoj ističe operativni vek i čija će četiri nuklearna reaktora postepeno biti izbačena iz upotrebe. Prvobitnim ugovorom sa ruskim izvođačima bilo je predviđeno da kilovati električne energije krenu iz prvog bloka (snage 1000 megavata) 2014. godine, a godinu dana kasnije i iz drugog bloka, iste snage. I dok je izvođač „Atomstrojeksport“ već uveliko krenuo u realizaciju projekta, Bugari su u junu 2010. godine doneli odluku da odlože izgradnju nuklearne elektrane na neodređeno vreme, dovodeći ceo projekt u pitanje. Obrazloženje za takav korak je da nisu uspeli da obezbede zapadne investitore i strateškog partnera. Iza takve odluke stoji Komisija EU i zapadni nuklearni lobi, koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da ruska kompanija gradi nuklearku u Bugarskoj, članici EU.
Najpre je traženo da se u ceo posao oko izgradnje nuklearke uključe zapadni eksperti koji bi izvršili reviziju celog posla. Posle toga, kada su iz „Atomstrojeksporta“ uspešno odgovorili na nekoliko hiljada novih zahteva, proisteklih iz skupog ekspertskog angažovanja, EU je otvoreno zatražila da se u izgradnju dva nuklearna reaktora, servisiranje rada nuklearke, proces deponovanja radioaktivnog otpada i sl. uključe zapadne kompanije. Tako su u celu priču ušli zapadni energetski giganti „Areva NP“ i „Simens“, a zatim još neke zapadne kompanije. Za uzvrat, visoki komesar za energetiku EU Ginter Jotinger obećao je Bugarima da će im pomoći u pronalaženju investitora za „Belene“. I eto pronašao je bar jednog, Borisa Tadića, tj. Srbiju.

NOVO ZADUŽIVANJE SRBIJE
Interes Srbije da finansira izgradnju energetskih postrojenja u drugim državama ne postoji. Čak i kada bi energetika Srbije bila visokoakumulativna i sa viškom kapitala (a u praksi je baš suprotno) i tada bi imala preča posla i povoljnije investicione aranžmane u domenu domaće energetike. To je, pre svega, povećanje stepena energetske efikasnosti postojećih proizvodnih postrojenja, izgradnja termoelektrane „Kolubara B“ izgradnja nove hidroelektrane na Dunavu, povećanje učešća obnovljivih izvora u domaćoj proizvodnji energije, itd. Svi ovi prioriteti nalaze se u proklamovanoj i usvojenoj „Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine“. U njoj nema ni pomena o izgradnji nuklearne elektrane, jer je u Srbiji, kao uostalom i u većini evropskih zemalja, još uvek na snazi moratorijum koji zabranjuje građenje nuklearnih energetskih postrojenja.
Pa zašto onda predsednik Srbije, mimo važećih dokumenata i interesa svoje zemlje, u stilu velikog „bosa“ obećava učešće u izgradnji nuklearke „Belene“ iz koje prvi kilovati (po najnovijim prognozama) neće krenuti pre 2017. i 2018. godine, a možda i nikad? Zato jer bi Srbija svoje učešće finansirala iz međunarodnog kredita. Tako bi se finansijeri sa zapada osigurali. Umesto da u ovo doba krize ulažu svoj kapital direktno u nesiguran projekt „Belene“ oni će ići sigurnijim putem: daće kredit Srbiji (red veličine oko milijardu evra) i obezbediti plasman svog novca državnom garancijom. Kako će građani Srbije vratiti taj kredit i da li će za uzvrat ikada videti kilovate iz bugarske nuklearke – to njih ne zanima. A zašto bi, kada o tome očigledno ne razmišlja ni predsednik Srbije.

BORBA TITANA
EU iz godine u godinu postaje sve više energetski zavisna od Rusije. To se naročito vidi kada je u pitanju prirodni gas, energent koji je sve više i više zastupljen u ukupnoj energetskoj konzumaciji u Evropi i na globalnom nivou. Pošto njena sopstvena proizvodnja prirodnog gasa opada, a potrebe za ovim energentom neprekidno rastu, EU pokušava da na svaki način smanji udeo ruskog gasa u svom uvozu, koji je već sada preko 140 milijardi kubnih metara godišnje sa tendencijom porasta. Jedina supstitucija uvozu ruskog gasa je dopremanje gasa iz bogatog kaspijskog i srednje-istočnog regiona (Azerbejdžan, Turkmenistan, Iran). U tom cilju planira se izgradnja strateških gasovoda koji bi u Evropu dopremali prirodni gas iz ovih bogatih nalazišta. Svakako je najpoznatiji „Nabuko“ ali se poslednjih godina pojavljuju i AGIR, TGI i TAP.
AGIR (skraćenica od Azerbejdžan-Gruzija-Rumunija) je projekat gasovoda kojim se planira doprema gasa iz Azerbejdžana, preko Gruzije i Crnog mora u Rumuniju, a odatle u ostale zemlje EU. TGI (Turska-Grčka-Italija) je projekat koji takođe doprema kaspijski gas preko Turske, Grčke i Jonskog mora u Italiju, a odatle dalje u Evropu. Najzad, TAP (Trans-jadranski gasovod) koji bi preko Grčke i Albanije, te Jadranskog mora dopremao kaspijski gas u Italiju.
Svi ovi gasovodi pripadaju tzv. Južnom gasnom koridoru i direktna su konkurencija ruskom „Južnom toku“. Izgradnjom bar nekog od njih, Evropa bi zaustavila i čak smanjila svoju zavisnost od ruskog gasa. Iza svakog od ovih projekata gasovoda stoje konzorcijumi najvećih evropskih energetskih kompanija (nemački E.ON Ruhrgas, norveški Statoil Hydro, italijanski ENI…) i svi se nalaze u fazi izrade projektne dokumentacije, baš kao i „Južni tok“. Trenutna trka između ovih gasovoda i „Južnog toka“ zasigurno će imati ishod u skladu sa našom izrekom: ko prvi devojci – tom devojka.
U ovoj mrtvoj trci između EU i Rusije, bugarska vlada dobila je zadatak da odugovlači početak izgradnje „Južnog toka“, po svaku cenu. Sada, kada je izrada projektne dokumentacija pri kraju, Bugarima u pomoć dolazi Tadić tražeći da „Južni tok“ uđe u Srbiju kod Dimitrovgrada, a ne kod Zaječara. Ovaj, vremenski očigledno tempiran, zahtev vraća ceo posao oko izrade studije izvodljivosti čitavog projekta na sam početak. Zašto? Zato što bi promena mesta ulaska gasovoda u Srbiju izmenila suštinski ne samo trasu i studiju izvodljivosti dela gasovoda koji prolazi kroz našu zemlju, već cele trase od izlaska gasovoda iz Crnog mora. Dakle, ulazak kod Dimitrovgrada bi promenio kompletnu trasu „Južnog toka“ kroz Bugarsku. Sve ovo bi značilo nužnost izrade nove kompletne studije izvodljivosti kroz Srbiju i Bugarsku od samog početka. To bi, sa svoje strane, odložilo početak izgradnje gasovoda na više od godinu dana.
I to bi bio presudni momenat kada bi evropske verzije Južnog gasnog koridora dobile odlučujuću prednost u odnosu na rusku, tj. „Južni tok“. Gasprom bi u takvim uslovima verovatno odložio ili odustao od celog posla i okrenuo se drugim projektima sa izvesnijim ishodom. Intenzivirao bi povezivanje gasovodom ruskih gasnih polja u Sibiru sa velikim potrošačem i uvoznikom prirodnog gasa, Kinom. Takođe bi dogovorio sa Ukrajinom modernizaciju i proširenje postojećih transportnih kapaciteta, s obzirom na to što sada u Kijevu sedi Rusima naklonjen predsednik Janukovič, koji im je već predložio taj posao. Rusi ne bi preterano mnogo žalili Južni tok!

PREKO LEĐA SRBIJE
A šta bi bilo sa Srbijom? Ona bi ostala bez najveće strane investicije u svojoj istoriji i razvojnog ciklusa koji bi ova pokrenula, dakle šanse da oživi svoju potpuno posrnulu ekonomiju. Ostala bi bez nekoliko stotina miliona evra prihoda od transportnih taksi, koje bi joj svake godine donosio „Južni tok“. Izgubila bi poziciju važnog regionalnog igrača u oblasti energetike i time veći geopolitički značaj. Takođe bi došla na glas kao veoma nepouzdan partner za strana ulaganja. Rusima bi smo se ozbiljno zamerili jer smo osujetili njihove geopolitičke i ekonomske planove na Balkanu i prema Evropi. Šta to sve znači za političku i ekonomsku poziciju Srbije, nije ni potrebno komentarisati.
Da li bismo izvukli makar nekakvu korist od svega? Možda bi nas EU, za čiji interes smo odigrali svoju prevratničku ulogu, naprasno primila u svoje redove? Naravno da ne bi, jer je zacrtano još odavno da Srbija ne može ući u EU pre Kosova kao nezavisne države. Samo bi Tadić dobio tapšanja po ramenu evro-atlantskih moćnika, što bi godilo njegovoj sujeti i podiglo ugled kod onih koji priželjkuju Srbiju u granicama beogradskog pašaluka i na otprilike približnom stepenu ekonomskog razvoja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

NATO „trampa“ srpskih za srpske teritorije

Piše Dragomir Anđelković

Ovih dana plasiraju se priče o mogućoj razmeni teritorija kako bi novostvorene nacionalne države bile etnički zaokružene, a mir dugotrajno osiguran. Radi se o NATO prevari sračunatoj da olakša dalje komadanje srpskih zemalja i učvršćivanje njihove okupacije putem formalnih atlantskih integracija

Pre neki dan, Ted Karpenter, iz vašingtonskog instituta „Kejto“, predložio je da Republici Srpskoj bude dopušteno da se izdvoji iz sastava BiH, i priključi Srbiji. To bi Beogradu bila „kompenzacija“ za Kosovo, odnosno prihvatanje njegove „nezavisnosti“. Nešto ranije, naš prozapadno nastrojeni ekonomisa, Goran Nikolić, otišao je još dalje, objavivši na svom blogu (sajt B92) kratak tekst pod naslovom: „Nove granice i grupni ulazak u NATO – stabilnost za Z. Balkan?“ Njegov ključni deo glasi: „Priznanje Kosova i trampa severa za Preševsku dolinu za Srbiju bi u slučaju sveobuhvatne razmene verovatno bila prihvatljiva solucija. U bolje obaveštenoj javnosti kolaju brojni predlozi trampe. Oni se npr. mogu zvati S za S (Srpska za Sandžak /istočni/) … Sava i Jadran za Bošnjake (uz istočni Sandžak i teritorijalne ustupke bosanskih Hrvata). Herceg-Bosna i ostaci Posavine za Hrvatsku, blago okrnjena RS za Srbiju, sa nadvožnjakom nad zapadnim delom Brčkog“.
Ne družim se sa pripadnicima kvislinškog režima koji vodi Srbiju, a ni sa aktivistima ovdašnje „NATO pete kolone“, pa nisam deo „bolje obaveštene javnosti“. Stoga, nisam ranije čuo, pa ni pomislio da iko u Srbiji nudi „istočni Sandžak“ za Republiku Srpsku, niti da je trampa severnog Kosova i Metohije za tzv. Preševsku dolinu – koja uzgred budi rečeno i ne postoji, već je u pitanju novi antisrpski propagandni termin – za Srbiju „prihvatljiva solucija“. Ipak, ovo je prilika da progovorimo o granicama na postjugoslovenskom prostoru, i to kako prošlim tako i sadašnjim, odnosno budućim. Ali i da, uzimajući u obzir dva spomenuta predloga razgraničenja, konstatujem sledeće: štetne kombinacije koje evroatlantski nastrojeni Srbi razrade za svoj narod, retko koji zapadnjak može da smisli. Po nas najgori planovi, koje neprijateljske sile potom prihvate i nam nameću, obično se rode u nekim srpskim, izdajničkim ili bar plitkoumnim, glavama!

(NE)MOGUĆE GRANICE
Ustav iz 1974. godine načelno je govorio o pravu jugoslovenskih naroda na samoopredeljenje. Iako nije bio razrađen mehanizam za njegovu realizaciju, bitno je da nije sporno da su narodi mogli, ako su to hteli, da se otcepe. Ipak, postavlja se pitanje – na šta se pravo na samoopredeljenje odnosilo? Naravno, nije mogao svaki Srbin ili Hrvat da izdvoji svoje dvorište ili stan iz SFRJ, odnosno Republike u kojoj je bio manjina, ali – da li je svaka mesna zajednica mogla da se otcepi? Ili su to pravo imale samo relativno kompaktne teritorije.
Prvo da vidimo kako bi izgledale nove granice kada bi prihvatili donekle modifikovani prvi model razgraničenja (da bar nekoliko grupisanih mesnih zajednica imaju pravo na samoopredeljenje), i projektovali ga, u skladu sa tadašnjim razmeštajem naroda, na 1991. godinu. Srbima bi pripao ne samo veći deo Republike Srpske Krajine, već i neki pogranični krajevi sa hrvatske strane granice, kao i gro zapadne Slavonije. Hrvatska bi bila podeljena na četiri dela: Istočnu Slavoniju (odvojenu srpskom zapadnom Slavonijom), Zagorje sa Hrvatskim primorjem (međusobno takođe skoro razdvojenim srpskim teritorijama od Ogulina do Srpske Moravice na granici Slovenije), Zadar sa Ravnim kotarima i, konačno, Južnu Dalmaciju, kojoj bi bila pripojena Zapadna Hercegovina. Hrvatima bi pripale i neke manje teritorije u centralnom delu Bosne i u Posavini, dok bi preko 60% BiH dobili Srbi.
Muslimanima bi pripalo oko 25% BiH, i to u vidu razdvojenih teritorija koje bi se protezale od Drine pa do Cazina. Ujedno, dobili bi i južni deo Raške oblasti, gde su bili a i sada su većina. Radi se o nekoliko mesnih zajednica u opštinama Prijepolje, Sjenica i Novi Pazar (dok veći deo atara tih opština naseljavaju pravoslavni Srbi), i znatnom delu tutinske opštine. Na osnovu rečenog vidimo da bi samo na prostoru Srbije, BiH i Hrvatske, postojalo bar pedesetak razdvojenih oblasti (neke bi bile patuljastih razmera) koje bi pripale Srbima, Hrvatima i muslimanima.

SRPSKO ISTORIJSKO PRAVO
Zdrav razum, verovatno, svakome od nas kaže, i dok ne zamislimo sve rečeno na karti, da je bilo nemoguće da se svaki izolovani komad teritorije otcepi od republike kojoj je pripadao i pripoji nekoj drugoj. A tim pre tako je kada uzmemo u obzir potrebnu infrastrukturu, gradske centre, privredni i administrativni potencijal, kao i sve drugo potrebno da pojedine oblasti funkcionišu kao enklave nekih država. Stoga, jasno je da je ustavno pravo na samoopredeljenje jugoslovenskih naroda moglo da bude realizovano samo uz izvesnu razmenu teritorija, tako da pravoslavni Srbi dobiju samo oko 55% BiH, odnosno islamizirani Srbi čak 30% te republike, a da za uzvrat južni delovi Raške oblasti sa muslimanskom većinom ostanu u sastavu Srbije (a uzgred ne radi se o tzv. istočnom Sandžaku, kako kaže Nikolić, već o jednom njegovom južnom delu), dok bi muslimanske oblasti u BiH uglavnom bile povezane. Opet, kada je reč o nekadašnjoj SR Hrvatskoj, bilo bi gotovo neizbežno da, uz kompenzacije srpskoj strani, deo zapadne Slavonije, kao i neke oblasti u primorju, pripadnu Hrvatima, kako bi njihova država imala teritorijalni kontinuitet.
Međutim, od ustavnog prava srpskog naroda na samoopredeljenje, i razgraničenja iole nalik onome o kojem smo govorili, nije bilo ništa. Sjedinjene Države i njeni evropski saveznici nametnuli su ono što su smatrali da je u njihovom interesu. Priznali su Hrvatsku i BiH u njihovim administrativnim granicama, a legitimne i legalne zapadne srpske države (RSK i RS) tretirali kao separatističke tvorevine. Potom su putem direktne i indirektne vojne intervencije i Srbiju naveli da defetistički poklekne i takvo stanje, odnosno aneksiju RSK i dela RS, prihvati. No, Beograd nije mogao da izbegne da se i Srbija nađe pod udarom. Usledila je agresija na nju, koja je dovela do prepuštanja uprave nad Kosovom i Metohijom, suštinski, okupacionim snagama i administratorima. Sledeći korak bilo je priznanje tzv. države Kosovo od strane SAD-a, kao i saveznika i vazala te velesile.
Vašington je našem narodu oteo ono što mu pripada. I to čak i po titoističkom, nesumnjivo, po Srbe nepovoljnom Ustavu. A kamoli na istorijskim osnovima. Još franački analista Ajnhard (9. vek), vizantijski car i pisac Konstantin VII Porfirogenit (10. vek), a pogotovo potonji relevantni autori (npr. Jovan Kinam, 12. vek), svedoče da je veći deo teritorije BiH bio srpski (kao i cela Crna Gora), a da je tako bilo i sa značajnim delovima sadašnje Hrvatske (odnosno Makedonije i severne Albanije). Kada na to dodamo i činjenicu da su Srbi pobedili u Prvom i Drugom svetskom ratu a Hrvati i muslimani se, tokom oba rata, uglavnom borili na strani Nemačke, odnosno da su hrvatsko-muslimanske ustaše nad Srbima počinili genocid jednak Holokaustu, nema ni trunke sumnje da bi bilo pravedno i istorijski utemeljeno da realna (a ne velika) srpska država obuhvati prostor gotovo od granice Slovenije pa sve do Grčke.
No, život je surov. Moćni gaze i pravo, i pravdu, te otimaju šta žele. Mi nismo smogli snage i volje da im se odupremo. Tako su nam nametnuli sadašnje granice. Na sreću, svet se sada menja. Pre ili kasnije doći ćemo u priliku da postavimo pitanje povraćaja bar dela onoga što nam pripada. Do tada treba da se izborimo da sa vlasti oteramo američke kvislinge koji iznutra slabe Srbiju, da je korenitom unutrašnjopolitičkom i spoljnopolitičkom preorijentacijom ojačamo, i tako – kako je to rekao Slobodan Antonić – „spremni dočekamo priliku za obračun“. A ona će se sigurno pojaviti, samo pitanje je da li ćemo umeti i hteti da je prepoznamo, i iskoristimo. Samosvesna i oporavljena Srbija izboriće se za ujedinjenje, bar dela, srpskih zemalja. Duhovno okupirana neće sačuvati ni sebe.

SLOBODNE SRPSKE ZEMLJE
Danas postoje dve države koje su formalno srpske. To su Srbija i Srpska, u kojima deklarisani Srbi predstavljaju većinu stanovnika. Međutim, prva je, iako je ustavom definisana kao nacionalna država srpskog naroda, u stvari spala na nivo američkog protektorata. Druga je, iako su njena vlast i relevantna opozicija, uz sve mane koje imaju, mnogo nacionalnije nego režim i veći deo opozicije u Srbiji, ipak direktno okupirana. Što se Crne Gore tiče, za nju takođe, na osnovu njenog istorijskog karaktera i ne samo etničkih korena (jer srpske korene imaju i tzv. Bošnjaci, mnogi Makedonci i značajan deo Hrvata), već i opredeljenja većine stanovništva (oko 65% građana Crne Gore, i pored strašne propagande, izjašnjavaju se kao Srbi ili kažu da im je maternji jezik srpski, i da su vernici koji priznaju SPC). Otuda, Crna Gora je takođe srpska zemlja i deo srpskog državnog prostora, iako nije srpska država čak ni onoliko koliko je to vazalna Srbija. A pokušaj izdvajanja dela Raške oblasti iz Srbije, u funkciji je daljeg odvajanja Crne Gore od naše republike (bile bi spojene samo jednim koridorom), kao i podsticanja crnogorskog etničkog separatizma.
Dužnost Srbije je – kao najsnažnije srpske države – kada dođe sebi iz stanja opijenosti evropskim iluzijama, da energično počne da deluje u prilog zaštite srpskog identiteta Crne Gore, odnosno da pruža svekoliku podršku Republici Srpskoj da ponovo preuzme sva ovlašćenja koja je dobila Dejtonskim sporazumom (od sopstvene vojske do pasoša koji bi imao i oznake RS). Time, i borbom za zaštitu svog teritorijalnog integriteta, oslobođena Srbija će doprineti da sunce slobode ogreje i Srpsku, i Crnu Goru. Od toga do ujedinjenja srpskih zemalja biće samo jedan korak. A pre ili kasnije doći će vreme da se izborimo i za Prištinu i Prizren, a ako se ukažu povoljne okolnosti, i za slobodu RSK. Jevreji su hiljadama godina uporno govorili: „Dogodine u Jerusalimu“. I evo ih tamo. Zato ne smemo da se demorališemo i prepustimo evroatlantskim centrima moći da nam i dalje kroje sudbinu, odnosno prekrajaju duše i granice.

„ZAŠTITA“ BESNE ZVERI
Više puta sam pisao o tome da Vašington nastoji da preko svoje „pete kolone“ obezbedi da mu damo i ono što nije uspeo da nam otme, odnosno da se odreknemo šanse da u okolnostima kada globalne prilike za nas postanu povoljne – ispravimo bar neke od nepravdi koje su nam devedesetih godina učinjene. Deo tog antisrpskog projekta je i plasiranje priča o razmeni teritorije, po principu srpsko za srpsko.
U gorem slučaju, navodno, nude nam RS (i to ne celu nego umanjenu za Brčko, a na stranu to što zapadna srpska država nikada nije ni dobila 49% teritorije BiH koja joj je pripala u Dejtonu) za Rašku oblast, a severno Kosovo za Preševo. U boljem slučaju, nagoveštavaju nam mogućnost trampe KiM (valjda bez severnog dela) za RS. Međutim, u oba slučaja, uveren sam, ne radi se o razmeni teritorija već o ispitivanju terena. Naši neprijatelji hoće da vide da li smo i dalje spremni da se olako igramo sa svojim zemljama. Ako jesmo onda će nastaviti da nam ih uzimaju, a ništa nam za uzvrat neće dati.
U pitanju je još nešto. Antisrpske snage sada, kao i više puta ranije, propagandno deluju u prilog toga da, dok maštamo o nadoknadi, i plašimo se novih poraza, u mislima prežalimo deo teritorije koji nam trenutno otimaju. Gora „ponuda“ treba da nas zaplaši gubitkom Raške oblasti, što navodno može da nam se desi ako i dalje budemo „nekooperativni“. Svrha bolje „ponude“ je da kod nas stvori lažnu nadu da će popustljivost oficijelnog Beograda, koliko toliko, biti jednog dana nagrađena.
Međutim, svakome ko racionalno razmisli, trebalo bi da bude jasno da neće biti tako. Naši ustupci će, kao i do sada, biti propraćeni samo dodatnim zahtevima. Popuštanjem prizivamo nove nesreće. Sada se već uveliko radi na širenju separatističkog sindroma među muslimanskom populacijom Raške oblasti, a sutra će još glasnije biti postavljeno pitanje Vojvodine. I to ne samo onog dela gde su Mađari većina, već cele naše severne pokrajine. Ako na svaki pomen krnjenja teritorije Srbije, u skladu sa ustavom i zakonom, ne budemo reagovali rigorozno, a na spoljnjem terenu, kao svaka normalna zemlja – crno nam se piše. To znaju naši neprijatelji, pa zato, pritiscima i obećanjima, kao i preko svojih lobista u Srbiji, nastoje da nas zalude, kako bi nastavili sebi da kopamo raku.
Uostalom, zar bi u razumnom stanju Srbi prihvatili da NATO komada naše zemlje, a mi još i da uđe u njegove redove?! Valjda, da se odužimo za predloženo oduzimanje Raške oblasti tako što ćemo ginuti u Avganistanu. I da „meku“ okupaciju Srbije učinimo „klasičnom“, kako u boljim geopolitičkim okolnostima ne bi mogli da se izborimo za slobodu Srbije (sa Kosovom), Srpske i Crne Gore, a možda i RSK.
Umesto da postanemo „saveznici“ sa svojim neprijateljima, i da im pomažemo da seku naše meso, dužni smo, pred istorijom i pred potomcima, da im se odupremo. Ne smemo da se pomirimo sa gubitkom Kosova i Metohije ili bilo kog drugog dela otete srpske teritorije, a kamoli da smemo i da pomislimo da prihvatamo da naš državni prostor i dalje bude krunjen. Kosovo je naše, kao što je to i Srpska ili Raška oblast. Nema tu šta da se trampi. I ne treba nam NATO stabilnost koja je u funkciji očuvanja i produbljivanja zla učinjenog našem narodu, već nam treba selektivna globalna nestabilnost i ojačala Srbija koja će umeti da iskoristi svaku povoljnu priliku kako bi pravda trijumfovala.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Грачаничка звона звоне у Шишатовцу




Свемилостиви Господ наш уочи Видовдана умио је благо заталасане падине Фрушке горе, да чисте као суза праведника, у недра своја приме нове српске изгнанике, и највећег мученика овога времена, ‘’умировљеног ‘’ – одстрањеног - обесправљеног владику рашко-призренског и косовко-метохијског, владику нашег преосвећеног, Артемија... Распетог, још живог. Да сведочи још једно свеколико српско страдање, и своје мучеништво да угради у ђердан мученика косовских... Да сведочи каква је ‘’густа магла паднала, на тој ми равно Косово море, ‘’ да сведочи како ‘’ништа се живо не види, море’’... И не само на Косову, већ по васцелим Српским земљама, расцепканим, разједињеним и окупираним ...

Као да сузе Господње хоће да расквасе и размекшају јад који се накупио и запекао у људима који у колонама пристижу у светињу некада раскошне лепоте, светињу - стециште интелектуалне елите 19. века, рушену до темеља, запуштену, па обнављану, а никад потпуно обновљену... Светињу чији су бели, огољени зидови и монументални облици и контуре испрани муком и сузама невино пострадалих, и који су остављени да се на њима испишу житија нових мученика и страдалника за Веру Православну.

У ваздуху лебде измешане до непрепознатљивости туга и радост. Туга због изгона, због непогрешивог осећаја страшне неправде који као камен притиска срца верних. И радост због сусрета са највећим духовником овога времена, са оним који је, после Светога Саве, српском роду љубављу и духом породио најбројнију породицу Богослужитеља и Богоугодника који су ‘’светлост свету и со земљи’’, који животима својим заветованим Богу, сведоче бескрајну Љубав детињу према Оцу своме. Као што је бескрајна и Љубав наша према Оцу нашем Небескоме.

Као што је некада на овоме месту Вук Караџић забележио најбоље и најлепше јуначке песме, тако је верни народ данас почео овде да љубављу и вером исписује најлепше молитве Господу за спасење страдалнога српског рода и свога прогоњеног духовног пастира и његове духовне деце која не пристају да поред живога Оца буду духовни сирочићи.

Ово место је постало принудно боравиште владике који је својим делима и страдањима надрастао све своје савременике-саплеменике и многе великане из рода нашега.

У временима када се под сваковрсним недаћама Српски род згрчио, чекајући следећи ударац, када су нехајност и незаинтересованост за духовно стање нације узеле маха заменивши острашћеност безбожничког режима, у Шишатовцу се уочи Видовдана окупило мноштво људи који јасно распознају Добро од зла и Светлост од таме, људи који разликују Праву веру од мешавине и збрке свакојаких ‘’вера’’ које су се размахале светом и прете да једину Светлост угасе.

Дошли смо, са многих страна и прешли многе километре да се напијемо на кладенцу чисте вере, да душе своје освежимо и испунимо Божанским миром који Света Литургија оставља у нама.

На велику жалост верних, све је мање цркви у којима се служи Света Литургија како су нам Свети Оци предали, већ се изменама наше свето Православље уводи у ‘’свејерес’’ како је говорио св. Јустин Ћелијски. Зато је сада овде духовна жеђ израженија, а духовна радост већа. Зато су манастири све више места где верни долазе... Манастири - вековни чувари вере, духовни међаши који бране да се вера скрнави, да се ‘’старе међе’’ померају...

Храм који својим величином задивљује испуњен је верним народом као никад досад. На улазу стоје они који нису успели на време да уђу у цркву.

Благодат Божија спушта се на све нас, и сви као један узносимо молитве Господу. Владика Артемије и данас служи своме Господу, служи Свету Литургију - на радост и духовно окрепљење присутних. Више стотина верних и мноштво монаха и монахиња, сједињени Вером у Господа, сједињени патњом праведника једногласно узносе молитве Богу ... Радост молитве и благодат која се излива на присутне, скоро да се и физички може осетити. Ваздижу нас и узвисују на дотад недоживљене висине ... Душе наше извијају се и стреме ка Господу...

Владика беседи. Речи одзвањају и неизбрисиво се урезују у свест свих нас: ‘’ ...да бисмо сачували Веру Православну која даје смисао целом нашем животу, нашим страдањима, нашим успесима и нашим неуспесима, јер та Вера Православна је једина која даје смисао животу људскоме, јер том вером ми се спасавамо од греха, смрти и ђавола. Зато је Господ дошао у овај свет да нам покаже пут, браћо и сестре, како да из овога света, из ове долине плача стигнемо у своју небеску отаџбину, у царство Христа Бога нашега...’’
Понавља наш владика речи светог Јована Златоустог кога је ондашњи црквени режим и режим злочинаца расчинио и прогнао, а данашња га Црква прославља као једног од Света Три Јерарха: ‘’Слава Богу за све ‘’...

Док стојим у мноштву народа, на тренутак ме мисли однесу у туђину, где сам први пут осетила да се потпуно стапам са верним народом, да сам једно са њима док се молитвом Богу обраћам... Само тамо и данас овде осећам једнодушје које нераскидиво везује... И тамо сам стајала међу изгнаницима из земље, међу саплеменицима прогнаним због борбе за краља и Отаџбину, због вере у Господа, међу браћом и сестрама који на безбожје нису могли пристати. И тамо сам стајала међу светосавцима који су за веру спремни живот свој да положе... И заједно са њима осећала силу и неправду којом моћни владари овога света вековима убијају душу српскога народа...

И тамо сазнала за једног, по налогу Јосипа Броза расчињеног, владику Дионисија на чијем је гробу патријарх Павле одржао опело, и за једног обесправљеног српског владику, владику Дамаскина, који је, као професор Призренске Богословије гасио пожар у Пећкој Патријаршији, када су је, 1980.г. Шиптари запалили.

Тамо сам сазнала за многе неправде и патње које трпе изгнаници. И саосећала са њима, као што и данас сву неправду осећам...

Вечита Српска коб прогонства и изгона наставља се и сваки пут бива жешћа, јача, болнија...

Колоне прогнаника и изгнаника вековима су, са чемерног, но Богом спасаваног Косова и Метохије, пристизале у питомину сремску, банатску и војвођанску да им незацељиве ране топлином и љубављу умије и очисти...да покуша да их извида. Изгони и прогони трају... Кроз векове. Како онда, тако и данас...

Двадесети век је за Србе највеће стратиште и страдалиште... Уништавају нас и физички и духовно. Затиру.
Двадесет први век наставља убилачку мисију над Српством и чојством и човештвом... мисли су које ме данима опседају... а потврде стижу свакодневно...

Непрегледна маса верних прилази да узме нафору и да пољуби свету десницу владикину. Гледам благ осмех и љубав којом владика зрачи, којом свакога ко му прилази благосиља... Господе, сачувај нам владику, и монаштво наше, и нас недостојне ...

Богоумилним гласом сестара и духовним песмама ублажава се бол од дубоких рана прогоном и неправдом створених.

У великој, новоопремљеној гостопримници дочекују нас благим осмесима млади монаси којима је Господ даровао прилику да буду на услузи владики Артемију и верном народу.

Окрепљених душа приступамо телесном окрепљењу. Има нас из свих крајева. Различитих акцената, но истом вером задојених.

Владика опет беседи. Тајац. Свако жели да чује речи владикине и да их у срцу своме заувек понесе...

Онда почиње песма. О Косову, о страдању. Сузе тешке као олово падају из очију владикиних и из очију монаха који су пошли у прогонство за својим духовним оцем, јер не могу да га се одрекну. Сузе које не могу да сперу грч неверице због неправде и силовитости удараца које трпе. Мушке сузе које стоје као сведочење Истине на скамењеним лицима духовника, и само појачавају очеличену истрајност на путу Господњем... Народ грца у сузама. Пева. И плаче. Болно и пркосно. Плаче. Јеца.

Господе, спаси нас, помилуј нас...

И сви знамо и осећамо да су Светосавље, Косово и Метохија и жеђ за Правдом и Истином укорењени сувише дубоко у српском народу да ће одолети и овој пошасти која нас је напала. Само боли. Ужасно. Јер долази од рођених. По крви и роду најближих...

Умилни гласови монахиња, сестара и браће извијају се у незаборав који у срцу остаје:

‘’на тој ми равно Косово мори

ништа се живо не види

до једно дрво високо...

Под њим ми седи владика мори

Под њим ми седи владика.

Кол’ко је сунце на небо мори,

Кол’ко је сунце на небо

Тол’ко је срце његово мори,

Тол’ко је срце његово.

У њег’ је стало Косово мори

У њег’ је стало Косово.’’

И, као ниска најлепших бисера нижу се песме љубави према роду и према Богу нашем. Песме које прослављају светитеље и мученике, које чувају косовски завет. И онда стари монах из Црне Реке запева, а верни народ га прати. Дирљиво и поучно. Јединствена лекција о духовности и патриотизму. Богу захваљујемо за овако богато уздарје којим нас уочи Видовдана награди.

Из сузних очију присутних чита се:

‘’Поносни смо што смо Срби, што смо потомци светих Немањића, што нам је у срцу Косовски завет, што волимо своју Цркву, и свој народ и своју земљу. И што, волећи своје, не мрзимо друге, јер смо прави Хришћани, Светосавци, Срби, какви су били сви наши преци и, уз Божију помоћ, каква ће бити и сва наша поколења.

Иако не спадамо у велике народе по броју, наш живот и наша историја представљају проживљено Јеванђеље, јединствено дело неисказане хармоније и красоте. Тиме се поносимо, за ту Истину смо страдали и данас страдамо...

У Бога верујемо... али у људе не можемо веровати...’’

Из сузних очију излива се љубав.

И видимо владику Артемија како оживљава Црну Реку и ствара духовну кошницу монаштва, како испуњава монашким богоугодним животом опустеле манастирске зидине и темеље, како васксава Веру нашу свету, како је у срца усађује да никад не усахне... Видим владику како расчишћава и поново васпоставља темеље духовном препороду...

... како неуморно путује по свету ширећи истину о страдању свога народа,... како неустрашиво говори истину и смело гледа у очи злочинцима пред којима дрхти свет, ...како подиже светиње вековима замрле и како их пуни Божијим угодницима ...

И видим недостојне који му завиде на Божијем дару и духовној снази.

Видим владику како се витешки бори за свој народ и како витешки страда у славу Божију, како венац мученички достојанствено носи ...

И видим владику како говори док сви други ћуте о ‘’Шиптарском геноциду над Србима у 20. веку’’, док говори о уништеним светињама које отимају и име српско затиру...

Видим владику како држи опело косовским јунацима, како проповеда... како љубављу и Вером у Господа препорађа свет око себе.

Видим владику како достојанствено подноси страдање које му је св. Јустин прорекао ‘’пострадаћеш од својих школских другова...’’ Видим владику и његово верно монаштво како као свети ратници Христови чувају свето Православље...

И мноштво верног народа како се Богу за њих моли...

На многаја љета, владико Артемије!



Нека је слава Богу за све!



Горица Тркуља

На Видовдан,

2010. Лета Господњег



Извор: СРПСКЕ НОВИНЕ - Торонто

[You must be registered and logged in to see this link.]

ТО СУ СРБИ!

(Пастор Фридрих Грисендорф)

(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)

''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.

Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.

Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.

Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!

И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.

Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.''

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zaveštanje Stefana Nemanje o jeziku

Reč Stefana Nemanje (oca Simeona) izgovorene na samrtničkoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko, Sveti Sava (iz knjige Zaveštanje Stefana Nemanje pisca Mileta Medića)

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod - izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio.

Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda s drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda. Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikad se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bitki na život i smrt. Dok se god u toj borbi čuje i jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan. Bitka je završena. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva.

Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka samo slušaju.

Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će tako osvojen deo zemlje i narod kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Саопштење Српског сабора Двери:ДРЖАВА ГОРИ, А РЕЖИМ ГЕЈЕВЕ ЧЕШКА



Српски сабор Двери одлучно подржава данашњи протест Српског народног покрета
Наши 1389 против режима који у тренутку док држава пропада по свим
спољно-политичким, безбедносним, социјалним и економским параметрима организује
параду промоције идеологије хомосексуализма у центру Београда.

Актуелна власт и њени прирепци главни су кривци за стање друштва у коме се сви
пристојни и породични људи осећају обесправљено и понижено.

Српски сабор Двери позваће све своје сараднике, активисте и пријатеље, као и
честите, породичне људе да се дигну против ЛГБТ диктатуре.

Наш протест биће ненасилан али довољно одлучан да покаже колико је геј-парада
уствари једини морал, једина идеологија, једино лице данашњег режима.

Наше је да гласно кажемо да је прошло време за породичне шетње и да је дошло
време за одлучне протесте породичних људи.

У Београду, 7. септембра 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

[You must be registered and logged in to see this link.]

Умримо на путу за Јерусалим


Комунизам је слудео и упропастио много наших људи и таман кад се народ почео трезнити од те заблуде дочекују га у цркви неозбиљни неки свештеници и владике и трују новим заблудама о животу.



Не проповедају о покајању, посту, не раде на духовној и моралној обнови народа, него проповедају широки пут пропасти: ‘’једи пиј и весели се'’ и све то Бог прашта. ‘’Сви у Рај'’. Неће сви у Рај. Нећемо, ако се не опаметимо и нерадимо онако како је Свети Сава учио и делао. Један број наших црквених јереја и архијереја је усвојио погрешна учења.


Демагошки сваком ко уочава да то што они раде и уче није оно што пише у нашим Веронаукама и Богослужбеним књигама говоре да нисмо ми дужни тиме да се бавимо. Ми смо неуки и пре свега лаици. То мора да се решава одозго. Па то значи да би ми још требало да седимо под Турцима, јер су нам убили Цара Лазара, и нико није сем њега надлежан да покрене рат против Турака.


Испада да ни Карађорђе није био надлежан да дигне устанак против Турака, јер је званично у Србији власт била Турска. Па они, који су перјанице промене у црквеном поретку су се ишколовали у страним земљама, задојили антисрбством и изгубили љубав према Православљу, а и да не помињемо Светосавље. На пример замислите да се православни усавршава у Риму. Па како ће он то да научи и буде доктор Богопознања, кад су свети оци проклели Латинску јерес. Проблем је ту и настао. Неки су се и лично развратили и престали да верују, па су тако у паду почели да наговарају и друге да тако треба.


Навешћу дивно расуђивање господина Жељка Которанина, који о том новом и старом поретку у Богослужењу каже:


‘’Дакле, прво: нема старог и новог служења свете Литургије! Па макар старо звали и традиционално. Ради се о законитом служењу свете Литургије. Оно је законито, прво, зато што је освештано вековном употребом, а друго, зато што је Свети Сабор већ одредио да се у нашој Цркви има служити у складу са вековним начином служења. Такво служење је у складу са црквеним, значи Божијим Законом.


Друго, ново служење није никакво ново, него је то беззаконо служење. Беззаконо, прво, зато што је супротно одлуци Сабора, а друго, зато што је унело у нашу цркву раздор у богослужбеном јединству, а тиме и оно, што би отац Петар рекао: злу крв, односно свађу, односно поделе. И то је, једном речју, беззакоње.


А залагати се за јединство, мир, љубав међу хришћанима на тај начин што се тражи јединство, дакле црквена саборност, између законитог и беззаконитог, је потпуни промашај. У Цркви законито има ваљаност, а беззакоње у Цркви никада није имало ваљаност. И шта може ујединити законито и беззакоње? Ништа! ‘’


Наши епископи су заједно са дипломама и докторатима донели и туђе обичаје.(на пример из Грчке) Можда они сви и нису неправославни, али су туђи и ми се боримо да у Србији буде Србско тако нам Бог помогао. Отуда верујући народ се организује у богомољачка братства око угледних и моралних људи и почиње да брани своје цркве и манастире. Недозвољава тим рушитељима закона да спроводе самовољу и измишљају нешто што никада у Цркви није било.


Организује се омладина око организације ‘’Образ'’, организују се у удружењу ‘’Законоправило'’ и организују се по целој Србији у свим угроженим епархијама Богомољачка братства при свим храмовима и манастирима. Неће се дозвиолити да наше дивне светиње, зидане од наших дедова и владара падну у руке овим безаконицима, а да се ми под шљивама молимо Богу, јер су многи од њих преко ноћи окренули све наопако.


Са београдског факултета изаћи ће и излазе чудни свештеници и још чуднији вероучитељи, њих више не рукополажу озбиљне владике, веронауку предају по неправославним уџбеницима они сиротани, које су већ упропастили недоучени учитељи. По сајтовима ће их рекламирати, а већ их и рекламирају и протежирати навијачи и следбеници, који су ко зна каквим тајним везама са њима спојени, јер се другачије неможе објаснити овако нелогично, неразумно, слепо, замрачено расуђивање и гледање на проблематику. Сви говоре о јединству. Да не дође до раскола у СПЦ. Па како да дође до јединства када група епископа већ трећи пут потврђене одлуке Сабора СПЦ, неће да спроведе. Бог не слуша молитве непослушних и то се и у пракси види. Народ бежи из њихових цркава. Прелази много километара за молитве и Свето Причешће тражећи где се служи на традиционалан односно законит начин.


Питам се, питам ове заблуделе епископе и свештенике:


- Како нећете да радите за добро Срба и Православља, па ви добро знате све, а због нечег нећете да поставите ствари на ноге. Ухватили сте се теорије врдања, па кад вас неко притера чињеницама уза зид, а ви уместо да следујући логику промените мишљење, ви навалите да етикетирате, или приказујете себе ученим. Ви добро знате који су људи стварно пуни знања. Они који су имали Богопознања. Па апостоли су били рибари, а не доктори наука, што не искључује могућност и њима да буду свети људи, али вама се ако овако продужите то сигурно неће десити. Постаните поштени у погледу расуђивања. Не могу да верујем у такав ментални склоп. Да ли ви уопште верујете у Страшни суд? Нек вам је Бог на помоћи. Нека је и нама Бог на помоћи. Боримо се за добро. На то увек имамо право и обавезу. Следимо причу оца Јулијана покојног игумана манастира Студеница која почиње овако:


Решио мали мрав да иде на поклоњење светињама у Јерусалим. Ту своју намеру објави свим животињама на једном великом животињском збору. Запрепасте се сви од реда. Па како је која дохватила реч, а прво су говориле велике животиње, крену да га коре и грде. –Баш си ти, тако мали и слабашан,решио да идеш за Јерусалим. Ми, велики и снажни, неусуђујемо се да кренемо. Па знаш ли ти колико је мора и гора до тамо. Па колико је опасности. Ређали су се дискутанти читавог дана, а мали мрав је покушавао да добије реч, али како је био мали и најмањи на сабору никако није успевао. По неко га примети, па се још јаче брецну на њега:


-Гле ти њега толика брда и планине, а он ће све то да пређе. Када дође вече и сви су већ су говорили; дозволише и малом мраву да каже нешто.


-Ето, ја знам да сам мали и најмањи од свих вас. Знам да има много опасности на том путу и да је много мора и гора до тамо. Ја знам да је Јерусалим далеко. Али ја хоћу да умрем на путу за Јерусалим.


Ми драга браћо и сестре незнамо да ли ћемо дочекати коначну победу Добра у свом животу. Али ми треба да се боримо за ту победу, а смрт да нас затекне на томе путу. Тада ћемо стати пред нашег Бога Правде .


Ми треба да умремо сваки у свом животу на своме путу за Јерусалим. Амин.




Теодул прости, 05.12.2008

[You must be registered and logged in to see this link.]