Srbi, Srbija, Srbstvo

Силовање језика
Тема дана, Тема дана-насловна | 8. септембар 2010. | 19:19

Предлог Савета Европе да се убудуће из службених језика
земаља чланица избаце поједине речи које праве полне
разлике, попут „мајка“ и слично, изазвао је неверицу, па и
згражавање, српских лингвиста и дела јавности. Уз поруку да
је то „силовање језика“, књижевник Горан Скробоња аутори­ма
европског новоговора помиње „једног од родитеља“.

Подсетимо, „Правда“ је већ писала о предлогу швајцарске
посланице у Европском парламенту, Дорис Штумп, да се и реч
„мајка“ замени речју „родитељ“, односно „један од родите­ља“,
да се не би правила дискриминација међу половима. Управо је
у Швајцарској, у Берну, почела примена „евро-новоговора“ у
службеној кореспонденцији, али у свакодневном говору се,
наравно, и даље користе стари-добри изрази.

Што се Србије тиче, домаћи лингвисти листом осуђују
препоруке СЕ, сматрајући их бесмисленим и непотребним. Осим
„мајке“, европским „језичким реформаторима“ засметали су и
називи појединих професија, статуса, па и израза за које
смо мислили да никада никоме неће сметати. Ако су млади (и не
само млади) до сада „водили љубав“, у тренуцима интиме
убудуће ће имати „експлицитну љубав“ уколико се усвоји
језичка резолуција СЕ. Возачи ће, пак, по полагању испи­та у
ауто-школи стицати „лиценцу за вожњу“, а возила паркира­ти на
местима где се „смештају аутомобили“. Ако сте без посла, као и
већина грађана Србије данас, нећете се више водити као
„незапослен“, већ као „лице са ограниченим примањима“. А
каква то примања имају незапослени, не само у Србији?

Књижевник и омиљени дечји песник Љубивоје Ршумовић за
„Правду“ каже да је иницијатива СЕ потпуна бесмислица, ко­ја
не заслужује било какав коментар.

– То је најобичнија будалаштина, која не може заживети у
пракси, а ја свакако у својим наредним романима и песма­ма
нећу користити те нове речи и изразе, нити ћу дозволити да
моја ранија дела штампају на европском новоговору – каже
Ршумовић.

И књижевник и преводилац Горан Скробоња одбацује идеју да се
из српског језика избаци, рецимо, реч „мајка“ и уведу не­ке нове
кованице.

– Лично, никад нећу прихватити израз „један од родите­ља“, да
то говорим или пишем уместо дивне речи „мајка“, која по­стоји у
свим светским језицима. Сада се неки чиновник из Савета
Европе сетио да мења језике, а ова резолуција је, запра­во,
силовање језика, које не смемо дозволити. Морамо дићи глас
против тога. Ако издавачке куће и лектори прихвате овај
новоговор, онда ће се отворити Пандорина кутија која мо­же
да уништи српски језик. Ако су ово језичке тековине Европ­ске
уније, које нам се нуде, односно намећу декретима, онда и ја
могу онима који су ово смислили да поручим на новоговору – да
им „експлицитно волим једног од родитеља“ – каже Скробо­ња.

Како ствари стоје, изгледа да укидање речи „мајка“ није
најгоре што ћемо од Савета Европе и њихових „језикослова­ца“
дочекати, посебно ако спорна језичка резолуција добије
зелено светло.

Да ли ће бити лакше променити сопствени језик, зарад „ми­ра у
кући“ и односа са Европом, или променити једну лошу
резолуцију, видећемо. Барем са резолуцијама имамо иску­ства.

Паркинг постаје смештај

Осим речи „мајка“, препорука СЕ је да се и следеће речи и
изрази замене са „више одговарајућим“:

почетни курс основни курс

паркинг радник лице за смештај аутомобила

дипломирани степеновани

возачка дозвола лиценца за саобраћај

оџачар одржавалац димњака

зборница (у школи) соба наставног кадра

лудница установа менталног здравља

незапослен лице са ограниченим примањима

бескућник лице са променљивом адресом становања

вођење љубави експлицитна љубав

порно филм љубавно-експлицитни филм

Слависти у Београду

У Београду је јуче почео Скуп слависта, традиционална
манифестација која 40. пут окупља студенте српског језика из
света. На скупу, који траје до 20. септембра, на Филоло­шком
факултету учествују студенти из 18 земаља. За сада није
познато да ли ће једна од тема бити и резолуција СЕ о је­зику.

С. Миловановић


[You must be registered and logged in to see this link.]

Обраћање Амбасади НР Кине

дипломатском представништву у Србији високо поштоване и искрено пријатељске НР
Кине,

Покрет 1389 у име српског народа изражава дубоку захвалност државном
руководству НР Кине за досадашњу снажну и принципијелну подршку државном
суверенитету и територијалном интегритету Републике Србије, нарочито по питању
не признавања независности наше јужне покрајине Косова и Метохије. Ваш одлучан
став и велики политички и морални ауторитет и углед у свету су допринели томе
да већина држава света није признала косовски сепаратизам.

Желимо да се оградимо потпуно од неразумних потеза марионетске владе Бориса
Тадића и Мирка Цветковића, који су диктирани у потпуности из Брисела и који се
одвијају на велику штету грађана Србије, нарочито на штету Срба на Косову и
Метохији. То се посебно односи на промену текста резолуције који је Србија
предала Генералној скупштини УН након великих притисака из Брисела, ова промена
је извршена дан пред заказано гласање у Генералној скупштини УН, што показује
неозбиљност и неодговорност актуелне власти у Србији пред својим грађанима и
пред међународном заједницом. Такође, надамо се да ће се спор око инвестиција
дуж ауто-пута решити на законит начин, који ће отворити перспективу наше даље и
још интезивније економске сарадње.

Срдачан поздрав уваженом представништву

Београд, 10.09.2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Јелена Гускова: САД и Албанци задовољни







10.09.2010, 21:05



Заседање Генералне скупштине о резолуцији коју је предложила Србија и ЕУ, било
је бурно. Одмах је било јасно да су САД и Албанци врло задовољни. Они су
прихватили догађај као завршетак разговора о независности Косова, као
неповратни акт, који дозвољава позивање на једногласно мишљење свих чланова УН.
Зато су се на заседању појавили председник, премијер и министар инострних
послова Косова Фатимир Сејдиу, Хашим Тачи и Скендер Хисени. Министар иностраних
послова Србије Вук Јеремић негодовао је и поставио питање по ком основу се
представници непризнате територије налазе у сали Генералне скупштине? Док су
тражили потребан одговор, заседање је одлагано. Коначно су Србима објаснили да
је делегација из Приштине стигла на позив Француске, Велике Британије, Немачке,
Италије и САД.

По протоколу, Вук Јеремић је изнео садржај предложене резолуције, подвукавши да
се она не тиче питања статуса Косова и изрекавши оно што је из резолуције
„испало" - Србија никада неће признати независност Косова, и она има снаге да
се за то бори.

За резолуцију нису гласали, већ су је једноставно одобрили. Али већ после тога
покренута је оштра дискусија. Представници земаља које су већ признале Косово,
приликом иступања говорили су о својој подршци независности покрајине, о
заједничком кретању Србије и других балканских земаља ка ЕУ, о будућем дијалогу
две самосталне државе, о миру у региону, о важности овог корака, који је
предузела Србија, изменивши текст своје резолуције.

Да посетимо да у новој варијанти резолуције Србија већ с поштовањем прима
одлуку Међународног суда (раније је она просто примана на знање) и тежи
наставку дијалога између Косова и Србије. Није ушла у нови текст ни теза Србије
о непризнавању једностраног отцепљења Косова.

У иступању представника САД, Турске, Албаније и других чуло се уверење да
разговора о Косову више неће бити, да ће сада све земље признати независност
ове покрајине, да ће Србији захвалити на њеној флексибилности и посебан
допринос миру на Балкану.

Русија и Кина као чланице СБ иступиле су са позиције непромењивости резолуције
1244, која не дозвољава разговор о независности Косова.

По свему судећи, уступци Србије омогућили су САД да сигурније говоре о
независности Косова, надајући се на увећање броја земаља које су признале ту
чињеницу. И највероватније дебате ће се наставити у СБ. Овде је врло важан став
Русије и Кине. И ситауција ће бити непромењена док руководство Србије опет не
крене на уступке. У том случају Москва ће бити приморана да се сагласи са
Београдом, јер то је њихово право да дају или не дају део своје територије.

[You must be registered and logged in to see this link.]

SRAMNO PRIZNANJE DEKANA PRAVNOG: ČVOROVIĆ JE OTERAN ZBOG PODRŠKE ARTEMIJU

petak, 10 septembar 2010 06:42 S. MILOŠEVIĆ



Sudeći prema tome na koji način je dekan Stojanović branio Pravni fakultet od
otkaza Čvoroviću i kriminalne afere „Indeks“, možda bi vredelo proveriti da li
je on sam regularno diplomirao prava


S obzirom na to da se u medijima podigla velika prašina o slučaju otpuštanja
asistenta Zorana Čvorovića sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu, pri čemu su
pljuštale optužbe da je reč o odmazdi profesora optuženih u aferi „Indeks“,
Predrag Stojanović, dekan Pravnog fakulteta, odlučio je da se obrati javnosti.

Kako kaže Stojanović, slučaj da neko dobije otkaz na Pravnom fakultetu nije
jedinstvena pojava, pa se „slučaj Čvorović“ ne može predstaviti kao izuzetak, i
podsetio je da je otkaz 2007. godine, na primer, dobila asistent Eva Maksimović
a Stanko Bejatović, tadašnji dekan, je 2008. godine potpisao otkaz za Miroslava
Miletića i Draganu Petrović.

DEKAN O SLOBODI MIŠLJENJA Kako kaže Stojanović, Čvorović je dobio otkaz
isključivo zato što su njegovi postupci pri odbrani bivšeg episkopa Artemija
ozbiljno štetili ugledu fakulteta, i narušavali njegov kredibilitet. Takođe, u
obzir su uzete i kompetencije Zorana Čvorovića.

- Problem je počeo 16. marta ove godine, kada je Čvorović na konferenciji u
Medija centru uzeo u odbranu bivšeg episkopa Artemija. On se tada predstavio
kao Zoran Čvorović, asistent na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, što bi značilo
da su njegovi stavovi o tom slučaju bili stavovi Pravnog fakulteta u
Kragujevcu. Međutim, mi smo tada prećutali, ali, kada je objavio knjigu „Istina
o slučaju Artemije“, ja sam na raznim mestima sa raznih strana pitan da li je
to stav Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Nakon svega toga išao sam sa rektorom
Univerziteta u Kragujevcu u posetu patrijarhu Irineju da bismo ga uverili da
Čvorovićevi stavovi nisu i stavovi Pravnog fakulteta jer Fakultet apsolutno
nema potrebe da se meša u crkvena pitanja. Sa druge strane, Čvorović je čovek
koji sa 42 godine još nije doktorirao. Koliko vidim, on i njegov mentor
Pavlović nazivaju ga najboljim mladim naučnikom iz oblasti istorije prava, što
je apsolutno nepravedno prema drugim izuzetno talentovanim mladim naučnicima i
stručnjacima iz ove oblasti - navodi Stojanović.

Povodom napisa u pojedinim medijima da je Čvorovića sa fakulteta izbacio lično
dekan, on je objasnio da o odluci da se neko kazni odlučuje Nastavno-naučno
veće Fakulteta, a da dekan samo sprovodi odluke tog organa. Na sednici Veća 14
glasova bilo je za, devet uzdržanih i jedan protiv.

S obzirom na to da je Čvorović izjavio da nije imao mogućnosti da se brani pred
Savetom fakulteta, Stojanović naglašava da su on i profesor Sveto Purić upravo
tražili da se sačeka stav Saveta, ali su profesori Bejatović i Nenad Đurđević
bili protiv toga.

DEKAN O KRIMINALU Uručenje otkaza Čvoroviću ponovo je aktuelizovalo aferu
„Indeks“, a u medijima se postavlja pitanje kako to da profesori koji su
optuženi za prodaju ispita mogu, dok traje krivični postupak, da rade na
Fakultetu i obavljaju rukovodeće uloge.

- Ja sam dekan, predstavljam ovu kuću i prema javnosti i iznutra, zato neću da
dozvolim da je neki Čvorovići, i ne samo Čvorovići urušavaju. Uostalom, i ova
afera, kao i takozvana afera „Indeks“, ima naravno svoju pozadinu, čiji je cilj
diskreditovanje Pravnog fakulteta u Kragujevcu, a čiji su glavni inicijatori
Vojislav Koštunica, Dragan Jočić i Rade Bulatović, što je javna tajna.
Rezultati govore o mom radu i radu Fakulteta, a o tome da li sam kriv ili ne u
aferi „Indeks“ odlučiće sud u Smederevu, a ne svako kome je do jeftine medijske
popularnosti ili do uništavanja našeg fakulteta. Do tada, moje kolege i ja smo
nevini, a Pravni fakultet u Kragujevcu i njegov dekan rade striktno po zakonu
što mogu da provere državne službe u svakom trenutku - zaključio je Stojanović.

DEKAN O USPESIMA On se osvrnuo na napise nekih medija da na Fakultetu caruju
strahovlada i apsolutni haos, istakavši da rezultati rada u prethodnih godinu
dana apsolutno idu u prilog fakultetskog rukovodstva i opovrgavaju ovakve
optužbe.

- Podsetiću da je prošle godine 1. jula, usred ispitnog roka, Stanko Bejatović,
tadašnji dekan Pravnog fakulteta, podneo neopozivu ostavku na tu funkciju.
Odmah sutradan prihvatio sam se te dužnosti na nagovor mojih kolega iako imam
ozbiljnih zdravstvenih problema jer ovaj fakultet smatram svojom kućom. O tome
kako moja ekipa i ja radimo govore podaci da smo i ove godine kao i prethodne,
uprkos problemima, ispunili kvotu od 440 upisanih studenata. Zatim, bez ijedne
primedbe ovaj fakultet je akreditovan u decembru prošle godine. Pritom, u
prethodnoj školskoj godini na Pravnom fakultetu su predavanja držali mnoge
značajne ličnosti iz oblasti prava, među kojima Rajko Kuzmanović, predsednik
Republike Srpske, Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, Goran
Ješić, gradonačelnik Inđije, Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska
prava, Donald Kifer i drugi. Uz to, školarina na ovom fakultetu je najniža na
kragujevačkom Univerzitetu - 60.000 za osnovne studije, 72. 000 za master i
130.000 za doktorske studije.

Predrag Stojanović je najavio da jedva čeka početak suđenja u Smederevu i
najavio veliku borbu za isterivanje pravde, a javnosti saopštio da očekuje
velike preokrete u tom slučaju.


Borba za veru

Komentari sa raznih sajtova o predstojecoj gej paradi


Naš narod lepo kaže - sličan se sličnom raduje. A ko se kome raduje, procenite sami. Sve je jasno odavno. SRBIJO 10.X svi na ulcei. U oktobru 2000 su došli, u oktobru 2010 odlaze.


samo mi objasnite kakav je to vas ponos,cime se to ponosite sotone jedne otpadnici od ljudskog roda i poroda, dali se vama ponose vase majke vasi ocevi,dede ibake to mi recite strvine jedne.



Na to da li će oni iscenirati ili neće provokaciju...više to nije ni bitno, ionako će EU nezavisno od toga nastaviti svoju ucenjivačku i secesionističku politiku!!! Dosta više NAIVNOSTI i STRAHA kod srpskog naroda!

Mislim da je dosta više te priče kako se mi trebamo pravdati za ovo ili ono, ovo je naša domovina i moramo se boriti za nju.
U ovom slučaju to znači da ćemo je braniti svojim telima, pre svega miroljubivo, ali i sa dozom kreativnosti i dostojanstva. DOSTA VIŠE STRAHA i razmišljanja o tome šta će drugi reći!!!
Ubedili su nas da smo ratoborni i divljaci, zato tako i razmišljamo! To je užas za nas same, jer prosto NIJE ISTINA!

Izađimo u što većem broju (ja idem porodično sa decom), ponesimo farbe, jaja, paradajz itd (sve ono bezbolno što će ih prikazati kakvi jesu!) i stanimo svojim telima u kordon protiv tog javnog ispovedanja ZLA na srpskoj zemlji...

Naši preci su imali druge frontove na kojima su se proslavili...a eto mi imamo upravo ovu vrstu "fronta", sada i ovde...i obavezu da izađemo u što većem broju ! Nemamo ništa protiv bilo koga, i s nikim se nećemo tući, ali takođe nećemo dati da se pred našom decom šetaju glavnim gradom.

Takođe im više NEVERUJEM na izlizanim frazama kao što su GOVOR MRŽNJE, ili poziv da se neko BIJE ili sl., to im služi samo za omalovažavanje sagovornika...provaljeni su!!!


...dakle dosli smo do sustine...pederi koji se prave demokrate naredjuju da se hapse oni koji ne misle isto...cist fasizam...pederi u srbiji NISU ugrozeni, ali ovakvim demonstririranjem i paradama rizikuju zaista da budu ugrozeni, jer ih ljudi vide kao nesto sto se silom namece drugima...drugim recima oni su odlucili d...a siluju normalan svet...zivim u italiji i kazem vam da ih ovde lome samo tako-naravno te sto drugima skacu u oci vrteci guzom...poznajem neke kopije gej koji su po meni normalni ljudi, jer vode svoj zivot nikoga ne teraju da gleda sta to oni rade i veoma se protive tim gej paradama...dakle gej parada je politicki organizovana manifestacija u cilju pokazivanja sile koju nam evropa namece...znaci poruka svima nama je "karamo vas i karacemo vas u bulju iako vi to ne zelite"...


NE MOŽE SE CEO BEOGRAD UHAPSITI ! Morate shvatiti pederčine da je BEOGRAD protiv vas a ne jedan čovek. Nemojte se pozivati ni na kakav zakon jer nema tog zakona koji će SPREČITI NORMALNE da vam "POŽELE DOBRODOŠLICU " za sva vremena i da se NIKADA više ne sretnemo zvanično na ulicama BEOGRADA. To što su NAUMILE PEDERČINE je najobičnije RUGANJE I PONIŽAVANJE SRBIJE . TO POSLE SVIH IZDAJA BEOGRAD SIGURNO NEĆE DOZVOLITI . SVAKA dalja priča o PEDER BALU SAMO PODIŽE TEMPERATURU KOD NORMALNIH LJUDI .


Sad sam čula i još ne mogu sebi da dođem od čuđenja i užasa. Dok nas teraju da prihvatimo ovu paradu kao nešto moderno, u isto vreme neki gay aktivisti kažu da im je sledeći korak da se traži ukidanje kolektivnog venčanja ispred Skupštine Srbije. Oni kažu da je to promocija heterosexualizam, da krši sexualnu ravnopravnost i da je to str8 parada.
Da nije smešno bilo bi žalosno. Oni traže da se njima dopusti parada a u isto vreme su za ukidanje hetero skupa da ga tako nazovem. Pa da li oni misle da je ceo narod lud i naivan.
U zemlji gde godišnje nestane čitav grad od 30,000 stanovika, u zemlji gde vlada bela kuga, gde je natalitet na granici podnošljivog, oni traže da se javno venčanje, radostan dogđaja, ukine i time verovatno, po njihovoj želji, prestane sugerisati kako je ljubav muškaraca i žene ono uzvišeno i pravo. Pa Srbijo dokle ćeš da ćutiš??? Šta će sledeće da smisle; zabranu proslavaljanja svadbe.


Demokratija je često samo opijum za navine. Sredstvo da se manipuliše masama. Prava demokratija ne postoji, to je odavno poznato.
Evo čitam, na drugim sajtovima, komentare i zahteve (zvanične!) organizatora "gay parade" koji sada traže da se unapred pohapse svi oni koji bi mogli da ometaju paradu i da napadnu učesnike. Da nije žalosno bili bi smešno. Dakle, oni koji pričaju o ljudskim i manjinskima (sexulanih manjina) pravima sada traže da se ljudi hapse, maltretiraju i progone jer su njima "stali na senku". Ovo je mnogo više u maniru posleratnih klasnih čistki nego demokratije. Izgleda da se je za neke demokratija samo dok su oni na vlasti, ili dok to direktno odgovara njihovim interesima. Sada neke organizacije daju sebi za pravo da ljude etiketiraju kao fašiste, da čak traže (ne da predlažu, oni traže!) hapšenje svojih neistomišljenika.
Ali, čini mi se da su zaboravili jednu bitnu stvar. Nije sva Srbija oličena u tim osobama, i ne može se cela Srbija pohapsiti. Nije im ovo više 1945 godina. Posle ovoga milsim da je krajnje vreme da ova Vlada padne, i da se sve njihove štetočinske odluke ponište, i posledice saniraju koliko je moguće.


Moraš znati da ove gejeve finansiraju strane obaveštajne službe, kao i sve do jedne nevladine organizacije. Imaš na internetu podatak da Nataša Kandić ima godišnji fond u iznosu većem od 2 miliona dolara. To je takav borac za ljudska prava. Sve to špijuni plaćaju i dobijaju šta im treba.


LDP-VESNA PESIC-MARKO KARADJIC-NATASA KANDIC-SONJA BISERKO-IZ MINISTARSTVA KULTURE I IZ MINISTARSTVA SPORTA,
DIREKTNO FINANCIRAJU KVIRIJU I DRUGE SITNE GRUPICE PO CELOJ SRBIJI U IME LGTB,ALI I PARADU A NJIHOVE IZJAVE MEDIJI SRBIJE ODMAH OBJAVLJUJU A ZA SVE OSTALE KOJE ONI ETIKETIRAJU MEDIJI SU ZATVORENI


Kaži jasno koje su to stranke - Demokratska stranka i Liberalno-demokratska stranka. Neka se zna. Da se ne osecaju svi ostali prozvanim.


Dragi moj gospodine Srbine, vidim da nisi razumeo moj komentar. Jos jednom da ti ponovim, ja ne zelim da ikoga ubijem. Srbiji se namece smrtni greh, od koga ce umreti ako niko ne spreci agresiju homoseksualizma. Nestace kao Sodom i Gomora. To nasilje dolazi od Gej ideologa preko vlasti koja je izabrana od naroda i koja radi protiv naroda, protiv zelje i etike naroda, protiv vere toga naroda. I ako znaju da narod u celini ne zeli da ga vlada provocira narod sa Gej paradom, oni su uporni, i protiv zelje naroda, obezbedjuju paradu sa 5,000 policajaca, tenkovima i ubojitim oruzjem. To znaci RAT protiv naroda koji je nazalost izabrao tu vladu. ORUZANI RAT. Mislis li da ce narod biti pasivan prema tom izazovu, kao sto ti preporucujes (miran protest). Ja ne mislim. Ja ne zelim krvoprolice. Ja hocu da ga sprecim. Kako? Necu nikakvu paradu. Druga stvar, etika Srpskog naroda je drukcija etika, Zasto bi neko silom to nama nametao ne vidim razloga. Da mi imamo 100 miliona stanovnika, moze biti da bi mogli pokazati pacifizam i tolerantnost. Ali, kad vidis da je pola Srbije raseljeno po svetu, a da u samoj Srbiji umire 40 hiljada vise nego sto se rodi, mi smo u alarmantnoj panici, nama ne trebaju brakovi koji ne radjaju. I kada vidis sta rade homoseksualci u citavom svetu, kao sto je slucaj sa Rimokatolickom crkvom, ili samo jedan od mnogobrojnih primera, Dzon Gejsi u Cikagu u Americi, koji je zaveo 38 mladica, imao seks sa njima , pobio ih i zakopao u svojoj kuci i okolo kuce.


Ima jedna lijepa poema od Matije Bećkovića koja opisuje stanje koje živimo danas. Govori o tome kako je Sveti Sava prolazio jedne zime nekakvom planinom, kad ga je napao čopor divljih pasa. On se tad sageo da dohvati rukom kamenje da bi ih rastjerao, ali je kamenje bilo vezano za zemlju okovanu ledom, i tada Sveti Sava kaže: "PROKLETA NEK JE ONA ZEMLJA U KOJOJ SU PAŠČAD PUŠTENA, A KAMENJE VEZANO.."


[You must be registered and logged in to see this link.]


Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Plama izjavio je danas da je ta stranka protiv odrzavanja Parade ponosa najavljene za 10. oktobar u Beogradu.

"Jedinstvena Srbija i ja, čovek koji živi u centralnom delu Srbije, nikada nećemo podrzati tu 'paradu srama', jer mislim da Srbija ima mnogo lepših stvari da pokaže na ulicama Beograda, a ne da pokazujemo kako se dva muškarca ljube u usta", rekao je Marković novinarima u Jagodini.

Kako prenosi Televizija "Palma plus", Marković je rekao da je održavanje Parade ponosa "velika sramota za Srbiju" i pozvao učesnike i organizatore da to rade "u četiri zida, gde niko ne može da ih vidi, a ne da se pokazuju gradjanima Srbije".

(Beta)





Predsednik Srbije Boris Tadić primio je danas delegaciju gej i lezbejskih organizacija iz Srbije i podržao održavanje Parade ponosa u Beogradu, saopštila je Pres služba predsednika Republike.
Zajednički je ocenjeno da će održavanje Parade ponosa predstavljati civilizacijski iskorak i pokazati da Srbija postaje društvo bezbedno za sve svoje gradjane, bez obzira na njihovu različitost i seksualno opredeljenje.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Ваше очи пуне болесне пожуде уперене су ка нашој деци, док под плаштом "људских права" и " грађанских слобода" покушавате да своју изопаченост прикажете као "нормалну појаву", а себе као "угрожену врсту".
За свој наказни и противприродни начин живота одговараћете пред Богом, али ћете за ширење својих одвратних обичаја кривично одговарати и пред Србском Државом.
Свеједно да ли сте педери, педофили, содомисти, "транс-" или "би-сексуалци", знајте да, ако се не покајете, за вашу изопаченост неће бити ни Божије ни људске милости. Бићете најстроже кажњени и искорењени!


Jel to ona isti "Kvirija" koja je od države Srbije dobila više hiljada evra, dok narod nema ni za hleb, a onda se odužila na sledeće načine:
- na svom sajtu je bestidno napisala parolu - Kosovo je sused Srbije - kao pandam na onu narodnu i junačku parolu - Kosovo je srce Srbije. (čak su štampali i majice sa istom porukom, možda od onih istih para iz našeg državnog budžeta).
- to su oni, i ne samo oni, koji su pozvali na spaljivanje srpske državne zastave u centru Beograda, na početku tog bestijalnog skupa. pa kad se javnost podigla onda su promenili pesmu i rekli kako im je to potureno, kako oni to nikada nisu kazali. kako da ne, 'oće to.
Dakle, odakle njima pravo da uopšte traže nešto od ove dražve


Ljudi molim vas da se ne zamenjuju teze. Ovo ne rade svi homosexualci u Srbiji, već grupica manipulatora iz lične koristi.
Videćete na šta će ličiti taj njihov skup ako ga i bude. Skupiće se koja desetina (ma i to je puno) raznoraznih branitelja i braniteljki ljudskih prava da preko megafona "mudruju". Biće to parada ljudske gluposti, prava pozornica ludosti i bezčašća.
Niti će doći gay osobe da ih podrže, niti će doći čak ni oni koji im daju sada javnu podršku, opet iz ličnog inetesa. Više će biti policije i protivnika parade nego učesnika.


ja sam gay ali im prvi necu doci na paradu zato sto gay paradu ovoga puta organizuju ljudi koji su bliski zenama u crnom i Kandicki,kada mi normalni i rodoljubivi gay ljudi budemo mogli da odrzimo paradu onda cete biti pozvani,ovo sto se sada radi je prvo provokacija gay ljudi u srbiji jer te koji organizuju paradu niko za to nije ovlastio a pare primaju od Sorosa i Holandjana i sve pricaju protiv srbije.


hoce li i nju onaj mali cedica da predvodi,posto u poslednje vreme sve tako vazne Manifestacije cedica predvodi.kako je samo jadno i bedno,ovi invalidi i hendikepi sa zapada hoce posto,poto da nam tu bolest uvale,hteli,nehteli.NIKAD I NIKAD NEDOZVOLITI I NIKAD.


Ma od "parade srama" neće biti ništa. To vam tvrdim, ne kao pretnu, već kao realan zbir činjenica.
Oni koji sebe nazivaju predstavnicima gay osoba u Srbiji (mada niko nikada nije čuo za neki dokument ili potvrdu takvog izbora), su zapravo samozvani lideri. Oni rade i pričaju samo i isključivo u svoje ime. Ne mali broj LGBT osoba u Srbiji ih neće podržati, jer se ne slažu sa takvim načinom delovanja. Organizatorima je na prvom mestu cilj samopromocija i materijalna korsti. U Srbiji postoji više LGBT organizacija, a evo deluje tek nekoliko. To jasno pokazuje da su ovo samo vešti glasnogovornici koji se sami nameću i da im je jedini cilj kako rekoh samopromocija. Ostale LGBT pokrete ništa nisu pitali. Još jedan dobar dokaz jeste činjenica koliko je potpisa sakupljeno za "paradu". Postoji sajt, posebno modeliran za sakupljane peticije za pradu. Do sada, od juna meseca, u višemilionskom Beogradu, i celoj Srbiji, oni su "uspeli" da sakupe svega oko 1800 potpisa. To svako može da proveri odlaskom na pomenuti satj.
Dakle ne samo hetero već i ne mali broj gay osoba u Srbiji neće podržati "paradu", jer to nije borba za sve već lične interese, to je "parad" promocije pojedinaca i nekih organizacija.
Molim redakciju da objavi moj komentar, neka javnost zna da ne misle svi isto.


ja sam gay i potpisujem sve sto si napisao, paradu ce organizovati samo oni koji su za to placeni pa moraju da "odrade posao".E,sad ce mnogo da vas iznenadi ovo sto cu da napisem ali ja se kao gay osoba zalazem da neko te samozvane gay lidere prebije!Da,dobro ste procitali,dakle ne one glupake koje ce da gurnu u prve redove nego da se zapazi kako izgledaju(a mnogi znaju) bas ti samozvani gay lideri i da malo plate kicmom to svoje isturanje po medijima,pa kad vec Soros placa,da bar zarade POSTENO platu!
Ja sam gay ali nisam za paradu,pogotovo ako ce da je podrzi Ceda i Kandicka,onda sam vise za bombu na paradu pa nek izginu i drugi ali da Ceda i Kandicka vise ne zloupotrebljavaju gay osobe i njihovu muku!


ovako mozemo da razgovaramo...mada mi nije jasno zasto se stalno ti upinjes da nam objasnis da je pederluk bogom dan


Podrzavam predlog braco i sestre da toga dana izadjemo porodicno sa decom,na ulice Beograda i da ne dozvolimo paradu sodome i gomore ! a na vlasti je konacno da se odredi i da zauzme stav da li je za porodicne vrednosti, za radjanje,za Hriscanska nacela ili je za paradiranje i popularisanje nastranosti po nasmim ulicama...ovde sredine nema i vreme je konacno da drug boris i njegovi poltroni konacno kazu za sta su!


ode srbija u pedere,postade pravo nenormalno drustvo,pa se cudimo poplavama i susama,ekonmskoj krizi,i ostalim nedacama koje nas pogadjaju,a zna se kako su zavrsile sodoma i gomora!


Nemojte slucajno decu da vodite na bilo kakav kontra skup. Decu trebamo sakriti od te bolestine na sve nacine. Ja predlazem da svi ljudi koji znaju sta se desava u gradu stvore atmosferu grada duhova, da na ulicama ne bude zive duse osim tih utvara koje kad vide da nemaju pred kim da paradiraju sami ima de se rasture. Sto ih jace ignorisemo jace ih boli, Jos je Henri Dejvid Torou znao sta znaci pasivan otpor. Pokazimo im koliko smo ozbiljni kad kazemo da ih izopstavamo iz drustva i kolika je nasa averzija prema istopolnim odnosima.


Naravno, oni će da izvedu svoje poslušnike. Očekujem da im podršku daju razne "koalcijie protiv nasilja", razni dežnurni moralisti i oni zaduženi za "prevaspitavanje" ovog naroda, svi oni koji nas mentalno terorišu već godinama.
To su oni, te ranzne "kolacijie", kojima ubistvo Rajka Panića nije ubistvo, kojima progon Srba nije progon, za koje se Oluja i Bljesak nisu desili, za koje su Srbi krivi i za sve nesreće i za sve ratove na Balkanu, to su oni kojima je uvek tuđa trava zelenija....
Još ovo, niko ne treba da veruje da je rešnje progon gay osoba. To su naše komšije, rođaći a možda i prijatelji, da toga nismo ni svesni. Problem su ovi koji su "profesionalni pederi", kojima je to postao biznis. Koji žele da zarade na tuđi račun. To je ono što naš narod kaže - 'Oće leba bez motike. E, pa to vreme je odavno prošlo.


Зловерје које упражњавате и ширите јесте једна од најгорих пошасти које су се острвиле на србски народ у овим смутним и распетим временима. Србство је данас преплављено са више од триста секти; због вашег антихришћанског деловања свакодневно се разарају србске породице, уништава духовно и телесно здравље људи, врше стравична убиства и самоубиства.
Знајте, ипак, да вас никакве "технике контроле ума" и остала злодуховна средства којима привремено располажете и којима упропашћујете људске животе неће спасити заслужене казне пред судом Србске Државе, баш као ни пред Праведним и Страшним Судом Божијим


У свему овоме, нису ми јасне две ствари и то:
Као прво, који је циљ да неко парадирањем обавештава јавност о томе какве је сексуалне оријентације. Мене би било страшно срамота да излазим на улицу и свима показујем како сам педер. Онда би требали да се парадирају и педофили и они што воле секс са животињама и они што воле да муче сексуалног партнера и шта ти ја знам каквих све има сексуалних оријентација за које мисле да су у реду.
Ако мисле да су им права угрожена, ја би им одговорио да су у овој држави много већем броју грађана угрожена права јер су принуђени да раде за плате од којих једва преживљавају, при том још немају никакву могућност да то промене и пред послодавцима не смеју ни да писну. Као у робовласништву.
Као друго, ако неко већ хоће јавно да се брука, то је његова ствар. Ко сам себи може дати право да напада и бије неког. Када то кажем, мислим на све ове самозване чуваре православља и србске државе. Ако већ толико воле своју религију, треба да нам кажу да ли редовно иду у цркву, да ли су икад својој цркви дали неки прилог, да ли знају шта је то пост како се спроводи, да ли га се придржавају? да ли знају да ни једна религија баш не гледа благонаклоно на силеџије. На који начин изражавају љубав према својој држави; да ли редовно плаћају порез и све остале дажбине које њихова драга држава тражи од њих. И да кажу када планирају да крену у ослобађање отетог нам Косова и Метохије?
Могло би се ту још тога питати.


[You must be registered and logged in to see this link.]

УДРИ ВРАГА, НЕ ОСТАВ’ МУ ТРАГА!

“Што је једна земља слабија, што се више сужава, то на себе привлачи све већи број непријатеља!” Ове речи је након усташке окупације Републике Србске Крајине изрекао нацењенији интелектуалац у србској дијаспори, сорбонски доктор политичких наука и православни теолог Марко С. Марковић. И заиста, нико није боље него ми, Срби, осведочен у горе наведену истину геополитичке и историјске неумољивости – што смо више слабији, све више се смањујемо и све више привлачимо безскрупулозне непријатеље који не презају ни од чега само да би отели што више србског отачаственог простора.

Наш пораз није резултат надљудске снаге наших непријатеља. Наш пораз јесте последица наше државотворне слабости и одсуства жеље да благовремено препознамо све србске непријатеље. У овом свету који је, како владика Његош каже “тиран тиранину”, успешно опстају у свом историјском континуитету само они народи који могу да препознају своје непријатеље и имају довољно мужаствене спремности да им се безкомпромисно супротставе. Само тако се потврђује државотворност и државочуварност једне нације која непоколебиво жели да одбрани своје светиње и свој идентитет.

Шта се догађа са србским народом данас на самом крају двадесетог века? Колико смо спремни и смели да се суочимо са собом и погледамо у своје лице? Какав ћемо одговор дати на страшном Христовом Суду? Су чим ћемо изић пред Милоша и пред друге Србске витезове који живе доклен сунца грије?

Србска историјска, духовна и егзистенцијална ситуација у овом тренутку идентична је са оном коју је Господ Исус Христос затекао пре скоро две хиљаде година. “А гледајући мноштво народа, сажали се Исус на њих, јер бејаху сметени и напуштени као овце без пастира. Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога Господару жетве да изведе посленике на жетву своју”. (Мт. 9, 36-38).

И заиста, сви ми врло добро знамо и осећамо да Срби никада у својој крстоносној историји нису били сметенији и напуштенији, никада није било мање богољубивих и родољубивих пастира и посленика спремних да ако треба и живот свој положе за Веру Православну и Име Србско. Сметеност и напуштеност – то су речи које исказују наше садашње злосрећно стање. Морамо се смело и истинољубиво упитати: колико је владика и свештеника који су истински достојни својег небоземног пастирског призива? И колико је отачаствољубивих Срба и Србкиња који могу да буду посленици на жетви Господњој? На жалост, видећемо да је мало оних који су спремни да именују све наше непријатеље и предузму прве, најтеже и најважније, кораке у њиховом сузбијању. Такође, схватићемо да постоје читаве легије слуђеника који папагајски понављају бесмислене фразе о томе како требамо да праштамо али не и да заборављамо, да будемо људи, а не нељуди и сличне деконтекстуализоване којештарије. Па нису, Богу хвала, Срби некаква ђавоимана усташка хорда која се одрекла свега човечног те јој зато треба непрестано говорити о њеној припадности људском роду. Србима је од почетка ових ратова – које су против нас водили и воде усташе, потурице, Шиптари и НАТО – непрестано и неућутно требало говорити о томе како морамо да будемо истински људи у витешкој и одлучној одбрани од крволочне бескрупулозности наших бројних непријатеља. Такође, морамо знати да хришћанско праштање није безрезервно намењено свима. Напротив. Ми можемо и морамо да праштамо нашим личним непријатељима, али непријатељима Божјим и непријатељима нашег Отачаства не можемо и не смемо да праштамо. То недвосмислено потврђују и речи савременог Светог оца, Архиепископа Аверкија Џорданвилског који нас пастирски упозорава:

“Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може. Пријатељство са непријатељима божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је издаја Бога без обзира на све добре разлоге којима 6и се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!”

Сам Господ наш Исус Христос учи нас како и коме требамо да праштамо. Распет на крсту Он каже: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине” (Лк. 23,34). Он, Оваплоћена Љубав Божија, не каже, дакле, да праштамо свима и свакоме већ само онима који не знају шта чине. Према томе, ми као хришћани не можемо и не смемо да опраштамо оним злочинцима и зликовиима који знају шта чине и намерно истрајавају у свом злочињењу. Ко од нас сме да опрости Јасеновац, “Бљесак”, “Олују”, радиоактивне НАТО бомбе, Клечку, Глођане...? Нико и никада. Ко од нас сме да каже: Господе, опрости усташама, потурицама, шиптарским крволоцима и евроамеричким србомрзцима, јер не знају шта чине? Нико то и никада не сме ни да помисли, а камоли да каже. “Кроткост и смиреност не значе мекуштво” – каже поменути Архиепископ Аверкије веродостојно тумачећи јеванђеље Божије. “Истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и да не узмиче пред злом које нагло подиже главу. Истински хришћанин мора да буде непомирљив према злу и да се бори против њега свим доступним мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено”.

Један од највећих руских Светитеља, Митрополит Филарет Московски, недвосмислено и јасно исказује суштину етичке и политичке одговорности сваког православног хришћанина: “Љуби непријатеље своје, сатири непријатеље Отачаства, гнушај се непријатеља Божјих”! Ако Бога знамо и вере православне имамо, онда не можемо и не смемо да у име тобожње љубави према личним непријатељима будемо равнодушии према богохулним секташима, усташким крволоцима, шиптарским србоубицама, војвођанским аутономашима, јудеомасонским хуљама и свима онима који желе да нас злодуховно, политички, војно, економски и на било који други начин раслабе, окупирају и пониште претварајући нас у робље Новог светског поретка. Своје личне непријатеље побеђујемо кроз молитву и пост плодовима истинског смирења задобијеног благодаћу Божијом. Али, непријатеље Божије и непријатеље нашег Отачаства можемо побеђивати само праведном силом. Усташе, потурице, Шиптари, НАТО окупатори и остали србомрзци не маре нити хају за било какве споразуме, уговоре, преговоре или договоре. Они узмичу само када се на њихову демонску силу одговори Богом благословеном праведном силом. Праведном силом мора се одлучно ударати и на све овдашње проклете хомосексуалце, педофиле, наркодилере, безскрупулозне пљачкаше народне и државне имовине... Све њих треба казнити немилосрдно и праведно смртним казнама или доживотним робијама уколико желимо да опстанемо као србска нација. Ако се то не деси, уколико Србија не буде истински србска, - дакле теодулска или стратократска Држава – постаћемо, као што каза старозаветни Цар Давид, “ругло суседима својим, подсмех и поруга онима око нас” (Псалам 78,4).

Све докле год се будемо повлачили пред нашим многобројним непријатељима бићемо немилосрдно черечени, сатирани и безочно пљувани. Онај ко се не супротставља непријатељима Божијим и непријатељима Србског Отачаства, тај се, хтео-не хтео, најбездушније и најнеодговорније сврстава на страну оних који бесомучно кидишу на православно Србство.

Небојша М. КРСТИЋ


[You must be registered and logged in to see this link.]

ДУХ И ТЛО

У временима бурних историјских искушења неизбежно се проверава снага и способност појединаца и заједнице који не желе да нестану у агонијским мукама растакања и губљења свог идентитета. Стратегија опстанка тада постаје главни и најважнији задатак за оне народе који још увек могу да се повинују захтевима историјске и есхатолошке одговорности у складу са заветним вредностима својих државотворних и државочуварних предака. У таквим преломним тренуцима врло лако падају, или се још лакше препознају, маске свих облика духовне, националне и геополитичке неаутентичности. Једна од тих наказних маски овде и сада свакако јесте псеудохришћанска – тачније, антихришћанска заблуда да је потпуно свеједно чија је која територија и коме припада поједина земља. Заговорници овакве погубне заблуде притом нимало не презају да у циљу јаловог дискредитовања своје неистомишљенике етикетирају бесмисленим налепницама попут следећих: “националистичка острашћеност”, “национални екстремизам”, “фундаментализам”, “етнофилетизам” и томе слично. Свој кукавичлук желе да оправдају скврнављењем освештаних начела србске светосавске државотворности и геополитичке парадигме. Ове незналице неће презати чак ни од тога да употребе гностички и манихејски дуализам и ревитализују монофизитску јерес само да би покрили и “оправдали” собствену кукавичку неодговорност за судбину своје заједнице. Другим речима, они ће свим (нечасним) средствима злоупотребљавати истине вере православне и живота хришћанског. Оптуживаће све оне који знају да се хришћанство не састоји у бесловесном, апатичном, кукавичком, безвољном и капитулантском препуштању злу и зломе, већ у одлучној, бескомпромисној, непоколебивој и неустрашивој борби непрестаној за Крст Часни и Злободу Златну.

Најкраће речено, србска геополитичка одговорност подразумева нефалсификовану православну духовну присебност која се итекако стара за простор у којем обитавају Срби. У онтолошком смислу то је егзистенцијални простор србског народа, дакле простор у којем су су Срби задобили, стекали, потврдили и очували свој духовни и национални идентитет. Другом речима то је србски геополитички простор или још конкретније, прецизније и тачније речено – то је србски отачаствени простор, то јест простор србског Отачаства. Србски отачаствени простор као простор србског Отачаства је у сваком погледу нешто много више од пуких територија или србског етничког простора. Србски отачаствени простор сачињавају све Србске Земље и Србски Завичаји који су током векова заквашени бројним облицима србске државности и државотворности. (По речима нашег водећег геополитиколога Милоша Кнежевића око четрдесет дијахронијских облика србске државности јесте присутно на србском геополитичком простору.) И управо зато је “отачаство” темељна и примарна србска геополитичка категорија а “отачаствољубље” (то јест, љубав према Отачаству) најважнија србска врлина. Да ли је онда, у светлости ових увида, случајно зашто је почетком тринаестог века ондашњи охридски архиепископ, србомрзац Димитрије Хоматијан, незадовољан стицањем самосталности Србске Православне Цркве, у немоћном бесу и бесној немоћи напао Светог Саву говорећи да га је “поробила љубав према Отачаству” (у грчком оригиналу: i tis patridos gar erotes afton ihmalotefsan).

Од тада па до данас иста оптужба се идентично понавља: свим непријатељима православног Србства смета србско отачаствољубље и залагање за очување србског отачаственог простора. Срби не смеју да воле своје Отачаство уколико желе да буду “политички коректни”. Срби не смеју да воле своје Отачаство ако не желе да их прогласе за “разбојничку нацију Европе” (овако су 12. октобра 1998. године Срби названи на насловној страни високотиражног америчког политичког магазина Newsweek). Управо зато потребно је, штавише неопходно, упознавање и изучавање србских геополитичких интереса и државотворних вредности. То је незаобилазни предуслов у испунењу најважнијег циља стратегије србског опстанка: уз Божију помоћ бити свој на своме.

Небојша М. КРСТИЋ


[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ РАТА И СМИСАО ВИТЕШКЕ ПОБЕДЕ

“Нека буде борба непрестана!
Нека буде што бити не може!”
- Владика Петар II Петровић Његош

“Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири.”
- Свети Митрополит Филарет Московски

Теоријски потентан читалац овог текста протумачиће наш горе исписани наслов у пожељном предразумевању као својеврсни омаж тројици умника европске мисаоне аутентичности – Клаузевицу, Шпенглеру и Фукоу. Наиме, чувену Клаузевицеву дефиницију рата као настављања политике другим средствима, Фуко је смело и умесно реинтерпретирао указујући да је, уствари, политика наставак рата другим средствима! Овај Фукоов реинтерпретацијски захват, обављен у контексту херменеутички легитимног превредновања текста као таквог, јесте за нас више него подстицајан. Са друге стране, дарујући плодотворан данак предсократској брахиологији, Шпенглер је у свом делу “Пропаст Запада” неумољивим бичем најискренијег упозороња ошинуо све потоње европске нараштаје кликтећом опоменом да је читав живот политика, то јест поприште неизбежне јавне и егзистенцијалне одговорности која се најконкретније и најцеловитије потврђује у заједници.

Управо зато: живот јесте рат који треба, како каже Свети Апостол Павле, добро ратовати!


РАТ И ГРЕХ

Постоје само две врсте ратова – праведни и неправедни. Са овом поделом ратова на праведне и неправедне слажу се не само православни хришћани и сви људи добре воље, већ и најкомпетентнији теоретичари ратова.

Само ратови који су одбрамбени или пак ослободилачки јесу праведни зато што се воде искључиво ради очувања слободе или њеног поновног задобијања.

У свету који заиста “сав у злу лежи” људско грехољубље поприма кроз освајачке ратове своју најсвирепију и најнаказнију пуноту безакоња. Освајачки ратови – које отпочињу искључиво богохулни силници не признајући ни правду ни право – увек завршавају агонијским поразом зла које је своју моћ преценило бахато потценивши снагу добра и Правде Божије.

Сви који не желе да живе у Смислу и Истини, то јест, благообразно и по поретку Христовом (в. 1 Кор 14, 40), обавезно падају и поклањају се Сатани очекујући да им он омогући да свим најнечаснијим средствима задобију “сва царства овога света и славу њихову” (Мт 4, 8-9). Другим речима, очекују да уз помоћ “оца лажи” и “кнеза овога света” – то јест Сатане – перфидним лукавствима и најбескрупулознијом силом успоставе светски поредак без Бога и Божијих људи.

Да би успели у томе потребно им је што више плански изазваних и контролисаних ратова, такозваних “сукоба ниског интензитета” којима ће утицати на целовито спровођење својих нечасних намера.


УЛОГА СУКОБА НИСКОГ ИНТЕНЗИТЕТА У КРЕИРАЊУ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Сада је, несумњиво, наступио почетак завршне фазе разарања србског отачаственог и геополитичког простора уз истовремени покушај планског сужавања и редуковања стратешких и маневарских могућности Русије као потенцијалне глобалне силе кадре да се супротстави америчком хегемонизму. Ово бесомучно разарање догађа се у оквиру антихришћанског пројекта успостављања Новог светског поретка који треба да представља глобалну диктатуру плутократске охлократије (тј. владавине најнеморалнијих и најнечаснијих) на свим нивоима људског постојања. Стога се, сасвим умесно, намеће питање о улози сукоба ниског интензитета у успостављању Новог светског поретка.

Да би смо веродостојно одговорили на ово питање морамо се, пре свега, успешно одупрети вирусима политикантско-идеолошке острашћености и превазићи сва искушења настала фрапантним непознавањем геополитичких реалија.

Пре свега, треба неизоставно имати у виду да је доктрину и стратегију сукоба ниског интензитета (Low Intensity Conflict) разрадила и усвојила Реганова администрација почетком осамдесетих година са првенственим циљем остварења пројекта Новог светског поретка по замисли “Савета за иностране послове” (The Council of Foreign Relations) у САД. Током осамдесетих година стратегија сукоба ниског интензитета испробана је у више земаља Латинске Америке, Азије, Африке и Европе, да би након тога кулминирала у пројектима разарања Совјетског Савеза, Чехословачке и СФРЈ, а у ове дане сведимензионалним покушајима разбијања СРЈ.


СУШТИНА СУКОБА НИСКОГ ИНТЕНЗИТЕТА

Сама суштина стратегије сукоба ниског интензитета јесте изазивање криза у другим земљама и управљање њиховим токовима. У политичко-социолошкој и војно-стручној литератури на Западу познат је и општеприхваћен термин “управљање кризом” (crisis menagement), али из разумљивих разлога, не и термин “изазивање криза” иако се ради о две међусобно условљење и повезане фазе јединственог процеса. У стратегији НАТО-а појам “управљање кризом” је официјелно ушао у употребу на седници савета ове злочиначке алијансе, одржаној у Риму 7. и 8. новембра 1991. године.

Што се тиче карактеристика стратегије сукоба ниског интензитета, овде и сада побројаћемо осам најважнијих и најкарактеристичнијих одлика које наводе наши еминентни обавештајно-војни аналитичари и теоретичари др Бошко Тодоровић и пуковник Душан Вилић у већ поменутој студији “Криза – изазивање и управљање кризама”:

а) непоштовање било каквих етичких, моралних и правних норми;

б) подређивање свих традиционалних вредносних система голом интересу потрошачког менталитета;

в) широко распрострањено корупционаштво засновано на принципу либералног капитализма према коме све, укључујући морал и достојанство човека, има своју доларску цену;

г) вероломност чак и у односима са најближим савезницима;

д) манипулације јавним мнењем;

ђ) амбивалентност са колаборантима у другим земљама;

е) физичко уклањање опасних противника на најразличитије начине;

ж) организовање терористичких акција.

Заиста је немогуће не приметити да су све горе наведене карактеристике стратегије сукоба ниског интензитета итекако евидентне на србском геополитичком простору најмање последњих десетак година. Вашингтонски архитекти Новог светског антихришћанског поретка ништа не препуштају историјским случајностима и геополитичким импровизацијама. Невоља је у томе што ми потцењујемо њихову бескрупулозну вољу за моћ која жели да читав свет постане поприште неспутане војне, политичке и економске диктатуре плутократских владара из сенке. То је, свакако, превасходни и примарни разлог зашто је Сједињеним Америчким Државама намењена улога светског полицајца спремног да било који део планете прогласи зоном својих стратешких интереса.

Зато није нимало случајно зашто званични назив америчке безбедносне стратегије усклађене са вашингтонским глобалним интересима гласи “Национална безбедносна стратегија ангажовања”. По речима америчког секретара одбране Вилијама С. Коена, то уствари значи да ће “САД наставити да остварују чврсто вођство у међународној заједници, користећи све димензије свог утицаја за обликовање безбедносног окружења. То је нарочито важно за обезбеђивање мира и стабилности у регионима где САД имају виталне или важне интересе као и за проширивање заједнице демократских држава са слободним тржиштем”. Очигледно је да се овде, како Коен без икаквог околишања каже, ради о “императиву да САД, као глобална сила која треба да штити глобалне интересе, морају остати дипломатски, економски и војно ангажоване у целом свету”. Дакле, америчка прича о демократизацији, људским правима, слободном тржишту, спречавању хуманитарних катастрофа и сличне којештарије, очигледно је намењена безнадежно наивним адептима Новог светског поретка вашингтонског хегемонизма. Да не буде забуне, треба нагласити да су горе наведене речи уграђене у темеље нове војно-политичке доктрине САД под називом “Четворогодишњи преглед одбране” (Quadrennial Defense Review, укључујући и “Заједничку визију 2010” – Joint Vision 2010) који је у форми извештаја, маја 1997, после завршеног четворогодишњег циклуса, поднео Вилијам Коен. Суштину садашње америчке војно-политичке доктрине најбоље изражава следећа Коенова реченица: “Ми, у рату, не желимо фер борбу – желимо способности које ће нам обезбедити одлучујућу предност”!


ЕВРОАТЛАНТСКО АНТИХРИШЋАНСКО
И АНТИСРБСКО ЗЛО

Поучени Светим Oцима Православне Цркве ми врло добро знамо да је “грех корен сваког зла” (грч. “ризон пантон какон амартиа ести”). И рат који су НАТО-убице од 24. марта до 10. јуна 1999. године бесомучно водили против србског народа – уосталом као и сви ратови које покрећу демонски острашћени силници без вере и мере – има своје исходиште и упориште у греху пројављеном кроз морбидну промашеност читаве једне цивилизације која је у духовном, историјском и геополитичкм контексту на најверодостојнији могући начин исказана именицом “запад”. Као што и етимологија ове речи показује (‘за-пад’ јесте место и догађај ‘пада иза’ нечега), Запад је пао иза свега што је Свето и Честито, Људско и Праведно. Зато што је својом гордоумном вољом отпао од Бога и Божијег Смисла и Истине, Запад је пао у несвету и нечеститу “далеку земљу” (грч. “хора макран” – Лк 15, 13) из које нема повратка без плодотворног покајања. И заиста, овај рат јесте језив и суновратан пад богоотпалог евроатлантског Запада: деветнаест финансијски најбогатијих, индустријски најразвијенијих и војно најмоћнијих западних земаља су бесомучно и демонски сладострасно убијали наш народ само зато што смо смело, у заветном слободољубљу, одбили да будемо окупирани србоубилачким лукавством наметаног споразума из Рамбујеа и Париза. Данас, широм планете, свака честита и неугашена људска душа гнуша се моралног и егзистенцијалног пада Запада у најдубљу историјску провалију. Гнуша се слободољубиви остатак света погане чињенице да је деветнаест евроатлантских НАТО држава са својих седамстопедесет милиона житеља напало малени, десетомилионски народ cрбски. И као што недавно каза један мудри србски владика, изгледа да су нас НАТО-сатанисти много потценили када их има само 75 пута више него нас!

Другим речима, војни параван Сједињених Америчких Држава под називом НАТО је од 24. марта ове године себе дефинисао, показао и потврдио као казнену експедицију Новог светског поретка. Наше слободољубиво неприхватање срамне капитулације разоткрило је праву природу америчког антихришћанског тоталитаризма који се, у крајњој линији, своди на голи сатанизам. Јер шта је друго у питању него сатанизам када евроатлантски србофоби, предвођени вашингтонским сатанистима, са безбедног кукавичког растојања, убијају касетним бомбама и крстарећим ракетама један народ само зато што је непоколебиво одбио да буде окупиран. Убијати дечицу на ношама (трогодишња Милица Ракић из Батајнице), труднице, породиље, бебе, старце, болеснике, путнике – и све их притом на новинарским НАТО-конференцијама бестидног кловна Џејми Шеја прогласити “колатералним штетама” операције “Милосрдни анђео” – шта је то него злодуховни и паклени цинизам, то јест сатанизам у најгорем могућем облику.


ПРАВОСЛАВНО ВИТЕШТВО И РАТ

“Не чудите се, браћо, ако вас свет мрзи.” (1 Јн 3, 13)

“Знамо да смо од Бога, и да свет сав у злу лежи.” (1 Јн 5, 19)

Говорити о православном витештву није нимало лако ни у временима мира а поготову у периоду када се сви налазимо у сведимензионалном рату који против нас воде бесомучни западни архитекти Новог светског поретка који у својој сатанистичкој острашћености не познају нити пак признају категорије војничке части и витештва. Али, управо зато је потребно, штавише неопходно, говорити о хришћанским темељима србског ратничког и војничког идентитета који се манифестује кроз витешку неустрашивост и истинску (а не лицемерну, "хуманистичку") човечност.

Православно витештво нипошто не подразумева оно што злонамерници или неупућени претпостављају. Дефетизам, капитулантство и кукавички пацифизам, ма како вешто били маскирани интерпретацијском злоупотребом библијских цитата, ипак не спадају у православну витешку традицију.

Православно витештво подразумева и претпоставља свест о катафатичкој неумитности борбе непрестане и апофатичком бивању онога што бити не може. Православно витештво је утемељено на веродостојном и одлучном разликовању духова, то јест на Богом благословеној спремности делотворног препознавања и разликовања личних непријатеља, непријатеља Божијих и непријатеља нашег Отачаства у складу са заветном максимом Светог Митрополита Филарета Московског који каже, тачније апостолски наређује и командује: “Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири!" То је, уствари, права и аутентична лозинка православног витештва. Да наши Свети Преци нису сатирали непријатеље Србског Отачаства, ми, Срби, сада не би ни постојали.

Жив је Бог и живи су Срби Божији који су, како каза Свети Владика Николај Велимировић, “по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани” (Видовданска проповед у манастиру Раваници 1939. године). Живи су Срби Божији јер су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Живи су Срби Божији јер су спремни да дају све за образ, а образ ни за шта. Живи су Срби Божији јер знају да је овај живот борба непрестана у којој бива што бити не може. Такође, живи су Срби Божији јер не желе да продају своју православну веру за белосветску вечеру. Живи су Срби јер право верују у Бога Живог и Истинитог.

Хришћанство је вера неустрашивих и непобедивих. Господ Исус Христос нас бодрећи опомиње: “Не бој се, мало стадо” (Лк 12, 32), а Апостол Његов упозорава: “Не дај да те зло победи, него победи зло Добрим” (Рим 12, 21). Нема нам друге него да чинимо он што су радили наши Свети Преци: сами себе и једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајмо!

Православно витештво, дакле, претпоставља органски спој јуначке неустрашивости и хришћанског човекољубља. То је спој који у пуној мери краси Србску нацију у њеном државотворном и државочуварном историјском континуитету. Управо зато смо ми, Срби, данас једини витешки ратници у свету. И зато су више него умесне и тачне следеће речи пуковника др Светозара Радишића изречене априла ове године током витешке одбране Србства од демонске најезде кукавичких НАТО-хуља: “Једно је потпуно сигурно: Срби су поново померили време, привукли будућност и час коначног обрачуна човечанства са новим планетарним злом, овога пута са заговорницима и инструментима Новог светског поретка. Нису се још једном уписали у историју због тога што су у нечему најбољи на планети (а најбољи су у много чему), нити због тога што су први оборили фамозне авионе F-117, већ, пре свега, зато што су имали смелости да први стану на црту бескрајно моћнијем и озлоглашеном деструктивном и умишљеном систему”.


Небојша М. КРСТИЋ


[You must be registered and logged in to see this link.]

Država dala 10 miliona za indoktrinaciju omladine preko NVO Sonje Liht!

Omladini „magla“, a za NVO 85,5 miliona dinara!


A
ktuelni politički režim Borisa Tadića odlučio je da Ministarstvu omladine i sporta, koje vodi ministarka Snežana Samardžić-Marković (G17 plus),

Piše: Ivan Ninić

+++

u 2010. godini iz državne kase na raspolaganje stavi 2 milijarde i 646,2 miliona dinara! Ova suma možda i ne bi bila sporna kada bi građani i javnost u Srbiji imali uvid u to kako se i na šta se astronomska budžetska sredstva troše. Tako će Ministarstvo omladine i sporta samo na famozne „Specijalizovane usluge“ potrošiti 22,1 milion dinara, na „Usluge po ugovoru“ 34,9 miliona dinara, dok će za „Dotacije nevladnim organizacijama“ izdvojiti čak 1 milijardu i 152,5 miliona dinara! Ova poslednja stavka rashoda je posebno diskutabilna, s obzirom da na jasan, i kako to „demokrate“ imaju običaj da kažu, „transparentan“ način ne prikazuje kome sve odlazi gotovo polovina budžeta spomenutog ministarstva.

Zna se samo da se sredstva transferišu za redovno finansiranje programa Sportskih saveza Srbije (ukupno: 99), uključujući i niz nepoznatih sportskih takmičenja, sportskih škola, kampova, omladinskih (NVO) organizacija itd. Međutim, kako Ministarstvo omladine i sporta, tako ni druge budžetske institucije, nikada nisu obelodanili koje su to NVO koje „žive“ i „dišu“ preko državne kase, odnosno preko grbače građana Srbije.

Omladini „magla“, a za NVO 85,5 miliona dinara!

Ukoliko se samo za primer uzme način finansiranja tzv. Nacionalne strategije za mlade, čija izrada je zaključkom Vlade Srbije od 14. juna 2007. godine poverena Ministarstvu omladine i sporta, onda je jasno kako se iz državnog budžeta, posredstvom NVO, „tope“ milioni i milijarde dinara. Ovaj kompleksni zadatak režim je poverio NVO sektoru, a „ceh“ su platili građani Srbije. Naime, poslovi oko izrade spomenute Strategije raspoređeni su na 47 udruženja građana, tj. NVO koje je Ministarstvo izabralo na konkursu i sa kojima su skolopljeni ugovori o finansiranju. Ukupna vrednost ovih ugovora na teret budžeta Srbije iznosila je neverovatnih 85.528.181,87 dinara!

Od svih državnih institucija jedino je Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sproveo istraživanje o slobodnom vremenu i svakodnevnici mladih. To istraživanje je zajedno sa istraživanjem Cesid-a, o tzv. „aktivizmu mladih“, plaćeno 3.016.750 dinara! Međutim, na ovim astronomskim troškovima prema NVO, ne završava se priča o ukupnim troškovima izrade Nacionalne strategije za mlade.

Prema podacima do kojih je došao autor ove analize, država je imala troškove od 5.660.245 dinara za 12 ugovora o delu tokom 2007. i 2008. godine koji su se odnosili na poslove rada tzv. „tematskih grupa“ na izradi prvobitnog Predloga strategije. Troškovi „kampanje tokom drugog kruga konsultativnog procesa izrade Predloga strategije“, koštali su 213.528,82 dinara, dok su troškovi seminara u Banji Kanjiža koštali 199.858 dinara. Na kraju, organizacija i realizacija završne konferencije usvajanja Predloga strategije u Beogradu, koštala je neverovatnih 2.551.007,70 dinara!

Dakle, kada se sumiraju svi troškovi i kada se podvuče crta, dolazi se do cifre od neverovatnih 97.169.571,39 dinara, što čini ukupne troškove izrade tzv. Nacionalne strategije za mlade u Srbiji. Ako se ima u vidu da je više od 85,5 miliona dinara dato NVO sektoru, a da su mladi u Srbiji dobili najobičniju hrpu papira i „maglu“, od koje, ni posle skoro dve godine, nisu osetili nikakav efekat, onda je to poražavajuće! Zbog toga se s razlogom moraju postaviti elementarna pitanja: 1) ko se to bogati na račun mladih u Srbiji; 2) kome je država poverila kreiranje i sprovođenje omladinske politike; i 3) kome iz NVO sektora građani Srbije plaćaju lagodan život!?

Kako režim finansira Fond Sonje Liht…

Podaci do kojih je došao autor ove analize nedvosmisleno svedoče o tome da dominantan upliv u kreiranje omladinske politike u Srbiji o trošku građana ima NVO Beogradski fond za političku izuzetnost (BFPE), na čijem čelu je Soroševa sledbenica Sonja Liht. Ova NVO je, u periodu od 28. septembra 2007. godine do 15. jula 2009. godine, sa Ministarstvom omladine i sporta, zaključila čak 4 pojedinačna ugovora ukupne vrednosti 10.269.460,50 dinara! Prema odredbama ugovora, Ministarstvo je bilo obavezno da na račun BFPE-a transferiše od 50 do 100 odsto novčanih sredstava i to 20 do 30 dana od dana potpisivanja ugovora.

Prvi ugovor (br: 451-02-490/1/207-01), vredan 2.735.165 dinara, potpisan je 28. 9. 2007. godine i odnosi se na sprovođenje projekta: „NVO za formiranje, koordinaciju i praćenje savetodavnih odbora“. Drugi ugovor (br: 451-02-758/07-04/03-146), vredan 3.913.691 dinar, potpisan je 19. 11. 2007. godine i odnosi se na sprovođenje projekta: „Uloga mladih političkih lidera u formulisanju nacionalnih i lokalnih omladinskih politika“. Treći ugovor (br: 400-00-9/2-07), vredan 2.275.270 dinara, potpisan je 12. 8. 2008. godine i odnosi se na sprovođenje projekta: „Strateški pravci jačanja uloge mladih u Srbiji - Omladinska politika u procesu evropskih integracija“. I četvrti ugovor (br: 401-01-138/2009-04), vredan 1.345.334,50 dinara, potpisan je 15. 7. 2009. godine, a odnosi se na sprovođenje projekta: „Efikasna primena Nacionalne strategije za mlade u multietničkim sredinama-mogućnost i izazovi“.

NVO „eksperti“ na grbači naroda

Ukoliko se pažljivo posmatra specifikacija troškova koje je BFPE Sonje Liht imao prilikom sprovođenja ugovorenih projekata na teret budžeta građana Srbije, onda se nameće prost zaključak: da se znatan deo sredstava, od ukupno 10.269.460,50 dinara, troši nemilice na astronomske plate osoblja koje je angažovano na seminarima BFPE-a. Primera radi, samo za troškove angažovanja „ljudskih resursa“ na prvom projektu, utrošeno je čak 1.080.000 dinara. U istu svrhu na drugom projektu utrošeno je 1.081.000 dinara, na trećem projektu 484.000 dinara, dok je za četvrti projekat planiran trošak od 360.000 dinara. Ovaj novac građana Srbije preliva se u džepove rukovodioca projekata, asistenata, administracije, koordinatora, „eksperata“ i predavača, a mesečne apanaže se kreću u rasponu od 20.000 do 80.000 dinara.

Kako BFPE Sonje Liht ima svoje aktivnosti širom Srbije, onda se sredstva dobijena od države troše i na benzin, krkanluke i hotelski smeštaj u gradovima gde se indoktrinacija mladih obavlja. Tako je, primera radi, trošak prevoza pri sprovođenju drugog projekta koštao 261.967 dinara, a trošak hotelskog smeštaja 1.419.920 dinara! Pored toga, građani finansiraju i sav potrošni, kancelarijski materijal, od hartije, flomastera, tonera, pa do spajalica i fascikli koje se koriste na seminarima, što je aktuelni režim poverio Sonji Liht.

„Obuka“ odabranog partijskog podmlatka

Iz izveštaja koje je sačinio BFPE Sonje Liht, a do kojih je došao autor ove analize, precizno se vidi ko je sve učestvovao u realizaciji spomenutih projekata, a čija ciljna grupa su mladi u Srbiji. Tu su značajnu ulogu imali mlađi ljudi, tzv. podmladak određenih političkih partija.

U projektu pod nazivom „NVO za formiranje, koordinaciju i praćenje savetodavnih odbora“, učestvovali su predstavnici podmlatka političkih partija i to: DS, G17 plus, DSS, PSS, SVM, LSV, SDP, Bošnjačka demokratska stranka Sandžaka, Unija Roma i Demokratska zajednica Hrvata Vojvodine. U projektu pod nazivom „Uloga mladih političkih lidera u formulisanju nacionalnih i lokalnih omladinskih politika“, učestvovala je , kako se u izveštajima navodi, „uža grupa mladih lidera“ sledećih sтranaka: G17 plus, DS, DSS, LSDV, NS i SPO. Isto tako u projektu „Efikasna primena Nacionalne strategije za mlade u multietičkim sredinama - mogućnost i izazovi“, na četvorodnevnom seminaru (9 - 12. 10. 2009), u hotelu „Mažestik“ u Beogradu, učešće je uzelo 30 aktivista podmlatka političkih partija iz Bačkog okruga i to: G17 plus, DS, DSS, DSHV, LSV, SVM i SPS.

Dakle, nameće se zaključak da je aktuelni politički režim, jedno od gorućih, nacionalnih pitanja, kao što je pitanje kreiranja i sprovođenja omladinske politike prepustio NVO sektoru i Sonji Liht. Pritom se budžet Ministarstva omladine i sporta koristi kao „protočni bojler“ za finansiranje svih aktivnosti NVO sektora, a koje za cilj imaju indoktrinaciju podmlatka precizno odabranih političkih stranaka! Da li će to doneti nešto dobro građanima Srbije?!

Srpska diplomatija i NVO sektor!

Koliku konfuziju može da napravi političi režim Borisa Tadića kada je reč o finansiranju NVO preko grbače građana Srbije, najbolje ilustruje primer Ministarstva spoljnih poslova Srbije (MSP). Autor ove analize se obratio MSP sa zahtevom da nadležni u toj instituciji razjasne šta znači sledeća formulacija koja je uneta u obrazloženje predloženog budžeta tog ministarstva za 2010. godinu: „Zaključkom Vlade obavezno je MSP, da u radu međunarodnih konferencija učešće, pored stručnjaka ministarstva, uzmu i članovi NVO, čije se angažovanje finansira preko MSP“.

Na spomenuti zahtev, odgovorila je Biljana Živković, generalni sekretar MSP i to uz sledeće objašnjenje:

„…MSP nije poznato na koji način se tekst, citiran u vašem dopisu, našao u obrazloženju Predloga zakona o budžetu RS…“! Uzgred, kako bi potkrepila svoju tvrdnju, gospođa Živković je dostavila izvorni tekst koji je napisan u Predlogu finansijskog plana za 2010. godinu, a koji je MSP uputilo Ministarstvu finansija. Posle ovakvog, dokazanog primera mešetarenja, opravdano se postavlja pitanje ko to u državnim institucijama lobira i vodi računa da NVO sektor bude namiren parama poreskih obveznika, tj. građana Srbije?!


Izvor: vidovdan.org

Patrijarh za pomirenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve


P
atrijarh srpski Irinej založio se danas u Beču za pomirenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve i naglasio da je Kosovo i Metohija bilo vekovima srpska zemlja i da je to kolevka srpske kulture i istorije.

+++

“Moramo da učinimo sve da se ove dve crkve (Pravoslavna i Rimokatolička) vrate sebi i da putevi koji su razdvajali ponovo približe, jer je to želja Božija”, istakao je patrijarh srpski.

Patrijarh Irinej među vernicima trpi kritike zbog zagovaranja ekumenizma od momenta kada je izabran za poglavara Srpske pravoslavne crkve. Iako je njegov prethodnik, upokojeni patrijarh Pavle, jednom prilikom rekao da bi voleo da se sastane sa papom i dodao “imao bih se ja sa njime o čemu razgovoriti, a bogme i dobrano mu štošta prigovoriti. Ali, ja o tome ne odlučujem već Sabor kad sazri vreme”, patrijarh Irinej je ubrzo po stupanju na dužnost izjavio da je možda došlo vreme da papa dođe i “da se načini prvi korak ka eventualnom ponovnom svehrišćanskom jedinstvu iako je put dug i naporan”.

Još u januaru ove godine “Vesti” su pisale o tome da li bi dolazak pape mogao da se desi. Tada smo podsetili da su se vladike bački Irinej Bulović (23 glasa na izborima za patrijarha) i crnogorsko-primorski Amfilohije Radović (25 glasova) svojevremeno sastali sa prethodnim papom Jovanom Pavlom Drugim od koga su dobili po jedan biskupski prsten. Takođe, obzirom na podršku koju ove vladike, kao i patrijarh Irinej, imaju u Sinodu ukazano je da bi prva prilika za dolazak pape u Srbiju mogla biti 2013. godina.

Već u maju patrijarh Irinej je sam rekao da će 2013. godina, kada će se u Nišu obeležiti 17 vekova od Milanskog edikta, biti prilika za dijalog istočnih i zapadnih crkava jer će na taj događaj svi biti pozvani. “Dijalog istočne i zapadne crkve je neophodan jer je štošta tu ostalo da se kaže”, rekao je patrijarh Irinej.

Upitan da li SPC ima kontakt sa Vatikanom, patrijarh je rekao da “kontakata nema, ali da svi pozdravljaju i očekuju poziv” za taj veliki skup. Patrijarh je rekao da je njegova lična želja da da papa dođe u Niš, ali da će o toj poseti opširnije da priča kada poglavar Rimokatoličke crkve bude pozvan.

Inicijativu patrijarha SPC da se susret dvojice crkvenih poglavara dogodi u Nišu potvrdio je i otac Federiko Lombardi, portparol Svete stolice. On je rekao da će to biti dobra prilika za dalji razvoj ekumenskih odnosa, zbog kojih vernici zameraju srpskom patrijarhu.

Otac Lombardi je tada rekao da je papa “ekumenski veoma otvoren: to je izvesno jedan od prioriteta njegovog pontifikata. On je takođe veoma zainteresovan za dijalog sa istočnim crkvama. Ima mnogo toga zajedničkog u držanju naših dveju crkava. Važno je da održavamo u životu zajedničke korene naše civilizacije i da zajednički delamo”.


Patrijarh: Zar da se ustoličim na Kosovu, tuđoj zemlji?

U obraćanju vernicima u hramu Vaskrsenja Hristova gde je, zajedno sa vladikama srpske, ruske i rumunske crkve, služio arhijerejsku liturgiju, on je naglasio da Kosovo, ta sveta zemlja, koja je za Srbe isto kao i za jevrejski narod Jerusalim, vekovima pripada Srbima.

Tamo se, kako je istakao, nalaze najveće srpske svetinje, među kojima je i Pećka patrijaršija, u kojoj će za dve nedelje biti ustoličen, podsetio je patrijarh Irinej.

“Hoće li patrijarh biti ustoličen u nekoj tuđoj zemlji ? Kosovo i Matohija je vekovima bilo srpska zemlja.Ta zemlja je kolevka srpske kulture, u kojoj je počela istorija našeg naroda i gde je dostignut zenit”, rekao je patrijarh Irinej.

Patrijarh je istakao da je najveće iskušenje za srpski narod danas na Kosovu i Metohiji.

“Ovih dana se raspravlja o Kosovu i Metohiji u najvišim institucijama sveta. Jedino što nam preostaje jeste da se molimo Bogu, koji čini čuda i čudesa, za Kosovo i Metohiju da oseni duhove onih koji odlučuju o sudbini Kosova i Metohije”, naglasio je on.

Arhijerejsku liturgiju sasluživali su episkop srednjeevropski Konstantin, dalmatinski Fotije, bački Irinej, moravički Antonije, ruski Mihajlo, rumunski Serafim, arhiepiskop ohridski Jovan, kao i mitropolit Vaseljenske patrijaršije i egzarh za Austriju Mihail, kao i srpski sveštenici i đakoni iz Austrije i Nemačke. Arhijerejskoj liturgiji u hramu Vaskrsenja Hristova prisustvovao je nadbiskup bečki kardinal Kristof Šenborn.Patrijarh Irinej doputovao je u Austriju povodm 150. godišnjice srpske pravoslavne crkvene opštine Sveti Sava u Beču.

On će se sutra sastati i s predstavnicima austrijske države - predsednikom Hajncom Fišerom i gradonačelnikom Beča Mihaelom Hojplom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Savet Evrope zabranjuje "seksističke izraze", kao što su otac i majka
Gej brakovi protiv mame i tate
Piše: Ljubica Rašković

Mama i tata, kako to seksi(stički) zvuči!
Dakle, mame i tate, uskoro, čini se, više neće moći ni da uđu, a još manje da se skrase u EU! Istina, moći će da se prošvercuju i provuku kao roditelji.
Ili, Savet Evrope ovog leta preporučuje vlastima 47 zemalja članica da u svojim uredbama i dokumentima više ne koriste „seksistički jezik“ i da time doprinesu ravnopravnosti žena i muškaraca?!
U ovim napomenama, između ostalog, se navodi da bi izrazi „majka“ i „otac“ trebalo da budu zamenjeni rečima „roditelj“ ili još bolje „jedan od roditelja“.
Dakle, kad beba progovori, „mama“ ili tata, krši zakon EU, zato mora da im gukne „jedan od roditelja“...
Uz to, bar u Srbiji, muškarci bi ostali bez serije psovki. Kako onda nekome reći j.... ti m...u, ili onu našu čuvenu „idi u p...u m.....nu“.
Inicijativa za ovu genijalnu ideju stigla je od Doris Štump, poslanika socijalista u švajcarskom parlamentu, koja je zatražila da se žene više ne predstavljaju kao „pasivna, manje vredna bića, kao majke i seksualni objekti“.
Većina ljudi u Srbiji složiće se sa činjenicom da davanje ženskog roda mnogim profesijama, kao što su „pedagoškinja“, „psihološkinja“, „sekretarka“... a nastali su poslednjih nekoliko godina pod uticajem feminističkih pokreta, deluje ružno, neprirodno, neukusno...
Ali, za reči „mama“ i „tata“, ni jedan građanin sveta ne može da se složi da ih treba ukinuti.
U stvari to praktično i nije moguće.
Naime, jasno je da su to prve reči koje dete izgovori - mama, tata, baba, deda, kuca, maca... Na koji način zabraniti detetu da ih izgovori, ako ih na skoro svakom jeziku izgovara na sličan način, i tako gradi svoj identitet i osećaj pripadnosti?
Po mišljenju mnogih lingvista to naprosti nije moguće izbaciti iz rečnika deteta, i zameniti ih mnogo težim rečima za izgovor.
Ali propagandisti gej mašinerije, kao i promoteri istopolnih brakova, koji su počeli da se odobravaju u mnogim evropskim zemljama, ne misle tako.
Po njima seksualni identitet i ne bi trebalo da se gradi… U ovim devijacijama i političkim lobiranjima, zaboravlja se da su žrtve najmlađi članovi društva - deca, a bez njih nema ni budućnosti.
Ako se usvoji ovaj predlog sledeće što bi moglo da se dogodi jeste da bi se u kampanjama koje se zalažu za istoplne brakove i usvajanje dece u njima, ova činjenica iskoristila kao argument u svoju korist i odbranu od predhodnih komentara - da, ako bi deca odrastala u homoseksualnim brakovima, ne bi znala kako da zovu jednog, a kako drugog roditelja...
Jednostavno, ovako bi se u celom svetu svi zvali jednim imenom - roditelji...
Ili možda, da ih stavimo u muški, ili ženski rod, pa bi majka bila - „majkan“, a otac „tajka“!?!
Pitanje je samo na koji način misle da se zakonski kazne deca koja zovu svoje roditelje - mama i tata?
Između ostalog, zar svi nemamo vlastita imena koja su sama po sebi u određenom rodu. Mnogi se sada pitaju, ako je sledeći korak i menjanje imena u neutralan rod, koliko godina bi trebalo našem MUP-u da nam ponovo pomeni sva dokumanta, budući da još nisu svi uspeli da dobiju ni ove crvene pasoše i nove lične karte...?
Za put u EU!
Uostalom, ova genijalna ideja, za koju će, možda, ko zna, da usledi i Nobelova nagrada, samo je nastavak prethodne, o kojoj se vodila i u Srbiji polujavna rasprava: Inicijativa radne grupe za prava deteta o zabrani svakog oblika fizičkog kažnjavanja dece.
Ukoliko bi ta inicijativa bila usvojena, roditelji, ili po srpski majka i otac, moraju da pripaze da ih komšija „europejac“, pobornik novih ideja u vaspitanju dece ne tuži nadležnima, ako mu se desi da blago udari dete po zadnjici.
Na tu temu, nedavno je u „Dilemi“ pisao poznati psihoterapeut dr Zoran Milivojević...(pogledajte tekst „PEDOCENTRIZAM“ na sledećim stranicama „Svedoka“)
Novogovor
Prema navodima nemačkog dnevnog lista Bild, u rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope na ovu temu se, navodi se da izraz „žena u kući“ (za domaćicu) odslikava tradicionalno gledanje na ulogu polova koja koči ravnopravnost.
Iz Švajcarske je već došlo niz predloga za „novi jezik“ koji bi trebalo da koriste upravni organi zemalja članica Saveta Evrope, prenosi Bild.
„Pešačka zona“ trebalo bi da se zove samo još „zona za šetnju“, „kurs za početnike“ morao bi da se naziva „osnovni kurs“, a „parking za posetioce“ samo još „gostinski parking“. Reč „momčad“ trebalo bi da bude uvek zamenjena sa „tim“ ili „ekipa“.
Svojevremeno, u doba velike Jugoslavije, proslavila se poznata Milka Babović, poznati sportski tv komentator, floskulom „ženska momčad!“
Možda bi sada govorila „muška ženskadija“, ko će ga znati sa tim europskim novogovorom?!


[You must be registered and logged in to see this link.]

Nova knjiga publiciste Marka Lopušine "MASONI U SRBIJI" o jadu i bedi posvađane braće u keceljama izazvaće žestoku polemiku
Slobodni zidari u Vladi Srbije

Jedan od najplodnijih publicista današnje Srbije, i ne samo današnje, već i ondašnje Jugoslavije, novinar i publicista, Marko Lopušina, svojom novom knjigom „Masoni u Srbiji“, zapravo malom istorijom Bratstva slobopdnih zidara, izazvaće, sigurni smo seriju demantija, polemika i rasprava...
Bez dlaka na jeziku, publicista Lopušina otkriva niz imena dosad nepoznatih široj javnosti, ali i razotkriva sjaj i bedu srpske, posvađane masonerije, ali i brojne lažne i samozvane slobodne zidare...
Knjiga će se uskoro naći u prodaji, a iz debele knjige o masonima, za ovaj broj nedeljnika „Svedok“ Marko lopušina je - odabrao:
* * * * *
Procesom „unošenja svetlosti“ u ložu Svetog Jovana Krstitelja u Banja Luci prošle nedelje počela je sa radom, punim kapacitetom, nova masonska organizacija pod zaštitim Velike nacionalne lože Srbije iz Beograda.
Svečani čin obavljen je pred pedesetak članova Bratstva slobodnih zidara iz Srbije i Republike Srpske. Posle lože „Svitanje“ u Bijeljini, to je druga novoformirana loža ove organizacije u Republici Srpskoj. Pre toga je ova masonska loža otvorila i svoju radionicu slobodnih zidara „Timakum“ u Knjaževcu.
U međuvremenu, Regularna velika loža Srbije je sličnom procesijom u Beogradu formirala tri nove masonske lože „Svetinja“, „Evropa“ i „Mudrost i vera“. Među gostima su bili i slobodni zidari iz Engleske, Nemačke, Slovenije i Crne Gore. Tako su se samo za četiri meseca u Srbiji otvorile šest novih masonskih loža, što se nikada pre nije dogodilo.
- Poslednjih godina zbog nagle popularizacije masonerije i spuštanja kriterijuma za članstvo, došlo je do porasta broja slobodnih zidara u Srbiji. Danas u zemlji ima 2.000 masona, koji rade u 60 radionica, odnosno loža. Najviše radionica ima Regularna velika loža Srbije - 29, potom Ujedinjene velike lože Srbije - 17, Velika nacionalna loža Srbije - 11 i Veliki orijent - tri lože - otkrio nam je Dragutin Zagorac, mason 33. reda, počasni Grand komander francuske lože i majstor Ujedinjene velike lože Srbije.
Prema njegovim podacima najviše masona u Srbiji ima u Beogradu, oko 1.300, zatim u Novom Sadu, Nišu, Subotici, Kruševcu, Šapcu, Bijeljini i Novom Pazaru.
- Srpskih masona najviše ima u poslovnom svetu, zatim u zdravstvu, na univerzitetima i u politici. U Vladi Srbije i držanim organima radi preko 50 masona, od kojih je većina u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu kulture - otkriva nam Dragutin Zagorac kadrovski raspored slobodnih zidara u Srbiji.
Ovaj mason 33. reda izbegava da nam kaže imena slobodnih zidara u vlasti, jer je, kaže to strogo zabranjeno, ali nas podseća da „jedan brat upravo piše zakon o kinematografiji, a drugi se bori sa svinjskim gripom“.
Doktor ekonomskih nauka Čeda Vukić, član Privredne komore Srbije i mason, pak, smatra da uticaj srpskih slobodnih zidara u politici i državnim organima treba da bude još veći, jer su „masonske organizacije u drugim državama sveta veoma jake i ima ih u svim aspektima vlasti“.
- Kod nas ne postoji interes vlasti za saradnju jakih masonskih organizacija koje utiču na funkcionisanje operativnih sistema u zemlji. Postoji mogućnost da naša masonska organizacija preko određenih krugova utiče na sva zbivanja i događanja, ali naša vlast nije mnogo zainteresovana da koristi usluge svoje masonerije. Masonska organizacija će biti još jača kada bude imala više svojih moćnih ljudi u vlasti, policiji, vojsci..., priznaje dr Vukić.
Valja se prisetiti da je srpska masonerija u prošlom veku u svojim redovima imala jednog vožda, dva vladara, četiri kralja, osam vladika, dvadesetak ministara i mnoštvo intelektualaca i umetnika. A da je samo u Vladi Srbije za vreme DOS-a bilo desetak masona u ministarstkim kabinetima.
Tada su majstori šestara i mistrije sa zidarskim keceljama bili ministar unutrašnjih i ministar spoljnih poslova, pa čak i ministar vera.
- Danas te koncentracije srpske pameti i moći u okviru Bratstva slobodnih zidara u Srbiji nema, jer smo mi masoni podeljeni i posvađani - otkriva dr Čedo Vukić.
Naime, masoni u Srbiji ne poštuju svoj osnovni princip Konstitucije srpske masonerije, koja je utvrđena 1919. godine u Zagrebu.
- Taj princip glasi „ima samo jedan“. I nalaže da u jednoj državi, dakle u Srbiji, treba da postoji samo jedna masonska vlast. Srpska braća, međutim, ovaj princip ne poštuju i u Srbiji danas postoje četiri velike legalne lože i šest ilegalnih loža. To je posledica masonskih borbi za vlast i moć, ali i uticaja masonerija iz inostranstva, koje žele da nas usitne i tako razjedinjene stave stave pod svoju kontrolu - otkriva nam veliki majstor Dragoslav Pavlović iz Niša.
U takvim okolnostima srpski masoni se pripremaju da proslave vek rada prvih masonskih loža u građanskom društvu. Jer, upravo se navršava sto godina od kako su Srbi dobili prvo tajno udruženje slobodnih zidara, kada su Grci uz podršku Engleza po masonskim principu „unošenja svetlosti“ u Beogradu osnovali Veliku ložu Srbije. Kako se država menjala, tako su i slobodni zidari 1919. godine formirali Veliku ložu Jugoslavije tj. Veliku masonsku ložu Kraljevine Jugoslavije. U to vreme masoni su imali imovinu vrednu današnjih 150 miliona evra, koja od 1945. nije bila u posedu slobodnih zidara Srbije, jer su je Titovi komunista konfiskovali.
Naime, kraljevska loža je pred Drugi svetski rat 1. avgusta 1940. godine uspavana, jer su je Nemci ugasili, a potom je Tito zabranio. Loža je reinstalirana 1990. godine kao Velike lože Jugoslavije.
Njen prvi veliki majstor bio je Zoran Nenezić, bivši pravobranilac samoupravljanja, verski analitičar i autor prve knjige „Masoni u Jugoslaviji“.
- Masonerija je u Srbiji 50 godina bila proganjana kao najveće društveno zlo. Titovi komunisti su izrekli najteže optužbe o masonima, kako kroz svoje teorije zavera i teze da je masonstvo anti-hrišćanska organizacija koja tajnim kanalima namerava da preuzme kontrolu nad svetom. I da Crkve masoneriju smatraju sektom, a građani doživljavaju masone kao ljute neprijatelje čovečanstva. Tome su doprineli i pojedini isključeni masoni, koji su u svojim knjigama i napisima objavljivali velike laži o masonskoj izdaji Boga i čoveka.
Raspadom Jugoslavije i potom SCG u Srbiji je devedesetih godina pod uticajem tajne službe, ali i zapadnih masona napravljeno 10 velikih loža, četiri legalne i pet nelegalnih loža sa ukupno 1.800 članova. Srpska masonerija je i u bivšim republikama napravila takve lože slobodnih zidara drugim državama. Ali sama Srbija je ostala oslabljena i osiromašena, nejedinstvena i posvađana, kako u politici, tako i u masoneriji - kaže Zoran Nenezić, veliki majstor Velike lože Jugoslavije.
Kako je raskol slobodnih zidara bio tipičan produkt narodne nesloge iz glavne lože su se izdvojili novinar Dragorad Tanasić, profesor Novak Jauković i njegov kolega Srđan Stanković, kao i Slobodan Perović, Vladimir Desimirović, Jovan Vasiljević, Branislav Dimitrijević, Novica Jovović i Branislav Žigić. Oni su sa desetak masona i u Riminiju 1993. formirali Veliku regularenu ložu Jugoslavije.
Ovaj čin je obavljen uz podršku Gustava Rafija, velikog majstora Velikog orijenta Italije. Kada je ta loža dobila podršku masona Nemačke i Engleske, njeno vođstvo je početkom 21. veka promenilo ime u Regularna velika loža Srbije (RVLS). Njen starešina je veliki majstor Petar Kostić, zubar iz Beograda. Istaknuti članovi RVLS su veliki sekretar Bata Stamenković, Nikola Obradović i Tahir Hasanović, vodeći srpski templar, veliki sekretar za spoljne poslove.
I Velika nacionalna loža Jugoslavije je, takođe, nastala odvajanjem većeg broja masona od Velike lože Jugoslavije, ali tek 1997. godine. Dobila je masonsku podršku Francuza, Engleza i Škota. U ovoj drugoj loži bila su dva slikara i veliki majstori Dragan Martinović i Dragan Malešević Tapi, liberal Miodrag Živković i biznismen Dragutin Zagorac. Pod zaštitom ove lože krajem devedesetih radile su lože „Pobratim“, „Maksimilijan Vrhovac“, „Postojanstvo“, i „Šumadija“ iz Beograda, loža „Mitropolit Stratimirović“ iz Novog Sada i loža „Njegoš„ iz Kotora. Početkom 21. veka menja naziv u Velika nacionalna loža Srbije (VNLS), koju je tada vodio veliki masjtor Dragan Martinović, da bi lane starešinstvo prepustio velikom majstoru Dragoslavu Pavloviću iz Niša. Članovi VNLS su, na primer i arhitekta Dragiša Blagojević, turizmolog Goran Obradović, obojica iz Niša i Dragan đurić, istoričar iz Pariza, koji ima titulu Velikog komandira Crvene lože. Ujedno je đurić i član Vrhovnog saveta VNLS, koji je od svih srpskih masonerija, jedini priznat u svetu.
U međuvremenu, početkom 2002. zemlju su posetili Bernar Moazi, Klod Boneri, Žak Oferis i Žan Stavrević, veliki majstori Velike lože Orijent iz Francuske, sa namerom da formiraju masonsku ložu Veliki orijent Jugoslavije. Ova loža je lane preimenovana u Veliki orijent Srbije, čiji je starešina beogradski advokat Vladan Živulović, predsednik Atlanskog saveta.
- Sve ove lože, koje su po zakonu prijavljene državi Srbiji, su legalne. Mi smo pokušali 2006. da ujedinimo sve masone i zato smo formirali Ujedinjenu veliku ložu Srbije (UVLS), čiji je starešina Vladan Marković. U UVLS su ušle RVLS, VNLS, Veliki orijent i druge masonske obedijencije. Bilo je to čin velikog ujedinjenja masona sa ovih srpskih prostora i ujedno poziv drugoj braći da ostvarimo masonski princip „ima samo jedan“. Ne postoje razlozi da se mi slobodni zidari delimo, kada smo smo braća i kada za sve nas važi ista Konsitucija.
U Beogradu je 2006. godine održan prvi kongres masona sveta, na kome su prisustvovali delegati iz 42 države. Ovo je bilo prvo javno pojavljivanje srpskih, ali i svetskih masona, na Balkanu i u Srbiji. Međutim, tada se iz ujedinjene lože izdvojio majstor Dragan Martinović i formirao svoju VNLS, samo zato da bi on lično postao veliki majstor. Onda je to izazvalo i otcepljenje drugih loža, tako da danas opet imamo četiri odvojene obedijencije - kaže majstor Dragutin Zagorac.
Razjedinjavanju je doprinelo i menjanje masonske principe i pravila, odnosno masovan prijem mladih slobodnih zidara, odnosno insistiranje na kvanitetu, a ne kvalitetu članova masonskih loža.
Kako tvrde masoni tradicionalisti to je izazvalo stvaranje nelegalnih masonskih organizacija, kao što su Velika masonska loža Srbije, Velika ujedinjena loža Srbije, Velika loža Vojvodine, Veliki masonski koncil i Grčka medijala i druge koje „rade pod vedrim nebom“.
- Država namerno dozvoljava neregularan rad mnogim ložama, jer na taj način razbija masoneriju. A kako one nemaju gde da se uključe, ilegalni masoni se povezuju sa braćom iz Bugarske, Italije i Francuske - kaže majstor Dragan Martinović, akademski slikar iz Sremske Mitrovice, koji tvrdi da je VNLS jedina legitimna, a da su „takozvani ujedinitelji, zapravo, članovi koji su napustili regularne, punopravne i osvetljene velike lože“.
- Ujedinjavanje je, nažalost, bilo samo marketinški čin, koji je nas potakao da između VNLS, RVLS i Velikog orijenta dođe do saradnje da bi zaštitili masonsku ideju i masonsko bratstvo - tvrdi Martinović.
I veliki majstor Petar Kostić tvrdi da su „ujedinjitelji prevaranti“, a da je RVLS jedina prava i priznata loža. Međutim, i majstor Dragutin Zagorac kaže da je UVLS jedina prava srpska obedijencija. Dokazivanje ko je pravi naslednik Velike lože Jugoslavije, ko će da bude „samo jedan“, kao i druge unutrašnje masonske bitke za vlast i prestiž srpskoj javnosti su nepoznate, jer ih masoni skrivaju, dok su istovremeno pojedini slobodni zidari javno reklamirali i popularisali masoneriju. To su činili svojim javnim istupima, prvo Dragan Malešević Tapi, potom Dragan Martinović, publicista Dejan Lučić, glumac Miki Manojlović i dr Čedo Vukić.
- Prosečni srpski masoni su, uglavnom, ljudi dobre volje, uspešni u svojoj profesiji, veliki intelektualci i humanisti. Ima nas od profesora, direktora, preko biznismena i naučnika do umetnika. Među masonima u Srbiji najviše je lekara, profesora, stomatologa, umetnika, novinara i političara, ali nema zemljoradnika. Kako većina mojih prijatelja zna da sam ja slobodni zidar, njima ne smeta što sam mason. Mi smo kao masonska organizacija ponekad dosta moćni - priznaje Dragan Martinović.
Član Bratstva slobodnih zidara može da bude svaki pošten i dobar čovek, koji želi da doprinese razvoju masonerije i srpskog društva. Mason u Srbiji može da postane svaki muškarac (a i žena) sa 21 godinom starosti, koga neki brat u kecelji predloži za prijem i koji položi ispit, odnosno prođe inicijaciju u hramu. Braća se u hramu zaklinju nad Biblijom, iako masoni ne veruju u Boga već u Velikog arhitektu univerzuma. Njihovi simboli su šestar i mistrija, kao alati za projektovanje i zidanje sveta, a piramida kao simbol zagrađenog hrama, u kome se mole svom Tvorcu. Tih simbola ima na preko 170 zdanja u Beogradu, a i najuspešniji srpski biznismen je na svojoj vili uradio masonski simbol.
Članovi masonskih loža su obavezni da plaćaju mesečnu članarinu, koja iznosi od 100 do 200 evra. Uz to svaki mason mora da ima svoju odoru, koja odgovara njegovom stepenu i činu. Masonske regalije, zajedno sa keceljom, kuju se i šiju u specijalnim radionicama u Beogradu i Novom Sadu. Kompletna masonska odora sa regalijama košta 100 evra. Rituali se obično održavaju u hramovima jednom mesečno i to posle ponoći. Članovima loža je zabranjeno da govore o politici i veri i nacionalnosti braće, a bez odobrenja starešine ne smeju da nastupaju u javnosti, da otkrivaju imena druge braće i da govore o masonskim obredima.
Kako smo iz razgovora sa još trojicom tajanstvenih srpskih masona saznali, braća sa keceljama u Srbiji imaju i sedam svojih masonskih hramova. Velika nacionalna loža Srbije ima hram „Posejdon“ na Savskom sajmištu. Reč je o privatnom zdanju jednog člana masonerije, koje je od 2002. godine uređeno za rituale slobodnih zidara.
Ujedinjena velika loža Srbije ima tri hrama, jedan na Voždovcu, jedan u zapadnoj Srbiji i jedan u Bijeljini. Regularna velika loža Srbije ima, takođe, tri masonska hrama i priprema se da gradi novi i četvrti hram. U Beogradu, Nišu, Novom Sadu i drugim mestima masoni, međutim, koriste hotelske sale i restorane za svoje obrede.
Sve velike lože u Srbiji tvrde da su spremne da podignu jedan veliki zajednički hram u Beogradu, kakav imaju Francuzi u Parizu, ali nijednoj do danas to nije uspelo, jer srpski masoni nisu složni.
- Pod masonom se podrazumeva slobodan čovek na dobrom glasu. Masonsko bratstvo služi da pruži mogućnost da se kroz rituale i duhovni rad svaki član, u skladu sa svojim mogućnostima, duhovno izgrađuje i da svojim izgrađivanjem kao pojedinačna cigla doprinese simbolično gradnji hrama humanosti. Ta gradnja zajedničkog hrama humanosti je ono što povezuje sve masone sveta, a ne neka politička ili druga aktivnost - kaže Goran Takač, sin čuvenog olimpijca Artura Takača i vlasnik jedinog srpskog internet preduzeća za spoljnu trgovinu.
Priznaje da ga je kao mali vaspitavan i kao ateista i kao veliki poštovalac religija.
- Nisam bio pobožan, ali sam verovao u „svemirska pravila“. Slobodnozidarsko učenje mi je dalo zadovoljavajući odgovor na moje lične dileme o svetu i ljudima. Definicija Velikog arhitekte svih svetova mi je bliža od religioznih mistika. Kroz masoneriju sam proširio sopstvene vidike. Naučio sam da treba da volimo jedan drugoga. A da onaj ko kaže da je na svetlu, a mrzi svoga brata, ostaje i dalje u tami. Postao sam tolerantniji i umereniji u donošenju sudova. Mnogo sam naučio družeći se sa veoma bogatom i raznovrsnom braćom. Ti se uticaju reflektuju i na moj odnos sa okolinom, a mislim da je to isto i sa drugim slobodnim zidarima - kaže Takač.
Srpski masoni govore da su odani otadžbini i narodu, da se bave humanitarnim i patriotskim zadacima i da pokušavaju da svojim radom podignu ugled otadžbine u svetu, mada se to, često u javnosti ne vidi dovoljno jasno.
Srpski masoni nas uveravaju da su na inicijativu Velike lože Jugoslavije ubedili Džordža Buša starijeg da pregovara tajno sa Slobodanom Miloševiće, i iz zatvora pusti Vuka i Danicu Drašković. Ova loža je imala kontakte i sa prvim čovekom američke mornarice, admiralom Petrom Karamarkovićem, inače masonom našeg porekla, tokom prve blokade Jadrana 1992. godine.
Masoni su dobili uveravanja da nas Amerikanci tada neće bombardovati. Uticaj masona bio je bitan tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, jer je tada francuska strana insistirala kod ostalih saveznika da se ne ruše beogradski mostovi na onako surov način na koji su porušeni novosadski.
Masoni sami tvrde da su u velikoj meri uticali na to da 5. oktobra 2000. ne dođe do ozbiljnijeg krvoprolića, koje je već bilo na pomolu.
- Srski masoni su predvodnici našeg društva. Mi smo most Srbije koji nas spaja sa Evropom i svetom. Regularna velika loža Srbije ima kontakte sa preko 130 jurisdikcija u svetu. Održali smo u Beogradu najveći masonski skup na ovim prostorima sa preko 160 gostiju iz sveta i uz učešće 23 velika majstora. Neprestano smo u vezi sa masonskim ložama u SAD, a nedavno smo imali i susret sa Vojvodom od Kenta u Velikoj Britaniji. O međunarodnim aktivnostima RVLS redovno informišemo javnost preko našeg sajta - kaže veliki sekretar Tahir Hasanović.
Neke činjenice, međutim, govore da se i Regularna velika loža Srbije nalazi pod germanskim uticajem, što pokazuje da se duh Austro-Ugarske kroz masoneriju obnavlja na prostorima Srbije, tvrdi njeni kritičari.
- Istorijski događaji na ovom terenu imaju relativno tesnu vezu sa tokovima u masonskoj operaciji. Povezani su sa činjenicom da masonerija ima dva suštinska ogranka. Za englesku liniju bih smeo da kažem da je dogmatska i „tradicionalistička“. Drugi, francuski ogranak je liberalniji, ali sadrži više filozofskog i duhovnog smisla. Ta dva pola svoje različite stavove reflektuju na prostor na koji imaju uticaj. Masoni su uvek bili u prilici da utiču na politički život samom činjenicom da su izabrani kvalitetni ljudi. A upravo nedostatak kvalitetnih ljudi je danas glavni problem srpske masonerije - kaže majstor Dragutin Zagorac.
I objašnjava lošu praksu masonskih obedijencija da u Bratstvo slobodnih zidara primaju svakoga:
- U našoj zemlji svako ko hoće može za sedam dana da postane mason. U Srbiji ima dosta samozvanih i lažnih masona, odmetnika iz legalnih loža, koji su formirali neke svoje ilegalne obedijencije i trguju sa masonerijom. Jedan takav majstor, na primer, učlanjenje u svoje masonske lože naplaćuje 10.000 evra. A ume da uzme ljudima i skupoceni sat sa ruke. Mnogi građani su lažnim pričama i mitovima o svemoći masona zavrbovani da za velike pare uđu u masoneruju i da se okite masonskim simbolima. Neki od tih zavedenih masona se javno pokazuju i hvale da su oni slobodni zidari, iako to našim pravilima nije dozovoljeno. Zato danas u Srbiji postoji na desetine velikih majstora i velikih komandera. Masoneriji u Srbiji zbog nepoštovanja Konstitucije bratstva slobodnih zidara, ali i zbog državne tolerancije rada ilegalnih obedijencija preti opasnost da se pretvori u jednu neozbiljnu organizaciju - tvrdi veliki komander Dragutin Zagorac, mason 33. stepena.
SRPSKA MEŠOVITA LOŽA
Da braća slobodni zidari imaju i sestre masone potvrđuje vest da je u loži „Mitropolit Stratimirović“ u Beogradu 15. januara 2010. održan „Svečani rad sa sestrinstvom kome je prisustvovalo oko 150 braće i 50 sestara“.
Pored masona iz Srbije svečlanosti su prisustvovali braća i sestre iz BiH, Hrvatske i Crne Gore. Domaćin je bila Regularna velika loža Srbije, agoste je pozdravio starešina ove lože Petar Kostić. U centralnom delu rada ovogodišnja Zlatna medalja masona uručena je sestri D.S. za njen veliki doprinos u radu na humanitarnom radu. Veče je završeno uz muziku, pesmu i ples.
Druga mešovita srpska masonska loža postoji u okviru Francuske federacije za prava čoveka u Beogradu. Osnovana je 5. septembra 2009. a njen starešina je slikar Ljubomir Ivanov. Rođen je u Sofiji, gde je do 1977. godine živeo i studirao. U svetu je prepoznatljiv po tehnikama akvarel i pastel. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. A njegove slike se danas nalaze u zbirkama kolekcionara širom Evrope.
POLITIČARI I UMETNICI
U knjigama Zorana Nenezića kao masoni novog doba pominju se političari Milan Božić, nekadašnji potpredsednik Skupštine grada Beograda, Zoran Živković, bivši srpski premijer, Vojislav Andrić, nekada potpredsednik Narodne skupštine Srbije, kao i pisci Raša Livada, Dragan Velikić i Ratko Petrović. Masoni su biznismen đorđe Zečević, doktor patolog Jovan Vasiljević i advokat Slobodan Perović, ali i Miodrag Živković, predsednik Liberalne stranke, akademik Miroslav Gašić, profesor Srđan Stanković, novinari Boško Jakšić i Miša Brkić.
Vuk Drašković, predsednik SPO je 1999. godine u Grčkoj primljen u Savez slobodnih zidara. Doktor ekonomskih nauka Čedomir Vukić je majstor zidarske kecelje. Bio je potpredsednik Privredne komore Srbije, službenik u Vladi SRJ i zastupnik američkih firmi za Jugostočnu Evropu. Počasni je član u više od 30 masonskih loža u svetu od Australije preko Evrope, Kanade i SAD.
Profesor Dragor Hiber je veliki majstor od 1993. godine. U loži „Jugoslavija“ 1994. bio je Vojislav Milovanović, veliki sekretar, a svojevremeno ministar vera Vlade Srbije. U slobodne zidare ubrajaju se i Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, sportski funkcioner Nebojša Leković, Dejan Popović, profesor Andra đorđević i Goran Takač, sin pokojnog olimpijca Artura Takača.
Vojislav Šešelj je svojevremeno kao slobodne zidare prozivao Slobodana Vuksanovića, Dušana Zabunovića, Dragoljuba Mićunovića, Vladislava Jovanovića, Vladimira Cvetkovića, Dragana Nikolića, Dragana Bjelogrlića, Branislava Lečića i Mikija Manojlovića, za kog se tvrdi da se javno predstavlja kao Grand komander francuskih masona.
Čaršija je kao masone imenovala Mladena Ivanića, bivšeg predsednika Vlade RS, naučnika Vigora Majića i Gorana Kneževića, bivšeg gradonačelnika Zrenjanina.
Bivši ministar policije Dušan Mihajlović je jedno vreme bio mason, ali se isčlanio iz masonerije. Publicista Dejan Lučić je pre četiri godine kao slobodni zidar isključen iz lože „Pobratim“. I sam veliki majstor Zoran Nenezić je isključen je iz masonske organizacije.
PRVE ŽENE MASONI
Pod uticajem Velike ženske lože Francuske još 1991. godine u Beogradu je formirana prva ženska masonska loža sa sedam članica. Tu su, uglavnom, bile supruge i prijateljice, poznatih slobodnih zidara.
Prva žena mason u Srbiji je Anka Bakić, stomatolog iz Beograda, koja je do skoro bila i starešina prve srpske Ženske lože „Vera Fides“. Ta loža je osnovana je 2007. godine „unošenjem svetlosti“ od Velike ženske lože Francuske. Starešina i velika majstorica ove lože danas je Marina Mučelica iz Beograda.
I u krilu Velikog orijenta Srbije postoji ženska loža „Venčić“, koja je osnovana 2007. godine. I ova francuska loža zagovara primanja Srpkinja u masoneriju. Tradicionalisti, međutim, ne priznaju ženske masone i trude se da sprče širenje ženskih masonskih loža u Srbiji.
VLADARI I VLADIKE
Začeci masonerije među Srbima zabeleženi su još pre dva veka u Kotoru i u Beogradu. Vožd Karađorđe se približio masonima sa Grcima, a pesnik Simo Milutinović Sarajlija sa Turcima u loži „Ali Koč“. Istoričari tvrde da su tada masoni bili beogradski vezir Hadži-Mustafa-Paša (zvani srpska „Majka“), mitropolit beogradski Metodije, vojvoda Janko Katić, Petar Ičko, braća Čardaklije, Petar II Petrović Njegoš, vladika i vladar, episkop bački Platon i knez Mihajlo Obrenović.
Kada je 1912. formiran masonski Veliki savet Srbije za starešinu lože „Pobratim“ izabran je industrijalac đorđe Vajfert. U to vreme slobodni zidari su bili kralj Petar I Karađorđević Ujedinitelj, koji je bio iniciran tokom svog boravka u Francuskoj pod imenom Petar Mrkonjić. A potom i njegov sin, kralj Aleksandar, kao i unuk kralj Petar II Karađorđević.
Pravoslavna crkva nikada nije zvaničnim dokumentom anatemisala masonsku organizaciju, pa su masoni bili Stefan Stratimirović, arhimandrit manastira u Krušedolu, novosadski vladika Josif Jovanović Šakabenta, Pavle Marković, mitropolitski arhivar, Stefan Novaković, narodno-crkveni sekretar i vladika Nikolaj Velimirović.
Mnogi drugi ugledni Srbi, koji su stvarali nacionalni identitet bili su slobodni zidari: Dositej Obradović, Stevan Mokranjac, Milan Grol, Stanislav Binički, Stevan Sremac, premijer Nikola Pašić i vojvoda Živojin Mišić, Aleksa Nenadović, Vuk Karadžić, Miša Anastasijević, Branislav Nušić, Veljko Petrović, Vladimir Ćorović i Milorad Pavić. U SAD masoni su bili Mihailo Pupin, i Nikola Tesla, ambasador Konstantin Fotić, i političari Slobodan Jovanović, i Milan Gavrilović. U novije vreme najpoznatiji slobodni zidari su bili predsednik Josip Broz Tito, nobelovac Ivo Andrić i vajar Risto Stijović, pa premijer Milan Panić i Bogoljub Karić.
CRNOGORSKI MAJSTORI MISTRIJE
Istog dana kada je 3. juna 2006. proglašena nezavisna Crna Gora tri masonske lože su osnovale Veliku ložu Crne Gore kao ekskluzivnu, suverenu i slobodno-zidarsku organizaciju u novoj državi. Postupak osnivanja Velike lože Crne Gore proveden je pod nadzorom Ujedinjenih velikih loža Nemačke, kao majke lože.
Kako kaže veliki majstor Novak Jauković, profesor, ali i starešina masona, crnogorska loža je formirana od četiri postojeće lože „Montenegro“ u Podgorici, „Zora“ u Kotoru, „Luča mikrokozma“ na Cetinju i „Garibaldi“ u Nikšiću.
Zamenik starešine je podgorički advokat i veliki majstor Novica Jovović.
Proces „unošenja svetlosti“ kod crnogorskih slobodnih zidara zvanično je obavljeno 5. maja 2007. godine na Cetinju u prisustvu domaćih i stranih masona. Crnogorce je ova svečanost razljutila jer je formiranje masonske lože obavljeno na najveći pravoslavi praznik - Sveti Vasilije Ostroški. Srbe je ova loža izneverila, jer je, kako beogradski masoni tvrde, „izmanipulisana od političkog establišmenta i jer su crnogorski masoni stavljeni u službi crnogorske nezavisnosti“.
Drugu Veliku regularnu masonsku ložu Crne Gore predvode masoni iz Beograda, a treću crnogorsku masonsku ložu čine Bošnjaci.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Komentar
Miloš i sultan
Piše: Vladan Dinić

Posle Kosova i Metohije Evropa bi da nam uzme i oca i majku, i mamu i tatu! Roditelje bi, da nam, zasad, ostave, ali kako je krenulo, ko zna.
Uostalom, tek sad vidim zašto ovi naši vlastodršci nemaju alternativu: ili Evropa ili propast! Bez obzira na sve ucene i nipodaštavanja koje nam EUropejci, sa sve osmehom, serviraju usred Beograda.
Ne znam, nisam baš toliko mator, ne pamtim, kako je izgledalo kad je neuki Miloš klečao pred sultanom, i kad mu je na tacni darivao Voždovu glavu...?
Ali, Miloš dobi državu, a ovi, em (iz)dadoše Vožda II Hagu, em izgubiše 15 odsto Srbije, istina, na putu za Evropu!?
Stvarno, pa ima li Srbija alternativu?
Ili, bar mi, Srbi, da ne kažem Srbijanci?
M
oramo li sve ovo da podnosimo, da se smejemo kad nam se plače, da aplaudiramo kada bismo zviždali, da puzimo, kad bi želeli bar da - klečimo?
K'o Miloš pred sultanom...
Ali, Miloš je bio neuki seljak, ovi sad što nas reprezentuju, mislim samo na političare, su sve sami eksperti. Ma, kakvi eksperti, doktori...
Za šta?
Za spinovanje, ekvilibristiku i marketinško obmanjivanje javnosti.
I svoje i tuđe.
Nije važno.
Dođe onaj nemački ministar za spoljne poslove Gido Vestervele.
Reče šta ima i ode.
Nasmejan.
To što se on smejao, razumem, ali što su se ovi naši smejali, umesto da plaču, ne znam.
Dođe i ministar spoljnih poslova Velike Britanije Vilijam Hejg.
Reče, nasmeja se, i ode.
I
stina, onako usput, obeća Srbiji, koliko sutra, ulazak u EU, ali prvo mora (Srbija) da pokaže da ume da se ponaša i sarađuje. Pogotovu oko otimanja joj Kosova i Metohije.
Jer to je za njega, Hejga, gotova stvar.
Amin.
Tačka.
Finito.
Kaput.
The End...
Vuk Jeremić, naš ministar inostranih poslova, na udaru, i stranih diplomatija, ali i domaćih, navodnih, eksperata.
Diplomatija je toliko uznapredovala da su dobronamerni ljudi, stranci i diplomate, očito, vidi se, kojima je "Srbija prirasla za srce" i koji bi da menjaju i školske programe i univerzitetske učbenike... posavetovali Glavnog da bi bilo lepo da ovog Vuka Jeremića pošalje u Moskvu, za ambasadora, a ustoliči, što da ne, drugog Vuka...
Vuk ovaj, Vuk onaj, isto nam dođe...
A nije!
Ubi se Vuk da objasni, bar Srbiji na televiziji kombinacije brojke i slova, da posle 9. septembra dolazi 10. septembar i da "ova vlast i on lično" nikad neće odustati od borbe za odbranu integriteta i celovitosti jedne zemlje, koja se slučajno zove Srbija.
Kosovo je poseban slučaj, RS nije, kažu strane diplomate, a već po izrazu lica im se vidi, da i oni znaju da nije tako, ali ko te pita...
U
zalud je u toj emisijici "Olja i prijatelji" ugledni komentator đorđe Vukadinović pominjao neke, očito arhaične reči, čast, poštenje, nacionalni interes...
Pa oni 'oće đorđe da nam uzmu i oca i majku, i tatu i mamu, a neće KiM, čista perverzija...
E, ali tu se, odakle, pojma nemam, nađe i Boško Jakšić, EUropejac. od glave do pete!
Koji Boško Jakšić?
Pa, onaj, koji je, svojevremeno, mrtav hladan napisao u "Politici", da su Srbi u Srebrnici ubili sedam, osam, devet hljada ljudi i...
Ništa.
On mi je jasan, odavno sam ga pročitao, ali mi je nejasno šta znači Oljina upadica "budući ministar"?!
Možda spoljnih poslova?
Nisam pratio štampu poslednjih dana, osim što sam čuo, a gde bi, do od "dobroobaveštenih" da je s Vukom gotovo!
Jeremićem!
D
a ne može on da se ispreči ispred evropskog puta Srbije, posred puta bez alternative, a uz to imamo mi uvek spremnog Vuka da bude Vuk umesto Vuka.
Samo, tu ima mali problem: zar ne reče Boris "ne krivite Vuka, sve se odlučivalo kod mene, u kabinetu!?"
Rekao je, ali ko to već danas pamti.
Ili, ipak, ima li onih koji pamte...
I dok prijatelji iz tajne organizacije "Qinta" pokušavaju Srbiju da potope, naši delfini potopili Vestervelove vaterpoliste.
Tek da se zna:
Srbija - Nemačka 17:3!
Pa, gde im je sad Gvido!?
Gvido ima preča posla, ali nas zato u utorak čeka donedavno "drugo oko u glavi" - Crna Gora!
Košarku, namerno, ne pominjem. "Orlovi" - "Šahovničari" 73:72.
Taman.
Po meri...
Neću da likujem. Samo bih da se pozovem na HRT komentatora, kad je do kraja meča ostala sekunda:
"Gotovo je, samo Srbija može da postigne koš za sekund!"
Osmislio Kecman.
Usred Zagreba.
Ups!
U četvrtak "Orlovi" protiv "Crvene furije".
T
u moramo da budemo malo pažljiviji. Španci su na strani Srbije, bar 9. septembra u Njujorku, ako se tamo, uopšte bude igrala utakmica "Qinta" - Srbija!
Dobro, a Raška?
Što obilazim kao kiša oko Kragujevca?
Pre nego što odgovorim, da pitam: šta bi sa Zukorlićevom tužbom za 100 miliona evrića?
Jasno je k'o dan da je od te karikature sve počelo.
Lansiran je Zukorlić, problem se zakotrljao i onda, kamenovanje autobusa, paljenje zastave (dapaće, srpske), četiri policajca povređeno...
Dakle, evo, da izreknem jeres: posle 9. septembra, smiriće se stanje u Raškoj oblasti!
Ne verujete?
Pa, morali bi!?
Zar vam nisam nagovestio, rekao i napisao, da će, čim se Vlada vrati sa godišnjeg odmora evro da điši u vis!
Skočio je...
U
z to, taman kad je naš reformisani sud vratio sto hektara Luke Beograd Beku, Miškoviću ili ne znam kome, odmah se oglasila Verica Barać sa obelodanjivanjem spiska "organizovane grupe" koja je, navodno, kupila Luku bez kinte, a onda kad je kupila Luku podigla kredit, uz konstataciju "ako to nije kriminal, ne znam šta je!"
Inače, čini se, sve važne stvari za Srbiju desiće se u septembru: 7. Srbija - Crna Gora (četvrtfinale EP u vaterpolu), 9. septembar, dupli program: Srbija - Španija (četvrtfinale SP u Košarci), istog dana u drugom terminu (Srbija -Qinta, plej-of MSP, u Njujorku), a juče 6. septembra đoković - Fiš (osmina finala US opena)... (Marej ispao! Istina, i Ana, Jelena, Ziki, Tipsa...)
O
staje da Srbija nadigra "Qintu"? Vala, kad smo mogli Farska ostrva, što ne i Englesku,Nemačku, Francusku...
Zar Belorusija nije podbedila "petlove" na njihovom bunjištu!
Uostalom, Srbija u Njujorku, ako se pojavi na terenu, već je pobedila i nema šta da izgubi...
Uostalom, za nas nema alternative…


[You must be registered and logged in to see this link.]

Piše: Slobodan Turlakov
Hoće li ikada doći - posle?

Da se, najpre, upitamo - kome?
O tome mogu da misle samo primitivci, kao što su beznadni Srbi, oni koji još znaju za reči i njihov smisao, kao što su: čast, poštenje, dostojanstvo, pravda, ljudskost...
Ali ko njih "šljivi"!
I njih i njihova očekivanja!
Hoću, međutim, da verujem, u to "posle", makar i kao srpski primitivac, da još uvek ima Srba, onih koji su osećaj svoje nepokolebljive nacionalne pripadnosti, poistovetili sa svojim bićem i životom, bez obzira na svakojake bure, oluje, stradanja, porobljavanja i vaskrsavanjanja, na užas svih naših neprijatelja.
Dakle, večni Srbi, ma šta im se dešavalo! I od neprijatelja i od prijatelja, a što ulazi u okvir onog amaneta koji nam je Sv. Sava ostavio još 1225. "Ne tražite nove prijatelje, među dokazanim dušmanima!" Dušmana je bilo na svim stranama, a i braće i prijatelja, što je nateralo kneza Miloša da uzvikne: "Bože, sačuvaj me od prijatelja, a sa dušmanima ću lako!"
Slično će 1895, mada konkretnije, reći i Jovan đorđević, pisac himne "Bože pravde" i Sremčev ujak:
"Braća sa leve strane bi da nas doteraju do leve obale Morave, a braća sa desne strane do njene desne obale, pa da nas onda zajednički bućnu u Moravu!"
Sestrić, dostojan svoga ujaka, zapisao je, opet: "Svaki nezavisni Srbin je na suprotnoj strani!"
U vremenu od 5 oktobra, kada se moglo očekivati da će prava Srbija, kao i uvek, vaskrsnuti iz svih dotadašnjih kandži; na žalost, ona počinje da kopni, čak i da nestaje, jer su na njeno čelo došli oni, na koje nas je opominjao Sremac. Oni koji su pristali, po diktatu večitih dušmana, da nas proglase za neljude i zločince. Ni jedan od "ovih" ni jednom se nije poistovećivao sa Srbima stradalnicima, već vazda, sa jedino ispravnom alternativom - sa zapadnom alijansom, koja je već pronašla svog prvog građanina (Evrope) u njihovoj Srbiji, i to u licu ministra unutrašnjih dela! Ne samo da ga ustoliči kao svoga, već i da po njegovom primeru, pođu i ostali, mada su se "oni" odavno već i dušom i telom opredelili i poistovetili sa "jedinom ispravnom alternativom".
Odista, blagodareći "ovima" Srbija je jedina zemlja u "regionu", koja ima vladu koja zdušno radi protiv naroda, i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, svejedno što su Mitrovdanskim ustavom, proglasili Srbiju "državom srpskog naroda". Naravno, nije to jedina obmana, čak i onaj što se hvalio, da je blagodareći njegovoj upornosti usvojena baš takva ustavna odrednica, sad je i on blizu "ovima", čak je pre neki dan javno izjavio "Svi mi koji nešto značimo na političkoj sceni, odprilike, sličnih smo stavova, razlikujemo se samo kao ljudi"…
A kao - Srbi???
To se pitanje više i ne postavlja, pošto su se "stavovi" - usličili tj, izjednačili, a "ovi" su ih još 5. oktobra definisali, da Srbi ima da priznaju svoju "krivicu", onako kako je ona uobličena u Vašingtonu i Briselu, i Berlinu, pa i Parizu… Dakle, srpski brod se sve više nakreće na jednu stranu, jer "mora da se živi"- evropski, na visokoj nozi! A nisu samo "ovi" sa tom nogom, imaju i drugi- noge, pa i potpetice!
Dakle, opet Nušić, mada je on, odavno, još pre Prvog svetskog rata, uobličio jednog - Čoveka s nogom! A od onda se, eto, namnožilo tih "nogu" i sve će više da ih bude, dok svaki Srbin ne dobije svoju cenu! A onda? To nek reše futurulozi. A ko zna, možda i neće više biti Srba, po formuli Jovana đorđevića. Odista, svaka Jugoslovija je moguća, čim nestane Srba! A na tome su "ovi" radili, još pre 5 oktobra, idući po Evropi, tražeći da se produži bombardovanje Srbije, tj, i ubijanje Srba, kako bi oborili Miloševića! Čak im je jedan američki ambasador rekao:
"Mi smo bili saveznici, zajedčnički smo ratovali protiv Miloševića!" Je li to cinizam ili kratka pamet, svejedno je, Srbi su bili kolateralna šteta. Miloševića davno već nema, a Srbi su i dalje kolateralci! Šta više, odavala se počast onima koji su je činili. U Batajnici su zvanično i uparađeno dočekani piloti, heroji "Milosrdnog anđela"!
Ej, bre, koja beda!
Za vreme nemačke okupacije, imali smo takođe kvislinšku vladu, ali njen šef je odbio da šalje Srbe na Istočni front protiv Rusa! A "ovi" hoće i slali su već neke Srbe, na američka ratišta, da učestvuju u borbi protiv tamošnjih naroda! Koja sramota za jedan slobodarski narod, kakvi su Srbi uvek bili i ostali!
Vidite šta se radi sa Srebrenicom! Malo malo, pa se pojavi neka emisija na raznim kanalima svakojakih televizija, ali nigde i nikad, sem na "Palmi plus", nije rečeno da je to montirana laž, nigde se ne pominju srpska sela oko Srebrenice, koja je nekadašnji Titov oficir, spalio, porušio, a žene, decu i starce pobio... Tako na primer, jedan voditelj (Kopernikus) sasvim smireno kaže, kako su u Srebrenici pobijeni žene i deca, i kad je jedan od dovedenih gostiju, uskočio sa dokumentovanom tvrdnjom, da među pobijenim nema ni žena, ni dece... ovaj voditelj se nasmešio, i rekao da se tako piše i priča, pa tako... i on... Onda je "ilustrovao" razne zločine, preko razgovara sa svojim gostima, neke jezive scene pobijenih i izmrcvarenih, a da uopše nije obavestio gledaoce šta gledaju. Opet na intervenciju gostiju, publika je saznala da je reč o filmu na kom su uslikani, od muslimana, pobijeni Srbi i srušeni srpski domovi!
Prošla su gotovo neopaženo i energična i dokumentovana tumačenja gostiju, da rušenja, paljenja, tamanjenje srpskog stanovništva, po srpskim selima oko Srebrenice, tokom 1992, 93 , 94, da bi sve to krvavo i rušilačko orgijanje, moglo biti, i svakako je bio, razlog Srba za osvetu! Valjda imamo na to pravo! No, sve to nije moglo omesti voditelja, da ne ostane hladno "objektivan" u "traženju" istine, uz obavezni osmeh, koji, inače, obilato koriste i drugi voditelji. Tako, na pr. voditelj "Događaj nedelje", bez obzira šta pitala i šta gosti rekli, ona se neprestano cinično smeši, valjda joj neko rekao da joj "dobro stoji", što je verovatno i predsedniku države, preporučeno, pa je, pošto mu je nemački aus ministar rekao da je sa Kosovom definitivno ispisana istočna granica na Balkanu, on je tog visokog čauša, srdačno nasmešen, obgrlio, i tako su se dali uslikati! Lepa slika! U svakom pogledu. I mnogo kazuje!
Uostalom, na te i takve fotose smo se navikli, bez obzira što su njima redovno prethodila sumorna saopštenja, a valjda i naređenja. Šta "još" ima da se uradi na ništenju Srbije. Pa, ipak, kao da ispod svakog piše: "Ne brinite, ekselencijo, sve će biti po vašoj visokoj volji i potrebi!"
Radile su se mnoge radnje sa nama i ranijih vremena, na ovaj ili onaj način, ali smo bar imali vlade koje su srpski mislile i srpski činile, koliko su mogle. A sad "ovi" se utrkuju da se izdvoje, da budu iznad stvarnih stvari i posledica njihovog rukovođenja i upravljanja, a kad im se još pridruže i oni koji su uspeli da, u međuvremenu, "usliče" svoje stavove sa njihovim, tj, da postanu pametni i da sagledaju realnost što nas okružuje (i davi), onda će ovaj prostor postati balkanski eldorado, za sve one koji su odapeli i odapinju strele prema nama.
A ko bi drugi? Prijatelje retko kad smo imali, a sad se uspešno radi na tome da ih uopšte nemamo. Jer, ko god je čestit i rodoljub u svojoj zemlji i misli i radi na njenom dobru, taj će nas zbog "ovih" i njihovih evropskih i prozapadnih manira - prezreti. Šta bi drugo, kad sami sebe proglašavamo za zločince, kad svečano dočekujemo naše vazdušne ubice, kad su svi oni koji nam rade o glavi i postojanju, dočekivani kao veliki prijatelji, a prave, kao što je bio general Galoa, ni pozivali nisu!
Taman posla!
Posle strahovitih zločina koje su 1914. počinile austrijske trupe, na čelu sa zagrebačkom tzv. Vražjom divizijom u Mačvi, ondašnja srpska vlada pozvala je međunarodno poznatog i priznatog kriminologa, dr Arčibalda Rajsa, da ustanovi i obelodani bestijalni pir nad nama, od neprijatelja, a "ovi" nisu mrdnuli ne samo posle bombardovanja 1999, već su na krilima "Milosrdnog anđela" doleteli, da nastave i prošire anđeosku "delatnost"!
Kad sam jednom otišao kod direktora Francuskog kulturnog centra u Beogradu, i kad sam ga upitao, da li francuska inteligencija, koja je listom protiv nas - svojih prijatelja iz 1914-1918, kojima smo u znak zahvalnosti, na mestu gde je bio spomenik Karađorđu, koji su Austrijanci pretopili za svoje topove, podigli spomenik Francuskoj, da li će potomci tih nekadašnjih osvedočenih ratnih prijatelja, pomisliti da će jednom, ipak, morati da dođe - posle? Da li će ih onda biti - stid za današnje ponašanje?...
On je ustao i otvorio mi vrata... dakle, na evropski način, učtivo me izbacio iz svoje kancelarije...
Kažu, pripremaju se novi, prevremeni izbori. Dele se neke "akcije", a i onih 5 000, da nahrane gladne i da ih time kupe, da glasaju za njih. Ko zna možda i hoće, ali ja bih im dao jedan delotvorniji predlog, koji bi Srbima mnogo više značio, pa makar i gladnima.
To jest, kada bi "ovi", zvanično, posetili srpska sela oko Srebrenice, donoseći im građevinski materijal da koliko - toliko obnove svoje porušene i spaljene domove, kad bi otišli do obližnjeg Bratunca, i poklonili se senima pobijenih Srba, kad bi obišli Dobrovoljačku ulicu u Sarajevu, mostarsku pravoslavnu crkvu srušenu do temelja, kao i pakračku u Hrvatskoj, ili Sisak gde je pobijeno, pre Oluje , 611 Srba, uostalom, kao i Jasenovc i crkvu u Glini, u kojoj su poklani stotine Srba svih uzrasta...
Bili bi to pravi i delotvorni "izborni itinerari", jer bi tada Srbi mogli pomisliti da "ovi" nisu samo sluge Zapada, već i sami sebi, jer je i njih jednom zadojila i svojim mlekom odgajila srpska majka…


[You must be registered and logged in to see this link.]

Deset godina posle: Sve poskupljuje samo život pojeftinjuje
Kud se dede Ugovor sa narodom?
Piše: Marina Raguš

Kako nam život pojeftinjuje i počinje da se redovno i uporno kocka s očajnim bljeskovima posrnuća prezaduženog građanina Srbije, puneći tako stranice hronika, tako sve manje i sve kraće reagujemo na svakodnevne najave „koje život znače.“
Da li je to opasno stanje nacije?
Kratko i jasno: DA!
Tako, recimo, nemojte da se začudite ukoliko se „desi“ jedna posebna utakmica koju ćemo pamtiti...po zlu godinama. Tako uvek počinje s narodom koji je odlučio da se „desi!“
Zašto ovako započinjemo glasno promišljanje na temu: šta dalje?...sada mi pitamo vas..da li postoji neki drugi način u obmanutoj Srbiji?!
Al da krenemo od poslednjih „bisera“...
...pre izvesnog vremena EPS je najavio poskupljenje struje za deset odsto, jer kako su sračunali (a sudeći prema prinadležnostima koje primaju EPSovci znaju dobro da sračunaju) ukoliko ne poskupi struja, preduzeće gubi oko sedam i po milijardi dinara?!
A građanin?!
Ukoliko poskupi?!
Ulje poskupljuje 38 odsto...i ovim počinje novi talas poskupljenja u Srbiji!
Zbog slabe ponude tovljenika svinjsko meso samo u avgustu je poskupelo oko 30 odsto, juneće oko 20 odsto. U ova poskupljenja nismo uračunali cene mesnih prerađevina.
Porast cena se očekuje za slatkiše, kućnu hemiju i kozmetiku. Slatkiši preduzeća „Paraćinka“ već su skuplji za oko 15 odsto, dok se porast od oko 10 odsto očekuje za praškove za veš „Tajd“ i „Bonuks.“ Pojedini proizvodi kompanije „Ravanica“ koja je najpoznatija po proizvodnji nadaleko čuvene „Bonžite“ od 9. septembra „idu gore“ za oko 13 odsto; kompanija „Banini“ će svoje proizvode korigovati krajem septembra za oko 7 odsto. Tokom septembra „gore idu“ u proseku za oko pet odsto, proizvodi kompanije „Loreal“ u koje spadaju šamponi za kosu, regeneratori i farbe.
Poslednja najava poskupljenja odnosi se na proizvode kućne hemije koji će od oktobra biti viši za oko četiri odsto. Očekuje se dodatno poskupljenje brašna...pa tako, naravno, i hleba. A plate i penzije i dalje padaju sa svakim procentom porasta inflacije i pada dinara u odnosu na evro!
U prevodu primanja nisu „zamrznuta“ već puštena niz vodu! Naravno, to važi za većinu građana. Pripadnici političke tzv. „elite“ i dalje primaju plate i penzije...putujuu...troše državi namenjene fondove u krajnje privatne svrhe...i to sve od para biračkog tela.
Istog onog, koji ih je na leđima 2000. uneo u demokratijom opčinjeni Beograd! Ali...da ne odlutamo...
Podsećanja radi poslednja revolucija je uspela, jer je građanima dojadilo da troše život na preživljavanje u dugaaaačkim redovima za osnovne životne namirnice. Ujedinjeni Novim savezom s narodom rekoše tada nikada više prazni rafovi!
Hm...vreme je septembar 2010....mesto bilo koje u Srbiji...kadrovi Miloševićevske ere rata i beznađa...da li preterujemo. Dobro, rata nema (makar ne još uvek) ali beznađe postaje definicija svakodnevnog dotrajavanja...Slike su skoro identične..s novinskih strana, iz najava događaja iste vesti:
„Posle nestašice mleka i ulja, od skora rafovi su prazniji i za šećer...
Dinar je svakim danom slabiji; krediti indeksirani u evrima, sve teži; posla sve manje: svi duguju svima, zbog duga prema državi preko 60.000 preduzeća u blokadi, a država kao najveći dužnik prolazi nekažnjeno!
I dalje se „ubija“ za radno mesto u državnom sistemu. Politika je i dalje najunosniji biznis.“
Da li verujete, da ovo pišemo u demokratskoj Srbiji, koja je odnegovala, zasad u najavi, još jednog nam Nobelovca?!
Hm....
Da se razumemo, nije ovo ni nalik likovanju, jer smo nekada skoro proročki najavili ovakve dane za Srbiju. Ko normalan može da likuje u zemlji u kojoj narod polako odbija da živi, da se reprodukuje...u kojoj narod polako (od)umire.
A kad se samo podsetimo, te 2000. i Preobraženja kada je stranim „sredstvima“ ujedinjena opozicija lansirala svoj ugovor s narodom koji je posle decenijskih promašenih politika, ratova, sankcija poželao da se „desi“ u ime promena...u ime života dostojnog čoveka.
Sećate se da smo svi s pažnjom pratili kampanju za radikalne promene Miloševićeve Srbije i to u deset tačaka:
Prvo: Usvojićemo deklaraciju o hitnim pipremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.
Drugo: Donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Treće: Obavezujemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera savetu bezbednosti UN, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život, i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.
Četvrto, donećemo zakon kojim ćemo smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsednika na najviše tri
Peto: Donećemo zakon kojim se svim poslanicima i članovima vlade zabranjuje gomilanje funkcija tokom mandata. Članovima vlade tokom mandata biće izričito zabranjeno da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama.
Šesto: Nova vlada će se obavezati da u roku od sto dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sva tajna policijska dosijea.
Sedmo: Svi članovi vlade i narodni poslanici biće obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje porodice na dan stupanja na dužnost
Osmo: Od narodne skupštine Republike Srbije zahtevamo da odmah obustavi primenu onih zakona koji proizvode ogromnu društvenu štetu Srbiji i njenim građanima
Deveto: Odabraćemo jednu renomiranu, nezavisnu revizorsku kuću da izvrši reviziju budžeta i obavi temeljan pregled finansijskog poslovanja skupštine i vlade tokom prethodnih mandata.
Deseto: Skupština će formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente, audio i video zapise koje je sadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987-2000. godina.
*****
Euforično, kako se samo nama pripisuje, medijski poslenici su tada dodavali „vetar u leđa“ vedetama novog doba angažovanim tekstovima tipa...“Na početku prediozborne kampanje vlast nudi ulje i šećer. DOS demokratiju i preporod...Pobeda na izborima 24 septembra označena je kao prvi korak ka glavnom cilju „demokratizaciji i ekonomskom preporodu Srbije...“ (Biserka Matić, AIM, 23.8.2000.)
*****
Verujemo, da je dobar deo i verovao da od Miloševićeve ere nema gore...evo deset godina kasnije...baš nas interesuje kako bi sada i kojim bojama farbali ovaj prosvećeni apsolutizam kojim se već smelo i glasno opisuje društvo u Srbiji. Društvo monopolista, tajkuna, kriminalaca u kojem mesta ima samo za probrane...a ostali su očito dobra sirovina za reciklažu ove demokratske fabrike!
Možda nekome i pođe za rukom da ugovor provede u delo...ali sva atrakcija leži u retoričkom pitanju kako se sankcioniše flagrantno kršenje ugovornih obaveza?!
Znamo!
A oni....?


[You must be registered and logged in to see this link.]

Ni Evropa, ni Kosovo



Inžinjeri telekomunikacija se dosta bave teorijom signala, ali da se njome bave i političari nisam znao sve dok ovih dana ministri inostranih poslova zemalja EU

Dragan Vidaković, 14.09.2010

+++

nisu učestalo počeli da pominju udeljivanje nekih signala Srbiji u znak milosti što je potpunim popuštanjem i odustajanjem od svojih interesa omogućila konsolidaciju EU i učvršćenje do tada retko kad postignutog potpunog jedinstva.

A šta se to desilo u Njujorku i ko je opravdano zadovoljan a ko se pravi da je „limun sladak“ ne znam, ali je iz ponašanja i izjava zainteresovanih strana sasvim jasno da su Albanci dobili sve što im je u ovom trenutku potrebno, a Srbija će kako vidimo početi da dobija dimne signale čim poglavice odluče da popuše lulu. Jedini problem je za sada u nestrpljivom narodu koji sve hoće preko (demokratske) noći duge deset godina i što sve više sumnja u priču o Evropi kao zemlji dembeliji, poprilično prijemčivoj uhu naviklom na javašluk društvene svojine.

Inače, Amerika je zadovoljna, Kušner je zadovoljan, Josipović-osvedočeni prijatelj srpskog naroda- je zadovoljan, Albanci su zadovoljni, i mi smo vidim zadovoljni. Jedino se nešto bune Rusi, Kinezi, Brazici, Indusi, Indonežani…teži bre njima gubitak Kosova nego nama, remete idilu sa Ist Rivera, zabadaju nepotrebno trn u zdravu srpsku nogu.

A i Evropa ipak nije tako gruba kao što nas lažu srpski nacionalisti. Evropa je široka i tolerantna da čovek ne poveruje. Evo finski ministar Stub velikodušno kaže da „Beograd i Priština mogu o svemu da razgovaraju, to samo zavisi od njih“. A o statusu, pita novinar? E, o tome ne može, kaže Stub, veoma autoritativno, kao da je on neki novi stub naše spoljne politike.

Kažu da se ne zna gde će se, kada će se i o čemu će se voditi razgovori koji će biti „tehničke prirode“. Bave se izmišljanjem novih rečeničnih konstrukcija za zamagljivanje stvarnosti, kao i uvek. Kad je Zapad bombardovao, sećamo se da nije ubijao, samo je za sobom ostavljao ugljenisane „kolateralne štete“, naravno pod uslovom se nije radilo o nekom čoporu pasa, koji bi, naravno, za razliku od Srba, predstavljali tragične žrtve, zbog kojih bi svet nadao nadao takvu dreku, kakvu dosadne srpske „kolateralne štete“ nikada nisu imale šansu da izazovu.

I šta su njima problemi tehničke prirode dve susedne zemlje? Struja, putevi, carine, karaule, pasoši, penzije, lečenje, tranzit…Ljudi kojima je oteta imovina, koji žive u getima Evrope: bez slobode, bez nade, deca bez detinjstva, bez smeha, bez igre, evrokrate uopšte ne interesuju.

I zato, ako smo poklekli pod batinama, ako ne možemo drugačije nego da počnemo razgovore, uslovimo ih povratkom slobode na Kosovo, povratkom imovine i povratkom ljudi, predajom tela žrtava rodbini, kažnjavanjem zločinaca, a zatim neka se razgovara o svemu, samo, naravno, ne o statusu, za koji konačne i oročene sile(džije) smatraju da je definitivno rešen, a nije, jer se vekovni problemi ne rešavaju po principu „što je babi milo to joj se i snilo“, već fer razgovorima sa konkretnim rešenjima i plusevima i minusima za svaku stranu, a ne besmislenim signalima koji se tiču kandidata za status decenijskog kandidata za nešto, što razumne više ne interesuje, jer je sada čak i potpuno zabludelima postalo jasno da se faktički oduvek radilo o veoma jasnoj evropskoj politici:

Ni Evropa, ni Kosovo.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Crtica ispod crte

суштинско лицемрје и превара евроамеричке инсталиране хунте у Србији


Н
иски представници Србије и висока представница Европе су се опет успешно договорили како да током још једног обешчашћивања старице Србије у ОУН

Оливер Вулић, 13.09.2010

+++

(просек година у Србији 41а), иста изјави да јој је током обешчашћивања оно као такво мање сметало у односу на труње које је са опанака током подигнутих ногу пало народу у очи, јербо ће избора.кад-тад бити па је само то малкице незгодно. Од Драшковићевог лизања Олбрајтине крваве ручерде и његовог потписивања СОФА споразума некада , преко ЕУЛЕКСА, МСПа и Генералне Скупштине ОУН данас, не престаје низ самопонижавајућих поступака ове територије наспрам којих је Кумановски споразум заиста војно-дипломатско ремек дело. Ем што је потписан после истинске а не шминкерске борбе за резултат је и оставио Космет у каквом-таквом државно-правном јединству са остатком Србије.

Јеремић тврди на РТСу да се мало шта после изгубљеног рата може урадити, а даме и господо рат се тада није ни завршио ни изгубио, он је једноставно Кумановским уговорм био прекинут. У таквим изјавама, попут поменуте Јеремићеве, огледа се суштинско лицемрје и превара евроамеричке инсталиране хунте у Србији са Председником Републике који је пар минута по завршетку последњих парламентарних избора претио граћанским ратом ако неко и случајно помисли да направи коалицију супротно његовин претходним договорима.

Све ово заливено машкарадом на промоцији 130е класе официра тзв Војске Србије на којој није било Руса а на којој се два пута помиње командант Националне гарде Охаја и одаје почаст свим погинулим од напада Ал Каиде на Америку а не помиње се ни један погинули српски војник и где се о функцији војске говорило само у смислу антитерористичког деловања, довољно говори да је дно провалије на видику и да смо путању добрано погодили и узели залет са којег скретања неће и не сме бити. Ово друштво није само политички биполарно у односу на Космет већ је и клинички шизофренички квадриполарно када је сам систем вредности у оцењивању сопственог опстанка и смисла националног и државног постојања у питању.

Ми смо болесни и за разлику од некадашњег Болесника на Босфору који је са правом губио окупиране територије па се сходно томе и праведно опоравио и данас га ето да нам „сређује“ Рашку област, ми смо болесници са дубоким аутодеструктивним синдромом који као такав олако поклања своје територије, смањује биолошку основу и потпомаже расељавање сопственог народа. Наша болест је без радикалних захвата неизлечива. Муле нам владају целом једном регијом, терористички команданти нам проглашавају приватне државе на историјским територијама, наркомафијаши одсецају од морске обале, а хипобанкини миљеници од Вјводине суседну државу.

Народ се намерно изгладњује јер тако гладан мисли само о глади, а сељацима се на модеран начин без секире и крви смањују стада толико и тако да се путем монопола има пити само европско млеко у праху и јести генетски измењено европско месо.

Више се за Србе не мора говорити да се праве луди. На општу евро срећу ми смо заиста постали и луди и истрошеног и неупотребљивог организма и организације. Морам да завршим ову цртицу јер сам и ја већ добио први сиптом – повраћа ми се.


Oliver Vulović
[You must be registered and logged in to see this link.]

Usmerivači crnih oblaka

Екуменисти владају


Ц
рни облаци годинама путују ка Србији. Своје путовање засутављају над Србијом. За Србе је све то била приметна или неприметна случајност.

пише Ленка Летић, 30.08.2010

+++

Само за оне који су их ка нама слали није била случајност. Сваки товар црног облака носио је одређен садржај српског уништења.

Одрекли смо се своје старине, ливада, воћњака. Када смо спустили капке над природном лепотом отворили смо их и поглед усмерили ка српским светињама. У том погледу нисмо препознали дом Господа, а још мање да је у њему мирис старине, ливада, воћњака.

Прво је за нас то била грађевина непознатог, за неке и мистичног живота. Перон чији возни ред још нисмо испробали. Колико је ко имао могућности, такво је место у класи за себе и куповао. Стидљиво, усамљено и одбачено монаштво, није препознало у нама путнике, излетнике, истраживаче и обмањиваче. Вођени својим путем ка Богу поверовали су да смо и ми путници са истим пртљагом у души.

Усмеривач црних облака је све то пратио. Кад су путници кренули ка српским светињама, светске утабане стазе им је заливао отровима из различитих облака. У једном тренутку падао је садржај распада заједничке државе. У другом ратови, збегови, материјална инфлација, угашена радна места, стварање тајкуна, политичких странака, криминала у свакој пори светког асфалта…и још брже од свега тога множио се бели прах крај пута и од српске омладине стварао дрогиране крајпуташе.

Усмеривач отрова ка Србији познавао је Србина боље од њега самог. Годинама га је проучавао и спрем фолклора српске нарави правио је одређен отров. Знао је да Србином можеш управљати кроз неслогу, и купити кроз зелену новчаницу.

Срби су почели да трче од света до светиње, и у том трку мењали само гардеробу. Пред светињом су имали толико времена да направе измену маске на лицу док се не огласе црквена звона. Ни један звук које је клатно у звону правило, српски путници нису познавали, а нису ни препознали.

Задиханих плућа да стигну да се пресвуку, борећи се за кисеоник, на постојање душе се нису освртали. Усамљена душа, исцрпелих сокова које јој Бог даје када је у зачетом животу створи, замирала је у светском и обмањивана у верском путу. Такве душе нису ни могле да препознају звук који се правио док се клатно одбијало од зидове звона.

Та српска путујућа бића журно су пружали руке у српским светињама, нудили дарове и потврде да познају сва дела светих отаца, и још брже китили зидове иконама и украшавали полице духовним књигама. У свету су корачали обучени у сјај и кадифу спрем својих могућности, ка светињама су хрлили обучени у оно чиме би се код куће огрнули када се на неки рад спремају. Борећи се за кисеоник нису спознали да Бог не тражи скромност на телу, већ скромност у срцу и души. И када се душа и срце обуку у скромност, тек тад могу осетити топлину части и љубави којом ће загрејати промрзло биће, управо оно које је неко на студен избацио, или га они сами на перону верског возног реда на студен гурнули да би до боље класе сами дошли. Тако су године спрског пута до светиње гмизале као и гуја што гмиже кроз врео камен док се зубима не задржи на топлом људском телу.

Бог је допустио да нас зуби гује уједу. Отров се шири кроз српску веру, али српске душе не осетише отров и страх да га из себе избаце, већ од отрова још више кроз обману подивљаше. И тако дарови као жртва благодарења Богу и даље се приносе а плодови погубни све више узрастају. Зашто нам Бог не прима дарове и после даривања пушта у корову да нестајемо? Цитираћу из текста „Мили мисионар-Дар и уздарје“…“Зато што су постала празна, без срца и духа и живота. Зато што су вршена тек обичаја ради без познавања смисла и без срдачне благодарности Богу. Још давно давно, кроз великог пророка Исаију говорио је Господ своме народу: Не приносите више жртве залудне; гадим се на кадове (1,13). Зашто, Господе? Зато што закон погазише, правду попљуваше, идолима се поклонише, истину помрачише, тело и душу своју оскрвнише. Недостојни недостојно приносе жртве, које Господ не прима“.

И сама сам недостојно своју жртву љубави ка Богу приносила. А зашто? Јер ме пут незнања до митре пакла довео. Само је три године митру на глави носио, већ четврте је отровом моје тело и душу затровао. И данас…данас је моје тело победило отров, и кроз ту победу отворило ми пут до душе. Поново, после више од једне деценије срела сам своју душу. Остарела она, остарила и ја. Сада, у збиру својих година, знам да морам зрелост ствоје старине да понесем снагом којом ћу понети крхкост њене старости. Стојим пред њом са шакама пуним искуства али се питам коме сад то да дам. Да ли души која више учињено не може исправити или свету који се на том искуству може научити. А свет ко свет, док чује оно што говориш, време већ одавно гроб говорника прекрије слојем зрелог опалог лишћа. Окрећем се поново својој души. У зрелости остарела она, у зрелости остарила и ја, а рана још отворена. Још трепери као нежна зелена листка испупела из коре мог усахлог живота. Дотичем прстима ту огрубелу кору свог бића и све боли ми личе као давне јесење кише. Само једно кроз ту давнину видим, а то је истина. Кишним капљицама сапрана неистина, и бистрог смиреног погледа гледам у истину. Одвајам прсте од огрубеле коре свог бића и спуштам немирне дамаре својих јагодица на своју душу. „Где смо то ти и ја?“, и први пут осетим да у тишини изговарам то питање. Врисак гласа којим су шибане све моје дугогодишње обавезе више не постоји. И ја више нисам машина која мора да избљује асвалт за све путеве којима су морали изданци из мене да се крећу. И осећам да ми стопе више не бриде, да ми срце више не дрхти од страха како ћу ући у то минско поље, и да ли ћу из њега изаћи да би онима који ме нејаки прате знала да кажем „овде станите, а овде прескочите“.

Први пут ми је дозвољено да дотакнем своју душу, да осетим њен мирис. Не нађох мирис спокоја, већ удахнух мирис кајања. Али ме покајање не плаши. Мириши ми на постељицу мајке. И као што сузе више не капљу што је из те посетљице нестало и оно друго биће, тако не капљу ни сузе сујете. Мирис мајчине постељице ме враћа у месеце када смотуљак мог бића није познавао свет, већ само сокове којим ме је Бог кроз пупчану врпцу спремао за пут покајања. Данас не јецам над сликом гроба тог другог бића које је отишло и оставило празнину у постељици, данас знам да је крај њега у гробу и мој светски живот. И нека га тамо. Одслужило је своје. Данас знам када сам кренула путем света на коме се врши служба светским правилима, да ми је из срца проклето била откинута жеља за Богом. Колико год сам се упињала да Га пратим светска правила су ме од Њега откидала. Успела сам шаке пуне успеха пред Њега да изнесем, али то није оно што је Он од моје душе тражио, то је оно што је мој ум за Њега стварао. И ево донела сам пред Њега те шаке пуне успеха, али и спознала да то сад немам коме да дам. Он није живео за свет већ за вечност. И није живео за наше светске дарове, већ се жртвовао за наше вечне плодове.

И шта сад имам да дам за ризницу вечности? Празну душу, мирис покајања и отету жељу душе. И где су сад дарови које сам Му на жртвеник приносила? Ту су, али не у плоду већ у пепелу. Али сад се не плашим ни Њега ни пепела својих дарова. Још увек памтим ноћ детињства, ноћ завета када сам Га спознала и за Његову руку се дотакла. Памтим завет својих детињих усана да ћу Га пратити, да са Његовог пута нећу одлутати. Одлутала сам у пут света. Одужила свету све разумне захтеве и одбранила се од оних неразумних. Вратила сам се Његовом распећу, ослонила се на њега јер је Његово распеће почетак нашег покајања.

Његове речи „Оче, опрости им, не знају шта раде“, је одежда коју је Он обукао на моју душу и сигурним корацима ме шаље ка испуњењу завета који је давно прешао преко мојих детињих усана. Ако је Он као богочовек опростио грех Распећа, онда ће и они који му као људи служе опростити грех мог световног распећа и чути моје прсте на капији тешкој у позној ноћи пута ка вечности.

Данас знам да служба свету доноси материјални рај а духовни ад. Да би у свету сачували душу од ада морамо много да се трудимо. Капљице црвеног зноја у том труду да цедимо. А ми, шта ми чинимо? Стекнемо, али више сналазећи се вештинама које Бог презире, него што стичемо онако како ћу поново цитирати из текста „Дар и уздарје“…“Ако би људи подједнако поделили бригу о давању и узимању, сви би се спасли у царству небеском. Ако би пак више бринули о давању него о узимању, претворили би се у анђеле, и земља би била рај. Тад би Бог све више и више давао људима. Није парадокс него искуство, да ко више даје Бога ради тај више и има“.

Данас знам да сам највише имала када сам стицала у свом немању, а стицала сам тако што сам све своје делила онима који то нису имали. И кад бих им данас дала једну ствар, сутра сам је добијала у пару, и кад бих данас остала без оног што је требало мени, али је нечији вапај рекао да треба и њему, сутра сам добијала и оно што у скромности нисам смела да помислим да ми треба. Када сам престала да чиним јер рекох себи да људи својом пакошћу то не заслужују, и тим реченим се нисам освртала на чињење Бога ради, а не човека ради, данас сам остала у молзолеју свог стеченог. И данас у то стечено гледам као хришћанска душа што гледа у кип идолопоклонства. Таква душа на то гледа без хришћанског жара. Гледа у хладну материју од које ће се одвојити кад као пепео буде земљи враћена. И оно што си у свету за себе и светски престиж стекао, остављаш иза себе, остављаш новим домаћинима и новој пролазној заблуди живота. Време прође, а тебе се сете само ако у доколици отворе албум породичних фотографија.

Стани са читањем ти, који сад мислиш да су ово речи изанђалог бића. Не ово су речи из зелене листке која се пробила кроз кору остарелог стабла. Тај нежни пелцер сад расте кроз искрен сусрет са Богом. Одвојен од светске таштине сад се први пут окреће ка зрацима вере што даље од сунчевих зрака којима човек управља.

Оросих ту зелену нежност у недељном дану на ливади светосавске духовности. Оросише га капљице стаменог монаха и оних које митре на људским главама називају одбегло монаштво. И ту крај скута те стамене сигурности чија јачина даде сигурност мом страху да никуда отићи неће и да никоме неће дозволити да му помере стопе са калдрме завета, тој истини се придружише и одбегли од усана преваре.

У том дану недељног светосавља, у једном тренутку из руке духовне старине у моју руку се спустила малена бомбона. И касније заноћих у ноћи са том бомбоном у својој руци. Дуго сам је у свом дому приносила свим стеченим стварима мог светског зноја. И ниједна материјална лепота не би лепша од те малене стакласте сласти умотане у парче шареног целофана. Јутро ме је пробудило са бомбоном у руци. То ми је био знак да сам ноћ, после много непроспаваних ноћи, провела у мирном сну. У тај мир ме није могао увести раскош собе, а увела ме једна бомбона из руке остарелог молитвеника.

Дотакох прстима своје снене очи и сетих се да сам дан пре тога своје сузе покајања, вапаја и наде, оставила пред стопама стаменог духовника кога нећу оставити ни пред једном силом лажних усана, а нећу оставити ни онда када ми он буде рекао „даље замном не можеш“. А зашто знам да нећу, и зашто знам да ћу успети?, зато што нам је Господ рекао „тражите и наћи ћете“, зато што нам је Господ рекао да вером својом и горе можемо да померамо…а материјално, шта смо материјалним успели да померимо…успели смо једну обману да померимо до друге обмане, а преко тога смо успели породичан албум да напунимо својим сликама…е, да да Бог да се нас и нашег стицања неко после нас сети и без узимања породичног албума у руке.

Речи песме које су красиле грло те духовне старине су ми рекле шта сам била и шта треба да будем. Тим речима је свима нама на блажи начин прено оно што је некада Господ рекао кроз пророка Исајију „Не приносите више жртве залудне; гадим се на кадове“ (1,13).

Жртве залудне смо сами унели у светиње. Залудесмо се још више када смо видели да такве жртве примају залудни свештеници, монаси, епископи. Од светиња смо направили световне седељке. Утихнуше звона пред нашом галамом. Жртве паљенице се савише пред бурним гласовима наших празних прича и неућутканих дечијих гласова. Са безвредним даровима и бескорисним стопама пунимо светиње и заборављамо да се пред звуком наше галаме повлаче и травке у порти светиње. И оне, навикнуте на тишину мира, немо се савијају под теретом нашег непоштовања да је светиња и све око светеиње свети дом који су наши преци дизали у нади да ћемо знати где смо и шта нам ваља чинити. А све што чинимо то је вашарско чињење као што из учињеног светског вашара излазимо и ка светињама крећемо.

Причамо да морамо да сачувамо, да не смемо да дозволимо да нам наслеђено нестане, а не видимо да нам наслеђено не узимају само уста лажи, већ да им ми својом лажном побожношћу нудимо на исти раскалашан начин као што је и пред Ирода била изнета глава праведног Јована. И заиста, све више испред себе видим слику која ме подсећа да још само недостаје музика, заводљив плес Иродијадине кћери, а немоћ честитог монаштва ми личи на недужну главу Јована Крститеља.

Понекад, док сам у хорди те „верске“ побожности, кад јачина њихових гласова пређе све прагове октава моје душе, погледом прелазим по њиховим лицима и пратим којом брзином померају у причи своја уста. Што брже, и још брже да се у затеченом стању испричају, заборављају и на место где су, још брже место са ког су изашли, заборављају на Бога и мир који ни анђели својим крилима не нарушавају. И колико тек заборављају да у светињама нису ни домаћини, ни гости, већ слуге свог пута и незналице пред ногама оног који упорно тражи да међу нама влада мир Божији. И када видим да их ништа за причу уморило није, онда схватим да је света литургија кроз њих прошла на исти начин као што и вода кроз цев пролази, и да је терет њихових дарова плутајућа маса на површини воде њиховог безверја…а несрећни мисле, да су баш они у вери, и баш у невери они против којих кажу да се треба борити. И у том хаосу верског „мира“, крај трпезе верске „љубави“, све чешће погледом тражим слободан угао простора који смо тесно напунили и покушавам да замислим, ако ту сад седи Господ пита ли се чему ране Његове, или смирено чека тренутак да нам каже „никад вас видео нисам у дому свом и никад вас нисам видео на путу Оца Свог“.

Као што су залудни свештеници, монаси, епископи, својим неверјем залудели нас, тако и ми који сматрамо да смо на жртвеник принели довољно прилога свог имања и свог долажења, залуђујемо оне који се жртвенику тек приближавају. И пре него што пожеле да виде побожност ветерана у нама, ми их већ непобожно затрујемо јавашлуком свог верског обмањивања.

И сви ти верски ветерани када крену да отварају своја уста у светињи са истим правом који себи дају кад отварају дарове које су за себе купили, треба да знају да је такво даривање пред Богом узалудно, а пред светињом исто као и слика плеса Иродијадине кћерке и недужне главе Јована Крститеља. И када пустимо крик из свог грла да би оног до себе надјачали и тиме показали да ми о вери, Богу и монашком поштовању знамо боље, треба да знамо да смо управо тад то недужно монаштво цару таме принели на тацни, као што је и Иродијадина кћи тацну са светом главом принела тами своје мајке.

Да би нам Бог примио дар прилога који смо принели својим телом које смо до жртвеника донели и својим рукама из којих смо дарове на жртвеник спустили, треба да знамо да прво морамо своја уста немим учинити. Кад престанемо то недужно монаштво на тацни безверју поклањати, тек тад се можемо надати да ћемо уста лажи победити, и да ће наша деца кад одрасту смерно ка светињама долазити и у светињама налазити траг старине, светосавља, мирис кандила. Овако, док их уводимо по својој жељи, и доводимо да би се видело да смо их са собом повели, а корачамо са њима са истим мислима као што их уводимо и у паркове забаве, сутра ће та деца стасати у бића окренута свету, а ако се које и окрене светињи да ли ће видети светињу или ће памтити слику јавашлука у ком сада са њима испуњавамо и храмове и порте.

Поново ћу се вратити на речи из текста „Дар и уздарје“ и питање које тамо стоји „Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“ Чисте хришћанске речи дају нам и одговор на постављено нам питање „Шта су твоји оци давали Господу као уздарје? Пођи по овом старомладом Балкану нашем, покривеном славом и светињом као ниједна друга земља на свету. Пођи од Охридског језера па до Фрушке Горе, и од Сињег Мора до Старе планине, па посети најзнаменитије храмове и упитај ко их построји и зашто.

Постави их најбољи од најбољих предака твојих Богу на уздарје за све то им је Бог дао“…али су их поставили у побожности, скромности и тишини немих уста, и као дивови имања над сиротињом немања, поставише од свог имања, али су ћутали као што су ћутали и они у свом немању…ни имање ни немање није нарушавало мир светиње и мир у душама молитвеника који за нама остају да се и даље моле…како за нас, тако и за њих да их Бог сачува у безумљу нашег урлања…


Ленка Летић,

[You must be registered and logged in to see this link.]

Teodosije(Šibalić) novi vladika Eparhije raško-prizrenske?

Тадићев владика: Теодосија Шибалић



О
ДРЖАН НЕМАЊИН СВЕТОПЕТРОВСКО-ДЕЖЕВСКИ САБОР - У организацији Удружења „Рас“ и Српске православне црквене општине за Рашку област,

+++

а под покровитељством Епархије рашко-призренске, у Новом Пазару је одржан традиционални Немањин светопетровско-дежевски сабор, на коме је указано на историјски и национални значај државотворне политике великог српског жупана и творца српске државе Стефана Немање, али указано и на данашњи положај Срба у Рашкој области и на Косову и Метохији у светлу најновијих догађаја у тим срединама.

Говорећи о значају ове манифестације, која се одржава више од деценију, али је тек ове године добила прави смисао и благослов Цркве, председник Удружења „Рас“ др Добросав Никодиновић је навео да је академија посвећена Немањи прва манифестације те врсте у средишту његове државе, у Рашкој области, а да је циљ Сабора јачање српске духовности, државности, традиције и, уопште, националне свести, без чега нема ни националног опстанка.

У току дводневног трајања ове културно-духовне манифестације, најпре је у новопазарском Културном центруу суботу увече одржана свечана академија посвећена државотворној улози Стефана Немање,а потом, у недељу, 12. септембра, у Петровој цркви одржана велика архијерејска литургија коју је предводио митрополит Амфилохије са петоро архијереја СПЦ и црквено-народни сабор са богатим културно-уметничким програмом.

Администратор Епархије рашко-произренске митрополит Амфилохије је, благословећи скуп, истакао да је Немањин светопетровско-дежевски сабор знак васкрсавања српске духовности, историје и државности у овом крају. Он је подсетио да се у цркви светих Петра и Павла, познатијој као Петрова црква, крстио Стефан Немања, да крстионица у којој је тај чин обављен постоји и данас, те да је ту Немања одржао и два свенародна сабора на којима су донете одлуке од далекосежног значаја. Петрова црква је мајка свих српских цркава и храмова и духовна колевка Стефана Немање и лозе Немањића, нагласио је митрополит Амфилохије.

На академији и у потоњем културно-уметничком програму су учествовали историчар проф. др Веселин Ђуретић, публициста Љиљана Булатовић, копредседник Покрета за Косово и Метохију Момчило Трајковић, десетак песника из Београда, Рашке области и са Косова и Метохије, хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, црквени хор и етногрупа „Рашанке“ из Новог Пазара, КУД „ Св. Јован Владимир“ из Бара (Црна Гора) и други.

Највише поризнање Сабора, Повеља Сефана Немање, које се традиционално додељује за посебан допринс српској култури, духовности и националним интересима, уручено је истакнутом песнику Добрици Ерићу.

Сабору су присустовали саветник председника Републике Србије Млађан Ђорђевић, представници Војске Србије и других институција, а међу петоро епископа СПЦ, и викарни епископ липљански Теодосије, кога ће митрополит Амфилохије, како је најавио, предложити за епископа Епархије рашко-призренске.

Говорећи о њему изузетно бираним речима, митрополит Амфилохије је при том изразио наду да ће, уз Божју помоћ и сагласношђу сабора СПЦ, владика Теодосије бити изабран за епископа Епархије рашко-призренске, чије је место упражњено након смене и пензионисања владике Артемија.

понедељак, 13 септембар 2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Braca po "obrazu na kome sede".Kako bi to rekli crnogorci!

Zdenko i Teofil



Ubicu Zdenka Krnića nisu tražili narodni poslanici kao što su neki usred rasprave o Rezoluciji za Kosovo opominjali Ivicu Dačića, da je bolje da traži napadače na Teofila, nego što priča o - otimanju 15 odsto srpske zemlje



Piše: Vladan Dinić



Dobro je što je policija uhvatila dvojicu momaka, kažu desničara, pa još, navodno, bliska "Obrazu", koji su štanglom, isprepadali, tukli i povredili novinara, kolumnistu "Vremena" Teofila Pančića, koji je, sutradan, teško povređen, otperjao na godišnji i, valjda, zasluženi odmor.

Umorio se od pisanja.

Nije dobro što ta, ista, policija još uvek nije, a utisak je, da ga i ne traži, pronašla ubicu Zdenka Krnića!

Međunarodnog šahovskog majstora, glavnog i odgovornog urednika "Šahovskog informatora", uz Gligu (Svetozar Gligorić), Boru (Borisav Ivkov), Beku (Aleksanar Matanović), Milunku (Milunka Lazarević), Ljubu (Ljubomir Ljubojević), Natašu (Nataša Bojković) sasvim sigurno velikog i priznatog ambasadora srpskog šaha i Srbije u svetu.

Dakle, policija je, svaka joj čast, angažovala sve da nađe napadače na Teofila.

Prevrnula je, što bi rekao Dule Mihajlović "i nebo i zemlju", angažovala i kapacitete svih sigurnosnih kamera diljem Zemuna, i očas posla, skembala i uhapsila napadače.

Umalo nije rađena DNK analiza šipke odbačene na zemunskom trotoaru!

Istina, Zdenka Krnića niko nikada nije tukao, a i on ima i lik i delo, koje mu priznaje čitav svet, ali njega niko nije udario štanglom, već ga je u suludoj vožnji, na uglu, na pešačkom prelazu, Dušanove i Kapetan Mišine, dok se vraćao s posla, pregazio motociklista s crvenim motorom, na smrt.

I, kao da se ništa nije desilo, pobegao s mesta ubistva.

Ubicu Zdenka Krnića nisu tražili narodni poslanici kao što su neki usred rasprave o Rezoluciji za Kosovo opominjali Ivicu Dačića, da je bolje da traži napadače na Teofila, nego što priča o - otimanju 15 odsto srpske zemlje.

U tražanju ubice Zdenka Krnića nisu intervenisale ni neke strane ambasade, ma kakvi neka, najveće...

Ispostavilo se da je štangla ili šipka kojom su dvojica pretukla, navodno, Teofila Pančića, bila veći izazov za policiju nego crveni motor Zdenkovog ubice...

Duboko verujem da će se i ubica Zdenka Krnića, i bez akcije poslanika i bez urgencije stranih ambasada, naći iza rešetaka (ako već i nije, a do zaključenja ovog broja - nije!?), ali ova dva, na oko, nepovezana slučaja: ubistvo Zdenka Krnića i premlaćivanja Teofila Pančića, imaju jednu zajedničku crtu.

U Srbiji nismo svi jednaki.

Neki su jednakiji.

Ne sećam se, ili nisam čuo i pročitao, da je bilo ko od zvaničnika u Srbiji, pa ni naš predsednik, ili od NVO, tražio da policija, po svaku cenu pronađe Zdenkovog ubicu.

Nisam čuo da se na tu temu oglasio Vojvođanin Čanak, kao za Teofila, a da ga podsetim, Zdenko Krnić je Somborac.

Nisam čuo da su se oko smrti i ubistva Zdenka Krnića oglasile ambasade?

I neće.

Iako je Zdenko Krnić, svetska veličina, čovek kome se divio ceo šahovski svet.

Čovek čijoj je porodici dirljiv telegram poslao i aktuelni prvak sveta Višvanatan Anand, pa najjača šahistkinja planete Judit Polgar, nekadašnji šampion Jugoslavije Ivan Sokolov, predsednik FIDE Kiršan Iljumžinov, doskorašnji predsednik Evropske šahovske unije Boris Kutin...

Telegrame saučešća porodici Zdenka Krnića, njegovoj supruzi Zdenki i sinovima Bojanu i Goranu, poslali su i eks šampioni sveta u šahu Anatolij Karpov, Gari Kasparov, organizatori najvećeg šahovskog turnira na svetu u Vajk an Zeu, lično saučešće izrazili legende srpskog šaha Svetozar Gligorić, Aleksadar Matanović i mnogi drugi.

Oni koji su znali i pamte i lik i delo Zdenka Krnića, pre svega velikog čoveka, dobrog supruga i brižnog oca...

O ubistvu Krnića svi su ćutali.

U šoku i neverici.

Brutalno ubijen, gaženjem, nekoliko dana je bio u komi...

Malena nada da će ovu partiju, šahista i borac, Zdenko Krnić, da dobije ugasila se...

Sahranjen je na Novom groblju, tiho, kako je i živeo.

A imao je, za razliku od mnogih, čime da se podiči...

Iza njega ostala su dela, brojni tomovi najboljeg svetskog šahovskog časopisa na svetu "Informatora", enciklopedije otvaranja, središnjice i završnica... diskovi...

I tu je ta tanana nit koja razdvaja Zdenka i Teofila.

Posle prebijanja, dakle odmah, ali i pre nego što je odleteo, sutradan na godišnji odmor, neumorni Teofil Pančić stigao je da obavesti domaću, svetsku i belosvetsku javnost da je pretučen zbog svog lika i dela i onoga što piše...

Ispostavilo se, bar tako prenose novine koje uvek sve znaju unapred, da su ti snagatori, momci od 18 ili 19 godina, koji su štanglom, iliti metalnom šipkom, napali ničim izazvani, Pančića, čitali Teofilove kolumne u Vremenu. Čime su, zapravo pokazali, da nisu baš onakvi, kako ih ili njima sličnim, predstavljao Teofil.

Nisu dakle, neobrazovani, pismeni su, znaju da čitaju, a još, uz to, čitaju baš Vreme. Time su oborene teorije da u, doskora radikalskom Zemunu, Vreme niko ne čita.

Eto, to nije tačno, čitaju ovi tabatori iz "Obraza", jer da nisu čitali, verovatno ne bi ni čuli za Teofila.

Naravno, odmah sam rekao, da je odlično, da je dobro što je policija ulovila napadače i strpala ih iza rešetaka.

Ali, nije dobro što se od tuče u autobusu stvarao politički slučaj, što se stvar politizovala i što su upotrebljene izuzetno oštre reči...

Njegovim napadačima, kojima je određen, kako i priliči, prinudni odmor, zasad samo do 30 dana, a u perspektivi preti malo poduži, do osam godina - samoće.

Ali, sve to, ipak nije odgovor na moje oporo pitanje: Ko je Ubio Zdenka Krnića?

Valjda je lakše pronaći crveni motor i vozača ubicu, na pešačkom prelazu i uglu Dušanove i Kapetan Mišine - od metalne šipke?

Ili na uglu Dušanove i Kapetan Mišine nema kamera?

Ili, možda nije bilo svedoka...

Pa, neće biti...



("Svedok", 10. avgust 2010)

[You must be registered and logged in to see this link.]

JUNACI NAŠEG DOBA
Mi i NATO = 300 miliona (bez Rusije!)…
Piše: Milivoje Glišić

Uvreženo je mišljenje da je tekućim srpskim političarima, od ministara do narodnih poslanika, samo novac i vlast u glavi i na srcu, dok im je nacionalni interes usputna zanimacija.
Nije tačno; pogledajte, primerice, Čedu Jovanovića, Dinkića, ili mlade zvezde nove srpske demokratije Jelenu Trivan i Srđana Milivojevića, onog što frflja i kad piše komentare za „Kurir“ - sazdani su od nacionalnog interesa, privremeno pohranjenog u Briselu!
Pomenuta Trivan, portparol Demokratske stranke, pre nekoliko dana najavila je putem štampe posetu ministra spoljnih poslova Nemačke Gvida Vestervelea kao dobronamernu inspekciju Srbije, kojom prilikom neće biti nikakvih uslovljavanja, ucena i sličnih diplomatskih ljubavnih veština, ali kada je na Surčin stigla stvarnost iz Nemačke i kada je u razgovorima sve ispalo nešto drukčije - mnogo drukčije - portparol Trivan optužila je Demokratsku stranku Srbije da se ne razume u politiku!?
Nežno ispraćen od svog partnera u Berlinu i svečano dočekan od svojih srpskih partnera u Beogradu, ministar Vestervele, onako otmen i fražilan, još na aerodromu „Nikola Tesla“ odsečno je poručio:
Odustanite od Kosmeta, imaćete problema na putu ka EU, Kosovo je definitivno nezavisno, geografska karta jugoistočne Evrope je iscrtana!
Gost je zaboravio da kaže ko je tu mapu crtao, ali gost je ipak gost, znači učtiv koliko je neophodno, pa je posle susreta s predsednikom Borisom Tadićem usledila zajednička fraza da je „budućnost Srbije u Evropskoj uniji i da je Nemačka za Srbiju jedan od najznačajnijih političkih i ekonomskih partnera“. Naknadno je javljeno da je, izgleda, predsednik Tadić pristao da mu ministar Vestervele naknadno izrediguje srpsku rezoluciju već poslatu Ujedinjenim nacijama, što bi svakako mogao biti znak ravnopravnog partnerstva i obostrano dobre volje.
Pretpostavljam da je to umetnost politike koja zadovoljava kriterijume portparoa Trivan.
Vestervele je i pred studentima Beogradskog univerziteta ponovio da je mapa jugoistočne Evrope „iscrtana i završena“, verovatno s ciljem da i mlade generacije to utuve i da ne pokušavaju da nešto ponovo na svoju ruku crtaju. Tadić se, posle toga, slikao s ministrom, iskren u ozarenju, kao da je već kupio Tomu Nikolića ili kao da je, daleko bilo, družbenica Nataše Kandić i Sonja Biserko...
Dan ranije je i Morton Abramovic, nevino nazvan američkim ekspertom za Balkan, a zapravo jedan od umirovljenih visokih obaveštajaca i stratega američkih ratova na Srednjem istoku, izjavio isto što i Vestervele - misli da pitanje statusa ne može više da bude predmet razgovora, stav zvaničnog Vašingtona je da dijalog o statusu ne bi doneo nikakav rezultat. Takođe misli, taj Amerikanac, da nije dobro što, uprkos stavu Međunarodnog suda, nema promena u broju zemalja koje su priznale Kosovo, i nada se da će se to ipak preokrenuti i neizbežno uticati na politiku Srbije.
Najzad, čovek iz Pentagona zna da Srbija mora da se prilagodi „realnosti“ ako hoće u Evropsku uniju. Tako stvari realno stoje.
I dok tako stvari stoje, odnekud izranja Boža đelić, u vidu anahronizma, i posle Vestervelea i Abramovica, govori ovako: „Zadali smo cilj (kome?) da sledeće godine budemo kandidat (zašta?), a da pre kraja mandata (čijeg?) počnemo pregovore sa EU“!? Izgleda da Boža zaista veruje u to što govori (inače bi to bio automatizam papagaja, a Boža je po svemu ljudsko biće!), i ne oseća da u to može da poveruje još samo ona njegova tetka iz legende.
Izgubio je veru i Vuk Drašković. Rezignirano zbori: „Južno od Bubanj potoka Srbija nam se topi i nestaje“.
Vuk Drašković, nekad najmilitantniji rusofil u Klubu književnika, zapravo sovjetofil, jer je više strasti ispoljavao prema Politbirou i Brežnjevu, nego prema Dostojevskom i ?ehovu, danas fanatik NATO pakta („Bez NATO-a nam nema života“), počinje, izgleda, da sumnja u iskrenost najveće ljubavi poslednje trećine svog bivstvovanja, u taj isti NATO. Taj isti NATO istopio je Srbiju osiromašenim uranijumom, umesto da je proširuje toplotom nevidljivih bombardera. Slobodan sam, ipak, da pretpostavim da se Vuk potajno nada i mašta (slabost ostavljenih ljubavnika) kako će se NATO vratiti svojim izvornim moralnim principima i učiniti Srbiju možda i većom nego što je bila.
Lebdi mu nad glavomu formula koja obećava: mi i NATO = 300 miliona (bez Rusije!)...
Pogledajmo sada čime su predstavnici srpskih političkih stranaka zamajavali Vestervelea dok ga je partner čekao kod kuće. Bila je to parada ponosa, što se i golim okom vidi.
Suzana Grubješić iz G-17 plus kaže da su „izrazili spremnost da su integracije prioritet, a što se tiče rezolucije, iznela sam stav stranke da treba učiniti sve da tekst bude usaglašen sa EU“.
?eda Jovanović je nemačkom ministru preneo vrlo lepu domaću vest. U definisanju potreba Srbije - rekao je on, mada bez pisanog ovlašćenja svih ostalih - apsolutno se svi slažemo da više nema razlike među partijama.
Kad bih umeo da čitam misli, uveren sam da bih kod većine učesnika poklonjenja Vesterveleu pročitao, uprkos Ćedinoj floskuli o jedinstvu, ili upravo zbog toga:
„Srbiju damo, sebe ne damo!“
Poslovično skroman, premijer Mirko Cvetković klimnuo je glavom u pravcu Nemca i biranim rečima rekao: „Spremni smo da se o svemu tome blisko konsultujemo sa EU“.
Takav je premijer i inače, kad govori o dostignućima svog kabineta, pa se usuđujem da mu pripomognem sa nekoliko upečatljivih primera.
- Ova, Mirkova koalicija pripustila je Euleks, koji mu je poslala EU, da na Kosmetu upravlja pravom i pravdom, da štiti ljudsku egzistenciju bez obzira na veru i naciju, ali Euleks štiti ratne zločince (Haradinaj) garancijama Haškom tribunalu;
- Srpske svetinje i spomenike kulture sa liste UNESKA čuva OVK koji se sada zove KPS. Mirkova vlada, u interesu mira i bezbednosti, nije podigla svoj autoritet i krajnje odlučno reagovala na ovu sadističku odluku u svim odgovarajućim međunarodnim telima, u Evropskoj uniji, u Ujedinjenim nacijama - možemo se nekome zameriti ili mu neko može to zameriti ;
- Ova vlada zakonima krši Ustav, ali Mirko, legalista, neće da krši te zakone;
- Vojvodina se polako i očigledno sigurno, sa sponzorima spolja, preobražava u republiku, Raška oblast je, sa sponzorima spolja, zapalila fitilj autonomije, ali Mirko skromno ćuti, neće da talasa. Uostalom, umnožavamo se, šta fali... A i Tadić često putuje u Istanbul.
I to su, između ostalih, uspesi vlade Tadić - Cvetkovic za koje su, podrazumeva se, krive prethodne vlade. Nisu se razumele u politiku...
Srbija ostaje na „Farmi“. Počinje novi ciklus…

[You must be registered and logged in to see this link.]

A, da prodamo suvu drenovinu
Piše: Slobodan Turlakov

P
oznata je, često citirana, misao akademika Radoslava Samardžića: "Srbija je bila mala zemlja, po kojoj su koračali veliki ljudi".
Srbija je ostala mala, ali nema više tih velikih ljudi, nestali su, ili se, pak, više ne rađaju.
Doduše, ima nekih nada. Eto, jednom je sultanu doveden neki kujundžija da mu sudi zbog nekog prestupa. Sultan ga gleda, gleda, pa reče:
"Pokloniću ti život, ako mi izradiš prsten, koji nikad niko nije imao" Posle nekoliko dana kujundžija mu donese prsten. A na njemu - sitnim briljantima ispisano
"I to će proći!..." tj, to je slično onome što je napisao srpski pesnik i austrijski general, Petar Preradović, "Na ovom svetu stalna je samo promena".
Lepo! I utešno!
Ali to treba dočekati!
Međutim, u tom pogledu Italijani su sketični, pa kažu:
"Ko traje - pobeđuje!"
Nema zbora, "ovi" traju, i to u onom najgorem. Uobličili su zemlju po svom liku i karakteru, ukrali su nam slavnu prošlost, pomažu našim neprijateljima da nam zagorčaju sadašnjost, propagirajući Evropu i Zapad kao našu budućnost, a na svakom koraku se vidi, da mi sa "njima" i "oni" sa nama nemamo nikakvu budućnost!
Pogotovu, zajedničku!
Toliko sam se puta pitao, odakle se "ovi" ispiliše, ko ih napravi i nauči da budu lišeni svakog nacionalnog osećanja, pa ni stida od samih sebe, što prihvataju i nameću nam sve lažne opštužbe naših neprijatelja. Ako je za vajdu, dosta su im se odužili, za pomoć prilikom ustoličenja i penjanja na grbaču srpskog naroda! A i sami su se ovajdili, još kako i koliko! Čak toliko da verujem da mnogi ne znaju šta će i kud će sa tom "vajdom!"
Ej, bre, ne možeš jedan narod za jednu deceniju vladavine nad njim, tako i toliko razbaštiniti, usto, učiniti ga ološem Evrope i sveta, po njihovoj meri, bez ikakve odgovornosti, pa čak i straha, za svoj lični nakot, neće li ga se, rad svog spasa i obraza, odreći, tj, i svojih očeva i svojih majki, koji su im toliki lenger oko vrata okačili!
Ako tog straha nema, a izgleda da ga nema, onda je sve to - psihijatrija!
Utoliko pre što neprestano pričaju o nekom predvodništvu u regionu, a taj ih se region, gde god stigne, odriče, predviđajući nam najgore, kojoj perspektivi i sami iz dana u dan, što su uvek radili, doprinose novim ruženjima i novim bestijalnim traženjima.
U poslednje vreme, hvale se po medijima, kako su popravljeni odnosi sa Hrvatskom, naročito posle susreta dvaju predsednika. Kad, ono, ispade da je taj susret dao nov zamajac Hrvatima, pa u nekadašnjem srpskom mestu Petrinji, sa čuvenom fabrikom mesne industrije "Gavrilović", lokalni radio traži linč nad preostalim Srbima; tj: "Treba im dati žutu traku oko ruke, sa krstom i onim njihovim četirma ocilima, pa kad prođu gradom, da im svatko može pljunuti u lice!"
Nije to najgore, mada se takve poruke kao kuga šire, al lično sam slušao premijera Hrvatske, Jadranku Kosor (Srpkinje poreklom), onu što stanuje u stanu isteranih Srba, kad je govorila kako se u generacije i generacije mora unositi veličanje svetog domovinskog rata, da se nikad ne zaboravi "to čišćenje od Srba". U tom cilju štampaće se nekoliko milijuna malih šahovnica i prilijepiti ih na tanke štapiće, pa podeliti svim školama, da kud god pođu nekuda da svatko dobije po jednu zastavicu, i da mašući njome, idu kroz grad, pronoseći sveto pamćenje o oslobođenju od Srba!
Staro je pravilo kad ti jedan posao ne ide od ruke, menjaj ga! Zar "ovi" ne vide da nisu za ovaj posao, u koji su gurnuti za tuđe dobro, osiromašujući Srbe i Srbiju iz dana u dan, tako da iz onog što je ostalo, i što rekao nekad Zelenović, predsednik vlade, iz suve drenovine se ni jedna kap ne može iscediti! A pod "ovima", raste samo ta i takva drenovina.
Da hoće neko da je kupi, još bi se mogli izvaditi iz krize, koja traje i trajaće sa "njima" do sudnjega dana, koji bi se mogao prozvati srskim sudnjim danom.
Možda će neko reći da odveć Srbujem. Ali, taj bi morao da prizna, da ne mogu toliko da Srbujem, koliko "ovi" - ne Srbuju! Eto, kad su usvajali statut Vojvodine, i jedni i drugi, i tamo i ovamo, a i jedni i drugi pripadaju vladajućoj koaliciji, su se kleli da taj "statut" nikako ne predskazuje odvajanje od Srbije!
A sad, Pajtićev klub (dakle, jedna vrsta frakcije DS-a) traži - republiku, naravno, sa pravom do ocepljenja! Vojvodina već ima - vladu, pa je red da ima i predsednika Vojvodine!
Ali, nije sve to od juče. Kad je poslednjih dana decembra 1877. u srpske ruke pala poslednja brana ispred Niša - ravno brdo Gorica, p. pukovnik Svetozar Hadžić, da bi razglasio tu pobedu srpske vojske nad Turcima, zapevao je koliko ga je grlo nosilo:
Razvija se ruža u gradini,
Razvija se barjak u Srbina
U Srbina, koji nikog nema...
Kad će ta ukletost stići do naše svesti, kad ćemo po njoj živeti i ponašati se?

[You must be registered and logged in to see this link.]

АРТЕМИЈЕ - доживотни Епископ рашко-призренски

среда, 15 септембар 2010 11:32



Њeгово Преосвештенство Епископ г. Артемије обратио се 13. септембра о.г. Светом архијерејском Синоду СПЦ подужим писмом, којим захтева враћање отетог му трона Епархије рашко-призренске, чиме ће се и у СПЦ вратити канонски поредак и мир.

”У противном овим обзнањујемо да се од сада па убудуће ослобађамо осећаја сопствене кривице због ранијих повиновања, јер смо Ми у Цркви и пред Богом доживотни канонски Архипастир Епархије рашко-призренске”, поручио је, између осталог, Епископ рашко-призренски г. Артемије.
Према нашим сазнањима седница Синода биће одржана данас, 15. септембра 2010. године.



[You must be registered and logged in to see this link.]

POGLED IZ RUSIJE: SRPSKI MIT O EVROPI
utorak, 14 septembar 2010 23:30

Kao što su u srednjem veku uporno čekali drugi dolazak Hristov ili, ne tako davno u socijalističkoj prošlosti, prelazak u komunizam, tako i danas čekanje Evrope predstavlja glavni put srpske politike

Ne tako davno, generacije današnjih građana Srbije odrastale su uz sjajnu dečiju emisiju Branka Kockice. Svima su ostali urezani u pamćenje stihovi kojima je ta emisija počinjala: U svetu postoji jedno carstvo,/ U njemu caruje drugarstvo,/ U njemu je sve lepo,/ U njemu je sve nežno,/ U njemu se sve raduje./ Tamo su kuće od čokolade,/ Prozori su od marmelade,/ Tamo svako radi ono šta hoće,/ Tamo raste svako voće.

Vreme edukativnih emisija pred polazak u školu odavno je prošlo, a nove generacije odrastaju uz sasvim drugačije etički mnogo sumnjivije emisije, a ono malo obrazovnog programa koji se još uvek emituje preuzet je sa stranih televizija. Ali smisao pomenutih stihova Branka Kockice još uvek odjekuje u ušima srpskih građana jer se već punu deceniju nalaze na putu ka članstvu u Evropskoj Uniji. A veliki deo srpske političke elite i značajan deo društva Evropu zamišlja upravo kao imaginarno carstvo iz pomenute pesmice.

Ideja o Evropskoj Uniji prerasla je samu sebe, postala je jedan od mitova koji daje snagu da se izdrže teška tranziciona vremena. I kao što su u srednjem veku uporno čekali drugi dolazak Hristov ili, ne tako davno u socijalističkoj prošlosti, prelazak u komunizam, tako i danas čekanje Evrope predstavlja glavni put srpske politike. I samo tada, kada nastupi dugo očekivani ulazak u Uniju, nestaće svi problemi srpskog društva: zaustaviće se rastakanje države, korupcija će biti sasečena, nestaće nezaposlenost a svaki građanin postaće, valjda, bolji, pametniji i lepši. Podsetimo se da je u srednjevekovnom dobu očekivanje bilo slično: slepi će progledati, bogalji prohodati, nemi progovoriti i svi pravednici stupiće u raj. I komunizam je nudio svoja čuda: nestanak klasa, odumiranje države, opšta jednakost i jedinstvo svih radnika sveta kao kulminacija istorije. Odnosno, zemlja meda i mleka, zemlja Dembelija.

A političke elite i same padaju u zanos sopstvene propagande, pa je pred prošle izbore u Srbiji bila popularna logička konstrukcija po kojoj je vlast nesposobna da reši nagomilane probleme, pa je jedino rešenje ulazak u Evropsku Uniju, koja će potom naterati Vladu Srbije da se suoči sa nedaćama građana. I sama konstrukcija ne bi bila sporna da je nije vlast propagirala kroz reči jednog od savetnika predsednika Tadića, a da apsurd bude veći, narod ju je na izborima podržao. Samim tim čekanje Evrope može biti opravdanje za bilo kakvu političku akciju, dokle god se na njenom dalekom kraju nazire zemlja meda i mleka, s tim da med i mleko oličavaju predpristupni fondovi Unije.

Kao i svaki dobar mit, ni mit o Evropi ne bi bio kompletan da nije neophodne žrtve, koja se mora podneti danas, da bi se jednog dana, u nekoj svetloj budućnosti, naplatila. A ta žrtva, u slučaju današnje Srbije predstavlja odricanje od zaštite celovitosti države, tj. odricanje od odbrane sopstvenih prava na Kosovu i Metohiju.

Na nedavnim pregovorima u Briselu, predsednik Srbije pristao je da se usvoji potpuno prazna Rezolucija na Generalnoj skupštini UN, samim tim politika odbrane Kosova i Metohije doživela je novi poraz. Ali u Srbiji taj poraz pravda se dobitkom na drugoj strani, novim napretkom u približavanju Evropskoj Uniji, približavanju statusu kandidata za članstvo. I nesumnjivo, svaki novi korak na dugom putu ka Evropi, biće uslovljen novim odricanjem od očuvanja celovitosti države. Ostaje samo nada da će na kraju tog procesa ostatkom Srbije zaista poteći potoci meda i mleka.

S druge strane, cena očuvanja mita o Evropi plaća se u realnim vrednostima: sa više od 10.000 km² teritorije, sa najmanje 100.000 lojanih građana, gradovima, fabrikama, šumama i rudnim bogatstvom vrednim stotinama milijardi evra, kulturnom baštinom koja ne predstavlja fikciju ili mit, već postoji u stvarnosti. Svako može prići i dotaći zidove Gračanice i uveriti se da su stvarni. I samim tim proveriti koja je cena članstva u Evropskoj Uniji.


Autor Marko Pejović
Izvor Glas Rusije, 14.09. 2010.