Srbi, Srbija, Srbstvo

Diktator amater


Milovan Brkić

Manuel Norijega bio je general i vojni diktator Paname od 1983. do 1989. godine.

Norijega je bio saradnik CIA. Vlast je preuzeo 1983. i bio jedan od najvažnijih američkih saveznika, sve do američke invazije Paname 1989. godine kada su ga se Sjedinjene Države odrekle zbog optužbi za trgovinu drogom i pranje novca. Norijega je potom zarobljen i prebačen u SAD.

Suđeno mu je 1992, a svoju kaznu je odležao 2007. godine. SAD su ga isporučile Francuskoj 27. aprila 2010. godine da bi mu se i tamo sudilo za pranje novca.

Na suđenju je Vlada SAD priznala da je od CIA Norijega dobio 380.000, a ne 10 miliona dolara, koliko je on tvrdio.

Diktatori, uči nas istorija, uglavnom završe na vešalima, poput Sadama Huseina, ili u zatvoru, poput Norijege. A svi diktatori koje na vlast dovede Vlada SAD obavezno dožive zlu sudbinu.

Srpski predsednik koji poslednje tri godine pokušava da izigrava Gospodara Srbije, smešan je i svom okruženju i onima čije interese on, kako stalno ponavlja, promoviše.

Da je Boris Tadić - koji poslednje dve godine pokušava da uvede ličnu vlast u Srbiji, da uruši sve institucije, ograniči slobodu medija - čist amater, svedoči njegovo saplitanje na svakom koraku. Njemu je, nema sumnje, pošlo za rukom da Srbiju opljačka za najmanje dve milijarde evra i stavi ih na svoj konto, što nije originalno i odlika je mnogih kratkoročnih diktatura. Sve ostalo što ostaje iza njega biće samo tragovi njegovog saplitanja i puta koji je vodio njegovom brzom kraju.

Istorija uči da svi diktatori nastaju i opstaju zahvaljujući finansijskoj i vojnoj pomoći iz Vašingtona! Diktatori u Aziji se oslanjaju na odlučnu podršku armije i policije, a na neki način i siromašnih slojeva kojima nude koliko-toliko socijalne pravde.

Isto kao i Norijega, i srpski predsednik je sebe precenio. Uveren da se opljačkanim novcem može sve učiniti, on je sa svojim momcima pokušao da utiče i na ishod predsedničkih izbora u SAD, pomažući ogromnim svotama novca izborni štab Baraka Obame, preko senatora Roda Blagojevića, kome se uporno sudi pred federalnim sudom u Čikagu. Nije ni slutio da će poražena senatorka Hilari Klinton postati državni sekretar za spoljne poslove i danas rukovoditi spoljnom politikom SAD i odlučivati o sudbini mnogih naroda, pa i diktatora.

Srpski predsednik je mrtvo puvalo, koje nema nikakvu uporišnu tačku u armiji, policiji i službama bezbednosti, bez obzira na to što je uveren da mu ključni ljudi iz ovih militantnih službi jedu iz ruke.

I dok iz Vašingtona poručuju da mora da ode sa vlasti brzinom koliko ga noge nose, Boris Tadić šalje poruke administraciji Baraka Obame da će im ljubiti skute i ispuniti svaku želju. Učiniće čuda neviđena! Bio je spreman i na to da sa Bojkom Borisovim, bugarskim premijerom, spreči izgradnju "Južnog toka", da objavi, takoreći, rat Ruskoj Federaciji, iako ona još na neki način stoji iza interesa srpske države.

Čovek čija je sudbina već odlučena još paradira Srbijom, smeje se kao lud, obećava, preti, grli i ljubaka koga stigne.

Žao mi je čoveka koga poznajem od mladosti. Nisam ni slutio da će postati životinjski pohlepan, da će opljačkati Srbiju za dve milijarde, da će svoje pederske strasti podići na pijedestal najviših vrednosti i sve svoje dečkiće promovisati u ministre, doministre, ambasadore, direktore...

Zar je sa njima hteo da postane diktator i svu vlast uzme u svoje ruke?


[You must be registered and logged in to see this link.]

Premijer za poneti



Formalni predsednik Vlade Srbije, Mirko Cvetković, periferna je figura u suštinskoj vladi Borisa Tadića. Mada je to jedno opšte mesto, stanje već predugo traje i prilično je uvredljivo za sve misleće građane Srbije. Cvetković je, bez ikakve sumnje, postao druga inkarnacija Zorana Lilića, jer sve što on danas Tadiću znači, to je Lilić značio Miloševiću. Uglavnom, jedno veliko ništa. Hoće li Cvetković znati da otkaže poslušnost Tadiću, kao što je to Lilić uradio Miloševiću čim je brod počeo da tone?

Nikola Vlahović



Nigde u današnjoj parlamentarnoj Evropi ministri ne vode svoga predsednika vlade, nego je upravo obrnuto. Samo u Srbiji, predsednik vlade ide tamo gde mu stranka, predsednik i ministri kažu da treba da ode i ponešto svečano otvori ili zatvori.

Ali, ne treba ni to zaboraviti: ideja poslušnika na visokim položajima u državi postoji od kada postoji i država. Nije Mirko Cvetković juče izmišljen projekat.

Tradicija slepo odanog vojnika partije, ovde, u Srbiji, kao i u celoj bivšoj Jugoslaviji, jača je od mnogih narodnih običaja. Mnogo je važnije od poslušničke psihologije, posmatrati poslušničku vitalnost. Je li bilo naznaka da će Zoran Lilić politički i na svaki drugi način nadživeti Miloševića? Ima li danas naznaka da bi njegov sunarodnik iz vlaških nedođija, Mirko Cvetković, mogao da politički preživi Tadićev pad?

Dosadašnja iskustva sa tim, na prvi pogled benignim i ni za šta odgovornim, a tako štetnim poslušnicima, nedvosmisleno govore da ih ne treba ignorisati. Ko ovom režimu ne ume da kaže "ne", i "dosta", neće znati to da kaže ni sledećem koji dođe posle njega.

Tužno je i smešno danas gledati kako premijer Cvetković prati svog ministra za životnu sredinu i prostorno planiranje Olivera Dulića, na istorijski važnom zadatku - otvaranju pogona za prečišćavanje otpadnih voda! Još smešnije i ništa manje tužno izgleda Mirko Cvetković pored svog ministra Mlađana Dinkića, koji deluje kao istinski predsednik srpske vlade (mnogi u Srbiji i zaista veruju da je to tako).

Došlo je dotle da iz same Demokratske stranke moraju da intervenišu kako bi dremljivi i usporeni Cvetković prisustvovao nekom važnom događaju gde Dinkić pravi svoj politički kapital od tuđeg kapitala.

Poslednji jedan takav slučaj (u Batočini protekle nedelje) pokazao je da Cvetkovićev posao radi neko drugi. Naime, ministar Dinkić je punih deset dana u medijima najavljivao da će baš on "...u petak obići radove na izgradnji nove hale slovenačke firme Grah automotiv u Batočini". Cvetković o tome ništa nije znao dok mu iz stranke nisu kazali da hitno, dan ranije, ode na mesto događaja.

Od kakvog je značaja to što mandatara Vlade Srbije, kao marionetu agilnog ministra, vode na otvaranje "nove fabrike čvrstih farmaceutskih proizvoda"? I ko se na taj nači šali sa celom državom ako ne lično predsednik republike, kome očito nije jasno da uprkos tome što ne vodi oružane ratove, sve više liči na istinskog autokratu.

Šta znači kad predsednik Vlade Srbije u svojoj "istorijskoj poseti" Užicu, otvara lokalnu carinarnicu i govori kako se taj događaj odlično "poklapa sa principima Vlade Srbije o decentralizaciji"!?

Kako je ovo Cvetković doveo u vezu i da li je znao o čemu govori kad je dodao kako "...Srbija svakoga dana ide u pravcu uvođenja standarda Evropske unije i čini velike napore na stvaranju boljih graničnih prelaza i infrastrukture na njima", misleći na "strateški međunarodni granični prelaz" kao što je neki Mehov krš na granici sa Crnom Gorom? Zna li Cvetković uopšte na šta mu liče najprometnije carinarnice Srbije, kako su ljudi tamo obučeni i vaspitani, kolika im je plata, koliko su korumpirani, kakvi su im međusobni odnosi, kakvom tehnikom raspolažu?

U nizu svečanih sprdačina, formalni premijer Cvetković nedavno je, usred Medveđe, otvorio odeljenja Ekonomskog i Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, i to sa paralelnom nastavom na srpskom i albanskom jeziku. Jer, Srbija se jeste oprostila od Kosova, ali od Albanaca nije...

Došao je ovaj formalni premijer (preciznije - doveli su ga) prošle godine 7. jula i na otvaranje nekog magistralnog puta na relaciji Levosoja - Preševo, povodom svečane proslave godišnjice srpske vlade koju on treba da predvodi.

Taj put ni do današnjeg dana nije proradio, nego saobraćaj teče jednom trakom "zbog radova na putu".

Ovo simbolično usko grlo, slika celokupne koalicione impotencije i sinonim brojnih nedoslednosti, a zašto ne reći, i otvorenih prevara Tadićevih ministara i njegove vlade, ne smetaju Mirku Cvetkoviću, autentičnoj karikaturi ranog postsocijalizma, poslušniku i čoveku kome dostojanstvo nije jača strana.

Naprotiv, njegov vlaško-komunistički ketman ne dozvoljava mu da se javno suprotstavi ponižavajućem položaju u kome se nalazi. On čeka veliki pad velikih igrača. Kad se to desi, uradiće isto što je uradio i Zoran Lilić uoči pada Miloševića. Slegnuće ramenima i prići novom caru u starom brlogu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Druga strana

Slučajna zamena istorijskog identiteta ili banditsko lažno predstavljanje



Dva lica jednog šlica



Čak i oni koji su jeli s Miloševićem iz istog kazana danas su veći demokrati i transparentni tolerantolozi od samog Svetog Save



Ivan Molotok



Ponovo je došlo vreme da ne morate da uključujete televizor da bi vam neki moron solio pamet o trenutnom stanju na ratištu, ili u kojoj ste fazi hiperinflacije ili kriminalnog udruživanja. Dovoljno je da pogledate kroz prozor ili se spustite u najbližu samouslugu i imaćete direktan prenos svih zala kojima ova vlast raspolaže u mučkom ophođenju prema životima i kolektivnom istorijskom pamćenju svojih podanika.



Tržišni banditizam (ili banditsko tržište) pod okriljem i uz neizbežan blagoslov državne upravljačke klike, sveopšta nesigurnost građana propraćena sve učestalijim i nekažnjenim pucanjem i pevanjem i uz sve više nevinih žrtava, i sistematsko potiskivanje iz svesti svakog doživljaja perspektivnosti, koji se kako-tako naslutio pre desetak godina, odlike su vremena koje je prethodilo ratnom košmaru i istorijskom paklu iz koga smo, ničim izazvani, samo mislili da smo se izvukli.



Deset godina u istorijskim razmerama nije nikakva distanca, ali je u našem slučaju više nego dovoljna (što je dodatni razlog za plakanje) za ubitačnu dozu cijankalija: oni koji su navodno svrgavali Miloševića, i na tu, pokazaće se, privatno-preduzimačku akciju potrošili i poslednji trag revolucionarne energije koja je uspela da se izvuče iz izgladnele i bombama dokusurene nacije, nisu to radili niti zbog naroda niti zbog istorije, nego zbog sebe. Ako to tada nije moglo ili želelo da se vidi, danas je očigledno do hvatanja za gušu: reformatori-drpatori i evolucionari-uzurpatori isisali su iz Miloševića otrov sakupljen nad državnom lešinom i umesto da ga ispljunu na izolovanom đubrištu, učinili su to nad ovim istim narodom.Vampira Miloševića nasledio je ne jedan nego buljuk drakula, neuporedivo krvožednijih, beskrupuloznijih i otpornijih na ljudsku nesreću od Miloševića. Oni koji su nekada posećivali crvene i slobodne univerzitete, danas su pitomci crnih, žutih ili onih u nanizanim bojama duginog spektra; oni koji su se sprdali sa Milošećevom ekonomijom destrukcije, danas su etablirani destruktivci i ekonomije i svega drugoga, koji sami sebi zakonima propisuju božanska ovlašćenja, ne samo u oblasti ekonomije i novca; oni koji su juče uništavali i prodavali ono što nisu ni napravili ni kupili, danas to isto otkupljuju i preprodaju za ogromne provizije. Čak i oni koji su jeli s Miloševićem iz istog kazana danas su veći demokrati i transparentni tolerantolozi i od samog Svetog Save.



Nema na srpskoj državnoj i političkoj sceni čoveka koji je ono za šta se prodavao hipnotisanom narodu kad je trebalo, kad je stanje na političkoj i istorijskoj berzi bilo uključeno na opciju "povoljno za prodaju", niti je iko ono za šta su ljudi glasali u bunilu verujući od je svaka od tih koliko do juče paćeničkih i zagledanih u budućnost a danas prepredenih, degenerisanih i napuderisanih faca - mesija sa biometrijskim dokumentima lično. Nema, dakle, nijednog koji, po sili svakog iole ljudskog a da ne govorimo o božanskom zakonu, ne bi dopao električne stolice zbog lažnog predstavljanja i zamene identiteta pred licem cele nacije. Zabeleženi su u istoriji civilizacije brojni primeri lažnog predstavljanja koji su proizvodili ozbiljne istorijske deformacije ili predstavljali čist progres, ali srpski slučaj jedinstven je i tragičan taman koliko je jedinstvena i tragična istorija ovog naroda (sve ono što se na gomili dogodilo ovom narodu teško da ima istorijski presedan, čak i u zlu i zločinima ogrezloj istoriji sveta).



Kroz obilje mimikrije s kojom uveče ležemo i ujutro se budimo, slepi vodič nacije po ko zna koji put je postao predsednik Republike lično. Čovek koji je izabran, jer se tako predstavljao, kao demokrata i "čovek poput svih nas", danas je autistični autokrata klovnovskih manira, robotizovanih pokreta i neartikulisanih izjava. Čovek koji zakone koji ugrožavaju i čak potpuno potiru ljudska prava potpisuje brzinom napadnutog škorpiona. Čovek koji se iz latentnog militantnog okruženja izdigao gandijevskim pacifizmom (dobivši i u tom svojstvu nekoliko prestižnih evropskih nagrada) postao je okosnica i uzdanica pljačkaške, otimačke i prevarantske države, u kojoj su privremeno sigurni jedino oni sa plaćenim telohraniteljima. Čovek koji se, i pored očiglednog i sudbonosnog haosa u vlastitom dvorištu, samoproglasio semaforom za odnose u regionu, pa i šire, prodajući i kupujući oproštajnice kao da je reinkaranacija Martina Lutera a ne Bruta ili nekog od satira.



Da se i u njegovom slučaju radi ili o zameni identiteta ili o lažnom predstavljanju govori i činjenica da predsednik, iz golim okom nevidljivih i normalnim mozgom neobjašnjivih razloga, landara ovom zemljom i svetom, ponosno, musolinijevski uzdignute glave nudeći usluge dobre volje, znanja i pameti po sistemu "Gledajmo stvari principijelno, evo na primer ja!", dok mu se zemlja i doslovno raspada a građani žive i bedi i poniženju. Da se ne radi o metafori, i da je sasvim opravdano pitanje šta to tera predsednika da bude ponosan i dostojanstven, hvalisav i egoista, da se ne stidi kada je to nemoguće izbeći, dok zastupa državu koja je pod njegovim blagorukovođenjem postala (jer ni u najcrnjim vremenima nije bila) najsiromašnija zemlja u Evropi, govore i sledeći najnoviji podaci.



Srbija je, naime, pod Borisom Tadićem, a mereći uobičajenim, ponekad i neobičnim socijalnim i ekonomskim parametrima, trenutno najgladnija i najsiromašnija zemlja u Evropi. U Srbiji je najniža prosečna plata (396 USD), što je manje od, na primer, Albanije (420 USD), Bugarske (424), BiH (527), Crne Gore (580), Makedonije (426), Rumunije (560), da se i ne govori o Hrvatskoj (956 USD) ili Sloveniji (1.203)... Ne bi to bio toliki problem da su u Tadićevoj Srbiji cene koliko-toliko upodobljene ovakvim primanjima. Ali nisu. Zahvaljujući merama Tadićeve države u Srbiji se za tako malu platu može kupiti i najmanje hrane, manje nego u svim nabrojanim državama, gotovo dvaput manje nego u Hrvatskoj, gotovo triput manje nego u Sloveniji. Lako je iz toga zaključiti da Srbija ima relativno najskuplje gorivo u Evropi. Za prosečnu platu u Srbiji se može kupiti neuporedivo najmanje goriva u regionu, a više nego dva puta manje negoli, na primer, u Hrvatskoj.



Suočen sa sličnim, iako relativno povoljnijim, ali ipak sramnim pokazateljima, Tadićev partijski prethodnik Zoran Đinđić je našao solomonsko rešenje - umesto da se zabrine kako da poboljša standard i potrošačku korpu, on je obračunski smanjio potrošačku korpu i tako standard građana, izražen u idiotskim "potrošačkim korpama" u sekundi poboljšao za veliki procenat. Takvim socijalno-matematičkim operacijama služili su se mnogi, od Kaligule do Staljina, ali se to pokazalo prilično "nedelotvornim" u odnosu na biološke potrebe gladnog stanovništva.

Bilo kako bilo, stekli u se uslovi za proveru očigledno lažnog identiteta onih koji su sve potrošili, a narodu prodaju matematičke operacije, koje im, za razliku od nekih ranijih vremena, takođe više ne idu u prilog.


Postoje i poznati i od ekonomista uvaženi parametri koje uspostavljaju multinacionalne kompanije poput Koka-Kole ili Mekdonaldsa. Tako se ispostavlja da se u Srbiji za prosečnu platu može kupiti najmanja količina big mekova u Evropi, a da se za jedan big mek radi najviše u Evropi.

Katastrofa



Paradoks: Bedna država finansira bogate multinacionalne kompanije da se osposobe da prevare bednu državu i njene još bednije građane



Robovlasnički park iz doba jure



Da bi stimulisala strane investicije i izvoz, Vlada je osnovala i Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza, preko koje se vrši i subvencionisanje stranih investitora za otvaranja novih radnih mesta. Reč je o bespovratnim sredstvima u iznosu od 2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu. Već ta činjenica je, međutim, i motiv i razlog za široku polukriminalnu aktivnost raspojasanih i pohlepnih vladalaca tuđim novcem



Piše: Milan Malenović



Praksa privlačenja stranih investitora postoji u mnogim državama sveta. Ono što je karakteristično za postupanje Srbije na tom polju jeste besprizorno ulagivanje svakom belosvetskom mufljuzu koji samo izrazi želju da ovde investira. Osim toga, vredi primetiti da je Srbija verovatno jedina evropska zemlja koja u ovom trenutku sve to plaća iz sopstvenog budžeta, bez bilo čije strane pomoći.

Postoji nekoliko načina preko kojih srpska država potpomaže otvaranje radnih mesta, kako bi se izborila sa neviđenom stopom nezaposlenosti. Nacionalna služba zapošljavanja na svojoj zvaničnoj prezentaciji nudi sledeću mogućnost subvencije.

Subvencija za otvaranje novih radnih mesta odobrava se poslodavcima koji otvaraju nova radna mesta radi zapošljavanja nezaposlenih lica prijavljenih na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, na osnovu javnog poziva. Za svako novozaposleno lice, odobrava se jednokratni iznos od:

- 160.000 dinara u najnerazvijenijim opštinama,

- 130.000 dinara u nerazvijenim opštinama,

- 80.000 dinara u ostalim opštinama.

Uz to i organi lokalne samouprave mogu iz sopstvenih sredstava da subvencionišu otvaranje novih radnih mesta. Tako Čačak, recimo, za svako novootvoreno radno mesto nudi jednokratnu pomoć u visini od 200.000 dinara.



Nema nigde kao kod Mlađe



Ovo su, kao što vidimo, polazne osnove za procenu vrednosti svakog radnog mesta. Po republičkim merilima, bez subvencija lokalne samouprave, najvrednije novostvoreno radno mesto vredi oko 1.500 evra.

Po istim tim republičkim merilima, strani investitori, međutim, zaslužuju daleko više od pomenute svote, posebno kada se proceni da će veći deo proizvodnje ići u izvoz.

Dosadašnji apsolutni rekorder u visini državne subvencije za grinfild investiciju i otvaranje novih radnih mesta jeste južnokorejska kompanija Jura. Za svoj planirani pogon u Nišu ova firma besplatno je dobila građevinsko zemljište, oslobođena je plaćanja najvećeg dela komunalnih taksi i u gotovini će da dobije 7.000 (i slovima: sedam hiljada) evra za svakog od 1.500 radnika planiranih da ih uposli, dok je statistički prosek cenu novog radnog mesta postavio na oko 3.500 evra. Na ovaj način Jura je od srpske države novcem poreskih platiša subvencionisana sa preko deset miliona evra.

U svom ranijem poslu u Srbiji, Jura je privatizovala Zastavu elektro iz Rače, preduzeće koje je u prethodnom privatizacionom pokušaju preuzeo suprug Slavice Đukić-Dejanović i potpuno ga upropastio. Cena koju su građani Srbije morali da plate posle njegovog igranja privrednika jeste 4,5 miliona evra. Toliko je, naime, iz republičkog budžeta pod izgovorom subvencionisanja 1.000 novih radnih mesta uplaćeno Južnokorejcima.

U tom poslu, vidimo, Jura je dobila 4.500 po zaposlenom i to bez besplatnog građevinskog zemljišta. Čime je ova firma zaslužila ovoliko uvećanje subvencija? Sigurno ne svojim neustavnim odnosom prema pravima zaposlenih u Rači, kojima je rukovodstvo korejske kompanije odmah saopštilo da ne prihvata nikakvo sindikalno organizovanje u svojim preduzećima.

Sve u svemu, Juri je za ulazak na srpsko tržište radne snage plaćeno bezmalo 20 miliona evra. Po gornjoj tabeli Nacionalne službe zapošljavanja, ona bi morala da otvori daleko više od deset hiljada novih radnih mesta. Umesto toga, ministar Mlađan Dinkić je svoje azijske partnere obavezao na otvaranje tek nekih 2.500 radnih mesta, ispod četvrtine onoga što bi se dobilo da je subvencionisanje obavljeno preko NSZ-a.

Poređenja radi: Jura planira da u pogon u Rači investira osam miliona evra. Od toga više od polovine dobiće odmah nazad kroz navodne subvencije. Ostatak će da dobije kroz subvencije za pogon u Nišu.



Mani se proizvodnje, trguj!





Jura nije i prva strana kompanija koja je od Srbije dobila masne dotacije za navodno otvaranje novih radnih mesta. Prethodni rekorder bila je švedska kompanija Sivus, kojoj je obećano šest hiljada evra po jednom radniku u pogonu u Nišu. Prethodno je Mlađan Dinkić nemačkoj firmi Leoni obećao pet hiljada evra po zaposlenom za otvaranje fabrike u Prokuplju.

Srbija je tako poslednjih godina u proseku izdvajala devet miliona evra godišnje za otvaranje novih radnih mesta. Sada samo Jura, i to samo za jedan pogon, treba da dobije - deset miliona.

U normalno uređenim državama koje, takođe, imaju problema sa nezaposlenim državljanima, subvencije se ne daju u gotovini, kao u Srbiji, već kroz fiskalne i popuste pri plaćanju za korišćenje građevinskog zemljišta. U takvim uslovima, međutim, nema one za naše vlastodršce obavezne motivacije da bilo šta učine: tamo gde nema protoka gotovine ništa ne može ni da se zalepi za prste alavih političara.

Da bi pospešila strane investicije i izvoz, srpska vlada je osnovala i Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA - Serbia Investment and Export Promotion Agency). Preko ove agencije vrši se i subvencionisanje stranih investitora za otvaranja novih radnih mesta. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije donete u prvoj polovini 2010. godine, investicioni projekti u svim delatnostima, osim trgovine, ugostiteljstva i poljoprivrede, mogu da konkurišu za dodelu bespovratnih sredstava preko Siepe. Sredstva su namenjena za finansiranje investicionih projekata u proizvodnom sektoru i sektoru usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine.

Ukupna sredstva koja mogu biti dodeljena određuju se prema novim radnim mestima otvorenim u periodu od tri godine od dana potpisivanja ugovora o dodeli sredstava i to u zavisnosti od oblika investiranja, mesta investiranja i ispunjenosti kriterijuma. Za investicije u proizvodni i sektor usluga koje jesu ili mogu biti predmet međunarodne trgovine dodeljuju se bespovratna sredstva u iznosu od 2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu.

Zanimljiva je disproporcija sredstava predviđenih za dodelu preduzećima koja uđu u program Siepe. Za proizvodne projekte u proizvodnji u bilo kom delu Srbije predviđena je subvencija od 2.000 do 5.000 evra po svakom novozaposlenom, uz minimalnu investiciju od milion evra i najmanje 50 novootvorenih radnih mesta.

Za sektor usluga, međutim, Uredba Vlade predviđa subvencije od 2.000 do 10.000 evra po glavi novozaposlenog, uz minimalna ulaganja od pola miliona evra i bar 10 novootvorenih radnih mesta. Ako uzmemo u obzir da su u proizvodnji potrebna mnogo veća ulaganja i da je duži vremenski period potreban do prvog prihodovanja, čudi procena srpske države da je potrebno da daleko više dotira preduzeća koja se bave uslugama.

Takođe ostaje pitanje zašto se kroz program Siepe ne subvencionišu projekti iz poljoprivrede, ako se svi naši političari već decenijama unisono kunu da je poljoprivreda naša najveća izvozna šansa. Kada se isključe još i sektori ugostiteljstva i trgovine iz ovih programa, u uslugama ostaju samo - knjigovodstvo, konsalting, špedicija i eventualno kreditiranje. Da li su nam ove oblasti vrednije od poljoprivrede? Narodu nisu, ali jesu onima koji odlučuju kome će da se dodeli novac ovog siromašnog naroda.



Subvencionisane karijere



Siepa je, kao i kompletan sektor finansija u ovoj vladi, pod kontrolom mutivoda iz G 17 plus koji, istina, nemaju nikakvog interesa u poljoprivrednoj proizvodnji, ali se napadno nude za stručnjake baš u onim sektorima usluga koji se subvencionišu kroz Siepu. Da li je i to još jedna slučajnost?

Novopostavljeni direktor Siepe je Božidar Laganin, još jedan iz plejade golobradih došljaka sa dalekih kamenjara, čijim je upornim trudom i zalaganjem Srbija postala najsiromašnija zemlja regiona. Rođen je u Livnu, završio je Četvrtu beogradsku gimnaziju, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Slično kao i ostali momčići okupljeni iz nekog razloga u roj oko vladara Srbije, od Đinđića do Tadića, i Laganin je odmah uskočio na dobro plaćeno radno mesto bez ikakve odgovornosti. Profesionalnu karijeru otpočeo je u junu 2004. godine kao savetnik direktora za strana ulaganja baš u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza. Najznačajniji projekti na kojima je radio su kreiranje mreže od preko 100 lokalnih partnera agencije Siepa, pomognut od Ujedinjenih nacija - Programa za razvoj (UNDP), i podizanje investicionih kapaciteta gradova i opština kroz program regionalne akreditacije implementiran u saradnji sa Svetskom bankom (WB). Od 2007. do 2008. godine bio je specijalni savetnik direktora Siepe. Pregovarao je o uslovima realizacije najvećih investicionih projekata i koordinirao aktivnosti na svim nivoima državne uprave.

Posle toga prelazi nakratko u Ministarstvo za telekomunikacije. Tamo je bio savetnik ministra zadužen za promociju stranih ulaganja u oblast domaćih telekomunikacija. Juna 2010. vraća se u Siepu, gde je počeo karijeru pre samo šest godina, ali ovog puta na mesto direktora. Munjevita karijera, nema šta.

To je, dakle, osoba od koje zavise državne subvencije teške stotine miliona evra. Prethodni direktor Agencije, Vesna Perić, ostavku je podnela zvanično zbog prezasićenja tim poslom, posle sedam godina rada. Način na koji je ostavka podneta i prihvaćena bez trenutka premišljanja i brzina kojom je postavljen novi direktor ukazivali su na nešto drugo kao motiv ove personalne promene.

Upućeni u dešavanja u Siepi uvereni su da u pozadini Perićkine ostavke stoji njen sukob sa ministrom Dinkićem, i to baš oko nekritičkih dodela subvencija šakom i kapom preduzećima koja formalno za to ne ispunjavaju uslove. Glavni kamen spoticanja bila je već pomenuta južnokorejska Jura.



Pljačkaški pohodi ulaze u legendu



Stručna javnost i mnogi političari Dinkiću nisu ni zaboravili ni oprostili gaf sa Zamberom, odnosno njenom matičnom kompanijom Alena. Ko je tu od koga i koliko uzeo para, ostaje misterija u ovoj prevari veka, kako su je mnogi već krstili.

Podsećanja radi, britansko-kiparska kompanija Alena u vlasništvu Janija Savasa potpisala je 2006. godine sporazum sa Vladom Srbije o izgradnji novog tekstilnog pogona u Vranju, na zemljištu propalog preduzeća Jumko. Država je velikodušno odmah uplatila tri miliona evra Savasu, odnosno njegovoj kompaniji Zamber, kao subvenciju za (samo) planirano otvaranje 3.000 novih radnih mesta.

Savasova kompanija Zamber je počela izgradnju nove hale, ali ne od para dobijenih na ime subvencija, već na kredit dobijen od lakovernih izvođača radova. Nekih 800 radnika je, protivno svojoj volji, iz Jumka prebačeno na poslove u Zamber, za koje nikada nisu dobili platu. Posle izvesnog vremena, kada je postalo jasno da je Savas u sopstveni džep stavio milione dobijene od srpske države, poverioci su zakucali na vrata Zambera koji u tom trenutku u Srbiji nije raspolagao nikakvom imovinom.

Jani Savas se poslednji put javio iz Rumunije u koju je prebegao, tvrdeći da je Srbija njega prevarila i oštetila. Srpska vlada je sa svoje strane aktivirala bankarske garancije dobijene od Alene, ali su oštećene ostale firme koje su sa Savasom poslovale na lepe oči, kao i 780 radnika iz Jumka. Od tri miliona evra koji su naplaćeni kroz garanciju, država će najveći deo morati da potroši na otplatu dugova koje je vispreni Savas ostavio za sobom. Veruje se da je ovom mizernom operacijom-transakcijom sebi i svojim mentorima iz srpske vlasti on zaradio oko milion evra.

Posle njegovog pljačkaškog pohoda ostao je izraz "zamberi" za radnike koji su u klasičnom ropskom odnosu prema poslodavcu, kada niti primaju platu za svoj rad niti imaju pravo da biraju za koga će da rade.

Poučena ovim iskustvom iz posla koji je takođe na svoju ruku inicirao Mlađan Dinkić, prethodna direktorka Siepe Vesna Perić tražila je da se ne uplaćuju unapred pare Juri pre nego što ona bar ne stvori uslove da zaposli nove radnike, jer (isto kao u slučaju Zambera) u Nišu Korejci tek treba da počnu sa izgradnjom proizvodnog pogona. Dinkić, međutim, misli drugačije, pošto je preko deset miliona evra subvencija za Juru faktički start-ap kredit, za koji se daju masne provizije.

U Božidaru Laganinu Dinkić je očigledno našao saradnika nespremnog da formira sopstveno mišljenje.



Guska i mastan rep



Već u svom prvom obraćanju javnosti novi direktor Siepe je izašao sa radosnim vestima da je za ovu godinu planirano da grinfild investicije u Srbiji donesu milijardu evra, a da je za samo prva tri meseca već ostvareno 509 miliona evra. Koliko je to novih radnih mesta donelo i šta to u perspektivi znači za srpsku privredu, nije bilo ni reči.

Posmatrajući uporedne statistike lako se može zaključiti da Srbiji ove investicije, ako uopšte jesu, nisu donele bog zna kakvo poboljšanje.

Po poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je zaposleno nešto manje od dva miliona ljudi, ali je zato na evidenciji NSZ-a njih 767.418, što znači da je skoro svaki treći radno sposobni građanin bez posla. Ovoj brojci treba dodati i one koji su formalno zaposleni, ali ne ostvaruju nikakva prava iz radnog odnosa, pa tako dolazimo do nekih milion socijalno ugroženih osoba. Ovo tvrde sindikati i nezavisni procenitelji, dok država ima neku svoju računicu tvrdeći da "samo" 720.000 građana Srbije živi ispod apsolutne granice siromaštva. Koliko je ta granica veštački povučena pokazuje i činjenica da je ona trenutno na 8.000 dinara mesečno po članu porodice.

Pošto se ovi podaci odnose na 2009. godinu kada je evro prosečno vredeo 80 dinara, to bi značilo da je ispod granice apsolutnog siromaštva svako ko dnevno raspolaže sa manje od tri evra. Afrički standard.

Kada se ove brojke uporede samo sa svotom koja treba da bude plaćena Juri za zapošljavanje 2.500 ljudi, i to ne računajući ostale beneficije koje je država skidajući gaće obećala Južnokorejcima, vidi se da je od tih para najmanje 150.000 ljudi moglo da se izdržava ceo jedan mesec. Dok narod umire od gladi, na drugoj strani se masnoj guski maže rep.

Iako Srbi stalno teže izmišljanju tople vode, vredi pogledati i iskustva drugih, uspešnijih država na ovom polju. Najrazvijenija industrijska zemlja Evrope je Nemačka, to svi znaju. Ono što malo ko zna je podatak da u nemačkom bruto nacionalnom proizvodu mala i srednja preduzeća učestvuju sa nekih 80 odsto. Postojbina Simensa, Mercedesa, Krupa i sličnih giganata svoj ekonomski uspeh duguje sitnim preduzetnicima.

Umesto da se ugleda na Nemačku i ulaže u mala preduzeća, Srbija ono malo para kojima raspolaže daje multinacionalnim kompanijama. Kompletno ludilo bazirano je na tome da srpski vlastodršci znaju da od malih privrednika ne mogu da očekuju nikakav mito. Pokušajte na trenutak da zamislite frizere, vulkanizere ili zanatlije koji su se samozaposlili zahvaljujući subvencijama NSZ-a od po 1.500 evra, kako stoje u redu pred kabinetom Mlađana Dinkića da bi mu, svako od njih, dao deset odsto dobijenih para. Nezamislivo.



Punto kao da ideš na Mesec



Ako se prihvati da je čačanski model subvencija u iznosu od 2.000 evra po novom radnom mestu bliži realnosti od onoga što nudi NSZ u svom programu, to bi značilo da bi na ovaj način kroz subvencije za samozapošljavanje u okviru kojih bi svi nezaposleni dobili šansu da započnu svoj posao i tako prestanu da zavise od državne pomoći bile teške oko milijardu i po evra. A toliko je planirano da država zaradi od prodaje Telekoma.

Dok razmišlja kako da desetine miliona evra pokloni belosvetskim protuvama, srpska država potpuno zanemaruje individualni sektor u privredi. Šta je isplativije za celo duštvo, da zanemarimo humanu komponentu: plaćanje nekih stotinak evra mesečno svakom gladnom da bi kako-tako preživeo, ili investiranje u tog gladnog da započne neki svoj posao i tako se sam prehrani?

Ono što sledi je najdrastičniji primer nenamenske potrošnje para namenjenih subvencionisanju radnih mesta.

Da bi zaposlila nekih 3.000 radnika iz Zastave u Kragujevcu država planira ulaganja od preko šest milijardi dinara samo za njihove plate. Ovome treba dodati još preko 300 miliona evra investicija u infrastrukturu, pa se procenjuje da će Srbija na kraju uložiti skoro pola milijarde evra u zajedničko preduzeće sa Italijanima, koji su se zauzvrat obavezali da zaposle - manje od 2.500 ljudi. Tako ispada da će u zapošljavanje svakog od radnika Zastava Punta Srbija uložiti preko 20.000 evra, dok će istovremeno italijanski partner imati pravo na dve trećine prihoda zajedničkog preduzeća.

Po dosadašnjem iskustvu (vidi okvir) za iste ove pare moglo je da se zaposli petnaestak hiljada ljudi i to samo od sredstava koja će da uloži srpska strana. Dakle, Fijat Zastava, posao ili prevara stoleća?

Ono što, za razliku od Jure ili Fijata, ne dobija mali privrednik iz Srbije u postupku otvaranja radnog mesta, jeste oprost plaćanja poreza i doprinosa na platu novozaposlenog. U pojedinim slučajevima je, istina, moguće preko posebno za tako nešto predviđenih fondova NSZ-a dobiti povraćaj manjeg dela doprinosa.

Gornju formulaciju "u pojedinim slučajevima" treba shvatiti doslovno. Pomoć ove vrste je rezervisana samo za one koji bi da zaposle nekog ko do tada nije bio u radnom odnosu i ne prelazi određen broj godina starosti. Pri tome, oprost plaćanja samo dela doprinosa traje upola manje od perioda na koji se poslodavac obavezuje da primi novog radnika

"Favorizuju se kapitalni projekti, pre svega proizvodnja, ruralni predeli, ali i bivši industrijski centri - Niš, Zaječar, Kraljevo i Novi Pazar", tvrdi Aleksandar Miloradović iz Agencije za promociju izvoza.

Najviše nezaposlenih, međutim, ima u Beogradu, preko 95.000. Politički interes G17 plus, koji upravlja dodelom bespovratnih sredstava za finansiranje otvaranja novih radnih mesta, ovaj novac usmerava u centralnu Srbiju i to najviše u sredine u kojima ova stranka ekspertskih lopova očekuje najveći broj novih glasača na sledećim izborima.

Za kraj još samo da napomenemo da ni Siepa ni NSZ ne obavezuju korisnike sredstava koliku će platu da daju radnicima čije radno mesto finansiraju. Ne postoji čak ni ugovorom predviđena obaveza da poslodavac uopšte daje bilo kakvu platu novom radniku. Iz ovoga proizilazi da Srbija bukvalno finansira moderne robovlasnike.









Možete i da se slikate



Od juna 2006. do početka ove godine stranim investitorima u Srbiji podeljeno je 47,3 miliona evra podsticajnih sredstava za ulaganje u Srbiju. Tako je otvoreno 17.200 novih radnih mesta i realizovano više od 600 miliona evra investicija.

Po ovome ispada da otvaranje jednog radnog mesta u Srbiji košta oko 3.500 evra, pa se postavlja opravdano pitanje šta država zaista želi da postigne dodelom subvencija za samozapošljavanje koje variraju od 800 do 1.500 evra.

Kakav posao u Srbiji možete da započnete sa 1.500 evra koliko vam u najboljem slučaju sleduje pri samozapošljavanju? Skoro nikakav.

Možete, eventualno, u nekom ćošku svog stana da napravite sebi radni prostor i da se bavite nekom uslužnom delatnošću (kao npr. prevođenje, lektura ili knjigovodstvo). Ako imate sreće da posedujete odgovarajući prostor možete da otvorite prodavnicu ili kiosk, eventualno neki mali ugostiteljski objekat.

Ako osim prostorom raspolažete i odgovarajućim znanjima, odnosno veštinama, možete da se okušate u nekom zanatu ili da postanete kooperant nekog velikog proizvođača.

Sve u svemu, preživljavanje na socijalnim jaslama je sigurnije i neretko isplativije.











Ko ima interes da - ne kontroliše



Da bi očuvala radna mesta i smanjila socijalne tenzije, Vlada Srbije izdvojila je značajna sredstva za subvencionisanje kredita namenjenih privredi. Uslov je bio da u periodu dok ih koriste, preduzeća ne otpuštaju radnike. Reč je o kreditima za likvidnost ili obrtna sredstva, za koje su preduzeća aplicirala preko poslovnih banaka, ali je deo kamate za te pozajmice pokriven sredstvima iz budžeta.

I sve bi bilo u redu da neki od privilegovanih korisnika jeftinog državnog novca, nisu zloupotrebili tu poziciju ne ponašajući se u skladu sa uredbama Vlade Srbije. Osim primera zloupotreba prilikom odobravanja kredita iz Fonda za razvoj, imamo i čitav niz primera nenamenskog trošenja para.

Fabrika šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke, koju je na aukciji kupio slovački ŽOS, godinama već koristi te subvencije. Isto je bilo i 2009. kada je ovoj fabrici, preko Banke Inteza i Folksbanke, odobreno oko četiri miliona evra subvencionisanih kredita. Takođe, u toku 2009. godine Goša je, koristeći poziciju remontne firme koja obavlja poslove za železnicu, obezbedila budžetska sredstva za zarade zaposlenih (u ovoj godini su preko Fonda za razvoj obezbeđene dve povoljne kratkoročne pozajmice od oko 1,2 miliona evra).

Jedan od uslova za dobijanje subvencionisanih kredita bio je da se zadrži postojeći broj zaposlenih. Međutim, prema završnom računu Fabrike šinskih vozila Goša, objavljenom na zvaničnom sajtu Agencije za privredne registre, ta fabrika je kraj 2008. godine dočekala sa 930 zaposlenih, a u toku prošle godine otpušteno je 175 radnika.

Problem je nastao namerno, i ne samo u Goši, jer iako su predviđene sankcije za one koji se ne pridržavaju dogovora, zaboravljeno je ili namerno izostavljeno da se odredi način na koji će Fond da kontroliše ispunjenje ugovora.

Tako je Savet za borbu protiv korupcije nedavno obavestio javnost da je iz Fonda za razvoj dobio potvrde da Fond u suštini ne proverava kako su utrošeni namenski krediti.

"U svom dopisu od 10. avgusta, Fond nas obaveštava kako namensku kontrolu privrednih društava vrši prilikom puštanja sredstava i to na osnovu dokumentacije koju privredno društvo prilaže prilikom podnošenja zahteva za puštanje sredstava", kaže Danilo Šuković iz Saveta. "Tako će za poreske obveznike ostati tajna da li se sredstva od tih kredita, koja se najvećim delom obezbeđuju iz budžeta, ulažu u proizvodnju, trajna obrtna sredstva, ili njihovi korisnici od tog novca kupuju jahte, kuće ili otplaćuju privatne dugove".

Da nema ove zakonske nepreciznosti teško da bi povlašćeni privrednici sakupili sredstva za davanje mita čelnicima Fonda i ostalih institucija koje ovako dele budžetska sredstva.

Na čelu Upravnog odbora Fonda za razvoj nalazi se Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Ostali članovi su Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i usluga, Diana Dragutinović, ministarka finansija, Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja, Milutin Mrkonjić, ministar infrastrukture, i Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike.

Oko 3,2 milijarde dinara samo ove godine je dato iz Fonda za razvoj, a da nikakva kontrola trošenja tih sredstava nije urađena.Ovaj novac je dat kroz ukupno 82 kredita samo za trajna obrtna sredstva.

Pet najvećih kredita za obrtna sredstva dodeljena su bez ikakve kontrole sledećim korisnicima:

- Simpo - 350.000.000 RSD

- Galeb Group - 280.000.000 RSD

- Rubin - 200.000.000 RSD

- Farmakom - 200.000.000 RSD











Svako deseto dete gladuje



Srbija ima oko 2.961.000 radno-sposobnih građana, sa stopom nezaposlenosti od oko 25 odsto (Kosovo i Metohija oko 50 odsto). U poljoprivredi radi oko 30 odsto, industriji 46 odsto i uslužnim delatnostima 24 odsto.

Početkom aprila je i Mlađan Dinkić, analizirajući podatke za 2009, priznao ono što svi mi odavno znamo: da stopa nezaposlenosti nikada nije bila veća. Znači, sada imamo manje zaposlenih nego u vreme sankcija!

Socijalna karta Srbije po poslednjim zvaničnim podacima izgleda ovako:

- Zaposleno manje od dva miliona ljudi,

- Nezaposleno 767.418 ljudi,

- Prosečna plata u martu 33.508 dinara (336 evra),

- Prosečna potrošačka korpa u februaru iznosila je 36.196 dinara,

- 36.000 građana zavisi od obroka u narodnim kuhinjama,

- Procenat dece koja nemaju ni za osnovne potrebe je 9,3 odsto,

- Najveći rast siromaštva beleži se među porodicama sa pet i više članova,

- Oko 500.000 ljudi na posao čeka duže od godinu dana,

- Žene čine 55 odsto trajno nezaposlenih,

- Najviše nezaposlenih je među mladima uzrasta od 25 do 29 godina, čak 13,9 odsto, zatim onih između 30 i 34 godine - 12,55 odsto.

Najnerazvijene opštine u Srbiji su:

- Bojnik (sa 26,59 odsto republičkog BDP-a)

- Medveđa (30,56 odsto)

- Bela Palanka (31,60 odsto)

- Trgovište (31,64 odsto)

- Tutin (33,13 odsto)

U ovoj grupi su i: Crna Trava, Svrljig, Bosilegrad, Žabari, Malo Crniće, Žitište, Plandište, Nova Crnja...

Socijalna pomoć za februar 2010. godine iznosila je 5.434 dinara za jednočlano domaćinstvo, a 10.870 dinara za petočlano i višečlano domaćinstvo. Prag gladi je, podsetimo, osam hiljada dinara po osobi.











Mapa (ne)zaposlenosti



Dugotrajna nezaposlenost je ako se na posao čeka duže od 12 meseci. U Srbiji u toj kategoriji je 63,81 odsto nezaposlenih, odnosno 489.753 lica.

Najveća dugotrajna nezaposlenost zabeležena je u:

- Raškom regionu - 75,40 odsto,

- Pomoravskom - 70,10 odsto,

- Šumadijskom - 69,49 odsto,

- Rasinskom - 69,03 odsto

- Nišavskom okrugu - 68,55 odsto.

Najmanje učešće dugotrajne nezaposlenosti zabeleženo je u Severnobačkom okrugu - 50,44 odsto. Slede: Braničevski (54,47 odsto), Srednjebanatski (54,58 odsto), Severnobanatski (54,99 odsto) i Sremski okrug (55,72 odsto).

Gradovi sa najvećim brojem nezaposlenih:

- Beograd - 95.326,

- Niš - 34.688,

- Novi Sad - 29.463,

- Kragujevac - 24.397,

- Leskovac - 21.931,

Gradovi sa najmanjim brojem nezaposlenih:

- Požarevac - 5.457,

- Užice - 5.961,

- Sremska Mitrovica - 6.556,

- Zaječar - 7.422,

- Sombor - 7.782.

Gradovi sa najvišom stopom nezaposlenih:

- Novi Pazar - 51,1 odsto,

- Loznica - 41,5 odsto,

- Leskovac - 41,4 odsto,

- Kragujevac - 35,7 odsto,

- Kruševac - 34,5 odsto.

Gradovi sa najnižom stopom nezaposlenih:

- Beograd - 13,5 odsto,

- Novi Sad - 17,0 odsto,

- Požarevac - 17,9 odsto,

- Valjevo - 18,5 odsto,

- Užice - 19,3 odsto.

Opštine sa najvišom stopom nezaposlenih:

- Lebane - 61,4 odsto,

- Vladičin Han - 54,1 odsto,

- Bojnik - 53,4 odsto,

- Batočina - 52,9 odsto,

- Prijepolje - 52,2 odsto,

Opštine sa najnižom stopom nezaposlenih:

- Savski venac - 2,5 odsto,

- Stari grad - 3,7 odsto,

- Vračar - 6,9 odsto,

- Petrovac - 10,6 odsto,

- Novi Beograd - 10,6 odsto.

Podaci se odnose na prvo tromesečje ove godine.


[You must be registered and logged in to see this link.]

SEX



Piše: Branko Dragaš





POLITIKA - Nisam nepristojan niti vulgaran, izvinjavam se unapred čitaocima, ali mislim da je važno da u originalu pokažemo domete naše politike. Pišem otvoreno da bismo ogolili našu impotentnu politiku. Dakle, ministar policije je posetio sabor u Guči. To, recimo, može da bude simpatična vest. Ali, ministar je napravio iskorak. U želji da se još više približi narodu, kako to samo on zamišlja, kupio je majicu sa natpisom "SEX MI NE TREBA, VLADA ME JEBE SVAKI DAN".

Kada građanin Srbije, koga su opljačkali i otpustili u procesu privatizacije, koji je osiromašio u procesu tranzicije i koji je izgubio volju za životom u totalitarnoj demokratiji, gde caruje ološ i kriminal, dođe na Guču da izduva ventile i kupi tu majicu, obuče je i prošeta saborom, onda je to razumljivo, simpatično i velika većina građana Srbije se slaže sa tim natpisom na majici. Ali kada to isto uradi ministar policije u Vladi koja ne upražnjava seks, nego građane j... u glavu svaki dan, onda je to - zajebavanje naroda. Nemam drugog izraza za ovaj postupak ministra policije.

Ništa bolje mišljenje nemam ni za odluku ministra policije da otvori most na Moravi. Kakve veze ministar policije ima sa mostom? Isto pitanje možemo postaviti nadobudnom predsedniku države koji obilazi građevinske radove po bankrotiranoj državi. Sve to spada u zajebavanje naroda! Nastavljam u istom seksualnom tonu. Punih dvadeset godina u našem, teško izborenom višestranačju, vlada politika - jebe lud zbunjenog. I vlast i opozicija se periodično smenjuju, tako da ne ugrožavaju međusobne lične interese, pa narod zato kaže - sjaši Kurta da uzjaši Murta.

Sećam se jednog seljaka iz Guče koji mi je rekao pre nekoliko godina, nakon popijene rane jutarnje kafe i rakijice, da ide sada malo po čaršiji da - podjebava. Nekoliko vekova srpska kvazielita, koja ne razume svetsku politiku i istorijske tokove i procese, žrtvuje sopstveni narod za svoje sebične lične interese, nekoliko vekova ti nadobudni skotovi ubijaju, hapse i zabranjuju naše najpametnije ljude, odbijaju sve razumne predloge da budemo mudri, da se ne suprotstavljamo?

Čitavom svetu da se poklonimo i priklonimo moćnijima, da negujemo savezništvo sa susedima i manjim od nas, da ne budemo bahati i suludi, nekoliko vekova ti ludaci na vlasti, opijeni i razuzdani, uglas odgovaraju - ko vas jebe! Od Maričke bitke, preko kosovske tragedije, ustanaka, Prvog i Drugog velikog klanja, pa sve do NATO bombardovanja i sednice Velike Skupštine UN 9. septembra 2010, traje isto nacionalno ludilo, ista suluda i tragična politika, koja se završava pokličom - ko ga jebe!

Ne poznajem nijednu naciju na svetu koja ima vođe, prvake i političare koji su više zla naneli sopstvenom narodu od srpskih dahija na vlasti. Imamo najmoćniju evropsku vojsku na Marici, kojoj se suprotstavila šačica Turaka. Šta da radimo? Ma, ko ga jebe! Karaćemo Turke na buljuke! Daj rujno vino iz mešina da slavimo što smo se sastali. Na Kosovu polju isprečila nam se najjača svetska vojska. Šta da radimo? Ma, ko ga jebe! Idemo da ginemo! Mi smo nebeski narod!

Gde se izgubi državnička mudrost Stefana Nemanje? Gde se izgubi njegova poniznost i razum? Da li bi Stefan Nemanja poveo Srbe na Prvo i Drugo Veliko klanje? Da li bi Stefan Nemanja izašao da se bori pred 19 najmoćnijih NATO zemalja? Zašto je klečao i ljubio stopala Manojlu Komnenu, kada ga izdaše Mleci i Ugri? Zašto se poklonio i puzao? Zašto se taj najzgodniji vladar srednjeg veka, div junak za kojim su dame u Konstantinopolju uzdisale, kada je okovan prolazio ulicama Drugog Rima, sagnuo pred moćnijim silama? Zašto on, dvometraš i mišićavi gorostas, nije ustao i povikao - ko vas jebe?! Njemu bi to više priličilo, nego ovim patuljastim isprdcima što nas vode iz tragedije u tragediju. Stefan Nemanja to nije uradio jer je bio mudar državnik.

Zamislite njega da na nekom vašaru obuče majicu na kojoj piše "Sex mi ne treba, Mleci, Ugri i Vizantijci me jebu svaki dan!" Tako se ne vodi država. Tako se ne pravi politika. Treba nam državnik koji ima mudrost i istorijsku odgovornost. Trebaju nam ozbiljni ljudi za ozbiljna vremena. Moramo napraviti zaokret iz temelja i osloboditi se naših nacionalnih zabluda i mitova. Moramo modernizovati državu, politiku i sebe. To se može ostvariti stalnim učenjem, obrazovanjem, skromnošću, treningom i vizijom koju stvara elita. Vizijom kako će Srbija izgledati na kraju ovog stoleća. Vizijom koja će nas izvesti na put spasenja i izbavljenja.

Najveći neprijatelji smo mi sami sebi. Kada pobedimo sopstvenu nacionalnu sujetu i kada ne budemo prosti i vulgarni, tada će se roditi jedna nova Srbija. Srbija iz koje neće građani da beže, nego zemlja u kojoj će se vraćati i oni koji su morali da odu. A seks neka ostane kao životna energija za opstanak nacije. Umesto reči, pređite na - tela!

OBAMA - Najpre su nam pokazali idiličnu scenu kako se Obama kupa sa svojom ćerkom u Meksičkom zalivu. Tako je lično predsednik pokazao da je zaliv čist i da nema više naftne mrlje. Posle nekoliko dana izašlo je saopštenje naučnih institucija da je 79 odsto nafte ostalo u Meksičkom zalivu. Posle toga smo saznali da se Obama i nije kupao u naftnom zalivu.

Spinovani stručnjaci su, opet, po ko zna koji put, omanuli. Obama gubi podršku birača. Danas je većini jasno da je to sve bila Velika obmana i da gangsteri sa Volstrita drže Republiku u finansijskim okovima. Izlaz je u brzom bankrotstvu Imperije u rastrojstvu. To je dobro i za Demokratiju i za Republiku.

POŽAR - Moskva je u plamenu. Dim je obavio prestonicu. Ljudi napuštaju Moskvu da bi zaštitili svoje zdravlje. To je metafora današnje situacije u Rusiji. Premijer Putin je ponovo, po ko zna koji put, pokazao svoje holivudske, marketinške vratolomije. Ovoga puta je lično upravljao avionom. I lično je gasio požar.

Pa, reći ćete vi, šta je tu problematično? Zar nije dobro da premijer pokaže svoju brigu za nastradale? Greška. Premijer nije stručnjak za požare. Premijer nije obučen da gasi požare. To nije njegov posao. U opisu posla njegovog radnog mesta ne piše da je on obavezan da sedne u avion i da gasi požar. Šta da premijer ne zna da vozi avion? Da li bi on uzeo gumeno crevo i vodenim mlazom lično gasio stihiju? Ali ni to nije u opisu njegovog radnog mesta. Premijer nikada lično ne gasi požar. Premijer razvojem institucija, koje su zadužene za gašenje požara, ne dozvoljava da se pojavi požar. To je zadatak premijera. Treba da napravi institucije u društvenom sistemu koje će sprečiti izbijanje požara, ali koje će, ukoliko požar ipak izbije, biti spremne da ga odmah lokalizuju i ugase.

Šta je pokazao ovaj požar u vrelim letnjim danima? Pokazao je da sistem ne funkcioniše. Pokazao je da sistem ne valja, jer se ovakva nesreća ne bi desila da je sistem funkcionisao. Pokazao je da premijer ne radi dobro svoj posao. Sistem kojim upravlja je u požaru. Ne bi se ugrozilo zdravlje ljudi da je sistem funkcionisao. I tu je suština problema demokratije.

Umesto da institucije spreče nastanak požara, premijer lično, pred kamerama, pilotira avionom i gasi požar. Premijer to lično radi? Zašto? Zato što je premijer lično odgovoran za sve što se desilo. Zato što premijer demokratiju zamišlja kao lično upravljanje aviona pred kamerama oduševljenih gledalaca. Takav Rambo premijer nije poželjan u demokratiji. Takav Džems Bond premijer je marketinški trik. I to ne rešava suštinu problema demokratskih država.

Premijer Putin je političar, kako sam već pre svih isticao, koji je sa svojom KGB ekipom istinski spasao Rusiju ponižavanja i uništavanja. Tu istorijsku zaslugu mu niko ne može oduzeti. On je istorijska ličnost. Zar mu to nije dovoljno da nastavi svoju misiju demokratizacije Rusije. Nažalost, to nije dovoljno premijeru plejboju koji pokušava, svestan da mu rejting iz dana u dan sve više pada, da zaustavi taj logičan pad popularnosti. I sve što radi, ponovo nažalost, čini na najbesmisleniji način.

Dugo sam, preko dve decenije, javna ličnost i prisutan sam u medijima. Ali nikada nisam dozvolio da me, mojom sujetom i pohlepom, mediji istroše. Opominjao sam, recimo, Đinđića da nauči da se kontroliše i da se zaustavi. Mediji brzo potroše čoveka. Čak je i Milošević to dobro znao i retko se pojavljivao. Što mu je davalo, makar prividno, državničku mudrost. Nije dozvoljavao da ga mediji spale u požaru. Svakodnevno pojavljivanje Tadića u javnosti u svim situacijama je besmisleno i kontraproduktivno. Smučio se i Bogu i narodu.

Suština demokratije je u vladavini institucija, a ne ličnom režimu premijera ili predsednika države. Ako premijer lično gasi požare, ko radi njegov posao? Zamislite predsednika banke, to mi je struka i najlakše za objašnjenje, kada bi primao štediše na šalteru. Ko stvara viziju i strategiju razvoja? Ko pravi organizacioni sistem koji besprekorno funkcioniše? Suština demokratije je da svako radi posao koji mu je poveren i da ga radi profesionalno i odgovorno. Uspeh zajednice je zajednički uspeh. Marketinškim trikovima se ne demokratizuje država. Lična vlast nije dobra. Ona uništava Demokratiju i Republiku.

Autoritarna vlast stvara još veće požare. Koji mogu da se ugase na ulici socijalnom revolucijom poniženih, opljačkanih i siromašnih. Ni hapšenje opozicionara koji koračaju u koloni sa sto ljudi ne može sakriti istinu o nesposobnosti režima. Demokratija uvek mora da bude za one koji suprotno misle. Ako svi isto mislimo, eto požara koji može da nas sve proguta.

ITALIJA - Prešao sam za četri dana 500 kilometara po severnoj Italiji. Obilazio sam privredu i pravio nove poslove. U Veneciji dva sata parkiranja košta 26 evra. Na Trgu sv. Marka hiljade ljudi šetaju, gotovo niko ne sedi u baštama restorana. Pola litre vode iz flašice i jedan espreso smo platili 18,60 evra. Malo pivo u Milanu u restoranu kraj Doma je devet evra. Takođe nema gužve. Konobari su izašli ispred restorana i dosađuju se.

U Firenci gužva na ulicama. Stampedo turista juri, gleda i ništa ne kupuju. U Bolonji smo sami sedeli u kafiću i pili sok. Na putu za Đenovu benzin dizel košta 1,36 evra, u Parmi 1,26 evra, u Sloveniji 1,17 evra.

U Trstu je naš domaćin Zoran Blagojević priredio večeru, na Kanalu u neposrednoj blizini spomenika Džojsu, na opšte zaprepašćenje mladog bračnog para iz Beča koji su čitavo veče pili pivo i sok. U krizi se ne večera. Prema nezvaničnim procenama Italija je u gubicima 2.000 milijardi evra. Kriza se vidi na svakom koraku. Šta će se desiti?

Hoće li gangsteri sa Volstrita de se poigraju Italijom kao sa Grčkom? Ko će da plati tolike dubioze? Koliko evra još treba štampati? Predsednik Napolitano traži promenu Ustava. Hoće da ograniči vlast Berluskoniju. Premijer je na odmoru i odgovara - ko vas j...!

Seks mu ne treba. Dovoljno je da ima podanike.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Na nišanu
Svratište: Ko su bili direktori agencije koja je ojadila Srbiju

Agencija za prihvatizaciju

Agencija za privatizaciju je od osnivanja promenila sedam direktora, ali oni ni posle toliko godina nisu želeli da govore o pravim razlozima zašto su svi redom davali prevremene ostavke. Današnja imovina bivših direktora Agencije nije dostupna javnosti, jer mnogi nisu više funkcioneri. Na vrhu liste bivših direktora sa najviše zaključenih, a potom raskinutih kupoprodajnih ugovora, nalazi se aktuelni premijer Mirko Cvetković

Filip Mladenović (CINS)



Srbija je tokom protekle dve decenije doživela i preživela tri talasa privatizacije. Prva privatizacija počela je 1989. godine, u vreme bivše SFRJ i saveznog premijera Ante Markovića, prema Zakonu o društvenom kapitalu. Dve godine kasnije, u režiji Slobodana Miloševića, započeta je druga po redu privatizacija, na osnovu Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. I najzad, u vreme pokojnog premijera Zorana Đinđića 2001. godine krenuo je treći talas, normiran Zakonom o privatizaciji. Tim zakonom uređeni su uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala, a glavnu ulogu u tome imala je Agencija za privatizaciju.

Od 2001. do kraja 2009. godine Agencija za privatizaciju je putem tendera, aukcija ili akcijskih prodaja privatizovala 2.100 preduzeća i u budžet Srbije prihodovala oko tri milijarde evra. U domaćoj javnosti, naročito stručnoj, od samog početka trećeg talasa privatizacije javile su se sumnje kako u sam koncept, tako i u metode transformacije društvene i državne svojine u privatnu. Kritičari koncepta naglašavali su njegov visok stepen koruptivnosti, neminovan u uslovima kada jedan (u ovom slučaju država preko ovlašćenog prodavca - Agencije za privatizaciju) prodaje sve, tj. veliki broj društvenih i državnih firmi. A oni koji su osporavali konkretne načine privatizacije, upozoravali su na netransparentnost postupka i na moguću spregu konsultanata, bankara i revizora u veštačkom obaranju cene preduzeća, što takođe otvara prostor za korupciju na tenderima, aukcijama ili akcijskim prodajama.

Direktori kratkog mandata

Već sama činjenica da je od stupanja na snagu Zakona o privatizaciji 2001. godine do danas promenjeno sedam direktora Agencije za privatizaciju otvara mnogobrojna pitanja. Iako je zakonom predviđen mandat direktora u trajanju od četiri godine, a pravilnikom o radu osigurana velika plata (bruto zarada aktuelnog direktora Vladislava Cvetkovića je - 431.200 dinara), svi dosadašnji direktori su davali prevremene ostavke, uvek sa istim obrazloženjem - "na lični zahtev". Najkraći direktorski staž imao je advokat Branko Pavlović, svega tri meseca (od 7. aprila do 15. jula 2004), a najduži njegov naslednik, diplomirani ekonomista Miodrag Đorđević, dve godine i skoro tri meseca (od 15. jula 2004. do 5. oktobra 2006). Prvi direktor Agencije za privatizaciju, tada rukovodilac u revizorskoj kući Deloitte & Touche, a sada bankar Vladimir Čupić, uspeo je da "izgura" skoro godinu i po (od 17. jula 2001. do 26. decembra 2002). Drugi direktor, tada konsultant, a sada predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, održao se godinu i tri meseca (od 26. decembra 2002. do 7. aprila 2004.). Posle rekordera u dužini opstanka u direktorskoj fotelji Đorđevića, na čelo Agencije za privatizaciju imenovan je novosadski advokat Vladimir Galić, koji je "izdržao" nepunih osam meseci (od 12. oktobra 2006. do 25. maja 2007). Posle njega na dužnost je stupila diplomirani ekonomista Vesna Džinić, koja skoro da je domašila Đorđevićev rekord, sa nešto više od dve godine direktorovanja (od 25. maja 2007. do 18. juna 2009). Nakon svega ostaje još da se vidi koliko će u najnestabilnijoj menadžerskoj fotelji u Srbiji opstati sadašnji direktor, magistar ekonomskih nauka Vladislav Cvetković.

Glasovi i glasine

Svaku prevremenu ostavku "iz ličnih razloga" nekog od pomenutih direktora Agencije za privatizaciju mediji su vezivali za određenu spornu privatizaciju. Ali, to je bio samo vrh ledenog brega naše mutne i problematične privatizacije. Pre svega, bio je sumnjiv način izbora i imenovanja direktora Agencije za privatizaciju. Sve do 2005. godine, do usvajanja Zakona o javnim agencijama, nije bilo predviđeno da se direktor Agencije za privatizaciju bira na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Takođe, prva tri direktora, Vladimir Čupić, Mirko Cvetković i Branko Pavlović, nisu uopšte imali potpisane ugovore o radu sa Upravnim odborom Agencije za privatizaciju kao poslodavcem, što dodatno osporava zakonitost primenjenog koncepta privatizacije. Na konkretna pitanja o "tehnologiji" imenovanja i detaljima u vezi sa angažovanjem prvi direktor Vladimir Čupić, kao i njegov naslednik, sadašnji premijer Mirko Cvetković, tada u stručnim krugovima nazivan "patrijarhom konsultantskih poslova", pružili su šture i uopštene odgovore. Prema odgovoru kabineta predsednika Vlade Srbije, Cvetković je u Agenciju kao direktor postavljen po odluci Vlade Srbije. Tako su načini predlaganja i odabira prva dva direktora Agencije za privatizaciju, bez javnog konkursa i bez potpisanog ugovora o radu, kao i pravi razlozi za napuštanje ove funkcije pre isteka mandata, ostali tajna.

Balkanske metode kadrovanja

O tipično balkanskim metodama "kadrovanja" bio je spreman da govori treći po redu direktor Agencije za privatizaciju, advokat Branko Pavlović. Krajem marta 2004. godine ga je pozvao tadašnji ministar ekonomije Dragan Maršićanin i ponudio mu direktorsku fotelju. Pavlović je pristao, ali, kako kaže, uz tri uslova. Prvi uslov: da li DSS nekom duguje, što bi trebalo da se vrati putem neke nameštene privatizacije? Odgovor je bio ne. Drugi uslov: da li se duguje nekoj stranci iz tadašnje koalicije, G17 plus i SPO - Nova Srbija? Odgovor je takođe bio negativan. Treći uslov ticao se dovođenja dva, tri stručnjaka u Agenciju, u koje je Pavlović imao poverenja. Odgovor je bio potvrdan, i nekoliko dana potom, 7. aprila 2004. Pavlović je zamenio Cvetkovića. Ali, u istinitost ministarskog "ne" novoimenovani direktor se, kaže, uverio već posle tri meseca: razrešen je dužnosti direktora Agencije za privatizaciju. Pavlović tvrdi da je neposredan povod za smenu obaranje fingiranog tendera za prodaju velike subotičke firme Sever, specijalizovane za proizvodnju elektro-motora za belu tehniku, sa oko dve hiljade zaposlenih. Proverom dokumentacije, kako tvrdi, ustanovio je da su angažovani konsultanti lažno prikazali minusni saldo Severa od dva miliona evra. Da je ovaj konsultantski posao pravilno urađen, videlo bi se da je ta firma zapravo u plusu od 10 do 12 miliona evra. Bio je to klasičan primer korupcije, kada se privatizacija određene firme pakuje poznatom kupcu i kada se trguje poverljivim informacijama. U slučaju subotičkog Severa nosilac konsultantskog posla bila je Societe Generale banka, koja je kao svog "podizvođača" angažovala konsultantsku firmu Deloitte & Touche. Pavlović je kao direktor Agencije za privatizaciju raskinuo ugovor sa konsultantima i poništio tender. I onda je smenjen, jer je, kako kaže, crno na belo dokazao mehanizam korupcije u našoj privatizaciji. Pošto je slučaj ove uspešne firme bio dosta medijski osvetljen, sam kupac je na kraju početnu cenu sa 315.000 evra podigao na preko četiri miliona evra, dakle - 13 puta! To dokazuje da je dokumentacija za tender pripremljena tako da razlika između nameštene niske cene i realne, tržišne cene ode nekome u džep posredstvom angažovane banke i konsultanata.

Začarani krugovi korupcije

Nisu samo konsultanti odgovorni za sve sumnjive privatizacije u Srbiji od 2001. do 2009. godine. Deo odgovornosti snose i angažovani revizori, zaduženi da provere da li se poštuju odredbe potpisanih ugovora, naročito u vezi sa novim investicijama i socijalnim programima. Bilo je slučajeva da je privatni voćnjak prepisan tekstilnoj fabrici, što je potom prikazano kao nova investicija. Zatim dođe revizor, utvrdi tržišnu vrednost voćnjaka i tu sumu uvaži kao da je stvarna investicija u privatizovanom preduzeću. U lancu začaranih krugova korupcije su bili i bankari. Niz je i primera u kojima su banke davale rizične garancije, kao što je to slučaj kruševačke Župe i Komercijalne banke, ali čini se da Narodna banka Srbije nije posebno obraćala pažnju na te stvari. I najzad, tu su i bogati i moćni pojedinci, ratni profiteri iz Miloševićevog vremena. Pavlović pominje osam imena domaćih tajkuna, koji su preko tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića izlobirali njegovu naglu smenu...

Ništa od revizije privatizacije

Posle advokata Pavlovića direktorsku štafetu je preuzeo finansijski i poreski policajac Miodrag Đorđević, na predlog resornog ministra iz DSS-a Predraga Bubala. Zanimljivo je da je Đorđević bio prvi direktor Agencije za privatizaciju koji je prema nama dostupnoj dokumentaciji potpisao ugovor o radu. Njime se, između ostalog, direktor obavezuje da dostupne poverljive informacije vezane za delatnost Agencije za privatizaciju čuva ne samo tokom mandata nego i dve godine posle prestanka rada u Agenciji. Ironijom sudbine, nakon ostavke 2006. godine, Đorđević se zaposlio u kompaniji Novosti kao zamenik direktora, da bi pre izbijanja afere sa nemačkim VAC-om napustio tu kuću. Đorđević je takođe ostao nedostupan za razgovor, ali će ostati upamćeno da je uhlebljenje posle Agencije našao u firmi koja je privatizovana pod sumnjivim okolnostima upravo za vreme njegovog mandata.

Sledeći direktor Agencije za privatizaciju bio je advokat Vladimir Galić, rodom iz Kikinde, odakle je bio i tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo. Imajući u vidu zanimanja poslednja tri direktora Agencije (advokat, finansijski policajac, pa opet advokat), bilo je očigledno da tada vladajuća stranka DSS nastojala da kompromituje prethodnu stranku DS, koja je kontrolisala Agenciju. Postojala je čak i navodna politička platforma lidera DSS-a Vojislava Koštunice, da će proverom već izvršenih privatizacija od 2001. do 2004. doći do pravednije privatizacije, međutim, to se nije ostvarilo. Nažalost, ni Galić nije bio raspoložen da govori.

Posle nepunih osam meseci Vladimira Galića smenjuje Vesna Džinić, nekadašnja bankarka u Societe Generale banci. Ona je posle 5. oktobra 2000. kao generalni direktor Agencije za osiguranje depozita, rukovodila stečajem četiri najveće srpske banke. Od tada je u medijima označena kao bliska saradnica najpre guvernera NBS, a potom ministra Dinkića. I ona je iznenada, iz ličnih razloga, u maju 2009. podnela ostavku, a u javnost su procurile dve verzije "ličnih razloga". Po jednoj, Džinićeva je bila izložena pritiscima nakon privatizacije hotelskog kompleksa Genex na Kopaoniku, pošto je novi vlasnik, MK grupa Miodraga Kostića insistirala na tzv. preparcelizaciji zemljišta za novu investiciju. Prema drugoj verziji, "lični" razlog je smanjenje zarada zaposlenima u državnoj upravi, čime bi plata direktorke Agencije za privatizaciju bila smanjena sa 344.000 na 292.000 dinara. Naslednik Vesne Džinić od sredine 2009. je njen pomoćnik Vladislav Cvetković, takođe ekonomista, kome je ostalo da privatizuje još negde oko 100 firmi, kao i da nešto učini sa preko 550 do sada raskinutih ugovora o privatizaciji.

Više koristi nego štete

Urednik ekonomske rubrike nedeljnika NIN Mijat Lakićević ipak kaže da je privatizacija Srbiji u ovdašnjem ekonomskom, političkom i društvenom ambijentu, donela više koristi nego štete. Promenila je poslovnu atmosferu, uvela strani kapital, povećala stopu izvoza i podigla produktivnost rada. Takođe, privatizacija je donekle dovela u pitanje najveće prokletstvo ovdašnjeg mentaliteta, a to je stalno osciliranje između populizma i etatizma. Nažalost, jedna trećina privatizacije loše je urađena zbog velikih koruptivnih potencijala, a tu se pre svega misli na naše političke, intelektualne, stručne i medijske elite. Što se uloge konsultantskih kuća u našoj privatizaciji tiče, ono što je sporno jeste posao za policiju i za sudsku istragu. Korupcija nije specifikum samo konsultanata u Srbiji, već je to "epidemija" na globalnom nivou.

"Kratki i nedovršeni mandati direktora Agencije za privatizaciju posledica su nedostatka jasnih pravila igre i viška voluntarizma. Takođe, verovatno je bilo i jakih pritisaka raznih krugova, i poslovnih i političkih, pa se tome direktori nisu mogli uspešno odupreti tokom čitavog mandata. I najzad, vremenom je stvoren u javnosti svojevrsni odijum prema privatizaciji, što je dodatno kompromitovalo direktorsku funkciju", zaključuje Lakićević.

Cvetković na vrhu liste po broju raskinutih privatizacija

Tokom proteklih devet godina privatizacije, za svakog od šest bivših direktora Agencije za privatizaciju, kao što se vidi, vezuju se sporne ili nedovoljno transparentne privatizacije pojedinih društvenih preduzeća. Prema podacima sa sajta Agencije za privatizaciju vidi se da je od početka privatizacije prodato nešto više od 2.400 preduzeća, ali je istovremeno raskinuto nešto više od 550 kupoprodajnih ugovora To su sve neuspešne privatizacije i to predstavlja negde preko 23 odsto od svih privatizacija, iako ima još brojnih primera spornih privatizacija u kojima Agencija nije raskinula kupoprodajni ugovor. Ipak, najveći broj danas raskinutih ugovora, ukupno 168, zaključio je aktuelni premijer Mirko Cvetković. Vesna Džinić je zaključila 155 kupoprodajnih ugovora, koji su nakon određenog vremena raskinuti, Miodrag Đorđević 101, Vladimir Čupić 40, Vladimir Galić 38, a Branko Pavlović 21.

Neophodna prava revizija privatizacije

Proces privatizacije bliži se kraju sa nezadovoljavajućim efektima zbog visoke stope korupcije. Prema Zakonu o privatizaciji očekivani visoki prihodi od privatizacije bili su namenjeni za Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, za podsticanja privrednog razvoja, za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, za vraćanje dugova čiji je obveznik ili garant Republika Srbija i za program razvoja privrede i zaštite životne sredine, koji donosi organ lokalne samouprave. Nažalost, neutvrđeni iznos finansijskih sredstava od privatizacije otišao je u privatne džepove i u kase stranaka zahvaljući sprezi bankara, konsultanata, revizora, tajkuna i političara, o čemu ubedljivo govori i način izbora i dužina mandata direktora Agencije za privatizaciju. Zato je neophodno izvršiti reviziju barem najvećih privatizacija u Srbiji od 2001. do 2009. godine i utvrditi odgovornost dosadašnjih direktora Agencije za privatizaciju.

(Oprema redakcijska)







Šta imaju od imovine?

U Agenciji za borbu protiv korupcije nije bilo moguće proveriti imovinske karte svih šest bivših direktora Agencije za privatizaciju, jer neki više nisu funkcioneri. Vladimir Čupić i Branko Pavlović nisu podnosili izveštaje o imovini i prihodima, jer u to vreme nisu postojali propisi koji regulišu tu vrstu obaveze. Prema odgovoru Agencije za privredne registre, Čupić je pored funkcije predsednika izvršnog odbora Hypo Alpe Adria banke, danas još i vlasnik privatnog preduzeća Di Vina iz Beograda, koje se bavi trgovinom na veliko pićem. Ostali direktori, Mirko Cvetković, Miodrag Đorđević, Vladimir Galić i Vesna Džinić dostavljali su imovinske karte Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa, ali su one za nas još uvek tajna, na osnovu odredaba Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji je bio na snazi od 18. januara 2005. do 1. januara 2010. Međutim, od 10. juna 2010. godine na zvaničnom sajtu Agencije za borbu protiv korupcije objavljene su nove imovinske karte više od 700 funkcionera. Od šest bivših direktora Agencije za privatizaciju, domaća javnost je mogla da sazna šta su sve prijavili samo dvoje: Mirko Cvetković i Vesna Džinić. Premijer Cvetković zarađuje mesečno 131.000 dinara, a od nepokretne imovine ima jedan dvoiposobni i jedan jednoiposobni stan. Poseduje automobili marke volvo S60 iz 2006. godine, ali i 10 odsto akcija u preduzeću S Tabak. Džinićeva je na funkciji predsednice upravnog odbora Komercijalne banke sa primanjem od oko 60.000 dinara i više nema primanja u državnom organu. Od nepokretne imovine poseduje dvosoban stan (52 kvm+11 kvm) i ima automobil pežo 207 iz 2008. godine.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Klizav teren

Nemačka politika na Balkanu se ne menja



Pajac Bele kuće



Nemačka diplomatija je u bizarnom položaju da brani interese svoje države u regionu u kome tradicionalno prisustvuje samo kao okupatorska sila. A pri tome još mora i da se dogovara sa zemljom koja u istom regionu tradicionalno važi za oslobodioca





Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta





Jedini put kada je Nemačka bila na strani Srbije u modernoj istoriji bilo je na Berlinskom kongresu, kada je Oto fon Bizmark izdejstvovao proširenje Srbije i njenu nezavisnost od Otomanskog carstva. Od tada postoji rečenica "gvozdenog kancelara" kako Balkan nije vredan da na njemu kosti ostavi i jedan jedini nemački vojnik.

Ni danas Nemačka ne želi da žrtvuje svoje sinove za sprovođenje nečega što bi iz daleka moglo da se nazove "balkanskom politikom" NATO alijanse i Evropske unije. A i zašto bi dok su tu Haris Silajdžić ili Bajram Redžepi, spremni da bombarduju, ako treba, još deset pijaca sa svojim stanovništvom kako bi dozvali američke bombardere da napadnu Srbiju. Nemačka politika prema Balkanu ne menja se još od vremena ubistva poslednjeg srpskog progermanskog kralja, Aleksandra Obrenovića.



Bez svilenih rukavica



Ono što se u nemačkoj spoljnoj politici takođe ne menja već decenijama, jeste njena potpuno nesposobna diplomatija. Čak ni jedan Hans Ditrih Genšer, koga su s pravom zvali doajenom evropske i svetske diplomatije, nije našao svilene rukavice u kojima bi izveo krvavi raspad SFR Jugoslavije, već je sve odradio tako bahato i očigledno da je na kraju postao žrtva svoje sopstvene ludačke politike.

I nekadašnji ministar u Saveznoj vladi Nemačke, Oto Švarc-Šiling, nije uspeo da prikrije da stoji na platnom spisku muslimanskog lobija, pa je konačno morao da se povuče sa nemačke političke scene. To mu, međutim, nije smetalo da kasnije preuzme mesto međunarodnog visokog predstavnika u BiH, državi u kojoj se samo neku godinu ranije otvoreno svrstao uz jednu zaraćenu stranu. Nije ga opametila ni blamaža da su za njegova mandata SAD prvi put stale na stranu Srba kako bi ih zaštitile od ovog pomahnitalog muslimanskog plaćenika.

Danas bi Švarc-Šiling opet da deli lekcije nepokornim Srbima, javno pozivajući nemačku vladu da se jače angažuje na Balkanu. Samo, kako?

Bolna tačka nemačke diplomatije nije samo nedostatak kvalitetnih kadrova već daleko više nedostatak sredstava da se sprovede zacrtana politika. Skoro pola veka jedini posao nemačkih diplomata bio je da se po svetu izvinjavaju za strahote Hitlerove politike. U isto vreme, srpske diplomate u okviru jugoslovenskog SIP-a aktivno su radile na stvaranju nesvrstanog pokreta, a neretko bili i jedini kanal za komunikacije između dve svetske supersile. Razlika u iskustvu više je nego vidljiva, bez obzira na to što je aktuelni beogradski režim učinio sve da otera stare i dovede nove, poslušne kadrove.

Nemačka, osim toga, nema ni sredstva kojima bi bilo koju vladu u svetu privolela na saradnju i poslušnost. U ovom slučaju Vuk Jeremić i njegovi saradnici iz srpskog MSP-a mogu slobodno da zahvale Grčkoj i Španiji što su iz nemačke privrede isisale sva raspoloživa sredstva koja su u proteklim decenijama bila glavni adut nemačke spoljne politike.

Kasa EU je prazna i Nemačka mora prvenstveno da brine kako da se ta rupa popuni. Zato Gvido Vestervele prilikom svoje nedavne posete Beogradu nije mogao da glumi zavrtača ruku Slobodana Miloševića, Ričarda Holbruka, iza koga je stajala najmoćnija vojna sila sveta. Iza Vestervelea, u najboljem slučaju, stoji - njegov dečko. Čak se i nemačka kancelarka Angela Merkel mudro drži po strani puštajući svog neukog koalicionog partnera da baulja po svetskom diplomatskom parketu.

Blamiranje sa pompezno najavljenim dolaskom u Beograd, za koji se unapred znalo da neće doneti bitniji pomak u kosovskom problemu, nemačka diplomatija je jednostavno morala da preuzme na sebe. Dovoljno iskusna Hilari Klinton za ovo nije bila spremna da žrtvuje čak ni nekog najniže rangiranog službenika Stejt dipartmenta. Glava nemačkog ministra spoljnih poslova tako je za Amerikance bila najjeftinije rešenje.



Oprezno sa Moskvom



Poziciju lidera u Istočnoj Evropi i Pribaltiku Nemačka nije smela da zauzme iz obzira prema svom nadmoćnom istočnom susedu - Rusiji. Moskovska administracija je blagovremeno, ali i veoma energično, Berlinu dala do znanja da nije spremna da investira milijarde dolara za gasovod kojim bi se snabdevala Nemačka, ako će on da prolazi kroz region u kome Rusiju tretiraju kao neprijatelja. Tako je došlo do tihe i gotovo neprimećene preorijentacije baltičkih republika i Poljske ka Rusiji, uz istovremeno formalno ostajanje i u EU i u NATO-u.

Istu poziciju Rusija zastupa i kada je u pitanju drugi krak gasovoda ka Evropi - "Južni tok". Da bi uopšte počela realizacija ovog za Nemačku i Evropu od životnog značaja važnog projekta, Moskva je tražila da se u najmanju ruku poštuju njeni interesi u regionu, u koji treba da investira milijarde svojih dolara. Kako ni Brisel a ni Berlin nemaju ni potrebna sredstva niti drugi način da dođu do energenata, crnomorski region i Balkan treba da budu ostavljeni Rusima. Zato je i upadljivo odsustvo iskusne Merkelove iz svih razgovora o destabilizujućim pitanjima Balkana.

Vestervele ovu poruku nije shvatio. Ili jeste, ali se odlučio na teatralni potez kojim bi svima jasno demonstrirao da je Zapad izgubio uticaj u Jugoistočnoj Evropi.

Prilikom svog dolaska u Beograd nemački ministar imao je prazne ruke. Pretpristupni fondovi EU su ispražnjeni, a Srbija nema odakle više u Evropi da zajmi pare jer Evropa para jednostavno više nema. Sve što može ona investira u Španiju, Grčku i ostale svoje bankrote. Baš zbog potpune finansijske iscrpljenosti, EU trenutno ni ne razmišlja o daljem proširenju, osim možda u slučaju Hrvatske. I sa te strane Vestervele, dakle, nije imao šta da ponudi.

U vremenima Holbruka ili Solane, Zapad je na raspolaganju imao i štap i šargarepu. Štap je danas polomljen - jer bi destabilizacija Balkana dovela do kašnjenja realizacije "Južnog toka" koji mnogo više treba Evropi nego Rusiji - a šargarepa je davno pojedena.

Nemačkoj zaista treba novi pristup Balkanu, u tome se slažu svi u Berlinu. Jedino što Vestervele, kao neiskusni političar i još neiskusniji diplomata, nije najbolje rešenje sa osobu koja bi dovela do tih promena. Za razliku od Merkelove koja ima i zavidan kontraobaveštajni staž, Vestervele uopšte ne razume nijansirane odnose u međunarodnoj politici. On još uvek nije uspeo da shvati da se srpska politika sve manje formira u Nemanjinoj a sve više u Moskvi, i da bi zato pri svakom svom koraku na Balkanu trebalo pažljivo da osluškuje eho sa Istoka.

Opet, za razliku od svog koalicionog partnera, kancelarka kao političar realnosti shvata da evropska politika mora sve više da se orijentiše na potrebe najprostranije evropske i svetske zemlje - Rusije. Ono što Zapad zamera Tadiću, da svoje spoljnopolitičke nastupe u vezi sa Kosmetom ne usaglašava sa njima, isto to Rusija zamera Vesterveleu. Ako Nemačka želi da nastavi politiku približavanja Rusiji i njenim neizmernim energetskim resursima, moraće više da se obazire i na ruske spoljnopolitičke interese. Rusija želi stabilan Balkan, a to nije moguće postići bez Srbije ili, čak, protivno njenim interesima.

Vestervele će kad-tad morati da prihvati ovu realnost i da ubuduće manje bude pajac Bele kuće, a više kreator moderne nemačke spoljne politike. Ili od te politike neće biti ništa.









Živo blato



Ozbiljni analitičari u Berlinu i oko njega od samog momenta najave Vesterveleovog putovanja u Beograd i njegovih ciljeva, postavljali su pitanje da li se Nemačka to dobrovoljno vraća u status američke kolonije.

Neizbalansirana politika na Balkanu već je donela dovoljno glavobolja Americi, smatraju upućeni, i ona iz tog košmara želi što pre da se izvuče i posveti daleko važnijim problemima kao što su Iran ili Kina. Sa druge strane EU nema nikakav ni približno jedinstven stav o ovom delu evropskog kontinenta, što se najbolje videlo na samom kosovskom primeru, ali i u beskonačnoj diskusiji oko daljeg proširenja.

U taj politički vakuum sve snažnije ulazi Rusija sa petro-dolarima i primamljivošću svog ogromnog tržišta. Kao poslednji džoker, iz američkog rukava je istresena Nemačka čiji su interesi na Balkanu utemeljeni na istorijskim iskustvima.

Pod izgovorom da po koalicionom sporazumu spoljna politika spada u domen šefa FDP-a, Gida Vestervelea, kancelarka Merkel se virtuozno izvukla iz ovog živog blata. Primarni cilj njene politike je da spreči da Nemačka bude zdrobljena između Amerike i Rusije ili razapeta zbog sveevropskih interesa. U to se nikako ne uklapa zastupanje pristrasne američke politike u delu sveta koji Rusija tretira kao sopstvenu interesnu sferu.









Nemačka jeste privredni džin i lokomotiva evropskog razvoja, ali je istovremeno i potpuno iscrpljena zalaganjem za očuvanje kako EU, tako isto i NATO-a, i u obe organizacije je najveći platiša. Uz sve to, jedino parče sveta za koje se može reći da je nemačka interesna sfera jeste Balkan.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nikad sama



Piše: Slavica Đukić-Dejanović





Nije šala: naš predsednik i ja slažemo se makar po dva strateška pitanja. Oboje volimo skupe automobile i lake muškarce. One sa kojima se sve brzo dogovoriš, bez mnogo reči.

Kada sam bila mlada i neukusna, odlučila sam da u život uđem punim korakom. Moje noge se nisu spuštale, takoreći. Meni je bio prihvatljiv apel druga Lenjina, upućen nakon pobede Oktobarske revolucije, da drugarice treba da izađu drugovima u susret. A ja sam volela važne drugove, sa dubokim džepom.

Kao psihijatar, bila sam poslednji porodični psihoterapeut mom bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću, nešto kao sveštenik umesto pričešća, jer on nije bio vernik, pa je to bio jedini način da se malo smiri uoči predstojećih događaja. Rekli su mi, u tim dramatičnim trenucima: idi Slavice, i gledaj da Slobu malo opustiš, da mu ruke budu dole dok mu stavljamo lisice, a glava gore prema nebu, da ne gleda kako ga vezujemo. Eto, tako je bilo. Predsednik me je tada pogledao, dok sam mu ja pričala priče o prolaznosti kao mitu ljudske nade, zamolivši me rečima - Slavice, molim Vas, bolje je da ćutite. I ja se trgnem. Dok me gledate ovako uvek veselu, možda mnogi ne znaju da sam ja umela da ćutim punih usta.

Priznajem, tada mi je bilo žao Slobe. Da nije tu bila drugarica Mira, nameravala sam da raskopčam blizu, da Slobu privijem na grudi kao Jovanka Orleanka, da oseti prave ženske, šumadinske, jer ostatak života, znala sam, provešće sanjajući svoju dragu Becu.

Ako sam već počela da ispovedam svoje male tajne, reći ću vam i to da sam grešila sa mnogim muškarcima, ali jedan od njih, moj sadašnji suprug, bio je pun pogodak. Kako sam mogla da ga odbijem? Vezao čovek veeeliiku mašnu preko haube skupog automobila, parkirao ga ispred moje kuće, i ja sam se predala. U stvari, kad su pokloni u pitanju, nikad nisam bila sklona da ih odbijam. I čega lošeg ima u tome?Ovaj poslednji muž kupio mi je jedno preduzeće, ali je morao da ga vrati, zbog štrajka radnika.

Ali... jednog dana, posle Slobinog odlaska u aps, pukne nešto u meni. I kažem ja sebi, Slavice, dušo, pusti komunizam, i socijalizam, može tebi još više da obezbedi kapitalizam!

Moj sin studira u Americi. Skupo jeste, ali ima se, može se.

Partija je meni moja dala.

Kada nas je sadašnji predsednik Tadić kupio da izdamo opoziciju i postanemo deo njegove služinčadi, ja sam prvo pitala Ivicu koliko ja dobijam. Pošteno, otvoreno. Ivica licitira. Sada je u partiji velika uzbuna, jer je Ivica zaboravio Tadićeve pare da podeli. Sigurnije su na njegovom računu u Londonu. Pare su nam preneli diplomatskom poštom!

E, dragi moj narode, ne skupljamo mi, čelni ljudi, samo novac. I trošimo ga.

Ja volim lepo da izgledam, da sam doterana. Znate, moja frizura, odeća, posebna kozmetika, obešenjački osmeh. Sve to ima svoje...

Ali, nije lako biti ja, Slavica Đukić-Dejanović. Tek sam pre neki dan primetila da dok sam ja kod mog fizera, cela ulica je blokirana. Pitam svoje telohranitelje što je tolika gužva, a oni kažu, to je zbog Vas, gospođo predsednice Skupštine. Ju, što zbog mene, štrecnem se ja, pomislim na nešto ružno, nije valjda došlo do toga? I taman kada htedoh da zacvilim i pitam ih možemo li ispred gladne raje uteći, isto kao što je moj muž utekao ispred štrajka iz Rače, oni me utešiše da su oni blokirali ulicu, i to zbog moje bezbednosti!

Uf, a meni nešto laknu, uđoh u kola, a još pet limuzina ide za mnom. Kolona do bola.

Nisam ja mačji kašalj. Mene, kao poslanika, a i predsednicu Narodne skupštine Srbije, čuva najmanje po deset telesa. Moj Ivica ne žali pare na moju bezbednost. A i da zaposlimo tu mladež.

Eto, dođoh do glavne stvari, zbog koje vam i pišem ovu stranu. Jesen stiže, Dunjo moja, kaže pesma. A na jesen, šanuo mi je moj drug, svi očekuju da pređem u novi kabinet, da zamenim Onog na Andrićevom Vencu.

Svi osim njega znaju da mu je istekao rok trajanja. On se još ne da, narcisoidan je. Joj, strašno se bojim, zaista me je strah, ako budem i njemu, kao i Slobi, morala da držim strah, da mu kažem - dragi predsedniče, budite hrabri, neće da vas boli, tako to biva sa velikim ljudima, ili onima koji su to poželeli da budu. Mogla bih da mu olakšam, da mu kažem da smo zahvaljujući njemu dobili reformisano pravosuđe, nezavisne sudije i tužioce, uredne zatvore i čiste ćelije (auuu, slagaću ga, nema mi druge!).

Tešiću ga. Reći ću mu: mnoge su kraljeve i careve posekli, obesili, ma šta obesili, iskasapili. A naš narod nije takav. On je nekako više za evroatlantske integracije, za poštovanje Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda...

Znam predsedniče, ali Vi niste marili za zakon, a i ova sirotinja je za doslednu primenu zakonitosti, oni žele da Vam prirede jedno fer suđenje. Reći ću mu, samo da ostanem prisebna u tom času, i da ne mislim da se što pre uselim na njegovo mesto, da kod nas zakonom nije predviđena smrtna kazna.

Možda pomenem i Legiju, kako će, eto, moći da se druži sa tako važnim čovekom u zatvoru, okružen sa toliko muškaraca.

Uf, zaboravim da kažem, kada sam poslednji put bila u Americi, da su me pripremali kako da preuzmem tu dužnost. Kažu mi, gospođo Slavice, samo glavu gore. Pitam šta ću s nogama, a oni meni - neka jednom budu uspravne. Odlučno, onako kao psihijatar, kažu mi, obratite se narodu svom, i obećajte im sve!

Nikad nisam volela jesen, ali ovu nekako s nestrpljenjem očekujem. Jadan Boki, samo on ne sluti šta mu rade, i šta oko njega rade.

Vidimo se u mom kabinetu. Ko od vas preživi, neka mi slobodno mahne kad me vidi doteranu, kada izlazim od frizera...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče

Zoran Milojević



Na pijaci nude kilogram potpuno trulog paradajza za sto pedeset dinara. Pitam prodavačicu:

- Da li ovakav paradajz daješ svojoj deci?

- Jok, njima dajem drugi.

- Kako te ne grize savest da srpskoj deci prodaješ trulež?

- Gledaj svoja posla.

Setih se očeve priče kako su za vreme nemačke okupacije, seljaci iz okoline Beograda prodavali Beograđanima kilo luka za kilo zlata. Zlo činimo, na zlo mislimo, a dobru se nadamo! U mnogim Srbima je umro - čovek!

Priča Drakče bakalin: - Imao sam neki dug državi, tri hiljade dinara. U presudi piše da mogu i u zatvor za te pare. Na šalteru gužva. Ama, ja obožavam svoje Srbe što su potkupljivi. Ubacim hiljadarku više u uplatnicu i ne čekam red. U ovoj zemlji se kažnjavaju samo oni što duguju dve-tri hiljade dinara.

Srpski jurišni instrument - limena truba, uz čiji zvuk su Srbi jurišali u slobodu, postao je jurišni instrument na čiji zvuk Srbi i "inostranci" jurišaju na roštilj, sladak kupus i pivo. Vreme svoje nosi, ali je instrument ostao isti. Limena truba je ostala ista. Srpski narod nije ostao isti.

Sretoh matičara koji me je venčao. Posle "demokratskih" promena ga smeniše, pa ode u penziju.

- Uživaš u demokratiji, a? Rukovasmo se.

- Uživam nepouzdano.

- Koju stranku podržavaš?

- Sve.

- E pa, u zdravlje - rekoh polazeći.

- U zdravlje poš'o i svrati ovuda da se ispričamo džabe.

- Neke vaše mane će, ako ih ne uklonite, biti pogubne po vašu naciju. To nam je pisao Arčibald Rajs čiju 81. godinu od smrti obeležismo.

Vraćajući se sa groblja, vidim izašli neki da demonstriraju.

- Gladni smo! - viču jedni.

Drugi se dernja: - Da li je ikog briga što sam ja gladan?

Dobacih mu: - Idi kući, to što si ti gladan ne vređa ničiji moral.

- Mora da si mnogo pametan - podrugivački mi se obrati.

- Ne prijatelju! - uzviknuh - ja sam sit večite gladi - sitih!

Stupila je na snagu zabrana kasetnih bombi kojima su nas Amerikanci obasipali. Predlažem da im uzvratimo gađanjem kasetama Seke Aleksić, Mileta Kitića i ostalih naših kasetaša.

Na svetski dan ljudi koji se služe levom rukom rekoše da ih je u svetu dvanaest odsto. Sasvim je sigurno da je i u Srbiji sve više - levaka.

Na Kosovu ništa novo! Umesto trulog paradajza, prodaje se jeftina priča o evropskoj perspektivi regiona. Trulež je trulež, ma koliko bila jeftina.

Sačuvajte osmeh na licu. Možda u njemu pronađete kakvi smo ljudi bili.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Србији прети одвајање Санџака и Војводине



Политика | 9. септембар 2010. |
18:50

_____

Србији прети одвајање Војводине и Санџака уколико измење­ни текст
резолуције о Косову буде прихваћен у Генералној скупшти­ни УН,
тврде саговорници „Правде“.

Милош Јовановић, потпредседник ДСС-а, сматра да нова резо­луција
показује издајничко деловање власти.

– Прво су преговарали о мисији Еулекс, онда о резолуцији са ЕУ… Ако
наставимо с овим попуштањем, од Србије неће остати ни Бео­градски
пашалук. Следеће је постављање питања Рашке – и то је већ отворено,
а имамо и сепаратистички статут Војводине – закључује Јо­вановић.

Потпредседник НС-а, Дубравка Филиповски, поручила је да се Србија
налази у врло тешком тренутку.

– Ако је заиста Србија била приморана да пристане на ова­кву
резолуцију како не би дошло до дестабилизације Војводине и
Санџака, то је веома лоше – рекла је она.

Ђорђе Вукадиновић, уредник НСПМ-а, рекао је да је Србија у
измењеном предлогу резолуције о Косову, који је усагласи­ла са
ЕУ, одступила од свих битних ставова, што се не може ока­рактерисати
другачије него као врста капитулације.

Опширније у штампаном издању…

[You must be registered and logged in to see this link.]

Blerotine



Zapadni mediji su pogrešno nazvali Tonija Blera "Klintonovom pudlicom", jer u
memoarima tog hvalisavca (koji je svojim izmišljotinama bacio u sjenku i Barona
Minhauzena), on je taj koji je ubijedio SAD da krenu u hitlerovski napad na
Srbiju, a to ne rade pudlice. Ako je, ipak, tako, onda je engleski kralj Henri
Osmi naivno dijete za "pudlicu", jer je skratio za glavu "samo" nekoliko svojih
žena. Doduše, Henri Osmi i Toni Bler su počinili i sličan grijeh: Henri je
pogubio Tomasa Mora, osnivača utopijskog socijalizma, a Klintonova pudlica je
pogubila, u Hagu, socijalistu Slobodana Miloševića, praktikanta srpske utopije:
"pravda će pobijediti". Henri i "pudlica" su sve rješavali argumentom sile, jer
silu argumenata nisu imali. O Henriju Osmom znamo iz knjiga, pa ne možemo biti
sigurni šta bi bilo da smo se s njim sreli. Blera smo, nažalost, sreli i zato
znamo da je on ratni zločinac.
Bler kaže da "ne može da kaže" da su problemi Balkana, "koji je više od vijeka
bio sinonim za nestabilnost, riješeni, ali da Balkan ima šansu za bolju
budućnost". A ta ista "pudlica" je obećavala da će svi problemi Balkana biti
riješeni kada se izbombarduju zli Srbi. O tim lošim procjenama (lažima?), riječ
su rekli engleski birači koji su ga poslali na evropski politički otpad. Jer,
srećom, nijesu svi Englezi "pudlice". A šansu za budućnost je Srbija imala sve
dok je Bler bombama nije vratio pola vijeka nazad.


Balkan je nestabilno područje zbog svoje nesrećne geopolitičke pozicije, kao i
nacionalnog i vjerskog sastava. Ali, tokom vijeka koji pominje "pudlica",
Balkan svoje nesreće duguje upravo Bleru, njegovim precima, kao što je Čerčil,
i engleskoj obavještajnoj službi, glavnim "rovcima" na Balkanu. Još na
Solunskom frontu su naši "savjeznici" Englezi, sjedeći u rovovima iza srpskih
junaka, dogovarali sa Bugarima, a Srbima iza leđa, kako da sklope mir na štetu
Srba. Vojvoda Mišić im je pomrsio račune čuvenim probojem, koji je i danas
primjer u svim vojnim čitankama, i tu svoju blamažu Blerovci Srbima nijesu
zaboravili. Engleska obavještajna služba je organizovala 27. mart 1941. u
Beogradu, ali ne zbog borbe protiv fašizma, već zbog svojih ondašnjih intriga u
Srbiji. Uloga Engleske (ne govori se ovdje o Velikoj Britaniji, jer Škoti,
Velšani i Irci nijesu Srbima ništa skrivili, no se i oni pate u
velikobritanskoj tamnici naroda) na Balkanu je, vijek unazad, poznata upravo po
tome što je njihova obavještajna služba, naročito u Srbiji, najjača, najbolje
organizovana i najefikasnija. Reklo bi se i u Montenegru je slično, o čemu
svjedoči činjenica da Gospodar ima neki "privatni kreditni" odnos sa Londonom.
Oko ubistva Miloševića i demonizovanja srpskog naroda veoma su se potrudili
Englezi i njihove sudije u Hagu. A streljanje Zorana Đinđića zaudara na spoljni
nalog, pri čemu se u toj tezi, koju iznose i zapadni analitičari, Engleska ne
može zaobići. Dapače, što bi rekao počasni građanin Podgorice, "sada nišči šjor
Mesić".


Pudlice su lijepe kuce, ali "Klintonova pudlica" je nemoralna Bler-zvjer kada
piše da je Kosmet za njega bio "moralno pitanje" i da mu je žao što je NATO
pogodio i civilni konvoj, naravno ne srpski, već trakorsku kolonu Albanaca koji
su se vraćali na Kosmet i nijesu masakrirani greškom holandskog pilota, no
namjerno da se spriječe dalji povratci, pošto bi oni rušili Bi-Bi-Si
falsifikate o etničkom čišćenju. Njemu je "žao" što je pobio civile, ali ne bi
on radio što je radio, a još manje se time hvalio, kada bi zbog toga sjeo na
optuženičku klupu. I šta imaju masakrirani albanski civili od Blerovog žaljenja?


Ništa, osim blerotina.


(Autor je bivŠi generalni konzul SRJ u Bariju)

PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ


[You must be registered and logged in to see this link.]

Правом против силе: покушаји Србије да реши питање Косова у УН





Јелена Гускова

9.09.2010, 18:03



САД и НАТО активно подржавају независност Косова. Европа им такође помаже у
томе колико може. Управо тако се може оценити увођење Мисије за успостављање
законитости и поретка на Косову 9. децембра 2008. године без дозволе СБ. 1900
међународних чиновника треба да припрема Покрајину за независност, да научи
Албанце европским нормама функционисања правног, економског и политичког
система, да помогне формирању министарстава, ресора и административне службе.
Потирање норми међународног права испољава се управо у томе што се на
независност гура територија која за то уопште није спремна, и још треба да иде
у припремну групу, како би освојила елементарне појмове на нивоу вртића и
касније била примљена у први разред европске школе - у редове развијених
цивилизованих демократских држава.

Став непризнавања независности Косова Србија наставља да брани прилично упорно.
Идући правним путем, уздајући се у праведност међународних организација. Србија
се обратила Генералној скупштини УН са молбом да оцени правомерност поступања
косовских Албанаца. 8. октобра 2008. године Генерална скупштина УН примила је
резолуцију коју је изнела Србија и која је садржала молбу да Међународни суд да
консултативни закључак о следећем питању: Да ли једнострано проглашење
независности од стране привремених институција самоуправе Косова одговара
нормама међународног права? Косовске власти су изразиле жаљење поводом усвајања
ове резолуције, подвукавши да је независнот Косова неповратна и да разматрање
законитости проглашења независности у Међународном суду неће сметати другим
земљама да позитивно оцене стални програс на Косову или да признају Косово за
независну државу.

Међународном суду су биле потребне две године да да своју консултативну одлуку.
22. јула 2010. године Међународни суд је признао да усвајање декларације о
проглашењу независности од 17. фебруара 2008. године не крши опште међународно
право, Резолуцију СБ УН 1244 или уставне оквире. Зато усвајање декларације није
нарушило било какву примењиву норму међународног права. Да скренемо пажњу на то
да је питање постављено Међународном суду било крајње незгодно, зато је он
допустио његову измену, а затим и давање прилично бесмисленог одговора. Питали
су за независност, а добили одговор о декларацији, тачније једноставно о папиру.

Такав одговор Међународног суда који је дозволио да се параразира питање, а
затим да се да непотпун одговор, који је још више отежао решавање сложеног
косовског питања. Албанци се надају да ће им ово решење омогућити да ускоро
постану пуноправна европска држава, а Србија тврди да никада неће пристати на
одвајање Косова од Србије и да ће наставити борбу за почетак новог
преговарачког процеса.

Природно, поставља се питање да ли је уопште било потребно обраћати се
Међународном суду, јер одговор против интереса Србије могао је да се
прогнозира. Довољно је да се сетимо односа међународних организација, САД,
НАТО-а према Србији током читаве кризе, почев од 1991. године - није било ни
једне објективне и непристрасне одлуке, која би уважавала интересе Србије. Ипак
можемо схватити руководиоце земље - не смеју се затварати врата и стално
говорити „не". Треба тражити излаз из ћорсокака, мада за сада потез Србије
подсећа на аутогол.

Добивши негативан одговор од Суда правде, Београд је поново упорно наставио да
тражи истину код главног међународног органа - Генералне скупштине УН.
Генералној скупштини понуђена је још једна резолуција Србије. У њој се позива
на наставак пилитичког дијалога Београда и Приштине по свим отвореним питањима.

Београд је цео свет наговарао да опозове резолуцију - министри иностраних
послова Немчаке и Велике Британије, комесари ЕУ, други чиновници међународних
стурктура. Београд су убеђивали да је независност Косова практично решено
питање, и треба не бечећи се, прећи на разматрање практичних питања. Али Србија
је управо понављала да не признаје независност Косова, позивајући се на подршку
земаља које до данас нису то учиниле.

Најплодотворнији испоставили су се вишесатни преговори иза затворених врата
председника Србије Бориса Тадића са Високим предтавником ЕУ за иностране
послове и политику безбедности Кетрин Ештон. Србија је пристала да промени
текст ставова резолуције, нова варијанта је усаглашена са свим члановима ЕУ, и
сада већ нова резолуција предата је Генералној скупштини УН. Да упоредимо
текстове.

Ако се у српској резолуцији осећало разочарање због одлуке Међународног суда
(она је једноставно примљена к знању), сада је Србија прихвата са поштовањем. И
друго. Предложен је наставак дијалога између Косова и Србије.

На први поглед, нова резолуција не садржи у себи непосредну претњу по Србију,
она је неутрална, безуба, буквално никаква. Ипак, из неког разлога је било
потребно да се она промени, мада је и српски предлог био прилично коректан?

По нашем мишљењу, ЕУ је било важно да покаже јединство својих редова по питању
Косова, САД и НАТО да се повуку у сенку, а Генералној скупштини да усвоји
резолуцију коју ће подржати сви без изузетка, и са олакшањем да је преда СБ.
Управо тамо, како нам се чини, и започеће главне дискусије.

Постоји истина у резолуцији једна нијанса, на коју треба обратити пажњу. Текст
у којем је реч о наставку дијалога између Београда и Приштине, српски медији
преводе као дијалог између страна, а на западу тврде да је реч о дијалогу
између две државе у тражењу узајамно прихватљивог решења. Разлика је толико
суштинска, да изгледа Београду поново сервирају јело са подтекстом: говоримо
једно, а подразумевамо сасвим друго.

Вероватно је Борис Тадић пристао на измену резолуције зато што су се на
преговорима са Кетрин Ештон разматрала питања заштите споменика културе,
српских енклава, могуће аутономије за северни део Косова, Косовску Митровицу.
Ипак не треба заборавити да ЕУ никада није играла улогу прве виолине у решавању
балканских питања, зато тешко да Срби треба да се надају у испуњење договора.
Решаваће САД. У сваком случају, тако је било до сада. Јер на Косову НАТО има
своје интересе - војну базу Бондстил, која није под контролом ни једне
међународне организације. Осим тога, не решавати питање у корист Албанаца после
толико година интензивног гурања тог питања, за САД означава губитак престижа,
јер процес се превише отегао, и одавно напустио рокове које је планирао
Вашингтон.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Конузин: Пажљиво мотримо на Србију




четвртак, 09 септембар 2010 15:14 Вести

Руски амбасадор у Србији Александар Конузин рекао је да је руска делегација у
Уједињеним нацијама добила упутство у погледу усаглашавања Резолуције Србије и
ЕУ о Косову и Метохији. Конузин је рекао новинарима да та упутства иду у правцу
да је Влада Србије потврдила неприхватљивост једнострано донете декларације о
независности Космета.

Он је нагласио да је у складу са Уставом Србије та покрајина део Србије, а да
Резолуција 1244, која се сматра међународном основом регулисања тог питања,
такође потврђује суверенитет Србије над Косметом.

"Са великом пажњом пратимо све догађаје, а посебно питања која се односе на
суверенитет и територијални интегритет Србије" рекао је Конузин.

Он је истакао да је Влада Србије потврдила спремност за дијалог са Приштином о
свим питањима, као и да смо "видели и спремност ЕУ да допринесе том дијалогу".

"Како сам схватио власт је изменила тактику свог деловања у достизању зацртаних
циљева. Ми ћемо пажљиво пратити реаговање јавног мњења у Србији, а на првом
месту реаговање становника Космета", рекао је Конузин.


Српско-Руска вјежба


На обали Облачинског језера, код Мерошине одржана је вежба припадника Сектора
за ванредне ситуације и хеликоптерске јединице МУП-а Србије и руског
Министарства за ванредне ситуације.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Srbija „digla ruke“ od međunarodnog prava?




Menja li Srbija politiku prema Kosovu



Srbija pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija izlazi sa rezolucijom o
Kosovu koja je usaglašena sa Evropskom unijom. Da li je reč o značajnom
zaokretu srpske spoljne politike?




Tekst rezolucije o Kosovu je bitno izmenjen, i to će svakako imati dalekosežne
posledice, ističe za Dojče Vele Svetlana Đurđević-Lukić, zamenik predsednika
Foruma za međunarodne odnose. S obzirom da se u novom tekstu više ne govori o
osudi jednostrane secesije, Srbija je na taj način indirektno odustala od toga
da insistira na međunarodnom pravu u pogledu prava na secesiju, kaže Svetlana
Đurđević:



„I to će biti veoma značajno za mnoge zemlje takozvanog ’globalnog Juga’,
takođe i za BRIK zemlje, koje su iz svojih razloga podržavale ovakav koncept
odsustva prava na secesiju. Možda to neće nužno biti toliko izrazito na
današnjem glasanju, ali će to svakako imati neki odjek u međunarodnom pravu, i
u daljem razvoju odnosa na nivou Ujedinjenih nacija“.



Prihvatamo ono što smo odbijali



Srbija se nakon prihvatanja izmenjenog teksta kosovske rezolucije, kao rezultat
pritiska Evropske unije, našla u vrlo neprijatnoj poziciji, kaže za Dojče Vele
Čedomir Antić, predsednik „Naprednog kluba“:



„Dakle, Srbija je sada suštinski prihvatila okvire Ahtisarijevog plana, koji je
odbijala. Znači, sada smo došli u poziciju da ono što smo ranije odbijali sada
preporučujemo Ujedinjenim nacijama, i nadamo se da će to podržati celokupna
međunarodna zajednica. Pretpostavljam da će stoga ovde biti održana i neka
proslava tim povodom, kada bude završeno glasanje u Generalnoj skupštini UN“.



Sada je EU prioritet?



Ovakva usaglašena rezolucija sa Evropskom unijom predstavlja i značajnu promenu
srpske spoljne politike, smatra Svetlana Đurđević- Lukić. Ta spoljna politika
je do sada insistirala na tome da imamo dva jednako važna prioriteta: Evropsku
uniju i Kosovo, kaže ona:



„To je jako lepo zvučalo, ali je u praksi bilo teško primenjivo. Tako da smo
povremeno imali izjave visokih zvaničnika da je, zapravo, ipak Kosovo
prioritet. A ovakvim potezom, da se rezolucija usaglašava sa EU, meni se čini
da je u stvari došlo do toga da će konačno Evropska unija biti prioritet broj
jedan Srbije i na konkretnom planu“.



Međusobno priznavanje u budućnosti?



Sada je postalo izvesno da su uslovi koji se postavljaju Srbiji na putu
evropskih integracija pre svega politički, ocenjuje Čedomir Antić. U tom smislu
odnos prema Kosovu postaje ključan za dalji napredak Srbije ka Evropskoj uniji,
kaže Antić, i u budućnosti se može očekivati i pitanje međusobnog priznavanja.



Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odg. urednik: N. Jakovljević

[You must be registered and logged in to see this link.]

Милојевићева етничко-историјска карта српских земаља:

VELIKO ZLO I SRAMOTA SRBIJE
10.09.2010.
Vlast koja zarad tuđih interesa obmanjuje sopstveni narod predstavlja veliku
nesreću za Srbiju. Zato se s razlogom postavlja pitanje koji su novi koraci
vlasti upereni protiv nacionalnih i državnih interesa Srbije

Sadašnja vlast je pristajanjem na izmenjenu rezoluciju nanela veliko zlo i
sramotu Srbiji. Posebno je ponižavajuće što su u Generalnoj skupštini mnoge
zemlje branile Srbiju, ali nisu imale koga da brane jer je sama Srbija odustala
da brani sebe. Više od dve godine, naročito od prihvatanja Euleksa, vlast je
zapravo prikriveni saučesnik u procesu pravljenja lažne države Kosovo.

Vlast koja zarad tuđih interesa obmanjuje sopstveni narod predstavlja veliku
nesreću za Srbiju. Zato se s razlogom postavlja pitanje koji su novi koraci
vlasti upereni protiv nacionalnih i državnih interesa Srbije. Koji su novi
ultimatumi koji će biti ispostavljeni sadašnjoj vlasti? Hoće li sadašnja vlast
sutra pristati i na muftijine zahteve za uspostavljanje nove pokrajine i biti
saučesnik dalje državne razgradnje Srbije?

Vlast koja je svoj cilj da EU nema alternativu stavila iznad same Srbije bacila
je zemlju u okove uspostavljanja dobrosusedske saradnje sa lažnom državom
Kosovo. Time je Srbiju stavila u podanički odnos i omogućila neprestano
ucenjivanje od EU. Posle propagandnog nasilja o tobožnjim velikim uspesima
vlasti, ostaće potpuna opustošena i ojađena Srbija. Srbija je u istoriji gubila
bitke na Kosovu, ali nikada nije izgubila Kosovo. Ova vlast je na putu da uđe u
istoriju kao prva i jedina koja čini sve da i stvarno izgubimo Kosovo.

10. 09. 2010. 00:00h | Voli vas Borisav optimista Đorđević
BORA ČORBA ČORBULjACI

Mala, mala, mala grupa pedera


U poslednje vreme moja nesrećna zemlja Srbija suočena je sa mnogim dilemama.

Poslati ili ne poslati Rezoluciju Ujedinjenim nacijama o Kosovu i na taj način se zameriti moćnoj EU koja čuva “nezavisnost” Šiptarije ko malo vode na dlanu. Ako pošaljemo, ne valja, nikad nas neće primiti u zajednicu da uživamo sve prednosti Evrope bez granica, pa da se razmilimo po kontinentu ko komšije Rumuni i Bugari, neće nam više davati ni pišljivog evra, niti će nam pomoći kad se zadužimo ko Grčka.

Dakle, najebali smo, izolovani, sami i međusobno posvađani na krv i na nož.

Ako ne pošaljemo, opet ne valja. Onda možemo lepo da pocepamo Ustav, da poslušamo “dobronamerni savet” hadžija iz Haga (to su oni što se bave “pravdom”) i prećutno priznamo novopečene samoproglašene komšije, da zaboravimo sve što je tamo srpsko, Severnu Mitrovicu, Leposavić, Zubin Potok, Štrpce, Goraždevac, Kosovsko Pomoravlje i još mnogo mesta naseljenih manjinom, ljudima koji tvrdoglavo tamo žive i neće da mrdaju dupe u sve užu i užu Srbiju. Pa čak i u toj komplikovanoj zemlji postoji, istina malobrojna grupa ljudi koja ne prihvata činjenicu iz evropskih udžbenika istorije da su srpski manastiri deo nekakve albansko-vizantinske arhitekture i kulture. Neće da se pomire sa, za neku godinu relevantnom istinom, da su Pećka patrijaršija, Gračanica, Dečani i ostale svetinje u stvari od uvek bile džamije.

Ako ne pošaljemo, ko da smo se sami sebi posrali usta i znači da na nas može da ga šilji ko god hoće i kome se digne.
U prevodu, najebali smo ga.

Pa je nađeno solomunsko rešenje da se Rezolucija pošalje, ali ne u početnoj oštroj varijanti, nego da se ublaži, otupi i takva tupa i tupava prosledi Ligi naroda (pardon UN).

U tom smislu su nas posetili mnogi visoki evropski zvaničnici da našem Centralnom komitetu kažu šta im je činiti.
Izdvojio bih posetu dva homoseksualca, tj. geja. Upristojio sam se, nisam upotrebio pogrdnu reč peder. To ja zbog Evrope.

Došao nam je Nemac, deklarisani učesnik parada “ponosa”, ali nije poveo dečka, zato što je Srbija homofobična sredina.
Došao nam je i Englez, ubi se dokazujući da nije gej, ali zli jezici kažu da je i on seksualno drugačije orijentisan. Danas u kafani čujem totalno neproverenu priču da je Englez svoga 25-godišnjeg dečka, inače ličnog šofera, neverovatno talentovanog za politiku, postavio za specijalnog savetnika ministra inostranih poslova, tj. sebe. Onda su i novine provalile njihov odnos, pa je morao da savetniku da otkaz zbog pritiska javnosti.

U tom smislu možemo da najebemo i od pozadi. Zato, ili dupe uza zid ili da osnujemo srpsku nazadnu stranku, naprednu već imamo.

I ako “pobedimo”, u UN, biće to Pirova pobeda. Možda malo moralne satisfakcije, ali se stanje na terenu neće promeniti ni sa pedalj. Srpsku zemlju će od Srba čuvati okupatori koji se zovu EULEKS, što znači - najebali smo. Ako “izgubimo”, dešava se ista stvar, samo što ćemo se (bar neki od nas) osećati kao popišano cveće. Najebali smo tek onda.

Što je najšašavije, niko živi ne zna tekst Rezolucije. Ni oštru ni tupavu verziju!

Najebali smo u svakom slučaju.


izvor: VESTI 10.09.2010

RUSKO UPOZORENJE SRBIJI

petak, 10 septembar 2010 23:07



Moskva se nadala da Srbija neće odustati od predložene rezolucije, ali je bila
spremna da podrži i neku drugu, kojom bi Beograd još diskretnije nastavio da
brani svoj teritorijalni integritet

U vreme kada se već šuškalo da će režim popustiti pod pritiscima svojih
zapadnih prijatelja i sa njima usaglasiti rezoluciju podnetu Generalnoj
skupštini UN, ambasador Ruske Federacije izneo je kakav stav po tom pitanju ima
Rusija. Zvanična Moskva je odlučno podržala rezoluciju koju je Beograd podneo
posle odluke Međunarodnog suda pravde, a koja je uz svu obazrivost, i sve
manjkavosti, ipak imala za cilj da zaštiti bar minimum minimuma srpskih
interesa. Zato je za našu javnost i političare bilo posebno zanimljiv kako će
se Rusija postaviti u slučaju da Srbija popusti i potpuno prihvati volju SAD.

RUSKI RULET
Aleksandar Konuzin je u vezi sa tim rekao: „Mi podržavamo napore srpske strane
u vezi sa zaštitom suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, Srbi treba
sami da odrede kako će to raditi, a mi ćemo svakako biti uz njih“. Što je
značilo da je Rusija spremna da podrži bilo koji model odbrane Kosova i
Metohije, za koji se Srbija odluči. Moskva se nadala da Srbija neće odustati od
predložene rezolucije, ali je bila spremna da podrži i neku drugu, kojom bi
Beograd još diskretnije nastavio da brani svoj teritorijalni integritet.

Međutim, beogradski režim je uveravao Kremlj, kao i sopstvenu javnost, da neće
popustiti, i da će istrajati na putu, makar blage, odbrane Kosova i Metohije.
Vuk Jeremić je odlučno poručivao: „Nećemo povući rezoluciju“. Rusija je to
ozbiljno shvatila. Verovatno su poljuljanom poverenju u iskrene namere srpskih
vlasti doprineli i stavovi političkih analitičara koji su i u ruskim očima
imali renome nacionalno odgovornih. Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, koji
su polako evoluirali od DSS do stavova vladajućeg režima, i dalje su imali
patriotski oreol. U ruskim krugovima smatralo se da znaju šta govore, odnosno
da bar oni ne učestvuju u igranju nekorektne spoljnopolitičke igre. Što je, na
žalost, veliki propust tako ozbiljne i moćne zemlje.

U skladu sa tim, Rusija je uložila značajne napore i uspela da pridobije veliki
broj zemalja da podrže srpsku rezoluciju. Veoma aktivno se angažovala i da
spreči novi talas priznanja Kosova koji je postajao sve izgledniji. Samo par
država je podleglo američkom pritisku dok se većina kolebljivih uzdržala zbog
energičnog stava Rusije. Šta se onda desilo?

Srbija se sporazumela sa Vašingtonom i Briselom, i prihvatila sve što su od nje
tražili. Tako ne samo da je pristala da aminuje odsecanje dela sopstvenog tela,
već je zabila i nož u leđa Rusije. Ona je dosledno radila za srpske interese, i
u to uložila svoj međunarodni prestiž, a onda je srpski režim srušio sve što je
Rusija napornim radom napravila.

KOSAČOV
O posledicama toga, onda kada je već bilo uočljivo kuda je režim krenuo ali je
još bilo prostora da bude upozoren i tako podstaknut da se vrati na prethodne
pozicije, munjevito je, na konferenciji za štampu posvećenoj ruskoj spoljnoj
politici, progovorio Konstantin Kosačov. Predsednik komiteta Državne Dume
(Skupštine Rusije) za Međunarodnu politiku rekao je sledeće:

„Ja se bojim da će faktičkim odstupanjem od principa nepovredivosti granica
vlasti u Beogradu izgubiti i svoju istorijsku teritoriju i svako poštovanje
unutar međunarodne zajednice. Dobili smo pouzdane informacije da su se srpske
vlasti saglasile sa brisanjem ključnog zahteva iz rezolucije koju su same
podnele pre dve nedelje, naime konstatacije da jednostrano otcepljenje nije u
skladu sa međunarodnim pravom i poziva na početak razgovora o statusu južne
srpske pokrajine.

Time su naši srpski prijatelji sopstvenu rezoluciju sami doveli do apsurda, a u
međunarodnoj zajednici ovim definitivno gube svaki kredibilitet, tako da kao
posledicu tog čina možemo već narednih dana i nedelja očekivati novi talas
priznanja nezavisnosti Kosova, jer druge države neće moći čvrsto zastupati
teritorijalni integritet Srbije kada sama Srbija od njega odustaje.

Na naše ponude diplomatske pomoći povodom nove rezolucije vlasti u Beogradu su
reagovale učtivim odbijanjem. Nisu prihvatili ni ponude za pravne konsultacije
i stratešku podršku grupe Šangajskog sporazuma na predstojećem zasedanju
Generalne skupštine UN.“

GLUPOST ILI SRAMNA TRGOVINA?
Sve u svemu, Rusija je na vreme upozorila Srbiju kakve će biti posledice njenog
malodušnog poteza. Jasno je još nešto. Kao što je pre dve godine rekao ministar
spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, Rusi neće biti veći Srbi od Srba. Ako
Srbi neće da brane svoj teritorijalni integritet, zašto bi ubuduće to radila
Rusija?

Da stvar bude i gora, iza kulisa stoji još nešto, što Srbiju može skupo da
košta. U ruskim diplomatskim i političkim krugovima postoji osnovana sumnja da
se nije radilo samo o defetizmu srpskog režima i neznanju režimskih
analitičara. Moguće je da je oficijelni Beograd obavio veštu trgovačku
operaciju.

Malo je pojačao svoju patriotsku retoriku. Paralelno sa tim je uveravao Rusiju
da će istrajati u vezi sa onim što je započeo. Tako je povećao svoju težinu u
očima SAD i EU, odnosno njegova pregovaračka pozicija je postala bolja. Nju je
onda iskoristio da istrguje materijalnu podršku koja bi produžila opstanak
režima, možda čak i do redovnih izbora. Vrh DS je, čini se, ubio jednim udarcem
dve muve: dobio je sredstva za opstanak ali i obećanje da će biti smanjena
zapadna podrška njegovim konkurentima, što znači da će naprednjaci, stranka
koju neki nazivaju Mi-6 opozicija, ostati bez dela dosadašnje podrške. SNS je
zapad pripremio kao rezervni tim, a sada je Tadić istrgovao da on do daljnjeg
ostane na klupi, što pokazuju šizofrene izjave lidera naprednjaka Nikolića:
prvo, da smo trebali u vezi sa rezolucijom da se dogovorimo sa EU, odnosno
pošto je tako i bilo, da smo poraženi što smo pravili rezoluciju sa EU.

U politici ništa nije besplatno. Tako dobru „kupovinu“ morao je da plati
Kosovom i odnosima sa Rusijom. Nju je prevario i faktički odbacio. Već ranije
se od nje distancirao, ali takva politika je sada doživela kulminaciju. Kada je
Medvedev posetio Beograd, srpski zvaničnici izražavali su spremnost da sa
Rusijom razvijaju savezničke odnose, ali su ubrzo zaboravili treći (ruski) i
četvrti (kineski) stub spoljne politike. Kako je svojevremeno u tekstu „Da li
je promenjena spoljnopolitička orijentacija DS-a?“ ubedljiv dokazao Dragomir
Anđelković, sva priča o tim stubovima imala je dnevnopolitičku dimenziju i bila
je u funkciji ubrzavanja procesa evropskih integracija, kao i dobijanja
sredstava od MMF-a.

O odnosu aktuelnog režima prema Rusiji mnogo govori i kako je postupio sa
ruskim predlogom nove evropske kolektivne bezbednosti. Ta inicijativa koju je
Moskva u razrađenom vidu ponudila tokom 2009. godine, od strane naših vlasti
skoro da je ignorisana. U početku su se o njoj pozitivno izjasnili, ali kada su
videli da je Amerika odbacuje, odnosno relativizuje, i sami su počeli prećutno
da postupaju na isti način. „Centar za razvoj međunarodne saradnje“, čiji sam
predsednik, uložio je velike napore kako bi srpskoj javnosti bio objašnjen
pozitivni značaj ruske inicijative za Srbiju, kao i da bi animirao naše
političke strukture da je podrže, ali vlast i tzv. opozicija na to je ostala
gluva. Nju isključivo interesuje šta joj se poručuje sa zapada, a samo
demagoški nastoji da predstavi da je zainteresovana za produbljivanje odnosa sa
Rusijom.

NSPM NA BRANIKU REŽIMA
Pažljivo sam pratio polemiku koju su autori „Pečata“, „Vidovdana“ i „Novog
Standarda“ imali sa analitičarima „Nove srpske političke misli“. Studiozno sam
sagledao stavove oponenata i diskusiju tokom koje su Dragomir Anđelković,
Branko Radun, Milorad Vučelić, Miša Đurković, Milovan Balaban, Vladan
Vukosavljević, razobličili prevaru režima u vezi sa rezolucijom, odnosno ulogu
koju su u tome imali Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Nekada ugledni
nacionalni analitičari koji su sada postali posredni partneri sa „ekspertima“
drugosrbijanske analitike, oličenim u liku Ivana Vejvode, Dušana Janjića,
Milana Nikolića.

Podržavam nastojanje spomenutih autora da se reafirmiše objektivna analitika,
odnosno demonstrira zloupotreba analitike od strane onih koji su svoj
„patriotski“ renome podredili potrebama režima koji naciji nanosi štetu. Ipak,
mislim da je tokom rasprave izostao jedan važan segment. Tokom nje nije
razmotreno pitanje refleksije režimske prevare sa rezolucijom na stav Rusije
prema Srbiji. Zato sam smatrao da je neophodno da se indirektno uključim u
polemiku, i nešto napišem o tome.

Rusija je ključni partner Srbije. Ta zemlja štiti ne samo njen teritorijalni
integritet već i opstanak Republike Srpske. Svako kome je stalo do interesa
našeg naroda, o tome bi morao da vodi računa, i ne bi smeo da se sa njom igra,
odnosno da zloupotrebljava dobru volju Moskve. Aktuelni režim je to uradio.

Nadam se da će zbog prijateljstva prema srpskom narodu, ma šta mislila o
vlasti, Rusija ostati uz nas. A da će svi građani Srbije koji svojoj zemlji
žele dobro, posle ovoga što je sada učinjeno, početi da se osvešćuju, odnosno
da će sada kada su stvari postale mnogo jasnije i na političkoj, i na
analitičkoj sceni, prepoznati ko u vlasti i opoziciji radi protiv interesa i
Srbije, i Rusije. I da će u skladu sa tim građani prevazići apatiju u koju nas
zapadni nalogodavci režima i velikog dela opozicije guraju, tako da će, bar
onoliko koliko pre dirigovanog razbijanja SRS-a, početi aktivno da se bore da
se Srbija vrati svojim interesima i prijateljima. A toga neće biti bez promene
ove vlasti i odbacivanja lažne alternative koju zapad za nju nudi.


Autor Dr Stevica Deđanski, predsednik „Centra za razvoj međunarodne saradnje“


Izvor

Срби - Народ Који Нестаје




ceo film: [You must be registered and logged in to see this link.]

Са благословом Његовог Преосвештенства Владике канадског Георгија ексклузивна промоција документарног филма “СРБИ – НАРОД КОЈИ НЕСТАЈЕ” заказана за 9. септембар ове године у 19 часова, у Сали “Свети Ђорђе”- Ватерло.

Већ 11. септембра уследиће његово приказивање широј телевизијској и интернет јавности.

Реч је о дугометражном филму који представља живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и народа. Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог историског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија… О овим и другим чињеницама сведоче припадници духовне и интелектуалне елите али и такозвани обични људи, сељаци, мученици, страдалници…

Погледајте трејлер и за више информација посетите

[You must be registered and logged in to see this link.]

ceo film: [You must be registered and logged in to see this link.]

Pljačka li vam materina!

Milan Jovanović - KOMENTAR



Kad plavuša pita drugaricu: Je l’ se ispravno kaže Iran ili Irak?, to je vic. A kad srpski državni vrh uz korišćenje novopronađenih palatalizacija i

jednačenja po zvučnosti reč PORAZ pretvori u reč POBEDA, e onda to više stvarno nije smešno.

Urnebesna srpska tragedija, prošarana ponekim sportskim bleskom, kao naručenim da umesto kapitulacije pred Zapadom glavni naslovi budu Miloš Silni Teodosić i starac Duda Merlin od stotinu ljeta, nastavljena je u Njujorku. Kako je samo bio silan taj aklamativni aplauz dok smo sami sebi namicali omču oko vrata čekajući da neko priđe i šutne stolicu.

U kući obešenog ne govori se o konopcu, veli stara izreka, ali je naša kuća odavno na raskršću svetova i na periferiji pameti, tako da to za nas ne važi. Priče i objašnjenja vrlih diplomata sa spuštenim gaćama podsetila me je na nedavni san u kojem moj pokojni otac Veljko i ja idemo od kafane do kafane i zgranutim poznanicima objašnjavamo da on, u stvari, nije umro i da je danima u bolničkoj kapeli ležao zbog pogrešne lekarske dijagnoze.

Idućeg ponedeljka biće mu tačno pola godine, a, eto, još mi dolazi u san. Tadić i Jeremić tih osećanja prema majci otadžbini nemaju, važno je samo da pregrme i ovu izdaju, da prođe dan-dva, da se gnevni istutnje i da krenu dalje. Ako ima dalje.
Ne mogu više čak ni da budem besan, više me neka tuga spopala. Kao kad shvatiš da ti rođenog sina, koga si zamišljao kao vrhunskog fudbalera, ili bar vaterpolistu, lopta interesuje ko poslednja rupa na svirali. Ili da je zlato mamino, čim je dospelo do visine ogledala i toaletnog stočića, postalo glavna gradska sponzoruša.

Ili da, ne daj bože, i jedno i drugo gledaju “Grand”, “Farmu” i slušaju Cecu, Seku i Jecu.

Bora Čorba je davno otpevao “kako je lepo biti glup”. I zaista. Ne brinem za one kojima preti izliv krvi u mozak čim pokušaju da išta misle. Njima je sve tako lepo i tako jasno, od početka. Reko trener - trći Bajro! I ja trćo… Ali šta ćemo s onima koje mozak boli od užasne količine laži u koju očekuju da poverujemo? Misle li da smo svi maloumni, nadaju li se da ćemo im oprostiti? Očekuju li da se priključimo oktobarskoj gej koloni, da i mi osetimo kako je njima bilo lepo tamo po Briselima, Parizima, Njujorcima….?

Neće moći, iskoristiću građansko pravo da vas mrzim. I psovaću vas ko Vlah s koca, sve dok budem mrdao, sve do devetog kruga pakla u koji nas vodite.

O kako je, kao što već rekoh, bila veličanstvena ta aklamativna podrška našem nacionalnom samoubistvu. Sa galerije su klicali i uvaženi gosti zapadnih silnika, Tači, Hiseni i Sejdiju. Srbija je opet, što reko Čerčil (za koga se, posle toliko decenija ispostavlja da je milion svojih sunarodnika oterao u smrt od gladi) - pronašla svoju dušu. Svi nas, napokon, vole, a tako je malo trebalo za taj uzvišeni cilj. Svi koji su stajali na putu tom svetom saznanju što nam je donelo propast (D. Vasiljev) sada neka vise.

Pozvaću se na političkog neistomišljenika, ali nesporno duhovitog kolumnistu Lj. Živkova (koga je kritika na račun Tadića zbrisala iz programske šeme B92), pa ću reći da se osećam kao Mujo koji na autoputu vozi suprotnim smerom: radio javlja da “neki ludak vozi kontra”, a ja se čudom čudim - kakvi jedan, hiljade!

Uostalom, oni što su nam postavili smernice i putokaze ponašaju se kao s uma sišavši. Tako da smo Mujo i ja, može biti, u pravu, bez obzira što nam hiljade drugih ređaju familiju, nazivaju kretenima, ablenduju i teraju nas u pravu traku.
Obrni, okreni, opet se vraćamo na isto: šta je poraz, a šta pobeda? Da li su Sloba u Kumanovu i Boris na Ist Riveru zaista pobedili, kako kaže predanje? I imaju li veze njihove nebulozne rečenice sa onim disleksičarem koji je upao u banku i razdrao se:

- Vazduh u ruke, pljačka vam materina! Ovo je p…!

Sedi, Tači, petica! Neka se spremi Muamer…


11. 09. 2010. 00:00h | Piše: Milan Jovanović

[You must be registered and logged in to see this link.]

21. februar 2007.
Milion ljudi na ulice


P
ress prenosi najkonkretniji deo ovog, jedinstvenog Božovićevog političkog “monologa”: - Moje trenutno političko opredeljenje je sledeće: “Jebem im mater svima!” Gde je ta politička partija koja, na primer, u svom programu predviđa izvođenje milion ljudi na ulice ukoliko Kosovo dobije nezavisnost, a svi su se u predizbornoj kampanji

kleli u Kosmet! Da izađemo svi, u kolicima, s decom, da kažemo - ne! Mirno, bez nasilja, da nas milion Beograđana kaže - mi nećemo. Da povedemo po troje dece, koja će pamtiti dan kada su sa ocem ili majkom ili bakom ili dekom, pokretnim ili nepokretnim, bila na ulicama Beograda.

Da ako nam uzmu Kosovo na silu, da kažemo da su ga uzeli na silu, ali da im to nikad nećemo zaboraviti, a da ne bismo zaboravili, moramo da povedemo decu. Gde su ti jebeni radikali?! Ja nisam ni za jednu partiju, a kamoli za njih, ali ako me pozovu u ove svrhe ja ću izaći. Jer, upamtite moje reči, Beograd ne sme da prlja lice! Dovoljno su mu prljave ulice, fasade… Beograd treba prvo okrečiti, oprati naravno, ali ne sme da ima ovako uprljano moralno lice, koje nikada, ali nikada nije imao. Pizda im, bre, materina!

I znam ja da ovo nećete objaviti, kao što neke vaše kolege nisu objavile kada sam rekao da neću da idem na premijeru preko crvenog tepiha, nego preko crnog, ali nema veze, navikao sam… I još nešto: ne mogu da svarim te priče Amerikanaca, kako će, kao, da nam obnove Dom omladine, a ovamo, na drugoj strani, oteše nam Kosovo.

Pa, nismo mi baš s tolike kruške pali. Ma, Stefan Lazarević… Despotovina je umrla 1459, a vi ste tada otkriveni, pička vam materina, kada je poslednji deo Srbije pao pod Turke, oni su tada otkriveni…

I kao Srbinu iz Crne Gore, kao Crnogorcu, teško mi pada šta tamošnja vlast radi i kako se odnosi prema Kosovu. Tragično je to. Čekajte Čekua, sačekali gubu, dabogda!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Mitropolit Nikolaj uručio ordenje za anti-gej politiku




П
ловдивски митрополит Бугарске Православне Цркве Николај удостојио је највишег одличја „Св.апостол Јерма“ (1) – првог степена пазарџишког јавног тужиоца Стефана Јанева

за новинар.де Ј.З. 10.09.2010

+++

и градоначелника Пазарџика Тодора Попова због њиховог “заузимања за заштиту хришћанских вредности, одбрану врлиности и морала, светости брака, породице и државности». Одлука је предузета поводом разбуктале дискусије у Пазарџику у вези «скандалног», како га називају већина бугарских новина, чл. 14 Наредбе о јавном реду, који забрањује јавну демонстрацију сексуалне и других орјентација на јавним местима.

Председник Општинског савета града Георги Јорданов добио је од Пловдивског митрополита почасну грамату.
„Показало се да постоје лица, која су у одлуци Општинског савета Пазарџика разумели озбиљну претњу, претњу која очувава вредности брака, и они покушавају да нам на сваки начин наметну ново ропство, ропство плоти, ропство похоте“, рекао је “дјадо“ Николај у свом обраћању у највећем саборном храму у Пазарџику „Пресвета Богородица“.

Пред уручивање одличја глава Пловдивске митрополије је изјавио:

„Има нешто што се зове друштвени морал, јер друштво није дужно да трпи некога да му натура пред очима сопствену изопаченост, да гледа како нам неко разара душе наше деце, како улива отров у саму идеју светости савеза мужа и жене, који образује породицу. Задатак саме Православне цркве, наложена од самог Господа Исуса Христа, је да чува јеванђелске принципе, укључујући моралне и етичке принципе, на којима се заснива јавни ред.

Задатак Цркве је да увек разобличава Лукавог, када он покушава да разруши тај ред. Зато је Свети Синод Бугарске Православне Цркве, у свом саопштењу из јуна, осудио иницијативу за одржавање геј-параде у престоници. Св. Синод се категорично супротставља тој јавној, беспризорној и срамној демонстрацији содомског греха. Она руши традиционалне ставове и вредности бугарског народа и уноси саблазан у схватањима наше деце и омладине. Св. Синод призива властодршце да забране одржавање тог содомског зборишта, а грађане да не учествују у таквој мрзости. Задатак Цркве је осим тога да храбри оне, који се боре против зла и устали су у заштиту хришћанских вредности“.

Владика Николај је још рекао да наградама за тужиоца Стефана Јанева и градоначелника Пазарџика Тодора Попова показујемо пример за све православне хришћане како треба да се бране своје драгоцености.

Тужилац Јанев пре месец дана као званични став тужилаштва изједначио је хомосексуалност са развратом и прозвао га је бестидношћу.

У свом објашњењу истиче да „сексуална орјентација индивидуа, која се показује пред разнородном публиком, улази у конфликт с моралом и утиче на развраћивање људи“. У његовом ставу пише да је то погубно за само друштво. Тужилац Јанев објавио је, да „оваква јавна демонстрација на јавним местима се пројављује као форма разврата, а подобна дела се санкционишу од казненог законодавства.“ По тужилаштву текстом Наредбе се циља на чување морално-етичких норми понашања на грађана општине Пазарджик. Због свог става Стефан Јанев је био осуђиван од различитих друштвених организација, али штићен од стране Цркве.

Минут након примања награде тужилац Јанев је рекао:

«Верујем да сам бранио моралне вредности бугарског народа. Он је векове преживео, па чак и када нисмо имали државу, опет је издржао захваљујући вери и моралу, који је имао. Не мислим да овде постоји било каква дискриминација, јер човек се роди такав, како га је Бог створио. Одатле надаље, он има право да настави у једном смеру или у другом, да ли ће бити природан, како га је Господ створио, или ће се променити због некаквих неповољних околности и других фактора. Али то је његово лично право. Постоји склад између морала и права по мом схватању. Одбио сам да изнесем протест против чл. 14 Уредбе о јавном реду општине Пазарџик. Желим да истински објасним да овде немамо никакво нарушавање права људи који мисле другачије. Моја теза је да треба да се држимо нашег хришћанског и бугарског морала и природности».

Текст у Наредби о јавном реду у општини био је нападан и пред Комисијом за заштиту од дискриминације, која је објавила да он мора одмах да буде промењен. Против њега се изјаснио и национални омбудсман.

На крају марта ове године, геј активисти широм земље су дошли у Пазарџик да јавно демонстрирају своја права и нападнути су испред полиције, како кажу бугарске новине, од скинхедса.

До сада Општински савет у Пазарџику није преиспитао контроверзну уредбу. У току је процесуирање жалбе пред Врховним административним судом који ће испитати случај почетком априла 2011.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ekonomska okupacija Srbije!





Prema pisanju beogradskih medija, Hrvati imaju u planu da kupe sve srpske firme koje se bave proizvodnjom prehrambenih proizvoda,

među kojima su „Jafa“ iz Crvenke, „Karneks“ iz Vrbasa, „Bambi“ iz Požarevca i „Imlek“ iz Beograda. Kao nosioci ovog plana su označene vodeće hrvatske kompanije „Agrokor“ Ivice Todorića, „Atlantis grupa“ Emila Tedeskog i „Kraš“ Nadana Vidoševića. Navodno, oni bi u tome imali podršku države Hrvatske, kao i finansijsku pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Ukoliko do kupovine spomenutih firmi zaista i dođe, jasno je da naša država, niti će umeti, niti će moći, niti će smeti da se tome suprotstavi, s obzirom da ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na „otvorenom i slobodnom tržištu“. Ograničavanje našeg tržišta po bilo kom osnovu bi podrazumevalo kršenje međunarodnih dokumenata, Ustava i važeće zakonske legislative, i na Srbiju bi se “osulo drvlje i kamenje” sa svih strana. Međutim, paradoks je u tome što režim Borisa Tadića, bez ikakve političke i ekonomske strategije, mirno posmatra tihu „okupaciju“ srpskog tržišta, dok je s druge strane Hrvatska drži „spuštenu rampu“ za kapital naših privrednika.

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo reciprociteta koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to hrvatski investitori čine u Srbiji. Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište „slobodno“ i da za sve investitore važe „isti uslovi“.

U februaru 2010. godine, bez ikakvih obavezujućih sporazuma, Boris Tadić je iz Beograda ispratio predsednik Hrvatske Ivu Josipovića. U direktnim razgovorima na tu temu, Josipović se pravio veoma nevešt izrekavši notorne laži: „Investicije su dobrodošle. Čuo sam prigovore da postoji neki put nevoljnost da se prihvate investicije iz Srbije. Nisam siguran da je to tako, možda je to pitanje uslova investiranja i ulaska kapitala“, pravdao se Ivo Josipović („RTS“, 17. 2. 2010.).

Tom prilikom Tadiću nije palo na pamet da kolegu Josipovića pita kakav kontekst ima izjava gradonačelnika Splita Željka Keruma?! Nepunih pet meseci ranije, za državni kanal HRT 1, Kerum je na pitanje „šta misli o otvaranju srpskih trgovinski centara i ulaganju srpskog kapitala u Hrvatsku“ odgovorio: „Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikad nisu ništa dobroga doneli, ni oni ni Crnogorci, pa neće ni sad. Onaj ko posluje s njima neće dobro proći“ („Politika“, 22. 9.2009.).

Takođe, Tadić nije pitao Josipovića, a trebalo je, zbog čega se Hrvatska služi najprljavijim trikovima i najgnusnijom mogućom propagandom koja ima za cilj bojkot srpskih uvoznih proizvoda koji se nađu na hrvatskom tržištu. Najbolji primer za to jeste slučaj iz jula 2007. godine, kada je iskonstruisana lažna medijska afera da je u srpskom proizvodu „Jafe“ iz Crvenke, navodno, otkrivena salmonela. Sa tržišta Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine ovaj srpski brend je ekspresno povučen, da bi se naknadno ispostavilo da je uzbuna bila potpuno lažna i neutemeljena.

STOP za robu i ulaganja iz Srbije!

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500 miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra. Sa 19 odsto ukupnih inostranih ulaganja Srbija je, odmah posle Holandije, na drugom mestu zemalja u koje je Hrvatska najviše investirala (period: 1999-2008). A praktično gledano, danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava, dok u Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi. Izvoz Srbije u Hrvatsku u 2009. godini je iznosio 286,6 miliona dolara, dok je iz Hrvatske u Srbiju uvezena roba u vrednosti od 402,4 miliona dolara. Nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, navodna neusaglašenost domaćih standarda sa propisima EU, neprihvatanje carinske deklaracije i dokumentacije koja je ispisana ćiriličnim pismom, samo su neke od metoda kojima se blokira i sabotira izvoz srpskih proizvoda na Hrvatsko tržište.

Prema podacima PKS-a, jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo“ kupio fabriku „Evrofud trejd“ iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo“, Rodoljub Drašković (inače brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu: „Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se“, kaže Drašković („Politika“, 27. 7. 2010.).

Svojevremeno je vlasnik „Pinka“, čuveni tajkun, Željko Mitrović nameravao da svoju televiziju proširi na teritoriju Hrvatske tako što bi kupio nekoliko manjih TV stanica, ali je naišao na žestok otpor javnog mnjenja i političkog establišmenta Hrvatske države. Srpski „Galeb group“ iz Šapca je bezuspešno pokušao da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto“ iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan“. Kompanija „Danube Food Group“, u čijem sastavu se nalazi „Imlek“ i „Mlekara Subotica“, tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru“ u Hrvatskoj. Čak je i „Delta“, tajkuna Miroslava Miškovića, prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka“ u Zagrebu i mesnu industriju „Improm“ iz Križevaca, naišla na „spuštenu rampu“ u Hrvatskoj.


Hrvatski „lov“ na srpske brendove

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede, lova i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“ i „Magma“. Hrvatski kupac „Našice cement“ je kupio 4 firme i to: „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeka“, dok je hrvatska „Atlantik grupa“ postala vlasnik: „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“. Hrvatska „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora, dok je „Vindija“ kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu. Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Jolly travel“…

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju je došao „Agrokor“ Ivice Todorića i to februara 2003. godine, kada je po ceni od 10,25 miliona evra kupio srpsku fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom“! U međuvremenu „Agrokor“ je postao vlasnik „Dijamanta“, Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina“, lanca hipermarketa „Idea“, “Mivele“, „Nove sloge“ iz Trstenika, „Zlatnog traga“ iz Leskovca… Za 6,5 miliona evra Todorić je pazario više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT“ odlivaka na novom Beogradu i to uz obećanje da će tu graditi distributivni centar za „Frikom“, ali to nije učinio, već je iznenada otvorio supermarket „Idea“.

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor“, preko marketa „Idea“, postao vlasnik beogradskog bioskopa „Voždovac“ i „Jadran“, koji se inače nalazi u neposrednoj blizini Trga Republike u Beogradu. Interesantno je da marketinške usluge Todorićevim firmama, „Idea“ i „Dijamant“, pruža kompanija „Multicom“ čiji je suvlasnik Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Iza Todorića stoji novac EBRD-a!

Dosta primera ukazuje na to da Hrvatske firme, među kojima je lider „Agrokor“, imaju velike pretenzije prema poznatim srpskim brendovima, prirodnim resursima, a prvenstveno prema prehrambenoj industriji. Verovatno se rukovode logikom da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode tih istih preduzeća iz „srpskih ruku“. A zapravo sa kakvim pretenzijama na srpsko tržište gleda vlasnik „Agrokora“ i hrvatski tajkun Ivica Todorić, možda najbolje svedoči jedna od njegovih skorašnjih izjava: „Da sam ja iz Srbije, puno bih manje ulagao u Hrvatsku. Kako vidim, u Srbiji ima mnogo više prilika za ulaganje nego što je to slučaj u Hrvatskoj“, iskreno je priznao Todorić („Press“, 30. 6. 2010.).

I ne čudi, jer prema njegovim rečima, „Agrokor“ u Srbiji godišnje ostvari promet od 600 miliona evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Po analogiji, u javnosti je prisutno mišljenje: da što je za Srbiju Miroslav Mišković, to je za Hrvatsku Ivica Todorić. Svakako da jedan drugome jesu konkurencija, ali i sam Todorić priznaje da se „najmanje jedanput mesečno“ čuje sa Miškovićem i da „Delta“ i njegova kompanija „jako dobro sarađuju“.

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider u regionu“, pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora“ Ivice Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD. U oktobru 2008. godine, „Agrokor“ je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea“ u Srbiji. To je predstavljalo prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, i to ni manje ni više nego preko Ivice Todorića. Meseca maja 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru“ u vrednosti od 50 miliona evra. A 2006. godine, EBRD je u „Agrokor“ investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji.

Zbog toga Todorićeva izjava, maja 2010. godine, u kojoj kaže da on može propasti, ali da iza njega stoje „EBRD i Svetska banka“ koji su „unutra, u nadzornom odboru i u skupštini“ kompanije, sama po sebi sve govori. Zapravo, govori da se iza prodora Hrvata na srpsko tržište krije želja međunarodnih finansijskih institucija da steknu dugoročnu kontrolu nad tim istim tržištem.

A ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?! Nema!


Fond Slobodan Jovanović ([You must be registered and logged in to see this link.]

Beta


Pismo patrijarhu: Izopštite Tadića, Dačića, Cvetkovića


U Otvorenom pismu patrijarhu Irineju koje su potpisali čelnici organizacije SNP
Naši 1389. i još neke manje, traži se da Srpska pravoslavna crkva izopšti iz
svojih redova predsednika Borisa Tadića, premijera Cvetkovića i ministra Dačića

Razlog je, kako navode autori pisma, što upravo ova trojica stoje iza
organizacije " parade homoseksualaca " koja se još naziva i "parada beščašća,
nastranosti" i td.
Pošto u pismu konstatuju da je izostalo " patrijarhovo reagovanje što među
vernicima izaziva veliko čuđenje " potpisnici pisma mole Patrijarha i SPC da,
kako kažu, spreče krvoproliče na ulicama Beograda tog dana.
"Dobro je poznato da će i pored velikih mera bezbednosti, na hiljade Srba tog
dana protestvovati. Možemo samo naslutiti u šta će se pretvoriti ukoliko kolona
homoseksualaca i predstavnika vlade Srbije bude došla u dodir sa demonstrantima
".
Autori pisma podsečaju na " pokušaj parade nastranosti 2001.godine " i dodaju
da je svima poznato kako se taj pokušaj završio.
U pismu se navodi da će istog dana biti održan skup sveštenstva i monaštva koji
najavljuje da će " anatemisati predsednika Tadića".
Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je juče da policija neće
tolerisati bilo kakve pretnje učesnicima Parade ponosa, najavljene za 10.
oktobar u Beogradu Dačić je novinarima u Palati Srbija rekao da će će svako
nasilno ponašanje prema učesnicima Parade biti sankcionisano.

[You must be registered and logged in to see this link.]