Srbi, Srbija, Srbstvo

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: REZOLUCIJA EVROPSKOG PARLAMENTA ILI STVARANJE NOVOG EVROPSKOG SRBINA
utorak, 25 januar 2011 14:10

Koliko pre dve i po godine Palma Marković je pomračio slavu poslednje teze o Fojerbahu, prosvetlio Srbiju i ozario zapadne ambasadore svečano objavljujući kako se patriotizam ne sipa u traktor. Januara 2011. ovaj lokalni baron, koji je svoju šarenu biografiju oprao na globalnom nivou samo jednom jedinom rečenicom, i to baš tom o niskooktanskom patriotizmu, propustio je da svoju istorijsku sentencu apdejtuje time da se u traktor (više) ne sipa ni Evropska unija. Možda je Palma samo bio oprezan zbog toga što se posle Rezolucije o pridruživanju Srbije, usvojene u Evropskom parlamentu 19. januara, pokazalo da proces još nije dovršen, da se, istina, Evropska unija ne sipa u Srbiju, ali se još itekako sipa u Borisa Tadića, Božu Đelića i evrofanatičnu srpsku političku i medijsku elitu. O čemu se tu radi?

Ko god da je pažljivo pročitao tu rezoluciju, sa kojom se Srbija uglavnom nije upoznala direktno, već preko svog evrofanatičnog (iako bi preciznije bilo reći evrooportunističkog) političkog i medijskog komesarijata, mogao je da svedoči o dramatičnoj evoluciji evropske ideje u srpskoj vladajućoj klasi. Ta evolucija trajala je na svoj način od 2008, otkako je Boris Tadić preuzeo kompletnu vlast u Srbiji, ali je njen najvažniji datum bio 9. septembar prošle godine, kada je Srbija pod pritiskom iz Brisela odustala od nacrta svoje kosovske rezolucije pred Generalnom skupštinom UN. Od tog trenutka srpska država nije se samo odrekla odbrane Kosova već i svakog politčkog suvereniteta, od tada ona nije briselski kandidat, već slomljeni briselski klijent.

Taj događaj promenio je sve, promenio je odnos srpske države prema sebi i, logično, promenio je njen odnos prema Evropskoj uniji. Ona od tada u srpskoj vladajućoj klasi nema funkciju praktičnog strateškog cilja, već himere. Naime, kada stvari izgube svoju praktičnu vrednost, često umesto toga stiču mističnu, uostalom današnjim Srbima su kuće pune ručnih mlinova za kafu, preslica i Brozovih fotografija, koje ih podsećaju na vremena kada je Bog po zemlji hodao. Ali kako napraviti uspomenu od nečega što je, poput EU, izgubilo svaku upotrebnu vrednost, a nikad nam se nije dogodilo, nije imalo vremena da postane uspomena.

IZVAN LIMESA Dok istraživanja raspoloženja ekonomski slomljenih građana svedoče o dramatičnom padu njihove dobre volje za Evropsku uniju, dok je među Srbima sve manje onih koji za tu integraciju vezuju svoje planove za budućnost, Evropska unija u vladajućoj klasi postaje ideološka vrednost. Tog trenutka građani i vlast definitivno postaju dva paralelna toka, koji se nigde ne dodiruju, i u tome u budućnosti treba gledati uzrok svakog sukoba među njima. Jer građani su s pravom sve uvereniji da vlast ne mari za njihovo siromašenje i probleme i, što oni tako više misle, to vladajuća klasa nameće Evropsku uniju kao rigidniji ideološki koncept, uvređena što je građani ne razumeju. U takvom odnosu vrhunac samokritike unutar vlasti može biti samo ideja da možda nisu na najbolji način objasnili ovim milionima nezahvalnika šta je to Evropska unija i kako se oni velikim i istorijskim stvarima bave pokazujući im na kojoj strani sveta je Brisel.

Taj rigidni ideološki koncept, koji se brutano nameće kroz medije, u tom trenutku postaje gotovo religiozna vrednost, neka vrsta Četvrtog Rima. Izvan te ideje, svedoči ovdašnja elita, jesu ništavilo, zlo, nasilje, devedesete - sve ono čega se plašimo i grozimo. Naravno, nema rigidne ideologije bez dualizma, a to će reći da, ako kao građanin niste tako zanesenjački nepragmatično skloni Evrpskoj uniji, ideji koja kao i svaki religozni koncept, zahteva žrtvu (to je za tadićevce smisao ekonomskog propadanja i tolike sirotinje koja mili po ulicama), onda ste upravo vi taj koji je sklon nasilju, nacionalizmu, prošlosti, kultovima smrti i kojekakvim zlim tricama.

Otuda, kada su pre nekog vremena autori komesarskog „Insajdera", u nameri da me diskredituju, gradaciju mojih grehova završili time da se protivim ulasku Srbije u Evropsku uniju (što, uzgred, i nije bilo sasvim tačno), mislio sam da su samo tupavi. Nisam u međuvremenu počeo da se kladim na njihovu inteligenciju, ali sam prepoznao matricu i važnost te religijske crte koju povlače ovi posednici večitih istina, izvan čijeg limesa su besmisao, tamni svet i večiti mrak. Naravno, u razumevanju tog dualističkog fenomena može da bude od pomoći ako u sebi nosite nešto sećanja na vladavinu komunista, bar utoliko što nalazite neke analogije i što niko ne treba da vam objašnjava kako se to u redovima evrofanatika našlo toliko bivših rigidnih levičara i njihovih potomaka. Prosto, za 40 godina bilo je lakše okrenuti glavu od Moskve prema Briselu i zameniti crvenu boju žutom, nego prestati da budeš pokvaren ili glup.

Kao što je socijalizam zahtevao Novog Čoveka, tako ga u Srbiji zahteva i Evropska unija. Dok mudri Vaclav Klaus razlikuje večnu Evropu od privremene asocijacije Evropske unije, lično stvari radije gledam u dinamičkoj i manje romantičnoj ravni pitajući se šta se dogodilo da je Malroova Evropa postala Evropa Anri-Levija, flozofa koji je voleo bombe više nego Hegela; gde je puklo da je kontinent Roberta Šumana postao planeta Ketrin Ešton, levičarske baronese u čijoj su porodici svi bili rudari; šta se desilo da je zavet Konrada Adenauera osvanuo u prilici Jelka Kacina, slovenačkog političkog proizvoda toliko nepodnošljivog da su rešili da ga izvezu Srbima, kojima će napisati rezoluciju o kojoj će ovde biti reči.

Otuda je rezolucija Evropskog parlamenta važan papir za odnose između Evropske unije i Srba. Ako je 9. septembar označio konačnu pobedu Brisela nad Beogradom, 19. januar je označio srpsko prihvatanje evropske religije. Treba li ikoga da čudi što će ta religija imati da se odnosi samo na Srbe, dok Evropljani neće imati obavezu da je se pridržavaju, utoliko pre što su oni već dugo tu i što nisu oni poraženi na bojnom polju nego su poraženi Srbi. Hajde onda da vidimo kako izgleda taj Novi Evropski Srbin iz rezolucije koju je usvojio Evropski parlament.

OPERI KOSOVO Početak prihvatanja nove vere sastoji se, kaže rezolucija, u ritualnom kupanju: sa Novog Evropskog Srbina ima da se spere Kosovo, da se isteraju Dečane iz njegovih ušiju, da se istrlja Gračanica ispod njegovog pazuha jer Kosovo je blato starog života sa kojim se ne ide u Novi. Otuda će Novi Evropski Srbin da „započne dijalog sa Kosovom bez pominjanja novih pregovora o statusu", što će reći da će pregovarati o Kosovu, a da Kosovo neće moći ni da pomene. On ima da „pomogne uvođenje vladavine prava na severu Kosova", valjda zato što je u ostatku pokrajine već odavno uvedeno, pa se stvara nezdrava asmetrija. On je pozvan da ukine „paralelne srpske strukture na Kosovu" jer su albanske strukture tamo sasvim dovoljne da obezbede miran život, privredni rast i eksport organa sa Severa, jer, ako Toskana izvozi vina a u Ukrajini uspeva žito, na Severu Kosova tako dobro rađaju bubrezi.

Novi Evropski Srbin, kaže dalje rezolucija, ima da dosledno otresa sa sebe nacionalne interese, deo stare paganske vere, jer su svi nacionalni interesi u novoj veri zamenjeni za jedan - za Evropsku uniju. Vođen time, ima da u Bosni „aktivno podrži sve neophodne ustavne promene" i da „podrži konsolidaciju, učvršćivanje i jačanje bosanskih institucija" i da ni za živu glavu ne pominje Republiku Srpsku i sunarodnike, sa kojima će se sresti u Evropskoj uniji jednog dana kada svima bude jasno da se neće više prepoznati.

Naravno, nema prema Kosovu i Bosni ničeg novog među stavovima Evropskog parlamenta, ali dalji hod kroz rezoluciju omogućava razumevanje kako je pravljenje Novog Evropskog Srbina pod režimom Borisa Tadića uveliko odmaklo (prvi među Srbima hvali se za priznanje genocida u Srebrenici, isto tako za izvinjenje Hrvatima u Vukovaru), ali ima da se uradi još mnogo. To mnogo nije samo revidiranje propale reforme pravosuđa i brže usvajanje evropskih zakona već i donošenje zakona o finansiranju partija, borba protiv korupcije, ukidanje duplih funkcija i saradnja sa nezavisnim telima, u kojima odreda sedi svet ili regrutovan ili naknadno pridružen ekipi Druge Srbije, koja inače služi kao korektor vlasti na terenu, koji je za tu odgovornu ulogu sertifikovan u Briselu i Vašingtonu.

Dalje, Srbiju deset godina posle prevrata, prema rezoluciji Evrpskog parlamenta, očekuje da konačno provede lustraciju. Sumnja li iko da će njome biti obuhvaćeni i oni funkcioneri koji su kršili ljudska prava posle Petog oktobra ili će pre biti da toga tada nije bilo? Sumnja li takođe iko da će ta čelična metla zahvatiti ikoga od sveta iz onog vremena koji je u međuvremenu na svoja pleća primio Novu Veru poput junaka s početka teksta. Srbiju očekuje otvaranje arhiva tajnih službi, isto tako do 2000. jer posle toga u toj arhivi ionako nema ničega osim potere za Ratkom Mladićem. Čim provede lustraciju i otvori arhive, Srbija za one koji preteknu ima da pristupi izmeni izbornog zakona, i to „do kraja tekućeg izbornog ciklusa". Rade li evropske zamlje kod sebe izmene izbornih zakona u tekućem izbornom ciklusu? Ne rade, naravno, ali to nije pitanje za onoga ko tek treba da primi Novu Veru, pa još iz pozicije Srbije.

MEDIJSKI MORAL Želeći dobro Srbiji a ne sebi, Evropski parlament je u tački 20. rezolucije pokazao da je veoma „zabrnut zbog kontroverzi oko privatizacije Večernjih novosti", koje je Miša Beko izbio iz ruku nemačkog WAZ-a. Na stranu što je poslovno ponašanje WAZ-a u Srbiji bilo takvo da bi iz svake zemlje koja drži do sebe bili naglavce izbačeni za sva vremena, tek taj uvijeni zahtev da se „Novosti" vrate Nemcima zove se „jednak tretman stranih i domaćih investitora". Ima li iko normalan danas u Srbiji a da ne misli da su stranci u domaćem biznisu malo ravnopravniji od domaćih, pa makar domaće zvali i tajkunima i tretirali ih kao ljude na ivici zakona.

Kada je reč o medijima, Evropski parlament, uvodeći Novu Veru, uvodi i Novi Moral. Više niko u Srbiji neće bacati novinare u lonac vrele vode i pored vatre igrati Užičko kolo, utoliko pre što Evropa osuđuje čak i „napade i pretnje srpskim novinarima". I to je sasvim u redu jer ne bi bilo dobro da se nešto dogodi Brankici Stanković. I to ne treba da ima nikakve veze s tim što su njene emisije sramota za svako novinarstvo koje je obaveznije prema činjenicama nego prema Novoj Veri. Ali, začudo, nema u rezoluciji ni reči o sramnom srpskom zakonu o medijima, ništa o tome da je u treću kalendarsku godinu ušao pritvorenički staž vlasnika „Kurira" Radisava Rodića, dok za to vreme u njegovim novinama vlast šenluči i iživljava se nad svojim političkim protivnicima. Ništa u rezoluciji ni o Slobodanu Reljiću, nekadašnem glavnom uredniku NIN-a koji je dobio otkaz u svojim novinama jer je zanat shvatao ozbiljnije i moralnije nego zaštićena Stankovićeva; ništa o tome što su kontrolisani srpski mediji zatvoreni za desetine novinara samo zbog toga što su ih rezerve prema Novoj Veri odvele iza one linije koju su povukli Brankica i ostali urednički novoverci. Ni reči iz Evrope, koja je uzdigla Spinozu, o srpskim novinarskim udruženjima koja su odreda branila Stankovićevu od navijača, ali nijedno Reljića i većinu ostalih od njegovih poslodavaca niti Rodića od države samo zbog toga što je ono što oni ispovedaju veru sa one strane evropskog entuzijazma. Ni reči o cenzuri u srpskim medijima, u kojima su se nepoželjnim pokazali tekstovi u kojima se pominju Noam Čomski i genocid. Logično da je cenzurisano, i to zbog materijalne greške, jer Nova Vera kazuje da je genocid Srebrenica, a ne Faludža. I, naravno, kada Borisa Tadića jednom budemo pitali za ovu sramotu, on će nam reći da je samo pratio evropske trendove i vrednosti i pozvaće se na ovu rezoluciju, iz koje se sa toliko elana pomalja Novi Evropski Srbin.

A taj, stoji dalje u rezoluciji, ima da omogući Vojvodini da joj Statut u potpunosti funkcioniše, da reši pitanje Sandžaka, ali tako da muftija Zukorlić bude zadovoljan jer njegovo zadovoljstvo je izvor na kome se napaja Novi Evropski Srbin. Ima da se „krivično gone izvršioci nasilja koje je bacilo senku na (gej) paradu i zabrane organizacije kojima pripadaju", a vi sad, ako mislite da Boris po svojoj pameti i ćudi već četvrti mesec u zatvoru drži 67 dečaka (od kojih većinu bez presude), da znate da niste u pravu i da on za to ima befel iz Evropskog parlamanta.

DENACIFIKACIJA PONOVO Ima još: pošto su iz EU pokazali puno poverenje u Srbiju i jedva čekaju da je vide u punopravnom članstvu, dok se to ne dogodi, nagradiće je sa „150.000 povratnika - posledicom sporazuma o readmisiji sa zemljama Evropske unije". Naravno, zahtev je da se povratnici u srpsko društvo „uspešno reintegrišu", a samo pitanjem evropskog takta držim to što nisu zahtevali da se povratnicima obezbedi posao, po mogućnosti u državnoj službi.

Da ne bude zabune, Novi Evropski Srbin ima da podrži RECOM, iza koga se krije „Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji". Ukratko, reč je o koaliciji nevladinih organizacija na čijem čelu stoji Nataša Kandić, u čiju objektivnost sumnjaju samo retrogradne snage Starih Antievropskih Srba, koji čine nekih 98 odsto ukupne populacije, tako da pred Natašom, Borisom i ostalima ima još mnogo posla. A, da bi ta stvar išla lakše, rezolucija nalaže „potpunu primenu odredbi Bolonjskog procesa", koja će, računa se, stvoriti taman dovoljan broj debila u najboljim godinama kojima neće biti problem šta god RECOM odluči da se dogodilo u ratovima.

Ima toga još u ovoj rezoluciji, ali i ovoliko je savim dovoljno za zaključak da Evropski parlament na mala vrata slomljenom Borisu Tadiću uvodi jednu vrstu preumnjenja Srba, ono što su najekstremniji u nevladinom sektoru doskoro zvali denacifikacijom. Otuda, ovo je prvi zvanični dokumant neke evropske institucije koji kao poželjnu Srbiju vidi onu iz snova Druge Srbije. I zato sav taj svet iz nevladinih organizacija i pratećih medija nije nikakva ugrožena opozicija vlasti, kako voli da se predstavlja, već udžbenički primer dobro zaštićene pete kolone, koja je, bez ikakvih izbora ili bilo koje kvalitativne selekcije, od stranaca dobila mandat da pritiska vlast da ispuni sve ove zahteve koji nisu ništa drugo nego klasičan nacionalni inženjering.

I baš zato se vlast u Srbiji u evropskoj rezoluciji poziva da shvati važnost ove petokolanške ekipe i da „preduzme dalje korake ka formalizaciji i većem učešću civilnog društva u procesu kreiranja politike i u nadgledanju aktivnosti vlasti". I baš zato ljudska prava u Srbiji nemaju nikakve veze sa tom oblasti, ona su čarobna formula koja se primenjuje uvek kada se u društvu pojavi neki otpor prema toj kolaboracionističkoj ekipi.

Elem, Srbima će se ubuduće vršiti neki radovi na mozgu i najbolje će biti da oni o tome ne znaju mnogo, uostalom, kao što niko ne može da lizne sopstveni lakat, ne može ni da vidi svoj mozak, čak ni kada je otvoren. Biće sasvim dovoljno što će o tome sve da zna harmonična ekipa izvršilaca - drugosrbijanci, vlast i mediji. Zato su ta tri sloja predstavila ovu rezoluciju srpskoj javnosti blago kao nežni zubar koji radi sa decom. Boris Tadić je rekao kako je ta rezolucija „važan korak u pridruživanju EU"; Boža Đelić da je reč o „snažnoj podršci evropskom putu Srbije", dok su u istom duhu izveštavali gotovo svi srpski mediji, gde su se posebno istakli komentator „Politike", koji je celu priču predstavio nevino kao „operaciju adaptacije", i notorni „Blic", neformalno glasilo srpskih evrofanatika, tvrdeći da rezolucija otvara put podeli Kosova, samo zbog toga što je u raspravi izbačeno pominjanje toga da se neće dozvoliti nikakva podela. Naravno, ni „Blic" ne vode tolike neznalice da ne vide da otvaranje šansi za podelu nikako ne ide sa zahtevom da se raspute srpski organi vlasti na severu Kosova. Tek nešto dostojanstva u tom bednom horu pokazali su Ivica Dačić, koji je blago negodovao zbog jezika ucena, i Vuk Jeremić, koji se jednako blago usprotivio evrofanatičnim tonovima u srpskoj javnosti.

LINIJA KONFRONTACIJE Dok je Evropska unija pokazala da je sledeća faza integracije Srba nacionalni inženjering, što će reči da je zadatak da za deset godina svi Srbi ima da govore kao Boža Đelić, doduše bez Božinog honorara, oni su suštinski srpsku elitu dodatno konfrontirali sa sopstvenim narodom. Naravno, ta elita je svojoj pastvi već pokazala na šta je sve spremna. Ali u tom nedostatku mere, mozga i obzira leži i odsustvo smisla za realnost Tadićeve ekipe, a samim tim i suština nemoguće misije u koju su ušli. Elem, ako prestanu da provode taj inženjering, poješće ih ovi koji su ih na Srbe poslali. Ako ga nastave, ako produže sa tim besmislenim uvrtanjem, ubiće ih otpor materijala, a sad što su rešili da svoja nepočinstva rade na materijalu koji se zove sopstevni narod, i nisu zbog toga za neko žaljenje. Tek, svi budući događaji u Srbiji - a biće ih i biće dramatični - biće određeni time da je Srbija između septembra i januara završila sa Evropskom unijom pre nego što joj se približila i da njeni lideri nisu ništa shvatili, nego su, gledajući kako im narod ide nazad, mislili da se zapravo oni kreću napred.

Otuda je pitanje šta će se dogoditi ako se među Srbima nađe neko ko će i jednima i drugima reći - ne. Neće se dogoditi ništa jer Srbija je mesto kojim stranci ne vladaju batinama koje će da podele Srbima, već batinama koje su im odavno podelili. Naravno, nema više te snage i nema više tih batina. Zato je Srbija danas u stanju meke okupacije, gotovo dobrovoljne, jer njome ne vlada snaga strane sile, već slabost i bezidejnost Borisa Tadića; njome vlada zlo sećanje na one stare batine i onaj ko to prvi shvati i ko shvati da nema više otvoriće vrata pravih promena.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Колико у Србији вреди српски живот?

Пише: Коментар "Видовдана"
уторак, 25 јануар 2011 17:09



За одузимање живота једног француског навијача, 25. јануара 2011. године, од стране судског већа Вишег суда у Београду, 15 Срба кажњено је са укупно 240 година затвора. За убиство најмање 32 Срба (тј. заједно са другим не-Шиптарима, чији се животи очигледно исто вреднују, па се могу сврстати међу Србе), 9 Шиптара из тзв. Гњиланске групе „Ослободилачке војске Косова“, кажњено је 21. јануара 2011. године, од стране Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, са укупно 101 годину затвора.
На први поглед, аритметика овде говори да француски живот вреди казне затвора од 240 година, а српски (101/32) 3,16 година затвора, тј. да француски живот у Србији вреди скоро 80 пута више од српског живота (при томе, треба запамтити да се ради о најмање 32 убијених од стране Гњиланске групе, тј. да тај број може бити и већи, тако да француски живот може вредети и више од 80 пута од српског).

Не смеју да се занемаре ни паклена мучења кроз која су прошли српски и други не-шиптарски цивили. НАТО-спонзорисани шиптарски терористи су им, према РТС-у, „кљештима чупали нокте, убадали језике ножем, закуцавали упаљач у лобању, давили кесом и жицама“, а да би прикрили злочин, „тела су секли на комаде, потом их стављали у џакове и убацивали у контејнере поред интерната, или бацали у Ливочко језеро“. Уз то, сви заједно, шиптарски терористи су „учествовали у паљењу кућа, противправном затварању, мучењу великог броја цивила српске, неалбанске и албанске националности“.

Дакле, у вредновању српских живота у „Републици Србији“, приближили смо се размери од 100:1, из доба нацистичке окупације. С тим што немамо посла ни са немачким, ма колико страшним ипак брзим начином убијања, већ најмрачнијим усташоидним мрцварењем Срба. Да ли ишта више треба да се каже?

Уредништво сајта „Видовдан“

[You must be registered and logged in to see this link.]

Reality Show – брука цивилизације



Живимо у времену парадокса. Апсолутног релативитета. Покушава се наметнути теза по којој нема добра и зла, већ је све подложно арбитражи просвећених, самопроглашених просвећених, да будемо јаснији. У нашој земљи ову функцију врше припадници ”Круга двојке”. Они дрско оспоравају све традиционалне вредности, извргавају их порузи, а с друге стране промовишу скарадне, шокантне изразе поремећеног духа у прогресивну и ослобађајућу уметност. По речима новосадског теолога, Дејана Перишића, најстрашније је што неприметно, полако, ове идеје добијају право грађанства у нашем друштву. Оно што смо сматрали скрнавим и потпуно неприхватљивим пре деценију, две, данас може комотно да се емитује у преподневном или рановечерњем програму националног сервиса. Општи ниво културе и медија се срозавао током година до мере коју нисмо могли ни замислити. Прво у свету, а затим, ланчано и у Србији. Иначе живимо у времену нарушене естетике, да с послужим опсервацијом једног од угледнијих, младих историчара уметности нашег града, Владимира Димовског, те његовим пластичним објашњењем ове тврдње, која пореди слике мртве природе и пејзажа из времена ренесансе или чак деветнаестог века, на којима можемо видети историјске композиције, фијакере, коње у трку, сребрне свећњаке, златне чиније са воћем и цвећем, док би на платну ухваћен призор из садашњег времена морао приказивати мобилне телефоне, мониторе, аутомобиле, тролејбусе и електричне трафое. Оваква представка тешко да би могла да оплемени свог посматрача.


Упоредо са кризом естетике, наступила је и криза инспирације и идеје у медијима, нарочито на филму и телевизији. Аутори схватају да је тешко надмашити нека ремек дела из прошлости па покушавају да лансирају оригиналне форме емисија, без обзира на њихову етичку, културолошку и уметничку вредност. На овај начин, добили смо феномен шоуа реалности, који се приказује на неколико наших телевизија с националном фреквенцијом у сличној форми под различитим насловима. Тако имамо чувеног Великог брата на Б92, том светионику елитне мисли, Фарму, Летећи старт, Мењам жену, Гледај мајку бирај ћерку, Тренутак истине итд. на Пинку, 48 сати свадба на РТС-у, Сурвајвер на телевизији Фокс и сл.

Због чињенице да нису у стању да публици понуде образујући и једновремено занимљив програм, власници и продуценти телевизијских станица у етар лансирају дехуманизујућу форму програма реалности, односно воајерисања, побуђујући код своје публике најниже страсти, жељу за посматрањем туђе интиме, жеђ за крвљу и мотивишући је да сопствени живот одбаци, а почне да живи животе учесника ових програма.

У озлоглашеном Великом брату, који дрско преузима наслов од Орвела, а чини се и његову претпоставку о потпуној уништености духа појединца, на делу је потпуно нехумано утамничавање једног броја људи и њихово излагање двадесетчетворочасовном посматрању милионског аудиторијума. Небитно је у свему што они добровољно прихватају да у томе учествују, јер не би било коректно искоришћавати пристанак особе с посебним потребама на нешто што није у њеном најбољем интересу. Једнако тако, ови најчешће млади људи, не разумеју зашто је учешће у ВБ за њих лично понижавајуће, али то не аболира творце од одговорности. Елем, у једну кућу се усељава известан број људи, камере се постављају у сваки ћошак ове зграде, укључујући и санитарни чвор. Укућани се затим у периоду од четврт године излажу непрестаном надзору телевизијске публике. Учесници се мотивишу да једни друге оговарају, да се међусобно свађају и сукобљавају на сваки начин, јер се претпоставља да је то оно што ће највише узбудити воајера који у мраку свог туробног живота посматра екран као једино светло универзума. Мотив овим људима је новчана награда за онога ко победи остале. Тај мамон се још једном потврђује као једина битност у свету потрошачког друштва и савремених глобалистичких тежњи.

Гледаоци се намамљују да запусте сопствени живот, или да га не унапређују како би што више времена проводили са укућанима. У изглед им се ставља да ће, ако довољно дуго и редовно буду буљили у екран можда видети нечију тучу, међусобно вређање или најподмуклије опањкавање учесника овог програма, а уколико буду имали нарочите среће, можда и део нечијег голог тела или као гран при – неколико секунди сношаја.

Опчињени гледалац, попут староримског плебејца, жедног крви, који шкргуће зубима и дивљачки исколачује очи у екстази док лавови и тигрови касапе несрећног гладијатора, допушта себи да се сведе на ниво страстима опхрване нуле, која нема ништа духовније и/или паметније да ради неголи да се нада неком спектакуларном призору на ТВ екрану. Овај конзумент Великог брата не разуме да тамошња дешавања нису ни од каквог значаја за његов живот, те да би неописиво боље за њега било да то време и емоције усмери на чланове своје породице, на пријатеље и комшије. Да прочита нешто или покуша да о нечему дубљем промишља. Он се изолује од својих ближњих, гледа ВБ и замењује своју реалност за шоу туђе реалности. Чак и разговоре са људима које среће у школи, на послу, на пијаци ил у превозу своди на интерпретацију догађаја из куће Великог брата и тумачење карактерних својстава укућана. Људи се сврставају уз једне, а оштре се против других учесника ове емисије, па чак и међусобно долазе у сукоб, острашћени попут фудбалских хулигана. Све ово дешава се на телевизији Б92 која би за себе да приграби статус еманципатора, врхунског културолошког судије, те едукатора овог друштва, а нуди му само модерну гладијаторску арену у којој људе не убијају, али их излажу порузи, понижењу и третману уобичајеном за лабораторијске пацове.

Домаћи огранак америчког ТВ Фокса приказује шоу у коме група младих и лепих девојака и младића на некој егзотичној локацији подвргавају своје организме различитим физичким тешкоћама у процесу такмичења за коначну награду, док гледаоци могу да уживају у призору њихових тела у сквашеним купаћим костимима.

Јавни сервис, који наплаћује немали износ на име претплате од свих грађана ове државе, такође учествује у вулгаризовању јавног дискурса Србије, емисијом ”48 сати свадба”, где у замену за покривене трошкове венчања и свадбеног весеља, млади пар пристаје да своју интиму подели са гледаоцима РТС-а. Овде можемо чути да је један младожења својој будућој невести склон с времена на време да подели по неки шамарчић, уз објашњење да то и није право пребијање. Други пак, признаје да је своју девојку, будућег брачног друга, варао навелико, остали се показују, скидају, облаче, мазе, грде и све остало пре камерама за проклети новац. Јавни сервис уместо да нас едукује и чини бољим, улази у колотечину комерцијалних шоу програма накарадне реалности у форми трке за гледаношћу.

Иако је Б92 прва донела овај савремени феномен на наше телевизијско тржиште, ружичаста телевизија опасно прети да јој преотме примат у пласирању ове форме примитивизма нашем гледалаштву. У серијалу ”Мењам жену” из недеље у недељу заинтересовани посматрачи могу присуствовати размени супруга између две породице на неколико дана. Награда је опет новац. Ове жене прелазе у туђе породице на уговорени рок, тамо спавају, кувају, негују туђу децу, док сопствену остављају са потпуном незнанком, не видећи у свему ничега етички и људски спорног. Народ гледа на телевизији како оне шире туђ веш, перу туђе суђе, прописују начине понашања, исхране и живота туђим породицама и сл. овај шоу релативизује важност и блискост породице, показујући нам да није ништа неприхватљиво, одрећи се своје мајке и супруге на неколико дана,односно напустити мужа и децу и заменити их туђима у истом периоду, ако се за тај подвиг добије одговарајућа свота.

На истој станици могли смо посматрати емисију ”Гледај мајку, бирај ћерку”, где три мајке настоје да неком младићу нахвале своје кћери, стављајући му у изглед добар провод (а сви знамо шта то значи за једног тинејџера) не би ли се баш за њу одлучио, што би овој омогућило пет минута славе и шансу да је евентуално примети неки естрадни предатор који би је увео у свет шоу-бизниса, омогућивши јој да скидањем и скандалима доспе на насловну страно неког таблоида или у недељно поподне код Лее Киш или Сање Маринковић. Овде се без зазора приказују мајке којима је новац толико важан да не презају од прикривеног подвођења својих кћери преко телевизије, занемарујући своју родитељску, васпитну и заштитничку дужност.

Шампион простаклука и вулгарности је свакако емисија ”Тренутак истине” коју води пинкова шефица службе за односе с јавношћу Татјана Војтеховски Каменарац Стеванов… где она, с коца и конопца скупљеним индивидуама, поставља најинтимнија, често богохулна питања што пристојног човека наводе на повраћање. Ове креатуре у студио доводе своје супружнике, децу, родитеље, кумове, родбину и пријатеље, те пред њима и публиком приповедају гадости из сопствених живота недостојне човека. Јавно се исповедају случајеви силовања ћерке од стране оца уз питање о евентуално доживљеном оргазму том приликом од стране жртве, о хомосексуалним односима испитаника и мужева његових присутних пријатељица, о преварама и пребијању супруга које забезекнуто седе у студију… сем психичких поремећаја оних који се подвргавају испитивању, сведочимо безграничном понижавању њихових најближих нарочито жена и мужева који сазнају о неверствима, издајама, мржњи и осталим скарадностима које према њима осећају или чине њихови супружници. Поново се гледаоцима сервира крв, активирају се њихови најскривенији пориви воајерске природе, потичу се њихове личне абнормалности и комплекси које сви имамо, а све у сврху повећања гледаности и зараде од реклама и спонзора власника телевизија и продуцената емитованих програма.

Културна јавност и квази-елита ћуте о овом феномену, сем Двери српских и понеког усамљеног јахача из академских кругова, не могу се чути озбиљне кампање усмерене на заштиту српске омладине и укупног становништва од најезде кича и шунда на нашим медијима. Велики хигијеничар не говори против Великог брата, јер и како би кад га емитује еуропски Б92, разне НВО не штите народ од погубног утицаја трансмисије одвратности кроз ТВ канале, али су прве да завичу на српску Цркву кад се она огласи у вези са неким друштвеним феноменом чији утицај на грађанство процени штетним.

Шта ћемо све допустити? Колико је потребно да народ устане у сопствену самоодбрану? На јапанским ТВ станицама се приказују шоу програми у којима гледатељке у студију у екстази излазе на бину и изводе фелацио непознатим мушкарцима. Да ли мислите да ово време неће стићи и на европске, а затим и на наше ТВ програме? Има ли уопште границе коју наше достојанство неће прећи?

Аутор: Остоја Симетић

[You must be registered and logged in to see this link.]

SRBIJA DO EGIPTA (1)

- DRAGAN MILOSAVLJEVIĆ: BLISKOISTOČNA APOKALIPSA U REŽIJI SAD

utorak, 01 februar 2011 10:16



P
raćenje egipatske „revolucije" uživo preko podešenih TV uglova snimanja, selektovanih mesta „zbivanja", uz napaljene i navežbane aktere, koje in continuo 24 sata sa lica mesta nudi CNN, upućuje na nedvosmislen zaključak. Poznata američka stanica ponovo je na poslu rušenja targetiranog režima. Sugeriše se da Mubarak i njegov model kombinacije strogo kontrolisanog višepartizma i faktičke podele vlasti (u višekonfesinalnoj zemlji) između predsednika, vojske, policije i teokratje - nije više poželjan. Čak ni uz iznenađujuće visok rast nacionalnog dohotka od 6,5 odsto godišnje, nije podoban globalnom interesu.

Jer Mubarak je nedopustivo okrenut nacionalnom i strateškom interesu suvernog vojno moćnog Egipta kao stožera Bliskog Istoka. Doživotni mandat predsednika, zamišljen kao armatura tom autoritarnom režimu, valja prvo razoriti da bi Vašington „muslimanima Bliskog Istoka podario noviu eru". Sic!

To zapravo znači totalno potčinjavanje novog Egipta preko klijentelističke elite iz sloja novopočenih biznismena i prozapadne inteligencije. Zvuči poznato. Totalno nametanje američkog sistema vrednosti u politici i potrošnji ne znači da Egipat nije poslednje tri decenije bio tačka oslonca SAD.

Ali to više nije dovoljno uz demonstriranu volju Mubaraka da Egipat, uprkos svemu, igra ulogu suverene države koja samostalno ekonomski napreduje. I, što je nedopustivo, učestvuje u krupnim političkim odlukama.

Ako se pritom doda informacija sa istog CNN, koju potvrđuju i drugi izvori, da je jedan od tri glavna pokretača revolucije na ulicama Kaira, Aleksandrije i Sueca „Otpor" sa prepoznatljivom pesnicom iz Beograda - u Egiptu se zove „Omladinski pokret 6. april" - onda taj jasmin, koji je prvo zamirisao u Tunisu, pa krenuo po obali Sredozemlja, ima ružičaste cvetove. Ali i neoimperijalni zadah.

A plodovi već sada su krvavi. Stotine mrtvih, haos u najvećim gardovima 80-milionske zemlje, provaljeni zatvori iz kojih naoružane hiljade osuđenika u pohodu koji niko ne zaustavlja pljačka širom avenija i najbogatjih kvartova. Napadnut je Nacionalni muzej, u opasnosti je Kairo da, kao u Bagdadu, budu zatrti dokazi jedne od najstarijih i najbogatijih civilizacija na svetu.

NAMETANJE EL BARADEJA Sve to pravda se potrebom „uklanjanja diktatora i "otvaranje", kako se kaže u Vašingtonu, „novog poglavlja". Po zamahu upornosti izvođača i neproračunatom riziku, ovo je eksperiment bez presedana u novijoj, možda i celoj istoriji posleruskog oktobra, ali to sasvim pristaje aroganciji najveće svetske sile i poslušnih saveznika. Amerika je, naizgled preko noći, presudila da joj doživotni predsednik, njen oslonac 30 godina na Bliskom istoku, više ne odgovara u okviru novih planova totalitarne strategije, gde može da odlučuje samo jedan.

Za ulogu novog lidera u Egiptu, opasnoj bombi (ne)tolerancije više religija, među kojima su „Muslimanska braća", kao militantni remetilački element, do sada stavljani van izbornog okvira. Amerika kandiduje nobelvca, svog miljenika Mohameda el Baradeja.

Za to vreme Ruski radio tvrdi da je Baradej Sorošev igrač, da je centar egipatske opozicije formiran u Londonu, da je svetska kriza razbucala egipatsku ekonomiju i da Mubarak žanje posledice.

El Baradej je ličnost od naučnog autoriteta u oblasti kontrole atomskog oružja, ne previše poznat Egiptu, koji će biti stavljen u službu američkog projekta „nefunkcionalne demokratije" (izjava iz Bejruta). Takva je vlast je, posle agresija, već instalirana u Srbiji i Iraku. Njen mozak su strani eksperti, NVO, Svetska banka i MMF. Naravno, sve to pod uslovom da uspe instaliranje El Baradeja u najavljenim pregovorima o demisiji Mubaraka, zašta je izvikivanjem gomile nobelovac delegiran na jednom trgu u Kairu.

Suština potčinjavanja Egipta je pretvaranje Sredozemlja u isključivo američki bazen za nosače aviona, verovatno uspostavljanje kontrole nad Sueckim kanalom, možda u partnerstvu sa Izraelom, i privođenje realizaciji planiranog napada na Iran, koji je potencijalna meta i Vašigtona i Jerusalima

Svakako da gorke osmehe izaziva vokabular američke televizije koji na svakih nekoliko minuta lenjinističkim rečnikom praćenim slikama tragedija opljačaknih ljudi i zgrada u plamenu izgovara - ovo je „ustanak", evo „revolucije u interesu naroda".

Boljševizam se vratio na svetsku scenu u američkom medijskom pakovanjiu borbe za ljudska prava i demokratiju. Čini se da ta neverovatna mešavina revolucionarnog nasilja boljševizma i beozočne propagande Hitlerove Nemačke nema protivteže u današnjem svetu.

Ako na bombardovanje Srbije niko nije mrdnuo malim prstom, mada se radilo o agresiji Zapada i NATO bez presedana i legaliteta na jednu malu zemlju, sada CNN širom sveta prati organizovane performanse podrške „revoluciji" na kojima urliče najviše stotinak napaljenih statista.

Pažljivi posmatrač uočava da „mase" u 20-milionskom Kairu, koje izvikuju slogane, ne prelaze, gledano okom kamere, grupe od nekoliko stotina, najviše par hiljada aktera, da su protesti u širokom raspornu raštrakani po bulevarima, da se isti likovi i scene pojavljuju na različitim mestima, a da je sa lica mesta do bezočnosti dovedeno navijanje novinara da se dalje diže tenzija i uvećava predstava o totalnom haosu, čiji je navodno isključivi krivac Mubarak (kao Milošević, pa Sadam).

POSLEDICE DIVLJANJA Uporno se lansira teza o njegovoj isključivoj odgovornosti za događaje, pa mu se tako pripisuje napad na muzeje, paljevine i zadavanje smrtnih udaraca sopstvenoj zemlji zato što je „reagovao prekomernom silom" na zemljotes sa ulice. Ne zaboravimo ulogu podmetnutih snajperista u Sarajevu, u Tunisu, pa u Tirani nedavno.

Neko će se valjda setiti da je Amerika poslala marince i ubila više hiljada afroamerikanaca u poznatim antirasisitčkim demonstacijama koje su se pretvorile u masovne pljačke hipermaketa u Los Anđelesu i San Francisku.

Kad je očigledno beskompromisni i lukavi igrač Mubarak u oštroj šahovskoj partiji koja mu je nametnuta povukao policiju sa table da ne bi bilo novih žrtava i izveo tenkove na ulice, čije posade ćutke bez ijednog manevra svedoče o prisustvu oružanih snaga još uvek lojanih režimu, došle su dramatične primedbe da je uklonjena bezbednost. CNN tvrdi da su građani svesno prepušteni divljanju ubica i lopova, navodno namerno puštenih iz zatvora. Kina je svojevremeno sličan proamerički cunami-scenario obrisala prvo tenkovima pa šmrkovima sa trga Tjenanmen i danas je, gle, duboko uvažavana u Americi.

Činjenica da je je, kao poslednica divljanja ulice obijen Nacionalni muzej, da su oštećene mumije i eksponati stavljena je u drugi plan, ali ipak je pripisana režimu. U pozadini ovog apokaliptičkog scenarija, koji traje već nedelju dana, vešti Mubarak imenovanjem potpresednika i nove vlade (a sve od članova svog okruženja iz vojske i policije), manevriše i izbegava pripemljenu omču. Međutim, za one koji gledaju dalje i pažljivije pomalja se u senci „revolucije" u Egiptu jedan vešto skrivani sukob dve strategije u srcu same amaričke administracije.

Sudeći prema do sada zauzetim stavovima emitovanim na CNN, Klintonovi, kreatori ratova na Balkanu, avantura u Iraku i Avganistanu, insistirali su na direktnom distanciranju, praktično obaranju Mubaraka.

Hilari je prvi put dozvolila, posle žilavog otpora predsednika Egipta, prenosi CNN, da se „promene obave sa Mubarakom na čelu, a uz pomoć nove vlade", a Oboma pokušava da ne bude direktno uvučen u ovu avanturu sa nepoznatim krajem. Njegovi analitičari ukazuju sve upornije na mogućnost da se, uz pomoć Irana, uspostavi fundamentalistički poredak Muslimanske braće umesto obećane demokratije.

Sve je jasnije da se, uz otvaranje dosijea bez presedana, uz Vikiliks, uz Dika Martija i kreacije revolucija, otvara prostor za odmeravanje snaga Kilintonovih sa Obamom za naredne predsedničke izbore u SAD

Borbi za moć samo naizgled političkih ličnosti i „demokratskih koncepcija" ustvari je borba bez rukavica najačih svetskih bankarskih korporacija, zatim kompanija za proizvodnju oružja, eksploataciju energenata i kontrolu proizvodnje hrane, lekova, ali i droge. One su svoje neizmerne ambicije za profitom vešto umotale u američku zastavu i u NVO paralelni sistem vladanja. Tako nameću svoj interes kao sveti cilj zapadne populacije, već obramrle od spinovanja da je reč o borbi za demokratiju i interese svih podjednako.

Kina i Rusija za sada, bez zauzimanja stavova, samo posmatraju taj pokušaj da se prema američkim potrebama preoblikuje i stavi pod punu kontrolu cenar svetskih energetskih rezervi i naveći deo strateških prilaza izvorima te pzutevima za transport energenata.

To ne znači da ce ovo ćutanje trajati beskonačno, ali upućuje da će sve biti rešavano u porodici velikih uz potpuno marginalizovanje UN i malih zemalja. Ako neke pouke ima od razbijanja Jugoslavije, montaže Haga i simulacije revolucije u Beogradu, one su došle prekasno.

[You must be registered and logged in to see this link.]

SRBIJA DO EGIPTA (2)

- DEJAN LUKIĆ: POBUNA GLADNIH HLEBA I SITIH AMERIKE

utorak, 01 februar 2011 10:24



D
omine se lančano obrušavaju, sile destrukcije otele su se duhovima destrukcije i Lucifer proždire svog Mefistofela. Ovo što sada gledamo na Bliskom istoku, u Tunisu, Egiptu, Jordanu, Jemenu... to sve nije puko osipanje kvislinških režima dodijalih i bogu i ljudima; pred našim očima je drama rastakanja celokupne arhitekture imperijalne politike na Bliskom istoku, ali još važnije - na globalnom planu. Imperija, kao i svaka imperija do sada, najpre izumire na flankovima.

Decenijama na arapskom prostoru traje ovaj produženi kolonijalizam drugim sredstvima. I već decenijama američka Imperija, naslednica britanske (i francuske) kolonijalne okupacije, propoveda arapskom i vaskolikom svetu "demokratiju" dok istovremeno vojno, novčano i politički održava u životu najcrnje despotije našeg vremena. Došlo je sada vreme za žetvu oluje.

Egipat je od smrti Gamala Abdela Nasera i dolaska Mubaraka na vlast nakon ubistva predsednika Anvara El Sadata, noseći stub američke spoljne politike u regionu.

45,6 MILIJARDI Mubarak je apsolutista koji trideset godina vlada "demokratijom" ognja i mača, do srži korumpiranim državnim aparatom, policijom, vojskom, strašnim obaveštajnim aparatom "Muhaberatima" i pre svega američkim direktnim vojnim i finansijskim injekcijama.

Za usluge Imperiji Mubarak je do sada dobijao svake godine 1,3 milijarde dolara bespovratne vojne pomoći i 815 miliona dolara "ekonomske podrške". Od 1979, kada je Sadat sklopio mir sa Izraelom i zbog toga bio likvidiran u atentatu islamista, Amerikanci su u Mubaraka i njegovu fascinaciju Zapadom usuli 45,6 milijadi dolara.

Zbačeni tuniski predsednik Ben Ali živeo je 23 godine na kasi CIA i bio američki štit na severu Afrike protiv i islamista i istinske demokratije. Bio je odani kvisling kolonijalizma "drugim sredstvima", samo pod drugim imenom.

U Jordanu je kralj Abdulah, izdanak hašemitske dinastije kraljeva koji su se svi odreda uključujući i njegovog oca kralja Huseina i strica, bivšeg prestolonaslednika princa Hasana, školovali u britanskim koledžima i vojnim akademijama i govore bolje engleski nego arapski. Ni on ne bi mogao bez američke kase da sastavi nijedan godišnji budžet zemlje.

U Jemenu, američke pare odavano čuvaju od narodnog nezadovoljstva režim Abdulaha Saleha na veštačkim plućima. Američki bombarderi tuku, po nalogu tog despota, pobunjenike protiv režima na severu i secesioniste na jugu zemlje.

NOVI DOLARI NOVIM LJUDIMA Žetva oluje, dakle, počela je, domine se ruše, a reč je o pobuni i gladnih i sitih - gladnih hleba i sitih Amerike. A šta je na sve bio prvi instinkt Imperije? Lažni Nobelovac u Vašingtonu traži od Mubaraka da tobož posluša glas naroda i sprovede "reforme" obećane u panici. Drugim rečima da obeća narodu malo više istog.

Jer svaka alternativa despotu je pogubna. U međuvremenu, Vašington već kanališe nove dolare "civilnom društvu" i nevladinim organizacijama u arapskom svetu (kako to poznato zvuči). Milioni ležu na račune "reformskih snaga" kako to poznato zvuči. A "reformske snage", budući da sede na jajima Imperije, treba da izlegu ovog puta nastavak starog i da faktički kidnapuju narodni bunt.

Da li će ovo"globalno buđenje" oboriti Mubaraka u Egiptu kao što je oborilo Ben Alija u Tunisu, već je marginalna stvar. Ova arapska drama je deo globalizacije, ali ovog puta sa pozitivnim predznakom. Imamo razloga da se radujemo.

Ostaje još da se vidi da li će najorganizovanija politička snaga, islamisti u regionu i Muslimanska braća u Egiptu, uspeti da kidanapuju buđenje gladnih hleba i sitih Imperije. U oba slučaja Imeprija je gubitnik. I to je ta dobra vest. Globalno političko buđenje je nova svetska realnost. Jedina loša vest je da tamo negde gde su Kvislinzi imperije takođe u panici, "pleme moje snom mrtvijem spava".

[You must be registered and logged in to see this link.]

NEBOJŠA BAKAREC: SRPSKOM NARODU POTREBAN JE PREVRAT, I TO ODMAH!


ponedeljak, 31 januar 2011 20:37



M
ože li se ono što se dešava u arapskim zemljama i Albaniji za kratko vreme ponoviti i u Srbiji? (Usput, B92 je nedavno objavio da je prosečna plata u Srbiji prvi put u istoriji manja od one u Albaniji.) Može, naravno. Da li to što može da se dogodi i treba da se dogodi? Nesumnjivo da treba da se dogodi. Međutim to što može i treba da se dogodi zavisi od nas. Stoga je odgovor na pitanje da li će se to što se može dogoditi, zaista i dogoditi, odrečan.

Da li ja želim da se arapsko proleće dogodi u Beogradu i celoj Srbiji? Da, želim. Šta želim? Da li želim haos i nasilje? Ne želim. Da li želim da kod kuće na televizoru gledam prenos narodnog gneva? Ne želim. Nikada to nisam radio. Na ulicama sam bio, i 92' i 96' i 2000. i 10. oktobra 2010.

Nažalost i na sreću, Srbija nije ni Tunis, ni Egipat, ni Jemen, ni Jordan, ni Albanija, ni Grčka. Srbija je jedan, mirniji prevrat imala 2000. godine. Nažalost, tim neophodnim prevratom postala je američki klijent. Sledeći prevrat je potreban da bi se Srbija vratila sebi, da počne da brine o svojim a ne o američkim interesima, da se sprovede pravednija podela u društvu i vrati vlast narodu.

Prevrat iz 2000.godine, je i dalje u našem živom sećanju i predmet je mnogih sporenja i tumačenja. Taj prevrat nije bio davno. To može jednostavno da znači da je po istorijskoj verovatnoći prerano da se opet desi novi? Ali to može i da znači da građani neće da čekaju više od deset godina do novog preokreta, može da znači da im upravo sveže sećanje na oktobar 2000. godine pomaže da izvuku pouku?

Jednu priliku Srbija je propustila 10. oktobra 2010. godine. Slobodno ću ustvrditi da je Srbija svoju „jasmin revoluciju" imala tog dana. Kažem da nije bitan povod. Kada nepravda naraste, kada nesloboda naraste, kada siromaštvo naraste, kada korupcija i trulež narastu, kada obest režima naraste, onda je bilo koji povod dovoljan. Da li je to samospaljivanje sitnog uličnog trgovca u Tunisu, pogibija maloletnika u Atini ili protivljenje nametanju pederastije u Beogradu, svejedno je. I svuda ustaju mladi ljudi. Oni su nosioci promena i buna. Srbija ima jednu bitniju razliku, odnosno nepovoljnost, u odnosu na sve zemlje koje sam pomenuo uključujući i Grčku. Ako isključimo Grčku, razlika je drastična, a nepovoljnost ogromna. U pitanju je prirodni priraštaj. Srbija je zemlja koja populaciono umire. Arapske zemlje su u populacionoj ekspanziji. U Srbiji su mladi mali i sve manji deo populacije. U arapskim zemljama veliki i sve veći, preovlađujući deo populacije. Arapske zemlje su u populacionom naletu, u ekspanziji mladosti. Arapske zemlje imaju i koheziju vere, ma kakve njene mane bile, najagresivnije i najmlađe monoteističke vere. Rekoh, kako god ta religija bila loša (a sve religije to jesu), islamska religija je čuvar tradicije, čuvar osnovnih vrednosti društva (sve religije to čine, jer nažalost, civilizacije nisu primenile bolje načine čuvanja osnovnih vrednosti, npr. porodičnih). U Srbiji je korozija osnovnih društvenih vrednosti mnogo dalje odmakla nego u arapskom svetu, pa i korozija vere, odnosno rđanje strukture samozvanih božijih zastupnika. Stoga u Srbiji ne postoji dovoljna „kritična masa" mladih. Ako posmatramo samo taj aspekt „kritične mase", on više nikada neće ni postojati u Srbiji. Srećom, taj sastojak nije i jedini koji je potreban da bi se stvorila „kritična masa" za promene.

GDE SU MLADI Tog 10. oktobra 2010. godine, uz sve loše strane pojedinačnih događaja na ulicama, bila je ogromna prilika za početak promena, i to dobrim povodom. Otpor sramotnom i neprirodnom. Mi nismo ni svesni, zbog medijskog terora i ispiranja mozga, da je tog dana ustala mladost Srbije, protiv režima i da je režim bio na ivici opstanka. U Tunisu su na ulice izlazile na početku tek hiljade mladih demonstranata u glavnom gradu, i stotine u ostalim. U dvadesetmilionskom Kairu su prve demonstracije pre desetak dana, imale tek 15.000 mladih učesnika. U Beogradu je 10. oktobra na ulicu izašlo oko 6.000 mladih ljudi, naspram 6.000 policajaca (ne računajući rezervu). Za razliku od ostalih gradova u zemljama koje pominjem, ovde je policija bila spremna a režim nemilosrdan. Ovde je na svakog demonstranta došao jedan policajac. Školovan, obučen, opremljen i plaćen. Da li vam je na pamet pala ta nesrazmera, taj neravnopravan odnos snage i moći. Jedan mladi demonstrant se ne može nositi sa policajcem, jedan na jedan niti celina demonstranata sa oružanom silom režima, što policija jeste. Pritom ta oružana sila, osim lične opreme i oružja, raspolaže i lakim i teškim oklopnim vozilima, a iza nje uvek na oprezu stoji i vojska. I ta spremnost i nadmoć policije nad demonstrantima su bili osnovni uzroci što nije bilo mrtvih, za razliku od Tunisa i Egipta.

Šta je bilo potrebno tog 10. oktobra, a nije se dogodilo, osim većeg broja mladih koji su postali retkost, tj. izumiruća vrsta? Bio je potreban ostali narod na ulicama. Što se mene tiče bio sam tada na ulici (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zasto-sam-izasao-na-ulicu-10-oktobra-i-sta-sam-tamo-video.html ). Ima i još jedna razlika. Režimi u Tunisu i Egiptu su bili iznenađeni. Naš režim nije bio. Naš režim se bar pola godine spremao za slamanje otpora paradi sramote. Režim je znao i da je u pitanju i njegov opstanak. Zbog toga je bio spreman. Međutim režim više ne može biti spreman sledećim povodom. Kao što ni jedan arapski režim više ne može sprečiti događaje poput onih u Tunisu i Egiptu, ako počnu. Zato su sada ostali režimi na mukama - kako da spreče početak onoga što se već desilo u Tunisu i Egiptu?

Razlika je i u tome što je ovaj režim, uz trogodišnji prekid tokom Koštuničinog prvog mandata, na vlasti od 2000. godine, a arapski režimi traju i tridesetak godina. Razlika je i u tome što je Tadić predsednik sedam a ne trideset godina. I režim je svoje gadno lice počeo da pokazuje u poslednje dve godine. Da li to znači da i mi treba da čekamo dvadesetak godina da režim potpuno uništi zemlju, pa da dignemo ustanak? Razlika je i u tome što su arapski režimi štitili teritorijalni integritet i suverenitet svojih država sve te decenije, a naš ga brzo razara, evo, za dve godine. I to je još jedna razlika, naše američke sluge su među najservilnijima na planeti, negde na nivou Sakašvilija. Oni brzo razaraju svoju zemlju, za razliku od arapskih vlastodržaca. Takođe, arapske zemlje, pomenuh Egipat, su dobile mnogo više novca, proporcioinalno posmatrano, od Srbije, jer su mnogo veći prioritet Americi i Evropi. Naravno razlika je i u tome što je Srbija u Evropi i što su te arapske zemlje mnogo siromašnije od Srbije (naveo sam izuzetke). I opet razlika je i u tome što postoji priraštajna vitalnost arapskog sveta i agresivnost i jak kohezioni faktor islamske religije. Rekao bih da su, pored svega, arapske zemlje zapravo zemlje u usponu, za razliku od Srbije, koja je u opadanju. Usput, to isto važi i za Arbanase, i oni su narod u usponu u čak pet država (Albaniji, na Kosovu, u Makedonijim u kojoj postaju većina, Crnoj Gori, ali i u Srbiji van KiM, gde u nizu rubnih opština ka KiM i Makedoniji imaju veliki priraštaj, ali i kupuju zemlju i nekretnine).

BUDUĆA KRETANJA Pored razlika između Srbije i arapskih zemalja, postoje i sličnosti. Gotovo svi režimi u arapskim zemljama su klijentelistički. Osim Sirije, svi su zapadni klijenti. Uglavnom američki, a potom francuski (zemlje Magreba), odnosno evropski. Egipatski režim je glavni američki klijent u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Od 1978. godine kada su Sadat i Begin potpisali sporazum u Kemp Dejvidu, do danas, SAD su platile 80-milionskom Egiptu oko 60 milijardi dolara a 8-milionskom Izraelu oko 100 milijardi, u suštini u zamenu za mir na Bliskom istoku, u suštini radi zaštite svojih regionalnih (naftnih) interesa (da nije nafta u pitanju, mira ne bi bilo). I naša, kao arapske zemlje, ima slabu ekonomiju (podrazumeva se ne i one zemlje koje poseduju naftu), oskudne izglede za budućnost, jaz između bogatih i siromašnih, i živimo pod bahatim autoritarnim režimom koji misli da je pretplaćen na vlast. Republikanski oblik ustrojstva je postao zamagljen do neprepoznatljivosti i više sličan monarhističkom (predsednik-vladar, politički establišment-plemstvo). Sličnost će se pokazati i ako do protesta protiv režima u Srbiji dođe. Povod neće biti bitan - sledeća Parada pedera, smrt nekog radnika u nekom protestu, neka greška režima npr. policije. Protest protiv režima će biti uzrokovan nezaposlenošću, siromaštvom, tiranijom, nedostatkom dostojanstva i pravde u društvu.

Protesti, prvo u Grčkoj, potom u arapskim zemljama i Albaniji, su najava budućih trendova i globalnih kretanja. Oblik stvari koje dolaze. To, treba povezati (grčki primer) i sa svetskom ekonomskom krizom. Svet se kreće ka dugotrajnim i neprijatnim promenama, i vidnom početku tih promena upravo prisustvujemo. Promene će trajati najmanje ovaj prvi vek trećeg milenijuma i neće proći bez velikih društvenih i socijalnih lomova, praćenih haosom, anarhijom i nasiljem. Ako tome dodamo i nepredvidive klimatske promene, prirodne katastrofe koje su sve učestalije, smanjenje energetskih resursa, drastično ugrožavanje životne sredine, buduću ogorčenu borbu za ostale osnovne resurse, hranu, vodu, pa čak i čist vazduh, čekaju nas tamne decenije neizvesnosti.

Da ponovim, da građani koji sada naseljavaju ove prostore koji se zovu Srbija, Republika Srpska i Crna Gora i koji su uglavnom Srbi, ne bi izumrli prirodnim putem do polovine ovog milenijuma, dakle da bi opstao srpski narod i srpske zemlje, mora da se dogodi prevrat SADA. Osim opstanka, rekoh već, prevrat je potreban da se Srbija vrati sebi, da počne da brine o svojim, a ne o američkim interesima, da se sprovede pravednija ekonomska podela u društvu i da se vrati vlast narodu putem jedne jednostavnije, lako dostupne, neposrednije demokratije, lišene komplikovanih procedura, koja bi bila otvorena knjiga svakom građaninu a ne nekakva zamorna tajna, nekakav surogat demokratije, koji se vremenom pretvorio u svoju suprotnost. Taj prevrat u Srbiji bi morao da podrazumeva i temeljne promene medija i njihovo svođenje na prvobitnu edukativno-informativnu svrhu, te ukidanje reklamne i zabavne funkcije medija. To bi najviše ličilo na isušivanje močvare.

Svestan sam da sve ovo zvuči kao utopija, ali nisam ja kriv što smo kao civilizacija (ne samo kao srpsko društvo) sebe doveli dotle da su nam utopije jedini izlaz. A šta je to utopija? Da li će neko zameriti čoveku budućnosti što se bori za utopiju zvanu čista voda i čist vazduh? Da li je utopija višemilenijumska borba ljudi za slobodu? Da li je utopija želja da se živi u miru? Da se deca rađaju sa sigurnošću da će da prežive? Da li je možda porodica utopija? Poenta je u tome da je utopija relativna stvar i da nema te stvari koja je nedostižna.

[You must be registered and logged in to see this link.]

DRAGOSLAV PAVKOV: MITING 5. FEBRUARA ILI HOĆE LI MARKO OPET ZAKASNITI?

sreda, 02 februar 2011 13:13



S
rbi imaju narodnu izreku koja kaže: „Kasno Marko (Kraljević) na Kosovo stiže". Kao, da on nije iz nekog razloga zakasnio, bitka bi se drukčije završila. Ali, eto, zakasni čovek, a mi zbog njegove greške ostadosmo pod Turcima 500 godina.

Kako bilo, istorijska činjenica je da Kraljević Marko nije učestvovao u boju na Kosovu i da je do kraja života sa okupatorom bio u vazalnom odnosu. Razni Srbi, zavisno od obrazovanja, političkih afiniteta i uopšte od stava prema nacionalnom i pragmatičnom, na različite načine objašnjavaju šta je to Marka sprečilo da se pojavi u srpskom stroju tog letnjeg jutra na polju Kosovu; jedni, oni koji istoriju uče iz epske poezije i narodnih predanja kažu da je imao velikih tehničkih problema sa Šarcem, navodno zaglavio se u nekom blatu, i, dok su završili sa šlepanjem, završila se i bitka, zna se kako. Ali da se to nije desilo, gde bi nam bio kraj?

Drugi veruju da se Marko napravio blesav i da je, znajući sa kakvom vojnom silom Srbi ovog puta imaju posla, jednostavno odlučio da se ne odazove pozivu na mobilizaciju.

Treći, oni nepopravljivi cinici veruju da se Marko kao što bi i inače (skoro) svaki Srbin učinio, poneo tipično srpski; kada su svi „relevantni" vlastelini krenuli u susret turskoj vojsci, on je „z'inat" otišao na suprotnu stranu. Što bi on uostalom pomagao knezu Lazaru da porazi Turke? Ko je njemu taj knez Lazar? I kakva je razlika za njega lično, plaća li porez Srbinu ili Turčinu?

I, ko zna, da je kojim slučajem Marko i stigao u boj na Kosovu, da li bi se o njemu i njegovom junaštvu ispevale ovolike pesme ili bi se samo utopio među ostale junake Kosovskog ciklusa?

JEZIK KOJI SE RAZUME Sve što nam se danas dešava ima korene i objašnjenja u narodnom predanju, ali iz razumljivih razloga većina Srba je vrlo selektivna u njegovom tumačenju. Na primer, mi Srbi volimo da o sebi mislimo kao o potomcima Miloša Obilića, braće Jugovića, kneza Lazara... Ali zar nije tačno da su ti junaci izginuli u kosovskom boju? Nije li onda ispravnije verovati da smo zapravo potomci izdajnika Vuka Brankovića, dezertera Marka Kraljevića i nekih drugih Srba nesposobnih za vojnu službu?

Tek, istorija se po ko zna koji put ponavlja. Ovde uopšte nije bitno jesu li ovo gore istorijske činjenice ili narodno predanje i izmišljotina slepih estradnih umetnika „onog doba" koji su, uz gusle podilazeći taštima, zarađivali za „koru hleba i šišu rakije".

Bitno je u šta naš narod veruje. A veruje u verziju u kojoj je sam lepši, veći i junačkiji od drugih. Da nije tako, ne bi bivši radikali sami organizovali protest koji se najavljuje za subotu 5. februara. Nacionalno odgovorni i „junački" Srbi bi jedva dočekali priliku da ruše vlast za koju tvrde da im ne odgovara, tj. da je najgora koju smo imali u istoriji.

Zbog čega paralela sa pretkosovskim Srbima i Markom Kraljevićem? I tada je postojala politika. I tada je valjda sin kralja Vukašina Mrnjavčevića bio svestan da će pobeda srpske vojske u boju na Kosovu najveću korist doneti glavnokomandujućem knezu Lazaru Hrebeljanoviću, lideru političke stranke koja je njegovoj opciji glavni konkurent za vlast i uticaj na Srbe i srpske zemlje.

I sada većina opozicionih lidera zna da će rušenje Borisa Tadića najveću korist doneti Tomislavu Nikoliću, vođi SNS, čiji uticaj u biračkom telu sve više jača budući da se ne libi da govori jezikom koji narod razume. Možda svaki Srbin i ne zna sve o geopolitici i odnosima među velikim silama koje nam „kroje kapu", ali odlično zna kad mu krče creva, kad nema detetu za ekskurziju, kad nema za struju koju prete da će mu iseći isti oni koji opraštaju dugove „velikim privrednim subjektima"...

Taj Tomislav Nikolić, od milja Toma Grobar (jer je jedno vreme bio direktor kragujevačkog groblja, što mu je ogroman minus koji ga ograničava u bavljenju politikom), je, hteli mi to da priznamo ili ne, jedini u srpskoj opoziciji koji nešto konkretno preduzima da bi srušio ovaj režim. Ko ga i odakle finansira u ovom trenutku nije važno.

Biće kada se on i njegova stranka kandiduju na izborima. Sada nije. Sada je važno sa vlasti i, ako je moguće, u zatvor oterati Tadića i njegovu žutokratiju koja je izneverila narodna očekivanja i devalvirala tekovine petog oktobra, toliko da se svi oni koji su toga dana jurišali na kordone osećaju kao izmanipulisane budale.

I nemojte mi govoriti kako i jesu budale. Ako bi to bilo tačno, narod koji ima toliko budala ili stranih plaćenika koliko sam ih video pred Skupštinom tog petog oktobra, nema budućnosti. Ako bi to bilo tačno, jedino što nam preostaje je da sebi nađemo staratelja. Stranog, naravno.

SRUŠITI VLAST Rušenje Borisa Tadića i njegove žutokratije ne znači da će na njegovo mesto zasesti Tomislav Nikolić. To znači da će biti raspisani izbori na kojima će (ponovo) pobediti onaj ko prepozna šta narod voli da čuje i ko taj narod ubedi da za njega glasa. Masovne izborne krađe i manipulacije glasovima „Albanaca uplašenih Šešeljom" su daleka prošlost, hteli mi to da priznamo ili ne.

Dakle, protest 5. februara je jedan od vidova političke borbe za rušenje Tadića, a ne za dovođenje na vlast SNS. Lično, neću propustiti priliku da u tome učestvujem, a mislim da je stvar domaćeg vaspitanja izaći na ulicu toga dana i, ako ništa drugo, a ono makar pokazati srednji prst režimu.

Sve priče o tome kako će ovi biti gori od aktuelnih, kako se u Beogradu ne rešava ništa, nego je sve dogovoreno u stranim centrima moći su deplasirane. Mi, kao oni kojih se sve ovo tiče i koji živimo ovde moramo pokazati šta mislimo o režimu koji vlada Srbijom. Sitne smicalice poput otkazivanja unapred zakupljenog voza koji je trebalo da učesnike protesta iz Novog Sada prevesti do Beograda, ne smeju nas sprečiti u nameri da lopovskoj družini koja vlada našom jedinom otadžbinom kažemo šta o njoj mislimo.

Kada Dačićeva (a ne srpska) policija bude zbog „tehničke neispravnosti" iz saobraćaja isključivala autobuse koji na protest prevoze ljude iz drugih gradova, moramo nastaviti put peške, ali moramo da pokažemo režimu da smo tu i da nas ima. Ne može se onaj ko je od rođenja učen da vara, krade i ubija da bi opstao na vlasti, rušiti „sve sedeći i duvan pušeći".

Ili će i nas, kao nekada Marka opevati neki novi guslari. Ali u eri interneta neće biti dilema sa početka teksta - jesmo li izdali sami sebe ili smo imali „tehničke probleme" na koje se vade Markovi fanovi. Ostaćemo zapamćeni kao ljudi koji nisu smeli da kažu - dosta.


[You must be registered and logged in to see this link.]

POGLED IZ MOSKVE: KAKO SRBIJA KUPUJE SVOJ OPROST U EVROPI


četvrtak, 03 februar 2011 11:13 Branko ŽUJOVIĆ





N
i januar još nije bio prošao, a vic godine već je ispričan. U prvi čas mislio sam da je skrivena kamera. Goran Bogdanović, ministar za Kosovo i Metohiju, 25. januara javno se na državnoj televiziji čudio zato što nevladin sektor na Kosovu i Metohiji ćuti kao zaliven o ratnim zločinima, trgovini ljudskim organima, izveštaju Dika Martija, Hašimu Tačiju, toj krupnoj ribi organizovanog kriminala, i ne traži nikakvu istragu.

Tog jutra sticajem okolnosti moja starija ćerka, koja ide u prvi razred, pitala me sumnjičavo: „Postoji li Deda Mraz zaista? Ali stvarno da mi kažeš!". Rekao sam joj ono što bi svaki ministar odavno trebalo da zna.

Navijači Partizana odgovorni za ubistvo francuskog navijača iz Tuluza Brisa Tatona osuđeni su na ukupno 240 godna zatvora. Najteže kazne izrečene su na vremenski period od 35, 32 i 30 godine zatvora, a ni ostale nisu bile blage. Francuska, istaknuta pripadnica stare Evrope, bila je zadovoljna presudama reformisanog srpskog pravosuđa.

Ne bih da licitiram krivicom. Život mladog čoveka okončan je posle besmislenih batina u centru srpske prestonice. Naneta je velika sramota državi i Beogradu. Ali bih itekako da govorim o nedoslednosti u Srbiji.

Nekako u isto vreme, elem, Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osudilo je devetoricu pripadnika terorističke organizacije koja sebe naziva „Oslobodilačkom vojskom Kosova" na 101 godinu zatvora. Najteže kazne u ovoj presudi iznose 15 i 10 godina.

DRUGA PRESUDA U prvom slučaju sud je ustanovio istinu: Taton je žrtva napada navijača sa mnogo nedorečenih iskaza sudskih veštaka i dosta slobodnog sudijskog uverenja. U drugom slučaju sud je saslušao potresna, ali matematički precizna svedočenja preživelih žrtava i zaštićenih svedoka.

Konstatovano je da je teroristička grupa iz Gnjilana likvidirala 80 ljudi, 34 se vode kao nestali, a zatočeno je bilo 153 ljudi. Utvrđeno je da su teroristi komadali tela žrtava, šipkom su lomili lobanje i u rupe na glavama gurali upaljače. Lomili su kleštima prste žrtava, silovali ih, ejakulirali im u usta i terali ih da sadržaj gutaju psujući im srpsku majku. Gurali su im policijske pendreke u polne organe. Jednu žrtvu kastrirali su mačetom.

Neke od žrtava koje su silovane „na posebno ponižavajući način" molile su teroriste da ih ubiju i tako im poštede ostatke dostojanstva. Svedočenja preživelih potkrepljena su veštačenjem i medicinskom dokumentacijom.

Puštajući preživele iz ropstva 23. juna 1999. godine, teroristi su im zapretili „da idu sa Kosova" i „poruče ostalim Srbima koji žele da se vrate na Kosovo šta će da im se desi".

Šta povezuje ove dve presude?

Povezuje ih jedino spremnost na očiglednu nedoslednost države. Prva presuda je indulgencija evropske Srbije pred EU, a druga je u ravni s prvom negacija Srbije same.

Ako je presudom protiv navijača Partizana, odgovornih za smrt francuskog navijača Brisa Tatona želelo da doskoči navijačkom nasilju i uputi poruku EU iz koje je taj socijalni fenomen uvezen u Srbiju, postavlja se pitanje zašto srpsko pravosuđe nije isto učinilo i sa teroristima iz Gnjilana?

NAVIJAČI I TERORISTI Valjda je po državu opasnost od terorizma OVK veća od opasnosti koja preti od grupa navijača. Naročito u vreme kada Savet Evrope usvaja rezoluciju i vrlo argumentovano (konačno) sumnjiči albansku mafiju, koja je na vlasti u našoj južnoj pokrajini za trgovinu ljudskim organima.

Jer, ako albanskom teroristi za doslovno čerečenje ljudi, višestruke terorističke likvidacije desetina ljudi, brutalno silovanje, ukucavanje upaljača u glavu i još mnogo toga dosudite 15, a za ubistvo u tuči jednog navijača svom državljaninu 35 godina, vi pokazujete suicidnu nedoslednost. Ili nesposobnost da svoje građane pred sudskim vlastima tretirate ravnopravno.

Roditelji ubijenog francuskog navijača od države Srbije tražiće 200 hiljada evra odštete i odštetu će s pravom dobiti. Garanti za tu isplatu biće Francuska, koja jeste država, i Evropska Unija.

Od koga žrtve terorista mogu da traže odštetu? Od nepriznate albanske države u čije ime su čerečeni? Od NATO pakta koji je te iste teroriste obučavao i sa kojima je sadejstvovao izvodeći ratne operacije 1999. godine? Od EU čije su vodeće članice, uključujuči tu i Francusku, odlično znale za ove zločine i trgovinu ljudskim organima, ali su te podatke skrivale u korist demokratskog albanskog Kosova?

Možda odštetu treba da zatraže od svoje države, koja tako evrooptimistična teroristima izriče presude kao da su fudbalski huligani, a fudbalskim huliganima kao da su teroristi!

Uostalom, setite se srpskog navijača koji je avgusta prošle godine ostao bez jednog oka u Briselu uoči utakmice Anderleht-Partizan. Svedoci koji su prisustvovali linču izjavili su tada agenciji „Beta" da je iživljavanju nad grupicom navijača iz Beograda, slučajno zalutalih u pogrešan kvart evropske prestonice, prisustvovalo nekoliko policajaca koji se uopšte nisu mešali.

Pamti li neko reakciju naše države? Budite iskreni i recite sami sebi: sećate li se bilo kakve reakcije zvaničnika, osude neprofesionalnosti policajaca u Briselu ili evropske rulje koja je linčovala naše zemljake?

Naravno da ne pamtite ni jednu reakciju zvaničnika, jer reakcija skoro da nije bilo. Kao da je povređeni mladić u Briselu izgubio ulaznicu na stadion, a ne oko.

Ne morate biti Srbin koji celog života iskupljuje neki iracionalni praevropski greh, mrzeći sam sebe zbog toga što je to što jeste tu gde jeste. Ne morate biti čak ni rodoljub, da biste znali da Deda Mraz ne postoji. Iako je u njegovo postojanje lepo verovati, baš kao i u evropsku pravdu.


Glas Rusije

ANA FILIMONOVA: NOVI PROJEKAT ZAPADNIH SILA - SKLONITI TAČIJA DA BI SE SPASAO PROJEKAT KOSOVO

četvrtak, 03 februar 2011 11:16




I
nformacije koje je za izveštaj Parlamentarne skupštine Saveta Evrope prikupio pravnik Dik Marti o zločinima organizovanih zločinačkih grupa kosovskih Albanaca najmanje desetak godina bile su poznate zapadnim specijalnim službama, međunarodnim organizacijama i organima pravnog poretka niza zapadnih zemalja.

Prema podacima londonskog „Gardijana", još 2004. godine u dokumentima NATO „kosovski premijer Hašim Tači figurirao je kao jedna od najkrupnijih riba u mreži organizovanog kriminala". U suštini „kosovska vlada" je zapravo podređena karika u albanskom kriminalnom lancu, koji je opasao Balkan i koji se razvukao dalje u Evropu i SAD. Jedan od autoriteta te mefije je Džavid Haliti, član predsedništva kosovskog parlamenta i funkcioner partije Hašima Tačija (Demokratska partija Kosova), njegov politički i finansijski savetnik, član Dreničke grupe a ranije načelnik pozadine „Oslobodilačke vojske Kosova" koji je krajem 90-ih godina rukovodio novčanim tokovima OVK. „Gardijan" piše o učešću Halitija „u trgovini oružjem i narkoticima" i o tome da su na njegovoj duši još najmanje dva ubistva" (1).

Švajcarski list „Noje ciriher cajtung" je 30. januara objavio podatke da su NATO i vlasti Švajcarske znali za kriminalnu delatnost Džavida Halitija i da je upravo na teritoriji Švajcarske i formirana „Oslobodilačka vojska Kosova", da su tu utemeljeni organizovana trgovina narkoticima, oružjem i ljudima. Haliti se nastanio u Cirihu još 1986. godine i (2) bez obzira na to što su švajcarske vlasti raspolagale potpunom informacijom o prestupniku, njegova delatnost nije privlačila pažnju.

Takođe švajcarski zvanični izvori tvrde da su dva najbliža saradnika Hašima Tačija - bivši ministar odbrane, sada poslanik parlamenta Kosova Azem Silja i bivši šef obaveštajne službe OVK koji je potom postao šef obaveštajne službe (SHIK) Tačijeve partije Kadri Veseli (on je „siva eminencija" kosovskog režima) - nesmetano dobijali dozvole za boravak u Švajcarskoj (mimo švajcarskog zakonodavstva jer slična dokumenta mogu dobiti jedino stranci koji neposredno žive u toj zemlji). Nemačka obaveštajna služba BND je 2005. godine okvalifikovala Silju i Veselija kao ključne figure organizovanog kriminala na Kosovu (3).

KRIMINALNA MREŽA Kosovska SHIK je nastala nakon takozvane demilitarizacije "Oslobodilačke vojske Kosova", a njeni tvorci su Tači, Haliti, Veseli i istoimena albanska specijalna služba. Prema podacima KFOR i UNMIK, delatnost tih specijalnih službi uključivala je prikupljanje informacija i zastrašivanje srpskog stanovništva sa ciljem njegovog izgona iz severnog dela Kosovske Mitrovice (4).

SAD i EU su već niz godina raspolagali pouzdanim i iscrpnim podacima o albanskoj kriminalnoj mreži na Kosovu, koje su dobijali po liniji specijalnih službi (američka FBI, britanska MI6, italijanska SISMI, nemačka BND i druge). U izveštajima u periodu 2001-2004. godine navođeno je da SHIK Hašima Tačija održava kontakte sa mnogim organizovanim kriminalnim grupama i krupnim korporacijama ("Dukađini", "Devolli", "KelmendieGeci") i da ih je učinila bogatim zahvaljujući pranju novca (5).

Svi ti podaci - imena, zone odgovornosti organizovanih kriminalnih grupa, baze OVK u Albaniji, činjenice kidnapovanja Srba, mučenje zatvorenika, trgovina izvađenim ljudskim organima, veze sa islamističkim organizacijama Bliskog Istoka i Turske - bili su tokom niza godina dobro poznati UNMIK i MTBJ (6).

Međutim, razgranata kriminalna delatnost kosovara nije bunila zapadne političare niti ih buni. Na primer, Madlen Olbrajt je osnivač i vlasnik kontrolnog paketa akcija konsalting holdinga „Olbrajt grup", koji je zaradio značajan kapital zahvaljujući telekomunikacijskom biznisu na Kosovu. Glavni operater kosovske telefonije je kompanija „Valja", a ključna figura u tom biznisu je Bernar Kušner. Njegov brat je osnivač prve mreže mobilne telefonije ne Kosovu, koja danas obuhvata oko 300 hiljada abonenata, a godišnji prihod kompanije „Valja" otprilike je 200 miliona dolara. Kompanija „Ipko-net" (internet projekat Kosova) stvorena je naporima Međunarodnog komiteta za pomoć licima koja se nalaze u opasnosti upravo u toku bombardovanja Jugoslavije od avijacije NATO. Zatim, nakon ulaska NATO na teritoriju pokrajine Kosovo, pod patronatom tog istog Bernara Kušnera je potpisan ekskluzivni ugovor sa KEK (Kosovska enegetska korporacija). Provajder „Ipko-net" obuhvata 70 odsto teritorije Kosova i Metohije. Olbrajtova od 2004. godine obavlja funkciju specijalnog predstavnika predsednika Saveta direktora „Ipko-net". Pokrovitelj „Olbrajt grupe" na Kosovu bio je Džejms Brajen, bivši specijalni izaslanik SAD na Balkanu a sada saradnik kompanije Olbrajtove. Brajen uspešno štiti interese američkog kapitala istisnuvši sa tržišta drugog operatera za mobilnu vezu - kosovskog oligarha Ekrema Luku. Njemu su zapretili hapšenjem zbog njegove „kriminalne delatnosti" i uskratili mu vizu za ulazak u SAD a, kada je Luka odlučio da se ne opire predstavnicima američkog biznisa, njega su skinuli sa „crnog spiska SAD" (7).

STRANCI U SLUŽBI KOSOVA Kako ukazuje Dik Marti, on je bio šokiran saznavši da su službenici UNMIK odlazeći s posla stupali u službu kosovskih vlasti. Tako se, na primer, čovek br. 2 u UNMIK nalazi na službi kod Haradinaja a jedan od Tačijevih savetnika u prošlosti je bio činovnik misije UN.

U ovom trenutku američki „projekat Kosovo" pretpostavlja fundamentalno preuređenje i međunarodnih (natovskih) struktura i kosovskih političkih organizacija. Snage pod komandom NATO (KFOR) se reorganizuju. Od 1. marta 2011. godine američka komanda pretpostavlja da će preuzeti na sebe isključivu kontrolu na celokupnoj severnoj zoni KFOR na Kosovu i Metohiji uz manju ogradu - tamo gde žive Srbi ostaće tek manji francuski kontingent koji će biti smanjen sa 600 na 300 ljudi. KFOR će umesto pet „brigadnih zona" formirati dve - brigadu Sever pod američkom komandom i brigadu Jug pod italijanskom ili nemačkom komandom (9).

Uoči pregovora sa Beogradom, na kojima, po svoj prilici, žele da zauvek „zatvore" pitanje Kosova, albanske političke snage se konsoliduju. U drugoj polovini januara objavljena je namera da se stvori „velika koalicija" koja bi uključivala Demokratsku partiju Kosova Hašima Tačija, Demokratski savez Kosova Ise Mustafe i Alijansu za budućnost Kosova (funkciju predsednika u odsustvu Haradinaja, koji očekuje odluku Suda u Hagu, obavlja Blerim Šalja). Koaliciji predstoji da reši „10-20 velikih pitanja za Kosovo" (10).

Istovremeno, Rezolucija Evropskog parlamenta o evrointagracijama Srbije, usvojena 19. januara 2011. godine sa ranijom upornošću poziva Srbiju da „ispuni obaveze" - da potpuno sarađuje sa Haškim tribunalom. Ubedljivim dokazom o saradnji smatraće se jedino izručenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

Podsetimo da su upravo u haškom tribunalu uništeni dokazi o trgovini ljudskim organima (istraga je vođena 2004. godine u mestašcu Ripa u blizini gradića Burel u Albaniji). Danas se status Srbije kao kandidata za člana EU i početak preliminarnih pregovora ponovo dovode u zavisnost od stava glavnog tužioca iz Haga - smatra li on saradnju Srbije sa tribunalom „potpunom".

U odnosu na Kosovo rezolucija Evropskog parlamenta obavezuje Srbiju da ne insistira na razmatranju statusa ili podele Kosova i u suštini poziva je da izvrši pritisak na kosovske Srbe da se potčine vlasti misije EULEKS. To se podmeće kao „pružanje pomoći u poboljšanju saradnje EULEKS sa kosovskim Srbima na uspostavljanju vladavine prava na severu Kosova". Ako hoćemo preciznije, vladi Srbije se daje „počasna uloga" u demontiranju paralelnih struktura vlasti, koje (doslovno!) „podrivaju proces decentralizacije i sprečavaju potpunu integraciju srpske zajednice u kosovske institucije". Osim toga, rezolucija sadrži takve elemente mešanja u unutrašnje poslove Srbije, kao što su provođenje sudske reforme (koja izaziva oštar protest vodećih srpskih pravnika), potpuna transparentnost partijskog finansiranja, sloboda štampe (u svojstvu pohvalnog primera navodi se održavanje gej parade u Beogradu) reforma policije, zamrzavanje delatnosti specijalnih službi, zaštita nacionalnih manjina (okončanje formiranja Nacionalnih saveta, koji imaju ogromne društveno-političke privilegije), reforma armije, a takođe se pozdravlja odluka srpskih vlasti da dozvoli ulazak u zemlju građanima zemalja EU samo uz ličnu kartu (dokument za dokazivanje identiteta u sopstvenoj zemlji) (11).

Misija Evropske unije (EULEKS) insistira da je sever Kosova „opasna zona". A stav Brisela ostaje nepromenjen - nezavisnost Kosova ne podleže preispitivanju, ali je „kosovskoj vladi potrebna nova figura koja nije opterećena prtivrečnostima" (samo to). Dakle, potrebna je promena „lica Kosova" (ako se takvim licem smatra Hašim Tači) - u interesu „rešavanja problema pomanjkanja međunarodnog kredita poverenja prema kosovskoj strani". Klan Tačija će biti žrtvovan, ali će u očuvanje „projekta Kosovo" biti angažovane sve snage. Iako patetika EULEKS o smeni kosovskog rukovodstva u sprovođenju istrage protiv Tačijevog klana izaziva duboku iritaciju kod kosovskih vlasti. Na primer, ministar unutrašnjih poslova Kosova Bajram Redžepi je zahtevao povlačenje EULEKS sa severa Kosova i uvođenje u taj deo direktne kontrole KFOR i Kosovskih policijskih snaga (KPS).

BEOGRAD ĆUTI EU i NATO su u celini solidarni u svojoj politici prema Kosovu i Srbiji u celini. A 21. januara izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin je apostrofirao da rezolucija tog organa „ne predviđa razmatranje pitanja o statusu Kosova na pregovorima Beograda i Prištine" (12). Generalni sekretar NATO Andres Fog Rasmusen je izjavio da podela Kosova nije varijanta a da će KFOR kao „garant mira i stabilnosti na Kosovu" i dalje kontrolisati kosovsku teritoriju. Nakon toga KFOR je preneo ovlašćenja za kontrolu dela granice Kosova sa Makedonijom kosovskoj pograničnoj policiji (u aprilu prošle godine KFOR je već predao kontrolu nad granicom sa Albanijom u dužini od 113 kilometara).

Karakteristično je da izveštaj Dika Martija praktično nije uticao na politiku zvaničnog Beograda u odnosu prema Kosovu. Srpske vlasti su do poslednjeg trenutka pokušavale da ćute povodom senzacionalnog izvštaja. A zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić je saopštio da se tužilaštovo neće oglašavati povodom Martijevog izveštaja o trgovini ljudskim organima na Kosovu (primetimo da je Dik Marti oštro kritikovao srposko pravosuđe) (13).

Srpske opštine na severu Kosova prinuđene su da se bore za opstanak u uslovima potpunog nerada Beograda. Istovremeno je očigledna sprega interesa međunarodnih organizacija (KFOR, UNMIK, EULEKS, MTBJ) i vlasti Prištine. Međunarodne strukture su zauzele poziciju podržavanja „projekta Kosova" i tradicionalno agresivno-ofanzivni stav prema Srbima. Ovim poslednjim se očigledno zaprečava put ka preispitivanju „nastale situacije" na Kosovu i na predstojećim pregovorima Beograd-Priština.

Dakle, preduzimaju se ozbiljni napori kako se ne bi dopustile promene ocena o delovanju strana u „kosovskom konfliktu" kako se ne bi dovela u pitanje nezavisnost Kosova i da se sve svede na uklanjanje Hašima Tačija. Evropa svojim rukama pomaže da se pokrajina Kosovo, otrgnuta od Srbije, pretvori u „državu" u kojoj vlast pripada homogenim, odlično naoružanim kriminalnim grupacijama, koje raspolažu ogromnim finansijskim resursima i čija delatnost izlazi daleko izvan granica Balkanskog poluostrva.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Никола Калабић поново међ Србима

Пише: Владислав Б. Сотировић
четвртак, 03 фебруар 2011 12:30



Домаћа штампа је 2. фебруара текуће године стидљиво објавила информацију да је Основни суд у Ваљеву коначно донео и званично решење на основу кога се командант Горске Краљеве гарде Равногорског покрета (тј. ЈВуО) – Никола Калабић (у цивилу геометар) из Ваљева проглашава мртвим. Решење је донето на лични захтев Николине унуке Весне Драгојевић којој је намера да свог деду рехабилитује. Одлука је донета на основу поднетог документа, тј. изјаве, Мијаила Даниловића, пензионисаног свештеника из Горњег Милановца, на основу које је Калабић ликвидиран од стране Титоиста у кањону реке Градац, код Дегурићке пећине дана 19. јануара године 1946. Овом изјавом и судском одлуком је бар за сада разрешена и фалсификована дилема од стране комуниста да је наводно Калабић издао Дражу Михаиловића – један од многобројних ОЗНА-шких пропагандних фалсификата пошто је Дража заробљен од стране Капичићеве ОЗНЕ 13. марта 1946. г. у околини Вишеграда – дакле два месеца након Калабићеве ликвидације. Само да се потсетимо, да су комунисти лансирали тезу да је Калабић лично присуствовао Дражином хапшењу. Да се радило о ноторној лажи знали су сви који су познавали Николу Калабића као и део српског народа коме Титоисти нису успели да исперу мозак својим „Неретвама“ и „Сутјескама“ па се стога чак и под титоистичком окупацијом у Брозовој Кроатославији кришом певушило:

„Комуњаре, лажу, лажу
да си издо Чича Дражу,
Јаворе, Ниџо соколе“.

Никола Калабић, поред тога што је био и остао прототип српског патриот-војника, био је познат и као одличан оратор који је својим ватреним и надасве искрено-родољубивим говорима на јавним местима успевао да окупи велики број народа који се након Николиних ораторских бравура опредељивао за патриотске четнике а не за комунистичке интернационалне пробисвете.

Српски народ још увек нема антологију националног ораторства, било цивилног или војног. Разноразне, вредне и мање вредне, говоре националне садржине један знатижељник сигурно, на жалост, неће наћи на једном месту, у једној едицији антологијског карактера. Немар и у овом делу националне повести, културе и цивилизације верно одсликава савремено стање српског националног духа а цена је сваким даном све већа и већа а национална држава све краћа и краћа. Као да неко намерно хоће да сакрије све наше велике говорнике који су у круцијалним тренуцима националне повеснице управо својим патриотским ораторством указивали народу којим путем треба да се крене, ко су национални пријатељи а ко непријатељи. Вероватно ће се неко и сетити да овакву једну антологију и објави али тек када се границе Србије сведу на Београдски пашалук и када таква отоманска Србија уђе у Јевропу.

У међувремену, док се овај план и програм иностраних газда не оствари дајемо један до сада у суштини непознат говор Николе Калабића који је рат завршио као потпуковник у Равногорском покрету. Говор који је чак и данас актуелан на европском путу Србије Београдског пашалука, али говор који пре свега приказује бит духа равногорства и суштину национално-војно-политичке борбе Равне Горе.

Овај говор команданта равногорске Горске краљеве гарде је штампан у гласилу равногорске омладине Првог шумадијског корпуса - Млада Шумадија у броју 3 у пролеће 1944. г. а гласи дословце овако:

„Комунисти!

Ми смо два света: између нас и вас нема помирења!
Ви хулите на Бога-ми за њега гинемо, сматрамо га својим заштитником!
Ви рушите породице и Српство, а ми истичемо као главна начела наших стремљења, без којих би нам и сама борба била штура и бескорисна!
Зато борба коју водимо противу вас мора се завршити нашом потпуном победом.

Љотићевци!

Ви сте Јуде Искариотске нашега народа, а у служби туђина и туђинске идеологије! Између вас и нас постоји само једна историјска веза: жалосни пример Вука Бранковића, чију сте ви славу потамнели својом службом непријатељу свога народа. Шта ви очекујете, чему се ви надате? Српски народ вас се гнуша: он ће вас збрисати са лица земље као највећу срамоту!
Сви ви: комунисти, љотићевци, газдаши и петоколонаши примите к срцу речи наше народне песме:
'Не чекај ме на бијелом двору,
Ни на двору, ни у роду моме'.

Немци, Талијани, Мађари, Бугари, Арнаути, усташи и остала жгадијо!

Ви, варвари двадесетог столећа, који тако срамно поступате с нашим правдољубивим народом и који узесте 1.500.000 српских невиних живота, осећате ли како вам се кожа јежи на леђима!?Долазе дани одмазде, дани ПРАВДЕ! За вас злочинце милости неће бити, јер је потребно да Европа, о којој ви и ваше газде често причате, буде очишћена од моралне трулежи коју ви представљате! Сваки кривац може овога пута бити уверен да ће га стићи казна, јер нема места на кугли земаљској где би се могао сакрити како би избегао изласку пред међународни суд Правде, који је већ основан између наших великих савезника! Спремите се за то, варвари, да окајете грехе у крви, као што сте и ви крвљу потписивали своја злодела! Али дотле спремите се да и од нас самих примите један део казне, кад се наша дична војска крене против вас, да вас заувек онемогући на нашој националној територији!

После слике тешкоћа и страдања, право је да бацимо кратак поглед на блиску будућност која за нас Србе крије најлепше видике националне радиности и процвата! На крају трновитог пута којим данас идемо налази се рајски врт наше народне државе, у коме ће према замисли нашег Равногорског покрета Србин бити господар на своме!“

[url=Домаћа штампа је 2. фебруара текуће године стидљиво објавила информацију да је Основни суд у Ваљеву коначно донео и званично решење на основу кога се командант Горске Краљеве гарде Равногорског покрета (тј. ЈВуО) – Никола Калабић (у цивилу геометар) из Ваљева проглашава мртвим. Решење је донето на лични захтев Николине унуке Весне Драгојевић којој је намера да свог деду рехабилитује. Одлука је донета на основу поднетог документа, тј. изјаве, Мијаила Даниловића, пензионисаног свештеника из Горњег Милановца, на основу које је Калабић ликвидиран од стране Титоиста у кањону реке Градац, код Дегурићке пећине дана 19. јануара године 1946. Овом изјавом и судском одлуком је бар за сада разрешена и фалсификована дилема од стране комуниста да је наводно Калабић издао Дражу Михаиловића – један од многобројних ОЗНА-шких пропагандних фалсификата пошто је Дража заробљен од стране Капичићеве ОЗНЕ 13. марта 1946. г. у околини Вишеграда – дакле два месеца након Калабићеве ликвидације. Само да се потсетимо, да су комунисти лансирали тезу да је Калабић лично присуствовао Дражином хапшењу. Да се радило о ноторној лажи знали су сви који су познавали Николу Калабића као и део српског народа коме Титоисти нису успели да исперу мозак својим „Неретвама“ и „Сутјескама“ па се стога чак и под титоистичком окупацијом у Брозовој Кроатославији кришом певушило: „Комуњаре, лажу, лажу да си издо Чича Дражу, Јаворе, Ниџо соколе“. Никола Калабић, поред тога што је био и остао прототип српског патриот-војника, био је познат и као одличан оратор који је својим ватреним и надасве искрено-родољубивим говорима на јавним местима успевао да окупи велики број народа који се након Николиних ораторских бравура опредељивао за патриотске четнике а не за комунистичке интернационалне пробисвете. Српски народ још увек нема антологију националног ораторства, било цивилног или војног. Разноразне, вредне и мање вредне, говоре националне садржине један знатижељник сигурно, на жалост, неће наћи на једном месту, у једној едицији антологијског карактера. Немар и у овом делу националне повести, културе и цивилизације верно одсликава савремено стање српског националног духа а цена је сваким даном све већа и већа а национална држава све краћа и краћа. Као да неко намерно хоће да сакрије све наше велике говорнике који су у круцијалним тренуцима националне повеснице управо својим патриотским ораторством указивали народу којим путем треба да се крене, ко су национални пријатељи а ко непријатељи. Вероватно ће се неко и сетити да овакву једну антологију и објави али тек када се границе Србије сведу на Београдски пашалук и када таква отоманска Србија уђе у Јевропу. У међувремену, док се овај план и програм иностраних газда не оствари дајемо један до сада у суштини непознат говор Николе Калабића који је рат завршио као потпуковник у Равногорском покрету. Говор који је чак и данас актуелан на европском путу Србије Београдског пашалука, али говор који пре свега приказује бит духа равногорства и суштину национално-војно-политичке борбе Равне Горе. Овај говор команданта равногорске Горске краљеве гарде је штампан у гласилу равногорске омладине Првог шумадијског корпуса - Млада Шумадија у броју 3 у пролеће 1944. г. а гласи дословце овако: „Комунисти! Ми смо два света: између нас и вас нема помирења! Ви хулите на Бога-ми за њега гинемо, сматрамо га својим заштитником! Ви рушите породице и Српство, а ми истичемо као главна начела наших стремљења, без којих би нам и сама борба била штура и бескорисна! Зато борба коју водимо противу вас мора се завршити нашом потпуном победом. Љотићевци! Ви сте Јуде Искариотске нашега народа, а у служби туђина и туђинске идеологије! Између вас и нас постоји само једна историјска веза: жалосни пример Вука Бранковића, чију сте ви славу потамнели својом службом непријатељу свога народа. Шта ви очекујете, чему се ви надате? Српски народ вас се гнуша: он ће вас збрисати са лица земље као највећу срамоту! Сви ви: комунисти, љотићевци, газдаши и петоколонаши примите к срцу речи наше народне песме: 'Не чекај ме на бијелом двору, Ни на двору, ни у роду моме'. Немци, Талијани, Мађари, Бугари, Арнаути, усташи и остала жгадијо! Ви, варвари двадесетог столећа, који тако срамно поступате с нашим правдољубивим народом и који узесте 1.500.000 српских невиних живота, осећате ли како вам се кожа јежи на леђима!?Долазе дани одмазде, дани ПРАВДЕ! За вас злочинце милости неће бити, јер је потребно да Европа, о којој ви и ваше газде често причате, буде очишћена од моралне трулежи коју ви представљате! Сваки кривац може овога пута бити уверен да ће га стићи казна, јер нема места на кугли земаљској где би се могао сакрити како би избегао изласку пред међународни суд Правде, који је већ основан између наших великих савезника! Спремите се за то, варвари, да окајете грехе у крви, као што сте и ви крвљу потписивали своја злодела! Али дотле спремите се да и од нас самих примите један део казне, кад се наша дична војска крене против вас, да вас заувек онемогући на нашој националној територији! После слике тешкоћа и страдања, право је да бацимо кратак поглед на блиску будућност која за нас Србе крије најлепше видике националне радиности и процвата! На крају трновитог пута којим данас идемо налази се рајски врт наше народне државе, у коме ће према замисли нашег Равногорског покрета Србин бити господар на своме!“]Izvor[/url]

Шиптарско „застакљивање“ меса за Србе

Пише: Владислав Б. Сотировић
субота, 12 фебруар 2011 13:31



Тренутно смо у ишчекивању конкретних потеза тзв. „међународне заједнице“ у вези са касапском „вади-бубрег“ масовном праксом хируршке „Ослободилачке војске Косова“ и њеног главног клиничког директора др. примаријуса Хашима Тачија, алиас „Змија“. За све оне са најмање четири разреда основне школе је апсолутно јасно да се овде ради о НАТО/ЕУ/САД жртвовању „Управног одбора“ УЧК „Хируршке клинике Мајка Тереза“ како би читав пројекат „Вади-бубрег Косова Респубљик“ правно и морално на крају преживео са неким другим „више демократском“ Управним одбором. Да ће на крају ове Мартијеве „Вади-бубрег“ афере у Тачикистану „мачка појести миша и ником ништа“ ваљда већ знају и сви врапци на дрвећу израслом у земљи Србији (као и да ће након првих следећих ванредних/редовних парламентарних избора у Републици Остаци Србије владајућу коалицију направити ДС и СНС).
Након „праведне“ пресуде тзв. „Међународног суда правде“ у Хагу, основаног 1899. г., о законитости или незаконитости самопроглашене независности Косова 17. фебруара 2008. г. јасно је да ће се и у случају „Марти против Тачија“ све завршити у суштини против правде и Србије. Обзиром да знамо да је Петооктобарска Србија учинила све да до овог самопроглашења и дође логично је и да је баш демонократски Београд по налогу својих каубојских газда из Вашингтона и Брисела покренуо фактички судски спор са шиптарском нарко-мафијом са КосМета о „легалности“ акта отцепљења КосМета од Србије. Свима је већ у напред било добро познато какву ће „праведну“ одлуку Суд и донети, као што ју је и донео у лето прошле године, што је за плаво-жуто-црвену владајућу коалицију „За европски Београдски пашалук“ главни адут да се коначно ратосиља косметског проблема и одрешених руку даље настави са свођењем државних граница Србије у пред-Карађорђеве оквире. Можемо са извесном сигурношћу наслутити да ће након верификације отцепљења КосМета од Србије од стране хашког Суда у јулу 2010. г. нова „Еуро“ коалиција у тандему Тадић-Николић донети и нови „Закон о забрани спомињања Косова и Метохије“ обзиром да је Суд већ донео „правичну“ пресуду и јер свако поновно отварање косметске ране доводи до дестабилизације у региону и до кварења добросуседских односа (иначе, испуњавање оба ова услова је и предуслов за пријем у Титаник Европску Унију).

У међувремену, док се дотични гореспоменути Закон не изгласа од стране ДС и СНС и док се у школским програмима у европском Београдском пашалуку називи „Косово и Метохија“ не замене више европејскијим „Kosova e Dukagjinit“ (уз административну забрану употребе ћирилице у јавним сферама као „примитивно-азијатског типа хијероглифских графема“) да изнесемо један документовани случај о „вишестолетној праведној борби потлаченог албанског народа Косове и Дукађина за националном слободом и државном неовисношћу“.

Након исфабрикованих и крајње политички „напуханих“ демонстрација Шиптара на КосМету у пролеће 1981. г. за локалне Србе је скоро сваки дан представљао „Кристални дан“ а свака ноћ „Кристалну ноћ“. Масовна убиства, прогони, силовања, пребијања, паљевине итд. су представљали уобичајени део терористичког фолклора Шиптара са јединим јединим циљем да се ова древна српска област дефинитивно очисти од својих сопствених правно-повесних власника. У повести тероризма познати су разноразни домишљати али пре свега ефикасни случајеви вођења тзв. „специјалног рата“ као што је производња „бум-бум налив пера“, слање пошиљки са смртоносним антраксом, намерно изазивање разноразних епидемија и пандемија...У повести „вишестолетне праведне борбе потлаченог албанског народа Косове и Дукађина за националном слободом и државном неовисношћу“ ће засигурно бити резервисано посебно место за специјални шиптарски допринос „Опћој хисторији тероризма“.

У овом конкретном и пре свега документовано-доказаном „шиптарском специјалитету народне кухиње Енвера и Фадиља Хоџе“ ради се о „застакљивању меса“ намењеног за конзумирање одређене етничке групе. Наиме, средином месеца августа 1989. г. је у државном предузећу „Кланица“ у Гњилану откривен нови вид специјалног рата „албанских угњетених маса“ обзиром да су у месу које је наменски произвођено и паковано за потрошаче у Београду пронађени убачени млевени комадићи стакла. Само захваљујући људској и професионалној ревности Срба који су радили у овом предузећу као контролори квалитета месних производа пре њиховог напуштања фабричког круга и упућивања на тржиште исти контингент „застакљеног меса“ никада није доспео до оних којима је био и намењен. Да се у овом конкретном случају радило о добро испланираној терористичкој акцији са предумишљајем говоре нам и следеће две околности:

1) Стакло у месу у млевеној форми су открили етнички Срби контролори али не и њихове шиптарске колеге, и

2) Из исте фабрике за обраду и прераду меса у Гњилану никада није послат ни један „застакљени“ контингент меса нпр. у Загреб, Тирану, Љубљану...

Да се на крају пре доношења „Закона о забрани спомињања Косова и Метохије“ у Еуро-Београдском пашалуку потсетимо да након уласка у Европску Унију важи правило отвореног, слободног и пре свега тржишта без граница за све унијатске чланове и чланице. То конкретно значи да ћемо у продајно-прехрамбеним центрима широм Еуро-„Србије“ од Смедерева до Златибора и од Бајине Баште до Ћуприје (подељене на нахије под званичним административним називом „Еуро-региони“: Шабачка, Ваљевска, Београдска, Смедеревска, Пожаревачка, Ћупријска, Јагодинска, Крагујевачка, Рудничка, Пожешка, Ужичка и Сокоска) моћи слободно да уживамо у гурманским специјалитетима „народних кухиња“ наших нам драгих суседа Хрвата, „Косовара“, „Војвођана“, Бошњака, Мађара и Бугара. Обзиром да на територији тачикистанске „Kosova Respubljik“ више неће бити Срба подразумева да се на свим контролним пунктовима свих кланица и осталих прехрамбених предузећа у Тачиленду запошљавају искључиво „синови“ Енвера и Фадиља Хоџе, тј. рођаци Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Исти је случај и са Липом Њином одакле смо још 1989-1990. г. док је још било 12% Срба добијали „Карловачко пиво“ са чепом на чијој се унутрашњој страни налазила усташка шаховница. Сада када је проценат Срба у Хрватској спао на 4 услед „драговољног егзодуса“ коловоза 1995. г. можемо очекивати да се након уласка у Европску Унију и њих и нас у слободној продаји по Шумадији налети у Мишковићевом „Максију“ или словеначком „Меркатору“ (препакованог у домаћи „Родић“) и на боцу пиве из „Загребачке пивоваре“ са слоганима типа „Србе на врбе!“, „За дом спремни!“, „Уби, уби Србина!“ на етикетама и то наравно уз Поглавников портрет и обавезно слово „U“ на спољашњој страни чепа. Наравно, ко год се буде жалио на квалитет дотичних производа потпадаће под слово „Закона о забрани нарушавања добросусједских релација“ а који проистиче директно из „Лисабонског Уговора“, тј. „Конституције Еуропејске Свезе“.
Добар тек!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Позив за буђење

„Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосте ме. Када Господе то би, питаху праведници? Када Те видесмо Гладна и жедна и у тамници? Тада Спаситељ откри тајну. Када учинисте једноме од ове (моје) браће, то јест када учинисте једном човеку, сиромаху, ма ком човеку добро у име моје, ви уствари мени учинисте“.

Понекада људи живе у илузијама и нису свесни шта се дешава око њих. И док тако илузије код некога расту, код неких се топе као мехури сапунице. Многи нису били свесни шта се заправо дешавало у епархији Рашко-Призренској, а верујем да ни данас многи нису свесни. Али, не можемо чекати да слепи прогледају, уколико им ми који мало видимо, не помогнемо у томе. Како је све почело. О, може ли монах да дигне руку на монаха и да остане некажњен? Сетимо се само дечанских монаха Исаије, Језекиља и Данила како претукоше Архимандрита (у оно време протосинђела) Симеона.

Где то има, да ли сте некада чули да Апостоли Христови подигоше руку на некога или му упутише ружне речи? Да ли су нас учили Свети Оци да не требамо да слушамо свога старца или духовног оца, него да се покоравамо вољи својој? Онда, какви смо ми монаси, када своју вољу вршимо а свесни смо да то није угодно Богу. И послуша ли неко тада од њих „великих послушника и монаха“ свога канонског епископа, када је канонски сменио игумана Теодосија? Нико од дечанских монаха. Наставили су по своме, као да немају епископа у епархији. Додуше слушали су они свакога, али онога ко им Богом беше дат - не. Тужно и жалосно.

Семе зла и раздора посејао је о. Сава Јањић уз своју марионету Теодосија Шибалића. Сава је имао знање, а Теодосије власт. Све се то лепо уклопило у нечије планове. Један без другога нису могли. Може ли знање само а да нема ко да извршава вољу његову? А може ли власт сама без знања? Не може. Тако да бивши ненавидници постадоше браћа. Циљ оправдава средства. Манастир Дечани се већ увелико штампа на поштанским маркицама, непостојеће државе Косово. Како то баш Дечани? Није се џаба о. Сава састајао са свим оним непријатељима Срба и свега што је Српско и Свето.

Розмари ди Карло, Марти Ахтисари, Бајден, Клинтонова... и низ других су посећивали манастир Дечане, а после базу „Бонстил“. Да ли је наша светиња постала друга база свих оних који не воле Српски народ? По свему судећи тамо се свашта дешава, што не приличи једном манастиру. Сетимо се шокантног снимка Саве Јањића и Бљерима Шаље. Ко још није слушао тај снимак, а да није остао запрепашћен, како неко олако даје Косово Шиптарима, као да му је то дедовина? Није Косово Савино нити Теодосијево. Своју крвцу за ту Свету земљу, пролише Свети Цар Лазар и Милош Обилић и остали Мученици. Плаче Газиместан и пусто поље Косово. Косово је земља Српска.

Где су Српски манастири ту је и народ. Вековима је тако било. Али дошла су зла и опака времена, где владари из сенке не желе Србе на својим вековним огњиштима, већ уз помоћ својих људи раде на томе да се и оно мало православног уништи. А зна се ко је у целом овом прогону имао главну улогу. Сајбер-монк Сава Јањић уз помоћ својих тутора. Зашто им је баш Архимандрит Симеон био болна и слаба тачка ?

1. Није као они
2. Не продаје се за ништа на свету
3. Никада не би издао оца свога, као што они то учинише
4. Изнад свега воли Косово
5. Препознао је владика у њему праве квалитете, које ови синови нису имали

Таква „опасна“ личност се никако није смела налазити нити на Косову, нити близу владике Артемија. Онда су почели да му копају „јаму“. Морали су да га уклоне. Прво нападом у Дечанима, онда и подметањем разних других ствари. Финансијских малверзација. Тужно и жалосно. Нису успели да поколебају ни владику ни остале благочестиве монахе ни монахиње. Нико им није поверовао у те гнусне лажи и клевете. И ако су имали све на својој страни, а највише медије. Медијски линч је био свакодневни. Блиц се запалио од неистина о владики Артемију, Архимандриту Симеону, и Предрагу Суботичком, човеку којег су невиног ухапсили. Могле су се видети многе фотографије где узурпатор Теодосије не испушта мобилни телефон из руке, или како присно шапуће нешто Митрополиту Амфилохију, и овај њему. Завера је била у току.

Ова прича нас подсећа на Старозаветну причу о Јакову и Јосифу. Имао је Јаков десеторо деце, али од свих му бејаше најдражи Јосиф. А зашто? Јер је био простодушан, паметан, искрен и сваком од браће видео је само добро. А онда браћа обузета мржњом бацише Јосифа у јаму. Затим ипак реше да га продају. Рођеног брата. Тако и Сава Јањић и Теодосије решише да баце у јаму брата Симеона. Прича се сасвим поклапа. Само што недостаје једна ствар. Ови „синови“ поред брата сковали су гнусан план да убију и оца свога. Сетимо се како је Господ био уз Јосифа, па су на крају браћа дошла код њега и поклонила му се. Дај Боже да и ова заблудела „браћа“ из манастира Дечани, схвате шта су урадили своме брату и своме оцу, и осталој у Христу браћи.

Да ли су дечански несрећници са својим „Туторима“ дошли да „нахране гладног, напоје жедног, посете болесног, утамиченог да обиђу“? Не погледаше ни једног од њих, него их све дубље и дубље гураше у глад, жеђ, болест, тамнице... Да ли тако пише у Светом Писму, кога сви ми треба да се придржавамо ? Чак су се смејали и славили док је владика Артемије плакао у Грачаници, пред свој полазак... Сматрам да нико од нас не сме да заборави да ћемо на крају света, сви ми изаћи пред Лице Господа Христа, и одговарати за сваки свој поступак. А све ми се чине да се они о томе и не мисле.

А знакови су били поред нас. Теодосије и Сава Јањић су још 2008 године, без благослова и знања свога епископа ишли на разне екуменистичке скупове. Још су се сликали тамо, са разним секташима и екуменистима, а сад се усуђују да свога оца и своју сабраћу називају „секташима“ да им уместо братске љубави дају „Молотовљев коктел“, што је покушај убиства како на земљи тако и на небу. Теодосије се смешка и топи док се слика са католичком часном сестром и осталим „свештеницама“, док православне монахиње тера из манастира и назива их погрдним именима. Да ли је то Православље?

Свети Филарет Московски каже: „Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом, или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени“.

Осуђени су и епископ Артемије и отац Симеон Виловски, и монаси и монахиње, и народ који стоји уз њих. Али нису осрамоћени. Они не желе да мењају свога духовног оца, не желе да их Архијереји који постадоше „архијеретици“ воде у пропаст. Шта ће њима и нама епископ који игра фудбал, седи у својој кафани, љуби руку папи, уводи новотарије у Света Богослужења, прогања брата свог у Христу Артемија, клевеће, учи децу Зизјуласовој исквареној теологији, а учење Светога Јустина избацују. Коме то треба, да квари оно што нам је Свети Сава оставио у завештање. Чувар вере је народ, а не ови епископи, који како дођу тако и прођу. Ми се од њих немамо чему добром научити. Благодаримо Христу Богу нашем, што нам је у овој тами оставио једину светиљку нашега владику Артемија. Светиљку са којом ћемо и ми стати у ред са мудрим а не лудим девојкама. Светиљку Православља, истине и љубави Божије.

Може ли неко од вас да замисли било ког Светитеља да чини то све. Светог Василија Великог да игра фудбал, а претходно осуди онако хладно свога брата на Сабору? Тешко ономе преко кога саблазни долазе...

Заблудела „браћа“ су остварила свој план. Цела епархија је у езгилу, Архимандрита Симеона уз све покушаје нису успели да стрпају невиног у затвор. Господ види све и не оставља своју децу. Као што није оставио Јосифа када су га браћа бацила у јаму. Склонили су из епархије Рашко-Призренске оне који су им били на путу, ради остварења својих циљева. Да не заборавимо и „Туторе“ од којих су имали подршку сво време. Чак је један од њих изјавио у медијима да је на све ово „чекао десет година“. И дочекао је. Али ничија није до зоре горела, како каже наш народ.

А Косово оста пусто, манастири празни. Наши манастири. Небо је сиво и виде се само црне птице злослутнице као после боја на Косову. Свако је од нас имао прилику да себи изабере да ли земаљско или небеско Царство. Јер земаљско је за малена а небеско заувек. Ми пођосмо путем Лазара уз помоћ Божију. Знамо да нас Господ неће оставити на цедилу. А ви, моја мала браћо, помолите се за монахе и монахиње из епархије у егзилу, и немојте их ви оставити Христа ради. Отворите очи, ви који до сада нисте. Злослутни папизам улази на велика врата у Србију.

Свакодневно гледамо молитве православних са јеретицима. Епископ Бачки се не одваја од Хочевара, а и остали нису далеко од тога. Пречи су им постали католици, него браћа православна, коју прогањају на све могуће начине. Патријарх пали свећице у Јудејској синагоги, и самим тим крши 71. Апостолско правило:

„Ако неки хришћанин принесе јелеј у храм пагански, или у синагогу јудејску, и на њихов празник запали свећу: да буде одлучен од општења црквеног“. Наши Архијереји би одавно требали бити сви одлучени од цркве, да се држе Канони и Правила Апостолска. Али зар се не види да они не поштују ни Светитеље, јер ко би се усудио да погази оно што су Апостоли рекли?

И сада им је остао последњи адут. „Артемије је секташ“. Не наседајте на провокације моја мала браћо. Није Артемије никакав секташ, већ прогнани мученик. Од памтивека су сви праведници били прогнани. Погледајмо само Библијске примере: Јаков, Јосиф, Мојсеј, Самуило, Давид, праведни Јов, па Апостоли и сви Свети Мученици који за Христа пострадаше. Тако је и данас. Епископ Артемије је прогнан јер је праведник. У Љуљацима на Литургији се осећа неизмерна благодат Божија. Нема ту секте, нема ту парасинагоге. „Неко парасинагога, а неко правац синагога“.

Ово није сада питање Симеона и Артемија, већ одбрана Вере Православне. Нећемо да дозволимо да се молимо са католицима, нећемо да дозволимо да нам папа буде поглавар, имамо ми своју веру коју су нам Свети Сава и Симеон оставили у наслеђе. Имамо ли права да погазимо такво завештање плаћено крвљу мученика Србских? Немамо. Отворите очи, не дајте се преварити лажним мудровањем. „Зло ће нам доћи од начитаних“. Камење ће проговорити, а докле ћеш ти ћутати о слепи народе мој... Сада је време да се сви пробудимо и отворимо очи, јер може нам се десити да се сутра пробудимо и видимо у календару „блаженог Алојзија Степинца“. Не због нас, него због Јасеновачких мученика не смемо то да дозволимо.

Време Другог доласка Гоподњег је изгледа веома близу, јер журба са којом се све спроводи, води само једном циљу: зацарењу сатане и почетку „Последњих Времена“!



Једна од Лазаревих

[You must be registered and logged in to see this link.]

Тајни ултиматум Америке Србији

Пише: Бранко Радун



Захваљујући тајном америчком ултиматуму упућеном 2006. године српској власти сазнајемо зашто је подржавана коалиција око Тадића, зашто је Коштуница склоњен са места премијера, на који начин је спречена патриотска коалиција Коштуница-Николић

Захваљујући „Викиликсу“ на „видело“ је испливало више дипломатских преписки које потврђују да Србија има власт која је спремна да жртвује националне и државне интересе зарад доласка или опстанка на власти. Како је то нешто што смо знали, остаје да осмотримо како функционишу механизми условљавања са Запада према врху власти у Србији, са циљем прихватања наметнуте позиције дежурног кривца.

УСМЕНО И У ПОВЕРЕЊУ

Један од тих докумената датира из 2006. године. Реч је о тајном америчком ултиматуму упућеном српској власти у виду захтева за извршавањем 11 задатака, у вези са потрагом и хватањем преосталих Срба које тражи Хаг. У документу се не спомиње какве ће последице претрпети наша земља ако се ти захтеви у неком року не испуне. Резултат тих усмених дошаптавања су и медијске „прљаве кампање“, претња опозицијом, тек „узгредно“ помињање „финансијских аранжмана“, то јест кредита којима се крпи буџет, или отварање питања „независног Косова“, „проблема Рашке“, централизације БиХ, гушење Српске, федерализације Србије преко „Војводине републике“.

У поменутом документу који долази из америчке амбасаде у Београду ултиматум је одбијен од стране тадашњег премијера Коштунице, а прихваћен од тадашњег и садашњег председника Тадића. У том, али и у светлу контекста инсценираног самопроглашења „косовске независности“, постаје јасније како су се дешавале промене у Србији протеклих година, како је од стране Запада учињено све да се подржи коалиција око Тадића, зашто је Коштуница склоњен са места премијера, односно на који начин је спречена патриотска коалиција Коштуница-Николић.

СЕРИЈА УЛТИМАТУМА

Задржимо се на садржају налога у 11 тачака. Коштуници је упућен захтев да се обрати јавности и позове на хапшење Ратка Младића, да то прогласи националним приоритетом, а оне, пак, који опструирају тај задатак да смени и отпусти. Такође, затражено је да се јавно обзнани да ће све снаге безбедности на целој територији земље бити укључене у лов на „најпознатијег српског генерала“ и да се за ту прилику објави телефонски број на који би цинкароши могли да пријаве бегунце. Ту је и „предлог“ да се изврши притисак на СПЦ да подржи хватање хашких „бегунаца“. Овај дипломатски извор наводи да је од Србије затражено да испоручи списак свих јатака који би одмах морали бити ухапшени, а у вези с тим помињан је и нови закон којим би се драконским казнама санкционисало помагање „хашким оптуженицима“. Коначно све то би надгледала посебна агенција у оснивању, чији задатак би био искључиво потрага и хватање „озлоглашених“.

Наравно све то подразумева сарадњу наших и америчких органа гоњења, што значи долазак америчких инспектора и агената у Србију, који би се у договору са нашим службама упустили у лов на главе. Занимљиво је да је Аустроугарска имала сличан захтев упућен Пашићевој влади, у погледу истраге позадине убиства хабзбуршког престолонаследника. Наравно то је Србија тада одбила, иако свесна да је тим чином ударила шамар једној царевини и на тај начин угрозила сопствени опстанак. За разлику од 1914. године, сада нико није спомињао рат или санкције, али је данас српска елита много мање спремна да се бори за народ него онда. Коштуница је одбио, али је Тадић прихватио или барем обећао да ће захтеве испунити.

Догађаји који су уследили после промене власти у Србији потврђују постојање оваквог или сличног ултиматума (или серије ултиматума) упућених српској власти. Тако једна друга дипломатска депеша, датирана 22. 10. 2010. године, говори како је сарадња српске владе са Хагом кренула „драматичним корацима после јулског формирања нове владе, што се показује хапшењем српског ратног лидера из Босне Радована Караџића.“ Ту стоји да нова Влада сада ради, неометана од стране званичника некооперативне ДСС, који су заузимали положаје у БИА и МУП-у, те да се „показује способна да лоцира бегунце и делује на основу дојава“. Следи и похвала проевропској Влади јер је на самом почетку свога рада успела да испоручи две од четири преостале тражене српске главе, Стојана Жупљанина и Радована Караџића. Тако смо сазнали да је у Србији цинкарење и хапшење оних који су се учешћем у рату „замерили“ моћницима овог света мера европејства. Ипак, чини се да је овакво кукавно понашање наше власти доследна негација европске идеје и историјског искуства, који почивају на идеји националне државе и борбе за реалне националне интересе по цену жртве.

Извор: Печат

Војислав Коштуница: Власт дијалогом са лажном државом Косово понижава Србију

Пише: Вести

четвртак, 10. март 2011.

БЕОГРАД - Председник Демократске странке Србије (ДСС) Војислав Коштуница изјавио је да је власт у Србији "на најгори могући начин понизила Србију тиме што је, по налогу Брисела и Вашингтона, прихватила да започне дијалог са представницима лажне државе Косово".

"Посебно је недостојно што ову предају Косова у име Србије обавља државни чиновник, док су они који су по Уставу задужени да воде земљу и бране уставни поредак наводно заузети пречим пословима", истакао је Коштуница.

Он је поручио да се "вара свако ко мисли да се може заборавити овакво понижавање и наношење неизмерне штете сопственој земљи".

"Награда коју Србија треба да добије од Брисела и Вашингтона за успешан дијалог са самозваном државом Косово, јесте давање кандидатуре за ЕУ", навео је Коштуница и додао да, до сада, ниједна држава није својом територијом плаћала улазницу за ЕУ, само је садашња власт у Србији на то пристала.

"Очигледно је и да власт има подршку Српске напредне странке за политику да све треба жртвовати како би се макар и примакли ЕУ. Самопонижавање никада ниједној држави није донело добро, и таква је политика сасвим извесно погубна за државне и економске интересе Србије и будућност њених грађана", оценио је Коштуница.

Извор: Курир

Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио
петак, 11 фебруар 2011 10:25


Како је говорио Свети Петар Цетињски: Оштри језик љубави

Зашто је Бог Содом и Гомор огњем саждио из којих и данас смрдљиви дим излази него за смрдљиво блудство и за прељубодјејство које се у оне два погана града бјеше умножило. Да Бог да да их махнити и злочести кажу и да врате и да их Бог порази и оскоруши са свијем њиховијем домом, да им буде проклето и злосретно и све друго што имају и да зле од сабље боже погину. А који ће ово разбити – а зна и смутиће – да Бог да и сила божја, да му се смути његов мозак и све његово погине и да му се његов дом истражи

Ове озбиљне и тешке ријечи писао је Петар Први Петровић Његош Црногорцима и Брђанима, Паштровићима и свим осталим који су, ако не фактички, а оно духовно били под његовом пастирском управом. За његовим ријечима није ишла државна сила, али су дуго слушане и дуго након што су написане.

Пастир добри чудотворац и светитељ, рођен је највероватније септембра 1747. године на Његушима, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Отац његова оца Дамјан бјеше рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила.

Замонашен је у дванаестој години. Растао је уз митрополита Василија и владику Саву, а након што је невољени владика Арсеније Пламенац умро, Петар Петровић Његош дође на чело Црне Горе и засједе на владичански трон.
Ево, дође вријеме

Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. На путу од Беча за Сремске Карловце догоди се будућем владици још једно искушење: испао је из кола и сломио десну руку. Послије шестомјесечног боловања, он би свечано рукоположен у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја црногорског, скендеријског и приморског (13. октобра 1784. године).

Током дуге владавине, ратовао је и са турском империјом и са Наполеоновим трупама, а најжешћу битку водио је против зла у самој Црној Гори. Анархија је владала, а Свети Петар био је снажна опозиција. Настојао је да уведе ред и закон, да ојача цркву и вјеру. У томе је имао успјеха, али и пораза.

Када је требало да измири завађене, није жалио труда ни времена. Остало је забиљежено: само у току једне године ишао је 14 пута у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане.

У његовим гласовитим посланицама забиљежени су многи догађаји из историје Црне Горе који су захтијевали интервенцију са највишег мјеста. Тако је са Цетиња, 21. новембра, 1823. године, Свети Петар Цетињски писао:

Ја сам одавно видио, да овдје живјети не могу и ево дође вријеме, да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер ударише Бајице на чељад доњекрајску пред манастир која носаху жито у млин; скочише моји људи и не дадоше жито да узму. Ту су пушке натезали да ове побију. Иза тога се зађеде бој међу Бајицама и Доњокрајцима за цијели дан, неки Доњокрајци у Влашку цркву, а Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега краја. Чељад која бјеху у млин пошла, не смију се дома вратит, закумила наше момке, да их поведу до кућах. И они најприје пошли, вјеру Бајицах извадили, да их слободно могу повести, пак узели чељад да прате, а кад дошли мимо цркве на вељу ливаду, сретну их Бајице и убију на њихове руке једну ђевојку Шпадијерову, која је пала мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила.

Кажу ми да су шиљеж и козе црковне узели, које смо предали на зимницу у Доњи крај. Сад помислите да ли је могуће ово трпјети. Да међу Труцима живим, не бих толики зулум трпио колико трпим од Црнограцах.
Реци ако знаш

Ако је и било напретка у увођењу закона међу Црногорце, то није било ни брзо ни лако. Са Цетиња, маја 1824. године, послата је још једна строга посланица:

Драги моји Подгорани, дајем ви свијема вама на знање, да дођоше преда мном двије парте, које јесу убивене: Давчевић из Брајићах, који јест убивен од двије куће Страинах или Мила Драгова Томића то јесу Паскаличани, а Давчевић уби Страину. Тако бранећи се Страина да Давчевића убио није, е иште суд и правду. Другојаче међу њима суда бити не може, но познато јест да је овако право, прекратит више зло унапријед да не буде. Тако да сте благословени. Давчевић и Страина на њих воље да ментују двадест и четири Милу Драгову куштумом од земље, да га отправе од те крви. Ако га оправише, Давчевић и Страина да се целивају, ако ли се окриви, да се поклони Томић Давчевићу и Давчевић Страини. И тако били благословени и да се више с тога крви не пролије, но да се умире куштумом од земље, како су ми се и обећали. Која парта фали, да објема одговара. А који ће ово разбити - а зна и смутиће – да Бог да и сила божја, да му се смути његов мозак и све његово погине и да му се његов дом истражи. А које чељаде зна мушко или женско, ко га је убио, а неће казат, да Бог да махнит да каже. А који човјек зна а неће да казат, да му се згоди оно што сам више река.

Петар Први пише, 9. октобра, 1826. године, са Цетиња, Чевљанима, Цуцама и Бјелицама:

Који се нађе от стране главарске или от којега племена или братства толико злога и окамењена сердца да се Бога не боји и да преко ове страшне и силне заклетве јавним или потајним начином смутњу учини и на мир не пристане таквога смутљивца да крепка и силна десница божја скоруши и да његово сердце и утробу и његов мозак и дом смути, да зле са свијем домом от праведнога суда божија погине како безбожни злодјеј и кервомутник братски и земаљскиј, а правим и послушним да будет Бог у помоћ којему их препоручавам и остајем ваш доброжалатељ.
Што добију нека носе

Није црква и црквено у Црној Гори на удару од јуче. И Петар Први Петровић морао је да дигне глас против таквог понашања: Разумио сам, како се ћерају Контићи са калуђерима манастрира острошкога око нешто метеха у Острог, што су стари Контићи давно продали, како изговарају књиге, које се у манастор находе и сентенција, која каже, што је манастирско, што ли је пјешивачко. Пак чујем да се и један старац находи у Бјелопавлиће од стотине и више годиштах, који исте границе свједочи, како сентенција пише и заклиње се Богом и његовом душом, да је он с дружином те границе поставља, кад је сентенција учињена.

И ево отаде.... годиштах и за то поговора било није, докле садашњи Контићи настадоше, а ја сам толико путах тамо доходио и стојао по два и три мјесеца и свакојаке давије преда мном излазише и пред кулуком и судом земаљским, који је тамо био, а за та метех не би давије никакве. За то ви пишем, да молите и закумите Контиће, које и ја молим и пред Богом вседржитељем у три пута и у триста путах заклињем да се од тога метеха прођу, што су њихови стари цркви продали у да не ратују противу цркве и противу всетога Василиј,. великога чудотворца Христова.

Ако ли Контићи не би ваше, ни ове моје молбе и заклетве послушали, ја вас остале Пјешивце молим, да се ви у њихове после не мећете и да се не ћерате са великим угодником божим, светим Василијем, а Контићи што добију ратујући с њим, то ће бити њихово. А ето шиљем с овијем писмом господина оца Мојсеја, игумана манастира Ђурђевих Ступова, да се с вама од моје стране разговори и да Контиће моли и закуми, писао је Свети Петар Цетињски Пјешивцима, са Цетиња, 16. септембра, 1827. године.

Међутим, Свети Петар Цетињски је понекад и свештенству давао строге упуте. У Посланици од 27. децембра 1778. године пише како треба да се понашају према свештени. Међутим, онима који се не буду придржавали договора, Свети каже да није просто ни благословено, но проклето и анатемно свакому који би се противио и који с[ве]штеник то мути да је проклет и да га Бог порази, такођер и онога хр[ис]тјанина, који би му парту держа и који ће таквога держат за свештеника, а правим и послушним да будет Бог у помоћ.
Строго, али праведно

Светоме није било тешко да мач својих ријечи употреби за заштиту сиромашних Црногораца који страдају без икакве своје кривице, макар била ријеч о једном једином човјеку. За праведне је имао милости и снаге да им пружи руку, а само прекоре за зле: Ја владика Петар пишем онијима људима који су узели Вулу Гојнићу двоје копачах и корет кнеза дупиоскога и молим и (кумим Богом) и страшнијем божјим именом у три пута заклињем да то врате. Ако ли Бога убојати неће нити вратити, да Бог да да их махнити и злочести кажу и да врате и да их Бог порази и оскоруши са свијем њиховијем домом, да им буде проклето и злосретно и све друго што имају и да зље од сабље боже погину. Амин.

Иако се о томе ћути, у посланицама пише, црно на бијело, да је Свети Петар Цетињски морао да се бори и против слабости људских, па и оних најбаналнијих:

Зашто је Бог Содом и Гомор огњем саждио из којих и данас смрдљиви дим излази него за смрдљиво блудство и за прељубодјејство које се у оне два погана града бјеше умножило. Ако је прељубодјејствије може бити горе и поганије от таквога како је то што речени син Пера Радова самосилно хоће да чини, који и другу жену да узме која му није ни снаха ни родственица не би му могла бити законита жена него наложница оли, отворено рећи, јавна курва, будући да је своју закониту жену изгна. А ми немамо два него један закон божји који не допушта да се законите жене ћерају, а на мјесто њих наложнице узимају.

Колико су се Црногорци бојали његових чудотворних ријечи и његове клетве док је био у животу, толико више сада су се чували да штогод не учине што њему није мило и што је он проклео, јер су знали: он је сада ближе Богу. Он гледа и зна и вазда ће гледати да ли народ његов живи у вјери и љубави, у слози и поштењу, и да ће добрима као и за живота помоћник бити, а злима наказатељ и противник. Памтило се дуго и данас се памти свако његово проклетство и сваки његов благослов: што је благословио остало је благословено, што је проклео, никад није имало напретка. Народ за њега вели: „Онај свети Петар што је у Риму, три пута се одрекао Христа: а наш свети Петар што је на Цетињу, није ни једанпут!“
Очинска подука

Бјеше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недјељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претјераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све сиротињи и оставе иза себе гладну дјецу и празне домове. Видјећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши послије бесједе обје руке к небу, гласно рече:

Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва Светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као да нестаде овај рђави обичај међу њима.
Смирите се

Разлози за међусобно убијање и крвопролића били су често безазлени. Ситне увреде, похаре стоке, оштра ријеч, били су довољни да распире злу крв. То је било довољно да се покрене крваво коло освете, узимање главе за главу међу братствима, селима, породицама, племенима. Иза сваког грма чекала је пушка осветница да наплати ненаплаћену рану и неосвећену главу. Мајке су криле тек проходалу дјецу, јер је мета освете била свака мушка глава дотичне породице или братства, а орач је орао њиву с пушком на рамену. Било их је који су од освете бјежали у турску земљу. Неки се чак и турчили, губећи душу своју.

У посланици Ћеклићима, тражећи и молећи да се прекрати „зло које је међу Кућишчанима и Крањодољанима“, Свети Петар је писао:

Но ве опет молим и Богом заклињем не пуштите више зла, но смирите. Који ли неће но чинит парте и да се више зла чини, такав да буде проклет, он и његов род, и да га буде анатема, и да господ Бог ископа његов дом от љуцке губе, да из његове куће не изиде ни јунака ни добра чојка, но да га порази сила господња, да се познаје међу народом ка и церна овца међу бијелијема, а послушнијема да буде господ Бог у помоћ и да их сачува васјакаго зла.

[You must be registered and logged in to see this link.]

„Евро-конструктивна“ деструктивност Београда

Пише: Драгомир Анђелковић
петак, 11 март 2011 18:30

Нови косовски преговори представљају наставак капитулантске политике која је кулминирала са повлачењем српске резолуције упућене Генералној скупштини УН. Зато се и не треба чудити што косовски медији тријумфално извештавају да су преговори почели без наглашавања српских преговарача да је Косово саставни део Србије

Мало је фалило да почетак преговора Београда и Приштине буде одложен за неки други дан. Јер, у уторак, умало да на преговоре није допутовала делегација Приштине. До тога је могло да дође пошто се одужила седница тамошње Скупштине, на којој се расправљало о резолуцији којом би били одређени оквири за преговоре. Но, пошто је муњевито и оштро реаговала Кетрин Ештон, висока представница ЕУ за спољну политику, делегација Приштине се, без скупштинске резолуције, брже-боље упутила у Брисел. Извршавање налога (нео)колонијалних господара вазда је било и остало изнад демократске процедуре.

У Београду то такође добро знају. Али, наша власт, не да у складу са тим невољно поступа, већ посвећено колаборира. Свесна је да је једна ствар деловати руковођен интересима и жељама свог народа, макар и науштрб демократских норми, а друга је радити против њих. Једно је повијати се под ударима снажног ветра, како би се колико-толико заштитили национални интереси, а друго је постати туђински сатрап у сопственој земљи. Нажалост, садашњи српски властодршци изгледа пристају да буду баш то. Зато и настоје да, суштински ако не и површно гледано, држе преговоре далеко од очију јавности.

ЕВРОАТЛАНТСКИ КОЊИ?

О склапању спољнополитичких аранжмана, кнез Метерних – по многима најзначајнији дипломата прве половине 19. века – метафорично је рекао: „Ништа није корисније од савеза човека и коња, али треба бити човек а не животиња“. А наши властодршци су ради личне и партијске користи прихватили да од нас, за рачун недобронамерних странаца, праве коње.

Питер Фејт, шеф косовске мисије ЕУ, током наше предизборне кампање 2008. године рекао је да је за реализацију Ахтисаријевог плана, који је одбацила влада Војислава Коштунице, потребно сачекати исход српских избора. Том приликом је позвао Србе да изаберу владу „којој ће приоритет бити ЕУ“. Другим речима, која ради имагинарне ЕУ перспективе неће цепидлачити у вези са Косовом.

Мало због лаковерности и страха српских бирача, више због вештине страних дипломата и похлепе наших тајкуна, такву владу смо и добили. Политичари који су у њу ушли пристали су да Косово бране више за унутрашњу потребу него истински, те да тако плате цех за подршку коју су добили да дођу на власт. Знамо шта је уследило: прихватање ЕУЛЕКС-а, одустајање од подношења тужби против бар неких земаља које су признале сецесионистички акт наше Јужне покрајине, стерилно обраћање Међународном суду правде. Ипак, режим је покушао да поверени задатак не обави баш до краја, онако као то желе у Вашингтону и Бриселу.

Настојећи да пред историјом сачува образ и бар нешто извуче за Србију после по нас неповољне одлуке МСП-а, режим је упутио предлог резолуције ГС УН. На тај начин је прихватао да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, али је одбацивао једнострани начин на који је то учињено. Тај парадокс је, у складу са предлогом српске стране, требало да буде превазиђен давањем Београду бар нечега како би озваничио једнострани чин Приштине. Као компензацију за дизање руку од већег дела Косова, вероватно је, уз економске, лично-партијске и евроинтеграционе уступке, желео да издејствује и задржавање северног дела Косова.

Међутим, Вашингтону није ни на крај памети да допусти да Србија задржи и делић онога што Америка сматра својим ратним пленом. Зато су САД, као и европске савезнице те велесиле, бурно реаговале. А наш режим, схвативши да је наљутио менторе, преко ноћи је урадио све што је од њега тражено. Како му је издиктирано из Брисела, написао је нову резолуцију. У њој није било ни помена о неприхватљивости једностране сецесије.

УЧВРШЋИВАЊЕ КОСОВСКЕ „ДРЖАВНОСТИ“

После неуспелог покушаја врдања, режим је наставио путем којим је кренуо 2008. године. Он подразумева постепено, фактичко ако не и формално, прихватање независности Косова, када се за то стекну одговарајући услови, тј. када критична маса Срба уз асистенцију власти прихвати тзв. „косовску реалност“. То се још није десило, али је јавност – умногоме и тиме што је у опозиционим водама примат преузео резервни евроатлантски тим (СНС) – у великој мери амортизована.

Отуда, у Бриселу је процењено да су се стекли услови за нову рунду преговора, који имају за циљ да доведу до побочног учвршћивања тзв. „косовске државности“. То се чак и не крије. Недавно је Урлика Луначек, известилац Европског парламента за Косово, изјавила: „Са стране ЕУ јасно је да неће бити разговора нити о статусу, нити о границама (Косова). Важно и могуће је да се кроз дијалог Косову омогући учешће у међународним институцијама и регионалној сарадњи.“ У том духу започињу преговори.

У Бриселу и Београду, хорски се понавља да ће се преговори водити око „животних питања“, односно како би били унапређени „животни услови грађана“. Како је јуче рекао шеф српског преговарачког тима, политички директор Министарства спољних послова Борко Стефановић – тема разговора, бар у првој фази, биће катастри, авиосаобраћај, телекомуникације, председавање регионалном зоном слободне трговине (ЦЕФТА), као и питање царинских печата. Но, проблем је у томе што су заобиђена многа питања од којих зависи квалитет живота грађана Србије. И то не само оних на Косову и Метохији. Београд је повио главу и прихватио да не инсистира на питању отете државне имовине (ЕПС, ПТТ), нелегалне приватизације спроведене уз благослов ЕУ, концесија за експлоатацију угља.

Преговараће се о нормализацији односа између Београда и Приштине, да би биле задовољене потребе наше сецесионистичке Покрајине. Њени властодршци и њихови евроатлантски заштитници желе да буде осигурано учешће Косова у институцијама где Србија то може да блокира, дугорочно неометан ток робе ка нашој Јужној покрајини и из ње, односно њено снабдевање струјом. То им је битно, као и да пасоши, регистарске таблице, личне карате, дипломе тзв. „државе Косово“ буду признате од стране Србије. А ако се то деси – те робни промет између Србије и њене сецесионистичке Покрајине почне да се одвија уз класичну царину, порезе, извозно-увозну документацију и процедуру, а „држављани“ Косова са својим пасошима, као и камионима и аутомобилима са тамошњим ознакама, почну да крстаре Србијом – Приштини и неће бити потребно ништа више.

ЗАТВАРАЊЕ КОСОВСКОГ ПИТАЊА?

„Лепо“ би било да Београд призна независност Косова, али то и није нарочито битно ако своју Јужну покрајину почне да третира као државу. А све говори у прилог тога да је – под изговором да штити интересе преосталих Срба на КиМ (које би много боље заштитили демонстрирањем спремности да нанесемо разноврсну штету тамошњим албанским сепаратистима) и ради на отварању капија ЕУ за Србију – режим убрзао кретање путем који до тога, наравно фазно, води. Искључиво у том светлу треба гледати на отпочете преговоре. И зато актуелна власт, за разлику од претходне владе која је све у вези са Косовом радила јавно и у договору са Скупштином, настоји да заобиђе ту институцију од темељног значаја за демократски поредак.

Евроатлантски агресори приморали су нас 1999. године да се повучемо са КиМ. Али, било је јасно да од њега не дижемо руке, и да ћемо у другачијим геополитичким околностима учинити све да повратимо тај део наше територије. Било је јасно да од свог територијалног интегритета не дижемо руке, ни пошто су САД и неке друге државе признале „независност“ Косова 2008. године. Зато су оне и уложиле велике напоре да преко српских повереника, на различите начине после 2000. и 2008. године, умање наш капацитет и вољу да се боримо за Косово. Сада је увелико у току и наредна етапа државно-националне (само)деструкције. Београд треба – уз олакшавање „животних услова“ становништву и властима Косова – без пуног признања, да легализује наметнуто стање, и тако умногоме веже руке некој (сигурно не наредној) националној власти, која би покушала да обнови наш потенцијал да ослободимо КиМ, те искористи све повољнији глобални однос снага.

А није искључено, можда и полусвесно, чак и да припреми терен за агресију косовско-метохијских Албанаца на север Косова, односно за дефинитивно „затварање“ косовског питања. Недавно је Беџет Пацоли, тзв. „председник Косова“ – титулу коју наши медији не би смели да користе без наводника, јер аутономне покрајине Србије немају председнике – запретио да ће током његовог мандата на северу Косова завладати „ред и закон“. Ако Београд прихвати косовске пасоше и царину, те тиме уследи нови талас признања Косова, биће нам много теже да се супротставимо походу албанских бојовника на Северну Митровицу, Лепосавић, Зубин Поток. А камоли да спречимо даље насиље над Србима јужно од Ибра, чак иако све то буде хтела да учини власт у Београду.

Но, с обзиром на то како сада поступа, сумњам да би ова садашња била спремна да се одупре чак и нечему таквом. Да јој је стало до Косова и Метохије, зар би вођење преговора поверила једном функционеру Министарства спољних послова. Да ли је за њу Косово иностранство? Чак и после позерске, предизборне „реконструкције“ владе, она и даље има Министарство за Косово и Метохију. Ако је власт привржена уставном поретку Србије, зар није онда логично да на челу нашег преговарачког тима буде неко из његовог састава? И зар није неумесно што у нашем преговарачком тиму – што је за ранијих влада био случај – нема Срба и других Србији лојалних грађана са територије КиМ? Смешно звучи образложење да њега чине експерти! Експерти за шта? Да ли за подривање суверенитета и територијалног интегритета земље?

ЕВРОПСКО „СВЕТО НИКАД“

Стара је изрека да је дипломатија „умеће лагања за своју земљу“. Нажалост, наше актуелне дипломате и политичари који воде преговоре о КиМ, лажу против интереса своје земље и народа. Лажу нас и допуштају да нас други третирају као Метернихове коње. Можда чак и магарце, а наша народна изрека гласи: „Не липши магарче до зелене траве“.

Причају нам да су кооперативни у вези са Косовом да би осигурали нашу европску будућност. А, све јасније је, она је све неизвеснија. ЕУ је уморна од проширења, поготово када се ради о стигматизованим Србима. Ко у то сумња, нек се присети речи изговорених пре неки дан од стране велике хрватске пријатељице, Дорис Пак. Она је рекла: „Непријатељи Хрватске у ЕУ желе заједнички улазак Хрватске и Србије у Унију“. Зар ово нема злокобан призвук да ће Србија у ЕУ на „свето никад“, те да неки желе и Хрватима такву судбину. А и да нас приме у Унију, с обзиром на то којом брзином њена кола иду низбрдо, мало је вероватно да би од тога имали очекивану корист.

Закључак је прост и очит: власт генерално, и понаособ на започетим „преговорима“, тргује Косовом и Метохијом да би платила рачуне онима који су је устоличили на челу државе, те како би издејствовала да јој помогну да ту још неко време остане. Што се нас тиче, сећаћемо се Његошевих речи: „Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека“. И да размислимо о томе да ли смемо да кротко прихватамо да нас „жути“ властодршци, „напредни“ претенденти на њихово место и страни ментори свих њих, третирају као овце, коње или неке друге животиње.

Извор: магазин Печат

Srećan ti rođendan Generale naš!


Д
рина никада није била граница, нити ће бити. Дрина је наша кичма. Она протиче кроз центар Србских територија. О њој треба да певамo


Весна Веизовић 12.03.2011

+++

бар онолико колико певамо о Морави . Знате ли како је настала Дрина? Од суза Србских мајки! Ово нису речи злочинца већ Србина Генерала Ратка Младића!

Не знам више колико је паметно на сатиричан начин представљати политичку ситуацију и положај наше земље у свету, јер осим што нам се цео свет подсмева а наше комшије отворено и самозадовољно смеју како су и овај пут прошли некажњено и опрани у целом свету од свих злочина почињеним над нашим народом и уз помоћ “наших” хбрбољубивих председника комунистичке лозе кукавичјег јајета у Србији изврнули стварност и представили себе као жртве а нас као геноцидне злочинце.

Како је својевремено Генерал Дража Михаиловић рекао “да не постоје Немци, Енглези би били најгори народ на свету”, ја верујем да којим случајем може да види данашњу ситуацију у нашој влади можда и гору од оне последње коју је он горко запамтио пре него што је од издајничких крвавих руку изгубио живот на правди Бога, да би све оне који су се клели пред његовом сликом испљувао више него природне непријатеље са којима смо били у рату.

Како је пре два дана изјавио Вук Драшковић поводом хапшења пензионисаног генерала војске БиХ Јована Дивјака да само они који су национализам учили од Слободана Милошевића могу Дивјака сматрати ратним злочинцем, јер је он по Вуку само човек који је бранио свој град од Србске војске, односно Дивјак је симбол чојства.

Код кога Драшковић, илити модерни Бранковић скупља бодове за овакве изјаве обичном народу није јасно, посебно родитељима погинулих младих војника за чији масакр је и оптужен Дивјак, који су као и сви разумни грађани Србије који нису учили национализам од Слободана Милошевића већ имају усађену љубав према свом народу осудили ову срамну изјаву .

Издајника нашој земљи никад није мањкало ,па стога на речи Вука Бранковића, пардон Драшковића не треба се можда превише ни обазирати јер не кажу џаба Вук длаку мења али ћуд никад.

Иако кажу гори је од оних глумаца, ваљда зато што је вечито причао о национализму и Србству а никад није ништа учинио осим што је издао наш народ и направио поделу између Срба која и данас постоји.

Дванаести март је још један датум у Србији који дели Србе на два дела на оне демонкратске проевропски орјентисане који обележавају годишњицу смрти своје звезде водиље и друга Србија она националистичка Србски орјентисана која треба да слави рођендан свог највећег живог генерала и браниоца Србства на нашим просторима.
Али да ли сме то да ради?

Демонкрате дижу у небеса човека који је молио нашег непријатеља да нас бомбардује још који дан и убије ко зна још колико Срба , подиже му споменике , додељује имена улица, даје награде са његовим именом, обележава годишњицу његове смрти уз церемоније и приредбе.

Док са друге стране у Србији демонкратској држави где је свако невин док се не докаже супротно , мада пре ће бити обратно, хапсе се Срби који носе мајице са ликом Генерала Ратка Младића, наводећи да се на тај начин потпирује национална нетрпљивост и вређају жртве рата због уздизања ратног злочинца. Ово је већ виђено јер су само Срби криви и пре него што се против њих састави оптужница.

Сад бих се вратила на Вука Бранковића, односно Драшковића и иако његове речи ретко коме значе у Србији, јер шта год је рекао појео је то и велики број пута демантовао сам себе у само једном разговору. Па док још није, ја бих се запитала да ли он сматра Сарајево Муслиманским градом кад је Дивјак по њему храбри херој који је само бранио свој град од Срба, и ко је један Вук и на речима да приписује нашу земљи нашем вековном непријатељу , земљу за коју су часни Срби крв своју проливали и ко је тај један Вук да се тако некажњено попљује по гробовима наше деце која су ту изгинула , да без трунке кајања једног злочинца прогласи херојем а човека који је заиста бранио свој град и своју државу злочинцем и непријатељом?!

Пуна је земља Вукова а у влади седе све Бранковић до Павелића, јер како Дучић записа гинули смо, жалили и прежалили али како сад да прежалимо кад у нашим министарским фотељама седе они против којих се наша војска бори на фронту. Ништа се од тада није променило , исти људи седе на истим местима , Срби се и даље прогоне, једино што су нам се границе земље видно помериле и још се померају.

Срећом колико год издајника да има у нашој земљи увек је било више Обилића јер да није давно бисмо престали да постојимо, па док је и последњег Обилића наша земља биће Србска.

Могу да нас хапсе због мајица, да нам блокирају интернет због непожељних слика, да нас називају издајницима, ми знамо ко смо, она Србија која ће сутра прославити рођендан нашег Генерала живог и здравог и слободног.

Генерале срећан рођендан ма где био уз тебе је Србадија твоја!


Весна Веизовић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Podsećamo: Edvard Herman: politika (laži) Srebreničkog masakra




Danas ću vam predstaviti intervju gospođe Biljane Đorović sa američkim intelektualcem Edvardom Hermanom povodom njegove knjige:

Небојша Јовановић, 27.10.2009

+++

„Politika Srebreničkog masakra“, a za potrebe njene emisije na drugom programu radio Beograda: „Atlantis“. Intervju je snimljen iz tri dela i kada ga budete preslušavali pratiće ga kratki muzički intervali i sekvence.

No, prvo da detaljnije predstavimo aktere…


Gospođa Biljana Đorović

Magistar je teorije kulture, autor emisije ATLANTIS koja ispituje civilizacijske tokove tragajući za istinom. U tu svrhu autorka je napravila niz emisija o razbijanju Jugoslavije i ratovima koji su potom vođeni u kojima je razgovarala sa brojnim intelektualcima kojima su bezinteresno znanje i istina iznad interesnih strategija karakterističnih za orvelijansko doba u kome živimo. Razgovori sa Noamom Čomskim (Noam Chomsky, Edvardom Hermanom (Edward Herman), Majkl Parenti (Michael Parenti), Vilijamom Engdalom (William Engdahl), Robertom Papasom (Robert Kane Pappas), Dejvidom Barsamianom (David Barsamian), Davidom Gibsom (David Gibbs), Majklom Kosudovskim (Michel Chossudovsky), Ljiljanom Bogoevom-Sedlar, Kamenkom Bulićem i i drugim intelektualcima obdarenim atlantiđanskim duhom predstavljaju svetlu stranicu novinarstva i značajan izuzetak u vreme sveopšte medijske manipulativne proizvodnje realnosti.

Na mom blogu ćete biti u prilici da čujete većinu ovih razgovora.


Gospodin Edvard Herman (Edward S. Herman)

Profesor je ekonomije i finansija na Vartonovoj školi univerziteta u Pelsinvaniji i na Anenbergovoj školi za komunikacije na univerzitetu u Pelsinvaniji. Autor je brojnih studija, Edward S. Hermana neke od nih je napisao zajedeno sa Noamom Čomskim. Neke od Hermanovih knjiga su: „Zla Vijetnama“ ( Atrocities in Vietnam), „Kontrarevolucionarno nasilje i propaganda“ ( Counter-Revolutionary Violence – Bloodbaths in Fact & Propaganda (with Noam Chomsky), „Politička ekonomija ljudskih prava“ (The Political Economy of Human Rights), “ Vašingtonska veza“ ( The Washington Connection (with Noam Chomsky), „Fašizam u trećem svetu politika genocida“ (Third World Fascism (with Noam Chomsky), “ Uspon i pad Bugarske veze“ (The Rise and Fall of the Bulgarian Connection (with Frank Brodhead), „Globalni mediji“ (The Global Media (with Robert McChesney), „Proizvodnja saglasnosti“ (Manufacturing Consent, (written with Noam Chomsky) i druge knjige. Knjigu „Politika Srebreničkog masakra“ ( The Politics of the Srebrenica Massacre) Herman je napisao zajedno sa još 6 autora. Za one koji znaju engleski mogu na You Tube pogledati Hermanov intervju: „Interview with Edward S. Herman (1 of 2)“


Srebrenica je postala simbol zla, Srpskog zla

Preuzmi audio klip – download (24.5 mb.)

Sve funkcioniše po propagandnom modelu iz studije profesora Hermana koju je uradio zajedno sa Čomskim: „Proizvodnja saglasnosti – politička ekonomija masovnih medija“, a suština cele stvari je ta, da se mediji koriste kao propagandno oružje u svrsi projekcije „dobra“ i „zla“ po modelu najbogatijih korporativnih moćnika, što je u apsolutnoj suprotnosti sa konceptima slobodnog društva i slobodne štampe. Naravno, ni medijske kuće nisu lišene odgovornosti za zloupotrebu od korporativnih moćnika, ali kada kao moćnik postaviš u medijima svoje ljude na pravo mesto, onda je uigrana šema o „proizvodnji događaja“ čista rutina, po kojoj se kasnije izvode velike i obimne vojne operacije da bi se kaznili „zli“ momci ili još teže „zli narodi“(Srbi). U svetu vlada predrasuda da je zapad reprezentent slobodnog društva, a u stvarnosti funkcioniše izborni model po kome se vlast dobija u preskupim markentinškim kampanjama, tako da na sceni nastupaju prebogati bankari koji finansiraju samo onog kandidata koga mogu da kontrolišu, i koji će da im obezbedi sigurnost da će biti još bogatiji i moćniji, tako da je svaki budući predsednik Amerike samo kontrolisana „markentinška lutka“ u rukama korporativnih moćnika, i kada se sve ovo poveže što sam govorio… stvara se zatvoreni kontrolisani krug vladavine plutokratije, to jest oligarhije, to jest to je „lavirint bez izlaze“ za obične smrtnike. Govoreći o građanskom ratu u Bosni, Herman je ukazao na to da je Alija Izetbegović, pre nego što su Srbi započeli operaciju zauzimanja Srebrenice (jer se više nije moglo trpeti ubijanje i masakri nad Srpskim civilima od strane vojnika koljača Nasera Orića iz Srebreničke „zaštićene zone“), unapred najavio „da će se uskoro dogodini masakr u Srebrenici“, što samo po sebi govori o već unapred kreiranom incidentu, za koga će biti optuženi da su krivi Srbi, „zločinci“.

I, ako neko pokuša da analizom događaja i fakata, ispita ili negira masakr u Srebrenici, da je sve to samo medijska laž, sve je uzaludno, jer mu tad mediji samo prilepe etiketu „poricatelja genocida, holokausta“, jer ne sme se dovesti u pitanje „partijska linija“ kako kaže Herman, i njen model proizvodnje saglasnosti i „istine“, gde su Srbi „zli“, a Muslimani „žrtve“… „nemoćna i jadna nevinašca“.

Ono što je najbitnije izdvojiti iz ovog prvog dela je monstruozna ideja po kojoj je 15.01.2009-te doneta rezolucija Evropskog Parlamenta gde se poziva veće i komisija da prihvati da se 11.Jul obeležava kao dan komemoracije Srebreničkog genocida u čitavoj Evropskoj Uniji, da se to preporuči da sve to isto urade sve zemlje zapadnog Balkana, da to bude kontinuirano iz godine u godinu, a sve navodno u cilju „pomirenja među narodima ??!!“… Međutim, prava poenta i cilj su Srbi, da se neprekidno podsećaju (kao i svetsko javno mnjenje) da su zli, genocidni i da se potpiruje Muslimanska osveta, mržnja.

Sledeće što je naveo Herman malo ljudi zna, ali je ključna stvar da se shvati medijska laž i „proizvodnja istine“ putem medija.

Nekoliko dana nakon „genocida“, Crveni Krst je objavio da je 8000 Muslimana, koji su napustili područje, zarobljeno od strane Srba, ali nije bilo izjava niti tvrdnji od strane Crvenog Krsta da su oni izmasakrirani!!

Ali skoro istog momenta u svetskim medijima ova tvrdnja Crvenog krsta bila je „prevedena“ kao egzekucija, kao masakr, genocid!!
Posle toga, u sledećih dve do pet godina, otkriveno je oko 2000 tela u oblasti Srebrenice i to nisu bili sve Muslimanski leševi !
Zanimljivo je da niko nije potezao pitanje satelitskih snimaka, jer je Madlen Olbrajt najavljivala da se sve snima i nadgleda putem satelitai, da će tzv „genocid“ Srba biti prikazan! Ali ne, što je začuđujuće, niko od novinara to ne traži na uvid, da se tako i putem snimka vidi sve to, i da se dokaže „da su Srbi genocidni“.

Naravno… sve je izmišljeno, i zbog toga su Amerikanci stavili zabranu da se ti snimci prikazuju u sledećih 30 godina, inače, zašto bi (?)… kada se zna da se Srbi olako i po pravilu bez ikakvih prethodnih provera optužuju za sva zla na Balkanu i svetu.

Profesor Herman govori o tome da se i istorija Srba falsifikuje u knjigama zapadnih i hrvatskih istoričara, kao i u šiptarskim konstrukcijama gde se Srpski manastiri predstavljaju kao „Ilirsko-Vizantijsko nasleđe“….

Ovo falsifikovanje istorije, kao i neprekidno propagandno podsećanje Srba i celog sveta da su „Srbi zločinci“… treba da obezbedi prostor i teren za neke buduće intervencije prema Srbima, po potrebi.


oktobar 27, 2009 — Nebojša

извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: SRBIJU DO NOVE VLADE NEĆE DOVESTI IZBORI, VEĆ JOŠ DUBLJA KRIZA I HAOS



Borisova ekipa se suočila sa samom sobom; ona danas ne bira između dobrog i lošeg, ona ne bira ni između lošeg i goreg, već nju biraju pakleno i jezivo

T
o da ova restartovana vlada nikog neće hlebom nahraniti, sudeći po martovskim istraživanjima, ne zna još samo nešto ispod deset odsto Srba. Ali da neće moći svi složno da ispale po metak u Voju Koštunicu na javnom streljanju, koje su zakazali specijalni tužilac i nekoliko medija, to je već ozbiljno iznenadilo. Bilo je, dakle, dovoljno da Voja odbije da mu krpom vežu oči, pa da Ivici Dačiću ruka zadrhti i da kaže kako policija nije dobila nikakav zahtev za Vojino saslušanje o političkoj pozadini atentata na Đinđića. Naravno, tako je Ivica teško faulirao i tužioca i koalicione partnere saopštavajući kako on sa tom svinjarijom nema ništa. (Ivica će tu samouverenost da se u Srbiji može vladati radeći i na stuju i na baterije već morati negde da plati, što će reći da mu u šolji vidim neku tešku gužvu, jer nije valjda mislio da ovde ministri sami vladaju svojim resorima, posebno ako ti resori duže pendreke. Ali to je već druga priča.)

Iako je Voja za to potpuno nevin, taj Dačićev čin pokazao je kako je rekonstruisana vlada suštinski pala i pre nego što se okupila na svojoj prvoj sednici. To će reći da ovo što danas sebe zove vladom nije svet kome je ambicija da za nekoliko meseci uradi ono što nije za tri godine, to nije ni skup ambicioznih ljudi koji će na sred Srbije napraviti jedan veliki kazan sa praznim pasuljem da bar ne gladuje, već samo jedna ekipa koja pokušava da na okupu dočeka izbore, sklona računici da matematički zbir toliko stranaka ipak ima neke šanse da krajem godine napravi neki rezultat i, ko zna, možda obnovi mandat. Streljanje Koštunice otuda je i pokušaj da se napravi neka zajednička svinjarija, znate ono: Boris ga je ugledao, Miljko je upro prstom u njega, Veran ga je prozvao, a Ivica je vikao: „Dođi 'vamo!". E sad, zajedničke svinjarije umeju da ujedine ljude, ali ovde je problem što Ivica misli da su ovi nabrojani pravili više svinjarija od njega, što ga opet kvalifikuje da o svojoj budućnosti može da razmišlja nešto ambicioznije od njih. Zbog čega, naravno, ne treba misliti da je maltretiranje Voje i poslednja njihova svinjarija koju će sasuti na Srbiju.

ČEKAJUĆI PUTINA Naravno, nema u tome neke visoke politike, sve je to sasvim ljudski, kao što je i ljudski da će se narednih meseci u vlasti pojavljivati nesrazmerno više ovih sa idejom da oni nisu pravili sranja nego onih koji ih stvarno nisu pravili. I da će se, samim tim, pojaviti više nego dovoljno i onih koji znaju šta su radili i znaju da mi znamo, što će ih samo terati da dodaju gas do kraja i zabiju se u prvi zid sa tim svojim kamionom punim trogodišnjih fekalija. I to je, logično, situacija u kojoj vlada više ne postoji kao zajednički front, dok kao zajednički politički koncept nije postojala nikad, pa se od nje i ne očekuje da to postane sada kada se rastanak tako primakao i kada je u vlasti toliko sveta koje bi i najpovršnija krivična istraga stavila iza rešetaka na neodređeno vreme.

To što znamo vi i ja, i to što zna vlada, naravno, zna i Toma Nikolić, kao što zna i da mu, da bi preuzeo vlast, nisu potrebne nikakve masovne demonstracije. Bilo bi sasvim dovoljno da sa Vučićem grune u vladu, da komanduje „mirno" i odmah bi ga bar deset ministara ponudilo kafom, ostali bi držali ruke u vazduhu, a svi bi ga, uključujući i Mirka, zvali gospodine predsedniče. Naravno, Toma to neće uraditi, ali ne zbog toga što mu ne daju legalisti iz Brisela, već što suštinski ne zna šta bi sad sa takvom vlašću kada Srbiju i njenu vladu očekuje nekoliko meseci ozbiljnog pičvajza.

Tender za Telekom, po svoj prilici je pukao, i Srbija može da zahvali nebesima što je ovo što još u nedostatku boljeg imena zovemo vladom imalo toliko rđave namere sa tom strateški važnom kompanijom i što su bili toliki paceri da te rđave namere nisu uspeli da ostvare. To će opet reći da, ako nisu kadri da, ujedinjeni u svinjarijama, čekaju izbore, neće ih čekati ni ujedinjeni parama od Telekoma.

Ali da se vratimo pičvajzu. Putinov dolazak - držite me za reč - pred vladu koja odlazi će staviti neprijatnu dilemu: da li je bolje biti mrtav (od gladi) Evropljanin ili živ Koveć? Ne samo zato što odlazi, vladi se na takvo pitanje ne odgovara, isto onako kao što joj se nije odgovaralo ni u prethodne tri godine, nego se ponašala u maniru žute gumene patkice: jače je svirala onome ko je jače pritisne, a i vi i ja znamo ko je pritiskao najviše. Otuda Boris čeka Putina sa entuzijazmom smrtnog bolesnika, koji se i pričestio i pozdravio sa životom, a sada se pojavljuje ovaj sa torbom lekova koji će mu, ako ih popije, spasiti život i samo produžiti muku. Političkim rečnikom, bilo kakva Borisova odluka pred onim što će ga pitati Putin, čak i ako ta odluka izostane, imaće stratešku snagu, i to u trenutku kada vlada nema ni legitimitet ni politički koncept koji bi mogao da je ujedini, već je samo skup političkih i partijskih sudbina i kalkulacija, toliko različitih i toliko uverenih da u čamcu nema mesta za sve i da, ako prežive jedni, neće drugi, i obratno.

Kada nemate vodeće političko telo u zemlji koje bi moglo da iznese neku odluku ili čak da iznese odsustvo odluke; kada imate pred sobom pitanje života i smrti; kada imate tako malo vremena da ga rešite; kada vam pritom ovaj iz Moskve nije došao da se s vama rukuje, fotografiše i popriča o stvarima koje ne obavezuju - tada ste, avaj, u ozbiljnom problemu. Zašto?

Boris Tadić kraj svoje vladavine dočekuje kao čovek koji nije uspeo da zadovolji nijedan centar odakle se vrši uticaj na Srbiju, ni strani ni domaći. Za to vreme nijedan od tih centara nije ni otkačio na način da je s njim završio posao i da se ovi više u njega ne nadaju. A to opet znači da će pritisci na koje je navikao (hmm, navikao?) biti ništa u odnosu na one koji ga čekaju od poslednje nedelje marta. Ne bih rekao da će ti pritisci biti obnovljeni i pojačani zato što dolazi Putin, već zato što su se ono što Boris jeste i ono što je svet u svojoj dramatičnoj promeni postao - tragično razišli.

SPISAK NEZADOVOLJNIH Prvo, svet se, menjajući se kroz krizu, postavio prema Srbiji neverovatno ironično i razroko. Izvor života za Tadićevu elitu, dakle centar snažnog političkog uticaja, nalazi se na Zapadu, njima su se obećali i njima su se zakleli. Izvor života, međutim, za Srbiju nalazi se na Istoku; samo tamo je ostalo ponešto političkih para za Srbiju, samo tamo bi naša strateška odluka mogla da bude plaćena nečim od čega se živi. Varajući i jedne i druge, i najviše lažući treće - o narodu je reč - Borisova ekipa se suočila sa samom sobom; ona danas ne bira između dobrog i lošeg, ona ne bira ni između lošeg i goreg, već nju biraju pakleno i jezivo. Šta to znači?

Muljajući i varajući, tadićevci nisu dakle zadovoljili nikoga; s njima nije srećan ni Brisel, koji, taman kad pomisili da ih drži za glavu i da je sve gotovo, oni počnu da pričaju kako bi voleli da Srbija preživi; nisu zadovoljili ni Ruse, koji, taman kad pomisle da su rešili Južni tok, neko im odavde javi da je stvar, istina potpisana, ali daleko od izvesnog; taman kad široko rašire ruke da dočekaju vekovnu tursku braću u njihovom povratku na Balkan, poplaše se jer im je neko rekao kako je u „Gloriji" čitao da je Turska moćna i opasna sila, pa oni onda stanu; oni nisu zadovoljili ni tajkune, a nisu ih ni razvlastili; ni kriminalce, koje nisu ni zatukli; ni službe, ni domaće ni strane; ni Hrvate, sa kojima se nisu do kraja izmirili, ni Srbe kojima se sa Hrvatima ne počinje miriti; ni crne, ni bele, ni crvene, ni crne, a narod da i ne pominjem.

Naravno, rešenja postoje: da se obrati narodu, da mu prvi put kaže istinu i objasni položaj, da opoziciju i nekompromitovane delove elite pozove da podrže na godinu dana vladu nacionalnog spasa, da sklopi pakt sa narodom, počne da mu služi i, spirajući sa sebe svoje teške zablude i strahove, obračuna se sa sopstvenom vladom. Ali s kim? Kada je on poslednji put razgovarao s nekim ko se na reč narod naježi umesto što napravi grimasu, baš onakvu kakvu su na pomen naroda učili da prave na svojim segedinskim kursevima?

Novi problem je u tome što Boris ulazi u fazu kada nije da vremena nema on, nego vremena nema niko od ovih koje sam nabrojao i koji mu ne daju da trene; problem je što svako od njih grozničavo traži način da za sebe zabije trojku u poslednjim sekundama; a problem nad problemima je taj što znam mnoge od njih koji pod trojkom smatraju da u Srbiji izazovu haos, a poneki i da nekog u tom haosu rastave sa životom.

Voleo bih da ovo bude najgluplje što sam ikada napisao, ali Srbiju do izbora neće dovesti mir Božji, neće je dovesti ni dogovor Borisa i Tome o datumu njihovog održavanja, već duboka kriza i nestabilnost. To će biti teška cena infantilnosti ove vlade, koja je, obmanjujući partnere, i domaće i strane, i obmanjujući sopstveni narod, poverovala u sopstvenu izmišljotinu o sebi, čak i u trenutku kada su svi drugi shvatili da je lagariji došao kraj.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Драган Радосављевић

НЕЗНАВЕНИ И ПРЕУЧЕНИ

Пошто сам прочитао извештај о протеклом заседању Централног комитета ССЦ, и погледао приложене фотографије о истом (http://borbazaveru.info/content/view/3424/1/), схватио сам колико сам ја, уствари, неупућен и незнавен човек. А, искрено говорећи, мислио сам да нешто знам. Ех, шта ти је сујета! Али, ко признаје, пола му се прашта – тако бар каже наш народ.

Читам и мислим: шта ли је то стјуарт? Каква је то екуменистичка функција? Чиме се тај човек бави? Је л' његов посао сличан послу стјуардесе? Или је то, можда, назив за њихово свештенство? У сваком случају, мора да је нешто значајно, чим се овај човек хвали да је на ту функцију изабран у “међународној конкуренцији“. Досади ми мучење питањима, на која не знам одговор, па се обратим неким књишким људима да ми реше моје недоумице. Кад, гле чуда! Ни људи који су врсни познаваоци православног богословља, али и екуменизма, не знају ко су стјуарти! Дође ми то помало и мило, јер нисам, значи, само ја незнавен. Изгледа да нам нема друге, већ да умолимо аутора извештаја, клирика Епархије аустралијско-новозеландске, да нам објасни ко су стјуарти и чиме се баве.

Посматрам фотографије, па се чудом чудим и питам: о чему се ту ради? Да ли се ради о рекламама за столице, или су то екуменисти увели неки култ столице? Јер, на шеснаест објављених фотографија, столица има, чини ми се, скоро исту важност као и личност поред ње. Паде ми на памет и Јован Зизиулас са својим учењем о личности, другом, односу...

На једној од фотографија видимо и једног епископа СПЦ. Веома радосног. Смеје се. И овде ми зададе муку питање: чему ли се смеје овај епископ? Десном руком додирује столицу, и смеје се. Шта ли би то могло да значи? Можда не значи ништа? А можда и значи, а ја незнавени не знам шта значи? Можда је у питању само уметничка слобода фотографа? Скренем поглед са монитора у страну, па се замислим: шта ли се то догодило српском народу, у ближој и даљој прошлости, што може код једног Србина изазвати такву радост и смех? Упињем се да се сетим, али не иде. Ничега светлог и радосног не могу се сетити. Ратови, страдања, плач, бол, прогон, санкције, бомбардовање, погинули, протерани, раскопана гробља, порушене цркве и манастири, спаљена села и порушени градови, земљотреси, поплаве... Можда ипак нешто има? Можда сам исувише суморан, па се не могу сетити? Пренем се, затресем главом у покушају да одагнам тешке мисли, па помислим: Човек који се смеје на слици је владика Српске Православне Цркве. Ту је кључ! Ту је одговор на моје питање! Сигурно има нечег што се у СПЦ догађа, а што једног владику може учинити тако радосним. И почнем да слажем догађаје: богослужбене новотарије, гажење Светог Предања, Устава СПЦ, одлука Сабора, самовоља, беспоредак, поделе, први пут у историји СПЦ неки клирици туку народ, прогони правоверних клирика, верника... дубоке поделе, које је чак и челник једне екуменистичке организације, пре неколико дана, апострофирао... Кад, сину ми мисао! Лупим се руком по челу, па гласно кажем: „Па можда је разлог том смеху напредак у екуменистичкој сарадњи са ових 348 хришћанских заједница које броје око 550 милиона хришћана, како рече аутор извештаја.“ Е, није то мала ствар! Замислите: 550 милиона људи који се воле! И то хришћани. И таман отпоче да ме обузима радост што сам решио макар једну своју недоумицу, кад... саплете ме још једно питање. Шта је онда хришћанство? Мути ми се по глави. Ко су онда хришћани? Где је ту Христос - Пут, Истина и Живот? Христос је рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Ако постоји 349 путева и 349 истина, где је ту Христос? И како неко може да воли 550 милиона људи које није никада видео, а да не воли своју једнокрвну и једноверну браћу? Разбистри ми се мало у глави, удахнух дубоко, па рекох: „Не, ја нисам међу ових 550 милиона хришћана. Ја сам ипак само православац.“

Постаде ми још нешто јасније: шта је онда, наспрам 550 милиона људи „који се воле“, један владика, 60-70 монаха и шачица мирјана, који попут вечног Неуједначитеља не желе да се уједначе? Јер то што виси, како рече неко, треба и да отпадне. Па и у време оно уклоњен је Један, да сав народ не би пропао. Роје ми се мисли. Однекуд ми се појави у мислима и Алис Бејли, гласноговорница Њу ејџа, са својом поруком: Они који се не уклопе, биће уклоњени. Сетих се и Великог инквизитора Достојевског: „Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити...“

Покушавам да се усредсредим на садржај извештаја. Али, опет моја незнавеност долази до изражаја. Аутор извештаја каже да су двојица представника СПЦ у ССЦ делегирани од стране Синода. Још каже да је СПЦ чланица ССЦ од 1965. То знам. Знам и да је 1994. године, СА Синод СПЦ је наложио епископу рашко-призренском Г. Артемију да, за Сабор, припреми анализу приступања Српске Цркве организацији „World Council of Churches“ (WCC – Светски савет цркава), што је владика Артемије и учинио, указавши на потребу да се из ове протестантске групације иступи (можда га и због овога прогоне?). Знам и да је СА Сабор СПЦ на свом пролећном заседању 1997. године донео одлуку да се ова СВЕЈЕРЕТИЧКА организација напусти (http://borbazaveru.info/content/view/1422/30/). Оно што не знам јесте следеће: када је Сабор СПЦ поништио своју одлуку из 1997? Ако је није поништио, ко је онда поништио? Да ли овај исти Синод који се поставља изнад Сабора, и делегира представнике на ове скупове где се покушава направити заједница светлости с тамом, правде с безакоњем, Цркве Божије с идолима? И опет питања: које су одлуке Сабора извршне, а које не? Ко о томе одлучује? Да ли је то лични хир, или послушност Духу Светоме? Или се то неки само играју цркве, па у своје игре покушавају и мене да увуку. Е, неће моћи! Нека сам и незнавен, нека не знам шта су стјуарти, и каква је симболика столице на екуменистичким скуповима, и чему се радују неки српски епископи, али знам шта је Предање - Свето Предање и знам Пут који води у Живот, и Истину која ослобађа и води у Живот. И знам речи Светог Викентија Лиринског:

>>Предање, вели Апостол, сачувај.

Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање, говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености. Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи... Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење...<<

И још:

>>Карактерна је особина Православних да чувају предања и завете Светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1:7)... И тако, чим се покаже трулеж такве заблуде... одмах ваља сабрати мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно и удостојили се да са вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа.

А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља – то треба сматрати потпуно поузданима и несумњивим.<<

И радије ћу незнавен, у вери Отаца својих, отпочинути у Христу, него да, не дао Бог, преучен одем тамо где је плач и шкргут зуба. Од овог последњег нека би нас Господ све сачувао!

[You must be registered and logged in to see this link.]

ХРОНОЛОГИЈА НАТО ЗЛОЧИНА НАД СРБИЈОМ
Пише: Миодраг Новаковић



УВОД

Наши варошки јевропејци, у својој поданичкој острашћеношти према потрошачкој (потрошеној) западној демократији, подају не само себе, него и судбину будућих генерација и целе своје отаџбине, трулом политичком евро-унијском пројекту који ових дана пред нашим очима почиње да нестаје са историјске сцене.

Опседнути својим постброзовским новокомпованим српским менталитетом, неконтролисаним холивудски стимулисаним хедонизмом и постиђени свог сељачког опанка из кога су се колико јуче испилили, отимају се за отпатке са трпезе ‘’минхенске“ Европе!

Наш политички естаблишмент покушава да нас убеди да нам је место у тој новој срећној Европској заједници, па макар и у ‘’буђавом и влажном европском подруму’’- јер ето тај исти запад нам наводно жели добро и опрашта нам све оно што нисмо починили (као и све оно што су они нама до сада учинили).
А да ли је све то устину тако, како би наши „јевропејци“ желели да нам прикажу!?

Судећи према тајним документима из државних архива САД-а, који су задњих година угледали светлост дана, као и према неким другим документима, који су постали доступни јавности грешком или захваљујући понеком усамљеном „агресивном“ новинарском раду- несрећна судбина наше српске нације у модерној историји није природан историјски процес, нити немила игра судбине, већ на првом месту резултат пажљиво планиране вишедеценијске Западне злочиначке завере!

Тај удружени злочиначки подухват Западних сила има за крајњи циљ да Србију (у својим историјским и до недавно међународно признатим границама) избрише са политичке мапе Европе, а српску нацију десеткује кроз културни геноцид по старој ‘’ватиканској формули’’- тако да више никада не будемо препрека НАТО присуству на Балкану, нити будемо способни да се одупремо даљој експлоатацији српских природних богатстава од стране англо-германских предаторских корпорација.

Хронологија Удруженог Злочиначког Нато Подухвата према Србији и њеном предесестору Југославији:

НСДД 133

Документ који је разрадио политичко/војну субверзивну стратегију против ‘’српски доминиране Југославије’’ је фамозни строго поверљив документ под ознаком: НСДД 133, у режији Реганове америчке администрације из 1984.

Документ су оперативно разрадили амерички десничарски ‘’јастребови’’: Хенри Кисинџер и Збигњев Бржезински. Након састанка на највишем нивоу између америчког председника Роналда Регана, британске премијерке Маргарет Тачер и горе поменутих ‘’десничарских јастребова’’, утаначен је план да се, користећи све методе осим отворене војне агресије (као што знамо од тог принципа су одустали и отворено војно стали на страну сепаратиста у ратовима 90-их година) пост-Титова „српски доминирана“ Југославија уништи и српска нација маргинализује као највећа препрека Нато експанзији на Балкан.
На састанку је закључено да се морају кориговати грешке генерала Ајзенхауера, који је у завршници Другог светског рата пропустио шансу да окупира Југославију, као и пропале покушаје Винстона Черчила да приволи усташког поглавника Павелића да се формално супротстави Немцима при крају рата. Што би све онда обезбедило изговор Енглезима да интервенишу на страни усташа и тако обезбеде континуитет усташке НДХ после слома Хитлеровог Трећег Рајха у Европи; Са циљем слабљења совјетског утицаја на Балкану и спречавања стварање комунистичке Југославије.

Американцима и Енглезима очигледно није сметао злочиначки карактер НДХ, нити сазнања о хрватском геноциду према Србима и Јеврејима. Тај пројекат на нашу срећу (или несрећу) никада није заживео.
Као што нам је из историје познато, Енглези су успели другим методама да приволе Тита на своју страну и трајно га одвоје од руске доминације.

На том састанку је посебно наглашена потреба да Срби као независтан и доминантан народ на Балкану, морају да се маргинализују и ставе под америчку доминацију, тако да више никада не буду сметња америчком хегемонизму у том делу свету, као и да на територији Србије мора да се успостави трајно америчко војно присуство (војна база Бондстил на Косову).

Такође је наглашен додатни разлог за дезинтеграцију Југославије : да она као доказано „успешни модел социјализма“ мора да нестане са политичке мапе света.

Колико су пажње Американци посветили пројекту уништења Југославије показује постојање још једног (старијег) документа НСДД 54 из 82-ге, који је разрађивао хладноратовску субверзивну делатност против свих земаља Источне Европе, укључујући Југославију. Очигледно је творцима новог светског поретка уништење Југославије и окупација српских територија био толики приоритет да су створили посебан ‘’југословенски’’ план НСДД 133 и означили га као ‘’веома тајан и веома осетљив’’. На тај начин су, од земаља „источног блока“ једино Југославија и СССР, појединачно обрађиване у НСДД документима.
Мало је познато да се 1985, тадашњи амбасадор САД у УН, мадам Џејн Киркпатрик оштро супротстављала горњем америчком криминалном плану према Југославији.

ПОЈАВА ФИЛИПА ГОЛДБЕРГА

1990-те, у америчком „стејт департменту“ се појављује саветник Филип Голдберг, који касније постаје амбасадор. Голдбергов ресор су биле субверзивне обавештајно-војне акције према тада, још увек међународно признатој чланици УН, СР Југославији.

1991-ве Савет Европе отворено подржава насилну сецесију Словеније и Хрватске од Југославије.
У јуну те исте године, када ЈНА покушава да испуни своју уставну обавезу и заштити уставни поредак и територијални интегритет Југославије, исти Европски Савет претњом економским и политичким санкцијама, зауставља (привремено) интервенцију ЈНА- што ће омогућити сепаратистичким републикама да се регрупишу и додатно организују за крваву сецесију.

Те исте године, Амерички амбасадор у Југославији Цимерман, у интервјуу немачким медијима, отворено износи сазнања о немачком директном упливу у сецесију Хрватске од Југославије. Амбасадор Цимерман износи прецизне податке о дневним контактима тада немачког министра иностраних послова Геншера и хрватског министарства иностраних послова.

У децембру 91-ве, Немачка званично признаје сецесију Словеније и Хрватске и отвара амбасаде у Загребу и Љубљани, на територији тада још увек међународно признате Југославије. Поред тога што тај потез даје велику моралну подршку сепаратистима, Немачка такође почиње убрзано илегално снабдевање сепаратиста наоружањем из свог (углавном бившег источно-немачког) арсенала, као и тајне обавештајно-војне активности на територији суверене Југославије.

1994, горе поменути Филип Голдберг постаје задужен за америчке субверзивне обавештајно-војне операције у Босни, и у том раду тесно сарађује са америчким специјалним изаслаником Ричардом Холбруком.

1995, Филип Голдберг постаје Шеф америчког административног особља приликом преговора о судбини Босне у Дејтону!?

1996, Филип Голдберг постаје Специјални Асистент заменику америчког државног секретара Стробу Талботу. Господин Талбот је заједно са америчком државном секретарком Мадлејн Олбрајт био један од водећих архитеката рата против Србије у 99-ој.

‘’LINK’’- ВЕЗА ИЗМЕЂУ АЛ КАИДЕ И УЧК

У мају 99-те, Вашингтон Тајмс је објавио неке детаље тајног извештаја Клинтонове администрације названог ‘’Link’’. Тај извештај документује везу између шиптарске терористичке УЧК и Ал Каиде уочи НАТО агресије против Србије.

У извештају се наводе конкретне везе између Хашима Тачија и Ал Каиде, као и лично учешће Осама Бин Ладена у транспорту муџахедина у Босну преко аеродрома у Тузли, као и у области Тропоја у Албанији. Такође је документoвано присуство CIA и специјалних јединица америчке и британске војске у тим камповима. Тај извештај наводи да је значајан број УЧК терориста трениран у камповима Ал Каиде у Афганистану и у Босни. Касније су такви кампови отворени у Албанији и на Косову.

Поред Вашингтон Тајмса, о терористичкој и криминалној активности УЧК у то време су опширно писали војни часопис ‘’Џејн’’ и „Лондон Обзервер“, наглашавајући криминалну улогу УЧК лидера Тачија (као вође ‘’Дреничког картела’’) у међународном шверцу дроге.

Иако су јој сви ови подаци били познати, амерички државна секретарка Мадлен Олбрајт, је ипак касније ауторизовала трансформацију УЧК у ‘’Косовски Заштитни Корпус’’, а тадашњем тужиоцу Хашког Трибунала Карли Дел Понте наредила да се са листе трибунала уклоне лидери УЧК и ратни злочинци: Хашим Тачи, Агим Чеку и Рамуш Харадинај. У то време Амерички DEA (америчка анти-наркотик агенција) званичник Мајкл Лавин је документовао Тачијеву повезаност са већим светским картелима дроге, и ставио га на листу Интерпола. Када је, по налогу Интерпола 2002, Хашим Тачи ухапшен у Будимпешти, хитно је ослобођен после директне интервенције Мадлен Олбрајт и УНМИК-а.

О тој повезаности и заштитничкој улози америчке адмнистрације и Унмика према организованом криминалу УЧК су опширно писали у то време: Британски ‘’Обзервер’’, ‘’Шкотланђанин’’, као и ‘’Кристијан Сајенс Монитор’’.

ПЛАН ЗА АНЕКСИЈУ КОСОВА

Непосредно по окончању илегалног НАТО рата против Србије (Југославије), водеће НАТО земље и њихови балкански сателити су већ планирали будућу територијалну дезинтеграцију Србије и отимачину Косова. О томе најбоље сведочи писмо члана немачког Бундестага и потпредседника мисије ОСЦЕ на Косову Вилија Вимера немачком канцелару Шредеру. У писму господин Вимер изражава забринутост због јавно изнешених ставова и планова ЕвроАтлантске интеграционе конференције, одржане у организацији америчке администрације и НАТО-а, у Братислави, од 28 до 30 Априла 2000. Господин Вимер је видно забринут због усвајања старе Бизмаркове расистичке стратегије поделе Балкана и уништења Српске државе, као и на тој конференцији јавно изнешеног плана анексије (сецесије) Косова од Србије, што би по њему значило опасан преседан и напуштање „Вестфалијског принципа“ неповредивости граница у Европи, који је до сада у Европи био строго поштован. Евро-Атлантска конференција је тада донела закључке да Србију треба маргинализовати, држати ван европских токова и политички и економски потпуно ослабити, пошто је виђена као претња будућим НАТО плановима на Балкану.

Конференцију су водели Ричард Перл и Данијел Фрид из америчког „Стејт Департмента“. Интересантан је податак да је тој конференцији присуствовао и један од водећих шиптарских интелектуалаца Ветон Сурои, тадашњи члан „Билдерберг групе“!?

ПРИМЕНА ‘’КОСОВСКОГ МОДЕЛА’’ У ДРУГИМ ДЕЛОВИМА СВЕТА

Супротно изјавама водећих НАТО званичника да је Косово био преседан због ‘’хуманитирних’’ разлога, обелодањени документи доказују да је Косово у ствари било пробни полигон за широку примену тајног америчког модела дестабилизације и дезинтеграције многих других независних земаља широм света, које представљају сметњу америчкој и НАТО експанзији.

Свакако да таква пракса није нова, нити непозната америчкој „предаторској нацији“- почевши од употребе нуклеарног оружја против јапанског цивилног становништва, терорисања и геноцида према вијетнамској нацији... следе: Панама, Гренада, Никарагва, Хаити, Ирак, Афганистан...листа је сувише дугачка за набрајање. Све те земље су на својој кожи итекако осетиле ‘’америчку демократију’’.

Оно што је ново у употреби такозваног ‘’Косовског модела’’, јесте то да је Америчка администрација овај пут одлучила да у таквим илегалним и потенцијално компромитујућим активностима против суверених држава користи (као параван за властите државне илегалне активности) цивилне војне контракторе, и разне друге ‘’цивилне хуманитарне агенције’’ и такозване независне невладине организације (НВО), као и домаћу пету колону у земљама које се нађу на мети тих активности (углавном у виду разних ‘’хуманитирних фондова’’, или ‘’независних медија’’, чији је циљ да воде пропагандни рат против државе домаћина и обликују јавно мнење за потребе западних господара, а заједнички кохезиони фактор им је ‘’амерички долар’’- ових дана смо сви сведоци такве огољене непријатељске активности на домаћој српској политичкој и медијској сцени).

Индикативно је да су горе наведене такозване ‘’цивилне агенције’’ (USAID, NED, OTI, Carnegie, Soros, CANVAS итд), углавном финансиране из државног буџета, а формално се воде као цивилне институције- што Америчкој влади омогућава да званично ‘пере руке’ од прљавих илегалних активности).

Примери неких водећих Америчких ‘’цивилних’’ агенција које су преузеле многе функције које су раније биле ексклузивно у домену CIA, Пентагона и сродних државних служби су:

MPRI- америчка плаћеничка корпорација под командом ‘’пензионисаних’’ америчких генерала (руководила усташким нападом на Книн у операцији ‘’Олуја’’, обучавала УЦК, као и све остале анти-српске формације на територији бивше Југославије),

NED- Америчка национална организација за ширење ‘’демократије’’, која је стајала иза већине пучева и ‘’оранж’’ револуција у Источној Европи, као и догађању народа који се десио Милошевићу (Лондонски ‘’Гардијан’’ је 2004 писао да без субверзивне активности NED-а Слободан Милошевић би још увек био на власти у Србији)

„NED“ је створила Реганова администрација давне 1983. Неки „високо профилни“ примери илегалне активности те агенције су:

- 1997, NED (Национална Задужбина за Демократију) је спонзорисао насилну смену Демократске партије у Албанији
- Довео је Бугарског председника Стојанова на власт.
- У Словачкој је организовао пуч против председника владе Владимира Мециова.
- 2002, учествовао је у државном удару против председника Венецуеле Хуга Чавеза.
- Поново 2007, користећи своју ‘’клон’’ агенцију OTI- Канцеларија за Транзицијске Инициативе, NED је покушао атентат на Хуга Чавеза. Интересантно је да је у организацији покушаја убиства Чавеза учествовао претходно споменути озлоглашени амерички дипломата Филип Голдберг (у то време на положају америчког амбасадора у суседној Боливији), који је после тога протеран из Боливије, са чије територије је илегално деловао.
- Иначе, OTI и CIA оперативац Голдберг су активно учествовали у анексији Косова од стране НАТО-а.
- Појава OTI-а у разним независним земљама се поклапа са крвавим политичким превратима и грађанским ратовима на тим просторима, у којима су хиљаде невиних изгубили животе.

Овде је све то рађено под маском наводно невладиних агенција(НВО), да би се избегла међународна политичка и правна одговорност за дела која „дефакто“ конституишу ратне злочине, геноцид, као и повреде Женевске и других међународних конвенција.

ПУЧ НА ХАИТИЈУ УЗ ПОМОЋ ШИПТАРСКИХ УЧК ТЕРОРИСТА!?

Током 2003 на Хаитију, демократски изабран председник Аристид и у његов (у народу широко прихваћен) политички покрет „Лавас“ су постали сметња америчким интересима у том делу света.

Џејмс Фоли (већини нас познат као представник за штампу америчке владе, у време НАТО бомбардовања Србије) постаје амерички амбасадор на Хаитију. У исто време на Хаитију се „изненада“ појављује фамозни Филип Голдберг, чија ће улога у тој сиромашној, али за Америку стратешки важној земљи, постати јаснија у каснијем тексту. У овом конкретном случају улога Фолија и Голдберга је била насилна промена Аристидовог и успостављање про-америчког режима на Хаитију.

2004, Филип Голдберг постаје шеф Америчке мисије у Приштини и главни „официр за везу“ између шиптарске терористичке УЧК и америчке администрације.

У исто време амерички амбасадор на Хаитију Џејмс Фоли организије насилну смену Аристидовог режима, али пошто је политички покрет „Лавас“ био исувише популаран у народу, те га је требало трајно ‘’политички’’ онеспособити.

То је био „посао“ за Голдберга (тадашњег шефа америчке мисије у Приштини), који организује долазак три окорела УЧК терориста са Косова на Хаити, у улози ‘’инструктора’’ за Специјалне полицијске хаићанске јединице (читај: ескадроне смрти). Они им преносе своје ‘’богато искуство“ у ликвидацији политичких противника и терорисању цивилног сгановништва. Непосредно по њиховом доласку, преко хиљаду лешева недужних цивила је освануло на Хаићанским улицама. Сваки будући политички отпор је брутално сломљен…

Коришћење шиптарских УЧК терориста у горњем случају, је документовано од стране Хаићанске штампе: Haiti Progress и Flash Point (Нов.19,2004), али најозбиљнија оптужба о Америчком учешћу у Хаићанском пучу је извештај саме америчке агенције USAID, из Септембра 2004.

17 Март, 2004- Западно спонзорисан погром Срба на Косову

Те исте 2004, 17 Марта је организован, наводно спонтани, погром Срба на Косову, под покровитељством окупаторских НАТО трупа, са циљем да се преостали Срби етнички почисте са својих вековних огњишта, и тако смањи потреба за већим присуством НАТО трупа на Косову. Као што знамо тај циљ је већински остварен. Поред учешћа, већ ноторног Голдберга, посебно прљаву улогу у том погрому је одиграла немачка обавештајна служба BND.

Улога BND-а је документована од стране немачке тв станице ZDF.
Шиптарски организатор тог погрома је био ‘’Командант Хоџа’’ Семадин Џезар- Ал Каида оперативац, и BND и CIA агент. Семадин, осведочени ратни злочинац, је прошао кроз Ал Каида и муџахединске терористичке кампове у Афганистану и Чеченији.

Током 2002-ге Семадин је био командант 112-те муџахединске бригаде у Македонији. Колико је био важан својим америчким господарима, сведочи податак да је после сукоба са македонским снагама безбедности у пограничном селу (са Косовом) Кривеник, којом приликом је Семадинова јединица убила енглеског новинара AP Керима Лотона и ранила три америчка војника из састава КФОР-а на косовској страни- америчка војна команда је упркос свему томе послала 80 паратрупера из 502-ог батаљона да изврше екстракцију и њега са целом бригадом, у оквиру које је тада деловало 17 америчких плаћеника из MPRI „полу-државне“ војне агенције, пребаце хеликоптерима на Косово. Разлог је овде очигледан, америчке власти су се трудиле да чак и по цену заташкавања злочина над западним новинарем и својим војницима, прикрију директно војно учешће на страни шиптарских терориста. Након свега, цео случај је заташкан, а Семадин је на неко време уклоњен са Косова.

Немачка тв ZDF је такође објавила да је немачка обавештајна служба BND, непосредно пред погром Срба, прислушкивала Семадина, и имала прецизна сазнања о планираном погрому над Србима, и да је та информација била позната немачкој влади. Немачка влада, пошто је имала у интересу трајно етничко чипшћење Срба са Косова, наравно да није хтела предузме никакве мере да то спречи, нити је покушала да обавести о тим „сазнањима“ друге НАТО чланице.

Негропонте

У исто време, један од архитекта насилних промена режима, дестабилизације независних нација и терорисања становништва, познати Амерички амбасадор у УН Џон Негропонте, је послат у Ирак да примени ‘’Косовски модел’’.

Амбасадор Негропонте је у Ирак поред Косовског донео и своје богато искуство из Салвадора, где је годинама био задужен за дестабилизацију АнтиАмеричких режима у том делу света- са фокусом на политичка убиства, насилну промену режима, терорисање цивилног становништва и ‘’неконвенционалну’’ антигерилску тактику. Амбасадор Негропонте се сматра ‘’најзаслужнијим’’ за формирање АнтиСандиниста, или ‘’Контраша’’, ‘’одреда смрти’’ који су били стационирани у Салвадору и одатле вршили упаде у Никарагву. ‘’Контрашима’’ се приписује смрт десетина хиљада недужних цивила у Никарагви и Салвадору.
Мало је познато да је у то исто време његов колега по ‘’оружју’’ у Јужној Америци био Амбасадор Вилијам Волкер- режисер ‘’масакра’’ у Рачку (који је искоришћен као формалан повод за тромесечно бомбардовање Србије од стране Нато-а).

Амбасадор Негропонте је у Ирак довео свог колегу из Салвадора пуковника Стила, који је у Салвадору био командант Америчких ‘’специјалних’’ јединица.

Пуковник Стил је лично надгледао и тренирао Ирачку Специјалну полицију, са аспектом на етничке поделе, подстицања борбе међу фракцијама и клановима, као и политичка убиства. Та стратегија је имала делимичан успех у растерећивању Америчких окупационих трупа, али је гурнула Ирак још дубље у крвави грађански рат.

2005, Амбасадор Негропонте постаје Шеф Директората Националне Обавештајне агенције САД. У том својству и у сарадњи са САД Националним Обавештајним Саветом и ЦИОм припрема план за дестабилизацију Пакистана који је цинично назвао ‘’Југословенска судбина’’.

Следеће године, Пакистански Сенатски Комитет за Одбрану износи доказе о умешаности Британске тајне службе у горњи пројекат. Докази потврђују Британско/Америчке планове за подршку Сепаратистичком покрету у Балокистану, региону између Пакистана, Ирана и Афганистана. Запањујућа је сличност у терминологији која се овде користи- са оном коришћеном на Косову.

По том Негропонтеовом пројекту створио би се Велики Балокистан, сличан пројекту Велике Албаније, а терористички покрет у Балокистану који се такође финансира шверцом дроге и другим криминалом, се назива БЛА, слично КЛА- енглеском преводу за УЦК.

Сврха тог пројекта је дестабилизација и колапс Ирана и Пакистана, последњих великих и независних нација у том региону (осим Индије, која се и даље сматра послушним ‘’Британским доминионом’’).

СРБИЈА-ЗАДЊИ ''БАСТИОН НЕЗАВИСНОСТИ'' НА БАЛКАНУ

2007, нама добро познати ‘’РусоМрзац’’ и архитекта ‘Руског Вијетнама’’ у Афганистану Збигњев Бржезински, на састанку “CFR” (Counsel for Foreign Relations)- Савета за Међународне Односе (још једне Америчке пара-владине агенције за субверзивне активности према независним земљама) износи даљу стратегију против Србије, коју назива ‘’Задњим Бастионом Независности на Балкану’’, коју као такву треба ‘’држати парализовану и под опсадом’’. Бржезински се такође залагао за ‘’стално Немачко војно присуство у Хрватској’’, као и стално‘’Америчко војно присуство на Косову, а касније и у ужој Србији’’. Све то у циљу потпуне заштите НАТО интереса на Балкану.

Тој конференцији је присуствовао, тада већ промовисан Боливијски Амбасадор Филип Голдберг (за кога сам већ навео у горњем тексту да је протеран из Боливије због организације атентата на председника Венецуеле).

2008, Поред NED-а (National Endowment for Democracy) и ОТИ-ја, на Косову се за ‘’стално’’ усељује MPRI (Military Professional Resources Inc.)- главни војни „саб-контрактор“ америчког Пентагона, и доводи преко 1000 окорелих плаћеника (легионара). Британска влада пребацује из Ирака нешто мање од хиљаду Велшких Гардиста, искусних у ломљењу отпора ‘’непријатељских етничких група’’ .

Истовремено УНМИК се замењује послушним НАТО снагама (ЕУЛЕКС), за које већ знамо да у пракси одбацују већину принципа из Повеље УН-а, и Женевску Конвенције, као и друте међународно признате конвенције. Вероватно је сувишно споменути да се прихватањем ЕУЛЕКС-а у пракси елиминисала УН резолуција 1244, која је гарантовала суверенитет државе Србије над Косовом.

Тешко је поверовати да присуство горе наведених ‘’прљавих агенција’’ и ‘’егзотичне’’ колекције ратних злочинаца и плаћеника, уз регуларне окупаторске НАТО снаге, треба да има било коју другу улогу осим даљег етничког чишћења остатка Српског становништва са Косова, даљну дестабилизацију и пљачку

Српских територија, као и свој ултимативни гол:
Пројекат Велике Албаније- (јавно потврђен од стране USAID- Америчка „хуманитарна“ организација, која наводно прати илегалне активности Америчке владе, у пракси специјализована за промене режима у дезигнираним земљама)

ЗАКЉУЧАК

Србија је у 21-и век ушла територијално осакаћена, патриотски кастрирана кроз деценије пажљиво планираног културног и духовног геноцида, деморалисана и обезбожена. Таква Србија је отворено ловиште за горње предаторе, који под претензијом ‘’демократизације’’ и ‘’европизације’’ Србије завршавају стари пројект ‘’брисања Србије са политичке карте Европе’’.

Може се слободно рећи да је тај пројекат такође инспирисан вековним Ватиканским анимозитетом према ‘’Православном Балкану’’, и историјском Немачком неоколонијалном и предаторском политиком према Србији- Али практични разлози највише леже у горе објављеним документима (и многим друтим документима који још увек нису угледали светлост дана) и сабсеквентном пројекту Новог Светског (Глобалистичког) Поретка под диригентском палицом САД и њених НАТО сателита.
[You must be registered and logged in to see this link.]

''ЈУНАЦИ'' ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА

Пише: Жарко Јанковић
понедељак, 04 април 2011 11:20

На отварању споменика Јаношу Дамјанићу у Ади, изроду и отпаднику од српског народа који се ''прославио'' као мађарски генерал током револуције 1848/49. године када је изговорио да се неће смирити док и последњи Србин не буде мртав, а када до тога дође он ће сам извршити самоубиство, председник Скупштине АП Војводине Шандор Егереши је изјавио да је Дамјанић ''херој'' и данашњег времена и да представља пример заједничког суживота. Заиста, када човек погледа резултате нихилистичке, србомрзачке, антисрпске па и антидемократске политике коју спроводи владајући режим под начелом да ''ЕУ нема алтернативу'', изгледа да је за актуелну власт Јанош Дамјанић архитипски ''јунак'' са којим ће у Јевропу. Па нећемо ваљда на европски пут са светородном лозом Немањића, Св. Лазаром Косовским, Милошем Обилићем, Карађорђем, Живојином Мишићем, него са Јаношем Дамјанићем хрлимо ка Европи!

Пошто су својевремено, на том ''европском'' путу Ненад Чанак и Бора Новаковић откривали бисту још једном ''хероју'' прошлих и данашњих времена, хрватском бану Јелачићу у Петроварадину, очекујемо нове бисте и нове предлоге за ''великане'' из прошлости на које треба да се угледамо на путу самоуништења. Ти предлози би требало да обухвате подизање споменика Максу Лубурићу испред споменика у Јасеновцу, као иницијативу ''еврореформских'' снага из Београда за ''регионално помирење''. Један велелепни споменик би актуелни европејци у Србији могли да подигну и аустроугарском цару Фрањи Јосифу у Београду као ''цару ослободиоцу'' из 1915. године. На крају, заједно са ''легитимним представником'' албанског народа Хашимом Тачијем наша евроатлантска ''елита'' би могла у Београду да открије споменик Билу Клинтону, још већи и са више злата од оног у Приштини, а одмах поред њега и позлаћени спомен-дом ''Адем Јашари'', који би био посвећен погинулим борцима за ''мултикултурализам, демократију и људска права'' из ОВК-а. Спомен-дом би био направљен у облику људског срца, пошто су први Срби који су ''стигли'' у ЕУ били они којима су шиптарски злочинци повадили органе и продали их на западном тржишту црне трансплатологије. Тачније речено, њихови органи су данас у Европи, а и широм света у телима других људи. То су ''европске интеграције и статус кандидата'' који нам се данас нуде.

Оваква изјава Егерешија представља отворено величање злочина па и геноцида над српским народом. Сада је јасно какав ''мултикултурализам'' имају у виду поборници Орбанове идеологије о ''једној кући за све Мађаре'' и дељењу двојног држављанства, која представља идеју о стварању велике и хонведске Мађарске од 64 жупаније. Али, управо са поборницима овакве идеологије Егерешијем, Пастором и сл. покрајински ДС на челу са Бојаном Пајтићем хита ка Бриселу и бори се за јединствени и унитарни Дунавски регион и Војводину у њему, а успут се залаже за што већу самосталност од ''централистичког'' Београда.

Ни остале режимлије не заостају много за овим ''иницијативама''. Председник Борис Т. лично је поднео реферат Штефану Филеу, европском комесару за проширење, о томе шта је руски премијер Владимир Путин радио у Београду. Борис Т. је ''одлучно и државнички'' поручио у Бриселу да ми морамо да уважимо ''реалност'' на Косову и Метохији (која је настала истребљењем Срба и НАТО агресијом) да већина Албанаца не жели да живи у Србији, а и да већина Срба на Космету не признаје Приштину. Али, зато Борис Т. признаје Приштину и њеног ''легитимног премијера'' Хашима Тачија, који је своју ''легитимност'' стекао тероризмом, касапљењем и злочинима за које је имао подршку и саучесништво САД-а, НАТО-а и ЕУ, и на преговоре шаље некадашњег басисту OI punk групе ''Генерација без будућности'' Борка Стефановића. Нема шта, Стефановић је себи ''изградио'' будућност, али зато целој Србији од оваквог режима свићу ''оловна јутра'', како се, својевремено, звала једна песма ''Генерације без будућности''.

За овај рапорт, поткопавање српско-руских односа и отворено залагање за пузећу независност шиптарске и НАТО творевине кроз рушење Устава Србије, резолуције УН 1244 и међународног права, Борис Т. је добио ''чврсто уверење'' Штефана Филеа да Србија до краја године можда и постане кандидат за ЕУ, како би Борис Европејац имао са чим да маше гладном и пониженом народу испред очију у предизборној кампањи.

А сада мало о ''јунаку'' данашњице који се за ''реалност'' на Космету заложио отвореније и пре Бориса Т. То је лидер ЛДП-а Чеда Јовановић. Овај истакнути неолиберални демократор и борац против ''српског фашизма, расизма и клерофашизма'', а за ''мултикултурално, мултиконфесионално и демократско'' друштво, назвао је афричке народе канибалима и то у сред Скупштине. Овакав расистички испад није скоро забележен, али „Беда“ Јовановић има своје објашњење и немушто извињење. Наиме, сваку земљу која инсистира на суверености и независности и одупире се америчким и западним интересима и не пристаје да је ''демократизују'' у виду уништавања, бомбардовања и отимачине ресурса, по „Беди“ Јовановићу воде канибали и дивљаци, а оне које су доживеле нашу судбину у последњих 10 година и судбину Ирака, Авганистана и сл. води ''демократска елита''. Тако је за Јовановића Моамер Гадафи ''оличење зла'', а Саудијска Арабија, по томе испада да припада ''демократским земљама''. Сав патолошки поремећај и политичко лицемерје миксовано са отвореном мржњом према ''политички некоректним'' „Беде“ Јовановића дошло је до пуног изражаја. Он, управо такав и представља аутентичног ''јунака'' из ''круга двојке'' и ''друге Србије''.

''Све што сте одувек знали о ЕУ, а Ненад Љ. није хтео да Вам каже'', могао би бити поднаслов емисије ''Сведок'' на РТС-у коју води Ненад Љ. Стефановић. У мору очајних, бледих и ''политички коректних'' ток-шоу политичких издања, ова емисија се посебно издваја својом досадом. Још када је гост Милица Делевић, шеф канцеларије за прикључење Србије ЕУ, монотонија и испразан разговор су загарантовани. Најпре је Ненад Љ. 17,5 минута постављао прво питање, које се у најкраћим цртама може свести на зачуђеност Ненада Љ. како имамо случај да скоро сви политички чиниоци прихватају ''реалност да ЕУ нема алтернативу'', а да је међу грађанима све више, како он каже, тзв. евроскептика и да опада подршка уласку у ЕУ ? На ово ''мудро'' питање Милица Делевић је са изразом подбулог лица, које као да је сишло са етикете за ''литрењак'', који је познат под називом ''Љута брља'', покушала политкоректно да одговори на фин начин како је то последица кризе, а и нашег незнања. Да, да, поново ти ''глупи, прљави и ружни'' Срби неће да прихвате ништа са запада за њихово добро. За разлику од криминогене политичке псеудоелите, коју хвали Ненад Љ., и која кликће ЕУ и НАТО-у, како из редова власти тако и из редова напредњачко-либерално-демократске опозиције, народ никако да схвати да то што је понижен, згажен, опљачкан, што му се земља уништава и разбија, а он своди на ниво последње беде, да је то за његово добро, за његову ''светлу и европску будућност''. Не сумњам да у тој будућности има места за Ненада Љ. и Милицу Делевић, али за 9 милиона Срба тамо живота нема.

После онаквог величанственог дочека руског премијера Владимира Путина на ''Маракани'', Драган Џајић, заједно са Цветковићем и Маринковићем биће сигурно осуђен на бар 40 година затвора од стране ''еврореформисаног'' судства у Србији. Џајић мора да страда по два основа. Први је одговорност за то што су навијачи Црвене Звезде и даље ''окорели српски националисти, клерофашисти, хулигани и непријатељи демократије'' (ову констатацију режимлије користе и за навијаче Партизана, Рада, Војводине и др. ), а други и најважнији разлог је тај што је Звезда у јеку ''великосрпске агресије, хегемоније и злочиначког Милошевићевог режима'' била првак Европе и света 1991. године. И тако док је ''рушен Вуковар'' Звезда је била првак Европе и света. Па зар се то смело догодити, ко је то допустио ? Зар са таквим ''пртљагом'' можемо у Европу ?

Ту већ има материјала и за ''удружени злочиначки подухват''. Тако да Џајићу не гине максималана казна, ако се буде питао Елиот Нес српског Тужилаштва Томо Зорић. Овај мали човек, карикатуралног наступа, изгледа као да свако јутро пред огледалом два сата вежба ''одлучну и озбиљну'' позу, а делује толико јадно да не би могао да буде тужилац ни у ''Летећем циркусу Монтија Пајтона''. Али, и он као такав спада у ''јунаке'' данашњег времена. За то време, надлежни органи су кренули у опсежну истрагу поводом скандирања на ''Маракани'', а која су уперена против ''живота и здравља'' председника Бориса Т. На делу су разни ликови попут Гаврила Милентијевића из филма ''Три карте за Холивуд''. Већ видим данашње Милентијевиће како информишу претпостављене: ''Гаврило Милентијевић на вези, командир кордона код Аутокоманде. Стање редовно. Уочене су мање грешке и на лицу места отклоњене. Са Русима бих лако, али немам довољно затворских капацитета за 30000 људи. Јасно! Разумем! Служимо Вашингтону и Бриселу!''

После тога данашњи Гаврило Милентијевић са жутом уместо црвене петокраке премерава расположиве ''капацитете'' и јетко констатује: ''Дају повишице оним просветарима, донације за болнице, нова опрема за биоскопе, а затвори оволицни !'' А када је Путин дочекан овацијама и када је кренуло скандирање, ''еврореформисани'' Гаврило Милентијевић кренуо би у акцију: ''Прекини скандирање, обустави навијање! Чијег председника ви чекате, коме се радујете! Полицијо, поступи по наређењу! Тооооооо, хапси, сатри, удри, камен на камену да не остане! Све су то хулигани, клерофашисти, екстремни десничари, непријатељи Европе и света! Тако полицијо моја, тако гвоздена песницо евроатлантизма! То није народ који је за Европу, нама не треба овакав народ! Створићемо ми бољи и лепши народ који уме да слуша и поштује власт. Удри, никог не штеди!''

Наравно да данашњи Милентијевићи прижељкују овакав развој догађаја, а и апсолутну послушност од стране полицијских органа, а када полиција одбије да слуша оваква наређења уперена против свог народа, ту су увек приватни и страни плаћеници из западних компанија који се повољно могу изнајмити за вршење терора над сопственим грађанима. Не само да су данас у Србији затвори претрпани, него имамо ситуацију да све већи број грађана осећа да се цела Србија претвара у један велики затвор где је забрањено било какво мишљење које је у супротности са владајућим режимом. Тако имамо случај још једног дичног ''хероја'' данашњице и ''оца српске демократије'' Драгољуба Мићуновића, који је свесрдно радио на забрани емисије ''Атлантис'' на Радио Београду 2. Тако да дека Мића управо проживљава своју другу младост, пошто се и данас прича да је током оне прве, скојевске, младости јахао православног свештеника. Данашњи режим зајахао је цео народ и тврди да га само тако може одвести на запад у ''светлу будућност'', где више ни Срба ни Србије не би било.

У условима режима који постаје диктаторски и када не постоји никакав дијалог ни на јавној сцени нити у медијима и када су узурпиране све институције, стадиони постају места за изливање народног незадовољства. Када се Слободану скандирало пре више од десет година ово што се данас скандира Борису, тада су они који би сада да хапсе и да спроведу ''језив'' одговор државе, сами подржавали то скандирање, а неки у њему и учествовали. Данас, када су они непопуларна власт коју значајна већина грађана не може више да поднесе, они би да ућуткају, похапсе и осуде на вишегодишње робије све своје политичке не истомишљенике по разним основама и ''политичким позадинама''.

Скандирања умеју да буду увредљива, али сви они који обављају јавне функције у власти када дођу дотле да чују оваква скандирања треба да ставе прст на чело и да размисле зашто су дошли у такву ситуацију и зашто сада слушају такве пароле. Треба да буду свесни да ће и њима народ видети леђа, а онда могу за много тога да одговарају. Неће им пуно вредети што су од себе правили ''јунаке'' данашњих злих времена док су били на власти, јер такви обично заврше на сметлишту историје и по злу остану упамћени у свом народу.

Пуковник Роберт Хевли- Како смо Србима подметнули „Отпор“

Пише: Миодраг Новаковић



УВОД

Они који данас „седе“ на челу Србије и који дају себи за право да дефинишу- читај елиминишу- наш национални интерес, упорно себе представљају као модерне веснике неке нове „европске демократије“ и заштитника тог српског националног интереса, по коме тако бездушно газе…

И док можда, такву „жваку“ могу и да продају национално дезоријентисаним поклоницима пинк боје, који не избивају са разних „фармерских и ријалити“ тв циркуса- као и својим верним варошким поклоницима жуте боје, „другосрбијанске оријентације“ који се отворено поносе својим анти-српством, као универзалном негацијом свог опаначког порекла- у тој својој издајничкој калкулацији не рачунају на „траспарентност“ електронских медија, и људску болећивост (ка хвалисању) својих западних ментора, који, како то сазнајемо ових дана, не могу да се суздрже, а да се јавно не похвале тиме: „Како су од Срба отимали Србију“! Наравно, све то уз з(без)душну помоћ, ових већ претходно споменутих „жутих петоколонаша“, који још увек седе на челу (или зачељу) ове наше државе- која, опет захваљујући њима, све више то (држава) није…

„ЗЕЛЕНА БЕРЕТКА“ Р. ХЕВЛИ ПРИПРЕМА „ТИХУ ОКУПАЦИЈУ“ СРБИЈЕ

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хевли се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 српских регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

Један од његових првих и највреднијих „студената“, назочни Срђа Поповић, се такође са носталгијом сећа своје прве лекције, коју је научио напамет: „Уклањање ауторитета владаоца је најважнији елемент током „ненасилне“ борбе“. Наравно, „ненасилном“ Срђи Поповићу, не да није сметало НАТО бомбардовање и комадање „његове“ отаџбине Србије, већ је шта више углас, заједно са још једним другим назочником тог доба, Зораном Ђинђићем, јавно позивао Америку и НАТО земље да бомбардују Србију и убијају њихов властити народ- „све док се тај народ не дозове памети“…

Појаву и деловање пуковника Хевлија, и њему сличних, на овим нашим просторима, који су се у примени метода специјалног рата против наше нације, почели да служе до тада непознатим и неконвенционалним методама- овај пут кроз разне америчке НВО, али и будуће „српске“, невладине организације- је тешко разумети без увида у период са почетка 80-их година, када је на британско-америчком самиту 1984 дато зелено светло за уништење „српски доминиране“ Југославије, и сабсеквентно „кастрирање“ Српске државе.

РЕГАНОВА ДОКТРИНА И АМЕРИЧКИ- „НЕНАСИЛНИ“ ТЕРОРИЗАМ

Тада је усвојена „Реганова доктрина“, којом се многе ингеренције, до тада искључиво у домену ЦИА-е, пребацују на тзв. невладине организације, у стварности параван агенције за ЦИА организацију. Њихова основна карактеристика је била да, иако наводно независне, су биле финансиране непосредно (или посредно) из буџета америчког конгреса и тајних фондова америчке владе. У ту сврху, субверзивног рушења тадашње Југославије, и „кастрирања“ Србије као државе, још је у то време формирана Балканска Иницијатива при америчком Институту за Мир.

Истовремено је формирана „невладина“ организација (финансирана владиним парама) USAID, специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама. На тај начин, у случају да „ствари крену погрешним путем“ (као што се то десило са ЦИА режираним пучем против демократски изабраног чилеанског председника Аљендеа), америчка влада је сада могла званично да „пере руке“, пошто су сав ризик и „бламажа“ за евентуални неуспех операције били упућени на ове фантомске невладине организације са којима америчка влада званично „нема ништа“. Наравно, у периоду након тог самита, никло је још доста сличних параван (ЦИА) агенција (или фондација), попут: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS итд (о тим параван агенцијама и другим аспектима специјалног рата против наше отаџбине сам детаљније писао у тексту под називом „Хронологија НАТО злочина над Србијом- следећи линк: [You must be registered and logged in to see this link.]

Пуковник Роберт Хевли је био само један од (највише експонираних) америчких обавештајних оперативаца, док су у сенци постојали многи други кључни појединци, којима је „занат“ такође био рушење политичких режима широм света „неконвенционалним средствима“, попут овде споменуте методе „ненасилног отпора“, која је и главна тема овог мог чланка. Један од тих значајних људи из сенке је свакако Питер Акерман, корумпирани амерички банкар (Rockport Capital Inc.), који је стекао богатсво манипулишући банкарским меницама преко својих пријатеља у америчкој администрацији.

Акермана и његов „карактер“ је најбоље описао један од идеолога и креатора стратегије „ненасилног отпора“ (која је еволвирала из ЦИА стратегије дестабилизације страних режима) господин Џин Шарп. Господин Шарп је скоро сав свој „интелектуални опус“ посветио овој неконвеционалној обавештајно-терористичкој методи рушења режима, и његове књиге (најпознатије дело: „Од диктаторског режима до демократије“) су постале обавезни приручник не само српских петоколонаша (отпораша), већ и свих других „активиста“ широм света, који би се нашли на платном списку западних служби. Ево шта је господин Шарп изјавио за Акермана:

„Када неко од америчких владиних службеника не жели да изазове међународни инцидент кроз директне контанкте са дисидентима из земаља у којима су САД заинтересоване за промену режима, онда они дискретно сугеришу господина Акермана коме се такве ствари „не гаде“.“


АКЕРМАН, „ОТАЦ“ ОТПОРА- У КЛУБУ СА ОЛБРАЈТОВОМ, ХОЛБРУКОМ…

Лик и дело господина Акермана је много лакше разумети, ако знамо да је он један од директора озлоглашеног Савета за Иностране Односе- CFR (Counsil for Foreign Relations). Поред њега у управном одбору тог савета седи читава колекција америчких ратних злочинаца, попут: Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Хенри Кисинџера, Колин Пауела, брачног пара Клинтон и многих других. Овде је важно разумети да је CFR само једна од интересних група (оперативних центара) корпорацијске и државничке светске елите, и да су те интересне групе, или „елитни клубови“, попут Трилатералне Комисије и Билдерберга, међусобно чврсто повезани, тако да је у управним одборима тих група, стално присутан један број чланова, који је истовремено заступљен у свим групама. Све то омогућава ефикасну координацију тих група, чије деловање, једино необавештеним грађанима, личи на неповезане активности. Поред овде споменуте Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Колина Пауела и Хенри Кисинџера, у таквим „координационим“ улогама се налази и фамозни Дејвид Рокефелер, као и многи бивши амерички председници, чланови европских краљевских породица, и многе друге западне „високопрофилне“ личности. Ово сам сматрао важним да разјасним, јер иза насилне смене „ненасилним методама“ председника Милошевића, као и многих других, укључујући текућу (покушаја пуча) против Гадафија, није стајала само америчка влада и владе НАТО земаља, већ пре свега творци новог глобалног корпорацијског и финансијског (и политичког) поретка, који су заступљени у горе наведеним тајним и полутајним организацијама(интересним групама).

Појаву и улогу ОТПОРА у Србији, је могући посматрати само у оквиру специјалног (и током 1999, конвенционалног) рата коме је Србија била изложена крајем 90-их година, и почетком овог миленијума.

Као што је НАТО рат против Републике Српске и касније СР Југославије био тест нове и проширене улоге НАТО алијансе као „глобалног полицајца“, тако је и обавештајно-терористичка употреба српске пете колоне у виду организације ОТПОР, приликом организовања насилног државног удара против Милошевића „ненасилним методама“, била пробни балон за глобалну употребу тог западног обавештајно-терористичког модела широм света.

„ОТПОРАШИ“ ПОСТАЈУ АМЕРИЧКИ АГЕНТИ У ЦЕЛОЈ ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Сврху тог „пробног балона“ (ОТПОРА) је најбоље описао новинар Марк Бајзингер у магазину „Дисент“:

„(ОТПОР)… сада постаје интернационални „бизнис“. Поред утрошених милиона долара, успостављају се многобројне „консултантске агенције“, на чијем челу се сада појављују бивши „револуционари“. Од тзв „српске револуције“, ОТПОР активисти које је тренирао Хевли, постају, како је то описао један српски аналитичар, нова модерна врста „легионара“(плаћеника) који путују око света, углавном плаћени директно од америчке владе, или посредно путем разних Невладиних Организација- све са циљем тренирања локалних група и организовања „демократских револуција“. Један велики број вођа украјинског студентског покрета „Пора“ су тренирани у Србији, при Центру за Ненасилни Отпор (консултантску организацију коју су успоставили активисти ОТПОРА да би тренирали омладинске лидере широм света како да организују „покрете“, „мотивишу“ гласаче и покрећу масовне протесте)…“


Вашингтон Пост је 2000, у скраћеној верзији али сликовито, описао „прљаву улогу“ ОТПОРА у рушењу председника Милошевића:

„Консултанти плаћени из буџета америчке владе имали су кључну улогу, иза буквално сваког елемента кампање против Милошевића- контролишући јавно мнење, тренирајући хиљаде опозиционих активиста и организујући „витално“ паралелно пребројавање гласова. Амерички порезници су платили из свог џепа око 5,000 спреј контејнера са бојом које су дате студентским активистима да по целој Србији исписују по зидовима анти-Милошевићевске графите, и финансирали су око 2,5 милиона стикера са слоганом „Готов је!“(опет „западни“ дизајн), који је евентуално постао „кључни“ слоган револуције.“

„СПОНТАНА“ ПЕТООКТОБАРСКА ДЕМОНСТРАЦИЈА- КОШТАЛА 25 М ДОЛАРА

Када смо већ овде, код улоге „прљавог“ америчког новца у довођењу пете колоне на власт у Србији у октобру 2000- овде треба цитирати самог пуковника Хевлија, који је сам признао ( у свом интервјуу уреднику магазина „Мир“, госпођи Мети Спенсер, почетком 2008) да је био изузетно (пријатно) изненађен, када је председник Клинтон одобрио, само за финансирање и обуку ОТПОРА, 25 милиона долара. Оно што пуковник Хевли тада није споменуо јесте чињеница да је у 2000, Данијел Сервер, директор Балканске Иницијативе при Институту за Мир (то је иста она „установа“ коју формирао Реган 1984, у време када је одобрио план НСДД133 за „уништење“ Југославије) упутио америчком конгресу захтев за око 45 милиона долара, да би финансирао насилну промену Милошевићевог режима, „ненасилним“ методама. Његов захтев је одобрен. Касније је америчка влада кориговала ту информацију, тврдећи да је за „рушење“ Милошевића потрошила „свега“ 41 милион долара. У сваком случају, то је до тада била највећа сума америчког „прљавог новца“ икада утрошена за такав тип субверзивне активности против једне суверене нације. То наравно говори о значају који су Американци придавали увођењу овакве врсте „тихе окупације“ Србије, и успостављању трајног НАТО присуства на Балкану.

Сам тренинг „отпораша“ је био пажљиво разрађен, и у многим елементима сличан специјалном тренингу полицијских, пара-полицијских и обавештајних формација на западу, нарочито у области тактичке (ненасилне) комуникације, односно примене такозване методе „конфликт резолуције“. Тај тренинг су водили искусни инструктори примењујући интер-активни модел „поделе глумачких улога“ међу полазницима тренинга („role play scenario“). Поред учења „гандијевских метода“, полазници су подучавани како да пасивним физичким отпором и изазивањем „ненасилних“ нереда (буком и физичком обструкцијом), прекидају режимске манифестације, ометају трибине, говоре, провоцирају полицију на насиље, а потом документују и публикују у медијима то насиље, ради стварања анти-режимског сентимента. Истовремено су подучавани како да „седуцирају“ режимске представнике- на пример, тако што ће полицајцима и војницима делити цвеће и памфлете; Како да шире дезинформације- и то тако што ће економске недаће настале као резултат санкција, упорно приказивати као грешке режима- или како да манипулишу пензионере: наводним залагањем за решавање њиховог статуса…

USAID: Б92, ДАНАС, ВРЕМЕ… И ДАЉЕ НЕПРОФИТАБИЛНИ!?

Паралелно са организовањем пете колоне у Србији, у виду „отпораша“, пета колона је организована у виду такозваних „независних медија“ и невладиних организација. Највећи део горе споменуте суме од 41 милион долара, је управо потрошен за финансирање тих облика пете колоне. Овде је важно напоменути да се западно финансирање тих „институција“ наставља и данас, јер према самом признању западних оперативаца, ти медији, пре свега Б92, Време, Данас и многи други, су и даље непрофитабилни, али су и даље финансирани из западних извора!? Ту се сада отвара питање разлога финансирања тих непрофитабилних медија, јер према самом USAID агенцији (госпођи Кришни Кумар), првобитна функција тих медија није било независно новинарство, већ „анти-Милошевићевско“ деловање, и једном кад је Милошевић био уклоњен, отвара се логично питање- која је сада сврха даљег западног финансирања тих „петоколонашких“ медија, који на првом месту никада нису ни били профитабилни? Односно против кога су ти медији данас усмерени? Оно што ми сви можемо да видимо данас и голим оком, јесте да ти „петоколонашки“ медији и даље воде непријатељску кампању против своје „земље домаћина“- односно Србије. Постојање таквих медија и врста кампање коју они воде, требало би да нам свима буде јасна индикација правих намера Запада, и њихове наводне добронамерности…

Иначе, из свих ових „западних“ докумената, који су наведени на крају овог чланка, могу јасно да се виде финансијске трансакције западног прљавог новца (само у периоду 2000-2002 за потребе Б92, АНЕМ-а и НУНС-а, Сорош фондација је исплатила преко 12 милиона евра). Укупна сума новца исплаћеног такозваним независним медијима и невладиним организацијама из западних фондова је у десетинама милиона евра. Свако разуман би очекивао, да одкако је Србија постала „демократска“ земља, испунила све разумне и неразумне захтеве, испоручила све криве и „некриве“ Србе „србождерском“ суду у Хагу, организовала све захтеване параде хомсексуалцима и западним ратним злочинцима, као и светским педофилима- да ће потом логично престати „анти-српска“ активност, тих назови медија и НВО-а. Како ствари стоје, изгледа да је њихова активност данас јача него икада, и да славина из које дотичу прљави амерички долари још није пресушила!?


НАТАША КАНДИЋ И СОЊА БИСЕРКО У ПРЕГОВАРАЧКОМ ТИМУ ЗА КОСОВО!

Чиме се све то данас баве „петооктобарски“ превратници- отпораши? За Слободана Хомена и његове „језиве“ намере према српској омладини сви добро знамо… Националног „камелеона“ Дулића, и политичког „камелеона“ Чеду, не вреди посебно обрађивати, њих једино још клинци у јаслицама нису „провалили“. Марко Благојевић (ЦЕСИД) је посебна прича, он вероватно сматра да „својој“ отаџбини Србији још није довољно дубоко забио нож у леђа…

Недавно, приликом покушаја организовања субверзивне и анти-државне (анти-руске) активности (за потребе западних обавештајних служби) у руском „Подмосковљу“ је демаскиран јавно од стране руске државне телевизије и сабсеквентно протеран из братске Русије.

Али то га није спречило, да се уз посредство Борка Стефановића- шефа преговарачког тима са лажном „државом“ Косово, и уз благослов министра Јеремића- нађе на челу „елитне“ Консултантске групе (дебело плаћене од стране српских порезника) у чијем саставу су се „неким чудом“ нашле и две најозлоглашеније „анти-српске“ даме: назочна Наташа Кандић, директорка западно-обавештајно финансираног Фонда за хуманитарно право- и председница другог, западно-шпијунски финансираног, Хелсиншког одбора за људска права, назочна Соња Бисерко!? Какве ће то националне „српке“ интересе заступати ове две „минхенске“ даме заједно са другим, горе споменутим петооктобарским превратницима, на челу са „про-српским“ председником Тадићем? Мислим, да нам то није тешко претпоставити…