Hajde da snevamo...

"Људски живот је сачињен од снова, као што је хаљина коју носим саткана од чворова. Сваки дан је један сан који смо ноћу изаткали. Ми ставарамо своје снове као што градимо куће, па онај ко је вешт и умешан, живи у лепом и топлом сну, као и онај што уме, живи у лепој и топлој кући. Но једно упамти, младићу: сан је важнији од куће. Човек може да се склони у свој сан у свако доба, у свакој прилици, у било којем крају света и да у њему живи сигурније него у било каквој кући."

Миломир Ђукановћ, "Коктел Менхетн"

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo


Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Sve je bilo po starom i dani su išli, tekli jedan za drugim, brzo, neosetno, ti naši mladi dani ispunjeni srećom i bezbrižnošću. Samo su se naše kuće svakog leta sve više ugibale i gubile u zelenilu. Topole su rasle i išle u vis, vrbe razgranjavale i krhale; kruške, kajsije, višnje i dudovi sve više debljali i ukrštavali se. Potok se proširi i iskrivuda. Preko njegovih glatkih kamenova nahvata se nežna, meka mahovina; trava postade bujnija i tamnija. A i mi smo se menjali i rasli. Ja i ti smo, opet, svakad bivali zajedno. Ali ja, ah ja, već počeh da se zanosim ambicijama, koje, podsticane uspomenom moga „visokog porekla” i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve više se i više širahu, pružahu čak do – stid me je već! Našto spominjati sve one želje i nade, one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i ponosili?...

Da, bili smo samo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.

Ali, i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka?

Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila više od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san. I da u toj istoj, sniskoj, gostinskoj sobi, pod žmirkavim kandilom i počađalom ikonom izdahnem kao što su i moji preci...


Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Ali ja sam osećao, znao i s nekom sigurnošću mogao bih te naći gde u tvojoj bašti, pod dudom, u travi, poklopljena ničke i uvivši glavu u tvoju bošču jecaš i plačeš za mnom!

Ah! – Ali ne smem da puštam ni volju svojim osećajima. Silom ih zadržavam da bih što kraće iskazao ono što bi. A bilo je mnogo što šta, što se ne može lako kazati. Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo.

Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu svu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti, i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, još neproteklog izvora... A ovamo? Oh da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za višu od ostalih, ali ipak si bila nešto drugo, nešto, što me je sprečavalo da postupim kao i s ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu tek u procvatu.

Upila mi se beše ti u pamet. Tvoja jedra, puna, raskošna snaga srce mi je kidala. Gledah te, izazivah uspomene i slike nekadašnjeg milja.


Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Vratih se. Topih se i nestajah. Bejah lud... Veče pade. Mesečina iziđe. Nisam znao kako sam večerao. Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a prsti behu oznojeni. Posle večere odmah se digoh i rekoh materi da ću ići u kafanu, pa polako, krijući se, dođoh iza kuće na potok. Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamno zelenu vodu koja polako žubori, promiče, belasa se i mileći preliva se preko glatkih kamenčića, oko kojih se nahvatala meka, zelena mahovina. Tek pokoji cvrkut nezaspale ptice i ništa drugo. Iz vaše bašte ništa se nije čulo. Izvalih se na travu. Poduze me svežina. Glava mi je gorela, ruke behu sve u znoju a srce udaraše tako silno, jako, da sam ga i ja čuo. Čekao sam te. Položio sam dlanove na vlažnu travu i premirah od slike koju stvarah. Unapred sam rešio kako će biti...

. Uhvati me strah. Strah neopisan i neiskazan, strah od nečega što se u meni buđaše i svega me poražavaše... Strah od ove gluve samoće, mrtve tišine i ovog tihog žuborenja i belaskanja vode spram mesečine. Sedoh. Drhtao sam kao prut. Odjednom čuh laki šušanj. Znao sam da si to ti. Htedoh da ustanem ali ne mogah. Stisnuh samo jače pesnice u travu i zaustavih dah. Šum bivaše jači. Odjednom, plašljivo, tiho, okrećući se i zazirući od svačega, dođe ti njihajući se.


Borisav Stanković
UVELA RUŽA

I ti – ne dani, već noći! ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode?! Ne povratih više te noći kad mesečina sja, kad senke drveća padaju i šire se; kad se bregovi i vinogradi gube u beličastoj magli. I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vašu baštu, dolazim pred kuću gde vi u sred dvorišta, na prostoj asuri, ti i majka spavate. Ti se od toplote zabacila pokrivač, ruke bele, pune zabacila više glave; kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i razgolićena... Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila glavu i spava...

Prilazim na prstima. Mesečeva zrka drhti. Bojim se da moja senka ne padne na tebe i zanoseći se, saginjem se i puštam na tvoje vlažne, vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac... I onda polako, krijući se u senci drveća, bežim dok ne iziđem iz vaše bašte, pa onda zapevam:


Oj večeri, oj, slatka čekanja,

Oj, vi noći, moji beli dani!...

Borisav Stanković
UVELA RUŽA

I pade veče, opet iziđe mesec i obasja sve. Opet lišće zašumori, hladovina i senke padoše... Ljudi se vratiše s rada, stoka uvede u štale, zatim se presvukoše i dođoše vama na veselje i „radost”. I onda, kreštav, jak, suv glas Ciganke Salče zapeva pred tvojim prozorm kad te drugarice počeše oblačiti. Dahire, ćemaneta, zaječaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama... Oh, a u njima kao da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; sitosti i zlurade, tajanstvene sreće što mi te oteše, uzeše od mene... Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u te visine, krešteći i pišteći... svetiće se meni koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...

Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i nateruje na kašalj... I ko zna dokle bih tako stajao, da me ne trže neko zvrjanje čekrka i neki tih, dubok, kao iz zemlje glas... To dolažaše iz vaše kuće. Nagoh se, pristupih i otovorih oči da vidim... I videh tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorišta, pogurena „motaš cevke” spram mesečine, a jednom nogom klatiš korito u kome spavaše tvoje dete. I tako klateći se, njišući se čas napred, čas nazad, ti – ili pevaše ili plakaše... Ko će to da zna?


Borisav Stanković
UVELA RUŽA

Da bih izbegao pozdrave i izjave sažaljenja od žena i ljudi koji počeše dolaziti i donositi joj sveću, zađoh iza kuće, u potok, koji sad beše mučno poznati. Jer on beše usahnuo, drveće isečeno a zemlja gola, trošna i smrznuta. Pogledah ka tvojoj kući iz koje se još ništa ne viđaše i kretaše. Samo, ona ti sad beše – da li se meni tako učini? – tako mala, skučena i propala u zemlju kao da se bojala od nečega i zato skrivala. Tvoja bašta i dvorište bejahu čisto goli. Sve što beše kod tebe: u bašti malo drveće, s ulice oronuo zid i pokriven tuluzinom i prućem mesto crepova; na motki, pred kućom, obešena ponjava; uza zid prislonjeno nekoliko drveta; mali prozori izlepljeni hartijom – sve to izgledaše tako malo, sitno, povučeno i skriveno, kao da se bojaše čije navale i kao da svakom govoraše: „Molimo te, ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo. Evo, ako hoćeš, još ćemo da se pomaknemo, još više ćemo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na smetnji... Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi”... Iz svega isticaše se tvoja ruka, ruka ženska, ponizna, tiha, bez smelosti i jačine, ali žilava, durašna i istrajna do kraja života.


Kroz hladan vazduh, protkan kao nekim rasturenim vlasima magle, počeše leteti sa svih strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove i golo drveće čije se grane oštro i crno ocrtavahu.

To beše pravi sneg. Iz gostinske sobe svetlucahu sveće više materine glave i katkad dopiraše tiho, jedva čujno, naricanje neke starije žene, valjda njene drugarice iz mladosti. Ti si stajala pognute glave. Bilo ti je ladno, ali si ti jednako dete utopljavala, prigrljavala, a ono sisaše komad crna hleba.

– Zima, Stano – rekoh tek što da kažem.

Ti se još više zgrči. Oproba da li zavežljaj na glavi i motika na ramenu dobro stoje, i ode, prošaptavši kao za sebe:

– Ne znam. Sad nešto rano dođe.


Borisav Stanković
UVELA RUŽA

SNOVE SNIVAM

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

LAZA KOSTIC

MEĐU JAVOM I MED SNOM

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Sto se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

LAZA KOSTIC

Imao sam snove...nisu se ostvarili, ali sam srecan sto sam ih imao.


DZejms Voler
Mostovi okruga Medison

Tose Proeski - Jos Uvijek Sanjam Da Smo Zajedno

Od kad te nema..ne mogu budan biti..
Jer sve sto zelim..u tome budes i ti..
Pa budan sanjam da snovi duze traju...
U svakoj prici ti si mi na kraju...

Ti si pocetak i kraj..
Ti si tama i sjaj..
Svaku mi nadu dijelis po pola..
Dajes mi mrvice sa svoga stola..
I znam...bez tebe ostat cu sam..
Jos uvijek sanjam da smo zajedno..
'Ko nekad davno ti i ja...
Al' jutro svaki put mi pokvari tu slatku prevaru iz sna...
Jos uvjiek sanjam da smo zajedno...
I da je sve 'ko prvi put...
Al' jutro nosi golu istinu...da sve je bilo uzalud..

Od kad te nema..
Nema ni pola mene...
Jer sve u meni od tog dana vene...
Pa budan sanjam da snovi duze traju...
U svakoj prici samo ti si mi na kraju...

Ti si pocetak i kraj..
Ti si tama i sjaj..
Svaku mi nadu dijelis po pola..
Dajes mi mrvice sa svoga stola..
I znam...bez tebe ostat cu sam..

Jos uvijek sanjam da smo zajedno..
'Ko nekad davno ti i ja...
Al' jutro svaki put mi pokvari tu slatku prevaru iz sna..
Jos uvjiek sanjam da smo zajedno...
I da je sve 'ko prvi put...

Indexi - Sanjam


Sanjam da te opet slusam kako dises
kako dises dok savija se trava
da me dira tvoja kosa plava
tvoja kosa na mom licu draga

Sanjam da se opet volimo u klasju
u tom klasju sto lezi tu pod nama
i da luta tvoja ruka vrela
tvoja ruka preko moga tijela


Samo jedan zivot imam
i ludo ga bacam
jer zavoleh jednu zenu
zenu koju sanjam

Samo jedan zivot imam
koji nisam htio
jer zavoljeh jednu zenu
koju nisam smio

Sanjam da ti kazem
vrati mi se draga
ako treba pobegni od svega
jer je zivot samo ovaj jedan
nema nista, nista izvan njega



Samo jedan zivot imam
i ludo ga bacam
jer zavoleh jednu zenu
zenu koju sanjam
samo jedan zivot imam
koji nisam htio

Jer zavoljeh jednu zenu
zenu koju sanjam

Indexi - Bacila je sve niz rijeku

stajala je usred baste
ko najljepsi cvijet
kao da je dio maste
i muzike te

slusala je pjesmu moju
posljednju sto pjevam njoj
sad joj kazem zbogom draga
a bila je zivot moj

prosla je kroz moje snove
i bila je tren
cjelim tijelom bila moja,
ja bio sam njen

nosila je nasu ljubav
nasu srecu, prvi cvijet
bacila je sve niz rijeku
i posla u drugi svijet

ali nocas ako slusa
nek cuje bol
u pjesmi koju pjevam
njoj samo njoj

zauvijek neka nosi
na srcu znak
zivot je jedan ona bacila

nek cuje bol u pjesmi
koju pjevam njoj samo njoj
zauvijek neka nosi na srcu znak
zivot je jedan ona bacila

Indexi - Balada

Idi sad, druze moj
ljubav i pozdrav mi odnesi mojoj ti
putu mom tu je kraj
umoran ovde ja cu stati, zelim mir

Kad ne bude mene
kad me skriju paprati, travke i sas
kad ne bude mene
ljubit cu je pesmama svojim i tad


O reci mi njoj
da je tako prolazno sve
kao ptica let
samo nju da volio sam ja
jer je za me bila sav svijet
crveni moj cvijet

Idi sad, druze moj
ljubav i pesmu mi ponesi mojoj ti
dalje sad mogu sam
pocinak ovdje ja cu naci, idi ti

Kad ne bude mene
kada dodju drugi djecaci ko ja
kad ne bude mene
reci da cu ostati sa njom i tad

Indexi - Poslije tebe

Sa ukusom sna
k'o slika iz ogledala
ti odlazis sa mojim baladama
i sudbinom na usnama

Pokazi mi gdje
i sto cu sa daljinama
sto tope se sa jutrom u venama
bez tvoga oka boje sna


Jer poslije tebe dan nije dan
i ne poznam samog' sebe
ali znam nisam sam
dok sam tu u tvom' snu

Nasmjesi se bar
i dovraga s daljinama
ja ne mogu bez tebe u grudima
bez tvoga oka boje sna

Pokazi mi, pokazi mi
gdje i sto cu sa daljinama
sto tope se sa jutrom u venama
bez tvoga oka boje sna

Rade Serbedzija - Uzalud je budim

Rade Serbedzija - Zaboravi

Rade Serbedzija - Vec sam ti pricao to