Sam zivot je misterija

hoće li biti smak svijeta kao što kaže kalendar maja

"Narod ce umirati i za leka nece znati.A njega ce biti svuda u njima i svuda oko njih"

sam nas zivot i jeste misterija i dok je tako opstacemo!!!!!!!!!!!!!!!???????????

Istiniti događaj koji je potresao i k pokajanju priveo stotine građana
grada Kujbiseva (danas Samara) u Sovjetskoj Rusiji godine 1956

U Gradu Kujbisevu živela je porodica: blagočestiva mati i njena ćerka Zoja. Uveče na Novu godinu (31. decembra po novom kalendaru) 1956. Zoja je pozvala sedam svojih drugarica i mladih ljudi na večeru sa igrankom. U toku je bio Božićni post i mati je molila Zoju da ne priređuje večeru, ali je ćerka istrajala na svome. Te večeri majka je otišla u crkvu da se pomoli.
Gosti se behu skupili, Zojin verenik po imenu Nikolaj još ne beše došao. Devojke i mladići podelili su se po parovima, a Zoja je ostala sama. Od dosade, mnogo ne razmišljajući, ona je skinula ikonu Svetog Nikolaja Čudotvorca sa zida i rekla: "Uzeću ovog Nikolaja i idem da s Njim igram!", ne slušajući pritom svoje drugarice koje su je savetovale da ne čini tu bogohulu. "Ako ima Boga, On će me kazniti", odgovorila je ona.
Počela je da igra, okrenula krug, dva, kad odjednom u sobi se dize neka nezamisliva huka, vihor, i sinu svetlost kao munja, zaslepljujuća. Veselje se pretvori u uzas. Svi u strahu pobegoše iz sobe, samo Zoja ostade da stoji sa ikonom Sv. Nikolaja, pritisnutom na grudima, skamenjena i hladna kao mramor.
Nikakvi napori uskoro prispelih lekara nisu mogli da je povrate. Igle injekcija, koje su hteli da joj daju, lomile su se i savijale, udarajući u mramor njenoga tela! Hteli su da je prenesu u bolnicu, ali je nisu mogli sa mesta pomeriti, noge su joj bile kao prikovane za pod. Ali srce je kucalo. - Zoja je bila živa! Od tada ona više nije mogla ni da jede ni da pije...
Kada se majka vratila i videla šta se dogodilo, izgubila je svest i prenesena je u bolnicu, iz koje se vratila za nekoliko dana. Njena vera i milosrdje Božje, tople majčine molitve za pomilovanje nesrećne kćeri obnovile su milošću Božjom njene životne snage. Zoja je dosla k sebi i sa suzama je molila za oproštaj i pomoć.
Prvih dana kuća Zojina bila je okružena mnoštvom sveta: vernika koji su došli ili čak doputovali izdaleka, radoznalaca, medicinara, i duhovnih lica. Ali, uskoro, po naredjenju vlasti, stan je bio zatvoren za posetioce. U njemu su, na zamenu, dežurala po osam časova dva milicionera. Neki od dežurnih, koji su bili još mladi (28 I 30 godina) osedeli su od užasa kada bi oko ponoci Zoja pocinjala strasno da vrišti. Noćima i noćima kraj nje se molila majka.
- Mama, moli se! Moli se, u gresima ginem! Moli se! - vikala je Zoja.
O svemu što se desilo izvešten je bio i Patrijarh i zamoljen da se pomoli za ozdravljenje Zojino,
Patrijarh je odgovorio: - Ko je kaznio, taj će i da pomiluje!
Od posetilaca potom su k Zoji bili pripušteni:
- poznati profesor medicine koji je doputovao iz Moskve. On je potvrdio da kucanje srca nije prestajalo.
- sveštenici pozvani na molbu majke da uzmu iz ruku Zojinih ikonu svetog Nikolaja. Ali oni nisu mogli da izvuku ikonu iz skamenjenih ruku Zojinih.
- jeromonah Serafim iz Glinske pustinje, koji je pristupio u Kujbišev na praznik Roždestva Hristovog, i odslužio moleban za vodoosvećenje i osvetio ikonu. Zatim je rekao: "Sada treba čekati znamenja u Veliki dan (to jeste na Praznik Vasrsenja Hristovoga). Ako ona ne uslede, znači da je blizu kraj sveta!"
- Mitropolit Nikolaj, koji je takodje odslužio moleban i rekao da "novo znamenje treba čekati u Veliki dan", ponovivši reči blagočestivog jeromonaha.
Uoči praznika Blagovesti (te godine on je pao u subotu, treće nedelje Velikog posta) došao je Zojinim čuvarima jedan blagoobrazni Starac i zamolio da ga puste k Zoji. Ali dežurni milicioneri odbili su da ga puste. Došao je Starac i drugog dana, ali je opet, od drugih dežurnih, bio odbijen. Treći put, na sam dan Blagovesti, dežurni su ga pustili. Straža ga je čula kako je umiljato rekao Zoji, ulazeći: "No, jesi li se umorila od stajanja?"
Пrošlo je neko vreme, a kada je dežurna straža htela da izvede Starca, njega u sobi više nije bilo... Svi su ubeđeni da je to bio sam Sveti Nikola. Tako je Zoja prestajala četiri meseca (128 dana) do samoga Vaskrsa, koji je te godine pao 23. aprila (6. maja po novom kalendaru). U noći Svetloga Hristovog Vaskrsenja Zoja je počela naročito glasno da uzvikuje: "Molite se!" Noćne stražare uhvatila je jeza i oni su počeli da je pitaju: "Zašto tako strašno vičeš?" Usledio je odgovor: "Strašno! Zemlja gori! Molite se! Sav svet u gresima gine, molite se!" Od tog trenutka ona je oživela, u mišićima se pojavila mekoća, životnost. Konačno su je položili u postelju, ali je ona nastavila da viče i poziva sve da se mole za svet koji gine u gresima, za zemlju koja gori u svojim bezakonjima.
"Kako si dosad živa ostala? Ko te je hranio?", pitali su je. "Golubovi, golubovi su me hranili", bio je odgovor, kojim je jasno objavljeno pomilovanje i oprostaj dat Desnicom Gospoda Spasitelja. Gospod je Zoji oprostio grehe, zastupništvom svetog Ugodnika Božjeg, milostivog Nikolaja Čudotvorca, kao i zbog njenih velikih stradanja i stajanja tokom 128 dana.
Sve ovo što se dogodilo toliko je potreslo žitelje Kujbiševa i njegove okoline da su se mnogi ljudi, videći čudesa, slušajući krike i molbe da se molimo za ljude, koji ginu u gresima, obratili u veru. Hitali su u crkvu s pokajanjem. Nekršteni su se krštavali. Koji nisu krst nosili, počeli su da nose u ono vreme, kada se za to moglo bukvalno platiti glavom. Obraćenja su bila tako masovna da u crkvama nije bilo dovoljno krstova za sve koji su ih trazili. Sa strahom i suzama molio se narod za oprostaj grehova, ponavljajući Zojine reči: "Strašno, zemlja gori, u gresima ginemo! Molite se! Ljudi u bezakonjima ginu!"
Na Vaskrs, treceg dana, Zoja je otišla Gospodu, prošavši težak put 128-dnevnog stajanja pred licem Gospodnjim radi iskupljena svakoga sagrešenja. Duh Sveti sačuvao je u životu dušu njenu, vaskrsnuvši je iz smrtnih grehova, da u budući večni dan Vaskrsenja svih živih i mrtvih vaskrsne u telu za život večni. i samo ime devojčino Zoja (na grckom "zoi") znači - život. Amin.
Napomena:
U sovjetskoj štampi onoga vremena takođe je bilo saopštenja o Zojinom slučaju. Odgovarajući na pisma koja su stizala u redakciju čuvenog lista, neki umišljeni naučnik potvrdio je da dogadjaj sa Zojom zaista nije umišljen, ali je pritom izjavio da je u pitanju vrsta ukočenosti dosad još nepoznata nauci. Neistinitost ovakave pretpostavke je očigledna: jer prvo, kod ukocenosti, tj. obamrlosti nema takve kamene otvrdlosti kože, pa zato lekari mogu bolesniku da daju injekciju; drugo, obamrloga je moguce prenositi sa mesta na mesto, te on leži, dok je Zoja samo stajala, i to stajala toliko koliko obični ljudi nisu u stanju da stoje, pritom je nisu mogli pomeriti sa mesta; treće, obamrlost sama po sebi ne obraca coveka Bogu i ne donosi otkrovenje s Neba, a u Zojinom slučaju ne samo da su se hiljade ljudi obratili veri u Boga, nego su svoju veru javili delima, tj. krstili su se i postali moralni; ne samo da su priznali da Boga ima, nego su postali hrišćani. Јasno je da uzrok tome nije bila obamrlost, nego delovanje samog Boga: On čudima utvrđuje veru, da bi izbavio ljude od grehova i od kazne za grehe.


Rusi su snimili film prema ovom dogadjaju pod nazivom "Cudo"