Legende o skrivenom blagu

TRAŽE BLAGO NA STAROJ PLANINI

Podstaknuti legendama o blagu popa Martina i „zlatnom gradu", tragači ne prestaju da kopaju po bespućima Stare i Vlaške planine



Drevne priče o neprocenjivim tovarima blaga hajdučkog harambaše popa Martina i „zlatnom gradu" u unutrašnjosti Stare i Vlaške planine i dan-danas nagone mnoge avanturiste i ljude željne brzog bogaćenja da život provedu u potrazi za bogatstvom. Meštani kažu da su oni prekopali i nebo i zemlju u potrazi za zlatom.


Blago pop Martina

Prema drevnom predanju pop Martin Himović, nakon što su mu Turci pobili celu familiju u selu Poganovo, odao se hajduštvu. Formirao je družinu od četrdesetak hajduka i presretao u kanjonu reke Jerme, kod Poganovskog manastira, turske karavane koji su u Carigrad odvozili zlato oteto od naroda, oduzimao im blago i vraćao narodu. Jednom prilikom, on je presreo karavan sa mnogo tovara blaga. Blago je sakrio u pećini u utrobi planine i „obezbedio" ga tako što je platio najboljim majstorima da naprave mehanizam u obliku zmije, koji bi ubio svakoga ko nađe ulaz u pećinu. Potom je ubio i majstore kako bi tajna bila večno sačuvana. Prema ovom predanju, do Smukove jame se dolazi kroz horizontalni hodnik na čijem kraju se nalazi ponor u koji se samo konopcima može spustiti da bi se došlo do pećine sa zlatom.

Prema legendama koje ne prestaju da podgrevaju maštu mnogih, postoji više ulaza u „zlatni grad". Do njih je vrlo teško doći, a nalaze se na Vlaškoj planini nedaleko od dimitrovgradskog sela Poganovo, i kod vrha Tri čuke na Staroj planini. Meštani staroplaninskih i sela na Vlaškoj planini, gde je nekada prolazio put Via militaris kao veza između Istoka i Zapada, kojim su prolazile rimske legije, ali i turska vojska i bogati trgovački karavani, nerado govore o tragačima za zlatom i o legendama, kakve se mogu videti jedino još u filmovima o Indijani Džonsu.

Zmija u pećini

- Dolaze uglavnom noću sa skupim džipovima i preskupom opremom. Bio je pre nekoliko godina i inženjer geologije iz Bora, sa opremom kakvu u životu nisam video, ali koliko znam, ništa nije našao. Prema pričama starih, put do neslućenog bogatstva sakrivenog u nedrima Vlaške planine vodi preko Smukove jame, ili Zmajeve pećine, kako je neki zovu. Ulaz u pećinu nalazi se u planinskoj nedođiji u kamenjaru iznad Poganovskog manastira. Mnogi su pokušavali da uđu, ali su, kako su mi pričali stari, mnogi i poginuli. U pećinu jedino može da se uđe spuštanjem pomoću konopaca, što su mnogi i pokušavali. Ali na dnu pećine gde je jedan od ulaza u „zlatni grad", nalazi se naprava-mehanizam u vidu ogromne zmije, koja bi svakoga ko uđe ubila na mestu, ili u najbolju ruku na smrt prepala. Pričao mi je deda da su pokušali da konopcima spuste jednog čoveka u jamu, i da je čovek, kada su ga izvukli, bio toliko prestrašen da nedeljama nije ni reči izustio. Kasnije im je rekao da je video ogromnu zmiju napravljenu od materijala poput voska, neki kažu i od zlata, koja pomoću nekakvog mehanizma velikom brzinom udara u grudi i ubija svakog ko u pećinu kroči, ali je on, na svu sreću, jedan od retkih koji je preživeo pakao Smukove jame - kaže Toša Aleksov iz dimitrovgradskog sela Poganovo.

Prokletstvo blaga

Jedan od onih koji je dobar deo života proveo u traganju za blagom kaže da od hiljadu tragača jedan nađe zlato.
- Ima istine u narodnom verovanju da zakopano blago donosi prokletstvo jer mnogi tragači ceo život provedu tražeći zakopano blago, a da ni cvonjka ne nađu. Mnogi polude od silne želje za bogatstvom, ostanu invalidi, a skoro svi umru kao najveći bednici. Ja sam potrošio najmanje 10.000 evra na metal-detektore, razne mape i čuda, ali ništa nisam našao. Izgleda da mi nije suđeno, pa sam posle 12 godina traganja rešio da okačim detektor o klin. Mnogi su se obogatili, a siguran znak da je negde pronađeno zlato jeste ako u nekoj rupi, gde je kopano, nađete ostavljeno nekoliko zlatnika. Prema verovanju, tako se razbija prokletstvo zakopanog blaga. Ja sam u dva navrata, nedaleko od sela Zvonci i Rakita, nailazio na ovakve prizore - kaže jedan od tragača koji je želeo da ostane anoniman.

Tragačima ništa nije sveto

Tragači zlato traže i u napuštenim manastirima ili u hrastovima starim i po nekoliko stotina godina, koji su najčešće zakonom zaštićeni. Tako je u donedavno napuštenom manastiru Svetog Nikole kod sela Planinica neko svecima na freskama iskopao oči, misleći da se u malteru ispod očiju nalaze zlatnici. Hrast star nekoliko vekova kod sela Sopot nedavno je motornom testerom teško oštećen, jer su tragači mislili da se u šupljini hrasta nalazi sakriveno blago.

Arheolozi očajni

Arheolog iz Muzeja Ponišavlja u Pirotu Predrag Pejić kaže da je tragača za zlatom sve više i da oni često, vođeni pohlepom, uništavaju vredna arheološka nalazišta kojih je puno u pirotskom kraju.
- Savremeni zaluđenici najčešće koriste metal-detektore, a u poslednje vreme i skupocene arheološke sonde, kojima buše rupe i do 10 metara u zemlju, gde misle da se nalazi zakopano zlato, tako da priče o raznim neslućenim bogatstvima nisu nimalo bezazlene. Cela istočna i jugoistočna Srbija poznata je po tim pričama i velikom broju tragača. Mnogi od njih smatraju da se ulazi u famozni „zlatni grad" nalaze u nekom od arheoloških lokaliteta, tako da oni na tim mestima kopaju, uništavajući sve pred sobom. Dešavalo se da nailazim da su tragači kopali i po dva do tri metra u stenu, što je neverovatno. To su maltene rudarski radovi. Savremeni tragači pomoću metal-detektora i arheoloških sondi traže metalne nalaze na arheološkim lokalitetima uništavajući tako kulturno nasleđe naše zemlje. Dešavalo se da „zlatare" zateknem na lokalitetima, a da se oni i ne obaziru na moja upozorenja kakvu štetu čine. Ja im, kao arheolog, ništa ne mogu i oni to znaju. Sakupljaju novčiće, fibule i druge predmete, prodaju u bescenje, iako su oni nama arheolozima veoma važni prilikom određivanja razdoblja u kome je određeno utvrđenje bilo nastanjeno - kaže Pejić.

ALEKSANDAR ĆIRIĆ
: [You must be registered and logged in to see this link.] page/stories/sr.html?view=.

U POTRAZI ZA ZAKOPANIM BLAGOM

Pećina čuva Lazarevo zlato

Predanja kažu da je srpski knez pre odlaska na Kosovo silno blago pohranio u Ravaničkoj pećini i da će ga uzeti onaj ko prođe kraj čuvara, slepih miševa i zmija, preroni jezero i snađe se u lavirintu hodnika, a sve pod uslovom da mu se u međuvremenu ne ugasi baterija



Snop svetlosti iz baterijske lampe bio je preslab da obasja celu unutrašnjost pećine. Svetlo je jednostavno nestajalo u hodnicima i visokom raspuklom svodu. Ka jezeru, iza kojeg se, prema predanju, krije blago kneza Lazara teško se napreduje. Negde je tavanica visoka dvadesetak metara, ali se zidovi dole sužavaju i jedva se postranice provlačimo. A onda nailaze delovi gde se dalje može samo na kolenima ili puzeći. Voda koja se sliva niz zidove nanela je zemlju i sitan pesak, pa noge utanjaju u mekanu vlažnu podlogu.

- A šta ste vi mislili, da samo uđete i tu negde blizu ulaza pokupite blago - kori nas zbog zaostajanja i povremenog gunđanja vodič Grada Đurđević, koji već nekoliko puta pokušava da savlada sve prepreke i stigne do blaga. Ne krije Grada sumnju da će i ovom prilikom stići do cilja. Njegovo višegodišnje iskustvo ne uliva nadu da će nam se posrećiti da posle nekoliko vekova prvi ugledamo zlato sa srpskog dvora.

Grada hoda polako. Iako je zlato iza jezera, on za svaki slučaj pogled zadrži na svakom ispupčenju. U rukama su mu rašlje. Njegov instrument za nalaženje blaga. Kaže da ga te fine vibracije, koje oseti kada se približi metalu do sada nikada nisu izneverile. U svojoj kolekciji ima veliki broj metalnih predmeta koje je pojedinačno nalazio na ovaj način. Na pitanje gde su kilogrami zlata i ćupovi sa dukatima, reagovao je zagonetnim osmehom. Dok polako hodamo, pažljivo birajući gde ćemo da stanemo, Grada priča koliko mu je vremena trebalo da savlada tehniku traganja pomoću rašlji. Gde god da krene, bilo kojim poslom, one su u prtljažniku njegovog automobila.

Prevalili smo prvi kilometar. Sve češće pred nama su udubljenja popunjena vodom. Konačno nailazimo i na prvu prepreku. Onu iz predanja. Svuda oko nas su slepi miševi. Nisu se oglašavali, kako se priča, a jedan nije reagovao čak ni kada smo ga pomazili i fotografisali.



- Voda iz jezera nekada se izlije i stigne gotovo do ulaza, tako da ni desetak metara ne može da se uđe - priča Grada. - Moj poznanik koji je stigao do jezera kaže da dalje nije mogao jer ga je teško preroniti, a i kada se pređe, pitanje je kuda dalje. Preko vode vidi se splet hodnika.

Pećinu niko nije istražio do kraja iz jednog dosta neobičnog razloga. Svako ko je ušao i ma čime osvetljavao put pred sobom, posle nekoliko stotina metara ostajao je u mraku. Lampe, sveće, baterije gasile su se. Svi pokušaji da se bilo šta ponovo upali ostali bi bez uspeha. Doživela je to i naša mala ekipa. Iako smo u rukama imali napunjenu bateriju koju koriste profesionalci, na drugom kilometru, bez ikakve najave prestala je da radi. Kako je izgledao povratak nije za priču, ali nije neinteresantno reći da je samo pet minuta posle izlaska profunkcionisala.

Prema predanju knez Lazar je, pre nego što je krenuo u Kosovski boj, svratio do manastira Ravanice, svoje zadužbine. Tu je predložio monasima da negde sklone najvrednije stvari sa dvora, ali i njihove relikvije, pa ako izgube bitku i Turci ovladaju Srbijom, to blago bude na sigurnom. Zatim je otišao, da bi se ubrzo vratio sa tovarima blaga. Sa ljudima iz pratnje i nekolicinom monaha ušao je u pećinu. Kada su stigli do jezera, načinili su improvizovani splav, i najveštiji je iz nekoliko puta preko vode prevezao blago. Pohranio ga je u jedan od nekoliko hodnika, a onda ulaz zarušio.

U narodu je ostalo predanje da onaj ko krene u potragu mora da savlada nekoliko prepreka. Prva su slepi miševi koji kricima opominju zmije da stižu pljačkaši. Zmije je sa blagom doneo knez, i ostavio kraj jezera, tako da one brane prilaz vodi. A ko bude dovoljno hrabar i vešt, pa savlada i jezero, pitanje je kuda dalje.

- Blago je sigurno u pećini, ali je pitanje gde,-siguran je naš vodič. - Monasi iz manastira uporno tragaju za nekim vrednim knjigama i predmetima za koje se pouzdano zna da su negde sklonjeni.


Na celu Gradinu priču arheolog Predrag Vučković sumnjičavo vrti glavom. Sa nama je krenuo jer smo ga zamolili. U pećinu nije hteo da ulazi, kaže, da ima ko da obavesti ljude ako se ne vratimo. Njegov način rada je sasvim drugačiji od Gradinog. On zvanično kopa, tamo gde su lokaliteti. Kaže, doduše, da i ovo što Grada radi od velikog je značaja. Samo što on zna, Grada je do sada našao nekoliko lokaliteta za koje se nije znalo.

A zna i Predrag mnogo priča o zakopanom blagu. Zna o zlatu ispod čuvene Šuplje stene kraj Bele Palanke. Tamo je vizantijski car Vasilije 1018. ili 1019. godine pohranio oko četiri stotine kilograma zlata. Ostalo je to i negde zapisano. Toliko je ta priča otišla daleko da je i vojska, kada je ovde probijala put, o tome mnogo znala. I celu priču ozbiljno shvatila. Pošto je put probijen, ostalo je da se deo brda minira. A tu je, bar prema pretpostavkama onih koji tragaju za blagom, trebalo da bude zlato. Na dan kada je brdo minirano, radovima je prisustvovao i general Nebojša Pavković. Vojska je to objasnila normalnom procedurom, čovek iz generalovog okruženja došapnuo je da je jedini razlog bila priča o zlatu.

- Niko nije imun na te priče - nastavlja Grada. - Desetak godina krstarim Srbijom, a na poziv nekih ljudi, rašljario sam i u našim bivšim republikama. Da samo znate kakvo uzbuđenje donosi taj zvuk kada pijuk otvara zemlju. Ljudima su se tresle ruke, znoj lio niz čelo, neko sedne jer ga noge ne drže. Bilo je i padanja u nesvest. Na Zlatiboru sam bio na korak do ćupa punog dukata koji su, tako sam posle doznao, samo dan po mom odlasku otkopali. U jezeru u pećini nedaleko od Niša otvorio sam kamenu ploču i čekao da voda opadne, jer nisam mogao ništa da uradim zbog mlečnobele tečnosti koja se pojavi čim krenem tu nešto da radim. A jezera u pećini se čudno ponašaju. Nemaju pravila kao ova površinska. Čudno se pune, prazne, mute. Znam ih na desetine i sva kriju po neku tajnu.

I Ravaničko jezero je sačuvalo svoju viševekovnu tajnu. Mada, iskreno, mi i nismo bili neka opasnost.


ŽRTVE

U potragu za blagom, u davnim vremenima, polazile su, obavezno noću, tri osobe. Kada ga iskopaju, izvlačili su drvce i onaj ko izvuče majmanje bio je žrtva. Jedino tako su ostala dva člana mogla da potroše pare bez prokletstva.

Pošto su zbog ubistva trećeg, ova dvojica mnogo dugo u apsu trebalo da čekaju priliku da potroše pare, kasnije je žrtvovan pevac sa crnim perjem. Opet tri kopača ponela bi sveću i pevca, pa bi na mestu gde kopaju zapalili sveću i žrtvovali pevca. Jedino to blago je moglo da se nosi kući, a da na njih i članove porodica ne padne prokletstvo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tovari zlata popa Martina

Kada su mu Turci ubili porodicu, danju je nastavio da služi Bogu, a noću je sa svojih četrdeset hajduka presretao Osmanlije i otimao ono što su oni preko dana poharali. Tragači za blagom znaju gde je Hladna pećina u kojoj su držali hranu, ali ne i ona sa četrdeset kreveta gde se nalazi samo deo bogatstva



Samo nekoliko sati dovoljno je da se boravi u Žagubici i shvati da gotovo cela varoš zna priče o skrivenom blagu popa Martina. Oni koji tragaju za popovim zlatom teško pristaju na razgovor, a kada jedan progovori, onda iznenadi broj onih koji se veru po čukama, ulaze u pećine i silaze u jame, uvereni da će se baš njima osmehnuti sreća. Neki od njih tvrde da znaju gde je deo blaga, ali da je potrebna šifra kako bi se ono uzelo.

Pop Martin Himović se, prema predanju, odmetnuo u hajduke kada su mu Turci ubili članove porodice. Okupio je družinu, njih četrdeset, i počeo noću da presreće zulumćare. Danju je služio Bogu, noću napaćenoj raji. Turcima su uzimali sve. Za koga se znalo da su ga Osmanlije poharale sve mu je bilo vraćeno. Delio je i sirotinji, ali je dosta ostavljao za sebe i svoju družinu. A to blago nije skrivao na jednom mestu. Krio ga je po celoj istočnoj Srbiji i na svakom mestu ostavljao u kamenu urezane svoje inicijale.

- Ostavio je pop Martin i zapise, doduše, originali su nestali, ali postoji nekoliko prepisa - priča Iva iz Žagubice. - Mnogo toga tamo piše, ali je sve u šiframa. Onaj ko prvu šifru protumači, taj je na putu da uzme celo blago.

Dok pucketa vatra u šporetu, naš domaćin naširoko priča o svojim lutanjima. O tome kako je do sada našao nekoliko znakova urezanih u kamenu, čak je jednom naišao i na inicijal, ali priznaje da se do blaga ne dolazi tako lako.

Smrtonosne zamke



- Decenijama već tragam za zakopanim blagom, ne samo popa Martina - nastavlja priču Iva. - Napišite slobodno da znam sigurno za jedno od mesta gde je ostavljeno blago. Zašto ga ne uzmem? E, to je duža priča. Ne uzima se ogromno blago tek tako. I nije svakome suđeno da ga nađe. U jednoj pećini, koja je zazidana, nalazi se krevet sa četiri jabuke postavljene na uglovima ležaja. Od zlata su. Te jabuke možeš da uzmeš, ali moraš da znaš kojim redom. Ukoliko pogrešiš, aktiviraju se zamke i izlaska ti nema.

Višedecenijsko iskustvo našeg domaćina Ive daje mu za pravo da kaže kako o tajnim magazama sa blagom zna najviše u ovom kraju. Zna o pećinama obloženim mermerom sa zlatnim nameštajem, priča i o ljudima koji su bušili rupe i kroz njih proturali mini kamere kako bi snimili unutrašnjost šupljine. O ljudima koji za pozamašne sume kupuju imanja na kojima se pretpostavlja da iama blaga.

- Ima riznica u koje može da se uđe samo u određeno doba godine, odnosno određeno doba dana i na određen način - priča Iva. - I za to postoje šifre. Blago čuvaju i smrtonosne zamke. Ima kombinovanih šifara i ko jednom krene pravim putem, otvaraju mu se sva vrata redom. Ali, zapisano je u popovim knjigama da će to biti posebnog dana u ovom ili sledećem veku, i da će to da uradi samo jedan čovek.

Druga dva sagovornika nisu želela da im se spominje ime, ali su rado pričali o blagu popa Martina. I oni dugo tragaju za njim. Ne kriju da su u tim potragama obili brda i doline, ali im se nije posrećilo osim da nađu po koji rimski novčić ili ukrasnu iglu.

- Pojave se povremeno ljudi sa čudnim pitanjima, jednom je jedan došao čak iz Bugarske - priča Ž. I. - Ono što je interesantno je da se njihove priče poklapaju sa pričama iz ovog kraja. Nema sumnje da negde postoji popovo skriveno blago. Ima mnogo mesta gde se traga za Martinovim zlatom, a ja sam siguran da se čuvena pećina u kojoj su boravili nalazi nedaleko od Hladne pećine. Ta Hladna pećina je suva, sa konstantno niskom temperaturom, pa su je koristili kao ostavu za hranu. Siguran sam da se u njenoj blizini nalazila i pećina koju mnogi traže. To je pećina u kojoj su bila četrdeset kreveta, gde su boravili hajduci i gde se krije silno blago. Imala je kamufliran ulaz i do nje se teško dolazilo. Verujem da je taj ulaz sada zatrpan.

Pošto su mape

Rukom crtana mapa

Gotovo svako od ovih istraživača ima po neku mapu. Bez njih se, kažu, ne radi. Ima tu starih topografskih fotokopiranih karata na kojima su ucrtani znaci. Kruže i obični beli papiri na kojima su iscrtani nekakvi simboli, kao i požuteli papiri na kojima su precrtani znaci koje je neko od tragača negde video. Naši sagovornici pokazuju i fotografije mesta za koja su ubeđeni da kriju blago. Snimljeni su neki detalji, krupno, pa je nemoguće odgonetnuti gde su nastale fotografije. I sve je na prodaju. Kartama ili fotografijama cena se formira u zavisnosti od toga kolika se količina blaga traži.

- Priča se da je jedne noći, bežeći od Turaka, pop Martin silno blago bacio u vrelo reke Mlave - kaže Ž. I. - Predanje veli da su mu Turci postavili zasedu, pa kada je video da ne može da im utekne sa vrednim tovarom, da ga ne bi ponovo uzeli Turci, blago je bacio u vodeni bezdan. Ronili su tu neki mladići, ali je vrelo Mlave duboko više od trideset metara. Zapravo, još je dublje, ali kažu da je tu samo zapušeno i da se nastavlja.

Ovaj deo Srbije prepun je pećina. Mahom su neistražene. Do jedne od njih, u kojoj se, prema predanju, nalazi blago, stiže se od glavnog puta koji vodi od Petrovca na Mlavi do Žagubice. Klizi sitan kamen pod nogama, pa uspon sporo ide. Posle pola sata hoda, u dnu jedne litice zacrne se ulaz. Visok desetak metara. Ispred isprepletano šiblje.

- Ovde u steni sa desne strane bio je znak: dve upletene zmije - kazuje Ž. I., naš vodič. - Te znake obično neko od tragača izbriše pošto ih precrta da ih ne bi uočio neko drugi, jer će onda i taj ko vidi znati da je tu nešto sakriveno. Zato je uništeno mnogo takvih simbola za koje se sigurno zna da su postojali.

Dno pećine na ulazu, dokle dopire dnevna svetlost, vidi se, prekopavano je ko zna koliko puta. Nije preskočen ni kvadratni santimetar. I u nekoliko bočnih kanala, dokle dobacuje svetlost baterijske lampe, vidi se da su obavljani ''zemljani radovi''. Unutra je nešto mirnija situacija. Kopali su tragači, ali manje. Da li je neko nešto i našao, pitanje je koje će uvek biti tajna.

- Unutra je manje kopano jer detektori ne reaguju - stručno objašnjava Ž. I. - Na ulazu uvek ima nešto metalno, ko zna kad ostavljeno, detektor to pokaže i onda se tu kopa. Ako se išta i nađe, to sigurno neće da se sazna. Pa ko će da prijavi da je, recimo, našao ćup sa zlatom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Indijana Džons iz Sokobanje

U JUGOZAPADNOJ Srbiji ove ljude kojima nada nikada ne umire zovu "zlatari". Mada su više "starozlatari", jer tragaju za zakopanim blagom iz antičkih, rimskih i turskih vremena, a ponajviše za zlatom koje su hajduci sakrivali po krševitim planinama.
Ni za živu glavu ne bi priznali da to rade. Ali, naš Indijana Džons iz Sokobanje pristao je da za "Novosti" ispriča svoju priču. Na jedvite jade doduše, tek Zoran Mirković (37), razveden, otac jednog deteta, na ugovorenom sastanku pojavio se u filmskom stilu: otvoren džip, atletski građen pratilac obučen u maskirnu majicu (zovu ga Bata), zgodna devojka, zagonetan stav i krajnje oskudne rečenice. Mnogo kasnije, jedva je izustio:
- Ma, ima, bre, blago, ima kol'ko 'oćeš, samo ga nađi. Kako je onom gore iz sela M... krava upala u rupu, on pogled'o dole, a ono - ćup. Zlatnici!
Pop Martin

SLUČAJNOSTI i lovačkih priča koje su dodatno potkrepile legende iz ovog kraja, poput one o jednom bogobojažljivom čoveku koji je slučajno otkinuo granu a iz drveta počeli da cure zlatnici, ima mnogo. Ali, naš sagovornik ne ostavlja za slučajnosti mesta. On ima mape! Pop Martinove mape!
- Kako čije mape? - ne može da se načudi našoj neobaveštenosti. - Niste čuli za popa Martina?! Taj ti je pop bio u četi sa 80 hajduka. Radili su oni, razume se, svoj posao, skupljali blago, zlatnike i sve to, i zakopavali ga gore po planinama. Na kraju, samo su trojica preživela, a među njima i taj sveštenik.
Pop Martin je zapisao i opisao mesta gde je sakriveno hajdučko blago. Nisu prave mape kao u filmovima, ali ih "zlatari" tako zovu. Verovatno ih nije kucao pisaćom mašinom na belim listovima, u kakvom se obliku danas pojavljuju kod "lovaca na blago", a kakve su i "Novosti", teškom mukom, dobile od Zorana Mitrovića, sa obećanjem da nećemo da po njima tragamo.
- Ma, i da hoćeš, ne možeš da nađeš! Ali nećeš, jer zemlja radi, pomera se, nije ista kao i pre dvesta-trista godina... Ne da zlato da se uzme. Tamo gde je blago, može biti, pomerila se zemlja dva-tri metra. Pa, ti kopaj po kršu ako nemaš druga posla - rekao nam je pomalo sumnjičavo.
U "mapi popa Martina" ponegde nacrtani znaci, hajdučki, strelice razne i mahom zapisi, poput ovog: "Kod mesta Sveta Paraskeva, sokobanjsko, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka idi do sred crkve i stani, ima kamik žut. Pod njega tovar zlata." Ili: "Od Vlasotince mesto Parosilj, tu traži bunar santrač od kamen bigorljiv, u taj bunar spustismo bure zlata." Ili: "Spram Ćele-kule, niška okolina, ima turski grob, u grob pare. Ovo je Kočin plan preveden oko 1800. godine, istinit."

Oteta popadija

DA ne bi bilo zabune ko je pop Martin, u istoimenim mapama nađena je i priča o njemu. On se odmetnuo u hajduke pošto mu je Manuka-beg oteo popadiju. Priključio se, onda, četi vojvode Vlčana, sa namerom da se osveti begu. Begu se osvetio, a sa hajducima hajdukovao, blago zakopavao i mape pravio.
- E, najbolja je znaš koja mapa? Kožna mapa! Znaš čime se piše po kožnoj mapi? Barutom. E, da mi je jedna takva, što bi bilo pravo! Ali nema. Nije da ne postoji, postoji, samo gde da je nađem? Nisu loše ni ove mape što ih ja imam. Samo, imaju falinku. Kako su ih ljudi prekucavali, svako je grešio, pa umesto slova "a" napiše slovo "e", umesto "l" napiše "k", i eto ti problema! Nije više Rekovo, nego je Rakovo, pa ga ti nađi ako možeš.
Da li je on nešto našao - pitanje, više puta postavljeno, bilo je uzaludno. Srpski Indijana Džons samo nas je zagonetno gledao.
Dobro, Zoran Mirković ima mape, ima dobru volju, veru, a oprema?
- Imam visak i žice. Kad se dve bakarne žice ukrste, tu je voda ili blago.
- Pa, da li "radi" taj instrument? - pitamo.
- Radi - odgovara on.
- I? - Šta i? - Pa, jeste li našli nešto? - Glupog li pitanja! Umesto odgovora, stiže pitanje:
- Znate li koliko dukata stane u litarsku flašu? Stane 17 kilograma.
Na kraju dugog prepodneva, "Indijana Džons sa juga" priznao je:
- Našao sam strelicu. Možda je rimska, možda je turska.Teško je ustanoviti, jer se oblik tog metalnog vrha strele nije menjao.
Nije je nosio na procenu, ali zna da za nju može da dobije pet-šest evra. To nam je jedino i pokazao. I ogradio se:
- Lokalitete zaštićene zakonom ne pipam. Mogu veoma lako da te uhvate.
- A kada biste našli nešto stvarno vredno, značajno za istoriju i naciju, da li biste dali državi?
- Pa, nisam lud! - odgovorio je odsečno.
- A kad bi država platila?
- Pa, kad je država platila?! Ima privatnika, daju pet puta više.
U sokobanjskom kraju svaki seljak veruje da baš na njegovom imanju leži skrivena riznica. Staro zlato i dukati toliko su se ukorenili u život ovdašnjih ljudi, da kad neko počne da gradi kuću, narod kaže: "Eno ga, našao ćup sa zlatom, pa kuću diže." Ili, ako je poslao dete na školovanje: "Ma, našao zlato!" Ili, ako je kupio kola... Iza svega što neko postigne leži - ćup.
Večnim sjajem zlato golica maštu i podgreva nadu da će sreća baš njih pomilovati. Još od hajduk Veljka, koji je po ovom kraju hajdukovao, svi sanjaju isto: da jednog dana pronađu skrivenu riznicu. Ne dukat, ne ogrlicu, divan stari predmet, već riznicu celu. Trezor! I Zoran Mirković, samo što on priznaje:
- Ma, svi traže. I imaju. Ali, ćute. I ja isto, jer znaš kako se kaže: "Što se u kući radi, to se ni u crkvi ne govori."

MAPA ZA SLIKU
SOKOBANjSKI Indijana Džons ni po koju cenu nije želeo da ga slikamo. Ni otpozadi, ni sa strane, ni da se ne vidi, ma nikako! Na kraju smo se nagodili: umesto slikanja, dao nam je mape popa Martina.

[You must be registered and logged in to see this link.] naslovna/aktuelno.69.htm...

Moderni tragači za turskim, hajdučkim i četničkim zlatom pohode mistične predele i pećine Homolja
Zakopano blago nije svakom suđeno

Neumorni kopači zlata ne prestaju da pohode mistično Homolje u potrazi za zakopanim turskim, hajdučkim i četničkim zlatom, skrivenim ko zna kada, u pećinskim udolinama, ispod dotrajalih i suvih vodeničkih točkova, u drvenim patosima planinskih kuća. Zanat su izučili od svojih dedova koji su im pričali da tamo gde vatra izbije iz zemlje, tu je sto posto zakopano zlatno bogatstvo.

U selu Laznica i danas se veruje da je nadaleko poznati hajduk Ivan Babejić, rodom iz ovog mesta, pre sedam decenija, ostavio na jednom salašu dva tovara zlata, spakovanog u lonce. U okolini sela ima najmanje pedeset salaša i zna se jedino da je u pitanju salaš koji, po predanju, verno čuvaju šumske vile u belim haljinama. Ali, kako od toliko mnogo salaša prepoznati onaj koji čuva blago? Starina Dragi iz Žagubice veli da su neki momci više puta pokušavali, idući od jednog do dugog salaša, sviranjem u zurle, da izmame i prizovu vile. Vile se, međutim, do danas nisu pojavile. Oni još maštovitiji tvrde da su videli lepe devojke u šumi, ali vatreni oganj koji će ih odvesti do zakopanog zlatnika i dukata, ni kraj jednog salaša nije izbio.

Nema Žagubičanina koji ne zna za priču o skrivenom blagu popa Martina Hamovića, hajdučkog odmetnika koji je gonio i pljačkao Turke po homoljskim bespućima i delio ga sirotinji. Jednom je tovar bacio u vrelo Mlave. Mladići su ronili ali do tridesetog metra i zlata na dnu reke, nisu stigli, pošto je voda izuzetno hladna, čak do minus petnaest stepeni. A otkad se u Žagubičko vrelo survao kamion, od traganja za blagom na ovom izvoru, mnogi su odustali.

Šifrovane zapise o blagu zakopanom kod sela Šetonje, poseduju dvojica ljudi, ali se ne usuđuju da ih obelodane iz straha da ih ne zadesi kakva nesreća. Jer, ovde se veruje da tuđe blago ne donosi sreću.

Nadaleko je poznata i Janina pećina kod Bistrice koja krije tajnu zakopanog hajdučkog blaga. Jana je bila mlada udovica, pa su hajduci kod nje često noćivali i ostavljali joj dukate kao nagradu. Kažu da je Jana bila najhrabrija u selu, a u pećinu iznad sela ulazila je kad god je htela, provlačeći se kroz uzani otvor u pećinsku tminu. U blizini pećine se danas nalazi dvadeset napuštenih vodenica potočara. Neki vodeničar Stanko, hajdučki jatak u svoje vreme, po nalogu svojih gazda, skrivao je dukate duboko ispod vodeničkih točkova. Kad bi neko pokušao da izvadi lonce s blagom, vodeničko vitlo bi ga odjednom udarilo do nesvesti.

ĆUPOVI

Prenese se Homoljem, s vremena na vreme, glas da su tragači ipak uspeli da izvade i odnesu zlatne ćupove zlata. Čim osvane u polju neka rupa u obliku ćupa, to je ljudima glavni dokaz da priče o nađenom zlatu nisu prazne. Sumnjivo im.

arhiva.glas-javnosti.rs/. ../R06090502.shtm

Tajna ukletog turskog blaga

U tursko vreme, kroz crnotravska sela, prolazili su karavani sa dragocenostima što je povod da se još traga za zakopanim ćupovima zlata.

Priče o zakopanom blagu, gotovo redovno prate i legende o prokletstvu koje je stiglo one koji su ga se dokopali. Publicista Slavoljub Rakić iz Niša upravo priprema monografiju o svom rodnom selu Veljkovci, a traganje za blagom jedna je od okosnica ovog zanimljivog štiva.

Rakić navodi primer jednog od svojih predaka – Simiona Rakića (1905–1926), studenta tehnike u Beogradu.

Simion je bio veoma obrazovan, znao je jezike i umeo je da čita turske mape. To ga je navelo da sa Dejanom Dimitrijevićem i Pronom Zvezdanovićem iz sela Jovanovci i Stojančom Stanojevićem iz Veljkovaca krenu tragom jedne mape i stignu na mesto zvano Raskrsje u podnožju Čemernika gde su stvarno iskopali ćup.

Sutradan su se vratili na to mesto da vide koja životinja je ostavila trag preko iskopane zemlje. Naime, po verovanju, da bi se izbeglo prokletstvo zakopanog blaga, to mesto treba da se natopi krvlju te životinje.

Kada su došli, ugledali su ljudski trag, što znači da je i krv trebalo da bude ljudska. Odlučili su da krv kane Simion, pa su mu nožićem zasekli srednji prst. Sečivo je verovatno bilo zarđalo, pa je Simion dobio sepsu i nakon tri nedelje je preminuo.

I Slavoljubova majka Radunka Rakić priča nam o tom slučaju: Pričala mi je baba Milana, Simionova maćeha, koja ga je svakodnevno obilazila u stacionaru u Crnoj Travi, da joj je u bunilu od temperature govorio – majko, raširi skute da ti sipam zlato.

Ostala trojica koji su sa njim našli blago, doživela su duboku starost, ali su umrli u mukama. A pričalo se da se Stojanči Stanojeviću, kad god bi dirnuo u te pare, neko u familiji razboleo ili umro.

I u selu Zlatanci postoji legenda o ukletom zlatu. Prema kazivanju starih, za vreme Prvog svetskog rata neki vojnik je zalutao u Vladičin Han i zamolio Vidosava Đikića iz mahale Golousci da ga izvede na pravi put, a za nagradu mu je pokazao mesto gde je zakopan ćup sa zlatom.

Vidosav je odatle navodno iskopao ćup sa zlatom, pa ga je potom zakopao na Plani. Posle mnogo godina, on pozove svoja tri sina – Desimira, Simu i Božu i iskopaju ćup.

Prema pričama, Vidosav je ubrzo preminuo, tokom nekoliko narednih godina, sva tri sina su mu umrla...

Slična predanja postoje i u drugim crnotravskim selima, kroz koje su prolazili turski karavani sa tovarima blaga, što je pričama davalo izvesnu uverljivu podlogu.

Čak je pre nekoliko godina, u ovdašnje selo Darkovce dolazio jedan Turčin, sa mapom koja mu je ostala od predaka...

[You must be registered and logged in to see this link.]

U KOŠTUNIĆIMA I DALJE KRUŽI LEGENDA O ZLATNICIMA, DIJAMANTIMA I BRILIJANTIMA KOJE SU ZAKOPALI ČETNICI I BRITANCI
Tajna četničkog blaga


O četničkom zlatu zakopanom, kako se veruje, u ravnogorskom selu Koštunići, u okolini Milesine vodenice na reci Dučini, retko ko od meštana hoće da govori, a i ako kaže koju, onda je to tvrdnja da deo četničkog zlata još krije zemlja. Isto tvrdi i Vladan Vasiljević (81), rodom iz Pranjana koji živi u gradu Medajn u Ohaju u izjavama koje je svojevremeno davao nekim srpskim novinskim agencijama. Prema njegovim izjavama, deo četničkog, odnosno kraljevog zlata, iskopao je još 1946. godine engleski obaveštajac pukovnik Bil Hadson koji je, dok je bio u misiji pri četničkom štabu na Ravnoj gori zajedno sa đeneralom Dražom Mihailovićem sakrio zlato, a deo se još uvek nalazi zakopan u okolini Milesine vodenice.
U Koštunićima, u zaseoku Mirkovići, u vodenici na reci Dučini, živi sama Milesa Đurđić (79) sa kojom je, zbog njenog problema sa sluhom, razgovor gotovo nemoguć.
- Priča se da su oko vodenice četnici zakopali neko zlato?
- Jeste, vodenica ne radi već više od dvaes godina. Sve propalo, narod otišao, vodenični jaz zarastao, pomeljara nema, eto...Deca otišla od kuće davno, a muž Milovan mi je umro pre tries godina. A, jesi li ti iz opštine?
- A, znaš li šta o tome da je neko odavde odneo neko zlato?
- Ma, znaš kako je bilo - ovo je vodenica nekog Svetolika Vukovića koji nije imao dece, pa posinio mog muža Milovana. Ja se udala za Milovana i tako, svi pomrli, a ja ostala sama u ovoj vodenici. Ma, samo kada sam izašla iz ove zime - priča o svemu i svačemu vodeničarka Milesa, ali o četničkom zlatu i jasenu pod kojim je zlato bilo zakopano ni reči.
Da li Milesa Đurđić stvarno ništa ne čuje, ili je dobro upamtila svoju ulogu još iz vremena kada su je posećivali i oficiri OZNE koji su se i te kako raspitivali o četničkom blagu, zna samo ona, ali od Milese niko do sada nije dobio nikakav odgovor o tome gde su pukovnik Bil Hadson i đeneral Draža sakrili zlatnike, dijamante i brilijante koji su im kao pomoć bili poslati iz Engleske 1943. godine.
Jedini koji je hteo nešto da ispriča o tajni zakopanog četničkog blaga na obali reke Dučine bio je Ilija Vesković(77) i to samo zahvaljujući dugogodišnjem poznanstvu sa Ravne gore gde Ilija godinama izgoni stoku.
- Slušaj sinovac, ovde nije baš uputno raspitivati se o tom četničkom zlatu. Znaš, ljudi izbegavaju da pričaju o tome. Ono što se zna je da je stvarno taj Bil Hadson odneo deo tog blaga, ali svi veruju da ga ima još oko vodenice, ali isto tako, misle da je to zlato prokleto. Jes, neki naš slučajno pronašao jednu metalnu kantu tog blaga i to se nije baš dobro završilo po njega i njegovu porodicu. Znaš kako je: oteto - prokleto! A, što se tiče Milese, nemoj joj zameriti „što te nije baš dobro čula jer su joj od rata do sada dolazili svakakvi - kaže Ilija Vesković pokazujući deo Koštunića uz Dučinu gde još uvek počiva deo kraljevog zlata.
U vreme rata, a posebno u toku 1943. godine, Jugoslovenska vlada u emigraciji je slala pomoć Draži Mihailoviću, između ostalog i značajna novčana sredstva u zlatu, dijamantima i brilijantima koji su bili namenjeni omasovljenju četničkog pokreta. Međutim, engleski obaveštajac Bil Hadson nikada nije dozvoljavao četnicima da sačekaju vredne pošiljke, već je to radio sam, odnosno, kako se tvrdi, za te pošiljke znao je samo Hadson i đeneral Draža, kome se takav odnos Hadsona nije dopadao i bio je razlog za njihovu netrpeljivost. Pred kraj rata, kada je ovo područje napala partizanska Četvrta proleterska brigada, Hadson i Draža su zakopali veću količinu zlatnika, dijamanata i brilijanata u blizini Milesine vodenice na Dučini, očekujući bolja vremena - đeneral Draža da se četnički pokret reorganizuje, a lukavi Bil Hadson da dođe vreme da se dokopa velikog bogatstva. Ipak, bilo je onako kako je osmislio Bil Hadson. Nakon što je u Stefanu Kolneru pronašao pravu ličnost za realizaciju svoje privatne operacije „Skok kengura“, Kolner je sa detaljnom kartom zakopanog blaga stigao iz Bukurešta u Koštuniće, iskopao deo blaga i bezbedno se vratio u Bukurešt kod svog poslodavca, ali tadašnjoj OZNI to nije promaklo, pa je Kolner iste godine uhapšen u sličnom pokušaju da sa planine Mučanj kod Sjenice iskopa mnogo veće količine četničkog zlata zakopanog u velikim metalnim kantama. Zbog toga je Kolner 16. januara 1947. godine osuđen na šest godina robije.
U operaciji „Skok kengura“ iz Koštunića je odneta velika količina zlatnika, dijamanta i brilijanata, čija je vrednost procenjena na oko četiri miliona ondašnjih britanskih funti i to je završilo najverovatnije u džepovima Bila Hadsona koji je, prema podacima, posle te operacije živeo u nekoj državi na jugu Afrike. Bil Hadson je preminuo pre desetak godina, a sa njim su zauvek, verovatno, izgubljene i karte preostalog zakopanog četničkog blaga u blizini Milesine vodenice.
Priča o tome kako je nestao deo četničkog blaga koje je bilo zakopano kod Milesine vodenice potvrđena je iz dva izvora - jedan je izjava Vladana Vasiljevića koji je 1973. godine emigrirao u Ameriku i u čijoj je kući u vreme rata bila smeštena engleska misija. Drugi izvor je knjiga „Tajni nevidljivi rat“, autora Đurice Labovića u kojoj je do detalja opisana operacija „Skok kengura“, odnosno, operacija „Dobar konj dvaput skače“.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ganića kula
U staroj Kučkoj mahali , pri samom njenom dnu, nalazi se dotrajala Ganića kula.To je jedna od najstarijih zgrada u Rožajama, koja je sve do skoro odolijevala zubu vremena. Zidana je u doba Karađorđevog ustanka u Srbiji i sve do sedamdesetih godina ovog vijeka u njoj se stanovalo.Mnogo je ratova i buna ova kula upamtila.Sadašnja pokoljenja iz ovih krajeva gledaju na njene ostatke kao na simbol stare varoši na izvorištu Ibra.Tu u samom podnožju Ganića krša dva vijeka štrčala je nekad bijela vitka i visoka , na tri boja i na vrhu sa drvenim čardakom nešto širim od kamenih zidova , što joj je davalo posebnu ljepotu.Kamen je lijepo obrađen , a prozori sa ukrasnim drvenim rešetkama upotpunjavali su čar divne građevine.One davne godine kada je Selim-aga Ganić počeo da diže tu kulu narod je u čudu išao da obilazi to zdanje koje do tada nije viđeno u ondašnjoj kasabi , koja se sastojala od dvije,tri mahale.Niko nije mogao da objasni sebi otkud toliki novac za onako lijepe dvore i krenu priča... Ganići su imali svoje čitluke i čipčije , držali stoku i najamnike. Jedan od tih sluga , dječak iz nekog od dalekih sela , pronašao je nešto o čemu nikom nije pričao.Dok, je naime čuvao ovce u Brezovačkom brdu, gdje postoje duvarine nekog starog grada , ovce su mu stalno trčale prema jednom mjestu da nesto ližu.Kad je iz radoznalosti otišao da vidi šta ima tamo, spazio je nešto kao poveliko gvožđe, dosta zarđalo i savijeno.Pokušavao je da ga izvuče iz zemlje, ali nije išlo..jednog je dana ukrao motiku i došao da otkopa čudni predmet.Međutim niti je mogao zamahnuti motikom niti je ona htjela u zemlju.Tako se mučio nekoliko dana , pa kad nije išlo, on odustane. To ga je sve jako zbunilo i uplašilo , te na kraju odluči da se nekom povjeri i sve ispriča svom gazdi Selim-agi.Sjutradan je gazda otišao da obiđe to mjesto i uvjeri se da je istina to što je čobanče ispričalo.Kad je i sam pokušao da kopa opet se desilo isto.Čak je i predmet počeo u zemlju da uranja.On se prepade od tog čuda i pohita kuci.Ne kaza nikom ništa već opremi konja i odjaha do nekog poznatog i učenog hodže.-To je nečija ostava sa amanetom.Treba da se odsječe mali prst od desne ruke onome ko je to pronašao. Zatim da se to mjesto okvasi krvlju i pospe brašnom.Sjutradan da se ode i vidi to mjesto...Gazda se vrati kuci i nekako uspije da privoli najamnika na odsijecanje prsta , obećavši mu veliku nagradu.Kad su uveče to obavili na mjestu gdje je ostava , mali prst je skakao kao otkinut gušterov rep i kažu da se iz njega čula neka piska do neba.Čobanče je umro odmah preko noći , a sjutradan kad je Selim-aga otišao imao je šta da vidi -u brašnu su se poznavale dvije stope bosih nogu , a na površini zemlje se nalazio ogromni bakarni kazan prepun zlata.Aga se vratio kući , upregao par jakih volova i dotjerao kazan.Od tog blaga, podigao je svoju kulu i postao najbogatijim varošaninom , a roditeljima umrlog čobančeta dao dvanaest dukata kao nadoknadu. Kažu da se bakarni kazan ogromne veličine i dandanas nalazi kod potomaka Selim-age Ganica.(Iz knjige "U rijecima lijeka ima" S.Lj.)

[You must be registered and logged in to see this link.] forum/viewtopic.php?f=15...

ZLATNA GROZNICA U LESKOVCU I OKOLINI, Press



Poslednjih deset godina na jugu Srbije sve je više tragača za zlatom. Oni uglavnom na osnovu predanja, pomoću detektora za metal pretražuju lokacije od Kukavice do Radan planine, na kojima je navodno sakriveno veliko blago.

Do pre nekoliko godina koristili su samo ašov i lopatu, a zatim su neki počeli da upotrebljavaju i metal-detektore. Ipak, ima i onih koji angažuju veći broj ljudi i tešku mehanizaciju. U ataru Gornjeg Brestovca tragači za zlatom su doterali bager i iskopali rupu duboku pet metara. Pored stene na kojoj su uklesani krst i ne baš čitljiva slova, dobro organizovana grupa tragača iskopala je više od 50 kubika zemlje. Deo zemlje je ostao, a deo su odvezli na sigurno mesto, gde će pregledati sadržaj iskopa.
- Dok sam sedeo na terasi, primetio sam u daljini na više od kilometar, posred livade, neko brdo k'o piramida. Pomislim šta bi u njivi koju treba da kosim za nekoliko dana i zaputim se tamo. Kad, usred livade pored jedne manje stene iskopan ambis i pored njega brdo zemlje. Kad sam se vratio u selo, saznao sam da je jedan momak dok se noću motorom vraćao video bager kako kopa zemlju i uveliko je tovari na kamion. Video dečko i desetak osoba sa rudarskim šlemovima i svetiljkama na glavama - priča Nebojša Petković iz Gornjeg Brestovca.
Do mesta gde je traženo zlato teško se stiže. Oni koji su se uputili u ovu avanturu znali su i priču o tri Turčina koji su vreću sa zlatom tu zakopali.
- Meni je još deda pričao da pored te stene nešto ima, ali niko nije želeo da kopa jer je mesto ukleto. A ukleto je jer su tri Turčina došla sa nekom vrećom da prenoće u vodenici. U neko doba oni odu i pred zoru vrate se bez džaka. Kad su primetili da ih vodeničar sumnjičavo gleda, skoče, ubiju ga i bace u reku. Niko ne zna šta je bilo u vreći, ali sumnja se da je bila puna zlata i dragulja- objašnjava Petar Nedeljković iz ovog sela.
Da li su tragači pronašli zlato ostaće tajna, ali meštani sela ispod Radana i planine na drugom kraju okruga, Kukavice, tvrde da kod nekih mesta koja su zapis, drvo ili kamen, sigurno ima sakrivenih ćupova. Posebno su im zanimljivi deo oko srednjovekovnog Skobaljić grada, kod varošice Vučje, i deo u gornjem toku reke Veternice.

- Zakopanog zlata sigurno ima, samo kako da ga nađeš? Eto, onaj iz Barja beše uboga sirotinja, a od pre neku godinu odjednom „uzlete". Kupi kuću u Leskovac, deci „besna" kola, ne zna se koliko je bogat. Pričaju ljudi našao ćup pored crkve, možda je i tačno, jer posle toga brzo obole i sad više daje lekarima nego što je zaradio, neće tuđe - komentariše meštanin planinskog sela Vine pored reke Veternice.
Otkako je udarila svetska, a i domaća ekonomska kriza, sve je više tragača za zlatom. Međutim, neki vispreni seljaci, dok u ove letnje večeri sede pred seoskim prodavnicama, „spinuju" i drugu priču.
- Pre neki dan vidim muvaju se tu oko sela tri mladića i, kao, raspituju se za stare spomenike. Ja im kažem da je najstarije drvo zapis, dud, u mom placu. Nadam se, da ti pravo kažem, da će tu da iskopaju neku rupu, pa kad mi dođu unuci neka se ‘fale kako im deda ima bazen - obelodanjuje plan jedan deda iz sela na Radan planini.


Vlasniku detektora 30 odsto zarade
Oni koji su dobro upućeni u ovaj posao tvrde da je šema davno razrađena. Svi oni znaju ko ima detektor za otkrivanje metala u zemlji i u tajnosti s njim sklapaju dogovor.
- Vlasniku tog aparata ponudi se da dobije 30 odsto od onog što se iskopa, a njegovo je samo da pretraži prostor koji mu se odredi. Na nekoliko kilometara pre lokacije, vlasniku metal-detektora se stavi povez preko očiju i skine se tek na mestu gde se sumnja da ima zlata. Tamo gde aparat zapišti odmah se kopa i ako se nađe blago, podeli se prema već ranijem dogovoru - objašnjava Stanko, koji je već učestvovao u ovakvoj operaciji, ali je ostao kratkih rukava.
D. Bakic

: web016.blogspot.com/ 2009/07/zlatna-groznica-u...

ŽRTVE SVOJE POHLEPE ZA BLAGOM

Došli su da iz starog groba iskopaju zlato, a odnela ih je neka crna ruka kao da nikada nisu postojali !

Ristivoje Andrić iz Rađevine, u srednjem podrinju, čestiti i prostodušan seljak, imao je nesreću da naleti na bezobzirne tragače na zakopano blago, ali i sreću da nije podlegao crnoj ruci pohlepe.
Ristivoj se priseća: 'Desilo se to posle Drugog rata. Težak posleratni život od ljudi je pravio lutajuće duše, a na tu težinu strovalila se nova vlast. U leto 1949. bila je opaka suša. Ja sam bio slabog imovnog stanja, stočarstvo mi je bila jedina mogućnost da preživim. Žena mi je, jadnica, pobolela i nenadano umrla mlada. Nismo imali potomstva. U planini Vlašić ima o sam kolibu i tor sa ovcama. Držao sam i koze, ali ih nova vlast zabrani. Jedne večeri, dok sunce se klonilo zapadnim stranama, tek što sam uterao stoku u tor i namirio ih, pred kolibu banuše dvojica mladih ljudi, gradski obučenih. Rekoše da su geometri iz Šapca, da razmeravaju državne šume i rudine po vencu Vlašića. Hteli su kod mene da zanoće, što ja prihvatim. Doduše, sa sobom su nosili neke instrumente, ali nisam znao kakve, pošto se u to nisam razumeo.
Ponudim im da jedu. Imao sam sira, kajmaka, jaja, slanine, toga je bilo. Večerali smo pod lipom i razgovarali. Oni rekoše da se, pored razmeravanja zemljišta bave i naukama. Da kopaju starine i da je to unosan posao od kojeg država ima veliku korist. Bio sam ravnodušan prema njihovoj priči dok ne pomenuše staro latinsko groblje na Razbojištu, a ono ti je odmah niz bujadaru, nema ni dvesta metara od moje kolibe. Kažu da sutra moraju pogledati groblje i povezati sa mapom, koju su izvadili iz kožne torbe, razvili, i pred fenjerom buljili u nju. Meni se kosa diže na glavi, kad pretpostavih šta nameravaju. Bog i duše, ovi će da kopaju mošti starih gospodara grada Konjuša, po kojem je selo današnje, Konjuša, ime dobilo, pomislio sam.'


U SUSRET ZLOJ KOBI

Počnem im ja besediti, da je groblje na Razbojištu iz Isusovog doba, da se to mesto zove Razbojište zbog nereća koje su doživljavali svi koji su tu začeprkali. Oni se nasmejaše. Kažu, to su fantazije zatucanih seljaka i da će nova vlast takve gluposti ljudima izbrisati iz glava. Jooj, auuu - pomislim ja - kako izbrisati ono što je nastalo pre ljudskog stvora? Pa nije nova vlast starija od Boga, od arhanđela i anđela. Mislim tako, ali da izgovorim ove reči pred njima, to ne smem. Čuo sam za Goli otok, izgoreo dabogda zajedno sa vlastima kojima treba takva mučionica.
Pitaju oni jesam li čuo šta se u narodu besedi da je ukopano u latinsko groblje. Velim, utvari nekih svetih simbola, jer tako se i pričalo od pamtiveka po Rađevini.
'To je to što tražimo', reče jedan i lupi me šakom za vrat, da mi ispade opušak iz usta.
Postade mi odmah jasno koje je doba. Razbojnici i pljačkaši, pomislih. Velim ja njima da su neka trojica muslimanskih Cigana iz Krupnja tu kopala pred Drugi rat. Da su ih posle našli seljaci - gde glava, gde noga, gde ruka, a creva im prosuta po buljudari.
'Ma, umukni, usrana seljačino!', dreknuo je onaj debeli i glavati, te me još ošinu, šamarom, da su mi svetnjaci zaigrali pred očima. Ovi će me ubiti, pomislim ja. Našli šta, ili ne našli, ubiće me, pa to ti je to, crni Ristivoje.
Kad bolje osmotriše mapu, dreknuše na mene da palim još jedan fenjer i da ponesem budak i lopatu. Velim, pa kud noćas da kopamo po kostima pokojnika? A onaj debeli i glavati mene nogom u zadnjicu i dreknu na sav glas: 'Marš, majku ti kulačku!'.
Namam kud, već budak i lopatu, pa za njima prema groblju na Razbojištu. Idem, a noge mi klecaju kao da sam pio kuvanu čemeriku. Preturam u mislima svaka čuda što su se dešavala onima koji su kopali po mrtvima u latinskom groblju. Cigani kopali i nađeni rasčerečeni. Neki trgovci iz Loznice kopali i nađene im samo glave u osulini, a tela nikad i nigde. Pa ona vračara iz Dragijevice. Neka Danica Vilotiska, došla sa dvojicom, ta dvojica nađena u Konjušanskom potoku izvađenih očiju i zakovano mertecima za bukve. Danica nekako pobegla i posle toga brzo umrla u najcrnjim mukama. Pa onaj kolar iz Donjeg Crniljeva, sekao drva u Vlašiću i digao se da kopa mrtve i njihovo zlato. Njega nikada nisu našli, a konji su, pričalo se, danima vukli zapregu punu drva vencem planine, dok se nisu otisnuli, jadni, u zvekaru Jankovog visa. Pa austrijski vojnici, u Prvom ratu, isto kopali i nađeni spaljeni, te umalo seljaci ne biše pobijeni od njihovih oficira, jer se sumnjalo da su ih ubili Švabe i zapalili ih. I mnogo toga prolazilo mi je kroz mozak, te sam glavinjao za onom dvojicom kao pašče za pijanim gazdom.


POD PRETNJOM PIŠTOLJA

Dođosmo u groblje. Fenjeri obasjavaju tamne belege, prekrivene mahovinom, zarasle u bujad i crni glog. Odnekud, kao zainat, huknu sova ušara, a nebo se poče zatamnjivati oblacima. Bilo vedro kao staklo, a sad se oblači, mislim ja. Vidim da i nebo sluti nesreću. Udari i vetar. Zviždi suva travušina pod udarima vetrine, krošnje huče i škripaju.
Nikako neće biti dobro, razmišljam, dok ona dvojica ponovo zaviruju u mapu, došaptavaju se, odvrću fitilj u fitilj u fenjeru da bolje vide. Onaj debeli riknu i izbeči se: 'Ležeča ploča, sa uklesanim makazama, provrćena na sredini'!
Onaj drugi, vižljast, pogrbljen, upala lika, potvrdno klima glavom. Onda povadiše instrumente i počeše nešto meriti, beležiti u prostrtu mapu na zemlji. Zađoše u groblje, razvukoše pantljiku, tumaraše sa fenjerom, dok jedan viknu: 'Krsta, gotovo je, ploča je na tačnom mestu, prema mapi'!
Viknuše mene da zađem tamo sa alatom. Narediše da prvo polako razgrnem list i ševarje, pa da skinem mahovinu sa kamene ploče. Šta ću, slušam i mislim crno, da crnje ne može biti. Oni se raskomotiše, zapališe cigare. Ogrćem ja lišće i kidam ševarje. Radim i sećam se ponovo priča starijih, šta je od ljudskog nečoveštva progutalo ovo isto groblje i duhovi starih gospodara ukletog grada Konjuša na Vlašiću.
Rešim da ih zamolim da se klonimo ćorava posla, dok nije kasno. 'Ćuti, majku ti šugavu'! - dreknu onaj isti glavonja, pa se zalete te me opali šakom za vrat, da padoh na kolena. meni se smrče, te skočih i potegoh budak na njega, ali ti on izvadi pištolj iz pojasa i upre mi ga u prsa derući se: 'Hajde, tvore, hajde. Kreni još jednom, pa da te izrešetam kao sito'!
Meni se posle toga još crnje smrkava pred očima, ali kuda ću na pištolj. Pomirim se sa sudbinom i počeh skidati mahovinu sa ploče. Ukazaše se uklesane makaze i rupa u sredini. Oni to videše i, držeći uprt pištolj u mene, počeše zavirivati. Vele da je ispod ploče zidana grobnica od pečene cigle, te da treba ploču razbiti ili je pogurati do grobnice, te će se raka otvoriti.


STRAVA U GROBU


E, sad će biti šta mora biti, pomislim. Zapesmo sva trojica i ploča poče kiliziti sa grobnice. Povikaše obojica da je dobro, te onaj glavonja kleče i spusti fenjer nad raku. Odjednom, urliknu kao da ga je zmija ujela: 'To je, Krsta, eno sijaju poluge od zlata'!
Spustio je fenjer i skočio u raku. Ja se nagnem, gledam kako rukama rije ilovaču i vadi kocke u zlatu, kao kutije cigara, možda su malo veće mogle biti. Vadi i ređa ih po glomaznom mrvačkom sanduku od nekog metala - olova, bakra, od čega li? Bilo je pedesetak tih poluga, kako su oni govorili. Onda poče gurati poklopac na sanduku, ali je teško išlo, te je morao sići i onaj drugi, vižljavi. Ja sam držao dva fenjera u dve ruke i osvetljavao
Poklopac škripu i poče se pomerati. Kad spade sa snduka, osetih neki opor i kiselkast miris da izlazi iz rake. Poče me hvatati vrtoglavica. U sanduku, Bože me sačuvaj, vidim leži ljudina, kao da je zaspao.
Sav u sjajnom oklopu sa šlemčinom na glavi, ma ni brada mu nije svela, a tamna i zategnuta koža, malo naborana samo na čelu, kao da se mrtvac mršti. Oko njega svetlucaju ukrasi od žeženog zlata, drago kamenje plavo i crveno, ukrasi u obliku zmije, krsta, neki krugovi kao sunce i bezbroj zlatnika 'loparaša', kakve su nalazili naši stari dok su orali sa one strane grada Konjuša.
Počeše njih dvojica izbacivati zlatnike gore, a onda nastupi strava. Neka nevidljiva sila, kao vetar kad se vrti u krug i čupa drveće iz korena, vrtlog, šta li, zaurla u grobu, dohvati onu dvojicu i negde ih zaturi bez traga. Čuo sam jauke, vapaje, kao iz dubine zemlje da dolaze, gube se, pa se iznova vraćaju, i urlik vrtloga.
Onda sam kroz izgubljene misli čuo šapat iz rake: 'Uzmi, mučeniče, koliko možeš poneti u skupljenim šakama, i idi, a pre toga zatvori grob, da bude kakav je bio'. U bunilu sam, ne znam kakvom snagom, sišao dole i navukao poklopac na sanduk, a onda i ploču po grobu. Ostavio sam fenjer i zgrabio u šake zlatnike i dao se u bežanje.
Tog Krstu i onog glavonju niko nikada nije tražio, mada se u novinama pominjalo da su iz odeljenja Udbe bestragom nestala dvojica inspektora. Mislilo se da su prebegli preko granice zbog krađe nekih poverljivih skica i hartija. Ja sam, evo, prebacio osamdeset godina, nisam se ženio, ali sam od onih zlatnika 'loparaša' živeo lepo i bogougodno. A Razbojište još čuva tajnu. Tamo se stalno muvaju neki sa strane, ali ništa ne kopaju, bar za sada. Valjda i neće, za svoje dobro...

Autor: Ž. J.Grujičić

[You must be registered and logged in to see this link.] potraga_za_blagom_zrtve_..

Turcin iskopao tonu zlata

Strumicu, grad na jugu Makedonije, proteklog vikenda je valjano protresla prava zlatna groznica nakon informacije da je jedan Turèin, svega stotinak metara od centra grada, na starom turskom groblju iskopao èak jednu tonu zlata. Zakopano blago je, navodno, pripadalo njegovim imuænim precima koji su mu dali mapu taène lokacije na kojoj je sakriveno zlato.
U subotu, pred zoru, žitelji tog dela grada su primetili da se nešto neobièno dešava na starom turskom groblju. Videli su nekoliko policijskih džipova, brojne policajce i jedan mali bager, kako nešto kopa. Odmah im je bilo "jasno" da traže zakopano blago koje je tu sakrio neki Turèin.
Oèevici vele da su ulicu još u ranim jutarnjim satima blokirali policijski džipovi, a tako je bilo sve dok je bager kopao. Oni tvrde da je iz zemlje starog turskog groblja nešto bilo iskopano, ali nisu bili sigurni šta.
Ipak, i to saznanje je bilo dovoljno da se Strumicom pronesu glasine da je pronaðeno sakriveno blago nekog bogatog Turèina, koji je skice i mape dao svojim potomcima uz amanet da pronaðu zakopano zlato. Pošto turski državljanin nije smeo bez odobrenja sam da kopa na starom turskom groblju takoreæi u centru grada, on je, "tvrde" oèevici, zatražio odobrenje i asistenciju policije sa tim da "plen" kasnije podeli sa državom.
U MUP-u priznaju da su njihova vozila i policija u subotu zaista bili u Strumici i da su na starom tuskom groblju, nakon anonimne dojave graðana, tražili granate i oružje zaostalo iz Drugog svetskog rata, ali da ništa nisu pronašli.
Strumièani u tu prièu policije ne veruju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Uskršnja svetlost prečica do zlata!
Verovanja: Vaskrs mnogi Srbi proveli u potrazi za zakopanim blagom

Svetog dana, na Uskrs, po celoj Srbiji se, u mnogim domaćinstvima odigravaju razni rituali. Ne samo kao spomen na ponovno oživljavanje Isusa Hrista, već i zbog sreće i zdravlja sopstvene porodice. Oni čuvaju pagansku tradiciju po kojoj se noć pred Uskrs, svake godine, na tamnom nebu, pojavi plamičak koji se ubrzo rasplamsa u veliku vatru i osvetli put onome kome je suđeno da tu svetlost ugleda. "Požar" na nebu, tri puta se povećava i smanjuje. I svako ko tada primeti i izdrži blještav sjaj, treba da joj pođe u susret izgovarajući polušapatom: "igra zlato". Da nakon toga pomisli važnu želju jer će mu se sigurno ispuniti, ili da pođe u potragu za nekim zagubljenim blagom, jer će ga kaže narod, sigurno naći.

Avanturisti koji krenu u potragu, treba da krenu putem prema toj svetlosti, i po predanjima iz Timočke krajine, ubrzo će naći sledeći znak. Uglavnom drvo ili kamen sa urezanim simbolom ribe ili neke druge plodne životinje. To je mesto gde treba kopati.
Ali, treba znati i da srećnici koje zlato traže na Uskrs, na ukazanom mestu, susreću i sa čudnim mitskim bićima, Talasonima. To su duhovi ljudi zakopanih zajedno sa blagom, zaduženi da ga čuvaju. Oni su zadnja provera da li je kopač zaista odabran da se preko noći obogati ili je slučajno zalutao u mistični svet utvara i blaga.

Ako je u pitanju prevara sudbine, put do zlata mu se zatvara, on se vraća kući i ubrzo ga sustiže strašna kletva. Čak i oni koji su skriveno zlato nalazili slučajno po pećinama, nisu bili bezbedni. Etnolog Jasna Mijailović u svojim istraživanjima naišla je na legendu da su se seljaci tada dovijali i vredan prtljag iz špilja iznosili uz pomoć trave raskov koja ima moć da otvara sva vrata.
Raskov ili raskovnik je inače neobična, retka biljka, mnogi čak tvrde da i ne postoji. Ali Timočani kažu da je ima, samo, je vrlo retka i može se naći isključivo tamo gde jež ili kornjača legu svoje mlade. Vešti seljaci zato iz okoline ukradu malene kornjače i ježiće. Njihove majke zabrinute za svoje mlade pođu u potragu, i kada nađu busen raskovnika uz miris koji se sa njega širi, prizovu i svoje mlade.

“Hodočašće” ježa ili kornjače, iz prikrajka šacuju tragaoci za zakopanim blagom. Kada se majke sretnu sa svojim mladuncima oni otimaju raskovnik i uz pomoć njega "otvaraju" sva zaključana vrata pećina ili zemunica u kojima se nalazi blago.
Onaj, ko bi se i pored nabrojanih velikih prepreka, dočepao blaga "nepozvan", potražio bi pomoć od vračara koje su magijskim obredima, pozivajući više sile, određivale kakvu je žrtvu potrebno podneti za uzvrat.
Kopači zbog toga odlaze veštim timočkim vračarama. Mudrim staricama za tu priliku donose grumen zemlje sa mesta odakle je zlato iskopano, a one onda proveravaju da li je plen proklet. Ako je blago, onaj ko ga je sakrio, stekao "krvavim" rukama, za njega onaj ko ga nađe, mora podneti žrtvu krvlju. Što je blago veće, i žrtva mora biti strašnija. Kada neko pronađe zakopano blago na Uskrs, vračara, preventive radi, pusti malo krv iz prsta nalazača i tako sa njega skine eventualno prokletstvo.

Svi ovi rituali suvišni su ukoliko je blago pronađeno za Uskrs "nevino". Tada se samo iz zahvalnosti, pričao nam je Milan Radušević iz Bora, zakolje ovan ili petao.
Nekada se žrtva određivala i prastarim običajem posipanja pepela spaljene vinove loze na mestu gde se kopa. Trag životinje koji bi se pokazao, označio bi i koju žrtvu treba prineti. Životinja se klala, i na ražnju vrtela u smeru kazaljke na satu iznad jame sa zlatom. Kad ima više kopača, nalazača zlata, žrtva se podnosi za svakog ponaosob.
Tragači i kopači zakopanog blaga, inače, od davnina poznaju i sopstvene kodekse od kojih nikada ne odustaju. Po knjizi "O vatri u srpskim običajima", etnologa Trojanića, oni su se oduvek striktno držali određenih pravila: zlato su kopali samo noću jer se danju "pomera", pre kopanja su izbegavali blud, laži i nepoštenje, sve vreme su se suzdržavali pogrdnih reči i psovki a tokom samog rada bila je potpuna tišina. Blago se među tragačima delilo na jednake delove, a malo zlata ostavljano je na dar čuvaru Talasonu. Za slučajnog prolaznika koji bi ga kasnije našao, govorilo se da ga je obasjalo sunce.

Srbi koji i danas čekaju Uskrs i traže na nebu znak, kako bi krenuli u potragu za zakopanim blagom, drže se svih ovih starinskih pravila.
Mnogi čak veruje da je zlato opasno samo po sebi, jer sujeverje, uz potragu za njim vezuje i padavicu kod devojaka, čudne bolesti i nesreće. Smatra se čak i da su pegavi oni koji su kao deca ostavljani na mestu gde je zakopano blago.
Ta verovanja hiljadama godina žive posebno među stanovnicima istočne Srbije, područja koje je zlatonosno. Zato ga oni, primorani da od zlata žive, radije vade iz reka koje su presecajući doline, razotkrivale mnoge rudne žile i u svom mulju nosile i kristalne škriljce sa ljuspicama zlata.
Ipak, još je mnogo onih koji veruju u legende o zakopanom antičkom, hajdučkom ili četničkom bogatstvu, i njegovom nalaženju na Uskrs. I to nije neopravdano. Jer nema godine da ne pukne glas o nekom slučajno iskopanom ćupu sa novčićima, pronađenoj statuici iz starih rimskih radionica ili praistorijskoj keramici.

Na ovaj način otkriveno blago za Uskrs je tokom prethodnih godina bilo i smernica velikih arheoloških istraživanja. I dalje postoji dilema da li bi Rudna Glava, najstariji rudokop u jugoistočnoj Evropi, ikada bio istražen da šezdesetih godine sasvim slučajno, tokom Uskrsa, u blizini nije pronađen keramički žrtvenik star pet milenijuma.
Davne 1950. u staroj Brzoj Palanci seljaci su podarili nauci i nalazište Aluna. Čim je video deset predmeta od bronze koje je pronašao Petar Kostić, naš akademik Dragoslav Srejović znao je da je na tragu starom naselju iz bronzanog doba.

Čak je i jedinstveno u svetu, svetilište Jupitera Dolihena u starorimskom kastelu Egeta, pronađeno tako, posle potrage za blagom. Kopajući rupe, izvesni M. Perić otkrio je četiri skulpture od belog mermera, dva orla, bronzanu tablu sa latinskim natpisom i još mnogo vrednih nalaza.
- Sada, posle tri decenije intenzivnih arheoloških istraži - vanja na području Timočke krajine znamo da tu nema čuda jer je ovaj prostor oduvek bogat rudom, bio sedište značajnih centara u svakom periodu civilizacije. Mnogo toga stoji pod zemljom i čeka da bude pronađeno - kaže Slađana Đurđekanović, viši kustos Muzeja u Boru, naglašavajući da među ovim neobičnim "arheolozima" sa uskršnjim znakom, plugom i motikom, ipak nisu svi savesni. Mnogi sve nalaze zadrže za sebe i prodaju ih strancima umesto da ih daju muzejima.


Traže se dukati zaboravljenih hajduka

Vlast nad Timočkom krajinom oduvek je bila čežnja najvećih imperatora i vojskovođa. Preko litica mistične Đerdapske klisure koja je odvajala staro Rimsko carstvo od tadašnjih divljih plemena, marširalo je kroz protekla stoleća mnogo vojnika, i još je više bilo hajduka i njihovih jataka, koji su im se suprotstavljali. U toj vekovnoj borbi, svi su oni sa sobom nosili mnogo zlata, otimali su ga jedni od drugih, sakrivali ga po tavanima brvnara ili su ga zakopavali. Veći deo plena nikada nije pronađen, pa zlatna groznica, koja sav ostali svet spopada samo pred Uskrs, stanovništvo u istočnoj Srbiji, ne prestaje da trese.
Današnji tragači posebno su zaintrigirani pričom o Živanu i Nili koji su početkom ovog veka, Timočanima bili poznati kao hajduci. Harali su planinskim zabitima Velikog i Malog Krša, po šumama Deli Jovana i oko Miroča. Uz Dunav su sačekivali i pljačkali harač sa turskih lađa ali im je pođednako drago bilo i zlato Kneza Miloša koji su njegovi podanici sakupljali od tadašnjih poreznika.
Hrabriji su uhodili ali im je retko polazilo za rukom da dvojici hajduka, otmu blago. Tako se i danas pouzdano zna da velika količina zlata čeka svog nalazača pored sadašnjeg savremenog puta od Negotina do Zaječara, na potezu Miljanovac, pored sela Rgotine. Po zapisu Dušana Ranđelovića, tu su se pre stotinjak godina kočijama prevozili nameti sakupljeni od okolnog življa. Džakovi sa parama voženi su u Negotinsku krajnu ili u načelništvo u Zaječaru, a odatle dalje do vlade u Beogradu.
Nila i Živan su prepadali kočijaše, ubijali žandarme i sa plenom išli prema granicama sa Rumunijom i Bugarskom. Proganjani od velikih četa pandura, našli su se oni u dvorištima mnogih porodica čiji su potomci i danas živi. Seljaci su ih nekada skrivali, a nekada im odavali da im je u selu spremljena zaseda. Sećala se toga i nedavno preminula baka Stana Živanović iz Rgotine koja je kao mlada devojka odbila da im pomogne i ostala praznih šaka. Ali i porodica Tome Zlatinog koji ih je primio i za to bio bogato nagrađen.
Nila i Živan, slavu "nesavladivih" ipak nisu izdržali dugo. Nakon velike pljačke kneževske kočije, morali su da se razdvoje pred kivnim žandramima. Nila je uhvaćen i obešen na Stanojkinom brdu (sadašnje vašarište u Rgotini) a Živan je uspeo da prebegne u Rumuniju. Kada se nekoliko godina kasnije vratio, vođen čežnjom da vidi svoje rodno selo Donja Bela Reka kod sadašnjeg Bora, i pokupi bar deo sakrivenog plena, već je sve bilo drugačije. Narod više nije bio jatački raspoložen ni sentimentalan da pomaže hajduke i on se prerušen vratio u susednu zemlju gde mu se izgubio svaki trag.
Tako i mesta gde su zakopali svoje plenove, nikada nikome nije otkriven. Nila nije želeo da prizna ni kada mu je obećano da će mu vlast poštedeti život, a i Živan je verovatno tajnu poneo u grob. Ali po Timočkoj krajini kruži priča da su najveći deo zlata poharanog iz kneževske kočije sakrili u bunaru u blizini rgotskog groblja koje i danas postoji. Ne može se pouzdano tvrditi, ali meštani Rgotine, povedeni ovom pričom, dugo godina pokušavaju da otkriju koji je to bunar. Tvrdi se da su se u duboke vodene jame spuštale čak i specijalno opremljene ronilačke ekspedicije koje su dovođene iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Svi oni, tragali su, a i danas to čine, za metalnom kutijom. U njoj je ranac od sirove bivolje kože sa više od četrdeset kilograma zlatnih dukata. "Ko ga bude našao biće od Boga odabran", tvrde Rgoćani, pa ni ovaj Uskrs nisu propustili da gledaju u nebo, i čekaju svetlost koja će ih do tog blaga povesti.


Gospojini virovi
Reke koje kriju rimsko zlato

Još od početka šestog veka naše ere, od kada na prostore današnje Srbije po prvi put upadaju slovenska plemena, pa sve do današnjih dana, u mnogim krajevma postoji misterija poznata kao "Gospojin vir". Onima koji ne znaju šta se iza ovog imena krije, čini se eto slučajnim da skoro svaka veća reka, od Dunava na severu pa sve do Timoka na istoku, ima po neku pritoku ili mali zaliv koji se zove Gospojin vir. Vlada uverenje da su se oko tih mesta vezivale priče o nesrećnim ljubavima mladih dama iz prošlih vekova ili da su ona bila omiljena kupališta vila. Ali sudeći po pričama tragača za zakopanim blagom, ime Gospojin vir simboliše nešto sasvim drugo.
U blizini tih lokacija, stari Sloveni su nakon mnogo napora da osvoje i udome se na centralnom Balkanu, za sobom ostavili mnogo blaga. Većinu skloništa za svoje blago gradili su pored reka. Uglavnom su zbog lakog prepoznavanja birali virove, izvorišta ili zatone za koje su mislili da ih ni ljudska ruka ni ćudljiva prioda ne mogu pomeriti. I ne slučajno nazivali su ih Gospojinim virovima.
U njima su sem velikog bogatstva, metalnih i grnčarskih predmeta, pohranjivali i mnogo vrednog, ručno rađenog nakita. I za njima narod na Uskrs ide u pohode.
J. JOJIĆ
[You must be registered and logged in to see this link.]

U požarevačkom kraju divlji arheolozi tragaju za zakopanim blagom
Zlatna groznica trese Braničevo
Ćup zlata - samo u legendama. Prekopavaju groblja i ne strepe od policije

Požarevačka policija je u poslednja dva meseca otkrila i uhapsila 16 divljih arheologa, ali i pored toga tragači za zakopanim blagom i dalje nesmetano prekopavaju njive po selima Braničevskog kraja tražeći ćupove zlata i vredne arheološke predmete. Maštu divljih kopača koje trese zlatna groznica pojačavaju mnogobrojne stare legende o zakopanim i pronađenim ćupovima zlata, koje se prenose ovim krajem.

Područje Mrsinac kod Sirakova, gde se nalazi staro groblje, opsedaju tragači za ćupovima zlata iz legendi. Meta im je brdo iznad groblja, gde je, kako se veruje, zakopana stara crkva sa blagom koje je narod krio od Turaka. Na tom uzvišenju primećena je prošlog meseca pod snegom iskopana rupa duboka pet metara. Meštani pričaju da je na ovom mestu i zlatni krst nekadašnje crkve. Kako se priče o zakopanom blagu prenose tako se i lovci za neprocenjivim blagom sele sa jednog na drugo mesto. LJudi sa detektorima pretražuju sve interesantne i mistične terene. Tvrdi se da postoji u selu Bošnjak kod neke žene i karta sa precizno ucrtanim tačkama gde je blago zakopano. Pomenuta žena je sve do skoro svaku informaciju o zakopanom zlatu naplaćivala po sto maraka.

Sličnu arheološku kartu posedovao je i jedan čovek u selu Boževac, ali je njegovi naslednici nisu sačuvali.
U potrazi za zakopanim crkvenim zlatom tragači koriste i specijalne traktorske raonike, ašove. Ne "ore" se samo stiška ravnica u potrazi za dukatima, starim novcem, arheološkim blagom nego i tereni u mističnim homoljskim planinama gde se srpsko blago od Turaka skrivalo u vodenicama, valjaricama, ispod kućnih pragova i stoletnog drveća.

Unosan posao
Procenjuje se da je iz zemlje izneto švercerskim kanalima na stotine arheoloških predmeta iz starog rimskog grada Viminacijuma, današnjeg Kostolca, vrednih trideset miliona maraka. Na ilegalnom tržištu u Evropi najtraženiji su rimski zlatni novac, crkvene relikvije i iskopine i predmeti iz bronzanog doba.







U selu Tabanovcu Turci su navodno prilikom odlaska stečeno blago ostavljali u dubokim seoskim bunarima i krošnjama stoletnih vrba u čiju su koru usekli karakteristična samo njima znana kružna obeležja.
Divlji arheolozi najčešće se mogu videti kraj požarevačkog sela Drmno i starog rimskog grada Viminacijuma. Ovo selo se, uz Salakovac, smatra braničevskim centrom arheološke mafije, a prošle jeseni je nekoliko viđenijih meštana Drmna privedeno u policiju zbog nedozvoljene trgovine arheološkim predmetima.
Tragači za braničevskim blagom ostavili su sveže tragove u atarima Velikog Popovca, u okolini Kučeva i Žagubice gde tragaju za hajdučkim zlatom čuvenog hajduka Ivana Babejića koji je "harao" dvadesetih godina prošlog veka.

Divlji arheolozi ne štede ni zasejane njive u Salakovcu kod Malog Crnića: pre desetak dana nisu bili obazrivi pa ih je u potesu Lug zatekla milicija i privela u stanicu. U selu Smoljinac na potezu Zmajevac, koji je bio rimski logor, zatečeno je nekoliko ljudi kako detektorima traže zlatne rimske novčiće i minđuše. U ovom ataru se nalaze ostaci starog manastira s lekovitom vodom koji često pohode oni koji nameravaju da se, ako nađu tuđe zlato, obogate preko noći. U okolini Kučeva smatra se da je pronađeno blago prokleto, a kraj vodenice u Neresnici često se mogu videti parkirani automobili sa beogradskim i novosadskim registracijama.

U Doljašnici kod Velikog Gradišta primećene su takođe grupe tragača opremljene najsavremenijim detektorima koji koštaju i 70 hiljada maraka. Otkriven je iskopan četvrtast bunar. Prekopan je i deo dvorišta familije Vujčić kod Izvora prema Češljevoj Bari ostale su za njima iskopane rupe, tragovi i zaboravljeni ašovi.
Starodrevni dokaz da je u ovom selu otkopano zlato je signal - veliki plamen koji je goreo u sred noći, a plamen se video nadaleko. Kraj seoskog groblja u ovom selu nikla je poveća jama u kojoj su, kako se priča, rumunski nadničari pronašli ćup zlatnih dukata. Glasine hrane sumnjive legende do daljeg.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Копачи блага ору брда код Новог Пазара

Чињеница је да је планина Рогозна пуна злата, као и да пет села у том крају у свом називу садржи ову реч, а драгоцености има и на древним грчким и римским гробљима


Нови Пазар – По планинама и долинама у околини Новог Пазара све више људи набавља детекторе и – тражи злато. Вековима су у овом крају постојали људи који су тражили закопана блага. На овом тлу хиљадама година живеле су људске заједнице и није необично кад неко данас, копајући темеље за кућу, пронађе неку драгоценост.

Пре 3.500 година, овде су живели Дарданци чији се стаклени накит, откривен 1978, данас чува у Народном музеју. Пре скоро 2000 година, ту је столовао један од илирских краљева, од десетог века овде су присутни владари из лозе Немањића: Милутинов престони град Јелеч на Рогозни понекад походе истраживачи са детекторима.

– Многи су закопано злато старих народа тражили у селима Крушево и Кнежевиће, нарочито на брдима где су стара грчка гробља – каже учитељ из Лукара Реџеп Нуровић. И мештани села Пископовце истичу да су злато у том селу тражили многи, али, ако га је неко и пронашао, није се хвалио комшијама.

Старина са Пештерске висоравни Дионисије Јаконић (75) каже да је чуо за једну легенду о закопаном благу, а да је пажњу изазивало једно брдо иза села Угла:

– Према легенди, ту је закопано благо неког древног народа. Лично знам човека који је одлазио да ту копа. Он ми је причао да је након што је ударио крампом неколико пута наступило страшно невреме, олуја и грмљавина, а он је видео да злато није њему намењено, уплашио се и више никад није смео да поново тражи злато на том месту – прича Јаконић.

Чињеница је да је планина Рогозна пуна злата, као и да пет села у том крају у свом називу садржи реч злато (Златаревина, Златни Лаз, Златаре, Златни Камен и Златиште). Данас је богатство Рогозне привукло једну мешовиту страну фирму која већ неколико година врши ископавања на Рогозни, а узорке шаље на анализу у Шведску и у Немачку.

– Много злата остало је на древним грчким и римским гробљима. Овде су живели и Немањићи, а Пазар је био веома богат у периоду турске власти. Када су Пазар крајем 17. века спалили Аустријанци, многи угледни људи су изгинули, а њихово злато је остало закопано – каже један од истраживача који последњих година интензивно тражи злато, али не уз помоћ детектора.

– Ја у камењу тражим ознаке, јер очекујем да је онај што је закопао злато оставио и шифру да се до њега дође – истиче овај саговорник, који не жели да му се помиње име, додајући да се у близини Новог Пазара, на Борићима, појавила рупа и да верује да је из ње извађено давно закопано злато.

– Претпостављам да је у њој било злато које је неки од богатих новопазарских Јевреја закопао 1941. Или је неки његов потомак дошао у Нови Пазар и пронашао оставу, или је неко са детектором пронашао злато и откопао га – закључује он.

Оно што готово сигурно никада неће бити утврђено јесте колико је људи заиста пронашло злато у овим крајевима.

– Рамо Елезовић, који је 2002. открио бисту краља Александра, пријавио је музеју Рас. Добио је десет одсто вредности у новцу, колико му по закону припада – каже Светлана Чековић из овог музеја.

У селу Паљево код Тутина, пре неколико деценија један мештанин пронашао је ћуп злата на основу сна који му је казао да је злато закопано на месту где први зрак сунца удари на одређени дан у години.

У селу Крушеву круже легенде о закопаном благу, али старији мештани памте и једну жену из Грчке, која је уочи Другог светског рата дошла у село, узела конак, али и нестала у току ноћи. Мештани Крушева тврде да је она током ноћи ископала злато из неког више векова старог скровишта.
Енес Халиловић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ukleto blago
Evo da Vam ispricam jednu pricu i da vidimo da li neko ima resenje za ovu enigmu.
Znam da na jednom mestu ima zlatnog nakita , gledao sam ga licno,ali nesmem da ga uzmem. Do sada su ga troje ljudi uzeli i svi su umrli u roku od tri dana, i sve su vratili na svom mestu. Jedan covek , inace moj prijatelj, ga je takodje uzeo ali ga je vratio sledeceg dana. On kaze da cele noci nije mogao da spava jer mu djavoli nisu dali mira i cele noci su ga davili. Kaze da je djavole i video i da su visoki oko 30-40 cm. Do tada nije verovao u boga a onda je poceo da veruje. Imamo inace i zapis za tu ostavu i tu pise da se to nikako ne dira. Jos jedna interesantna stvar je da sa te povrsine koja obuhvata oko 500 m kvadratnih, ljudi vise nista ne uzimaju pa cak ni kamen. Za to mesto znaju mnogi ljudi iz cele okoline tog sela.
Sta se tu desava velika je enigma. Da li bi arheolozi smeli da ga uzmu a da ih ne nosimo na dusi.


Evo slicnog primera:
Gotovo da nema coveka u Timockoj krajini ciju mastu,makar jednom u zivotu,nije zagolicala jedna od mnogih legendi o zakopanom zlatu.
Nekima se i posrecilo,jer su naisli na trag tajnih riznica o cijem se sadrzaju PO PRAVILU CUTI ,a neki su zbog nalazenja blaga jako zazalili!
Njih je,kazu ljudi upuceni u tajanstveni svet bajanja i magije,stiglo prokletstvo onih od kojih je to blago oteto,ili onih koji su morali da ga sakriju pre nego sto su ga potrosili.Kako to izgleda najbolje zna Todor Paunovic,sa bukove glave,kod Majdanpeka.
ZEMLJA IZNAD ZLATA IMA NEOBICNU MOC
Mnogi tragaci za zlatom kucali su na vrata cuvenog vampirolovca
Todora sa bukove glave.Trazili su da im pokaze put do tajnih riznica,ili da ih spasi od zla koje ih je snaslo.
-Onaj koga zlato interesuje-hvalio se deda Todor-samo treba da mi donese saku zemlje sa mesta za koje predpostavlja da ga ima.
Ja cu mu pouzdano reci da li da kopa ili da se mane corava posla.
Zemlja ispod koje je zlato sakriveno ima neku neobicnu moc,
kojom zraci,a ja to mogu da otkrijem svojim spravama.
Retko idem na lice mesta,mada su me mnogi zvali.Samo,veoma je vazno o kakvom je zlatu rec.Najcesce je ono oteto i prokleto,
jer su razbojnici
i lopovi zbog njega nekoga ubili.Kasnije su ga,skrivajuci se od vlasti,zakopali na tajnim mestima,ali se po njega nisu vratili,jer je i njima doslo glave.Kao sto dolazi i onima koji ga nadju.
Tako je po kazivanju dede Todora,umalo nastradao neki Marin sa
Bukove glave.Kada je zakucao na njegova vrata,trazeci pomoc,nosio je crninu,jer mu je brat stradao na zaista zagonetan nacin.
KOPAO ZLATO PROBUDIO SE U BOLNICI
Po deda Todorovom kazivanju Marin na Bukovoj glavi ima pojatu,
u kojoj zivi.To je siromasan covek,koji je celog zivota
mastao kako da se obogati.
Ista mastanja razbijala su monotoniju zivota i njegovom bratu Stanku,
koji je cuvao ovce po planini.Sve do jednog dana kada se nije vratio kuci.
Posto se nije pojavio citave noci,Marin je sledeceg dana krenuo da ga trazi.Nasao ga je kako lezi preko jedne sveze iskopane rupe precnika
osamdesetak i dubine sesdesetak santimetara.
Nat telu nije imao nikakvih vidnih povreda,pa je sve izgledalo da je umro prirodnom smrcu.
-Kada mi je Marin to ispricao-kaze deda Todor-trazio sam da donese grudvu zemlje na kojoj je nasao brata.Doneo je.
Tada je moj srebrni krst zaigrao nad ikonom kao nikada do tada.
To je svedocilo da na tom mestu postoji veliko blago,ali i da je ubitacno prokleto.Upozorio sam Marina da ni za zivu glavu ne pokusava da
ga iskopa,jer ce i sam nagrabusiti.Obecao je da nece,ali obecanje nije
odrzao.Poslao je strica da kopa ,a on je iz prikrajka gledao sta ce se dogoditi.
Marinov stric je,kaze deda Todor,nekako ostao ziv i ispricao mu kasnije sta se dogodilo.Kada je prvi put udario krampom u zemlju osetio je nesvesticu.Izasao je iz rupe i popio gutljaj vode.Ucinilo mu se da je slabost prosla,pa je ponovo usao u rupu.
Tada ga je pritisla nekakva groznica,osetio je malaksalost i stropostao se na zemlju.Probudio se tek u majdanpeckoj bolnici,u koju ga je Marin prebacio.Nikada nije rekao ni rec o onome sto je video i sto se dogodilo sa njegovim stricem.Cutao je kao zaliven,ali posle toga nije pokusavao da iskopa blago za cije je postojanje znao.


Imam i ja slicnu pricu mada ova je istinita i dogodila se mom dedi, jos dok je bio mlad. Pricao mi je jednom ali sam nazive mesta i detalje zaboravio, ali prica ide odprilike ovako. Jednog lepog suncanog dana u selu dodje poznanik mog dede, saopstio mu je da ima neku mapu blaga koje je relativno u blizini sela (taj covekje valjda bio povredjen ili nesto nesecam se ali nije mogao iz nekog razloga da kopa). Ne secam se i odakle bese mapa ali i tu je bila neka prica. Moj deda pokupi nekog njegovog druga i zaputise se njih trojica po zlato. Zlato je bilo blizu puta od davnina zvanog rimski ili carski (caricin) put. Dodjose do mesta i kako to obicno biva, neko staro drvo, koraci ovamo, koraci onamo, stari kamen i tu bi trebalo da bude blago. Posto je moj deda bio fizicki najaci njemu pripade lopata i on poce da kopa . Secam se da mi je rekao da ga je bilo mnogo strah, manje vise od blaga vec od ovog coveka koji ih dovede do ,,blaga".
E sad ide preokret, u roku od pet minuta do tada suncani dan pretvori se u nevidjeni pljusak, kaze deda, kako on kopa zemlju, mokra zemlja se obrusava. Moj deda shvati da je blago prokleto i baci lopatu i nehtede da kopa, a ne osudise se ni ova dvoica. Kaze cim su napustili mesto kopanja oblaci nestadose i opet se pojavi sunce.
Kasnije nastavlja deda pricao mu je ovaj njegov drug da se vratio posle nekog vremena da proba ponovo ali se opet isto dogodilo. Pitam se ponekad da li se deda seca gde bese to mesto


Podrucje timocke i negotinske krajine je poznato po pronalazenju zlata i po takozvanom ukletom zlatu za koje svi znaju gde se nalazi ali ga ne diraju. To Je mesto gde se susrecu nauka i okultno.
Ova oblast Istocne Srbije je bila naseljena i osvajana od mnogih naroda. Zato se mogu naci predmeti od kamenog doba do krajcera i predmeta iz drugog svetskog rata. Mada, zlato koje se nalazi po njivama i drvecu, zlato koje je nagomilano u ogromnim kolicinama potice od Turaka. Turci su klali i ubijali, pljackali, silovali. Gomilali su zlato i kada je dosao trenutak povlacenja,kada su trebali da se vrate nazad u svoju otadzbinu nisu mogli da ponesu sva blaga koja su oteli. Cesto su ih ljudi kunuli, kleli za ono sto su im uzeli. Citao sam da su vlaske i ciganske vradzbine medju najmocnijim koje postoje. Cesto su su bacane vradzbine i kletve na zlato kada su znali da ce ga Turci oteti. Po mojim saznanjima zlato ce moci uzeti samo onaj kome je sudjeno i iznad zemlje ce se na praznik Bogojavljenje iznad zemlje pojaviti vatra na mestu gde je zlato. Samo onaj koji vidi tu vatru on moze da ga iskopa. Svako drugi ce umreti. Ja sam licno video to jednom kada sam bio mali ali nisam znao sta to znaci. Da nisam video nebih verovao.
Sa naucne strane postoji mogucnost da je zlato bilo izlozeno radijaciji ili da na tom mestu postoji neko radioaktivno polje. Postoji i mogucnost da su postavljene zamke tipa iglica sa halucinogenim dejstvom od koga se prividjaju svakakva stvorenja. Moguca su i otrovna halucinogena ili smrtonosna isparenja. To sve moze ispitati tim strucnjaka. Proveriti vazduh, zemljiste oko tog mesta, proveriti gajgerovim brojacem... Mozda je nekog od njih ujeo insekt na kog su bili alergicni, ili zmija. Mozda je neko jednostavno doziveo infarkt od uzbudjenja. I to ne treba zanemariti.


Na celom podrucju Balkana pa i sire prema jugu i jugoistoku kolaju iste i slicne legende o prokletstvu blaga(zlata ,drugih vrednih predmeta itd).To su samo price i nista vise od toga.Prokleto zlato ne postoji,postoje samo prokleti ljudi, tj pohlepni kada dodje do deobe plena i tada nastaju ne povratne posledice i ispada da je zlato prokleto.Da ljudi nisu pohlepni sve bi bilo onako kako treba da bude i navodno blago nebi bilo prokleto.Vidjanje vatre u delicu sekunde je naucno dokazano da su gasovi u pitanju koji probiju sloj gline i u dodiru sa kisenikom izgore,to je ta vatra iznad zemlje.Sto se tice Turaka i njihovog ubijanja i pljackanja,svi koji ubijaju i pljackaju radi te pohlepe snose teret za sebe i njihova pokolenja.Onaj koji nadje takav plen,nasao je jer je bio uporan i imao malo srece ili pravih informacija.Pronalazac ne snosi nikakvo prokletstvo.Sto se tice pojave smrti posle pronalaska vece kolicine novcica od bilo kojeg metala e tu se mora voditi racuna.Poznato je da se tokom godina stvaraju gljivice na takvim metalima koji stoje dugo u zemlji,zato rukavice na ruke i sto dalje od lica potopi se uvodu 24 h i posle se moze razmisljati o Kribima,Spaniji,Monaku itd


Po mojim saznanjima zlato ce moci uzeti samo onaj kome je sudjeno i iznad zemlje ce se na praznik Bogojavljenje iznad zemlje pojaviti vatra na mestu gde je zlato. Samo onaj koji vidi tu vatru on moze da ga iskopa. Svako drugi ce umreti.


[You must be registered and logged in to see this link.]

U potrazi za zakopanim zlatom
Nikodije Spasić



U opštoj oskudici, kad nisam imao čime da platim hleb i vodu, sanjao sam čudan san. Našao sam se u nepoznatoj planini, obasjanoj jutarnjim suncem. Odjednom se na mene sručio odsjaj zlatnika i prosvetlio mi telo naslonjeno na deblo iz koga su rasle tri bukve nad izvorom. Pod naletom vetra dojurio je iz gustine šume čopor vukova da se napije vode. Njihov predvodnik pogledao me je, otvorio čeljust belih očnjaka, i odveo vučice i vučiće dalje, svojim nevidnim tragovima.

Kako sam smišljao da napišem priču o zverima, pomislio sam da mi se to zamišljanje unelo u san, kao što se dešava da čovek sanja ono o čemu stvara prizore u svom umu. Uveravao sam sebe da me ne očekuje nikakav dobitak od sveta i kad bi mi odasvud pristigla po parica pomoći da platim glad i žeđ svog siromaštva.

Tih dana primio sam poruku putem interneta od čoveka turskog imena i prezimena. Tražio mi je živi Raskovnik, da pokušamo zajedno da otvorimo tajanstvena vrata zlatne pećine!



I za mene, koji sam putujem po nepoznatom, bilo je to veliko iskušenje. Tada sam se setio čoveka, neumornog tragaoca za zakopanim blagom, koji mi je davno ispričao najčudniju priču o Raskovniku.

Ovo je istinita priča dede hajduka koji je zakopao blago u gori da ga izvesno vreme, dok mu sinovi ne odrastu, sakrije i od sebe samog. Vremenom je zaboravio to mesto, jer je šuma izrasla, šiblje se namnožilo, izvori presahli, a potoci promenili tok. U potrazi za svojim zakopom starac je probao sve što je čuo da drugi rade, nešto je i sam osmislio u vlastitim vizijama, pa ipak nije mogao da se povrati na mesto tajne. Već na umoru, uveren da mu se neda da pronađe oteto u krvi, kad se već odrekao svake potrage, čuo je pričanje dotle nepoznato. Postupio je po njemu. Jedva hodajući po planini, pogrbljen, usahlih očiju, tražio je biljku što raskiva zakovano i otvara zaključano.

Bilo mu je rečeno da zaplete ruke spletom trnja crnog Gloga, a granu zaprete pod kamen kućnog praga. Kako je hodao, trnje se sve više stiskalo oko njegovih zglobova.

Tek kad je nagazio rečeno mesto splet crnog Gloga* otpleo se sam od sebe, pao na zemlju i prekrio rast tajanstvene biljke. U neverici da je odista stigao do otkrovenja, izvadio je zarđali nož, okoričen rogovima crnog bika, opkopao zemlju oko korena grančica koje su se razlikovale od ostalog rastinja. Video je bujno pramenje kose. To ga je uverilo u stvarnost putovanja. Sav dan kopao je dubinu, da ne ošteti ni žilu ni žilicu. U predvečerje uspeo se do drugog visa. Tu mu je Raskovnik ispao iz ruke i odmah svenuo.

Pokazalo se da je pre poslednjeg daha starac stigao do mesta svog zaborava. Kad su ga pronašli mrtvog u planini niko nije znao razlog njegove smrti.

„U našoj porodici” rekao mi je čovek sa ožiljkom ukoričenog noža na desnoj ruci „ovaj beleg prenosi se sa oca na sina. On me je i odveo gore gde je deda izdahnuo. Ne smem da kažem da li sam nešto iskopao ili nisam, ali znam da postoje tajne i moći sila od kojih ne možemo da se odbranimo.”



Pozvao sam ga jedne noći i preneo mu poruku nepoznatog Turčina. Pitao sam ga da li još uvek ima zarđali nož, ukoričen rogovima crnog bika, i da li može da dođe do mene sa živim Raskovnikom, koji osim njega niko drugi nije video.

Čekao sam da mi se javi Turčin novim rečima o zlatnoj pećini. Drugi put me je nazvao telefonom i pitao me da li pristajem da dođem do njegove planine i uzmem deo blaga, ako nam se otvore vrata sa žigom zlatnika. Nije se protivio da povedem sa sobom čoveka koji je jednom već otkopao zaboravljeno.

On je doveo na zakazano mesto brata blizanca da dvostruko uveća svoje prisustvo ako tajanstvo progovori glasom opomene. Obojica su jahali crne konje. Jedan je imao belu zvezdu na čelu, a drugi polumesec pod grlom. Kad su sjahali videlo se da im o bedrima viju krive sablje, a iz pojasa vire drške jatagana. Mi se nismo oglašavali. Samo su oni govorili.

Pred zlatnom pećinom ugledali smo šarovita vrata. Kasnije smo shvatili da smo svi imali isti osećaj poniznosti; da smo nemoćni na dnu uvale pod strmim stenam, uzdignutim ka nebu. U rukama mog saputnika zasjao je živi Raskovnik. Uznemireni crni konji propeli su se i zakopitali po vratima. Potrajalo je izvesno vreme dok se nije začula teška, zarđala škripa. Tad mu je ono, zadobijeno otpletom crnog Gloga, ispalo iz ruke, kao i njegovom dedi, i svenulo pred ulazom.

Turci su izmakli i pali na kolena. U strahu, gledali su u zemlju, ne usuđujući se da podignu glave ka tmini pećinskog ulaza. Tek kad su osetili moj hod polako su ustali i pitali me šta sada predstoji. Rekao sam im da zavežu konje za vrata, da ih sila tajanstva ne zatvori, i da idu po zlato jer su po njega i došli. Moj saputnik je stajao po strani i prošaptao da on ništa ne zna o tom blagu i da ne želi da ga iznosi iz tmine na svetlost.

Blizanci su bojažljivo krenuli ka pećini predaka, ali otuda i žurno istrčali i iznova pali na zemlju, dozivajući Alaha. Teška vrata naglo su se zatvorila, kidajući lance kojima su bila privezana za crne konje. Životinje su u paničnom begu napustile taj volšebni prostor i nestale iza stenovitih obronaka.

Pre no što smo se rastali u toj divljini, da svako sam iz nje izađe, Turci su nam odali tajnu pećine; tražila je od njih žrtvu živog Raskovnika.

„Vaš Raskovnik je svenuo pred žigom” naglasili su, vidno uzbuđeni. „Nema blaga, ako nemate Raskovnik koji živi i kad se uđe u pećinu.”

Tako nelagodno nikad se nisam osećao. Pitao sam se zašto sam se u sve to upustio, zašto sam došao u nepoznatu planinu i sreo sa nepoznatim ljudima tuđe vere. Videlo se da ni mom saputniku nije svejedno. On je žrtvovao Raskovnik, a ništa nije dobio, osim što se uverio da su se pred njim i crnim konjima otvorila vrata tajanstva.

Kad sam došao u svoj dom bio sam još siromašniji, ali više nisam osećao glad. Bila mi je dovoljna i čaša vode da me povrati iz davnine u koju sam ušao da bih se približio legendi magije Bilja.



U Jagodini, Serbia, 6. decembra 2005.



* Crni glog ~ Crataegus nigra W.K. et C. pentagyna W.K. - Rosaceae

O turskom groblju kod Đavolje varoši meštani raspredaju razne priče, jer se noću na njemu vidi svetlost, jaka kao farovi kamiona

KURŠUMLIJA - U ataru sela Đake, na turskom groblju u blizini Đavolje varoši, koje je staro nekoliko stotina godina, više ljudi je videlo čudnu svetlost. Stariji meštani kažu da je na takvim mestima zakopano zlato i da svetlost ne mogu da vide svi, već samo „odabrani“. Stručnjaci pak tvrde da zlata nema i da svetlost koja se povremeno javlja potiče od fosfora.
Jedan od očevidaca Milan Milenković (59), čija se kuća nalazi na nekoliko stotina metara od turskog groblja, tvrdi da je svetlost bila toliko jaka da je mislio da je u pitanju far kamiona.
- Pre pet-šest godina pravili smo ka našim kućama put, koji se odvaja od puta za Đavolju varoš baš kod turskog groblja. Kamioni su preko dana dovozili šoder za nasipanje puta. Već je bio pao mrak kad sam video svetlost iz pravca groblja i čak se u daljini čuo zvuk motora. Mislio sam da je to još jedan kamion sa šoderom koji je zakasnio. Međutim, posle nekoliko minuta svetlost je nestala, a ni zvuk se više nije čuo. Kamion, naravno, nije došao - objašnjava Milan ne upuštajući se u odgonetanje kakvu je to svetlost video na groblju.
Njegov rođak Milisav Milenković, koji godinama živi u Beogradu, priseća se da su mu o čudnoj svetlosti na turskom groblju pričali roditelji i brat Mirko, koji živi u Kuršumliji.
- Ja nikad nisam video svetlost, ali su mi otac i majka pričali da su nekoliko puta, kad su se prečicom noću vraćali iz vodenice, videli svetlost na groblju. Sličnu priču mi je ispričao i brat Mirko, koji je jednom prilikom dolazeći kasno noću u selo sa ženom primetio neko svetlucanje sa turskog groblja - kaže Milisav.
Sa čudnom svetlošću na groblju susreo se i diplomirani turizmolog i veliki poznavalac istorije i običaja ovog kraja Radovan Tanasković, koji priprema knjigu o selu Đake. On kaže da je pre dvadesetak godina, prilikom svojih istraživanja, video svetlost na turskom groblju kod zaseoka Milenkovići, i bio dovoljno hrabar da proveri šta to svetli.
- Svetlost je dolazila iz jednog starog hrastovog panja i kad sam prišao, uočio sam da potiče sa mesta koje je počelo da truli. Odlomljena grana ili neka životinja je najverovatnije zakačila taj deo drveta, pa je spoljašnji deo truleži otpao, a unutrašnji deo je bio beličaste boje, i on je emitovao svetlost - kaže Tanasković i pojašnjava da priča o zakopanom zlatu verovatno nije istinita, mada su turska groblja najsigurnije mesto ako je neko imao šta da zakopa, jer ih narod zaobilazi.
Stručnjaci takođe smatraju da legenda o zakopanom blagu na groblju nije istinita. Prema njihovom objašnjenju, svetlost koja se povremeno vidi na ovakvim mestima najverovatnije potiče od fosfora koji se nalazi u nekom obliku u pojedinim parazitskim vrstama gljiva, koje napadaju stara hrastova stabla i ono što narod naziva trulež je u stvari gljiva. Najstarija stabla se uglavnom nalaze na tim grobljima jer su ih doseljenici, posle oslobođenja ovih krajeva 1878. godine, mrzeći Turke zaobilazili, pa otuda potiče ona narodna „Prolazi kao pored turskog groblja“.[ antrfile ]
Vojnička groblja

Osim turskog groblja, kod zaseoka Milenkovići u ataru sela Đake nalaze se, prema tvrdnji Radovana Tanaskovića, i vojnička groblja. Priču o njima jednom meštaninu Đaka davno je ispričao neki Šiptar iz Podujeva, a tu priču je Tanasković zapisao.
- Posle velikih seoba Srba Turci su ove krajeve naselili Šiptarima sa prostora današnje Albanije, koji su zajedno živeli sa Srbima koji nisu imali novca za seobu pa su primili islam. Međutim, oni su bili siromašni i nisu mogli da plaćaju namete Turcima, koji su živeli u većim gradovima. Zbog toga je neki paša poslao dve kolone vojnika nizama da ih nauče pameti. Seljaci su jednu kolonu sačekali kod današnjeg zaseoka Milenkovići, a drugu ispod Sokolovog visa i potukli tursku vojsku. Ubijene su sahranili na mestu bitke i postavili spomen-obeležja od kamena, koji i danas postoje - priča Tanasković i dodaje da se tada prolilo mnogo krvi pa današnje ime sela Đake vuče poreklo od šiptarske reči „đak“, što znači krv.
Ova priča sa poklapa sa sećanjem Milisava Milenkovića, koji je zapamtio da je, kad je bio mali, na jednom obeležju od kamena na turskom groblju bio postavljen manji svetliji kamen u obliku fesa. Po njegovom mišljenju, a sa tim se slaže i Tanasković, tu je najverovatnije sahranjen komandant nizama.

Vesti: Srbija

Pijucima po istoriji


Poseban izazov za „tragače“ su: okolina Petrove crkve, Deževska dolina, Stari Ras, arheološki lokaliteti na Rogozni i Pešteru i stare kuće u kojima su živeli Jevreji ili su u njima bila sedišta njihovih banaka, preduzeća i radnji.Nema noći a da neko u Novom Pazaru i okolini tajno ne traga za skrivenim Nemanjinim blagom ili dragocenostima ovdašnjih Jevreja koji su stradali u fašističkom pogromu tokom Drugog svetskog rata. U potrazi za „lakim bogatstvom“ koriste se najnoviji detektori.




U selu Miščići, rodnom mestu svetog Save, svojevremeno je, pod okriljem noći, iskopan veliki ćup u kome se, kako se sumnja, nalazilo skriveno blago. Ne zna se ko je kopao, ko je ćup odneo i šta je u njemu bilo. Intervenisala je tada i policija, ali ni do danas nije utvrđeno ko je kopao i šta je iskopao. Po okriljem noći pijuci su „radili“ i na gotovo svim arheološkim lokalitetima, ali i u Starom Rasu i oko Petrove crkve.

Zid u centru Novog Pazara

Dolaze razni avanturisti, ali i ljudi koji tačno znaju šta traže. Primera radi, Nemci su 1942. prekopali unutrašnjost Petrove crkve i deo porte, odneli su pun sanduk dragocenosti kojima se gubi svaki trag. Sumnja se da je deo Nemanjinog blaga završio u Nemačkoj, ali i da potomci tadašnjih pljačkaša sada, naoružani najsavremenijom tehnikom, traže još zlata.

- Bio sam mladić kada su Nemci 1942. ovamo doneli nekakve detektore i doveli zarobljenike da tragaju za tunelom i Nemanjinim zlatom. Kopali su dva-tri dana, a da ništa nisu pronašli. Po jednoj drugoj verziji našli su dragocenosti koje su odmah prebacili u Nemačku – ističe Dragoslav Milošević (88) koji je decenijama bio ključar Petrove crkve.


U narodu Raške oblasti kruži priča da je tajanstveni Nemac blago prebacio u sef jedne švajcarske vanke, da se potom vratio u Srbiju odakle je prebačen na istočni front, gde je poginuo. Ne zna se da li je potomcima i rodbini rekao gde je završio sanduk iz Petrove crkve i šta je u njemu bilo.

Pedesetih godina prošlog veka za Nemanjinim blagom tragali su i komunisti, pod okriljem Udbe (rukovodio lično Krcun) ponovo je prekopavana unutrašnjost Petrove crkve iz koje je odnet sanduk pun dragocenosti. Deo tog blaga završio je u Narodnom muzeju u Beogradu, a deo, sumnja se, u privatnim kolekcijama tadašnjih moćnika.

- I operacija komunista bila je pod velom tajne, deda mi je pričao da danima niko nije smeo da priviri iz kuće niti da prođe pored crkve. Ispod nosećeg zida iskopali su nekoliko sanduka sa dragocenostima koji su odneti u nepoznatom pravcu. Crkva je ostala u ambisima, ni do danas još nije popatošena – kaže Vukašin Kašo Roglić, koji živi blizu Petrove crkve i oko svetinje često viđa razne „sumnjive tipove“.

Manastir Đurđevi stupovi

Za mnoge avanturiste i kriminalce izazov je i „tajni tunel“ koji je navodno postojao između Petrove crkve i manastira Đurđevi stupovi. Narod ovoga kraja veruje da je u tunelu je ostalo zakopano Nemanjino blago do koga još niko nije došao.

- Stariji su mi pričali o legendi po kojoj je u tunel kod Petrove crkve ušlo devet mazgi natovarenih suvim zlatom koje nikada nisu stigle do Đurđevih stupova – kaže starica Jovanka Pokimica koja stanuje u blizini Petrove crkve.

- Mi o tunelu i navodno zakopanom zlatu nemamo nikakvih naučnih niti drugih saznanja. Najverovatnije je reč o legendi koja se vekovima prenosi sa kolena na koleno. Svuda po terenu nailazimo na nedela tragača za zlatom koji kopaju, ruše, lome, rovare, upropašćavaju nam arheološke lokalitete i nanose veliku štetu.
Zalaze i u rudnike

Na meti noćnih kopača su i ostaci srednjovekovnih rudnika na Rogozni u kojima se kopalo i topilo zlato. Interesovanje je povećano posle otkrića stručnjaka da praktično cela Rogozna leži na rudi bakra, srebra i zlata. Postoje i karte po kojima se traga za dragocenostima.
Neki su u jevrejskim kućama, u duplim zidovima, nalazili pravo bogatstvo. Nedavno je neko čeprkao po jednom zidu u centru grada i najverovatnije odneo nešto što liči na ćup ili sličnu posudu. Policija nije intervenisala, pa će i ovaj „pronalazak“ ostati tajna.

Nanose veliku štetu: Dragica Premović

Većina ne nađe ništa, a neki „detektuju“ eksere ili neku sličnu starudiju, ne verujem da se neko obogatio – kaže Dragica Premović-Aleksić, arheolog i direktor Muzeja „Ras“ u Novom Pazaru.Sarkofag ilirskog kneza

Dragica Premović- Aleksić ne zna da li su Nemci nešto našli, niti da li je bilo nekih drugih tajnih „istraživanja“ unutar i okolo Petrove crkve:
- Pedesetih godina je pronađen sarkofag nepoznatog ilirskog kneza sa zlatom, ćilibarom, srebrenim posuđem i nakitom izuzetne vrednosti. Sve to, koliko znam, još tada je pohranjeno u Narodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalazi.

[You must be registered and logged in to see this link.]

KURŠUMLIJA - Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske Banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom "blagu kralja Milutina," blagu zaostalom još iz rimskog doba.

Zlatna groznica u ovom pasivnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zlata ima. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš.

Nije poznato da li je neko išta pronašao, ali se zna da je zlatna groznica doprinela da u ovom kraju danas ima preko 150 neoženjenih momaka.

Lukovska banja, na jugu Srbije nedaleko od Kursumlije, puna je napuštenih rudnika iz kojih se u rimskom i vizantijskom periodu vadilo olovo, srebro i zlato.

Rudarstvo u ovom kraju je najveci procvat dozivelo krajem 13. i 14. veka za vlade kralja Milutina. Prema zvaničnim podacima instituta za rudarstvo u Lukovskoj banji, u prečniku od samo 19 kilometara, nalazi se preko 20 napuštenih rudarskih jama iz rimskog i srednjovekovnog doba.

Pored rudarskih jama, tu su i temelji srednjovekovnih objekata koji su veoma privlačni za tragače. Legenda i pojedini istorijski podaci govore da u zaseoku Stava postoje i temelji letnjikovca kralja Milutina kao i moguće livnice zlata.



Staza do letnjikovca i livnice kralja Milutina

Legenda bi to i ostala da lukovski gorštaci nisu čuli za stazu koja je navodno vodila od dvora do livnice zlata, a kojom se, kaže predanje, šetala vizantijska princeza Simonida, žena kralja
Milutina.

I ovo bi se završilo samo na priči da Lukovčani nisu pronašli stazu, izvadili kamene ploče i prekopali je uzduž i popreko.

Preci današnjih stanovnika ostavili su priču o livnici gde se topilo zlato. Navodno je posle obilnih kiša Lukovska reka livnicu porušila, a zlato se rasulo niz reku u potezu od Stave pa do Lukovske banje u dužini od oko 8 kilometara.

Najveci deo zlata, kaže predanje, koji je bujica nosila zaustavio se na samom ulazu u banju u takozvanom `"Zlatnom buku." Nije retkost da ova hladna planinska reka preko leta bude puna "slučajnih kupača." Tako je, kažu meštani, i ovog leta svaki kamen rečnog dna podignut i prevrnut.


Rimski i staroslovenski natpisi na svakom koraku

Ono što najviše privlaci tragače su rimski i staroslovenski natpisi, kojih ima na skoro svakom koraku, na stenama, ruševinama i nadgrobnim spomenicima. Retko da neko od meštana otvoreno priča o pohodima na blago. Ali, pojedini opsednuti tragači tvrde da su se uverili da ga zaista ima.

Dragoljub Miletić - Ćoza (63), iz sela Stava, kaže da je potragu za zlatom počeo od malih nogu, kao dečak koji je čuvajući stoku po okolnim brdima kopao i rovario, krampom i budakom gde god je stigao.

Međutim, kaže, drugome se posrećilo. "Baš na mestu za koje sam oduvek sumnjao da ima zakopanog blaga, pre neki dan, samo je ostala rupa pravilno ozidana pečenom ciglom. Plakao sam kada sam to video. Nije mi se dalo da udarim budakom, drugi su ga iskopali. Bila je to čitava ostava blaga," uveren je ćoza.

Tragači sa strane dolaze noću i prekopavu okolna brda. "Za jednu noć iskopaju više nego neka građevinska mašina, iskopaju na desetine kubika zemlje," kažu meštani Stave. Došljaci kopaju uglavnom u grupama, pod okriljem noći i u tišini.



Prekopan i pod lokalne crkve

Koliko je jaka opsesija zlatom najbolje govori podatak da su potkopavani i temelji crkve Svete Mine u Stavi, selu gde su sujeverje i strah od nebeske kazne jači od zakona.

"Dolaze kopači iz drugih krajeva, nismo mi jedini. Oduvek se ovde kopalo, a mesto se ne bira. Tako je u crkvi Svete Mine u Stavi prekopan čitav pod. Niko ne zna da li je nešto nađeno. Naši stari su pričali da je u crkvi zakopano blago. To celo selo zna, ali se niko od meštana nije usudio da kopa po crkvi," kaze Ćoza.

Pomamu za zlatom iskoristili su lukaviji, pa novac zarađuju bez fizičkog rada. Promućurnim crtačima mapa i trgovcima, lakoverni plaćaju dajući i poslednji dinar. Lažne mape o skrivenom blagu se prodaju po neverovatnim cenama.

Meštanin Dragoljub Miletić je, kaže, imao priliku da vidi mapu, tušem nacrtanu, na običnoj štavljenoj svinjskoj koži. "Čuo sam da su po selu nudili mape na kojima je obeleženo mesto gde je zakopano blago iz turskog doba," kaže meštanin Stave Goran Radisavljević.



Imena "od zlata"

Skoro sva mesta u okolini Lukovske banje nose imena po zlatu: "Zlatna čuka," "Zlatna ravan," "Zlatni potok," "Zlatni buk." U poslednje vreme i kafane u banji i okolini imaju "zlatna" imena.

Dok Lukovska banja obiluje burnom istorijskom prošlošću, legendama i narodnim predanjima, njeni stanovnici opsednuti zlatnom groznicom jedva sastavljaju kraj s krajem.

Ipak, nedavno je zvanično potvrđeno da u ovom kraju zaista ima zlata. Rudarski inženjer Nikodin Gilić kaže da su uzorci sa nekoliko lokacija ukazali na zlato. "Analiza zemlje sa vrha 'Zlatne čuke' je pokazala da ovde ima tragova zlata. Ali, zbog nedostatka novca dalja istrazivanja su obustavljena."

Dok lukovski mladići traže blago i ono malo devojaka su se udale i otišle u druga mesta. U Lukovskoj banji danas ima oko 160 neoženjenih momaka, a u celom kraju nema ni jedne devojke za udaju.

Potraga za zlatom u ovom kuršumlijskom kraju i dalje traje, ali i potraga za devojkama. Gorštaci iz Lukovske banje kažu da neće prestati da tragaju za skrivenim blagom kralja Milutina i da nikada neće napustiti rodni kraj.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Legende o prokletoj Jerini i njenom blagu


Mirjana Kandić (Smederevska sedmica), 1. Novembar 2004.

Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Malom gradu nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago se može otkopati ako njega, Iliju, zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja', kazivao je san. I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago

U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je ovdašnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”. U selu Osipaonici na 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom XX veka zabeležio predanje po kome je Jerina počela da zida Tvrđavu u Osipaonici, jer su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Kad tu nije našla vodu guske su odletele u selo Radinac nadomak Smedereva, gde je Jerina takođe počela da zida grad. Odatle su ptice prhnule na ušće Jezave u Dunav, gde je nikla Tvrđava, jer se guske više nisu selile. Ovo predanje odražava prastaro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu to je znak da je to mesto dobro za gradnju.
Gatanje po letu ptica (auspicije) poznavali su još stari Rimljani. I graditelje Rima ptice su dovele na mesto pogodno za zidanje grada.
U istom selu doktor Pavlović zapisao je i to kako je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine zrači neka demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave ona bi pod njom bila izgorela. Njena pratnja sastojala se od samih muškaraca, od kojih je ona zvala na prenoćište koga je htela. Posle jedne zajednički provedene noći svakog svog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac. Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila već ga je uzela za muža. Od nje je Đurađ tražio vlast nad narodom i ona mu je želju ispunila. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on sa narodom postupao čovečno i olakšavao mu kuluk, zbog čega je narod sa većom voljom radio i brže završio grad.
Predanje jasno pokazuje do koje je mere narodno sećanje opredeljeno protiv despotice Jerine. Želeći da opravda svog despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju Irinu Kantakuzin. Ona je prikazana kao biće demonske snage, za šta je dokaz i ona izgorela trava ispod nje.
Njoj se pripisuje i zidanje grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedan lokalitet na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad postojao mnogo pre njenog dolaska u Srbiju. Ali, Jerina je, po narodnom predanju i pesmama, kriva i za potpadanje despotovine pod tursku vlast. U pesmi se kaže da je dala ćerku Maru za turskog sultana i sa njom zemlju i gradove u turske ruke. Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po njoj, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.
Sećanje na bogatstvo despota Đurđa, koji je zaista bio u svoje vreme jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o “blagu proklete Jerine”. Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje, i neretko se ponovo može čuti, da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Turaka. Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, mada, ispostaviće se, dobrovoljne ljudske žrtve. Leontije Pavlović o ovom slučaju pisao je sledeće:
“Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (tj. Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago može otkopati, ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja'. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga je zaklao 30. III 1892. na Veliki ponedeljak uveče.”
I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago.
Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Onaj ko zna da pristupi ovakvom mestu na pravi način mogao je da se obogati preko noći. Po istom, verovanju ova mesta su čuvana od strane neke nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu morao bi biti ubijen. Lovci na blago su zato pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba prineti, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Gledali su ujutro kakve će tragove videti u pepelu, pa su žrtvovali na tom mestu životinju, čije su tragove videli, ili čak čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Danas je to neproverljivo, ali u narodu je ostala priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima. Slučaj Ilije Konstantinovića može se, dakle, smatrati za varijantu ovog verovanja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Legenda o zakopanom blagu u Miljkovcu, kod Niša, i dalje mami tragače. Tu je bila organizovana najveća potraga za zlatom na prostorima bivše Jugoslavije

VEKOVNA priča o zakopanom blagu u Miljkovcu, udaljenog dvadesetak kilometra od Niša, i dalje mami mnoge lovce na zlato, koji gotovo danonoćno prekopavaju brda oko ovog sela. Svi oni, neumorni i pohlepni, tragaju za starimvizantijskim blagom iz6. veka.

Po drugim pričama, Miljkovac krije blago Nemanjića, a ima i onih koji tvrde da se tu nalaze dragocenosti koje su hajduci pljačkali od Turaka. Meštani Miljkovca pričaju da su mnogi tragači dolazili sa namerom da pronađu staru podzemnu vizantijsku crkvu ispunjenu zlatom, krunama, odorama i dijamantima, ali niko još nije uspeo do sada.

- Navodno, u ovom ataru je sakriveno čak 17 tona blaga - kaže Vladan Jovanović iz Miljkovca.

U Srbiji postoje ljudi koji tvrde da imaju detaljne mape gde se ta vizantijska crkva nalazi, ali niko još do sada nije uspeo da odgonetne misteriju o zakopanom blagu kod Miljkovca. Na lokaciji od nekoliko kvadratnih kilometara, gde se pretpostavlja da bi mogla dase nalazi podzemna crkva, postoje nekoliko zanimljivihistorijskih i turističkih atrakcija.

Tu je „locirano“ rano vizantijsko utvrđenje Gradište, koje je bilo deo odbrambenog sistema rimskog cara Justinijana Prvog (527-565), u čijoj unutrašnjosti se nalazi i ostatak crkve iz tog perioda. Nekoliko stotina metara dalje se nalaze ostaci srednjovekovnog zamka Železnik iz 14. veka.

A koliko je legenda o zakopanom blagu u selu Miljkovac, kod Niša, veliki mamac za lovce na zlato, pokazalo se pre više od 15 godina, kada je na ovim prostorima organizovana najveća potraga za zlatom na prostorima bivše Jugoslavije u 20. veku!

Miljkovčani ovih dana izbegavaju da detaljnije pričaju o ovoj velikoj „akciji“, ali je izvesno da je velika potraga organizovana pod „amanetom“ države. Tada se, navodno, konstatovalo da je došlo vreme da se skine vekovnoblato i zemlja sa skrivenog blaga dinastije Nemanjić i da bi to moglo da popunidevizne rezerve i izvuče Srbiju iz teškog stanja u kome se tada nalazila.

U samom selu i na okolnim brdima tada je bilo naoružanih grupa, a potragu za blagom je predvodio misteriozni Italijan sa Sicilije Salvatore Antoni Fiandak sa timom speleologa. Miljkovčani kažu da je on bio i vidovit. Za kopanje su se koristile teške inženjerijske mašine i dinamit,a mesto na kome je kopano nazvano je „Jovinajama“, po Jovi Brankoviću, iz Miljkovca, na čijem imanju se kopalo.

- Kada sam tih godina video da na mom posedu nešto rade nepoznati ljudi prijavio sam ih policiji, gde mi je rečeno da se ništa ne brinem i da će svaka eventualna šteta da mi bude nadoknađena - priča Jova Branković. - Sigurno su tražili magaze i zlato, ali niko ne zna da li su nešto i pronašli.

Sama „Jovina jama“ se nalazi ispod stene i duboka je pedesetak metara, a bila je prokopana još toliko. Tragači su navodno imali staru mapu sa tekstom „nađi kamenutablu na kojoj su ispisana sedam slova i tri krsta, ispod koje se nalazi podzemna magaza od 12 prostorija puna zlatnih dukata, zlatnog nakita,četiri krune sa dijamantima i puni kazani raznog blaga. Tu se nalazi ipodzemna crkva optočena zlatom“.

U to vreme, tvrde Miljkovčani, u selu je viđen i Željko Ražnatović Arkan sa svojimljudima. Meštani pričaju i da se posle dve godine iskopavanja i traganja jednog dana iznad sela pojavio helikopter, koji je dugo „lebdeo“ iznad brda gde se nalazi „Jovina jama“.

Da li je i šta helikopter podigao ostalo je nepoznato. U Miljkovcu vele da blago nije pronađeno, a da su tragači bili jakoblizu da ga nađu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Smuk čuva krunu


Ekipa „Novosti“ u vrletima Sokolice u potrazi za skrivenim blagom Nemanjića. Priča se da lovci na blago preko noći osede ili polude

MNOGI su u tu pećinu ušli, ali nisu svi izašli.

Ovim rečima su seljani iz sela Ostra, nadomak Čačka, okupljeni oko lokalne prodavnice, dočekali ekipu „Novosti“, koja je tragom legendi o zakopanom blagu Nemanjića i izgubljenoj kruni cara Dušana krenula put Sokolice, mitske i šumovite planine, pune pećina, zmija i izvora.

Legende o zakopanom blagu najsjajnije srpske dinastije prisutne su u ovom kraju vekovima. Desetine ekipa istraživača, entuzijasta, arheologa, ali i belosvetskih pljačkaša grobnica, protutnjalo je Sokolicom sve u nadi da će naći famoznu pećinu gde je legendarni despot Đurađ Branković, bežeći pred Osmanlijama iz Smedereva, pohranio kompletnu kraljevsku riznicu. Nisu ih sprečavale ni policijske patrole, ni lokalni seljani, ni neprohodno rastinje...

Strah u kosti više su im ulivale jezive priče o zamkama u šumi, šiljatim kočićima, jamama punih otrovnica, ali i utvarama i drekavcima. Seljaci iz Ostre i susednih Mrčajevaca pričaju desetine priča, po kojima su mnogi lovci na blago preko noći osedeli, poludeli ili jednostavno - nestali.

- A što vam je nužda? Nema tu ništa osim starog kamenja, a i njega ćete teško naći - ubeđivali su ekipu „Novosti“.

Predanje kaže da je šest volova dovuklo sanduke pune zlatnih pehara, dukata, dragulja i pozlaćenih krivošija, koji su tu pohranjeni u jednoj od pećina, a da ovu jamu vekovima čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara. Legenda dalje kaže da blago stolećima čuva i svojevrsna prikaza, duh jednog od monaha obližnjeg manastira Vujan, kojeg prati čopor vukova.

Da priča o skrivenom Nemanjića blagu nije samo puka narodna bajka nagoveštava i podatak da se blagom Sokolice intenzivno bavio i jedan od najvećih srpskih diplomata Čedomilj Mijatović. Ovaj erudita i rado viđeni gost evropskih dvorova, najveći viktorijanac među Srbima, u romanu „Rajko od Rasine“ piše o skrivenom blagu Nemanjića na prostorima planinskog venca Vujan, kome pripada i Sokolica.

Na putu kroz šikare i vrleti Sokolice zaista ima zmija. Vodiči tvrde da ovde ima i vukova i lisica. Skriveni su u brojnim jamama i ponorima.

I mada je ekipa „Novosti“, posle celodnevnog lutanja uz pomoć topografskih karata, busola i skrivenih znakova došla do famozne pećine - od zlata ni traga.

Na vrhu planine, međutim, zatiče neobičan prizor. Staro vizantijsko utvrđenje, svojevrsni mali grad, najverovatnije s početka petog veka, gotovo je pojela grabova šuma. Ovde je, tvrde upućeni, bila vizantijska posada, koja je kontrolisala lokalne puteve i čitavu oblast od Kraljeva do Čačka. Izgrađen je sistem objekata za vojničku posadu, uključujući i prostorije za odmaranje, molitvu, obedovanje.

Jedan od učesnika ekspedicije, pozanavalac arheoloških lokaliteta u čačanskom kraju, smatra da je čuvena Gradina dva na planini Jelici bila u posebnoj vezi sa vizantijskim utvrđenjem na Sokolici.

U svakom slučaju, impozantna građevina dostojna zapadnoevropskih utvrđenja vekovima kopni i propada. Umesto atraktivne turističke lokacije, koja vapi za ekskurzijama i gostima, vizantijski grad propada i nestaje.

MISTERIJA ZALUTALOG ČOBANINA
SELjACI se kunu da se pre tridesetak godina nedaleko od sela Borač, gde su pre sedam vekova stolovali „zmajski vitezovi“ despot Stefan Lazarević i legendarni Rade Oblačić, izgubio čobanin. Tražili su ga nekoliko dana, ali od njega ni traga ni glasa. On sam je, međutim, živ i zdrav, izašao posle četiri dana iz jedne od pećina na Sokolici udaljenoj nekoliko desetina kilometara. Nikad nije hteo da kaže šta je video i koga je sreo u lavirintu podzemnih tunela i pećina.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Uskršnja svetlost prečica do zlata!
Verovanja: Vaskrs mnogi Srbi proveli u potrazi za zakopanim blagom

Svetog dana, na Uskrs, po celoj Srbiji se, u mnogim domaćinstvima odigravaju razni rituali. Ne samo kao spomen na ponovno oživljavanje Isusa Hrista, već i zbog sreće i zdravlja sopstvene porodice. Oni čuvaju pagansku tradiciju po kojoj se noć pred Uskrs, svake godine, na tamnom nebu, pojavi plamičak koji se ubrzo rasplamsa u veliku vatru i osvetli put onome kome je suđeno da tu svetlost ugleda. "Požar" na nebu, tri puta se povećava i smanjuje. I svako ko tada primeti i izdrži blještav sjaj, treba da joj pođe u susret izgovarajući polušapatom: "igra zlato". Da nakon toga pomisli važnu želju jer će mu se sigurno ispuniti, ili da pođe u potragu za nekim zagubljenim blagom, jer će ga kaže narod, sigurno naći.

Avanturisti koji krenu u potragu, treba da krenu putem prema toj svetlosti, i po predanjima iz Timočke krajine, ubrzo će naći sledeći znak. Uglavnom drvo ili kamen sa urezanim simbolom ribe ili neke druge plodne životinje. To je mesto gde treba kopati.
Ali, treba znati i da srećnici koje zlato traže na Uskrs, na ukazanom mestu, susreću i sa čudnim mitskim bićima, Talasonima. To su duhovi ljudi zakopanih zajedno sa blagom, zaduženi da ga čuvaju. Oni su zadnja provera da li je kopač zaista odabran da se preko noći obogati ili je slučajno zalutao u mistični svet utvara i blaga.

Ako je u pitanju prevara sudbine, put do zlata mu se zatvara, on se vraća kući i ubrzo ga sustiže strašna kletva. Čak i oni koji su skriveno zlato nalazili slučajno po pećinama, nisu bili bezbedni. Etnolog Jasna Mijailović u svojim istraživanjima naišla je na legendu da su se seljaci tada dovijali i vredan prtljag iz špilja iznosili uz pomoć trave raskov koja ima moć da otvara sva vrata.
Raskov ili raskovnik je inače neobična, retka biljka, mnogi čak tvrde da i ne postoji. Ali Timočani kažu da je ima, samo, je vrlo retka i može se naći isključivo tamo gde jež ili kornjača legu svoje mlade. Vešti seljaci zato iz okoline ukradu malene kornjače i ježiće. Njihove majke zabrinute za svoje mlade pođu u potragu, i kada nađu busen raskovnika uz miris koji se sa njega širi, prizovu i svoje mlade.

“Hodočašće” ježa ili kornjače, iz prikrajka šacuju tragaoci za zakopanim blagom. Kada se majke sretnu sa svojim mladuncima oni otimaju raskovnik i uz pomoć njega "otvaraju" sva zaključana vrata pećina ili zemunica u kojima se nalazi blago.
Onaj, ko bi se i pored nabrojanih velikih prepreka, dočepao blaga "nepozvan", potražio bi pomoć od vračara koje su magijskim obredima, pozivajući više sile, određivale kakvu je žrtvu potrebno podneti za uzvrat.
Kopači zbog toga odlaze veštim timočkim vračarama. Mudrim staricama za tu priliku donose grumen zemlje sa mesta odakle je zlato iskopano, a one onda proveravaju da li je plen proklet. Ako je blago, onaj ko ga je sakrio, stekao "krvavim" rukama, za njega onaj ko ga nađe, mora podneti žrtvu krvlju. Što je blago veće, i žrtva mora biti strašnija. Kada neko pronađe zakopano blago na Uskrs, vračara, preventive radi, pusti malo krv iz prsta nalazača i tako sa njega skine eventualno prokletstvo.

Svi ovi rituali suvišni su ukoliko je blago pronađeno za Uskrs "nevino". Tada se samo iz zahvalnosti, pričao nam je Milan Radušević iz Bora, zakolje ovan ili petao.
Nekada se žrtva određivala i prastarim običajem posipanja pepela spaljene vinove loze na mestu gde se kopa. Trag životinje koji bi se pokazao, označio bi i koju žrtvu treba prineti. Životinja se klala, i na ražnju vrtela u smeru kazaljke na satu iznad jame sa zlatom. Kad ima više kopača, nalazača zlata, žrtva se podnosi za svakog ponaosob.
Tragači i kopači zakopanog blaga, inače, od davnina poznaju i sopstvene kodekse od kojih nikada ne odustaju. Po knjizi "O vatri u srpskim običajima", etnologa Trojanića, oni su se oduvek striktno držali određenih pravila: zlato su kopali samo noću jer se danju "pomera", pre kopanja su izbegavali blud, laži i nepoštenje, sve vreme su se suzdržavali pogrdnih reči i psovki a tokom samog rada bila je potpuna tišina. Blago se među tragačima delilo na jednake delove, a malo zlata ostavljano je na dar čuvaru Talasonu. Za slučajnog prolaznika koji bi ga kasnije našao, govorilo se da ga je obasjalo sunce.

Srbi koji i danas čekaju Uskrs i traže na nebu znak, kako bi krenuli u potragu za zakopanim blagom, drže se svih ovih starinskih pravila.
Mnogi čak veruje da je zlato opasno samo po sebi, jer sujeverje, uz potragu za njim vezuje i padavicu kod devojaka, čudne bolesti i nesreće. Smatra se čak i da su pegavi oni koji su kao deca ostavljani na mestu gde je zakopano blago.
Ta verovanja hiljadama godina žive posebno među stanovnicima istočne Srbije, područja koje je zlatonosno. Zato ga oni, primorani da od zlata žive, radije vade iz reka koje su presecajući doline, razotkrivale mnoge rudne žile i u svom mulju nosile i kristalne škriljce sa ljuspicama zlata.
Ipak, još je mnogo onih koji veruju u legende o zakopanom antičkom, hajdučkom ili četničkom bogatstvu, i njegovom nalaženju na Uskrs. I to nije neopravdano. Jer nema godine da ne pukne glas o nekom slučajno iskopanom ćupu sa novčićima, pronađenoj statuici iz starih rimskih radionica ili praistorijskoj keramici.

Na ovaj način otkriveno blago za Uskrs je tokom prethodnih godina bilo i smernica velikih arheoloških istraživanja. I dalje postoji dilema da li bi Rudna Glava, najstariji rudokop u jugoistočnoj Evropi, ikada bio istražen da šezdesetih godine sasvim slučajno, tokom Uskrsa, u blizini nije pronađen keramički žrtvenik star pet milenijuma.
Davne 1950. u staroj Brzoj Palanci seljaci su podarili nauci i nalazište Aluna. Čim je video deset predmeta od bronze koje je pronašao Petar Kostić, naš akademik Dragoslav Srejović znao je da je na tragu starom naselju iz bronzanog doba.

Čak je i jedinstveno u svetu, svetilište Jupitera Dolihena u starorimskom kastelu Egeta, pronađeno tako, posle potrage za blagom. Kopajući rupe, izvesni M. Perić otkrio je četiri skulpture od belog mermera, dva orla, bronzanu tablu sa latinskim natpisom i još mnogo vrednih nalaza.
- Sada, posle tri decenije intenzivnih arheoloških istraži - vanja na području Timočke krajine znamo da tu nema čuda jer je ovaj prostor oduvek bogat rudom, bio sedište značajnih centara u svakom periodu civilizacije. Mnogo toga stoji pod zemljom i čeka da bude pronađeno - kaže Slađana Đurđekanović, viši kustos Muzeja u Boru, naglašavajući da među ovim neobičnim "arheolozima" sa uskršnjim znakom, plugom i motikom, ipak nisu svi savesni. Mnogi sve nalaze zadrže za sebe i prodaju ih strancima umesto da ih daju muzejima.


Traže se dukati zaboravljenih hajduka

Vlast nad Timočkom krajinom oduvek je bila čežnja najvećih imperatora i vojskovođa. Preko litica mistične Đerdapske klisure koja je odvajala staro Rimsko carstvo od tadašnjih divljih plemena, marširalo je kroz protekla stoleća mnogo vojnika, i još je više bilo hajduka i njihovih jataka, koji su im se suprotstavljali. U toj vekovnoj borbi, svi su oni sa sobom nosili mnogo zlata, otimali su ga jedni od drugih, sakrivali ga po tavanima brvnara ili su ga zakopavali. Veći deo plena nikada nije pronađen, pa zlatna groznica, koja sav ostali svet spopada samo pred Uskrs, stanovništvo u istočnoj Srbiji, ne prestaje da trese.
Današnji tragači posebno su zaintrigirani pričom o Živanu i Nili koji su početkom ovog veka, Timočanima bili poznati kao hajduci. Harali su planinskim zabitima Velikog i Malog Krša, po šumama Deli Jovana i oko Miroča. Uz Dunav su sačekivali i pljačkali harač sa turskih lađa ali im je pođednako drago bilo i zlato Kneza Miloša koji su njegovi podanici sakupljali od tadašnjih poreznika.
Hrabriji su uhodili ali im je retko polazilo za rukom da dvojici hajduka, otmu blago. Tako se i danas pouzdano zna da velika količina zlata čeka svog nalazača pored sadašnjeg savremenog puta od Negotina do Zaječara, na potezu Miljanovac, pored sela Rgotine. Po zapisu Dušana Ranđelovića, tu su se pre stotinjak godina kočijama prevozili nameti sakupljeni od okolnog življa. Džakovi sa parama voženi su u Negotinsku krajnu ili u načelništvo u Zaječaru, a odatle dalje do vlade u Beogradu.
Nila i Živan su prepadali kočijaše, ubijali žandarme i sa plenom išli prema granicama sa Rumunijom i Bugarskom. Proganjani od velikih četa pandura, našli su se oni u dvorištima mnogih porodica čiji su potomci i danas živi. Seljaci su ih nekada skrivali, a nekada im odavali da im je u selu spremljena zaseda. Sećala se toga i nedavno preminula baka Stana Živanović iz Rgotine koja je kao mlada devojka odbila da im pomogne i ostala praznih šaka. Ali i porodica Tome Zlatinog koji ih je primio i za to bio bogato nagrađen.
Nila i Živan, slavu "nesavladivih" ipak nisu izdržali dugo. Nakon velike pljačke kneževske kočije, morali su da se razdvoje pred kivnim žandramima. Nila je uhvaćen i obešen na Stanojkinom brdu (sadašnje vašarište u Rgotini) a Živan je uspeo da prebegne u Rumuniju. Kada se nekoliko godina kasnije vratio, vođen čežnjom da vidi svoje rodno selo Donja Bela Reka kod sadašnjeg Bora, i pokupi bar deo sakrivenog plena, već je sve bilo drugačije. Narod više nije bio jatački raspoložen ni sentimentalan da pomaže hajduke i on se prerušen vratio u susednu zemlju gde mu se izgubio svaki trag.
Tako i mesta gde su zakopali svoje plenove, nikada nikome nije otkriven. Nila nije želeo da prizna ni kada mu je obećano da će mu vlast poštedeti život, a i Živan je verovatno tajnu poneo u grob. Ali po Timočkoj krajini kruži priča da su najveći deo zlata poharanog iz kneževske kočije sakrili u bunaru u blizini rgotskog groblja koje i danas postoji. Ne može se pouzdano tvrditi, ali meštani Rgotine, povedeni ovom pričom, dugo godina pokušavaju da otkriju koji je to bunar. Tvrdi se da su se u duboke vodene jame spuštale čak i specijalno opremljene ronilačke ekspedicije koje su dovođene iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Svi oni, tragali su, a i danas to čine, za metalnom kutijom. U njoj je ranac od sirove bivolje kože sa više od četrdeset kilograma zlatnih dukata. "Ko ga bude našao biće od Boga odabran", tvrde Rgoćani, pa ni ovaj Uskrs nisu propustili da gledaju u nebo, i čekaju svetlost koja će ih do tog blaga povesti.


Gospojini virovi
Reke koje kriju rimsko zlato

Još od početka šestog veka naše ere, od kada na prostore današnje Srbije po prvi put upadaju slovenska plemena, pa sve do današnjih dana, u mnogim krajevma postoji misterija poznata kao "Gospojin vir". Onima koji ne znaju šta se iza ovog imena krije, čini se eto slučajnim da skoro svaka veća reka, od Dunava na severu pa sve do Timoka na istoku, ima po neku pritoku ili mali zaliv koji se zove Gospojin vir. Vlada uverenje da su se oko tih mesta vezivale priče o nesrećnim ljubavima mladih dama iz prošlih vekova ili da su ona bila omiljena kupališta vila. Ali sudeći po pričama tragača za zakopanim blagom, ime Gospojin vir simboliše nešto sasvim drugo.
U blizini tih lokacija, stari Sloveni su nakon mnogo napora da osvoje i udome se na centralnom Balkanu, za sobom ostavili mnogo blaga. Većinu skloništa za svoje blago gradili su pored reka. Uglavnom su zbog lakog prepoznavanja birali virove, izvorišta ili zatone za koje su mislili da ih ni ljudska ruka ni ćudljiva prioda ne mogu pomeriti. I ne slučajno nazivali su ih Gospojinim virovima.
U njima su sem velikog bogatstva, metalnih i grnčarskih predmeta, pohranjivali i mnogo vrednog, ručno rađenog nakita. I za njima narod na Uskrs ide u pohode.
J. JOJIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

U POTRAZI ZA ZAKOPANIM BLAGOM

Pećina čuva Lazarevo zlato

Predanja kažu da je srpski knez pre odlaska na Kosovo silno blago pohranio u Ravaničkoj pećini i da će ga uzeti onaj ko prođe kraj čuvara, slepih miševa i zmija, preroni jezero i snađe se u lavirintu hodnika, a sve pod uslovom da mu se u međuvremenu ne ugasi baterija



Snop svetlosti iz baterijske lampe bio je preslab da obasja celu unutrašnjost pećine. Svetlo je jednostavno nestajalo u hodnicima i visokom raspuklom svodu. Ka jezeru, iza kojeg se, prema predanju, krije blago kneza Lazara teško se napreduje. Negde je tavanica visoka dvadesetak metara, ali se zidovi dole sužavaju i jedva se postranice provlačimo. A onda nailaze delovi gde se dalje može samo na kolenima ili puzeći. Voda koja se sliva niz zidove nanela je zemlju i sitan pesak, pa noge utanjaju u mekanu vlažnu podlogu.

- A šta ste vi mislili, da samo uđete i tu negde blizu ulaza pokupite blago - kori nas zbog zaostajanja i povremenog gunđanja vodič Grada Đurđević, koji već nekoliko puta pokušava da savlada sve prepreke i stigne do blaga. Ne krije Grada sumnju da će i ovom prilikom stići do cilja. Njegovo višegodišnje iskustvo ne uliva nadu da će nam se posrećiti da posle nekoliko vekova prvi ugledamo zlato sa srpskog dvora.

Grada hoda polako. Iako je zlato iza jezera, on za svaki slučaj pogled zadrži na svakom ispupčenju. U rukama su mu rašlje. Njegov instrument za nalaženje blaga. Kaže da ga te fine vibracije, koje oseti kada se približi metalu do sada nikada nisu izneverile. U svojoj kolekciji ima veliki broj metalnih predmeta koje je pojedinačno nalazio na ovaj način. Na pitanje gde su kilogrami zlata i ćupovi sa dukatima, reagovao je zagonetnim osmehom. Dok polako hodamo, pažljivo birajući gde ćemo da stanemo, Grada priča koliko mu je vremena trebalo da savlada tehniku traganja pomoću rašlji. Gde god da krene, bilo kojim poslom, one su u prtljažniku njegovog automobila.

Prevalili smo prvi kilometar. Sve češće pred nama su udubljenja popunjena vodom. Konačno nailazimo i na prvu prepreku. Onu iz predanja. Svuda oko nas su slepi miševi. Nisu se oglašavali, kako se priča, a jedan nije reagovao čak ni kada smo ga pomazili i fotografisali.


Grada Đurđević sa rašljama
- Voda iz jezera nekada se izlije i stigne gotovo do ulaza, tako da ni desetak metara ne može da se uđe - priča Grada. - Moj poznanik koji je stigao do jezera kaže da dalje nije mogao jer ga je teško preroniti, a i kada se pređe, pitanje je kuda dalje. Preko vode vidi se splet hodnika.

Pećinu niko nije istražio do kraja iz jednog dosta neobičnog razloga. Svako ko je ušao i ma čime osvetljavao put pred sobom, posle nekoliko stotina metara ostajao je u mraku. Lampe, sveće, baterije gasile su se. Svi pokušaji da se bilo šta ponovo upali ostali bi bez uspeha. Doživela je to i naša mala ekipa. Iako smo u rukama imali napunjenu bateriju koju koriste profesionalci, na drugom kilometru, bez ikakve najave prestala je da radi. Kako je izgledao povratak nije za priču, ali nije neinteresantno reći da je samo pet minuta posle izlaska profunkcionisala.

Prema predanju knez Lazar je, pre nego što je krenuo u Kosovski boj, svratio do manastira Ravanice, svoje zadužbine. Tu je predložio monasima da negde sklone najvrednije stvari sa dvora, ali i njihove relikvije, pa ako izgube bitku i Turci ovladaju Srbijom, to blago bude na sigurnom. Zatim je otišao, da bi se ubrzo vratio sa tovarima blaga. Sa ljudima iz pratnje i nekolicinom monaha ušao je u pećinu. Kada su stigli do jezera, načinili su improvizovani splav, i najveštiji je iz nekoliko puta preko vode prevezao blago. Pohranio ga je u jedan od nekoliko hodnika, a onda ulaz zarušio.

U narodu je ostalo predanje da onaj ko krene u potragu mora da savlada nekoliko prepreka. Prva su slepi miševi koji kricima opominju zmije da stižu pljačkaši. Zmije je sa blagom doneo knez, i ostavio kraj jezera, tako da one brane prilaz vodi. A ko bude dovoljno hrabar i vešt, pa savlada i jezero, pitanje je kuda dalje.

- Blago je sigurno u pećini, ali je pitanje gde,-siguran je naš vodič. - Monasi iz manastira uporno tragaju za nekim vrednim knjigama i predmetima za koje se pouzdano zna da su negde sklonjeni.


Na celu Gradinu priču arheolog Predrag Vučković sumnjičavo vrti glavom. Sa nama je krenuo jer smo ga zamolili. U pećinu nije hteo da ulazi, kaže, da ima ko da obavesti ljude ako se ne vratimo. Njegov način rada je sasvim drugačiji od Gradinog. On zvanično kopa, tamo gde su lokaliteti. Kaže, doduše, da i ovo što Grada radi od velikog je značaja. Samo što on zna, Grada je do sada našao nekoliko lokaliteta za koje se nije znalo.

A zna i Predrag mnogo priča o zakopanom blagu. Zna o zlatu ispod čuvene Šuplje stene kraj Bele Palanke. Tamo je vizantijski car Vasilije 1018. ili 1019. godine pohranio oko četiri stotine kilograma zlata. Ostalo je to i negde zapisano. Toliko je ta priča otišla daleko da je i vojska, kada je ovde probijala put, o tome mnogo znala. I celu priču ozbiljno shvatila. Pošto je put probijen, ostalo je da se deo brda minira. A tu je, bar prema pretpostavkama onih koji tragaju za blagom, trebalo da bude zlato. Na dan kada je brdo minirano, radovima je prisustvovao i general Nebojša Pavković. Vojska je to objasnila normalnom procedurom, čovek iz generalovog okruženja došapnuo je da je jedini razlog bila priča o zlatu.

- Niko nije imun na te priče - nastavlja Grada. - Desetak godina krstarim Srbijom, a na poziv nekih ljudi, rašljario sam i u našim bivšim republikama. Da samo znate kakvo uzbuđenje donosi taj zvuk kada pijuk otvara zemlju. Ljudima su se tresle ruke, znoj lio niz čelo, neko sedne jer ga noge ne drže. Bilo je i padanja u nesvest. Na Zlatiboru sam bio na korak do ćupa punog dukata koji su, tako sam posle doznao, samo dan po mom odlasku otkopali. U jezeru u pećini nedaleko od Niša otvorio sam kamenu ploču i čekao da voda opadne, jer nisam mogao ništa da uradim zbog mlečnobele tečnosti koja se pojavi čim krenem tu nešto da radim. A jezera u pećini se čudno ponašaju. Nemaju pravila kao ova površinska. Čudno se pune, prazne, mute. Znam ih na desetine i sva kriju po neku tajnu.

I Ravaničko jezero je sačuvalo svoju viševekovnu tajnu. Mada, iskreno, mi i nismo bili neka opasnost.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Poreklo zakopanog blaga
Da je zakopano blago realnost govore nam svakodnevni tekstovi u srpskoj i svetskoj stampi."Otkriveno blago u Landolu kod Smedereva","Oruci njivu otkrio cup sa zlatnim novcem",Plug izbacio arheoloske nalaze neprocenjive vrednosti",naslovi su koji se obicno s proleca pojavljuju u dnevnoj stampi.Normalno je to,jer prolece je vreme radova na njivama i zbog velikog prisustva ljudi koji pripremaju zemlju za setvu,broj pronadjenog blaga se povecava.Postavlja se pitanje:Odakle toliko zakopanog blaga na teritoriji Srbije?Odgovor se treba traziti u geostrateskom polozaju Balkanskog poluostrva i same drzave Srbije.Ako se izuzmu mitoloske price ,koje nisu bez osnova,ostaju realni istoriski faktori koji se nicim ne mogu osporiti.Nase,srpsko podrucje,oduvek je bilo glavna raskrsnica strateskih puteva koji su vodili sa zapada na istok i sa severa na jug.Doline velikih reka:Save,Dunava,Morave i Vardara su centralni putevi vec vise od dve hiljade godina.Ove puteve su gradili uglavnom Rimljani,a njima su mnogi prolazili.Pocev od rimskih legionara,preko Slovena,Avara,Huna,Mongola,Tatara,Grka,Hriscanskih krstasa pod komandom nemackih careva od kojih je bio najpoznatiji Fridrih Barbarosa,pa do trgovackih karavana iz Venecije,Dubrovnika, i ostalih mediteranskih gradova,svi su prolazili preko ovog podrucja.Cilj njihovih putovanja svakako nije bio turizam,vec osvajacki,ratni pohodi i trgovina.A to su kao sto i danas vidimo,dve materjalno najunosnije privredne grane.Od do sada pronalazenog blaga,pre svega,zlatnog i srebrnog novca,kao i nakita,najvise je iz perioda rimske imperije.Zato je potrebno nesto vise reci o njoj.Rimska imperija je najvece carstvo u dosadasnjoj ljudskoj civilizaciji.Obuhvatala je skoro citavu Evropu kao i velike delove Azijskog i Africkog kontinenta.Zapadna Evropa,Pirinejsko poluostrvo,Apenini severna Afrika,i oblast Kavkaza bili su u sastavu Rimskog carstva.Vremenom su se granice menjale.Carstvo se ponekad povecavalo,ponekad smanjivalo.Dolazilo je narocito na perifernim delovima,i do pobuna,ustanaka kao i upada naroda i plemena koja su zivela van granica carstva,ali se celokupna oblast nije bitno menjala.Medjutim ,ovako velika imperija zahtevala je stalnu i ogromnu vojnu silu kako bi se postovala vlast Rima na celoj teritoriji.A za veliku i jaku vojski potreban je i veliki novac.Do novca se moze doci kovanjem,porezima,i ratnim plenom odnosno pljackom.Zato je Rim drzao stalnu vojsku koja je imala zadatak da cuva vlast u carstvu i da preduzima pohode van granica carstva u cilju obezbedjenja prihoda.Za izdrzavanje silnih armija ipak je trebalo mnogo para,pa je zato svakom legionaru bila dozvoljena i licna pljacka, a posle dvadeset godina sluzenja u vojsci,legionari su dobijali,kao neku vrstu penzije,zemljisne posede u trajno vlasnistvo,gde bi provodili ostatak zivota.ovakva organizacija davala je dobre rezultate i imperija je dugo trajala.Ono sto je vazno za nase podrucje,odnosno za teritoriju danasnje Srbije, je da su se severne granice Rimskog carstva nalazile na Dunavu i da su tu boravile stalne granicne postaje.To je prilicno velika oblast i prostirala se od danasnjeg Beograda do Vidina,obuhvatajuci i juzno zaledje od pomenutog pravca.Mnogobrojni arheoloski nalazi kao i pisani rimski izvori potvrdjuju postojanje ovih rimskih utvrdjenja.Rimske legije su neko vreme provodile na odredjenim podrucijima,a zatim su po potrbi,menjane i slate u druge oblasti carstva.U tim pokretima i selidbama legionari su svu svoju pokretnu imovinu nosili sa sobom.Zbog dugog putovanja,nosenje imovine nije bilo jednostavno,a zlatni i srebrni novac osim sto je vredan,takodje je bio i tezak.Nisu postojale privatne i drzavne banke pa se novac nije imao gde ostaviti.Iz tog razloga legionari su svoj novac zakopavali na samo njima znanim mestima,teze pristupacnim,i to obicno u onim krajevima gde su mislili da se trajno nasele posle zavrsetka vojne obaveze.Obicno su birali krajeve bogate izvorima sa termalnom ili lekovitom vodom,blagorodne zupe gde je bilo moguce uzgajanje vinove loze.Uzgred receno,kulturu gajenja vinove loze i grozdja u ove krajeve doleli su bas rimski vojnici.Banje sa izvorima su im bile potrebne da bi lakse podnosili kostobolje i reumu zaradjenu tokom vojnickog zivota,a vinom su lecili napacenu dusu.Mnogi legionari zbog rizika vojnog poziva nisu uspeli da ostvare svoje zelje niti da se vrate po zakopano blago...

Kako su mesto gde su blago zakopali cuvali kao najvecu tajnu,mogucnosti da se ono otkrije bile su nikakve.Ali vremenom mnogi u rimsko vreme nenaseljeni i nepristupacni krajevi postali su sasvim dostupni tako da se slucajno i prilikom obavljanja sasvim obicnih poslova kao sto je oranje ili kopanje temelja pronadje davno sakriveno blago.To blago je razlicite vrednosti. Nekada,kada je u pitanju zlatan novac ili nakit,to je pravo bogastvo i nalazacu moze u potpunosti da promeni zivot.Nekada je u pitanju blago koje ima odredjenu kolekcionarsku i istorisku vrednost,ali ne i materjalnu.Takvi pronalasci interesantni su pre svega za nauku i predstavljaju jos jedan materjalan dokaz o boravku Rimljana na ovom podrucju.Pored ovog,mozemo slobodno reci licnog blaga rimskih legionara,moguce je pronaci i vece kolicine blaga koncentrisane na jednom mestu.U tom slucaju rec je,skoro uvek,o kovanom novcu.U pitanju su kase ili blagajne vecih vojnih jedinica.Zbog opasnosti od stalnih napada plemena sa druge strane granice,blagajne su se cuvale dobro skrivene i za njih je znao mali broj ljudi iz komandnog kadra legije.Desavalo se da prilikom iznenadnih napada jedinica bude primorana da se povuce,a da oni koji su znali gde je blagajna izgube glavu,i da se citava stvar preda zaboravu.Takvo blago se obicno krilo u zidinama utvrdjenja i verovatno je da se i danas TAMO NALAZI.Pored blaga iz doba rimljana na teritoriji danasnje Srbije i Makedonije mogu se pronaci dragocenosti i iz drugih perioda.Vec je receno ko je sve ovim krajevima prolazio.

Svaka vojska je sa sobom nosila vojne blagajne ili u povratku sa ratnih pohoda,i tovare opjlackanog blaga.U ovim krajevima bi cesto dolazilo do raznih hajduckih zaseda i napada sa ciljem otimanja plena.Nekada je to uspevalo,a nekada se blago zakopavalo da ga protivnik ne pronadje,sa nadom da ce kada bitka prodje,ono biti otkopano i odneseno.Obicno se to nije desavalo i blago bi ostajalo zaboravljeno.Da bi se ovo blago pronaslo potrebmo je dobro poznavati tadasnje putne pravce i proucavanjem topografije lokalnog podrucja otkrivati mesta koja su pogodna za organizovanje prepada.To su bili obicno useci,klanci ili klisure kroz koje su isli putevi.Kako su ti napadi bili iznenadni,oni koji su ga posedovali mogli su ga samo tu u blizini sakriti.U narodu su zabelezene mnoge price i o hajduckom blagu.To blago prestavlja bogat plen raznoraznih hajduckih ceta,koje su skoro do pocetka dvadesetog veka povremeno vrsile prepade i pljacke sto trgovacke karavane,sto bogate pojedince.Ovi prepadi su se obicno obavljali na perifernim i granicnim delovima administrativnih oblasti ili u blizini bogatih rudnika.Taj plen se zbog mnogobrojnih potera sakrivao po planinskim zabitima ili pecinama cekajuci da prodje neko vreme pa da se onda potrosi.Nekada se za to imalo vremena,a nekada ne, pa je i to blago padalo u zaborav.Veruje se da u Homoljskim planinama i danas ima dosta ovog blaga.Price nisu bez osnove,jer ovaj kraj je ranije bio poznat po hajduciji,a i rudnik zlata u Majdanpeku je veoma blizu Homolja.Ovo su istoriski provereni podaci i njima se moze verovati.Medjutim,to nije dovoljno.Traganje za blagom,koga sigurno ima,dugotrajan je i mukotrpan posao sa neizvesnim ishodom

[You must be registered and logged in to see this link.]