Zanimljivosti

Sudija pita optuzenog Zemunca:

- Ako ste vec ukrali zlatan nakit, zasto ste ostavili pet hiljada evra koje su bile u drugoj fioci?
- Ajde nemojte sad i vi...Dosta mi je sto me ceo Zemun zajebava!

Води Лала два кера.

Сретне га комшија:

* Ју Лало како им је фина длака. Је л' их ти то сам чешљаш или неко други?

* Па овог десног сам чешљам.

* А овог другог?

* Па и њега.

* А јеси ли им ти сам секао уши?

* Па овом десном сам сам сек'о.

* А овом другом?

* Па и том сам ја сек'о.

* А репови? Ко им је подрезивао репове?

* Па овом десном сам ја подрезив'о.

* А овом другом?

* Па и том сам.

* Да ти то мене, Лало, мало не зезаш? Што год те питам ти кажеш прво за
овог десног па онда то исто за оног другог.

* Па то је зато што је овај десни мој.

* А овај други?

* Па и он је.

Улази полицајац у књижару и чује како се трговац и муштерија свађају па каже:
- Ја сам представник закона, зашто се свађате ?!
- Овај тражи свеску са круговима - рече продавац изнервирано. Ухвати полицајац човека за ухо и избаци из књижаре са речима:
- Марш, будало неписмена, ко је још видео свеску са круговима!
- Хвала, хвала...А шта ћете Ви?- упита продавац
- Дајте ми глобус Босне за Четврти разред.
''''''''''''
Друго место

Опљачкају Мујо и Хасо пошту и побегну са две вреће плена.
како их је прогонила полиција, договоре се да сваки узме једну врећу и оде на своју страну
.Сретну се тако након пар месеци и пита Мујо:
- Шта је било у твојој врећи?
- Око пола милиона марака. Купио сам кућу, отворио бурекџиницу и живим сасвим ОК. А у твојој?
- Ма зајеб, пуна врећа рачуна
- И? Шта си направио са њима?
-А ништа, мало плаћам колико могу.

''''''''''''''''''''

Треће место

Причају два полицајца:
- Јуче сам купио четку за WC.
- И?
- Па шта ја знам, некако ми је са папиром било боље...

ПЕРИЧИНО ПИСМО ОЦУ
14/11/2008

Пролазећи поред собе свог сина, отац је био запањен видевши кревет лепо поравнан и све уредно и поспремљено. Тада је видео коверту на јастуку. На њој је писало: "Тата!"

Са најгорим слутњама, отворио је коверту и почео да чита писмо држећи га дрхтавим рукама:



Драги тата,



пишем ти с великом жалости и тугом. Морао сам да побегнем са мојом новом девојком јер сам хтео да избегнем сцену с тобом и мамом. У Јани сам нашао праву страст и она је тако лепа ... Знам да је ти не би прихватио због свих њених пирсинга, тетоважа и њене уске мотористичке одеће као и због тога што је она толико старија од мене, али то није само љубавна страст.

Тата, она је трудна ... Јана каже да ћемо бити јако срећни. Она има камп-кућицу у шуми и хрпу дрва за ложење то ће нам бити довољно за целу зиму. Зелимо да имамо још пуно деце.

Јана ми је отворила очи чињеницом да марихуана стварно не штети никоме. Узгајаћемо је и размењивати са другим људима у Комуни за кокаин и екстази. У међувремену, молићемо се да ће наука ипак ускоро наћи лек за АИДС да Јани буде боље, она то засигурно заслужује. Не брини, тата, мени је сад 15 година и знам да се бринем о себи. Сигуран сам да ћемо вам кад-тад доћи у посету да видите своје унучице.



Твој син Перица





П.С. Тата, ништа од тога није истина. Ја сам преко пута код Марка. Хтео сам само да те подсетим да у животу има пуно горих ствари од оне школске књижице на мом писаћем столу. Волим те! Назови кад буде сигурно да се могу вратити кући.

(MONDO)

BAH I ČAJKOVSKI PROTIV STRAHA
Upotreba zvuka i muzike kao posrednika za poboljšanje i lečenje pojedinih zdravstvenih stanja seže daleko u prošlost. Naučnici tvrde da su ih upotrebljavali i praljudi, naravno nesvesno, odnosno da su znali da neki zvuci na njih deluju umirujuće. U antičko doba ritualni zvuk primenjivan je za lečenje neplodnosti, pri rođenju deteta, raznih proslava, ali i u obredima sahrana.
Oduvek se smatralo da određeni zvuk priziva svece koji su svojom 'onozemaljskom snagom' lečili od bolesti. U dalekoj prošlosti ljudi su bili uvereni da je moć zvuka jedna aktivna snaga koja dolazi iz univerzuma, odnosno Boga i da poseduje više nivoa - telesni, mentalni, emocionalni i spiritualni. U savremeno doba mnogo puta ste čuli da je uz pesmu sve lakše, a mnoge bolnice u svetu muziku koriste umesto analgetika jer je dokazano da smanjuju bolove, odnosno čine ih podnošljivijim.
Muzikoterapija se koristi i kod autistične dece, kao i kod osoba koje mucaju jer pomaže da dovedu u sklad ritam disanja i govor. Danas se u svetu mogu nabaviti i diskovi sa 'lekovitom muzikom', a njihovi izvođači tvrde da deluju na određene čakre (energetske centre) što pomaže pročišćenju i duha i tela. Vrlo su popularni i diskovi sa zvukovima prirode (žuborenjem vode, pevanjem šumskih ptica, kiše, morskih talasa). Postoje, čak, i mašine koje ovakve zvukove reprodukuju u spavaćim sobama.
Svetski stručnjaci za muzikoterapiju tvrde da prilikom slušanja treba leći, opustiti se i ne razmišljti ni o čemu, sem o notama koje čujete. Protiv straha i nemira preporučuju dela Baha i Čajkovskog, protiv nesanice Šuberta i Hendla, za opuštanje Šopena, Vagnera i Dvoržaka, a protiv depresije Verdija i Betovena.

OTKAČENI CITATI SLAVNIH MUZIČARA

Poznati muzičari nisu poznati samo po odličnoj muzici koju su napravili, već i po nekim svojim otkačenim izjavama.

• Mi smo danas popularniji od Isusa, pa ne znam ko će prvi nestati - Rock'n'roll, ili Hrišćanstvo - Džon Lenon

• Želim da budem kao Gandi, Martin Luter Kingt i Džon Lenon, ali želim da ostanem živa - Madona

• To zapravo dođe kao pravi šok, kad vidiš koliko te ljudi ne voli - Fil kolins

• Mislim, ako ne učinim ono što kažem, ako ne učinim ono što želim, ako nije politički subverzivna, ako nije seksi, ako nije moderno i ako sve to što se dogodilo nije istinito, onda nije ni vredno slušanja - Malkolm Meklaren

• Ne koristite drogu, nemojte se seksati bez zapštite, ne budite nasilni ... ostavite to za mene - Eminem

• Ponekad kada sam leteo preko Alpa pomislim, 'To je kao i sav kokain koji sam ušmrkao' - Elton Džon

• Naravno, mi smo to radili za novac. Uvek smo to uradili za novac - Mik Džeger
• Nećúbiti srećna dok sam poznata kao Bog - Madona

• Ja sam instant zvezda, samo dodajte vode i promešajte - David Bouvi

• Kada sam prvi put otišao u Betty Ford Centar na odvikavanje od alkohola, bio sam veoma iznenađena što nije bilo bara sa pičem ... Mislio sam da vas tamo uče kako da se pije kao džentlmen - Ozi Ozborn

• Ja sam onaj koji ima da umre kad je vreme za mene da umrem, pa neka živim svoj život kako ja želim da živim - Džimi Hendriks

• Ne znam ništa o muzici. U mojoj struci ne morate da to znate - Elvis Prisli

• Ja mogu da dođem na binu, otkopčam šlic, izvadim onu stvar napolje i opet bi bilo svakavih izjava - Bono

ZANIMLJIVOSTI IZ SVETA MUZIKE
• Najglasniji zvukova prirode koji su ikada stvoreni na Zemlji, verovatno su zvuci gigantskih vulkanskih erupcija, kao što su naprimer bile eksplozije na ostrvu Krakatau.

• Staklo čaše može da vibrira kada je pogođeno talasom zvuka. Ovo je zbog rezonancije. Neki pevači imaju glas koji vibrira staklo toliko da može da je polomi. Isto se može desiti da prozorsko staklo vibrira od zvučnih talasa. U jednoJ crkvi, glasni hor uspeo je glasom da razbije vitražni prozor iznad oltara.

• Nekoliko muzičkih instrumenata zovu se po njihovim pronalazačima. 1840-ih došao je saksofon, od kompozitora John Philip Sousa. Mnogo moderniji instrument je Moog sintisajzera čija je prva verziJa napravljena 1964. od strane američkog stručnjaka za elektroniku Roberta Mooga.

• Neki muzički instrumenti su razvijeni od uređaja koji su se prvobitno koristili za slanje zvučnih signala za komunikaciju. Neki od najboljih primera su bubnjevi i rogovi.

• Jedan muzički komad nema zvuka uopšte. Nazvan je '4 minuta 33 sekundi'. 'Napisao' ga je američki kompozitor John Cage 1954. Pijanista sedi pored klavira i ništa ne radi tačno 4 minuta i 33 sekunde.

• U Alpima, planinama Evrope, dugački drveni rog koji se zove alphorn su koristili pastiri da bi pozvali jedni druge. Alpenhorn takođe se naziva i alpski rog, njegov glasni, duboki zvuk odjekivao bi širom doline i pozivao ljude u crkvu - ili u rat. Slični instrumenti se koriste u brdskim delovima Nemačke.

• Buka od kamiona može izazvati oštećenja koja dolaze od zvučnih talasa kroz vazduh ili od veoma niskih vibracija kroz zemlju.

Стиже нам Codex Alimentarius

28.05.2010.

Како би мултинационалне компаније остваривале велике профите и биле
фаворизоване на светском тржишту обарају се све досадашње контролне норме у
области производње хране, адитива и осталих додатака храни. Али да би се
угушила конкуренција доноси се и велики сет прописи који ће ових дана у Србију
донети монструозни Codex Alimentarius
Вероватно већина нас није чула за Codex Alimentarius, зар не? Ако нисте чули за
њега, то значи да је елита постигла свој циљ, јер им управо то највише
одговара. Када бисте
знали шта је Codex, њихов опстанак би био угрожен. Управо то желимо постићи
овим блогом, јер Codex долази. Биће стављен у употребу 31. децембра ове године.
Можда
вам у овом тренутку то ништа не значи, али пошто вам сад образложим у чему се
Codex састоји, биће вам јасно. Ако после тога почнете да размишљате о њему,
мој циљ је постигнут.

Шта је заправо Codex?

Codex Alimentarius је скуп правила за регулацију пољопривреде и потпуну
контролу хране од семена до коначног производа. Покушаћу на што једноставнији
начин написати шта значи његова примјена:

· Под Codex-ом више није потребно обележавати животиње које су генетски
модификоване, што је до сада било обавезно. На тај начин ће се животиње
укрштати и
тиме ће се уништити природни потенцијал постојећих раса, што је и циљ Codex-а.
· Сво поврће и семе ће бити изложено зрачењу. Тренутно се то ради само код
семења и поврћа које је дуго у транспорту, како би остало свеже што дуже. Под
Codex-
ом ће то бити обавезно за сво поврће, семе, животиње и месо.

· Увођењем Codex-а ће све животиње, које се узгајају за храну или млеко, морати
да добију Monsanto хормон раста и Monsanto антибиотике. Иначе, компанија
Monsanto
је највећи произвођач генетски модификованих животиња на Свету. Врло подла,
једна од најподлијих компанија на Свету.

Људи ће обољевати због употребе генетски модификоване хране. Када се догоди ту
ускаче фармација, која ће им нудити помоћ у облику својих лекова. Готово сви
природни лекови ће бити забрањени и означени као опасни, а дозвољени ће бити
само фармацеутски производи. Па нека ми неко каже да је
хемија здравија од природних производа, како хране тако лекова. Природни лекови
су конкуренција фармацији, па их зато желе укинути. Витамински додаци ће моћи
да се добију само на рецепт. Codex у основи спречава и укида природно органско
ратарствo

ZAŠTO SMO GOLICLJIVI
Oko golicljivosti ima dosta kontradikcija. Osećaj golicanja istovremeno dovodi do smeha i uznemirenosti. Svako vas može zagolicati, ali vi sami sebe ne možete.
Kad vas neko golica, fina nervna vlakna na površini kože se aktiviraju. Ta vlakna su naročito osetljiva na spore, razvučene stimulacije, kao što su blago milovanje ili kretanje insekta po telu. U odnosu na druge signale, impulsi golicavosti putuju sporo ka moždanim centrima.Reagovanje na golicanje, koje diktira mozak, slično je kao kad vas nešto zasvrbi. To je jedan spontani refleks, ali koji se može kontrolisati velikom koncentracijom. Stanje golicavosti izaziva, tokom nekoliko sekundi, promene u kardivaskularnom sistemu. Golicavost ubrzava puls i ritam srca, uz povećanje krvnog pritiska. Budnost mozga se povećava. Produžena reagovanja na golicanje, prema nekim studijama, mogu podstaći proizvodnju hormona rasta.
Ipak, nije sve u domenu fizičkih promena.Emocionalno reagovanje je takođe uvek prisutno. Golicanje koje je u početku prijatno, ako potraje, dovodi do zebnje i straha. Čak i mačka koja uživa kad joj se škaklja stomak, ako se u tome pretera, postaće razdražljiva. Na nekoj nevidljivoj granici golicljivost menja svoj karakter: umesto prijatnog osećanja, postaje izvor nelagodnosti i zebnje.
Koreni ove neobične uznemirenosti nalaze se u dalekoj prošlosti, u praiskonskom reagovanju ranih ljudi. Površine tela koje su najosetljivije na golicanje, kao što su tabani i dlanovi, bili su veoma značajni za opstanak naših dalekih predaka. Tim delovima tela su prepoznavali rđave stvari, zmije bube, trnje ili direktne neprijatelje.

ISTINA O ŽIVOM PESKU
Ova opasnost se prvi put pojavila u standardnom holivudskom scenariju: bespomoćna žrtva zakorači na tlo koje izgleda čvrsto i odjednom noge izgube oslonac. Pokušaji čoveka da se bacakanjem nekako izvuče čine da njegovo telo još brže potone. Smrt je neizbežna i gledaoci su skamenjeni od užasa.
Ali, nepotrebno. Jer, za naučnike dramatičnost te filmske scene je neosnovana. Moguće je da čovek potone u živi pesak, ali samo ako tome on sam doprinese svojim radom.
Živi pesak je bogato zasićen vodom koja stvara suspenziju - mešavinu u kojoj čvrste čestice neko vreme plutaju u tečnosti. Dok se te čestice ne stalože, suspenzija se ponaša kao gusta tečnost. Ranije se verovalo da se živi pesak formira samo kad su čestice zaobljene i glatke, jer tada zrnca lakše klize jedna pored drugih.Sada se međutim smatra da to čine i hrapava, odnosno rogljasta zrnca.
Živi pesak možete napraviti sami u šolji: nalijte pesak vodom a onda dobro izmešajte. Mešavina će izgledati čvrsta, ali kad u nju gurnete prst, on će lako prodreti. Mada je stanje suspenzije privremeno, tu i tamo se mogu formirati jezerca živog peska, koja će se održati i duže vreme.Kad pesak prekriva neki potok vode, recimo u proleće, pritisak odozdo ne dopušta peščanoj masi da se slegne.
Razlog što čovek ne može da potone čak ni u dubok sloj živog peska je u vodi koja ima veću gustinu od ljudskog tela, a pesak čak veću i od vode.Kombinacija peska i vode čini telo plovnijim nego kad je u plivačkom bazenu. Jedina opasnost je panika. Mlataranje rukama će doprineti da telo potone ispod površine, a tada ugroženoj osobi preti da je zaguši voda.Svako se može izvući iz živog peska ako prepusti telo plutanju, a zatim blagim pokretima otpliva prema čvrstom tlu.
Dugotrajne oaze živog peska se obično nalaze na rečnim ili morskim obalama. Jezerca živog peska kratkog veka stvaraju se gde god se rastresit pesak natopi vodom, a onda ga neka sila uzdrma, naprimer zemljotres.Na ravnom, smirenom tlu pesak će se brzo staložiti. Ali ako dođe do obrušavanja peska natopljenog vodom niz neku padinu, to može da dovede do katastrofe, jer mnogo je gore ako se živi pesak sruči na vas, nego ako vi u njega ugazite.

ZAŠTO MUŠKARCI NE PLAČU?
Muškarci ne samo da plaču ređe nego žene, već to čine i na nešto drugačiji način. Prema studiji objavljenoj u časopisu Integrative psychiatry, istraživanje nad 300 osoba pokazalo je da muškarci plaču jedanput, a žene pet puta mesečno, u proseku. Dok se kod muškarca suze samo zacakle u očima, kod žena one slobodno teku. Za razliku od nežnijeg pola, kod jačeg pola retko je osećanje 'knedle u grlu'. Pored toga, mnogi muškarci su sposobni da se snagom svoje volje uzdrže od plakanja.
Biohemičar Viljem Frej iz Minesote vidi razlod ovim razlikama u tome što muškarci mogu da suspregnu suze i onda kada im se plače. Međutim, Frej smatra da je to štetno, pošto, po njemu, plač oslobađa još nedefinisane hemijske materije, koje se stvaraju u organizmu za vreme svakog stresa. Stoga, zadržavajući suze, čovek zapravo atakuje na sopstveno zdravlje. Time se i objašnjava veća podložnost muškaraca stresnim oboljenjima, kao što je čir, na primer.
Mada još nije ustanovljena čvrsta veza između plakanja i bolesti, ne bi bilo mudro prigušivati sopstvenu potrebu za prirodnim plačom

MAČKIN SKOK
Da i mačke mogu da budu nesmotrene dokazuje 'Džesika' koja se sa 32. sprata sunovratila u ambis. Njen let je trajao tridesetak sekundi i završio se 100 metara niže na asfaltnom pločniku. Uzbuđena vlasnica odnela je svoju ljubimicu kod veterinara, koji je konstatovao da se mačka samo lakše ugruvala. Slučaj se dogodio u Njujorku, a veterinar Vejn Vitni, koji je pružio prvu pomoć 'Džesiki', kaže da takvi incidenti nisu retki na Menhetnu. Zainteresovan, on je počeo da proučava osobenosti pada mačaka i o tome objavio ozbiljnu studiju.
Od 115 mačaka - to je Vitnijev proučeni uzorak - koje su pale sa visine od 6 do 100 metara, 'samo' jedanaest je uginulo zbog zadobijenih povreda, uglavnom grudnog koša. Dakle, 104 ili 90% ih je preživelo, što je deset puta više nego što bi se moglo očekivati kod pada ljudi. Analize su pokazale da se broj i ozbiljnost povreda mačaka povećavaju sa visinom pada. Ali, gle iznenađenja: pravilo važi za mačke koje su pale sa visine od približno 21 metar (sedmi sprat). Od te granice, što je visina veća, posledice su manje!
Kako objasniti ovaj paradoks? Sve životinje iz porodice mačaka su sposobne da se veru uz drveće. Ta gimnastika je podstakla kod njihovih predaka evoluciju sistema, smeštenog u unutrašnjem uhu, koji 'meri' ubrzanje i položaj tela; dakle, omogućava kontrolu ravnoteže. Ova sposobnost se izražava nizom brzih, savršeno koordiniranih pokreta koji dovode životinju u horizontalni položaj, s nogama usmerenim naniže. zahvaljujući ovom neuro-muskulatornom žiroskopu, mačka aterira na svoje šape bez obzira na brzinu pada; inače, posle 30 metara brzina je obično 100 kilometara na čas, ali se ona posle toga ne povećava zbog nekoliko ograničavajućih faktora. U međuvremenu dok pada, mačka se adaptira na novo iskustvo i spremno dočekuje kontakt sa tlom. Čovek, na žalost, nema taj usavršeni žiroskopski refleks i najčešće pada na noge ili glavu. Izuzetno je da on preživi pad sa 7. sprata na čvrstu površinu. Retke osobe su ostale u životu i posle pada sa većih visina, ali su ih spasili nanos snega, mulj ili krošnja drveta.
U zaključku svoje studije, njujorški veterinar kaže da od deset mačaka koje bi pale sa visine od 1000 metara, verovatno je da bi devet preživelo. Nadamo se da niko neće praktično proveravati ove tvrdnje.

GUSENICE MESOŽDERI
Pre 20 godina, istraživač sa univerziteta na Havajima, S.Montgomeri, izučavao je voćne mušice u šumi Hualalai blizu Kone, kad je spazio kako 'bezazlena' gusenica proždire jednu njegovu mušicu. Kako je tada vladalo opšte mišljenje da su gusenice isključivo biljožderi, Montgomeri je nasilničko ponašanje gusenice objasnio nekim njenim šizofreničnim stanjem. Međutim, malo kasnije je ovaj doktor identifikovao 18 vrsta gusenica mesoždera. Članovi jedne familije majušnih ali smrtonosnih crva, dužine ne veće od dva ili tri centimetra, u stanju su da uhvate i pojedu plen koji je dvostruko veći od njih samih. Pauci, muve i drugi insekti lak su plen munjevitog napada gusenica i njenih oštrih čeljusti nalik na mengele.
Skrivajući se u lišću i vrebajući na insekte, crv ubica može da izbegne bezbrojne price grabljivice koje nastanjuju Havajska ostrva. Pa ipak, on doživljava malo mesožderskih dana. Jednom kad završi svoju metamorfozu, insekt napušta svoju ishranu bogatu mesom, zadovoljavajući se vegetarijanskom zamenom koju mu pružaju voće i nektar.

REKORDERI U ŽIVOTINJSKOM SVETU
Priroda je hiljadama godina usavršavala zemaljsku faunu, omogućujući najjačima i najsposobnijima da prežive. Prvo mesto u skoku udalj drži antilopa, koja pravi skokove od 12 metara da bi umakla apsolutnom rekorderu u trčanju na kratke staze - gepardu. On naravno, mora da stigne antilopu ako hoće da ruča.
Treba odmah reći da većina životinja trči brže od čoveka. Zahvaljujući izuzetno dugim i snažnim nogama, kengur koji beži od neprijatelja razvija brzinu od 30 kilometara na čas, a povremeno je u stanju da postigne i 50 kilometara. Žirafe, koje se zbog visine čine sporim, u stvari su brze koliko i kenguri. Priroda je lišila noja sposobnosti da leti, ali je, s druge strane, obeštetila tu pticu dajući joj moćne noge. Sa najvećom brzinom od 80 kilometara na čas, on ima malo suparnika među životinjama. Jedan od njih je gnu antilopa, koja prelazi 90 kilometara na čas.
Kao što je ranije rečeno, apsolutni rekorder u sprintu među životinjama nesumnjivo je gepard. U jednom dokumentovanom slučaju, on je za 20 sekundi prešao rastojanje od 650 metara, razvijajući prosečnu brzinu od 120 kilometara na čas. Zanimljivo je takođe da u sposobnosti ubrzanja, gepard nadmašuje ne samo najbržeg čoveka nego isto tako i najsnažniji takački automobil. Za dve sekunde od trenutka kada je pojurio, ovaj grabljivac dostiže brzinu od 72 kilometra na čas. Izuzetna gipkost njegove kičme, i noge poput najjačih opruga, omogućuju mu da se kreće moćnim skokovima.
Čovek nije bolji od životinja ni u skakanju udalj i uvis. Ako bi čovek u skoku udalj hteo da se izjednači sa običnom buvom, koja preskače rastojanje šestdeset puta veće od njene veličine, čovek visok dva metra morao bi da skoči udalj 120 metara. Ako bismo hteli da dužinu skoka dovedemo u korelaciju sa veličinom skakača, utvrdili bismo da rekord među sisarima očigledno drži skočimiš. To minijaturno stvorenje dugo samo 15 centimetara, pravi skokove od četiri metra.
U apsolutnim dužinama, prvenstvo u skakanju ima, kao što smo već rekli, antilopa. Drugo mesto drži kengur. Sa nekih 90 kilograma, u stanju je da skoči devet metara udalj. Kengur može da konkuriše i u skakanju uvis - sa 2.5 metra. Suočen sa kakvom opasnošću, sivi kengur je kadar da preskoči ogradu visoku tri metra.
Impala, koja živi u Africi, skače 7.5 metara udalj i 2.5 metara uvis. Zavidno mesto među skakačima uvis pripada lososu koji na svom putu ka mrestilištu ponekad savladava brzake visoke 3.65 metara. Među grabljivcima, najbolji skakač uvis je puma, koja je u stanju da preskoči četiri metra.
Rekorder je crnomorski delfin, koji, igrajući se, skače i do šest metara uvis iznad površine vode. U celini uzev, čovek u vodi beznadežno zaostaje za životinjama. Rekorder među vodenim životinjama po brzini je riba sabljarka, koja je u stanju da razvije brzinu od 135 kilometara na čas. Spektakularne brzine postižu, isto tako, tuna i jedna vrsta morskog psa. Jureći za plenom kroz morske dubine, one dostižu i sto kilometara na čas. Delfin je nešto sporiji, 60 kilometara je najviše što može da razvije.
Čak i pingvini, koji se na kopnu nespretno gegaju, u vodi mogu da se kreću brzinom od 37 kilometara na čas.
A kitovi su brzi koliko i dobri brodovi, sa svojih 40 kilometara na čas.

NUKLEARNI RAT BEZ UTOČIŠTA
Svi naučnici na planeti složni su u jednom: da bi nuklearni rat značio izumiranje ljudske rase. Oni su svi svoja otkrića bazirali na podacima i proračunima o mogućim klimatskim, biološkim uticajima na životnu sredinu u slučaju opšteg nuklearnog rata između država koje poseduju ovakvo naoružanje, a kojih je danas priličan broj. Svi naučnici su se saglasili da dokazi jasno pokazuju da bi nuklearni napad bio samoubistvo za naciju koja bi ga otpočela, čak i kada ne bi bilo uzvratnog udara. Svi se slažu da bi čak i 'mali' nuklearni rat bio katastrofalan. Takav rat, u kojem bi se koristio samo mali deo postojećih projektila, prouzrokovao bi 'nuklearnu zimu', pošto bi dim i čađ blokirali sunčevu svetlost. Temperature bi pale ispod tačke smrzavanja čak i tokom leta. Usevi i ostali ekološki sistemi bili bi uništeni. Radijacija od radioaktivnih padavina bila bi mnogo intenzivnija nego što je iko do sada predviđao. Ultraljubičasti sunčevi zraci dostigli bi veoma visok stepen posle podizanja oblaka. Došlo bi i do stvaranja globalnog 'toksičnog smoga'.
Svi su zaključili da je hitno neophodno da se zamrzne izgradnja novih nuklearnih oružja i da počnu da se smanjuju njihove postojeće zalihe. Sada se kategorički može reći da od nuklearnog rata nema utočišta. Prema tome, vodite ljubav, a ne rat.

LEČENJE ŠEĆEROM
Stavljanje šećera ili meda na ranu jeste stari narodni lek, međutim, kada je dr R. Knutson taj lek prvi put primenio u jednoj modernoj operacionoj sali, bolničarke su smatrale da je to čista besmislica.
Posle sedam godina ispitivanja, Knutsonova nešto izmenjena verzija narodnog lečenja, pokazala se efikasnom na 2000 pacijenata. Knutson je lek primenjivao najpre na jednom pacijentu koji je imao dekubitis, i to na sugestiju jedne bolničke sestre. 'Rana je išla do kosti i konvencionalno lečenje nije imalo efekta. Znao sam da ne mogu stvar da pogoršam, pa sam pokušao sa šećerom; dan i po kasnije imali smo čisto tkivo, i bez infekcije. Taj primitivni lek nadmašio je sve što smo bili u mogućnosti da upotrebimo'.
Knutsonovi eksperimenti pokazuju da je najefikasniji običan kristalni šećer kombinovan sa jodom. Osim toga što pomaže, šećer prianja uz ranu, a jod ima baktericidne i fungicidne osobine koje ubrzavaju tok lečenja. Šećer u prahu i žuti šećer sadrže skrob koji smanjuje normalnu efikasnost joda.
'Na ovaj način mogu se lečiti duboke rane, opekotine i dekubitis', kaže dr Knutson. 'Lečenje u velikoj meri smanjuje troškove lečenja rana: zahvaljujući šećeru, korišćenje antibiotika palo je na 10 odsto normalne potrošnje'.
Knutson smatra da lečenje šećerom deluje tako što hrani površinske ćelije, podstičući brz rast tkiva u ranama.

SISAR KOJI SE OD GRABLJIVACA BRANI OTROVOM
Jedan mirni i ljupki sisar iz roda Nycticebus, sličan lemuru, koji živi u šumama Jugoistočne Azije i kojeg tamošnji stanovnici nazivaju lenjivi Loris, opremljen je hemijskim 'oružjem' za odbranu od grabljivaca. Lon Alteman, zoolog sa državnog univerziteta Severna Karolina, otkrio je da lenjivi Loris u slučajevima opasnosti izlučuje iz jedne žlezde na prednjoj šapi otrovnu materiju veoma neprijatnog mirisa. Kad je ispitao materiju iz žlezde, Alteman je utvrdio da se aktivan sastojak te materije sastoji od otrova bez mirisa, čiji hemijski sastav nije mogao da utvrdi, ali je video da je veoma jak, jer je već i laki dodir tog otrova na jezik doveo čoveka u stanje šoka. Jedan drugi sastojak u toj materiji daje joj vrlo neprijatan miris, tako da ga grabljivci svojim specifičnim vomero-nazalnim organom u nosu, koji je kod ljudi inače zakržljao, mogu osetiti na znatnoj daljini. Jedan afrički rođak lenjog Lorisa, zvani Poto, Perodicticus potto, takođe raspolaže hemijskim oružjem za odbranu od grabljivaca. Ovo hemijsko oružje je toliko efikasno da majka Poto, pre nego što pođe u lov za hranu, obliže svoje mladunče ovim otrovom i ostavi ga u toku noći da samo spava na grani. Alteman u vezi sa tim kaže: 'Nije mi poznato da ijedna druga životinja ovako brani svoje mlade i to je jedinstven primer korišćenja otrova'.

RIBA KOJA NEMA PROTIVNIKA
Obilje boja podseća na raskoš rajske ptice, sam oblik na neku praribu. Čovek se naježi pri samoj pomisli da dodirne to stvorenje. I oni koji je prvi put susretnu ili vide, instinktivno osećaju da od nje preti samo opasnost. Biolozi, koji je nazivaju Pterois Volitans, smatraju je najlepšim, ali i najopasnijim članom životinjskog carstva.
I najiskusniji ronioci tropskih koralnih mora zaziru od ove ribe. A nije ni čudo, jer je njen odbrambeno - napadački sistem višestruk. Pre svega, tu su otrovne bodlje na leđima i stomaku koje koristi kao izuzetno smrtonosno oružje. Napad je najbolje odbrana! To je jasno i ovoj ribi, jer čim joj se neko približi na opasnu blizinu, ona ga napada raširenim bodljama. Bodlje su dugačke i tvrde, povezane sa mrežastim tkivom koje je puno otrovnih žlezda: kad se bodlja zabode u žrtvu, ona izvlači iz žlezde otrov i ubrizgava ga u telo žrtve. I sama raskoš boja je efikasno oružje, naročito protiv malih riba, kojima se i hrani. male ribe, iritirane bojama, padaju u zamku raširenih peraja i bodlji, kojom ih Pterois Volitans sabije uz stenu i jednostavno usisava svojim elastičnim ustima. Oblik tela se optički topi u raskoši boja i za žrtve prosto postaje nevidljiv.
Međutim, za veće grabljivice te boje su signal opasnosti, pa je izbegavaju. Pterois Volitans je teško izazvati na dvoboj. I ratoborni protivnici ostaju puni respekta na sigurnom odstojanju.

KOSA I NASILJE
Već u svojoj trinaestoj godini N.N. je ispoljavao krajnje nasilničko ponašanje. Lošeg uspeha u školi i hronični izazivač nereda, bio je sklon na izgled neshvatljivim destruktivnim postupcima, koji su vrhunac dostigli u pokušaju da ubije svoja dva školska druga. Međutim, godinu dana posle specijalnog dijagnostičkog i terapijskog tretmana, nekada nepopravljivi N.N. je živahan, normalan i veoma uspešan u školi.
Ono što je N.N. vratilo među ljude, započeto je jednom hemijskom analizom njegove kose, što je bio deo programa na kome se radilo u Argon nacionalnoj laboratoriji i Institutu za zdravstvena istraživanja u oblasti Čikaga. Najpre je jedan tim hemičara kod 60.000 normalnih osoba odredio sadržaj jedanaest elemenata prisutnih u kosi u tragovima. Nalaz je zatim upoređen sa uzorcima kose 96 krajnje nasilnički nastrojenih zatvorenika, bivših kažnjenika i maloletnih prestupnika. Istraživači su u kosi 97 odsto hronično nasilničkih osoba ustanovili promenjene međusobne odnose bakra, cinka, natrijuma i nekoliko drugih elemenata prisutnih u tragovima.
Nije se međutim zaustavilo na određivanju međusobnog odnosa elemenata. Uskoro se počelo sa preliminarnim programom lečenja. Ono se sastoji u davanju deficitarnih elemenata i ispravljanju metaboličkih poremećaja usled kojih dolazi do pojave viška nekih elemenata. Nisu, dakle, potrebna nikakva savetovanja, ni psihoterapija, ni lekovi.
Kako kaže jedan od istraživača, 'Očevici smo spektakularne promene u ponašanju. To otvara izvanredne perspektive u prevenciji zločina. Izgleda da ćemo biti u stanju da hemijskom analizom kose neke osobe predvidimo da li će ona naginjati nasilju. Možda ćemo ući u trag uzroku nasilja'.

Viktor Schauberger - dva lica vode
SCHAUBERGEROVA POLAZNA TOČKA

Schaubergerova polazna točka, nadahnuta njegovim intuitivnim uvidima i potvrđena brojnim iskustvima, jest da je voda živi entitet. To znači da ima svoju strukturu i osobine. Ona diše i prolazi kroz procese umiranja i obnavljanja. Može biti zdrava ili nezdrava. On se usredotočio da shvati kako se procesi života manifestiraju kroz vodu i kako te procese možemo voditi za dobrobit svih. Za znanstvenike s kojima se susretao, voda je bila inertna supstancija s nekim zanimljivim fizikalnim svojstvima. Schaubergerovo stajalište znači da se nije mogao sporazumjeti sa znanstvenicima, čak ni polovično. On je promatrao živi svijet, oni su proučavali onaj mehanički. Zapisao je: „Da je voda doista ono što hidrolozi drže da jest – kemijska inertna supstancija – onda već poodavna ne bi bilo ni vode niti života na ovoj Zemlji.“

Susret s čovjekom ugleda Philippa Forchheimera i njegove naobrazbe i bez predrasuda, pokazao se zaista sretnom prilikom. Međutim, Forchheimer je bio u dubokim godinama, umro je 1931. Serija članaka koji su predstavljali način proboja, bila je okončana, a pokretni most do prevladavajuće znanstvene zajednice ponovno podignut. Schauberger je opet ostao osamljen u svojim idejama koje je sažeo ovako: „Vodu držim krvlju Zemlje. Njezin unutarnji proces, iako ne identičan onome u našoj krvi, je bez sumnje vrlo sličan. Taj proces daje vodi gibanje.“

Prvi kanal za spuštanje trupaca koji je Viktor Schauberger izgradio za princa Adolfa von Schaumburg-Lippea nije bio nalik ni jednome dotad. Podignut od drveta, zmijoliko je kružio niza strmine, a ne najkraćom crtom, i imao je izgled zatupljene strane jajeta. Sam je bio prikupio novac za gradnju tako da su njegov bankovni račun i samopoštovanje zavisili o uspjehu pothvata.
Došao je dan kad se osjetio spremnim da iskuša kanal. Uzet je prvi trupac s gomile i spušten u ležište korita. Plutao je kojih stotinjak metara, a zatim potonuo na dno. Voda je nadirala straga i prekrila stranice kanala, ali trupac se nije pokrenuo. Schauberger je bio zaprepašten. Pomaknuo je trupac i udaljio radnike da bi problem prosudio u miru i tišini. Pogledao je izbliza i otkrio da je strmina nagiba prevelika za nizak obujam vode.

UČEĆI OD PRIRODE

Polagano je šetao oko kanala. Bio je siguran da su zavoji ispravni. Spustio se do bazena za zadržavanje vode, sjeo na kamen na toplom suncu i zagledao se u vodu. Sjedeći tako, osjetio je kako mu nešto vršlja u kožnatim hlačama. Poskočio je i, okrenuvši se, spazi da je sjedio na zmiji koja se smotala na toplom kamenu. Dohvatio ju je i bacio u vodu. Doplivala je do obale, ali nije mogla izaći jer je površina kamena bila isuviše strma. Plivala je naprijed i nazad te, na posljetku, našla svoj put preko brane.

Schaubergeru je iskrsnulopitanje: kako zmija pliva tako brzo bez peraja? Dohvatio je svoj durbin i promatrao njezino kretanje kroz vodu dok nije dosegnula drugu stranu bazena i ispuzala napolje. Predstavio je sebi zmijino čudno gibanje u petlju dok ju je gledao u vodi i shvatio da je izvodila naizmjenične vodoravne i okomite zavoje.

Tada mu je sinula zamisao. Krenuo je potražiti radnike i našao ih kako u kolibi pripremaju hranu. Zatražio je da pojedu što prije te da pođu do pilane i donesu tristo tankih daščica ariša. Tada im je pokazao kako da zabiju daščice pod kosinom u dnu korita. Do kasno navečer šuma je odjekivala od udaraca čekića.

Blizu ponoći, kad se vratio kući, našao je poruku glavnog šumarskog povjerenika kojom javlja da će princ, princeza i nekoliko stručnjaka ujutro prisustvovati pokusnom spuštanju trupaca. Pohitao je nazad, dobar sat pješice, i obećao radnicima platiti trostruku satnicu ako nastave raditi cijelu noć i završe posao do osam ujutro.

Svita je stigla. Njegovi radnici otvorili su vrata ustave i započeli šipkama gurati trupce u kanal. Teža klada kliznula je među lakše, a radnici su potajice nastojali pogurati je s puta. Netko među zvanima ih je vidio i zaviknuo da odstupe. Schauberger se složio s njime. Trupac je plutao preko bazena, a kad je dostigao i začepio kanal, razina vode iza nj počela se dizati. Svi su zurili u trupac. Kanal bi se u trenu prepunio.

Začuo se klokot kad se teški trupac stao pomicati. Zanjiše se lijevo, pa desno, a onda se sjuri niz korito. Jurio je vijugajući s jedne na drugu stranu i iza zavoja nestao s vidika

Kasnije, Schauberger je dalje razvijao zamisao s daščicama u koritu na koju ga je potakla vodena zmija. Koristio se njome u regulaciji rijeka tako da voda ne dere obale i patentirao još jedan pronalazak da bi poboljšao protok u cijevima za vodu. Oba uređaja potiču vodu da spiralno kruži prema unutra tako da pravac gibanja okreće središtu spirale, oslobađajući pritisak na obale ili stijenke cijevi za vodu.

ŽIVOTODAJNI OBLICI

Schauberger je s vremenom došao do dva oblika koja je smatrao ključna za život – spiralu i Jajolike oblike, koji su su posvuda u prirodi, kad ih se jednom započne tražiti. Spirala se udobno smješta u jajoliki oblik. Kad naraste u širinu i dobije na intenzitetu, stane se kretati prema vrhu takvog oblika. Odlažete li jaja u hladnjak s vrhom jajeta nadolje, dulje će sačuvati svježinu. Amfore koje su naši pretci koristili za čuvanje hrane i pića, imale su takav, inače nepraktičan, oblik.

Schauberger kaže da jaje vrhom nadolje zrači prema van dok ono sa zatupljenim krajem nadolje privlači u sebe. Ovo potonje je najbolji oblik za izazivanje raspadanja. Sukladno tome on preporučuje da se hrpa za kompost oblikuje kao jaje sa zatupljenim krajem nadolje.

Schauberger je vjerovao da se tehnologija jajolikog oblika i spiralno gibanje koje mu prirodno pristaje može primijeniti i danas. Moguće ju je prilagoditi da osigura vodu visoke kakvoće i za piće i za napajanje usjeva. Ona sadrži tajnu novih oblika energije koji mogu zamijeniti naftu i dizelske strojeve za koje je ustvrdio da su razarajući, rasipni i opasni.

Schauberger je opisivao prirodu, vodu koja udahnjuje život, onu koja izranja iz gorskog izvora kao OPLEMENJENU VODU. Patentirao je uređaj u obliku jajeta koji vodu iz slavine pretvara u izvorsku vodu visoke kakvoće. Uz pomoć materijala posude, protjecanjem i točnim temperaturnim gradijentom, voda može ponovo upijati neophodne elemente na svom putu i vratiti svoju energiju. Schauberger je na sebi ispitivao takvu vodu i uvjerio se u njezino blagotvorno djelovanje. Prijatelji i znanci su doznali za to i zatražili da ju i sami kušaju. U nekoliko tjedana stale su kolati priče o izvanrednim oporavcima od kroničnih oboljenja. Bubrežni kamenci, reumatizam, malarija – sve se je smanjivalo nakon što je oboljeli popio nešto vode iz Schaubergerove jajolike posude. Čak su opadala i oboljenja od raka. Međutim, u Austriji je zakon samo kvalificiranim liječnicima omogućavao da liječe ljude, a vlasti su za to doznale. Smatralo se da je njegova voda nelegalna te je bio primoran prekinuti istraživanje.

Schauberger je u svojim lutanjima po šumi znao vidjeti, ali što je još važnije – zapaziti – doista neobične prizore. Jednom je prilikom pošao preko leda do otvorene vode da opere ruke. Zagledao se u ledenu, mirnu, kristalno čistu vodu. Bila je duboka nekoliko metara. Promatrajući, zamijetio je nekoliko velikih klada kako se pomiču ispod njega u čudnom plesu. Kraj jedne klade plutao je uspravno približavajući se drugoj. Kad je prišao bliže do druge klade, ona je odskočila unazad kao odgurnuta i ponovno se smirila. Potom je sljedeća klada ponovila isti ples. Schauberger je ostao u čudu. Zaboravio je na jarca i ostatak popodneva proveo na ledu, nesvjestan hladnoće, promatrajući gibanje tih velikih, teških bukovih klada u mirnoj dubokoj vodi.

Kako se spuštala večer, postajalo je hladnije. Započeo je izlaziti puni mjesec. Okretanje klada sad se pojačalo. Odjednom, jedna od njih se uspravi i ustremi u zrak. Probila je površinu vode i našla se ovijena ledenom ogrlicom. Pojavile su se i druge klade te za nekoliko minuta zaplesaše svoj ples svaka izbijajući na površinu s čipkastom ogrlicom od leda.

A nova su čuda tek uslijedila! Ponovno se zagledao u vodu i ugledao novo gibanje. Nešto krupnog jajolikog kamenja s dna toka započelo se gibati na isti način kao i klade. Kao da je zaboravilo da je potčinjeno zakonu gravitacije, zanosilo se jedno drugome i opet se odbijalo.

PLES KAMENJA

Kako se puni mjesec uspinjao po nebu, on sada obrati pažnju na kamenje. Jedan, veličine i oblika ljudske glave započne se okretati u sve punijem krugu. Tada se također izdigne na površinu optočen ledenom ogrlicom. Naskoro se pojave i drugi kameni oblutci te se je neko vrijeme, ondje na ledenoj mjesečini, površina vode prošarana kamenjem ljuljala u njihovu tajanstvenom plesu.

Kod magnetizma, isto se odbija od istog. Baš to se je, vjerovao je Viktor Schauberger, događalo s kladama. Bile su magnetizirane pod djelovanjem ledene vode i pune mjesečine te se tako odbijale jedna od druge.

Mnogi od suvremenika držali su kako je teško prihvatiti zamisli Viktora Schaubergera, uključujući tvrdnju da šljunak pod vodom može ispuštati iskre. Jedan od njegovih prijatelja, urednik časopisa, rekao mu je kako je to pretjerana tvrdnja ako želi da ga znanstvena zajednica shvati ozbiljno. Schauberger se samo glasno nasmijao rekavši: „Iskre pod vodom? Zar ih nikad niste vidjeli? Odmah ću vam pokazati. Pođite sa mnom!“

Napunio je vjedro vodom i odnio ga u zatamnjeni kut. Zatim je stavio dva kamena i trljao ih pod vodom. Pojavile su se iskre! Baš kao što se željezo i kremen taru na svjetlu. Za njegova je prijatelja to bio bajkovit pokus koji je kasnije često izvodio sumnjičavima. Najbolji način da se proizvede taj efekt iskrenja da se uzme kamen iz gornjih područja planinskih brzaka i razlomi na dvije polovice tako da obje imaju jednaka magnetska svojstva.

Za Viktora Schaubergera je činjenica od golema značenja bila da voda može nositi naboj. On određuje da li voda otječe mirno ili nagriza obale, je li okolno tlo plodno ili jalovo i je li čaša vode ukusna i osvježavajuća ili bez ukusa i bljutava.

Ako je voda iscrpilo svoj naboj, kao što će se dogoditi ako dođe u dodir s metalnim željezom ili putem zagrijavanja, tada je iscrpljena. U nastojanju da se popuni privlačit će energiju bilo od kuda. Viktor Schauberger vjeruje da se baš to događa kada voda protječe kroz željeznu rešetku ili hidroelektričnu turbinu. Željezo izvlači iz nje svaki naboj. Centrifuge turbine remete i obrću njezino izvorno (planetarno) gibanje. Schauberger upućuje na udubljenja koja primjećuje na oštricama hidroelektrične turbine. To udubljenje je, po njegovu mišljenju, posljedica tehničkog gibanja. Onime što naziva „izvorno gibanje“ voda zadržava kisik na raspolaganju. Tehničko gibanje sprječava vodu da zadržava kisik i tako ga oslobađa. U tom stanju kisik nije stabilan i troši se na sve na što nailazi uključujući i oštrice turbine. Hidroelektrične turbine je promatrao iz drugog razloga. One narušavaju prirodni tok vode u njezinu vijuganju, kružno-spiralnoj prostornoj krivulji. One lome strukturu vode, s naslagama progresivno zagrijavajuće vode koja spiralno kruži oko hladne jezgre tijela vode.

Prošavši kroz turbinu voda nastoji obnoviti svoju ravnotežu i vratiti se izvornome gibanju: uvirajućem gibanju. Kako je bila iscrpila svaki naboj koji je nosila, ona se sada iznova popunjava. Privlači naboj koji se nalazi u podzemnoj vodi, ostavljajući manje za bujanje vegetacije na okolnim tlima. Sve što je potrebno da se to ispravi jest da se zaustavi uništavanje voda. Vodeni tok koji ide putem kojim želi, na temperaturi koju želi, hrani život oko sebe.

Slično tome, čaša obične destilirane vode uvlačit će u sebe iz tijela osobe koja ju je ispila. Poznato je da pitka destilirana voda može štetiti jer izvlači minerale iz tijela. Ono što se događa jest da onaj koji je pije, hrani piće. Čaša svježe izvorske vode, na drugu ruku, hrani onoga tko ju pije.

Predlagao je novi projekt za hidroelektrične turbine. Voda pada kroz lijevak koji je zarezan spiralno na unutarnjoj strani da potiče prirodno uvirajuće gibanje. Kao da izlazi iz brizgalice, struja vode pada na neke vrsti lopatice vadičepa koje se okreću kao posljedica pada vode velikom brzinom. S takvim uređajem voda rotira oko svoje osi i ne oštećuje se u tom procesu.

Suvremeni projekti za vodene cjevovode, vjerovao je, na svoju se štetu ne obaziru na taj ključni uvid.

Već je bio zabilježio uspjeh u prijenosu vode koristeći drvo. Drveni kanali za spuštanje trupaca koje je gradio posvuda u središnjoj Europi privukli su pažnju šire javnosti. Nije vidio zašto se jednako načelo ne bi moglo primijeniti kod vodovodnih cijevi. Sve dok je drvo dobre kakvoće i dobro položeno, potrajat će dulje od željeznih cijevi.

I ne samo to, vratio se zamisli koju je prvi put primijenio kod kanala za spuštanje trupaca dok je promatrao vodenu zmiju kako pliva u bazenu s vodom. Tada je žurno pribijao tanke daščice na stranama kanala. Sada je izvedba poboljšao. Lopatice za vođenje od posrebrenog bakra pričvršćene su na unutarnje stranice cijevi potičući vodu da teče kružno-spiralnom prostornom krivuljom. Dok se okreće oko sebe, cijelo okretajuće tijelo vode spiralno se spušta niz cijev. Voda potaknuta da teče u takvom kanalu ovim gibanjem postaje zdravija jer joj njezino gibanje omogućuje da sve nečisto izbaci u vanjski dio cijevi. To gibanje daje vodi snagu da protječe sredinom cijevi poboljšavajući svoju kakvoću i, također, održava zdravo drvo cijevi. U vrijeme pristizanja svome odredištu istječe zrela, zdrava pitka voda. Zapisao je: „Učestalost raka povećava se srazmjerno dužini glavne željezne vodovodne cijevi.“

uzdravlje

Krešimir Mišak

Tajanstvena životna energija
Wilhelm Reich je govorio o energiji koja život znači, a nazvao ju je orgonskom energijom. Opisao je njena svojstva i iako njegova tumačenja znanost nije htjela prihvatiti, zaredali su opisi neobjašnjivih ozdravljenja osoba koje su svakodnevno sjedile u specijalnim orgonskim kutijama čije su stranice, naizmjenično, sadržavale slojeve vodiča i izolatora.
Ma koliko oficijelna znanost odmahivala glavom, kada su u pitanju ove životne energije, zapanjuje činjenica da u čak 85 raznih tradicija, zemalja i vremena bilježimo razne nazive za tip energije koja se na ovaj ili onaj način smatra osnovom života. Mesmer ju je zvao animalnim magnetizmom, Reichenbach od-om, Francis Nixon arealoha, Dr. Oscar Brunler biokozmičkom energijom, Rudolf Steiner biodinamičkim eterom, ruski istraživači bioplazmom, a češki biotroničkom energijom. T. Galen Hieronymus je zove eloptičkom energijom, A.I. Veinik kronalnim poljem, Aristotel eterom, Dreisch entelehijom, dok na nju vjerojatno misli i Henri Bergson, kada govori o elan vital. Sir Oliver Lodge koristi izraz G-polje, u Indiji neki misle da se čudesna životna energija krije iza naziva akaša, u Egiptu ka, Kini či, Japanu ki, Vijetnamu tinh, a na Sumatri tondi.

Imena koja se javljaju tijekom stoljeća, a pod koja možemo svrstati ovu tajanstvenu energiju su i etericitet, fluroplastična energija, bioenergija, kozmoelekrična energija, vitalni fluid alkemičara, energija prostora, vril, Z-emanacija, logoitalna plazma, prana, numen, pneuma, univerzalna životna sila, vivis naturalis, mana, živčani eter, mumia Paracelsusa, mitogenetička emanacija, te mnoga druga. Vrlo je zanimljiva činjenica da su termini za vjerojatno istu fundamentalnu silu u prirodi poznati i kod sjevernoameričkih Indijanaca i to davno prije no što su oni imali ikakva dodira sa Europljanima. Apači je nazivaju dige, Navajo digin, Algonquini manitou, Vrane makspe, Irokezi orenda, Sioux wakan, a Omaha wakonda. Izraze kojima bismo mogli tumačiti ideju o postojanju životne sile u smislu u kojem govorimo ovdje nalazimo u Africi (mungo, kia) i Indoneziji (kerei).

Rosa skupljena na ljekovitim biljkama, posebice u noći punog mjeseca, ima iste karakteristike kao i sama biljka, vjerovanje je starih alkemičara, ali i princip na kojemu je velški liječnik Richard Bach razradio svoje danas svjetski poznate kapi. Riječ je, kako to kaže, o prirodnim vibracijama koje su neka vrsta potpisa svakog biljnog organizma. U prilog sposobnosti vode da upija životnu silu, najčešće se navodi pokus sa punoglavcima koje su stavili u vodu načinjenu direktnim spajanjem vodika i kisika. Stavljeni u tu vodu, punoglavci su ubrzo uginuli. Nije pomoglo ni uvođenje kisika u tu vodu, ali je pomoglo izlaganje te vode Suncu u razdoblju od 30 dana. Nakon toga, punoglavci su se u vodi razvili do žaba. A, poznata je i solarizirana voda, obična izvorska voda izložena Suncu nekoliko sati, za koju tvrde da može pomoći kod mnogih bolesti, čak i osobama koje su pretrpjele srčani infarkt.

Zanimljivo je kako Miroslav Marković u svojoj knjizi Čuda i misteriji vode i vjere dokazuje da je voda sasvim jedinstven spoj, gotovo izuzetak u cijeloj Prirodi:
"...Vodikovi spojevi nazivaju se hidridima. Svi hidridi elemenata iste grupe periodičnog sistema elemenata imaju karakteristike koje podliježu vrlo preciznim zakonitostima. Ovo se može reći i za hidride elemenata šeste grupe, kamo spada kisik. A hidrid kisika je – voda. Ostali elementi šeste grupe također grade elemente čije su molekule po sastavu identične s molekulom vode: hidrid sumpora – H2S, hidrid selena – H2Se, hidrid telure – H2Te, hidrid polonija – H2Po itd. Kod svih hidrida uočava se stroga zakonitost promjene osobina na osnovu koje bi se, recimo, mogla predvidjeti točka tališta nekog od njih prije no što se izmjeri, samo na osnovu poznavanja točke tališta ostalih. U taj red jedino se ne uklapa voda. Kada bi se voda držala to reda, koji važi za sve ostale hidride, morala bi se smrzavati čitavih 100 stupnjeva ispod nule, a da kipi već na 80 stupnjeva ispod nule! Na sobnoj temperaturi svaka bi kap bila vruća para. Ovo znači da na našem planetu život ne bi uopće bio moguć kada bi se voda ponašala onako kako treba...".

Japanski naučnik, Masaru Emoto, nedavno je sproveo opsežno istraživanje na temu kako se voda ponaša kad se izloži različitim spoljnjim uticajima, kao npr. rečima, muzici, mislima, pa i molitvi.

Rezultati do kojih je došao mogu iznenaditi samo one koji nisu imali priliku da dođu u kontakt sa radovima Viktora Šaubergera, čuvenog austrijskog naučnika, koji je još 20-tih godina prošloga veka tvrdio da se voda ponaša kao živo biće tj. da ima svoj život i smrt, i da ako sa njom nepravilno postupamo, ona može da se "razboli," i prenese svoje "bolesno" stanje na sve druge organizme, biljke, životinje i ljude.

Masaru Emoto je uzeo nekoliko hiljada uzoraka vode iz izvora, reka i jezera, zatim ih zamrzavao i posmatrao ledene kristale pod mikroskopom. Primetio je da potpuno čista, prirodna voda koja potiče iz planinskih potoka ili izvora, formira perfektne heksagonalne kristalne oblike neobične lepote, dok su kristali koji potiču iz zagađenih ili stajaćih voda - nepravilni i deformisani.

Život vode

Voda je akumulator i transformator svih energija koje potiču na zemlji i u svemiru, i baza života na našoj planeti.

Kada padne na zemlju u obliku kiše, ponaša se kao dete koje je upravo došlo na svet. Potpuno je čista i ne sadrži nikakve strane minerale i elemente.

Na svom putu kroz zemlju ona absorbuje sve na što naiđe, dok se na kraju ne pojavi kao "zrela osoba" na nekom svom vrelu, i onda nastavi svoj životni tok u obliku potoka, reka i jezera, ulazeći usput u interakciju sa svim životnim procesima na zemlji.

Kao mlada, tek došla na svijet, ona je nepogodna za piće, jer i na svom putu kroz probavni trakt čoveka ona skuplja minerale iz njegovog organizma koji su joj potrebni za "rast" tako da npr. destilovana voda, nakon duže upotrebe, može da prouzrokuje ozbiljne probavne smetnje.



(Prema nalazima Keneta S. Dejvisa i Džona A. Deja, prirodna izvorska voda se sastoji od 18 različitih molekularnih jedinjenja i 15 raznovrsnih jona, što ukupno čini 33 komponente. Destilovana voda i "kišnica", za razliku od izvorske vode, ne sadrže te elemente. To bi značilo da je prirodna voda nešto mnogo više nego "H2O" - tj. jedinjenje 2 atoma vodonika sa jednim atomom kiseonika.)



Tako, kao i dete, ona u početku samo uzima a ništa ne daje, međutim, kad odraste, ona nam vraća sve ono što je do tada uzela, ili možda bolje rečeno - posudila.



Voda i pamti



Francuski profesor, Žak Benveniste, sa Francuskog Nacionalnog Instituta za Zdravlje i Medicinske Nauke, u Parizu, je još 1983g. izveo jedan eksperiment čiji su rezultati uzdrmali ortodoksni naučni svet, jer su pobili temelje na kojima počiva "moderna" fizika - i naučna misao uopšte.



On je jednu vrstu vrstu belih krvnih ćelija koje se zovu - bazofili izlagao dejstvu anti-imunoglobulina E (aIgE), koji inače ima biološku osobinu da neutrališe bazofile. Hteo je da vidi u kojoj najmanjoj koncentraciji će aIgE da ostvari efekat na bazofilne ćelije.

U tom eksperimentu on je dodavao jednu kap, homeopatskim rečnikom rečeno, - "majčinske otopine" (u ovom slučaju - aIgE) u 99 kapi destilovane vode, a onda je tu smesu mućkao 30 sekundi. Nakon toga je uzeo jednu kap od te nove smese pa ju dodao u drugih 99 kapi destilovane vode. Ponovio je takav proces 120 puta i nakon svakog razređenja još uvek je dolazilo do reakcije aIgE sa bazofilima. Ako pokušamo da upotrebimo "malo" brojeva, to znači da je na kraju inicijalna otopina aIgE bila razređena u odnosu 1:1+23 nule (broj koji je teško rečima izraziti), i još uvek je ta nova otopina ostvarivala efekat na bazofilne ćelije. Kada su izvršili statistička izračunavanja, pokazalo se da je već posle 23-ćeg razređenja, 100 triliona biliona molekula destilovane vode bilo dodano na svaku molekulu anti-imunoglobulina E, što znači da ni jedna molekula aIgE nije već odavno mogla da bude prisutna u novoj otopini, a do reakcije je još uvek dolazilo.

Na kraju je zaključeno da je reakcija koja se još uvek odvijala mogla samo da bude rezultat FIZIČKE MEMORIJE VODE.

Da stvar bude interesantnija, pokazalo se da je otopina koja je 37 puta razređena, bila više nego duplo efikasnija od one razređene samo 3 puta!?

( To je još pre 200 godina otkrio "otac" homeopatske medicine, Semjuel Haneman)

Naravno, iako "naučno" uspostavljeni "matriks" sve više liči - na kulu od karata, on još uvek ne sme da se ruši, te su rezultati i ovog eksperimenta vrlo brzo zataškani.



U svakom slučaju baza na kojoj počiva homeopatska medicina je ovim eksperimentom bila i naučno dokazana, jedini je problem ostao to što sada znamo da voda zapamti i desetine hiljada raznoraznih hemikalija koje ispuštamo u atmosferu, reke i mora, i da bez obzira na to koliko je kasnije "glancamo", filtriramo, "tretiramo" hlorom, fluorom itd. ona nam uredno vraća sve što smo u nju "uložili" (ili odložili).



Voda je ogledalo ljudske svesti. Čovek je nekada davno prvi put sebe ugledao - u vodi nekog potoka, reke ili jezera i voda mu je vrlo dugo služila kao jedino ogledalo. I danas nam voda većine reka i jezera može da posluži kao ogledalo, jedino što mi više ne želimo da se pogledamo u njemu. Već znamo da su slabe šanse da ćemo videti nešto, a možda se i podsvesno bojimo da bi ono malo što bi se možda i moglo nazreti - odrazilo našu pravu sliku.



Otkriće Masaru Emota pruža nam nadu, da bi možda mogli makar da zamolimo vodu - da nam oprosti za naše nepravedno ponašanje prema njoj.

Posle uzimanja ovog prvog uzorka, sveštenik iz lokalnog hrama, Kato Hoki, održao je jednočasovnu molitvu pored istog jezera.

Posle molitve uzet je drugi uzorak vode, zamrznut - pa fotografisan. Ovde vidimo da je voda sada formirala perfektnu šestougaonu kristalnu strukturu.



Ovde vidimo heptagon (sedmougaoni kristal) za kojeg Masaru Emoto kaže da je dobijen iz istog uzorka vode i da takav kristal nikada pre, u toku više od 10 000 izvedenih eksperimenata - nije video.



Kada je Masaru Emoto kasnije takvu vodu izlagao klasičnoj muzici, voda je počela da formira pravilne kristale, po kojima se čak moglo znati da li joj se određena kompozicija "sviđa", ili ne. Tako recimo nakon "slušanja" Baha, kristali koje je ta voda formirala bili su skoro perfekne strukture.



Voda je odgovorila ovakvim kristalima na Mocartovu 40-tu Simfoniju



Posle pesme Elvisa Prislija "Heartbreak Hotel",

voda je formirala kristale koji
su bili napuknuti ili izgledali kao slomljeni, po sredini!?!



Ako bi se na flašici sa uzorkom vode napisalo: Adolf Hitler, ili ako bi se taj uzorak izložio muzici tipa tehno ili heavi metal, a isto tako kad bi joj se uputila neka pogrdna reč - voda bi odgovarala ovakvim tipom amorfnih struktura, bez formiranja kristala.
Poruka je jasna, u svakom slučaju, čini se da njoj ta vrsta vibracija nikako ne odgovara.



Tako, ako vodi dodamo samo malo ekstrakta neke prirodne lekovite materije ili biljke, ona zadržava i oponaša njihovo lekovito svojstvo, čak ako se i nebrojeno puta razredi, njena kristalna svojstva ostaju nepromenjena!?!

Na ovim slikama vidimo kristale vode posle dodatka ekstrakta biljke "mačja kandža" (Kurakura) koja se koristi u Južnoj Americi za pojačanje imuniteta, kao i nakon dodatka imunoloških faktora iz kozjeg mleka.



(Slične kristale voda formira i nakon izlaganja frekvencijama od npr. 528, 639 ... Hz i čini se da ima veoma lekovito dejstvo na ljudski organizam)