Lepa knjizevnost, duboke misli

Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к`о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, веће
И тишину благу к`о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред стварни свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал` бегају звезде, остављају боје
Места и даљине и визију јаве,
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал` бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи,
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал` без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к`о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода, и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К`о једина песма, једино откриће,
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.

Dis

Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
К'о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.


Dis

"Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan
slucaj! - bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim
se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste
od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se
ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka
vaseg zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je
mocnija od svega sto vas okruzuje. Samo cete celog veka, sve
do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u
svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve
mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano: duga
patnja i sigurna pobeda."

Tiho, o tiho govori mi jesen


Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama.


Dobriša Cesarić

OVE NOĆI

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati na primjer: "Noć je puna zvijezda,
trepere modre zvijezde u daljini".
Nocni vjetar kruži nebom i pijeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene voljela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me je, a katkada sam i ja nju volio.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvjezdana i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko pijeva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj je pogled traži.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noć odjeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.

Pablo Neruda

Dopusti da tvoja ljubav
odjekuje mojim glasom
i spusti se na moju šutnju..

Dopusti joj neka udje
preko moga srca
u sve moje pokrete..

Zablistaj svojom ljubavlju
kao zvijezda
u tami moga srca
i učini da zarudi
moje budjenje..

Učini da izgori
u vatri mojih želja
i poteče u sve snage
moje ljubavi..

Dopusti mi da ponesem
tvoju ljubav u svoj život
kao što harfa nosi svoju melodiju
i dopusti da ti je vratim na kraju
zajedno s mojim životom...

Tagore

Daleka od tebe

Kada u bijelini jutra razlepršaju se sunca
i pozlate livade optočene rosom života
onako snenu,
prekrij me toplinom svojih boja,
jer iako daleka, samo sam tvoja.
Kad utihnu pjesme mitskih sirena
sa pijeskovitih magličastih obala
na kojima valovi se pjene
od zanosa zapadnog vjetra,
nacrtaj mi oči u tužnoj boji zalaska,
jer tada sam još dalja,
al' opet samo tvoja.
Kad uzavre ovaj nemir, valja mi poći.
Nevidljiva, tihim koracima ko sjena,
krišom tvojim labirintima
okupanim kišom obojanog prosinca.
Na drugi kraj priče,
tijela gladnog tvojih dodira.
Tad naslikaj me
poput mora koje mira nema
al' koje ima ruke bez granica,
jer od tebe sam,
kao Ono daleko daleka.

Ina Valent W.

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

МИЛАН РАКИЋ

Јефимија

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...


МИЛАН РАКИЋ

Наслеђе

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бројне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страсноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам - све се може кад се хоће -
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу...

МИЛАН РАКИЋ

Долап

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо;
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда;
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче! Ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо;
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Ал' је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге, и студене ноћи.

О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Олишена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом...

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред! Немој стати,
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене цув доноси врео.
Али бич фијукне: збогом, надо пуста!

Ти си као и ја, младости ране,
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у уском кругу, све на истој стази.

Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О! к'о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу, и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...

Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир:
Награду за труде небо ће ти дати,
Мрачну, добру раку, и вечити мир!

МИЛАН РАКИЋ

Лепота

Јест, нема на теби ни једнога дела
Да се моме оку могао да сакрије,
Ни једног превоја блиставог ти тела
да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступиш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам када ти душа милостом прелива.

А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучерашњој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
- Ох, буди једанпут ко и друге жене.
Да одахнем најзад пред лепотом твојом...

МИЛАН РАКИЋ

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.

тако крај цвећа остаћемо сами...
- Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише...

МИЛАН РАКИЋ

Обнова

Хоћу на једном свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову,
И да ти донесем тада душу нову
Без иједне пеге негдашње - сву белу.

И хоћу да оног часа кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи,
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда,
Док шушти топола и мирисе липа,
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда ...

МИЛАН РАКИЋ

Сентиментална песма

По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тужни час кад зимско пада вече.
Да сам ко Азра, блед, веран и предан.

И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!

И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...

МИЛАН РАКИЋ

Очајна песма

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита,
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја буде сита.

-Када помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,

А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.

МИЛАН РАКИЋ

Искрена песма

О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.

МИЛАН РАКИЋ

Љубавна песма

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери, и жуди
За бујну љубав, свету Богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде,
Хитао замку своје верне виле,
И певао јој страсне серенаде.
Старински витез пун вере и наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!
У срцу носим некадање људе.
Поворке беле дижу се из гроба,
И са мном љубе, стрепе, чезну, жуде!

Страсно и жудно! Она мене чека
Ко некад плава Изолда Тристана.
Стрепи, и слуша топот из далека,
И цув мирисни заносно ћарлија
У бокорима цветног јоргована!

МИЛАН РАКИЋ

Чекање

Чекам у сенци једог старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам, - и вечно бих чек'о!

О, шта је то што мене веже сада
За један пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...

МИЛАН РАКИЋ

Као бајка

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,
Да неземаљски изглед да твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,
И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све исчезава,

Па кад на мене падну усне твоје
Да исчезнемо и ми, обадвоје...

МИЛАН РАКИЋ

Силно задовољство

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души, побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил’ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил’ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропцем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил’ спречи
Силно задовољство, осећати све!

МИЛАН РАКИЋ

„Idem preko neke vode, ispod gustih i niskih krošanja drveta. Idem i osećam se nelagodno kao u životu. Iza mene ide jedan čovek koga znam. I znam da ga znam. Ne mogu da ga vidim, jer neću da se okrenem, ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama drveta. Ne govori ništa, ali predviđam šta će kazati kad progovori. A progovoriti može svakog trenutka…“

Ivo Andrić („Znakovi pored puta“)

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo zivota mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cudaSreca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

(Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala,Paulo Koeljo)

Shvatila sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi....."

"Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui

"Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno..."
Ivo Andric - "Prokleta Avlija"