Sveti Oci,Božiji Ugodnici

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУХОВНИК ОТАЦ ДОСИТЕЈ - МОЛДАВЉАНИН




Изузетан подвижнички живот имао је и други ученик духовника оца Илариона Грузина, духовник отац Дoситеј, родом из Молдавије. Он се замонашио у својој отаџбини; као осамнаестогодишњак ступио је у манастир Калдорашани и десет година провео у њему. Када је дошао у обитељ зажелео је да види како се братија труди на општем послушању. Тамо је био и отац Леонтије, који је у то време имао чин јерођакона. Приметивши Доситеја, отац Леонтије га је питао: - "Зашто си дошао овамо?" - "Да ступим у манастир".

- "Јеси ли писмен?". - "Како да не, чак доста добро". - "Ако си писмен, знаш ли нешто од светих отаца?" - "Наравно, знам подоста!"

- "Испричај онда нешто, молим те, ја сам човек неписмен а желео бих да чујем њихове примере и поуке". И Доситеј је почео да прича како тај и тај отац говори то, а други неки то и то. Леонтије је даље запиткивао и овај га је поучавао све док није звонило за вечерњу. И одједном, на вечерњи Доситеј види да је онај кога је он цео дан иоучавао као неписменог служио као јерођакон, и да је стао за певницу да пева и чита. Тада је он рекао самом себи: - "Види какви су овде монаси. Од сад стави прст преко уста!"

После десет година проведених у Калдорашанима, Доситеј је пожелео да оде на Свету Гору која је погоднија за пребивање у умном делању и за стицање плодова покајања. У почетку је живео при духовнику оцу Леонтију у скиту Лако, а онда шест година у скиту Капсокаливија; на крају је прешао у изузетно тихо место, у пећину преподобног Нила Мироточивог.

Живот оца Доситеја био је веома духован; његова реч је била испуњена расуђивањем и топлотом који су извирали из сопственог искуства. О умносрдачној молитви имао је продубљена знања, особито из разговора са његовим старцем Иларионом Грузином.

(Из записа оца Пантелејмона): Старац Доситеј је говорио: - "Ма каква добра дела да врши човек, брига о души је виша од свега. Свети оци пишу: "Ако човек у мислима својим чврсто не представи да је већ три године мртав и погребен, не може се учврстити у врлини. Уколико не мисли о смрти, неће моћи да постави ни темеље, а камоли да достигне крај. Почетак врлине је одрицање од свега материјалног; после тога почиње учвршћивање врлине, али је то први праг који се не може мимоићи".

- Онај ко добродушно трпи искушења која навиру, Богу је угоднији од неког ко је стекао велике врлине. Кад долази искушење, добро је молити се најпре да нам буде даровано стрпљење, да Господ помогне да претрпимо, а затим треба благодарити Господу што кроз искушења Он помаже нашем спасењу; при том се треба молити да време искушења прође без штете за душу. Спасење не долази друкчије него кроз искушења, јер онај ко одбацује искушења, тај одбацује и спасење, а осим тога остаје без искуства. А ко је у стању да претрпи са захвалношћу, томе је лако и он постаје слободан и искусан.

- Ма колико да је човек грешан он не сме да очајава, јер је наша велика нада у патњи Христовој, у крви Његовој коју је пролио за нас. Свети оци пишу: "Макар се човек у врлинама својим узнео и до небеса, дужан је да се моли због грехова, то јест да му се опрости мноштво грехова његових". Свим светим оцима, чак и оним највећим, дешавало се по вољи Господњој да склизну у неке грешке, да би били смирени у помислима, и да се не би гордили врлинама. Свети Исак Сирјанин пише: "чак и ако си чудотворац, ако васкрсаваш мртве, моли се да ти се опросте греси!" Оци говоре да ми не треба да желимо мир у овом свету, него да узљубимо рад, зној, искушења, увреде; јер нама је спремљена радост у будућем веку, вечно весеље од Бога. Када се човек радује у искушењима, тада познаје свој напредак.

Свети апостоли, свети мученици и сви преподобни оци прошли су у искушењима овај живот и посветили се. Цар Саворије је љуто мучио свог сина. Када су почели да деру кожу са њега, овај је ускликнуо: "Како је слатко страдати за Христа!" Кнежеви, царски синови, и сами цареви су све остављали, живели у крајњој беди и трпели разна искушења и на тај начин постали свети, као на пример Јоасаф царевић, Арсеније Велики и много много других.

- Ако испуњаваш црквено правило не треба се тиме ограничавати него непрестано пребивати у умној молитви, јер ће иначе оно што си стекао кроз правило да се изгуби, и неће оставити никаквог плода.

- Ко о Богу мисли с љубављу, о томе и Бог мисли. Сва наша брига о ономе што је неопходно за живот, остаће на крају овде а молитва ће прионути за душу и са њом ће поћи и у гроб.

- Ако се човек вољно и са принуђивањем прихвата подвига ради спасења душе, тада све постаје лако.

- Ко посећује и теши пустињске оце који се труде и подвизавају и живе у пустињи ради љубави Христове, тај ће имати велико уздарје од Бога".

О старцу Доситеју ништа више није познато; ако се удостојио милости Божје, онда ће се сетити и он нас, као што смо се и ми њега сетили и написали ово мало ради опште користи.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ГЕДЕОН - ГРК
(умро 1869)




Отац Гедеон је дошао на Свету Гору 1832. године и у почетку је био у Русику, али само две године, па је прешао у скит Капсокаливија ка старцу Дионисију, код кога је живео двадесет година. Тај Старац Дионисије је раније живео са старцем Тимотијем, који је имао седам ученика од којих су само четворица били записани. У време грчког устанка сви ученици оца Тимотија су се разбежали, и Дионисије је мислио да живи у старчевој келији, али Лавра није дозволила јер он није био записан у омологији, и зато је остао без ичега. У келији преподобног Акакија, уз његову пећину, живео је болестан старац, код кога се сместио Дионисије. Тај га је записао а после две године умро. Тих година за време грчког устанка, у скиту је било мало отаца, а духовник, отац Неофит Караманлис живео је иза скита, у пећини преподобног Нифонта. Он је оцима саветовао да посеју пшеницу којом су се они на неки начин снабдели у Кареји. Двадесет ока те пшенице је отац Дионисије донео на својим леђима. Оци су учинили како је речено, и пшеница је сваке године рађала таман толико да им је било довољно за хлеб преко целе године, и то је тако трајало све док, по завршетку немира, нису почели да пристижу бродићи са пшеницом. Са њиховом појавом престало је да рађа оно што су старци сејали.

За време устанка, они који су остали у скиту имали су живот мученика. Напастовали су их Турци и морски разбојници. На пример једном, на Велики петак, разбојници су дошли у скит, и, знајући богослужбени поредак, ударили у звоно јер је било време да се читају часови, надајући се да ће на тај начин сакупити оце и заробити их. Не знајући ништа, оци су почели да се скупљају, а разбојници су се бацили на њих и ухватили тројицу, међу њима и оца Дионисија, док су се остали разбежали. Разбојници су захтевали новац, а пошто ови ништа нису имали, страшно су их мучили: дланове су им завезали и све више и више притезали и при сваком обртају су захтевали новац. Затим су оба бока притискали полугама док су руке свезали на леђима.

Поучавајући свог ученика Гедеона, старац Дионисије је своје примедбе сваки пут растварао благом речју: - "Ако прећутим, мучно ће ми бити на души; дуг ми је да ти ово кажем, као што и пси лају видећи вука како се приближава, и не пуштају га стаду - а ти се поправи!" Ове речи су увек пробадале срце оца Геодеона као мачем, јер старац је не строгошћу и грдњама, него благошћу и сопственим примером поучавао свог ученика. 1854. год. старац Дионисије је умро, проживевши на Светој Гори шездесет година.

(Из белешки оца Пантелејмона): "Живећи у општежићу - говорио је старац манастирској братији, - старај се да не општиш много са братијом, то јест говори само са онима с којима имаш посла, и не више од тога. Клони се разговора, осим са људима са којима си једномишљеник и са којима делиш тајне, са којима разговор даје плода. Не може се одмах одсећи свако општење, али треба ићи постепено, указујући љубав према свима, чак и према онима који раде против тебе или су на тебе љути. Данас реци - благослови оче! а сутра скрати, па реци једну реч мање, и тако ћеш постепено одсећи непотребно општење, а да то не боде очи другима. Са онима који желе да са тобом једу и пију потпуно пресеци сваки разговор. У манастиру постоје људи који строго држе заповести Божје, али постоје и људи супротног настојања. Мој старац, када је био на самрти и када сам га замолио да ми не оставља заповест да морам да живим на једном месту јер се околности мењају, одговорио је: - "чедо моје, не дајем ти никакву заповест, само ово испуњавај: ма куда пошао, ма где будеш живео, овде или у општежићу, свуда затварај очи, затварај уста, запуши уши." Затим се ухватио за браду и погладио је говорећи: - "Буди као магарац, буди малоуман, као онај који ништа не разуме; другог пута нема осим овог!""

Када сам у разговору са старцем Гедеоном пожелео да чујем нешто корисно за себе, рекавши да је код нас у Русику сада јако бучно зато што се братство веома умножило, старац је рекао: - "Да, данас више није тако као онда кад сам ја тамо живео; тада је заиста било веома тихо, строго се поштовао монашки живот и правила отаца; али је и сада могуће да се спасете ако се будете пажљиво чували". При том је снажно бели старац рукама покрио очи, а онда их открио пажљиво гледајући у мене; онда је запушио уши и поново их отворио; затим је са обе руке чврсто прекрио уста и поново их отворио, и на крају, ухватио рукама своју браду и почео брзо да је клати на све стране. - "Ко почне да чини тако биће у немилости братије; њему ће се подсмевати и грдити га, али он треба да се понаша као да све то не примећује и не разуме. Многи од светих отаца су живели тако се понашајући и њих су сматрали јуродивим, сулудим, у прелести. А ако не можете тако; онда у најмању руку прекидајте свако општење и трпите оно што ће вам се десити од братије са разним карактерима. Заиста је некада тешко отрпети увреду, особито ако осећаш како је онај који вређа дужан да покаже поштовање и љубав према увређеноме. Али онај који трпи увреде не треба тиме да је пометен, јер је зато обећана велика награда; особито ако он према безобразнику покаже љубав и смирење; можда ће га ово смирење уразумити и он ће се предомислити. А ако тако не буде, на њему је рука Божја, она зна како да га исправи. Тако остати не може јер онај који себе узноси, смириће се.

- Ма куда да кренемо, говорио је старац, свуда су искушења, као што је и преподобном Антонију Великом било откривено да су искушења или мреже ђаволске на сваком месту. Он се молио и чуо је глас: "Смирење ће их заобићи!" - Не очекуј и не мисли да ћеш овај живот провести без искушења, јер и Апостол је рекао: Сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12). Апостол је још рекао: Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10). Не само међу мирјанима него и код нас у монаштву, ко жели да се држи доброг пута, на тога ђаво подиже непријатељство људи да би га спутавали, или скренули с пута. Трпљење, оче, трпљење! Говорећи ово старац је саговорника потапшао но плећима.

- Ма колико да имамо врлина, сви имамо и грешке, а Христос никаквог греха није имао, па су га опет распели!

- Наша утеха је Христос, храбрио нас је старац, и продужио - свети оци нам пишу да на земљи живимо тако као да се још нисмо ни родили!"

У разговору са старцем једном смо му рекли да, налазећи се дуго у манастиру и буци, сада, идући пустињом, стичемо утеху. Он је одговорио: - "Тако је, тако је! Узмите мали чанак воде и поставите га: вода стоји мирна и чиста и види се дно. Узмите велику посуду воде и стално је мешајте, да ли ће бити мирно и чисто? Тако је и када има много људи; само се у миру и тишини може погледати на себе и познати шта смо и какви смо. У садашње време не тражите врлине, не тражите. Само се старајте да трпите искушења која вас нападају, то ће у будућем веку бити изједначено, да не кажем, са подвизима преподобног Антонија и мучеништвом светог Георгија. У келији је добро живети. Тамо свако може себи да уреди живот како жели, могуће је склонити се од свега; ни у чему не учествовати, старати се да не видиш и не чујеш ништа, и да се бавиш молитвом колико је више могуће. Чим се заврши црквено правило, одмах за молитву; нека молитва буде непрестана!"

Једном је Рус који је живео у скиту, отац Товија, дошао на бдење и туговао што ништа не разуме од службе. Открио је то оцу Гедеону који га је утешио: - "ништа то није, не жалости се макар и не разумео. Држи своју молитву, а због тога што не разумеш, не смућуј се. Погледај на брод који плови морем: тамо су путници разни, и Грци, и Молдављани, и Руси и Арапи; они не разумеју једни друге, али седе заједно будући да се налазе на истом броду, а брод све вози ка пристаништу. Тако и Црква: ма ко да је у њој, онај ко разуме или ко не разуме, све њих она води у пристаниште Царства небеског. Ево, ми разумемо, па опет често заспимо на бдењу, а вама Русима се више прашта, јер не разумете речи, па ће за ваш подвиг и труд, награда бити неупоредиво већа него нама".

Старац Гедеон је последњих година свог живота веома занемоћао и боловао. Последњи пут сам био код њега на лето 1896. године (монах Денасије). Изнемогао, старац се једва подигао на одру и, предосећајући свој скори одлазак, опростио се са мном као преподобни Акакије: - "Ја идем на далек пут и више се овде нећемо видети!" 19. новембра исте те године он се мирно представио у Господу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ НИКОДИМ - ГРК
(умро 1867)




Отац Никодим се родио 1807. године. Незадовољан мирским животом, његовом испразношћу, он је као тридесетдвогодишњак дошао на Свету Гору. После краћег боравка у Новом скиту, по савету духовника, прешао је у Капсокаливију, где се населио у малој келији и почео да води строг молитвени живот. Рукодеље није имао никакво, све док му нису дошли ученици, а тада је већ било неопходно да се прихвате неког посла, као и ради скитских обавеза које веома сметају свима који пролазе пут умног делања. Јео је он сув хлеб, чак ни поврће није употребљавао.

Но завидљивац нашег спасења није могао да поднесе брз успех оца Никодима него је бацио на њега разне муке: откривала су му се страшна привиђења, разне претње и на крају светла виђења. Али, руковођен искусним старцем, он је побеђивао ђавола и све његове хорде.

Неко време његова келија је била завејана снегом тако да се није могло изаћи. Док је трајала та невоља, исцрпла се код њега залиха сухарака, и он је дуго времена био без ичега, тако да је од глади крајње изнемогао. Тада му се јавио ђаво, сав у блиставој светлости, седећи на престолу, у виду Свете Тројице, и рекао: - "Ја сам Света Тројица, поклони ми се и испунићеш се благодати и јешћеш!" И истовремено, гладном старцу су били показани столови са различитим ђаконијама, и њихов мирис је напао чула изгладнелога. Старац је пао ничице и молио Господа да не допусти да се непријатељ над њим смеје. Молио се дуго, и Господ је погледао на смирење старца и прогнао демона. Старац је устао тек онда када је ишчезао мирис јела.

Пред смрт, код старца Никодима су се на пет места откриле огромне ране, и он је веома патио више од три месеца. У почетку је могао сам полако да излази из келије, али је после лежао непокретан и с муком су га окретали у кревету. Његов ученик Нил служио је старца даноноћно, и толико изнемогао да је био као сув штапић. Старац је изгубио и сан, али је при свему томе задржао добродушност и непрестано је хвалио Господа, ништа не говорећи о љутој својој болести. Само једном, када је дошао један монах из скита и почео да говори као да завиди старцу због такве болести, коју би он желео сам да има, ради очишћења грехова и будуће награде, старац је одговорио: - "Ти не знаш шта говориш; кад би знао каква је ово болест и какве муке од ње човек трпи, не би тако нешто рекао!"

На кратко време пред смрт старац је имао виђење о припремљеној награди и о доласку анђела који ће опојати његову душу. У то време он је узео за руку ученика Нила и у радости духовној почео да говори: - "Чедо, држи се пута коме сам те научио и добићеш оно што и ја сада добијам!" Од радости старац није могао да продужи, и са тим речима његова душа је излетела ка Господу. Али у тај тренутак ученик је са тугом ускликнуо: - "Оче, да ти не умиреш?" и тиме као да је задржао душу старца да би одговорио на његов бол:

- "Да, умирем!" после чега је затворио очи. То је било 1867. године.

Руководећи ученика Нила у умном делању, старац га је поучио да њиме треба да се занима без попуштања и да не верује никаквим маштањима. - "Макар се јавио и сам Христос, не веруј, него реци:

- "Ја не желим да видим Христа у овом животу, него у будућем!"" Сећајући се са тугом, ученик је говорио: - "Нема више таквих стараца. Ево сасвим недавно, после његове смрти, спремао сам се за причешће Светим Тајнама и обављао правило затворених очију. Одједном се у мени јавила оваква помисао: "толико времена се већ подвизавам, а никако да нешто видим!" И у тај исти тренутак пред мојим очима се појавио нерукотворени лик. Отворио сам очи и видео то исто - преда мном је у великој светлости стајала икона Спаситеља. Из поука старца схватио сам да је то од ђавола. Затворио сам очи и продужио да се молим и привиђење је ишчезло".

Дивни су и разни путеви светогорског живота. Господ је готов да благодатно помогне свакоме, а од нас већ зависи да ли ћемо у помоћ примити, усвојити је, користити се њоме за своје спасење.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ИСКУШЕНИК ЈАКОВ БУГАРИН И ТАЈАНСТВЕНИ СТАРАЦ




Неки младић Јаков Бугарин, не посаветовавши се са искусним старцима, ступио је код једног старца Грка, који је живео у скиту Капсокаливији, у келији испод саборне цркве. Тај старац је волео широки пут, и уз то је још био суров, преког карактера, а у духовном животу ништа није разумевао, као да га није ни тражио. Јаков је међутим тежио подвижничком животу, желео је да пости и да се моли, али старац му то није дозвољавао. Јаков је питао духовника шта да ради. Овај му је саветовао да слуша макар и оваквог старца, откривши му какву ће корист стећи ако при томе буде сачувао свој ум и слушао глас сопствене савести. Ученик се повиновао, али не без велике унутрашње тескобе, о којој је испричао духовнику и молио га да га благослови да пређе код другог старца. Међутим, духовник није благословио да остави старца него је рекао да му се у свему повинује, само му је уз то назначио подвиг поста и молитве који он треба да извршава тајно да старац не би знао. Јаков је послушао. Молио се ноћу, дању радио, одржавао пажњу и уздржавао се од свега. Али то није могао да сакрије од старца који је почео да га прати, да га тера да више једе, и да спава.

Јаков је имао обичај да сваке ноћи долази у саборну цркву и да се у припрати моли пред иконом Пресвете Тројице, која се налазила над улазом у храм. Тако је чинио дуго. Једног дана, када је био у великим бригама због живота са оним старцем, за време ноћне молитве чуо је да неко долази. Сакрио се. Једва чујем кораком у припрату је ушао старац седе браде и дуге косе потпуно наг. Ушавши у припрату стао је пред врата цркве и, помоливши се, прекратио врата која су се одмах Сама отворила. Старац је ушао у храм и дуго се у његовој средини молио. Молитве је читао и наглас. После дуге молитве старац је целивао иконе и изашао. Поново је прекратио врата која су се затворила, и отишао из храма.

Јаков је зажелео да сазна ко је тај старац и да га замоли да га прими к себи, па је одмах и сам изашао и почео издалека да га прати. Тако су се они од Капсокаливије успињали на планину све до Керасије где је старац скренуо у страну и пошао у правцу врха Атона. Када је почело да свиће близу храма Панагије, и Јаков је на крају решио да стигне старца али се у истом тренутку старац, који је дотле ишао као да никога не примећује, обратио Јакову рекавши:

- "Куда идеш?" Јаков се приближио и замолио га да га узме са собом. Старац је одговорио: - "Ти овде не можеш живети. Иди своме старцу и чини послушање; то ће ти послужити за спасење. А онај ко није примио божанствену благодат не може живети на овом месту. Твоје спасење је тамо код старца. Знај и то да ће ускоро Господ да те узме Себи". Старац је пошао и одлазећи рекао је још и ово:

- "Нас смо овде двојица". Онда је почео да се спушта наниже од Панагије.

Јаков је све ово испричао духовнику. Овај је потврдио речено и саветовао Јакова како да се припреми за одлазак. Кроз три недеље Јаков је умро.

А после три године, када су откопали његове кости, оне су се показале миомирисним, а глава је била испуњена миром. Многи, не познајући његов живот, чудили су се, као и сам његов старац.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ - ГРК
(умро 1869)




Сада испричајмо о чувеном подвижнику старцу Пајсију, који је на Светој Гори проживео осамдесет три године и упокојио се у Господу када му је било више од сто.

Како не жалити што изузетан живот старца није био примећен у своје време. Старац Пајсије је био феномен међу старцима, који су на Атосу проживели скоро век, јер га је памћење изузетно служило и могао је врло прецизно да говори о догађајима прошлих времена. Био је учен човек и упознат са историјским догађајима, а у некима је узео и учешћа за време четрдесетогодишњег живота у Лаври, где је био међу првим проестосима.

Где се отац Пајсије родио, ко су били његови родитељи и какво је име носио у миру - све то ми не знамо. Дошао је на Свету Гору 1785. године и ступио у Лавру. Овде су га одмах одредили за певницу и ускоро је био назначен за типикара. То послушање је обављао скоро четрдесет година, јер је имао изузетан глас и добро је познавао музичку нотацију.

Током година стекао је опште уважење и пажњу старешина. Дали су му велики стан и послугу, и пошто у идиоритмији свако себе издржава како може и уме, он је у односу на друге имао обилан сто, пио је боље вино, а воду уопште није ни користио! После тридесет пет година таквог живота наишао је грчки устанак (1821) и Турци су преплавили Свету Гору. Од старијих лица Лавре само је он са још мало братије остао да чува манастир. У почетку Турци су не једном мучили старца захтевајући новац, а он је све муке трпео без речи, истовремено не престајући да им служи. Његови главни помоћници су били старци Неофит (који се касније преселио у пећину преподобног Атанасија, где се прославио високим животом) и Гедеон, који су од њега примили пострижење у схиму пре него што су Турци дошли на Атон. Пошто је био благоглагољив и услужан, старац Пајсије је за кратко време стекао наклоност паше, и тако му је био по вољи да га је овај својом влашћу чувао за све време свог боравка на Светој Гори. Пре него што су турске војске заузеле Свету Гору, Абдул-Робут паша је имао намеру да посече све монахе које затекне, наводно због тога што су многи од монаха који су отишли са Свете Горе ступили у грчке одреде и учествовали у општем устанку. Али је следовала наредба султана Махмуда да монахе који су остали не убија, него да их само остави без ичега, чак без конопца да се опашу!

После одласка Турака када су се многи од братије вратили, старац Пајсије је помишљао да следује прцмеру и савету оца Гедеона и да се насели у пустињи, али је осећао страх и чак очајање мислећи да није у стању да поднесе лишавање у пустињи после четрдесетогодишњег раскошног живота у Лаври. Духовник је био Неофит Караманлис који је у то време живео у пећини иза скита Капсокаливије. Он му је не једном говорио да се удаљи у пустињу, а онда је једном одлучно рекао: - "Докле ти мислиш да проводиш такав живот? Ево већ четрдесет година како не пијеш воду, него само вино; тебе служе, тебе поштују, а где је твоје покајање! Сада треба других четрдесет година да пијеш воду и да се сам о свему стараш!"

Отац Пајсије је осетио такву жељу и одлучност да је из тих стопа оставио Лавру и од тог времена па до саме смрти, пуних четрдесет година није пио вина, није јео са уљем и уопште строго се подвизавао.

По изласку из Лавре он је пошао духовнику, а тај га је натерао да копа земљу, сеје пшеницу и обавља разне тешке послове, а да уједно држи строги пост.

Проживевши с духовником краће време, он је себи купио келију са већом окућницом у скиту Капсокаливија. Али велика келија је захтевала и велику бригу, што је неспојиво са животом у тиховању, и због тога ју је отац Пајсије оставио и купио малу у том истом скиту, у којој је живео више од двадесет година. После петнаест година примио је ученика кога је постригао са именом Јефтимије. Седамнаест година пре смрти оца Пајсија, Господ је послао на њега тешко искушење: једне ноћи, без икаквог видног узрока изгорела је његова колиба тако да је једва успео да искочи. После тог пожара он је са учеником остао без ичега. Не знајући шта да ради у таквом положају, старац је пошао духовнику у жељи да се смести код њега на заједнички живот. Међутим, видећи код њега велику сметњу тиховању, кроз петнаестак дана он је отишао на своје згариште. Помоливши се Господу он се посаветовао са учеником шта да чине. Мисли и једног и другог су биле управљене на пусту стару келију светог великомученика Георгија, за коју је скит одредио сасвим безначајан откуп. Старац је решио да је узме, али где да нађе новац? И тада се одлучио за подвиг који му до тада никада није падао на памет: упртио је торбу и пошао по целој гори да проси милостињу. Раније је он сам давао милостињу и располагао целим манастиром, а сада сам иде да проси као сиромах. Једва да је гдегде наишао на саучешће, тако да се вратио носећи само неколико пиастера, које је и уплатио скиту за келију. Осгалу суму је старац са учеником доплаћивао мало по мало, када и како је слао Господ.

Главна црта старца Пајсија је била свеобухватна љубав. Ова љубав се изражавала и речју и делом. Ако би се некад десило да примети да некоме нешто недостаје, на пример лук, одмах би трчао да га начупа у својој баштици која није могла да задовољи ни потребе њега самог са учеником. Осрбито је изражавао љубав према онима који су га вређали и мрзели. Дешавало се да пође на сабор стараца, по обичају скита, на коме је био дужан да учествује. Тамо је гледао да ништа не говори, особито ако су о неком питању оци спорили. Познати тамо старац Венијамин би почињао одмах, још на самом скупу, да виче на њега због такве ћутљивости, да га грди и напада. Старац би кротко одговарао: - "Опростите, Господа ради, ја сам увек сагласан са свим што вама Господ укаже да треба чинити" - и поново би заћутао. Чим би се вратио кући, он би замесио хлеб, испекао лепињу и носио још врућу оцу Венијамину, са љубављу говорио с њим, давао му лепињу не би ли тиме показао како се на њега ни мало не љути. Када би га неко вређао, старац се увек трудио да учини неко послужење томе који га је увредио. Он је често говорио: - "Љубав која се не показује и на делу, макар и најмање, није савршена!"

Старац је претрпео многа искушења од ђавола. Пред крај живота, када је већ ослепео, демон је стао пред њега и рекао: - "Ти све једнако: "Господе Исусе"! Нек ти Исус онда отвори очи! Видиш, Он теби не помаже, тако да Га ти узалуд дозиваш". Старац се прекрстио и проклео демона, а овај је ишчезао. Тим поводом старац је говорио свом ученику крепећи га: - "Држи Исусову молитву, не попуштај, и не бој се непријатеља!"

Као што је већ било речено, пред долазак Турака на Свету Гору, отац Пајсије је постригао касније чувене старце Неофита и Гедеона. Неофит је, поживевши у пећини преподобног Атанасија, починуо у Господу 1860. године; а Гедеон, који се подвизавао у Капсокаливији, у келији Благовештенској, лежао је на одру већ две и по године. Он је желео да посети старца Пајсија, али због тешке болести која му није дозвољавала да устане из кревета, то није могао да испуни. Тада је послао свог ученика Дамјана који је у његово име рекао оцу Пајсију: - "Послао ме старац да ти кажем оче овакве речи: "пошто сам не могу да дођем, шаљем ученика да с моје стране учини метаније и каже - пошто си ти мој старац, онда сачувајмо ред, иди ка Господу најпре ти, и тамо припреми место за мене!"" Када је старац Пајсије чуо ове речи, обрадовао се духом и рекао: -"Благодарим оца Гедеона за ову вест. Он је био узрок мог одласка у пустињу, и ја овде завршавам своје дане!" Говорећи ове речи старац се заплакао. Поћутавши мало додао је: - "Реци оцу Гедеону да је наш крај близу. Нека се мало стрпи, ускоро ћемо се видети!"

На празник светог великомученика Артемија, 20. октобра, старац Пајсије је изашао из келије и сео да би се огрејао на сунцу. Дан је био јасан и топао али је старац осетио да је назебао; вративши се у келију легао је на кревет и покрио се, али никако није могао да се згреје. После тога није устајао десет дана. За то време ништа није јео, припремајући се за прелазак у други живот, а свој дух је хранио свакодневним причешћем Светим Тајнама. Последњег дана, његов ученик, видећи како се старац топи, предложио му је да над њим обаве јелеосвећење. Старац се сложио рекавши: - "Како год можете, сада ми помозите!" Целе те ноћи ученик Јефтимије је преседео уз старчев одар питајући га шта да чини после његовог одласка. Старац је одговорио: - "Чедо моје, ако хоћеш да се спасеш онда се не секирај о свом животу. Исповедај се и причешћуј често; имај љубав према свима; оне који те не подносе заволи свим срцем, чим год можеш послужи им; нека те увек руководе страх Божји и мисао на смрт. Кад год се зарумени јутро размишљај - да ли ћу дочекати вече?, а увече - да ли ћу видети јутро? Радећи тако имаћеш истинско покајање, а о телесним потребама и о хлебу не старај се; ради мало рукодеље и буди њиме задовољан. Господ ће се старати за тебе, само не тражи изобиље и сувишак, него буди задовољан малим. Такође, не оптерећуј своје мисли келејним пословима: то треба да се уради, ово да се заврши и слично, јер због такве бриге нећеш имати душевни мир и истинско покајање. Држи непрестану молитву Исусову, пажњу и не бој се да се често причешћујеш Светим Тајнама!"

Још пре зоре дошао је духовник, Молдављанин, отац Доситеј, и јеромонах који је с њим служио. Причестили су старца и почели да обављају јелеосвећење. До половине је старац слободно владао рукама, могао је сам да их пружа и обрће ради помазања; али после трећег Јеванђеља је ослабио. Снага старчева се гасила све више и више, и с последњом молитвом, као да је заспао, старац је починуо.

(Из белешки оца Пантелејмона): Ученик оца Пајсија, Јефтимије, живео је са њим двадесет пет година. Приликом разговора о свом старцу сетио се случаја који је сведочио о степену у коме је старац усвојио умносрдачну молитву. Јефтимије је био врло прост човек, па је то својство, заједно са послушањем старцу, послужило као нека врста оруђа за стицање велике благодати Божје која је у њему деловала као у савршенима, у потпуности му узносећи ум к Богу. Једном је старац Пајсије разговарао са једним монахом о Исусовој молитви, о томе да она код савршенијих замењује све остале молитве. Јефтимије је седео недалеко и, чувши то, почео у себи да размишља: - "Зар оно правило које читамо, разне молитве и тропаре Господу, Царици Небеској и светима нису молитва? Није ваљда да такве молитве не стижу до Господа?", и он је посумњао и није поверовао у оно што је старац рекао монаху. У том тренутку обузело га је чудно осећање, као да је престао да дише, и постао на неки начин затворен у самог себе; његова глава је постала лака тако да је није осећао и његова душа је била обасјана неисказивом светлошћу; ум је био уздигнут ни сам не знајући како ни куда, и пред њим су се откриле чудесне тајне. Јефтимије је запао у духовно усхићење какво се дешава код оних који се баве умном молитвом, за које време опседнутост ума и свести духовним предметом бива тако силна да све што је спољашње не осећамо. И како су се уз то још откривале и велике тајне, он је осетио велики страх али је одмах радост обузела његову душу која је као поскакујући говорила овакве речи: - "Велик си Господе и дивна су дела Твоја и ни једна реч није довољно велика да опева Твоја чудеса!" Тело је у то време било као без тежине, слободно, и Јефтимију се учинило да се његова душа одваја од тела, па је он почео да моли Господа да не узме сада његову душу јер још није спремна, а он ће о томе проповедати свим људима. Тада је чуо глас: - "Устани и гледај шта се дешава!" - "Ја сам, говорио је Јефтимије, устао и уопште нисам осећао тежину тела. Тада је светлост, која је била у мени рекла: - "Јефтимије, верујеш ли сада то што говори старац, или још увек живиш у пређашњој невери? Ако не поверујеш у потпуности, ја ћу одавде отићи!" Тада сам ја ускликнуо: - "Верујем, Господе, али се молим, не узми сада моју душу, јер нисам спреман а ја ћу исповедати Име Твоје пред свим људима!" Тада сам у себи чуо глас: - "Ето о чему су они говорили, ето каква је њихова молитва; зато веруј ономе што су говорили!""

Када је дошао себи, деловање светлости се продужавало и његово срце је скакало од радости, а старац Пајсије је у то време још увек разговарао са монахом. Дошавши себи, Јефтимије је схватио да су његове очи биле као укочене; за време озарења душе светлошћу, оне су биле отворене и остале су усмерене у ону страну куда је гледао пре почетка виђења. Дуго је трљао очи и подизао трепавице али оне се нису померале: тако је прошло много времена и он је већ почео да очајава да неће моћи да их доведе у пређашње стање, па је завапио к Царици Небеској за помоћ. А онда су се капци покренули.

Док смо тако с оцем Јефтимијем разговарали о љубави старца Пајсија према непријатељима, неко је приметио да је тешко волети непријатеље од свег срца када видимо њихова намерна злодела. Јефтимије је следујући за својим старцем, рекао: - "Кад не би било тешко, не би било ни награде. Спаситељ је рекао: - Онај који ме љуби, заповести моје држи. А Његова заповест и јесте да љубимо ближњег, па и непријатеље своје, и тада постајемо чеда Божја, као што Сам Господ говори у Свом Јеванђељу. Зато што је врлина напор, Господ је и рекао: - Много је званих а мало изабраних. Рекао је да ће мало бити оних који ће се подвизавати испуњавајући Божје заповести"...

Три месеца пре смрти старца Пајсија један руски монах и његов рођени брат су били код старца и дуго са њим разговарали. Предмет разговора је био често причешћивање Светим Тајнама Христовим. Најпре је старац питао мирјанина колико пута се он причешћује. А када је овај рекао - једном годишње, старац га је умилно поучио да се треба причешћивати сваки месец или у најмању руку за време сваког од постова. Мирјанин је рекао да због свакодневних послова он то не би могао да испуни. Старац се није сложио и рекао је: - "Ако неко зажели, макар у њега послова било и сто пута више, макар управљао и целом земљом, наћи ће време као што налази и за земаљске послове". Затим је говорио о неопходности честог причешћивања, јер се преко ове Тајне ми ближе сједињујемо с Господом и бивамо један дух с Њим, а без сједињења с Господом у овом животу, како ћемо се с Њим сјединити у будућем? Мирјанин се поново успротивио говорећи: - "како се можемо тако често припремати за ову Тајну, када смо везани свакодневним пословима?" На то је старац говорио о суштини покајања, да се оно не састоји само у усменом исповедању духовнику, него је неопходно имати покајничка осећања, и у свако време чувати своју савест, чувати у односу према Богу, према ближњем и чак према стварима. - "Ако будеш чувао своју савест и слушао оно што ти она говори, онда ће твоја исповест пред Богом и духовником бити свакодневна, истинита и пуна; тада ћеш без колебања моћи да се причешћујеш Светим Тајнама често. А ако не будеш пазио на своју савест и ако је не будеш слушао при свему што чиниш, каква ће бити твоја исповест и покајање?"

Навели су разговор и на молитву, и старац је говорио да најпре треба испунити све јеванђелске заповести блаженства: духовно сиромаштво, плач, милосрђе и остало - и тек онда је могућа истинска молитва. Она је могућа само ако волимо молитвено делање и ако се стално вежбамо у њему; али је у сваком случају потребно стрпљење, јер против молитвене навике устаје ђаво и напада разним искушењима, па ако човек нема стрпљења и олењи се, молитвено расположење пропада и дуго се не може вратити.

Много и усрдно се потрудивши на спасењу своје душе, старац Пајсије се мирно представио Господу 29. октобра 1869. године када му је било више од сто година, од којих је осамдесет три проживео на Светој Гори.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ГЕДЕОН - ГРК
(умро 1869)




Отац Гедеон се родио 1781. године у Загори, у Малој Азији. На крштењу је добио име Георгије. После смрти својих родитеља Георгије је желео да оде на Свету Гору, али су за то сазнала његова браћа па су замолили једног Турчина да га измлати зато што хоће да буде монах, надајући се да ће га на тај начин уплашити. Турчин је свесрдно испунио наруџбину и браћа су закључила да Георгије више и не мисли на монаштво; али је он само чекао повољан случај, и у првој прилици је отишао на Свету Гору.

Најпре је стигао у скит свете Ане и хтео да ступи у њега, али га због младости нису примили. Тада је замолио да му посаветују место или старца, и рекли су му за духовника Лавре, који је у молитвеном тиховању живео у келији светог Јована Златоустог. Георгије је од њега умолио савет, и духовник му је указао на кувара Лавре по имену Јоакима. По благослову проестоса Георгије је ступио на послушање том старцу. Отац Јоаким је био постриженик Русика и кроз пола године је пожелео да се врати тамо. Ученик није хтео да се растаје од таквог старца и обојица су били примљени у Русик. Тамо је Георгије проживео десет година и био пострижен у мантију. После осам година био је положен темељ новог манастира уз море, старањем игумана Саве. Братство је било мало, а послова је било много и то тешких. Као снажног и здравог, Георгија су одредили на послушање на једном од бродова. Путовања и контакти са светом су оптерећивали његов дух па је замолио да му дају друго послушање, али му молба није била испуњена, и он је после годину и по дана отишао из манастира и населио се у скиту Капсокаливија. Ту му се веома допало и он је већ мислио да тајно и остане, али је свађа која је међу скићанима настала поводом избора дикеја узбудила његову душу, због чега је он отишао у Лавру. Тада је поредак у Лаври био бољи од многих општежића: на општу трпезу се ишло у четвртак, суботу и недељу, а лавриоти су живот проводили концентрисано и строго. Али је Георгије ту остао само годину дана, па је отишао у скит светог Василија јер га је привлачио усамљенички живот. У скиту је у то време на планини Кармил, у храму пророка Илије живео духовник Неофит Караманлис. Отац Гедеон се најпре сместио у одвојену колибу, а затим је живео при духовнику. Али, после пет година, духовник му је наредио да опет пређе у скит Капсокаливију у коме је за његов дух било више користи.

Због грчког устанка Турци су заузели Свету Гору 1822. године, па, како је из Лавре већина монаха отишла, узели су тамо оца Гедеона ради послужења Турака. Било је то три године након што се сместио у Капсокаливији. Тамо је он постао помоћник старцу Пајсију, од кога је примио и схиму, јер је њихов живот у то време био у сталној опасности од турског фанатизма. Немајући чиме да хране коње Турци су послали монахе из Лавре на острво Лимнос да у манастирском броду довезу јечам. Међу четворицом послатих монаха био је и отац Гедеон. У то време на обали су у разним местима биле сакривене разбојничке лађе, а сами разбојници су били по многобројним заседама. Они су видели када је лађа из Лавре отпловила и чекали су када ће се вратити. На половини пута између Лимноса и Свете Горе 15 лађица је опколило монахе и заробило их. Разбојници су почели да их муче захтевајући новац; једном од њих су ужетом везали руке на леђима, међу уже ставили штап и увртали све јаче и јаче, захтевајући новац. Монах није издржао, него је признао да на Светој Гори има сакривен новац. Разбојници су тада одвезали једног монаха и онај јадник му је рекао где је сакрио новац. Када је овај други донео новац, њих двојица су били пуштени на слободу. Пошто је мучење једног уродило плодом, разбојници су били подстакнути да то примене и над оцем Гедеоном. Мучили су га цео месец. Најпре су га питали колико ту живи на Светој Гори? Гедеон је одговорио - "више од двадесет година". Тада су захтевали за сваку годину по хиљаду лева, али Гедеон није имао ништа. Мучили су га дуго, а онда су смањили захтев, тако што су тражили само хиљаду, затим петсто или макар сто лева. Пошто су се на крају уверили да заиста нема ништа избацили су га на обалу близу Јерисоса, одакле је на мули био превезен у Лавру. Тамо је лежао три месеца и једва се опоравио. Тиме су почеле дуге муке оца Гедеона. Турски гарнизон се сваког месеца смењивао. Једном приликом су неки од новодошавших Турака затражили да их на лађи одвезу до Иверског манастира, па су се отпремили узевши са собом монахе као веслаче. Међу монасима је био и отац Гедеон. Време је било немирно, а ветар супротан; монаси су говорили Турцима да у време непогоде не треба ићи, него да се причека; али су их Турци натерали да исплове. Веслачи су се с муком борили против ветра, али ипак нису могли да дођу до Ивера него су морали да пристану на месту званом Мегас Велас где стоји храм светог Георгија. Искрцавши из лађице сав терет Турци су га натоварили на оца Гедеона и натерали га да носи према Иверу, а лађицу су отпустили натраг. Отац Гедеон је потпуно изнемогао: носећи терет он се близу Ивера зауставио да се напије воде. Приметивши ово један Турчин је повикао: - "Покварени калуђеру, још и ленчариш!" Почео је да га бије кундаком. Дотрчали су и његови другови и тако страшно претукли оца Гедеона да је овај пао и бљувао крв. Турци су га тако и оставили, а иверска братија, сазнавши за то што се догодило, узела га је и сместила у болницу. Мало се опоравивши, он се вратио у Лавру, где се са особитом усрдношћу молио Пресветој Богородици и преподобном Атанасију и ускоро био исцељен.

После свега овога, оца Гедеона су натерали да готови Турцима, и то је његовој души пало још теже од удараца. Ожалостио се он веома, али није било лакше ни удаљити се у пустињу: због навале разбојника паша је наредио да његови војници убију све што се креће ван манастира. Ипак је на крају крајева отац Гедеон одлучио да радије ризикује смрт него да остане међу Турцима чије је присуство имало разорно дејство на његово душевно стање. Молио је старце да га ослободе овог посла, али они нису пристали. Једном је поставио казан на ватру, и јавила му се мисао јача него икада раније: - "иди, па макар и умро, и учини нешто за своју душу!" Отац Гедеон је све оставио и изашао, онако како се затекао, не узевши ништа са собом. Турци су га пропустили да изађе кроз света врата мислећи да он као кувар иде по зелен у башту. Пошао је у скит Капсокаливију, где је у пећини преподобног Нифонта живео духовник, отац Неофит. Лавра је молила Турке да га не прогоне, и они су га поштедели. Духовник је одобрио његову жељу и одредио да се насели у Капсокаливији.

У Лаври су се предомислили, сетили се да им је отац Гедеон потребан, а када су то сазнали Турци страшно су се разбеснели на њега. Тако послаше једног монаха и Турчина да траже оца Гедеона. Они су сазнали да је он у Капсокаливији и хтели су га узети са собом, али је он замолио духовника да пође у Лавру и моли за њега. Но, старци нису хтели ни да разговарају с духовником, него су рекли: - "Нека сам дође да узме благослов, а овако се скривати не може, тим више што и ми зависимо од Турака". Духовник је ове речи предао оцу Гедеону и овај је с поверењем пошао. У Лаври су га строго запитали: - "Зашто си отишао ништа не рекавши?" Он је одговорио: - "Одавно сам вас молио да ме ослободите овог посла, ви нисте хтели, и нисам више могао да издржим!" За овакво избегавање дужности старци су од Гедеона захтевали педесет лева, - а пошто он ништа није имао, одмах су га загворили у пирг, где је преседео три дана. Не би га ни тако брзо пустили да духовник Неофит није дошао и платио за њега.

После тога је отац Гедеон добио слободу, па се вратио да тихује у Капсокаливији; али је његов живот и тамо био пун невоља. Једном је тако пошао у Кареју, и тамо му је познати монах дао талир. Дошавши натраг у скит тек што је скинуо торбу, а талир положио под узглавље, кад упаде разбојник и поче да тражи новац. Гедеон му је одговорио да није овамо долазио зато да би имао новца. По сиромаштву колибе и одеће старчеве и разбојник се могао уверити да новца нема. Тада је затражио хлеба, на шта је старац приметио: - "Какав хлеб и где да га узмем?" Пошто у колиби ништа није могло да се сакрије, разбојник је и сам видео да ничега нема, и на крају је затражио воду. Старац је изашао да наточи, мислећи да ће моћи да се сакрије, али није успео. Тек што је старац изишао, разбојник је подигао узглавље и, узевши талир, одмах изашао да види шта ради старац. Када се овај вратио са водом разбојник је енергично захтевао новац, тукао га и гурао пушком, тако да је старац решио да му преда свој талир. Дошао је до кревета, подигао узглавље и није га нашао. - "Ти си га већ узео!" Разбојник као да се увредио, и почео је да виче: - "Ти ме још називаш лоповом!" - па је стао да још љуће мучи Гедеона. Задихавши се, тражио је још воде. Старац му је дао чашу и када је разбојник изашао за воду, он је, скупивши последњу снагу, појурио да бежи, али није далеко отишао, кад срете целу банду разбојника који су га ухватили. Њихов побратим им је рекао да овај монах има новац, и сви су опет навалили да га муче; али пошто ништа нису могли да извуку, покупили су све што су могли и отишли оставивши га скоро нагим и потпуно измученим.

Али, на овоме се још нису завршиле Гедеонове муке. У то време солунски паша је сазнао да светогорски монаси умеју добро да плету фесове, па је тражио да му пошаљу у Солун неког ко се бави овим рукодељем, ради обуке његових војника занату. Сви су се плашили да иду и после дугог већања на крају су одлучили да пошаљу Гедеона и Онуфрија, становнике Капсокаливије, и још двојицу из скита свете Ане, и још неколико, све у свему њих десетак. И тада је отац Гедеон запао у невољу: отац Онуфрије је пошао напред к кајмакану да узме дешкир на полазак, али, уплашивши се, побегао је у шуму. Турци су се разбеснели, и тада се појавио отац Гедеон. - "О, како сте зли ви монаси, сви ви бежите!" Па су га стрпали у казамат. Следећег дана су га ослободили и отпремили. У Солуну су били представљени паши, а он их је отправио у касарне. Отац Гедеон је издржао само четири месеца, јер су промена хране, тежак ваздух и најгори смештај који му је био одређен, потпуно разорили његово здравље, па је почео да искашљава крв. Оставио је Солун и вратио се у Капсокаливију, где је годину и по дана лежао у таквом стању да је свакодневно очекивао смрт.

Овде је отац Гедеон поново пострадао од разбојника који су непрестано узнемиравали Свету Гору својим упадима. Напали су га и везали му руке и ноге, па га бацали на земљу тако грубо да су му кости једва остале читаве; онда су га беспоштедно тукли кундацима по леђима и бедрима тако да је од тих удараца патио цео живот.

Долазећи на Свету Гору Турци су имали намеру да истребе све монахе; али су од султана добили ферман да "поштеде њихове животе" па су и против своје воље напустили своју првобитну намеру, и задовољили се мучењем монаха и исцрпљивањем преко пореза. У скиту свете Ане су и даље живели скоро сви монаси који су се у њему затекли пре устанка, и који су се бавили рукодељем. Тада је и старац Гедеон узимао вуну и правио фесове, добијајући за рад по 10 пара, за шта је себи куповао пшеницу за хлеб. Али, будући да је плата била мизерна, и да због болести није могао успешно да ради, ни за хлеб му није било довољно. Он је тада са брашном мешао кестен и неке траве, као што је дивља мирођија. Помешавши све то пекао је хлеб. Једном је ставио у пећ такав хлеб, и чуо како се приближавају разбојници; одмах је узео још недопечени хлеб у торбу и пожурио да се сакрије, идући у правцу келије светог Претече која се налазила међу стенама, и ниоткуда се није могла видети, па је разбојници ни једном нису пронашли. У тој келији се чувала скитска ризница. О доласку разбојника оце су обавештавали чувари скита ударима у клепало при саборном храму, и тада је бежао како је ко могао. Разбојници су дошли и узели све што се могло однети, па су се вратили. Али понекад су се само правили да одлазе, а у ствари су се скривали у близини, па када би се монаси вратили у своја пребивалишта, поново би изненада нагрнули. Тако су дошли и к старцу Гедеону и почели да траже новац; ништа не налазећи, отели су му хлеб. Одмах су га и разломили, али им је био толико црн и непријатног укуса да су га бацили.

Тада су на њега натоварали све што су напљачкали по другим келијама и натерали га да носи плен према мору. На обали су га опет питали за новац, говорећи: "А зашто други оци имају, а ти немаш?" Он је мислио да ће их се лакше отарасити ако одговори: - "Зато што су они овде већ одавно, а ја тек од скора!" На то су они повикали: - "А, од скора, значи новац имаш на неком другом месту?" - и почели су поново да га туку. У то време старац Герасим, кога су опљачкали до коже, из сажаљења се спустио на обалу и почео да уразумљује разбојнике: - "и ви сте некакви хришћани, ваљда је и вама потребно спасење, зашто га тако мучите? Он је заиста сиромашан човек, ништа нема!" Тако су га на крају и оставили.

Још је једном по вољи Божјој отац Гедеон страдао од разбојника. Везали су му руке на леђима тако чврсто да је он пао од бола и страшно се мучио. Ожиљци су остали на његовим рукама до краја живота. То је било и последње мучење оца Гедеона. Чудно је како је после свега тога уопште могао толико дуго да живи у пуном одрицању и самоумртвљивању. Али он није оставио ни друге своје подвиге, па је само последње две и по године лежао на кревету не устајући, и само су га ученици подизали, а њих је имао два. Старији Дамјан је са старцем живео двадесет шест година, а други, Козма, осам година. У време болести он је ученицима често говорио: - "Терет сам за вас!" Али су они одговарали: - "Само ти трпи, оче, а ми све ово испуњавамо с радошћу!"

Старац Гедеон је за све време свог живота у пустињи спавао мање од два часа дневно, тек мало дремајући. Не прекидајући никад умно-срдачну молитву, строго је држао завет ћутања. Када је наступало време одмора, он је на колена стављао јастук и, прислонивши главу, уснивао, али никада није легао на ребра све док на крају није дошла болест да га положи. Последњих година Дамјан је убеђивао старца да остави такав подвиг говорећи: - "Оче, ти си већ стар и болестан, треба ти макар мало мира и одмора. Лези бар онда кад се спремаш на спавање!" Старац је одговарао: "Баш тада и морам да се трудим, јер сам стар и близу је смрт. Знаш како је рекао један ава: "Ако убедиш анђела да легне то ћеш и мене убедити", а ја ћу барем као стока да спавам!"

У почетку, иако је строго поштовао пост, ипак је пио вино и јео с уљем, када га је бивало; али, последњих седамнаест година нити је јео с уљем нити је пио вина не желећи никакву утеху телу без обзира на болест. Обично се хранио оваквом смешом: узварио би воду у малом лончету и замешао брашном па јео ништа друго не додајући. Тело му се тако истањило да су му пред смрт остале само кости и кожа. По изгледу је био налик на Арсенија Великог: стар, сед, сув, висок, погрбљен; али без обзира на тешке патње његово је лице било анђелолико.

Ученик - Дамјан се једном разболео и патио годину и по дана; не могући више да подноси болест тражио је од старца да се помоли за његово исцељење. Старац је одговорио: - "Трпи чедо, теби је ова болест на велику корист: уколико човек телесно страда, душа му се очишћава!" Дамјан га је при том питао како да се моли. Старац је одговорио: - "За сада ти је довољно твоје трпљење, а после болести која те за молитву припрема, бавићеш се молитвом!" - "Како то", питао је Дамјан? - "На то човек треба да се присиљава, одговарао је старац, али никако без духовног руководства, јер чим човек почне тај подвиг, ђаво га уводи у маштања, чиме обмањује неискусне. Име Господа Исуса Христа и Матере Божје не треба да се одваја од твог срца; у томе ће ти помоћи уздржавање. А ма шта да чиниш, пост, молитву или неки други подвиг - смирено помишљај да то што чиниш није ништа. Ако човек успева у свим врлинама, али једне нема, то јест смирење, онда све остало ништа не значи.

Ја већ више нисам човек за овај свет, али ти увек имај на уму смртни час и не гледај на пролазне призраке овог века: славу, богатство и све остало. Бежи од свега овога и старај се о будућем животу. Ја сам имао велику жељу и ревност да испуњавам врлине, али ми је непријатељ поставио многе препреке. Треба победити сва та искушења да би се стекле врлине, јер, ко не трпи искушења тај не може ни да успева у врлинама. Кад год је требало да постим или да се помолим, увек је ђаво против тога подизао искушења, да се уништи оно што почињем!"

Старац је једном за велики пост одредио себи правило да дневно узима само малу количину хлеба и воде. Најпре по 100 грама а онда све мање и мање, и долазио је до најмање могуће количине. И шта: једног поста десило се да се сруши зид код саборног скитског храма. Одмах су сазвали све монахе да се он обнови како јесење кише не би подбиле и развалиле цркву. Посао је био тежак. Шљунак се вукао од мајдана уз стрму падину. Отац Гедеон није хтео да напусти своје правило и да због ове случајности уступи ђаволу и разреши свој пост. Ускоро су остали приметили његов пост и почели да га грде што се уздржава називајући га лицемером, као да он то чини ради показивања, ради славољубивости и да њих покуди... Старац је на то смирено одговорио: - "Ја себи закон никакав нисам постављао, али ми се не једе и не пије, па не једем ни не пијем!"

1869. године пред Божић, ученици су питали старца: - "Да ли да идемо на бденије?" Он их је мимо обичаја задржао, па су оба ученика остала код старца и бдење обављали на бројанице. Када је било око поноћи поново су питали: - "Хоћемо ли да продужимо?" Старац је одговорио: - "Нека Козма иде у цркву, а ти Дамјане остани код мене, можда ћу сад умрети!" Старац је затражио да запале свећу и да окаде собу; то је било три сата пре смрти. Видело се да је пред смрт ђаво хтео да помете и збуни старца, али се посрамио: старац је спокојно, у миру и радости предао свој дух Господу; сам је затворио очи и као да је заспао. Било је то 25. децембра, а у тај час су у цркви певали херувимску песму.

(Из забелешки оца Пантелијмона): Једном је Дамјан питао старца како да стекне непрекидну молитву. Старац је одговорио: - "Треба се непрестано принуђивати и без велике потребе не виђати људе. У почетку, по немоћи својој, изговарај само - Исусе мој. То је довољно лако, ма шта човек чинио и ма куда ишао, чак и при разговору. Онда, када је молитва усвојена, добави - Господе, и још - Христе. Па онда - Сине Божји, а затим - помилуј ме. Када се молитва настани у срцу, она делује сама и постојано благодат Божја силази и просветљује човека. При овој молитви треба бити пажљив, и плашити се да се човек не олењи, јер се за малу лењост ова молитва одузима, и тада предстоји тежак, крвав подвиг, не би ли се поново научила!

- Буди са свима у љубави и не старај се о овоземаљским стварима. Помишљај непрестано на смрт, јер ја умирем данас, а ти можда већ сутра. Уколико се мисао на смрт макар и за час одвоји од човека, он се може дати на зло. Страх Божји нека те никада не напушта. Моли се за све православне, особито за умрле. Моли се за оне који нас љубе, и још више за оне који нас мрзе, вређају нас и чине нам зло. О животним нуждама се не брини много и не бој се - Господ те неће оставити. Јер данас и сутра ми идемо тамо, па се колико је могуће више брини о томе како да станеш пред Господа, да се не лишиш Његове милости. Ево ја, неко време сам много патио, бивао без хлеба и без свега осталог, али ме Господ није остављао, слао је по некоме од браће било мало поврћа, било хлеба, и ја сам остајао жив. Макар и недостојан, али духом се од вас нећу одвојити!"

Кратко време пре смрти старца, Дамјан га је питао: "Оче, док си био жив ништа нам ниси говорио за нашу утеху!" Старац је одговорио: - "Нисам говорио, чедо моје, а сада ћу рећи: најпре чувајте смирење, а све остало оставите и само се молитвом Исусовом бавите са смирењем, чувајући све заповести Божије. Сећање на смрт нека се не раздваја од вас, јер све док будете мислили на смрт ваш ум неће бежати с једне ствари на другу. Када лежеш, мисли да ујутру нећеш устати, а устајући ујутру држи Исусову молитву и молитву Пресветој Богородици. Када се човек на тај начин подвизава, онда долази Божја благодат и просветљује га. Али мораш тражити и имати искусног руководиоца. Господ ће све послати што нам је корисно, само нека ми не лењствујемо; тада и најпростијем Господ открива Своје тајне и просвећује га шта да нам каже за нашу корист!

- Неки ава је пошао у један манастир; опколила га је братија и молила да нешто каже, и ава је рекао: - "Најпре се старајте за истинско смирење; затим, трудите се да стекнете стрпљивост, кроз искушења од ђавола и од људи који вас грде и клевећу; на трећем месту чувајте се свих помисли, особито осуђивања: чак и ако бисте својим очима видели брата како греши - не верујте." И још знајте да се онај који се спасава и који се подвизава ради будућег живота подвргава разним искушењима: све треба трпети и не давати да нас ђаво превари, а са стрпљењем ће све проћи".

Старац је тако тихо говорио да је Дамјан једва могао да разуме његову реч. Још када је Дамјан као ученик ступио к старцу Гедеону, познати старац јеромонах Антоније му је тада рекао: - "Држи се овог старца, ја га знам од младости; он је увек у молитви и плаче пред Господом и Пресветом Богородицом!" Дамјан је често примећивао како се отац Гедеон гушио од плача у молитви, и када би питао старца: - "Шта је то с тобом оче?" старац би одговорио: - "Ти то не знаш!" Старчева небрига о стварима овог света је била таква да би и по недељу дана био у стању да преседи без хлеба, не жалећи због тога. Тако је поступао у свему, сву своју пажњу управљајући Богу, Који му је и слао све што је потребно после таквог искушавања његове вере и преданости. Дешавало се да, када Дамјан однекуд дође уморан, старац га натера да спава, а Дамјан, испуњавајући наредбу, бивао је спокојан у духу.

На рукама овог истог Дамјана скончао је познати духовник многих отшелника, отац Христофор. Пред смрт, онима који су се окупили, он је рекао: - "Оци, молите се молитвом Исусовом, а када се моја душа одреши од тела, вуците за мене бројанице, не би ли ми Господ дао милост!" Ово говорећи Христофор је издахнуо. Његово се лице просветлило и сви су прославили Бога.

Духовник Христофор је по доласку на Свету Гору ступо к старцу Захарији који је живео у келији Вазнесења Господњег у Капсокаливији. После смрти старца јако га је мучила дужност дикеја коју су му наложили у скиту, дужност духовника и остало, па је продао келију и преселио се на место звано Јанокопуло, које се може видети од пећине преподобног Атанасија.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




ДУГОБРАДИ СТАРАЦ - ГРК
(умро 1835)




Почетком 19. века у скиту Капсокаливија је живео свеблажени старац. Његова брада је била као у преподобног Онуфрија и преподобног Петра Атонског - четвртина браде лежала је на земљи. Када би неко зажелео да је види, он би стао на клупу и тада је брада додиривала земљу.

Овај старац је раније био први и чувени појац Свете Горе и сличног гласа није било далеко. Није било манастира који га није молио да на празник дође ради певања. На једном од празника певао је он на свеноћном бдењу, и узгордио се својим гласом. После тога његов глас је потпуно пропао и он више ништа није био у стању да пева, и од тога је запао у велику тугу. Причали су да му је било послато виђење и да га је сама Царица Небеска известила да му је одузет глас зато што није умео њиме да влада и што се само гордио; међутим, за утеху ће му бити дата велика брада; само што овај пут не сме да се горди, јер ће и ње бити лишен. И почела је да расте брада, и израсла до четвртине ниже ногу. Он ју је увек носио подвезану, а показивао је само онима који су желели да виде.

Једном је у Константинопољу поред патријаршије пролазио султан Махмуд. Обузела га је радозналост да погледа у хришћанску цркву. Дочекао га је сам патријарх; султан је дуго разгледао цркву. Видевши икону Светог Петра Атонског и Онуфрија Великог рекао је патријарху: - "Е, ово ви лажете! како је могуће да људи имају такве браде?" Патријарх му је смирено одговорио да то није лаж него чиста истина, и да у садашње време на Светој Гори живи монах који има такву дугу браду. Султан се послао да му га доведу. Монах је дошао и јавио се султану. Тај је наредио да му покаже браду, и монах је стао на диван и распустио власи. Султан је веома изненадио што је брада чак и дужа него оне што је видео на иконама. Затим је сам зажелео да испроба и увери се да ли је брада истинска: узео је једну влас од самог лица и повукао њоме прстима до краја; тако је пробао 3 власи. Затим је, гледајући на браду, рекао: - "код хришћана, што је писано све је сушта истина!" А монаху је дао ферман да он са учеником до смрти не плаћа порез. Овај старац је умро 1835. год.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ХАЏИ-ГЕОРГИЈЕ - ГРК
(умро 1886)




Старац Георгије, прозван Хаџи-Георгије, родио се 1809. год. у селу Кермил у Кападокијској митрополији. Родитеље његове су звали Јордан и Марија. На крштењу је добио име Гаврило. Када је дошло време, родитељи га дадоше у школу, али учење Гаврилу није ишло. За четири године он не само што није научио да чита како треба него је и слова азбуке једва разликовао. Зато су га учитељи у школи и родитељи код куће кажњавали. Гаврило је почео да се плаши и школе и куће, па је бежао иза насеља где је проводио и по месец дана и више по тамошњим пећинама којих је било мноштво. Крио се све дотле док га неко од његових није налазио. Од своје тетке монахиње код које је понекад бивао у манастиру, чуо би он често да постоје свети људи које називају затворницима, који се непрестано посте и моле Богу. Тако је и он пожелео да се сакрије у тим пећинама, да пости и да се моли Богу. Стога је почео да се скрива често и на дуго време, полагао би мноштво метанија, постио по три и четири дана ништа не окусивши; а када би изнемогао, хранио се поврћем или дивљим плодовима који су расли у шуми, а хлеб и по месец дана није ни видео. Туговао је зато што није могао да се обучи писмености. Дешавало се да га сами родитељи виде како тугује и да му кажу: - "Гаврило, иди у цркву и моли се Пресветој Богородици, Она ће ти помоћи да научиш то што желиш!"

У њиховој парохијској цркви стоји чудотворна икона Пресвете Богородице. Мали Гаврило је решио да постивши три дана и учинивши хиљаду метанија, оде у цркву. Да његови не би ништа приметили, изабрао је ноћ. Ушавши у припрату, пред црквеним дверима је пао ничице и са сузама почео да моли Мајку Божју: - "Дај ми, Мати Божја, да се научим писмености!" Одједном, гвоздене двери су се отвориле: изашла је предивна жена, узела га за руку и привела к десној икони Спаситеља. Тада је рекла: - "Сине мој, дај овом отроку Гаврилу да изучи писменост!" Овим речима га је благословила и дала му да целива руку. - "Сада ти, рекла је Она, знаш да читаш и пишеш!" Рекавши ово ушла је у северне двери олтара. Видећи да одатле никако не излази, Гаврило је кренуо за Њом у олтар; али је ни тамо није било. Када је дошло време богослужења, дошао је црквењак и, отворивши врата видео Гаврила. Гледајући га изненађено питао је: - "Откуд ти овде?" Гаврило је детаљно испричао о свему што се десило. Црквењак је, да би се уверио, узео књигу и дао је Гаврилу говорећи: - "На, читај; да видимо умеш ли да читаш како је Она рекла, и да си сада писмен. Гаврило је почео да чита добро и глатко. Тада је црквењак рекао: - "То је била Мајка Божја, а не обична жена!"

Од тада су сви домаћи уважавали Гаврила, и он је почео слободно да окупља своје вршњаке у све оне пећине. Ту су створили нешто слично манастиру, а самог Гаврила су изабрали за игумана. Тада му је било четрнаест година и негде у то време је са сељанима из овог села кренуо у Константинопољ. На путу, пролазећи поред једног прелепог и усамљеног места, помислио је: овде у овој шуми мора да живе пустињаци! Гаврило је оставио сапутнике и пошао да их тражи; али на своју жалост никога није нашао. Сапутнике је изгубио из вида и пут изгубио у густој шуми. Уплашио се Гаврило и стао да призива у помоћ светог великомученика Георгија, свог земљака. Одједном се у даљини појавио млади коњаник на белом коњу, приближио се Гаврилу, говорећи: - "Изгледа да си се изгубио?" - "Да, изгубио сам се", одговорио је Гаврило. Коњаник је био у прелепој војничкој одежди и Гаврило се није усуђивао да са њим разговара. - "Иди за мном", рекао је он Гаврилу и извео га на пут, где је он видео своје сапутнике и сустигао их.

Дошавши у Константинопољ, Гаврило је пожурио да се смести код свог рођеног ујака, који је имао високу дужност на двору султана Махмуда II (1808-1839). Он је водио послове око снабдевања турске војске. Једном су га из зависти оклеветали, и њихова клевета је имала дејство, тако да умало што није био лишен живота. Да би избегао смрт решио је да се потурчи. Примивши ислам, стекао је поверење и милост султана, постао један од његових блиских, и често се налазио у двору. Гаврило је веома желео да изведе свог ујака из ове пропасти и Господ му је помогао. Не само ујака него и с њим једног свештеника, и још неколико других људи који су се потурчили, он је успео да врати у хришћанство. Сви су они тајно поново постали хришћани, али су још неко време остали на пређашњим дужностима код Турака.

Читаву годину Гаврило се налазио на султанском двору уз ујака. Султан га је приметио и ујака питао о њему. Затим је султан Махмуд лично говорио са Гаврилом и веома га заволео. Налазећи се на двору Гаврило се није подао раскошном животу: његова дневна храна је била прегршт јечменог брашна скуваног у води. Султан је о томе знао, као што је знао и да Гаврило свакодневно чини петсто метанија, па је понекад говорио: "ко је научио тако младог човека да се тако пости и моли?"

О овом султану, добротвору хришћана, говоре да је био потајни хришћанин. Старац Хаџи-Георгије је овако о њему говорио: - "Султан Махмуд је тајно био хришћанин! До његове владавине хришћани нису могли да поправе ни један оронули храм, нити да граде нови. Његова прва врлина је била што је дао око две хиљаде фирмана за изградњу нових цркава. 1821. год. после рушења мале ниске цркве у Балуки, изграђеној над Живоносним Источником Мајке Божје, на месту древног велелепног храма, ово место је било отето од православних Грка. Султан Махмуд, на молбу патријарха Константина I, вратио је терен хришћанима и дозволио да се на њему обнови црква, која је ту и изграђена. Али, због недостатка средстава, мањих размера. При томе је позната доброторка, руска грофица Ана Орлова Чесминскаја, приложила велику суму. Султан Махмуд је чак наредио да се уништи муслиманско гробље које је било на том месту, а надгробно камење је дао хришћанима да га користе за изградњу. Још је поклонио две велике иконе светог Претече, кога је он веома поштовао, и оца Претече, светог пророка Захарије, и један сребрни полијелеј. Још се показао и као велики добротвор јерусалимске патријаршије, која је Јеврејима богаташима била дужна тридесет шест хиљада златних лира. Султан је за то сазнао и захтевао да му донесу све документе који су се односили на тај дуг. Пошто их је размотрио, видео је да је већ много камата уплаћено, па је уништио све документе и строго наредио Јеврејима да убудуће не смеју ни да помену тај дуг".

(Из записа монаха Партенија): После руског рата султан Махмуд је постао добар и милостив према хришћанима: он је опростио многим хришћанима кривцима, а у Константинопољу је изградио цркву у Балуклији на свој рачун. Дешавало се да је дуго седео са патријархом и разговарао. Хришћани су на њега гледали као на оца, а Турци су га мрзели и називали неверним, и хришћанином и говорили: - "Сада сте ви дочекали свог цара; сада је султан ваш хришћанин!" Он је изменио много турских обичаја. И говоре да је његова смрт била насилна: увече је био потпуно здрав, путовао је бродом, а ујутру су изненада објавили да је умро.

Видећи свуда око себе славу сујетног светског живота, и видећи да је тешко борити се против свега тога, Гаврило је почео да се моли Мајци Божјој да га одавде изведе и да му покаже пут спасења. Једном, за време божанствене литугрије у патријаршијској цркви, Гаврило се са сузама молио пред иконом Пресвете Богородице која стоји иза мозаичке патријаршијске катедре. Када је литургија била завршена он није заједно са другима изашао него је остао да се моли, желећи да добије откровење. И Царица Небеска, како је многима говорио сам старац, услишила је његову тугу и молитву: видео је како силази к њему са иконе, у белој одежди, и како га пита: -"Шта желиш?" - "Желим да се спасем!" одговорио је Гаврило. Она је тада рекла: - "Када изађеш из цркве иди ка фанарским вратима и на пристаниште где ћеш видети монаха с којим ћеш поћи на Свету Гору". Рекавши ово, Она је поново ушла у икону.

Гаврило је пожурио на пристаниште и заиста видео монаха. Старац испошћен, брада дуга, седа. Био је то игуман Григоријатског манастира, отац Григорије. Гаврило му је пао пред ноге и почео да га моли да га узме са собом на Свету Гору. Игуман га је гледао говорећи: - "Свети оци и патријаршијска правила забрањују да на Свету Гору примамо не само дечаке, него чак и одрасле ако немају браду. Зато нема ни говора да будеш на Светој Гори до свог пунолетства!" Тако одбијен ожалошћени Гаврило је испричао како је видео Пресвету Богородицу и шта му је Она рекла, не би ли тиме убедио старца да га узме са собом. Овај се замислио, али је после краће недоумице опет рекао: - "Не, ја не могу да те узмем!"

Све се ово дешавало у присуству капетана брода на коме је игуман требало да отпутује за Свету Гору. Видећи овако велику жељу младићеву да отпутује за Атон, и слушајући истовремено одбијање игумана, капетан се сажалио и помогао му да испуни жељу: - "Брод ће ускоро поћи за Свету Гору, рекао је он, па ти сада хајде и сакриј се под палубу, а после, када изаћемо на пучину, ти ћеш му се показати, и хтео не хтео, узеће те". Гаврило је тако и учинио. Брод је изашао на море заједно са њиме. За све време пловидбе плашио се да се покаже старцу, него му се показао тек када су прилазили Светој Гори. Пришао је игуману и пао пред њега. Игуман је ћутао. Гаврило је био у недоумици, али му је једно било на уму: "Пресвета Богородица ме послала на Саету Гору!"

На Светој Гори су изашли на пристаништу Григоријата, и Гаврил је ушао у манастир. Било је то 1825. године. Сам игуман ни овде не само што није хтео да га прими, него није хтео с њим ни да разговара. Гаврило је остао да се жали и тужи некима од братије којих је тада било мало. Братија је онда умолила игумана да прими младића, и овај је тек тада пристао. Дали су му послушање у кухињи. У почетку Гавриловог живота у Григоријату, како је он сам причао, на храмовни празник светог Николаја, због непогоде нису могли да улове свеже рибе за трпезу. И шта се десило? Одједном је неколико великих риба искочило на обалу близу манастира на дан уочи празника и братија је скупила чудом даровану рибу које је било сасвим довољно.

После одласка Гаврила из Константинопоља, његов ујак се вратио у хришћанство и сакрио се. Преобучен као сиромах дошао је у Смирну и ту се сместио при цркви, испуњавајући дужност црквењака. После осам година живота испуњеног молитвом и покајањем мирно је предао душу Господу на Светло Христово Васкрсење.

Гаврило није дуго живео у Григоријату. Чуо је да у скиту Капсокаливија постоји искусни духовник, Неофит Караманлис, његов земљак, који се подвизава у келији светог великомученика Георгија. Тако је он смислио да оде до духовника, да га замоли не би ли га примио као ученика.

Старац Неофит га је примио. Пошто је у то време, због грчког устанка сва Гора била заузета Турцима, већина монаха је напустила Атон. У скиту их је било врло мало. Отац Неофит је често одлазио у пећину преподобног Нифонта, па је сада, у жељи да не нарушава патријаршијске и отачке забране које се односе на пријем младих и безбрадих, а уједно да сачува Гаврила од Турског варварства, сместио свог ученика у пећину поред пећине преподобног Нифонта. Овде се он подвизавао, невиђен ни од кога, скоро четири године.

Када је дошло мирније време старац Неофит је купио келију светих Апостола на Керасији. Ту су живели неке три-четири године. У то време старац је имао виђење после кога је решио да прими и утврди за себе и своје ученике "типик пуног поста" - да никада и ни под каквим изговором не узима ни сира и јаја, ни млека и рибе, ни уља и вина. Сву такву храну која се код њих затекла старац је отпремио у Лавру. Затим је купио другу келију светог великомученика Димитрија за четири стотине лева. Ту је постригао Гаврила у схиму под именом Георгије. Иако је у омологији келије отац Георгије био записан као старац, све док је тамо живео отац Неофит он је био домаћин и руководилац.

По закону своје земље отац Георгије није имао права да зна и говори грчки па је знао само турски. И сам старац, Неофит научио је грчки језик тек на Светој Гори. Из тог разлога отац Георгије није могао да говори са другима, осим са својим старцем. Зато је био чак и принуђен да живи у пуном ћутању. Неколико година му старац Ниофит није дозвољавао да уђе у храм, него само у припрату, одакле је слушао богослужења. Побожни и припрости отац Георгије је био убеђен да старац служи са анђелима и да га зато не пушта унутра. Током дванаест година отац Георгије је по наредби старца свакодневно ишао на врх Атоса, осим када је била љута зима, да тамо одржава кандила у малом храму Преображења Господњег.

Једном је оца Георгија захватила љута телесна страст, и да је победи он је почео да пости - није јео ни пио дванаест дана; али се борба продужавала и он је решио да пости четрдесет дана. И тада му се јавио глас: - "Ако и два пута по четрдесет дана будеш постио, борба неће престати ако се не смириш!" У то време он је имао неки спор са старцем. Из тих стопа је отишао старцу, учинио метаније и рекао: - "Опрости ми оче!" Када га је овај благословио и положио своју руку на његову главу, искушење је престало као руком однешено.

Једно је време отац Георгије осећао јаку жељу за мученичком кончином. Жеља је била тако ватрена да јој није могао одолети. Шездесет дана се молио Богу, све време стајао на ногама, спуштајући се само на тренутак ради кратког одмора, а храну је узимао једном недељно, припремајући се тако за велики подвиг. После шездесетодневне молитве пошао је великом старцу Илариону Грузину да од њега тражи савет и молитве за подвиг. Отац Иларион је одговорио: - "Ја од цркве нисам добио власт да дајем савете на слична питања!" Хаџи-Георгије је међутим у сузама молио да му одговори је ли богоугодна или не његова намера због које се молио и постио. Говорио је да га на мучеништва тера пламена жеља и да он само тражи његов благослов. Отац Иларион је одговорио да на таква питања заиста нема шта да одговори. На крају је рекао: "ако желиш да се твоје питање разреши, онда треба да идеш до старца Венедикта Грузина. Када дођеш до његове келије на том и том месту ћеш наћи у зиду чвор од канапа. Повуци три пута и старац ће изићи мислећи да сам ја дошао. Падни пред њим ничице и испричај му због чега си дошао, и моли га за поуку. Што ти он каже тако и чини, јер је то Богу угодно и теби на корист!" Хаџи-Георгије је учинио све што му је речено и када је отац Венедикт изашао, примио је његов благослов и затим испричао о својој жељи за мучеништвом, ради чега се стојећи молио Богу шездесет дана. Отац Венедикт је разумео да га је овамо послао отац Иларион, па је још пре него што је почео да одговара оцу Георгију на питање, почео себе да кори: - "Ево ти Венедикте, толико година живиш овде, а немаш такве подвиге, и ево почетници те превазилазе. Када си ти стајао на молитви и бдео толико време? Када си толико постио ка овај слуга Божји?" Говорећи тако, он је и себе прекоревао, али је још више уразумљавао Хаџи-Георгија да се овај не нада на такве подвиге и да не машта како је учинио нешто велико. Старац је знао да ни прекомерни пост ни дуга молитва неће донети корист ако не буду сједињени с дубоким смирењем и љубављу.

Хаџи-Георгије је ове речи прихватио као прекор себи, и са сузама стао да моли да му старац каже како да чини, јер без савета искусног старца он не сме да крене на такво дело. Отац Венедикт је одговорио: - "Ако ти и кажем, нећеш ме послушати, и тражићеш начина да се испуни твоја жеља. Ипак, можеш да кренеш на мучеништво, само знај да савршено мучеништво нећеш достићи, а претрпећеш много. Право мучеништво ће ти доћи само по себи касније, на Светој Гори, и то преко младе братије која ће се око тебе окупити!"

Све што је рекао отац Венедикт испунило се. Хаџи-Георгије је отишао у турски град, где је, да би разљутио Турке против себе, почео да скупља дечаке и да им говори о Христу, терајући их да се крсте крсним знамењем. Турци су напали на њега. Дуго и темељито су га млатили, а онда протерали из града. После много покушаја да Турке разбесни дотле да му одсеку главу, морао је на крају да се врати на Свету Гору без успеха, само премлаћен и изранављен. Тако се испунила прва реч оца Венедикта, а тако ће се касније испунити и друга: много је пропатио од своје братије.

(Из записа оца Пантелејмона који је око 1870, године неколико пута бивао код Хаџи-Георгија): Старац Хаџи-Георгије живи у Керасији у великој и старој келији светог великомученика Димитрија, има 30 ученика, Грка и Руса. Он је познат у целој Светој Гори и међу скоро свим ходочасницима светогорским, особито онима који су се пењали на врх Атоса, јер успон почиње баш од његове келије. Сви који се одозго враћају бивају код њега, и сви га знају по великом гостопримству, чисто Аврамовском: сви пролазници код њега бивају бесплатно нахрањени, а он нити штеди нити жали то што даје. Старац има и мазге и помоћу њих чини велике услуге тамошњим руским келиотима. Он је изградио и велики млин који га је скупо коштао, а још више му донео непријатности, али је зато био на велику корист свим околним становницима. Он има и нешто кошница и сопствену барку на којој из разних места довози ствари и себи и другима. Резервних средстава нема никада, често чак запада у дугове, али Господ као да му тајно шаље за његово гостољубље. Његови ученици су као сушти анђели. Старац их на путу спасења држи веома сурово и строго. Они су углавном млади па због њихове користи и ради чувања од искушења гостију, он им наређује да се мажу чађу. Често се код њега може срести монах тако намазан прљавштином и чађу да личи на црнца! Сазнавши о томе у Лаври, наредили су да се старац мане ове настраности, макар била смишљена и са добрим циљем. Да би се избегла саблазан код њега су сви подшишани, то јест нико не носи дугу косу. Међу ученицима има заиста дивних, али је јеромонах Мина човек веома светог живота. Он живи у таквом послушању своме старцу као да је тек дошао.

За све што чине, и увече када иду да спавају, сви од старца узимају благослрв и разилазе се ћутећи по келијама. Неко ко га већ не познаје, не може међу ученицима препознати самог Хаџи-Георгија, јер је и он увек прљав и одрпан, као и сваки обичан радник; толико се он припросто понаша. Његову келију нико не чисти, буве и крпеље нико не уништава, зато у тим келијама може да заспи само неко ко је крајње исцрпљен.

Код њега уопште не употребљавају ни уље, ни вино, нити рибу, сир и јаја, него су задовољни најоскуднијом трпезом, иако раде веома тешко. Мени се јако допало једно од старчевих правила: не само када има опште послушање и када неколико монаха раде заједно, него чак и када су само двоје, један од њих обавезно наглас изговора Исусову молитву да би се избегло празнословље.

Њихово главно рукодеље је живопис, али се већи део ученика бави разним тешким пословима. Клима је здравија него на било ком другом месту на Светој Гори што су приметили још древни пагански писци, јер су сви житељи града који је некада на том месту био, Акроатоса, били дугог века. А код Хаџи-Георгија умиру млађи и то веома често; сви сматрају да су за те превремене одласке одговорни строго пошћење и неумерени напори. Више од других умиру живописци. Старац све ово види, али не ублажава свој типик савршеног пошћења, мада су га често молили да ублажи и да у најмању руку дозводи уље; али старац никада није пристао. Онда су га молили да дозволи макар вино; али и ту није попустио. Десило се да су неки посетиоци толико узбуњивали ученике жалбама на његову непопустљивост, да су ови решили ради јачег дејства на старца да напусте келију и то по њих неколико заједно, особито живописци; али је и тада старац остајао непоколебљив.

Негодовање против оваквог типика је на крају постало тако раширено да се умешала и Лавра, ставши на страну ученика. Тада се старац смирио, али како? Ради немоћних је набавио кошнице, посадио виноград, и није више продавао крупне орахе него је од туцаних ораха правио додатак вариву, а грожђе и мед давао братији у одређене дане.

Иако међу живописцима само јермонах Мина заиста добро слика иконе, сви они воде такав подвижнички живот да су почели да примају многе поруџбине за Русију.

По изгледу је старац последњи простак и незналица, али у разговору с њим постаје видна његова мудрост, искуство и дубока начитаност. У свакој бризи и недоумици он ће наћи решење и утеху (крај записа оца Пантелејмона).

Једном је ђаво у једном човеку рекао Хаџи-Георгију, будући њиме натеран, да се ни око чега он тако не труди колико да разори везу послушања старца с учеником, и да је онда ученик већ у његовој власти; но ђаво је врло нерадо о томе говорио натеран силом Христовом.

Једном је Хаџи-Георгије по ђаволском искушењу отишао од старца и ђаволи су га хвалили и у виду анђела као узлазили на небо и силазили; при томе је он приметио у њиховим покретима неку усплахиреност и брзоплетост, и они су га наговарали да им се поклони, обећавајући да му дају благодат Светог Духа. Но Хаџи-Георгије је призвао молитве старца и тада је све ишчезло.

Једном, док је он још живео при старцу јавио му се ђаво у виду младог човека са мулом који га зове к себи и обећава да ће га он са својим пријатељима учинити старцем и да ће код њих добро да живи. Но он је схватио варку ђавољу и тада је видео како је ђаво заједно са мулом почео да се подиже у ваздух и како је затим ишчезао.

Када је сам Хаџи-Георгије постао руководитељ других тада је имао виђење: они ученици који су били послушни имали су поред уха анђела који им је саветовао све корисно и побућивао их и учвршћивао у молитви; а непослушне је ђаво поучавао све супротно везујући им мисли.

Једном је к Хаџи-Георгију био доведен крштени Турчин који је био ђавоиман. По молитвама старца он се ослободио ђавола и почео је да говори грчки иако га није учио. Провевши подвижнички три године он се пред смрт удостојио јављања Господа.

(Записи пет руских поклоника који су посетили Хаџи-Георгија 1879. године када је старац живео у келији светог Стефана близу Кареје): Дочекао нас је сам старац Георгије са таквом истинском очинском љубављу, као Авраам. Било је то први пут у мом животу да видим смирење тако уваженог старца. Одећа на њему је прилично једноставна: подрасник од белог руског платна. Говори мало али се његове речи дубоко утискују у срце наводећи на мисли о будућем животу. Нама поклоницима дали су следовање: чај, хлеб, мед и бекмес - напитак који сами справљају од грожђа, у коме нема ни киселине, ни алкохола. Старац је за трпезом био са нама, и после јела нас поучавао како да се понашамо за време боравка на Светој Гори, а како после повратка у свет. Пре свега нас је старац поучавао да се чиста срца исповедамо духовнику и да се овде на Светој Гори причестимо Светим Тајнама. О посту за време припреме да и не говоримо: овде је увек велики пост. Исповедали смо се код руског духовника, јеромонаха Антонија, ученика Хаџи-Георгија. Увече је било одслужено свеноћно бденије, а ујутро, у недељу, причестили смо се. После тога нас је старац поучио: - "Знајте, чеда моја, ма какве да сте грехе до сад имали на себи Господ их је све опростио, али под условом да убудуће тако не грешите. Напротив, ако један од њих поновите, у свему ћете бити криви. Ви сте се решили на пут далеко од отаџбине; решили сте да поднесете све могуће тегобе пута; и све то ради спасења душе. Господ, видећи вашу добру намеру, опростио је све исповедане грехе и сада ћете поћи по Гори и бићете на врху Атоса; тамо нека сваки учени по четрдесет метанија са молитвом Исусовом, и тамо нека сваки остави своје страсне навике; ако је нечија страст била пушење - нека од сада остави ту гнусобу; ако сте неумерено узимали пиће, онда ради Господа, Који је због тебе окусио сирће и жуч, утврди у својој души правило да од сада никада пиће не узмеш у уста. Ове и друге сличне страсти које су тобом владале остави тамо на гори и дубоко у срце положи да њима више нећеш гневити Бога. Испуни то и Господ ће увек бити с тобом. А ако, као човек, у нечему поново згрешиш, не часећи иди духовнику, свест своју очити исповешћу и немој да чекаш уобичајено време за исповест, како то по незнању неки чине. Ево једноставног примера: кад запрљаш своје рубље одмах га мењаш и стараш се да га опереш; а душа је ваљда много вреднија од рубља, па је ипак многи остављају у небризи и упрљану читаву годину или више, не старајући се о њој, а она не само да се упрља него смрди од рана греховника!"

Поучавао нас је још много, што из Светог писма и житија светих отаца, што из сопственог искуства и ми смо се током три недеље наслађивали његовим благодатним беседама. На крају смо од њега узели благослов да пођемо по Светој Гори и молили га да нам да водича који зна грчки језик!

После одласка старца Неофита Караманлиса 1848. године отац Хаџи-Георгије је постао старац и до 1873. се подвизавао на Керасији са својом сабраћом и ученицима. Отац Георгије је привукао многе ученике - сви сиромашни, убоги и болесни били су срдачно примљени, сви су имали к њему доступ, јер се врата његове убоге келије нису ни дању ни ноћу затварала. Свако ко је желео ишао је право до њега и износио му своје потребе, своје бриге и помисли. О болесницима се сам старац бринуо; он је за све невољнике био више него рођени отац. И сами Турци су га назвали "бизим баба" - то јест наш отац! Старац је знао многе пустињаке које други нису познавали; он их је снабдевао најнеопходнијим стварима.

Ако би се неко од братије разболео никада нису користили обична средства, него често причешћивање Светим Тајнама. У случају велике изнемоглости обављали су над болесником тајну јелеосвећења, а када је постајало јасно да се приближава смрт, а болесник још није био пострижен у схиму, одмах би га постригли и творили молитве за њега. Старац је својим рукама сахранио више од стотину својих ученика на разним местима Свете Горе, међу њима највише Руса и то младих, који уз такве подвиге нису могли да поднесу промену климе на Светој Гори.

Неки су, наравно, нарушавали строги устав старца, али такви, уколико се не би покајали и уколико не би имали искрену жељу да прекину с овим својим слабостима, или су сами одлазили, или им је старац саветовао да траже себи друго место, где ће им бити лакше: - "Иди тамо, говорио је старац, где се то дозвољава, и не навлачи на себе проклетство тајним једењем! У Номоканону светог Василија Великог је речено: "Онај који разрушава типик свог духовног оца нека буде проклет и за живота и после смрти"." Они, међутим, који су од старца одлазили не услед немоћи него због страсти стомакоугађања, пред смрт би се освестили и сазнали шта су изгубили, па су много туговали што су се због малог и привременог задовољаста лишили тако великог блага. Десило се то с монахом Михајлом: он се разболео и дуго није нарушавао пост, али на крају није издржао него је почео да користи сваку храну и још је зажелео да се лечи. Старац није благословио. Овај га није послушао и отпутовао је у Смирну, тамо легао у болницу где су му као прво донели супу од меса. Лежао је тамо неколико месеци, а болест не само што није пролазила, него је била све већа и већа, па је на крају осетио да се ближи смрт. Сада већ на граници између живота и смрти, Михајло је схватио своју грешку и почео да плаче и дозива свог старца на помоћ. Многи су га сажаљевали и питали кога он то дозива. Сазнали су да је он светогорски монах и да зове свог духовног оца. Ово предсмртно покајање је деловало на многе, тако да су остављали свет и одлазили на Свету Гору. Они су и испричали о томе шта се десило.

Други монах, Христофор, током пет година извршавао је до у ситницу свето послушање старцу, потпуно се пред њим одрекавши своје воље, али је на крају осетио како му понестаје снаге, па се осмелио да се обрати старцу са оваквом молбом: - "Оче, отпусти ме!" Старац је одговорио: - "Мало си ми служио и молиш да те отпустим?" Простосрдачни Христофор је одговорно: - "Мало, да, али у савршеном послушању. Пет година ти ни у једној јединој речи нисам противречио; зато ме отпусти док си жив, јер када умреш без тебе све то могу да изгубим."

Старац му је помоливши се Богу, наредио да се спреми кроз неколико дана. Пролазе дани, Христофор осећа да није још много остало. Одслужили су свеноћно бдење, а затим и тајну јелеосвећења и на крају се Христофор причестио. Најзад, по његову душу дођоше анђели Господњи, а Христофор рече братији која се окупила око њега: - "Дошли су по мене, праштајте ми!" Тако се братија са њим опростила, а онда га је старац благословио речима: - "Иди ка Господу и моли се тамо за нас!" - и он је у миру предао свој дух. Тако се упокојио блажени младић Христофор.

Један од ученика Хаџи-Георгија је отишао у свет и пао у све грехове, и без обзира на то, примио је рукоположење за ђакона. У том сану је учинио блуд, но дошавши к себи, вратио се старцу и провео четрдесет дана у великом покајању, тако да је унапред сазнао за своју кончину и молио је старца да и он буде убројан у његове ученике. Кад му је то старац обећао, он је са миром отишао Господу.

Бивши на самрти, један од старчевих ученика удостојио се небеског виђења: у виду ђакона јавили су му се четири анђела и рекли му да су послани по њега. Болесник је рекао да он без старчевог благослова не може да пође са њима и о томе је рекао старцу. Искусан у духовном животу и бојећи се да то можда није прелест од стране духа таме који се по речи Апостола преображава и у анђела светлости, он је одговорио ученику: - "Кажи онима који су дошли да ти још ниси готов и нека дођу кроз два дана". Он је тако и учинио. Болесник је измољени период времена провео у непрестаној молитви и по истеку два дана у онај исти час јавили су му се небески житељи и, одвојивши душу од тела, однели је у небеска рајска насеља.

Једном је старац Хаџи-Георгије имао виђење Мајке Божје. Са њене десне стране су стајали анђели у виду војника, а са леве стране ђаволи у виду турских солдата. Ка Њој су на суд приводили атонске монахе који су немарно живели. Она је рекла: - "Ја не могу да трпим да такви буду немарни на Мом Уделу", и наредила је Турцима да их побију, а њихова тела су бацили у ваздух.

Дешавало се, наравно, да су неки неискусни противречили старцу и били груби с њим, али су такви убрзо западали у болест или неке друге невоље. А ако је неко одлазио преко светогорске границе, онда његов живот није више дуго трајао. Монахе који из било ког разлога нису више желели да живе са њим старац није задржавао и наговарао, него је само говорио: - "Ако будеш живео код мене и ако код мене умреш, спашћеш се; ја одговарам пред Богом. А ако одеш, ја више не одговарам!" Многи од ученика Хаџи-Георгија су живели одвојено на разним местима у малим колибама, у пуном сиромаштву, често немајући ништа да једу. Једном, за велики пост, он је у схиму постригао таквих тридесет пет сиромашака, снабдевши их и својим оделом. Старац је имао велику веру у Бога стечену после великих невоља и лишавања; често је западао у дугове али се увек старао да све сиромахе који му долазе снабде свим што им је неопходно.

Међу његове веће подвиге спада и то што је успео да Господу обрати неколико Турака, па чак и једног агу. Ага који се припремио за крштење већ је био дошао ка старцу на Керасију, али су га одједном напале разне помисли, па када је старац рекао да је све спремно, он је потпуно одустао. Старац се веома растужио и много се трудио да га смири, па је на крају постигао да му се испуни жеља, то јест - крстио је агу. Старац сам је био кум.

Један од старчевих ученика - Пајсије, син богатог трговца, дошавши ка Хаџи-Георгију у младим годинама, на самом почетку је био подвргнут жестоком искушењу: чим је дошао, старац га је прогнао и Пајсије је целу недељу провео на зими чекајући милост од старца. Проживевши неколико година код старца он се смутио и хтео је да се врати у свет, но старац се усрдно за њега молио Мајци Божјој и удостојио се да види свете анђеле како узносе његову молитву написану на хартији ка Мајци Божјој. И Она је старцу даровала Пајсија. Тај је затим провео шест година у подвизима и савршеном послушању и ћутању, и на самрти се удостојио да види Господа.

Пајсије је имао договор са старцем да пре њега умре, али се старац једном врло тешко разболео. Најзад је његова душа већ била ношена анђелима на небо и њему су била показана рајска насеља необичне лепоте. Он је видео да је анђео који је носио његову душу имао препирку са Пајсијем који је говорио, да се са старцем договорио да пре њега умре - и Пајсије је превладао. Старац је био враћен у живот и, отворивши очи, видео је око себе ученике који плачу.

Једном, кад се занимао рукодељем, старац је неочекивано прогутао велику иглу. Имајући веру према светом мученику Мини, он му се обратио с молитвом и свети је стао пред њега, завукао му руку у грло и извадио иглу.

Монах Исаак који се удостојио свештенства живео је код старца двадесет пет година врло добро. Он је имао велику усрдност према молитви и у ноћно време читав је Псалтир научио наизуст. Но после тога је по ђаволском дејству почео да скупља понешто тајно од старца и да чува под катанцем у својој келији, за што је по Божјем попуштењу био намртво претучен од ђавола. Тада је старац узео свету воду, окропио га крстообразно. Дошавши себи, Исак се бацио старцу пред ноге молећи га да га избави и да узме све то што је он тајно држао код себе. Проживевши богоугодно он се на кончини удостојио анђелског виђења.

Једном се старац удостојио виђења светог Николаја Чудотворца који му је рекао: - "Ја у среду и петак нисам сисао мајчине груди, а сада у Русији не поштују постове због чега их постижу многе невоље и напасти. Ја Русију много помажем, но они рђаво живе".

Отац Хаџи-Георгије је увек изгледао весео и здрав; његово лице је било пуно, чак с лаким руменилом, очи мало истурене. Сваки посао је радио заједно са братијом: пекао хлеб, кувао, окопавао башту - једном речју, био је жив пример за све њих. Спавао је јако мало, а и то где било; често је увече одлазио у цркву и тамо остајао до краја јутарњег богослужења; бивала су и таква времена кад није имао своју келију. Целог живота се бавио спасавањем ближњих и ни најмање није бринуо о удобностима живота. Своје лице никада није умивао, а оно је ипак увек било светло. Косу и браду никада није чешљао, а ако би се власи у бради замрсиле он би их одмрсио рукама. А када му се коса замрси као пустина, он би је одсецао и чекао да нарасте друга. Своје рубље је увек прао сам, али ретко. Његова је храна била да утеши сиромашног и ожалошћеног, да смири узнемиреног, да измири непријатеље. Имао је велики дар говора и умео да делује на друге.

Из разговора старца било је видно да је он за основу подвижничког живота сматрао послушање, које је хвалио изнад свега, полажући у њему и само спасење. "Но при томе, говорио је старац, неопходно је сваки дан плакати и жалити због својих грехова јер се без тога не можемо избавити од ђаволских замки".

1870. године старац је почео да се жалости не видећи код својих ученика онај строги живот који је сам проводио, и оно савршено послушање које је он имао ка своме старцу, и јавила му се помисао да остави своје место и да постане јуродив Христа ради. У том размишљању је његова душа била анђелом узведена на небо где је видео рајска насеља. Анђео који га је водио прилазио је са њим многим прекрасним палатама као желећи да уђе у њих, но на њихово куцање на врата њима су одговарали да је то место покоја тог и тог светог, при чему је он слушао имена великих светих и мислио са страхом: - "Зар ја убоги и ништи да обитавам у таквим велелепним дворцима?" Обилазећи тако рајска насеља уготовљена светима, он је пришао ка једном прекрасном дворцу и када су отворили његова врата, тамо је угледао своје ученике и обрадовао се. Ту је видео и место припремљено за њега и места његових ученика који су још били у животу. Идући затим даље видео је и места уготовљена братији разних атонских манастира. Утешивши се таквим виђењем, старац више није хтео да оде и јуродствује.

У годинама пред руско-турски рат изникли су велики нереди међу руским и грчким монасима у руском манастиру светог великомученика Пантелејмона. Руски старци, духовник отац Јероним и архимандрит Макарије замолили су старца Хаџи-Георгија да дође у манастир да би некако посредовао и успоставио мир. Старац је са љубављу дошао и читава два месеца тамо провео, свесрдно радећи на помирењу. На крају, не видећи успех, поменути старци су затражили од оца Георгија да се помоли и затражи откровење: угодно ли је, то јест да ли је воља Божја, да се Руси и Грци разделе? Старац је по послушању испунио жељу, и дато му је откровење у сну: видео је да

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ПАХОМИЈЕ - СРБИН
(умро 1870)




Одакле је био родом старац Пахомије и ко су му били родитељи, нисмо сазнали. Будући Србин пореклом, отац Пахомије је, по доласку на Свету Гору, ступио у братство манастира Хиландара, наслеђе српског народа. По ступању у братство, он је усрдно извршавао сва послушања која су на њега налагана и због своје послушности свима, био је од свих поштован и вољен. После кратког времена био је пострижен и добио је име Петроније. Тада се са њим догодио следећи случај: док је вршио дужност кувара и гостопримца у манастирском конаку у Кареји њему се, због његовог усрдног стремљења ка вишем духовном животу, чинило да је лишен искушења и невоља, а слушао је да нам кроз много невоље ваља ући у Царство Божије. Ради тога је почео да се непрекидно моли да му Господ пошаље искушења да не би, живећи без њих, изгубио спасење. Међутим, познато је да онај који подноси искушења која су на њега послата постаје достојан похвале, а онај који их сам тражи, или показује дрскост пред Богом јер, тобоже, Бог не зна шта је за њега корисно, или гордост, јер тобоже, већ је дорастао за борбу са ђаволом. Но, пошто се у Петронијевом случају није радило ни о једном ни о другом и пошто је Бог видео његову простодушност и жељу за спасењем, открио му је неисправност његове молбе, као што је некада учинио са својим ученицима, рекавши им: Не знате шта тражите. И Петронија је постигло такво искушење да је и поред свега свог стрпљења пао духом и завапио к Богу: - "Зар ме је овакво искушење морало постићи по Твојој вољи Господе? Избави, спаси и смилуј се". И истога часа ослободио се искушења.

Без обзира на то што је Хиландар имао веома малобројно братство и што је у Кареји било веома мирно, њему је падала тешко свака многобрижљивост и више од свега је духом тежио ка безмолвију, далеко од брига и многих послова. Међутим, он није знао да ли је то по вољи Богу, нарочито с обзиром на то што је и у манастирском животу налазио и осећао душевну корист. При таквој недоумици, он се обратио за савет једном духовном старцу. Тај старац га је посаветовао да се усрдно и непрекидно моли Богу, да му Он Сам како хоће укаже на оно што је Њему по вољи.

Господ је услишио усрдне молитве и испунио његову жељу. Шест година касније догодило се нешто у манастиру што је Петронију дало повода да се без препрека удаљи у пустињу. Сами старци су га отпустили са својим благословом. Отац Петроније се упутио на падине Атоса, центра светогорског подвижништва и ту, изнад капсокаливијског скита, купио себи келију која је носила име преподобног Атанасија Атонског. Говорило се да је ту келију, скромну споља и још скромнију изнутра, сазидао неки од српских архимандрита. Уз њу се налазило и прилично велико земљиште. И ускоро се ту разрастао воћњак са плодним дрвећем као и врт са поврћем.

Простодушност и изобиље љубави оца Петронија привлачили су ка њему и оне које је знао и оне које није знао; неки су успут свраћали а неки су намерно долазили. Посетиоци нису узнемиравали старца већ су сами припремали оброке од хране која би се ту нашла. Ако би долазио какав јеромонах да служи литургију, он је собом доносио просфоре и вино за богослужење и доводио собом чтеца - појца. Пошто би одслужили литургију, они би узимали на себе улогу домаћина и спремали би оно чиме би се угостили. Све време су долазили гости и све што је било потребно Господ је слао.

Водећи такав начин живота, Петроније је ускоро приметио да га брига о келији и посетиоцима ипак одвлачи од његовог вољеног безмолвија (тиховања) и ради тога се почео саветовати са својим духовником како би требало да поступи да би било боље и Богу угодније. Духовник му је посаветовао да прими другог сабрата у келију као ученика и да му препусти стараље о келији, а он да се повуче и остави бриге. У једној колиби у Капсокаливији живео је његов земљак - Србин, који је недавно тамо дошао и примио монашки завет и име Јосиф. Њега је отац Петроније позвао себи у својству ученика и, најзад, по савету духовника, решио се да му потпуно преда келију да се о њој стара. Отац Петроније се надао да ће на тај начин удаљити све посетиоце, ово тим пре што је Јосиф био незгодие нарави, недружељубив. У то време отац Петроније је одлучио да прими од Јосифа постриг и схиму да би на тај начин Јосиф био његов старац. Прича се да је повод за овакво самозапостављање био следећи: имајући одавно намеру да прими схиму, Петроније је размишљао од кога би старца узвишеног по свом животу примио схиму. У свом избору, кратко се задржавао на сваком од њих, трудећи се мисаоно да изабере некога још достојнијег, још строжијег у подвижничком животу. Примегивши у себи жалац надмености и самомњења, старац је оштро и строго укоревао себе рекавши: - "Нека он, Јосиф, буде твој старац, од њега прими постриг у схиму". Јосиф је био још не тако стар по годинама, а у монашким питањима био је сасвим неискусан. Своју намеру је саопштио своме духовнику који је замисао одобрио видећи како се старац одлучно стара да искорени у себи самољубиво мудровање. Приликом пострига Петроније је добио име Пахомије.

Када је постао потчињен новоме старцу, Пахомије је као и раније обрађивао врт и воћњак који је већ доносио плодове у изобиљу; тамо су рађале трешње, вишње, ораси, смокве, кајсије, брескве и јабуке, а да не говоримо о винограду који има скоро свака келија. Поред тога, иако се променио власник келнје, ипак се продужило са посетама ранијих познаника и сви они су се обраћали не новоме старцу Јосифу, него оцу Пахомију. То се није допадало оцу Јосифу и он је молио духовника да некако учини да се Пахомије од свега одстрани и да се присили да се сасвим усами. Сматрајући да је главни разлог за окупљање посетилаца раскошни воћњак Пахомијев, Јосиф је упорно молио духовника да га благослови да уништи воћњак. Духовник, узимајући у обзир чињеницу колико је штетно за оног који се одао безмолвију да има многе посетиоце и поверовавши да им је разлог не доброта Пахомијева већ његов воћњак, сагласио се и благословио Јосифа да може посећи све воћке. Отац Јосиф је једном, када га је огорчила посета неколицине монаха Пахомију, дохватио секиру и почео да сече стабла и уништава воћњак у присуству посетилаца. Пахомије је ћутке посматрао необичну делатност старца. Кроз извесно време дошао је к њима духовник, и, наговорен од Јосифа, обратио се Пахомију следећим питањем: - "Зашто си ти засадио воћњак и врт, чему све те бриге и старање? Је ли то безмолвни живот?"

Будући неоскрнављен страшћу за коју су га кривили и одавно се припремајући за живот у осами, старац Пахомије је рекао: - "Оче свети, ја сам то учинио ради вас, да бих имао чиме да окрепим вас и друге оце када дођу, а мени самом ништа од свега тога није потребно; мени је, ако благословите, довољна и пећина и ја ћу отићи под камен и тамо ћу живети". Духовник је, не размишљајући дуго, рекао:

- "Иди! Нека Бог благослови!" - "А ти, шта кажеш?", обратио се Пахомије оцу Јосифу. Знајући да Пахомије не зна никакав занат, а хлеб ће му бити потребан, Јосиф је био уверен да ће се Пахомије вратити њему већ кроз недељу дана, и радо му је дао одобрење.

Уселивши се под камен, старац Пахомије је направио неку уџерицу употребивши даске и грање да би се заштитио од невремена и узео је са собом само најнеопходније. Овакав прелом у свом животу он је прихватио као директан позив Божијег промисла на виши безмолвни живот и ради тога не само да се није ожалостио на свога старца већ се зарадовао томе што је изненада и преко сваког очекивања најзад опредељен за живот у безмолвију који је толико желео.

У почетку Пахомије је с времена на време долазио своме старцу и узимао понекад по хлепчић; а касније, не желећи да га узнемирава, скоро је сасвим престао да долази. Јосифу се то није допадало, и тонући све више у искушење, он је једном предложио духовнику мисао да се спали уџерица под каменом Пахомија и да му се више не дозволи да тамо живи. И духовник му је рекао: - "Ето, спали, зашто да не". Међутим, Пахомије је почео често да се удаљава у шуму или на стене врха Атоса и тамо се погружавао у молитву и размишљање о Богу. Тамо ништа није нарушавало дубоко безмолвије његовог ума и он је благодарио Богу за ту слободу. А да не би био без икаквог ручног рада, Пахомије је калемио и расађивао дрвеће по пространој гори Атона, претварајући их из дивљих у питоме. Понекад је у шуми под дрвећем, правио за себе колибе од грана и пребивао би у њима за извесно време, осећајући истовремено у себи унутрашњу жељу да нађе себи неко склониште где би се заувек населио. Прелазећи из пећине у пећину, из једне пустиње у другу, Пахомије је најзад нашао ненасељену пећину која је у потпуности одговарала потребама његовог духа, куда је убрзо и пренео своју чергу (груб вунени огртач) и друге маленкости које су му припадале.

Осамивши се у тој пећини, Пахомије је у првом реду хтео да испита себе самога: може ли издржати суровост пећинског живота. То место је било једно од најхладнијих, влажио и на таквој висини на којој нико није живео и није могао живети. Уколико би се неки подвижници и насељавали у та места, они би сви ужасно пострадали: неки од њих су изгубили све зубе, другима је отпала коса са главе и брада, док су други добијали такав назеб да нису дуго остајали у животу. Не телесна снага већ жива вера старца у промисао Божји тако га је оснажила да му ни влажни ни хладни ваздух те пећине није нашкодио. Осим тога, он је тамо боравио извесно време па се онда враћао у своје раније пребивалиште где се подвизивао у безмолвију. Међутим, вративши се једном приликом у своју колибицу, он ју је нашао спаљену. Није се распитивао нити истраживао, већ благодаривши Богу, он се посветио животу луталице. Одећу и обућу је похабао, ни коре тврдог хлеба није имао већ се, скупљајући плодове разних биљки, њима хранио. Правио је себи привремена пребивалишта на разним местима, поред неког камена или под неким дрветом, а потом је, прелазећи на друго место, то спаљивао, поступајући тако као преподобни Максим Капсокаливит. Једном је цело лето провео на самом врху Атоса.

Живећи по планинским местима, он се навикао да се са лакоћом пење и хода по таквим стенама по којима ни срне нису у стању да се веру. У то време груби вунени огртач је био његов једини дом, он му је служио уместо горње мантије, подрасника, њега је стављао под себе, њиме се покривао.

Његов старац Јосиф је почео ширити гласине да је Пахомије пао у прелест (обману) и та вест се брзо пронела. Но и то је послужило на велику корист старцу: њега су престали скоро сви да посећују. Не нашавши начина да врати Пахомија у келију, Јосиф се опет обратио с молбом духовнику, али ни у том случају није било помоћи. Јер, кад је запитао Пахомија зашто се скита по горама и не живи у келији, овај му је одговорио: - "Нигде се са таквом лакоћом и удобношћу не могу удубити у своју духовну делатност и нигде не осећам такву духовну утеху као тамо". Духовник није могао да се успротиви томе чему је он сам раније допринео и зато је покушао да му приђе с друге стране, говорећи: - "Гле, старац твој Јосиф тугује и не жели да ти живиш тамо по шумама и по стенама, а нарочито зато што му многи пребацују да те је, тобоже, он истерао".

Старац је ово саслушао и рекао да се сада он не може више ничим у келији занимати јер се ум његов ослободио од свих брига и више није у стању да се занима оним чиме се раније занимао те ради тога, моли да му, као неупотребљивом и бескорисном, дају благослов да живи у шуми где год нађе место. При томе је Пахомије напомињао о пећини коју је оспособио за становање и надао се да ће временом духовнику моћи да открије о свом животу у њој. Духовник није био у стању да оповргне речи Пахомијеве, али се узнемирени старац Јосиф противио. Пахомије је са кротошћу говорио: - "ја за своју душу тамо налазим слободу и утеху; шта вас кошта да ми само дате свој благослов? Ја од вас ништа не тражим но само ваш благослов. Ви сте ми сами раћије говорили да се одам безмолвију, а сада као да хоћете да ме вратите назад". Ни духовник ни Јосиф нису могли ништа да кажу против једноставних народа Пахомијевих и они су га отпустили. Ма колико се Јосиф трудио да шири гласине да је Пахомије пао у прелест, Господ ипак није дозволио да се то продужава без краја.

Пошто је прошао кроз све степене невоља и лишавања, Пахомије се најзад уселио у горепоменуту пећину. Али, да би се могао у њу уселити, Пахомију је још увек био потребан благослов духовника. У жељи да га духовник саслуша без предубеђења, Пахомије му је почео говорити како, живећи већ извесно време у тој пећини, не осећа никакве сметње и слично, и најзад је убедио духовника да пође с њим да разгледа његову пећину. Кад су тамо стигли духовник се сагласио са његовом жељом и дао му благослов да се може настанити у тој пећини, али само на пробу, па ако не буде могао ту живети, да се пресели доле, ближе мору.

Пећина је била сува само за време зиме, када је бивала потпуно покривена снегом. Једном је неко снабдео Пахомија кошуљом и обућом, што је, заједно са неким књигама које је имао, било суво само онда кад се износило на сунце. Неки од ревнујућих који су желели да му подражавају одлучили су да код њега проведу извесно време, али су, како се показало, пострадали на разне начине: једном је јеромонаху неке ноћи све тело било покривено мехурима, као да га је неко посуо грашком! Другоме је промрзла она страна тела која је била окренута ка стени пећине где је легао, а неки су пострадали од стомака.

Проводећи подвижнички живот на таквим местима где се хлеб уопште није могао набавити, Пахомије је научио да се храни храном коју је ретко ко други могао јести. И увек се хранио једним те истим: истуца каменом гњиле кестене, дода, ако има, сухарке, стави то у воду и замути са брашном. Понекад је то кувао, а понекад је и тако некувано јео, додајући суве дивље плодове које нико не би јео и кад су свежи, и зачудо - није се разбољевао. Десило се једном да је пострадао од неких плодова, иамо је затвор читавих двадесет дана и он сам је сав био као у ватри. Ничим се није лечио, ништа није ни јео нити пио, али га је сам Господ Бог излечио. Од тог доба његова природа као да се препородила и постала као челик, тако да је без муке живео тамо где нико други није могао живети и хранио се таквом храном коју би ретко ко други и окусио.

(Из успомена неког руског монаха): У зиму 1868. године дозивали смо овог богомудрог простодушног оца Пахомија из његовог затвора и он је са дечјом простодушношћу, извршавајући послушање, излазио к нама. Ми смо га задржали целу једну седмицу. За све то време, сваке ноћи смо непрекидно узнемиравали старца, јер је сваки од нас желео да се наслађује његовим речима испуњеним духовним нектаром. Знајући сасвим сигурно да је старац провео пуних петнаест година у непрекидном плачу, ми смо га питали о сузама чије плодове је он тако обилно сместио у себи самом и дорастао до такве незлобивости, смирености и обиља љубави. Старац је говорио да сузе имају своје различите степене и да међу њима има великих ризика. Плач онога који се каје много се разликује од плача онога који успева у духовној делатности. Ни сећање на смрт, ни сећање на своје некадашње грехе, не производе ранију врсту плача који је својствен ономе који се каје и који је чемерно горак, иако није без утехе. Плач савршеног произилази једино из размишљања о страдањима Христа Спаситеља и из љубави Божје; он производи у души велику, необјашњиву сладост која храни и загрева дух подвижника, узносећи га у неизрецива созерцања и чинећи да се ум његов потпуно ода Богу. Све ово се не дешава једнако са сваким, већ према свачијој могућности прихватања, које је пак мера достигнућа. Вредна је запажања још једна особина старца Пахомија - никога не осуђивати. И то је један од благотворних плодова суза. Искушења ради, а некада по самом току разговора, дешавало се да су многи употребљавали речи осуде. Он се на то никад није одазивао.

У последње време отац Пахомије се није скривао по шуми већ се само удаљавао у своју горњу пећину. С обзиром на то да се од недавно рашчуло за подвижнички живот оца Пахомија, почели су се појављивати неки који су желели да се користе његовим поукама и руководством. Старац никоме није отказивао и одмах је давао новодошломе своју пећину, а сам је одлазио у другу, која је била на много већој висини, без заштите, на окомитој стени. Та је пећина била толико пространа да би, ако би се преградила изнутра, могла да прими до сто особа. Али прилаз к њој је био тако тежак да је отац Пахомије био једини који се до ње могао успети, мада се и он понекад пењао са великим трудом. Када су у Русику сазнали да је оцу Пахомију био потребан конопац по коме би се могао лакше пењати по окомитој стени до пећине, они су га њиме и снабдели.

(Из бележака оца Пантелејмона, о посети старцу Пахомију 1869. године): Априла месеца ове године ми смо отишли до оца Пахомија.

О, како смо се изморили док нисмо стигли до његовог пребивалишта! На нашу невољу ми нисмо нашли оца Пахомија у његовој доњој пећини; мора бити да је или негде отишао, или се налазио у горњој пећини. При погледу на окомити успон којим се тамо одлазило, ја и други неки сапутници смо тврдо одлучили да се тамо не пентрамо. Само један пустињак, који је био наш путовођа, одлучи да иде тамо. Требало је видети како се он пентрао! Ми смо дуго чекали, разместивши се у доњој, "троспратној" пећини где је горело кандило пред иконом Мајке Божје. Та пећина је била висока и старац је у њој изградио нешто као таваницу од дасака која је служила као под за други спрат пећине, а над њиме је, на исти начин, изграђен и трећи спрат. У доњи део пећине светлост је улазила без икаквих препрека, у средњи део светлост се пробијала кроз незаграђени природни свод пећине који је служио као прозор са предње стране; највиши део пећине био је таман.

После дугог очекивања, ја сам почео да се бринем за успех нашег доласка. Пошао сам да видим нећу ли иког угледати. Баш у то време они које смо очекивали спуштали су се заједно по стени: старац је био напред и пузао је од места где се завршавао конопац. Наш путовођа је још био високо. Мене је обузео ужас видевши њихов труд. Ја сам почео да приговарам старцу: - "Зашто си се ти, оче, удаљио на такву даљину? Ми смо се толико уморили идући довде да нам је понестало снаге; једва смо дошли довде". На леђима је имао торбу; одећа на њему, иако је била похабана, ипак је била потпуно монашка. Под расом се видела стара схима, а на камилавки од дебелог сукна, била је постављена панакамилавка. Његово испосничко лице је одражавало строгост његовог живота и производило побожан утисак. Примивши кривицу на себе, старац је са болом у срцу почео да нас моли за опроштај што нас је изложио умору. Говорио је са таквом убедљивошћу да сам ја пожалио што сам изустио оне речи. Кад смо већ ушли у пећину и кад се разговор повео о другим предметима, он је поново почео да моли за опроштај: - "Да сам ја знао да сте ви дошли довде, ја бих сам дошао до вас и никако не бих дозволио да се ви трудите толики пут ради мене грешног".

Недавно је у том крају био ужасан ураган који је пообарао многе шуме у близини пећине оца Пахомија, опустовивши огромно пространство. Пред самом пећином оца Пахомија стајала су три веома стара дрвета сломљена буром. Ево шта је са њима било: код старца је дошао као ученик неки Рус. Старац му је дозволио, кад за то има потребу, да греје воду или да кува понешто, и да се, да би се заштитио од влаге и хладноће, одева како и чиме може и дао му је правило које је одговарало његовим моћима. И бивало је тако да се отац Пахомије тешио и благодарио Богу видећи како његов ученик тврдо спава док је сам стајао на молитви. Тај ученик је почео да моли старца да му дозволи да на једном од та три дрвета направи себи постељу и да тамо спава. Старац је са осмехом напоменуо да је то непотребно и да не треба додавати ништа ономе што већ постоји, утолико пре што је пећина пространа, а и труд би био узалудан јер неће проћи ни две седмице, а то дрвеће, може бити, више неће постојати. Ускоро после тога био је неки празник и старац је заједно са учеником отишао на бденије у неку келију... Кад су они отишли, те исте ноћи била је страшна бура на целој Светој Гори, а код стена где се налазила пећина оца Пахомија, вихор се разбеснео свом својом силом, спустивши и та три стара дрвета на око метар и по изнад корена и однео их на даљину од око петсто метара. Вративши се с бдења, старац је показао ученику место на коме су стајала три прастара дрвета пред пећином и рекао: - "Ето, видиш, и твоја постељица би одлетела заједно са дрвећем". Овај је пао пред ноге старца молећи га за опроштај. Старац је говорио да човек не би могао остати жив од самог страха када би имао прилике да види дејство те страшне буре.

Тај ученик је касније оставио старца и населио се у једном скиту. Разлога за његов одлазак је било је много, али главни је био следећи: у то време је зими био велики снег по целој Светој Гори. Крај где се налазила пећина је и иначе био засут снегом, пошто се налазио на висини. Пећина је одавно била сва завејана снегом, али како се снег све више нагомилавао, ученик је изгубио храброст и решио да напусти оца Пахомија, говорећи: - "Шта ће се још десити! Угушићемо се под снегом и нећемо бити удостојени хришћанског погреба". Ученика је и раније обузимао страх када би се негде изнад њих одваљивао камен и, летећи поред пећине, ваљао се низбрдо са буком и треском. Плашио се он и страшила (демонских) али је раније, умириван старцем, остајао, а овог пута, ма колико да га је старац убеђивао да Господ неће дозволити да умру под снегом, ученик је већ био изгубио веру у старца.

Узео је своју торбу, опростио се и изашао из пећине. Било је потребно изаћи на снег и спуштати се падином до пута којим се могло доћи до насеља. Али, чим је ученик ступио на снег, оклизнуо се и стрмоглавце полетео од пећине низбрдо. Ма колико се старао да се заустави, није успео док се није доклизио до неког дрвећа које још није било завејано снегом. Клизао се он око један километар. Старац је посматрао и молио се да се његов ученик не озледи. И тек онда се успокојио, када је ученик стао на ноге и поклонио му се.

30. априла, када смо ми обишли старца, снег се већ спустио са висова, али близу пећине оца Пахомија ми смо на два места прешли јаруге по снегу. Тако исто је било у јуну, јер се снег следио и веома се тешко топио. У тој пећини је отац Пахомије постојано живео не дуже од три године. На Светој Гори је живео укупно око тридесет година. Понекад су к њему долазили монаси са жељом да остану с њим. Не желећи да икога увреди отказивањем отац Пахомије се молио Мајци Божјој да она отклони штетност пећинског ваздуха и да не дозволи да настрада ико ко жели да остане на том месту. И заиста, они који су долазили нису више трпели повреде. Старац је све оне који су к њему долазили да се ту настане примао с љубављу, а имао је и намеру да прегради своју пространу пећину на неколико одељења, да у њих смести оне који долазе. Свакако би он своју намеру и извршио да је имао икаква средства. Између осталог, питајући старца шта ће тамо радити они које прими, јер они још не могу да све време проводе у молитви, старац је одговорио да он има посла не само за десет него за сто па и више људи, јер камења има доста за све, па их могу премештати с места на месту целу ноћ. Стварно, такав се посао може наћи и за сто хиљада радника! После се сазнало да се и сам старац тиме занимао, као и други свети оци, следећи правило: "мучим оног који мене мучи" (тј. тело).

Једном је дошао отац Пахомије духовнику Теофилу, који је и сам живео подвижничким животом, и замолио га да се помоли за њега пошто је, вели, обузет сластољубљем. - "Како си ти приметио такво сластољубље у себи", запитао га је и духовник? - "Па ето, сипао ја воду у лонац, додао со и загрејао на ватри. Када сам затим додао сухарке и почео да једем, тако ми је бпло слатко у устима, слађе од меда и саћа. Зато се ја и плашим да ме не обузме сластољубље. Помоли се, оче, за мене окајаног". Духовник је, иако је знао да старац једе ретко и по мало, ипак помислио: "да нема нечег особеног у његовом спремању хране", и да би тачно испитао сласт Пахомијеве чорбе, решио се да сам скува воду и учши* исто што је од старца чуо да он чини. Само се по себи разуме да духовник није нашао ништа слатко у води којој је додата со са сухарцима. Ради тога је, када је опет дошао отац Пахомије, духовник наново почео да се распитује како он кува воду. Старац је потражио лончић од духовника и почео иа лицу места да му показује како он кува воду, додајући со. И када је додао сухарке у воду и стао да једе ту своју чорбу, она му се опет усладила, као "небеска мана". Схвативши о чему се ради, духовник га је запитао: - "А кад си последњи пут јео?" - Прошле недеље, одговорио је старац, а дан кад је дошао код духовника био је петак. "Ето, од чега твоја попара теби изгледа слађа од меда и саћа", приметио је духовник са осмехом.

Другом једном приликом запитао је један пустињак старца: -"како ти, оче, пењући се уз стрму планину и носећи терет, можеш да практикујеш умну молитву? Ја и без терета једва могу да држим усну молитву, јер потпуно изнемогавам". Старац је одговорио: -"Када се пењем уз планину, што више изнемогнем тим чвршће постаје дејство молитве и са сваким кораком јача, тако да се она у мом срцу одвија са снажним кликом и неописивом снагом. Уколико већи терет носим пењући се уз планину, утолико лакше дејствује молитва, и ја тада не осећам терет".

На крају свог живота отац Пахомије се подвизавао у колиби на Керасији, близу келије Хаџи-Георгија, високо на падини, близу самог врха тог простора где се у време незнабоштва налазио "гвоздени дворац". Код старца се појавила нека болест и образовао се затвор бешике. Отац Пахомије се обратио за савет духовнику Јерониму из Русика и питао га да ли да се лечи или не. Старац Јероним му је дао овакав савет: - "Ако можеш да трпиш, трпи, а ако не можеш, онда се лечи". - "Трпећу", одлучио је старац, Пахомије. Болест се веома развила и други исход осим смрти од ње се није могао очекивати. Старац се за то почео припремати. Његов крај је био уистини преподобан. Опојали су га у келији Хаџи-Георгија. Упокојио се старац Пахомије на дан Духова 1870. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ДИОНИСИЈЕ - ГРК
(умро 1880)




На Керасији, у келији светих Апостола, живео је јуродиви монах, отац Дионисије, Грк. Родио се 1814. године, а на Свету Гору је дошао 1842, ступивши у почетку к оцу Никифору, у скит Капсокаливију, где је живео и други ученик, монах Партеније. Услед строгости старца, Партенију се погоршало здравље, после чега је навукао неки облик сушице, па је са благословом старца купио за себе келију светог великомученика Георгија и преселио се у њу, узевши са собом Дионисија, и тамо га постригао. С њим је Дионисије живео четрнаест година; а онда је себи купио келију светих Апостола на Керасији, где је живео двадесет година у таквом сиромаштву какво се ретко виђа.

Мала црква као и просторија за живљење били су крајње бедни. Не зна се где је и како куповао уље за кандила, јер новца није имао, тим пре што је тек краће време пред смрт почео да прима милостињу, а раније никада ништа није узимао. Уз келију је врт са нешто лозе и воћака о којима се он, као и о самој келији, уопште није старао, до те мере да су потпуно зарасли. Али ова небрига, иако смишљена с циљем да се потпуно удуби у молитву и богомислије, испала је на крају велико искушење: много пута из Лавре су му говорили да треба да се брине о својој келији, као што је обавезан; али он на то није обраћао пажњу. На крају су почели да прете да ће га избацити, ако не поправи оронулу келију и ако не буде обрађивао врт.

Неки проестоси су знали старца и поштовали га као подвижника, па су спречавали остале да се према старцу понашају грубо; ипак, после ових претњи старац је почео да прима милостињу. А ево како је то изгледало раније: четири године пре тога један човек је случајно срео оца Дионисија далеко од његове келије. Из самилости дао је старцу нешто турског новца и пошао даље. Када је схватио да му је дат новац, старац се толико избезумио да је почео да тражи човека не би ли му све вратио. И на крају га је нашао и рекао му: - "Зашто си ми ти ово дао? Обучен сам, хлеб имам - шта ће ми?" Видело се да је отац Дионисије био у великој муци зато што је примио тај новац, али су га ипак наговорили да узме за црквена кандила. Узевши новац, старац је неко време седео удубљен у мисли и одједном, положивши новац на земљу, устао и брзим кораком отишао!

Унутрашњи живот његов је био, како изгледа, сав у Богу, Који се и бринуо о њему као о Свом верном слузи.

Старац је творио умну молитву и у њој се веома уздигао, скривајући своје подвиге разним настраностима, и трудећи се да код свих којих су га знали остави утисак изгубљеног човека, човека у прелести. Са реткима је старац ступао у беседу, и тада се откривала његова дубока мудрост, и искуство у духовном животу. Са свима осталима заповедао је такав разговор да су га лако могли сматрати сулудим.

У ретким часовима отворености старац је говорио: - "данас се монаси спасавају само искушењем, јер врлине и нема; али ће зато они који трпе искушења бити са древним оцима који су се много подвизавали. Довољно је и то да трпиш искушења, јер ако се она подносе без роптања, то је исто што и молитва. Ђаво нас искушава не онолико колико он хоће, него онолико колико му Бог допушта. Својим лукавствима он се труди да помете човека, да овај изгуби свест о себи, или да му наметне безнађе и очајање, или да му унесе у ум горду помисао о тобожњој светости. Његових варки и лукавстава има тушта и тма. На све који желе да се спасу он кидише као бесан пас. Ја сам му рекао: - "Ђаволе, ради са мном шта год хоћеш", али он није у стању ништа да уради пошто ја имам духовника и причешћујем се Светим Тајнама. Шта ми он онда може својим варкама?"

- "Зар и човека који живи сам нападају искушења, и да ли си ти доживео нешто особито живећи овде?"

- "О, колико је било искушења ђаволских, и која силесија његових лукавстава! Али пошто сам ја све то доживљавао и на другим местима, решио сам да трпим овде на једном месту, знајући да исушења нигде нећеш избећи. Ако хоћеш да те ђаво не салеће, онда пиј, једи, спавај и ради све што му је угодно: тада ти неће задавати никаква искушења ни бриге. Слично псу који седи и нико га не дира, па је и он миран; али ако га неко дирне, пас скочи да га уједе. Треба имати искусног духовника и саветника кога цениш и поштујеш, јер је то услов смирења".

Једном су се на Велики петак скупили разни оци пустињаци у једину келију да обаве бденије. Двојица од њих, који су дошли пре времена, сместили су се у стасидији у припрати. Већ је био мрак, али су приметили да у углу неко стоји, па су тихо пришли да виде. Био је то старац Дионисије који се налазио у усхићењу ума ка Богу, када тело бива као преображено. Препознавши га, један је питао другога. - "Видиш ли ти овог јуродивог?" - "Видим га, видим. Погледај где је он сада!" Без дубоке побожности нису могли да гледају на светог старца, схватајући куда је узнесена његова душа деловањем умносрдачне молитве. Дуго отац Дионисије није осећао људе поред себе, а када се вратио у своје нормално стање и приметио их, одмах је почео да чини своје уобичајене настраности како би сматрали да је у прелести.

Умро је старац Дионисије 1880. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ИЛАРИОН - ГРК
(умро 1880)




Отац Иларион је 1849. године ступио у манастир преподобног Саве Освећеног, близу Јерусалима, где је живео четири године и примио постриг у расофор, а онда је живео у самом Јерусалиму до 1857. године. Те године је дошао у Свету Гору и у почетку око годину дана проживео у Кутлумушком манастиру. Тражећи за себе искусног старца, отишао је најпре у скит Мале свете Ане, у келију старца Харитона. Али са њим није био дуго, него је отишао у Скит светог Василија, па се отуда опет преселио у скит Мале свете Ане, у колибу, све то време тражећи старца, руководитеља. По његовим усрдним молитвама, Господ му је даровао таквог старца у лицу старца Герасима, који је тада живео на Катунакији. Оца Герасима је он молио да га обуче у схиму и да га прими под своје руководство. Старац му је испунио жељу и отац Иларион је тада прешао да поново живи у колиби у скиту светог Василија, где је остао десет година.

Једном су суседи, посетивши оца Илариона, питали шта мисли на коме месту је боље живети: овде или у Јерусалиму. Старац је одговорио: - "По мојој немоћи, боље је овде, јер кад неко за нешто није спреман онда га и место не чува; а онај ко је спреман може и тамо да живи и да буде пример за друге. Овдашња места су, наравно, боља за молитвено тиховање, мада је напор овде већи. Помолите се Христу да ја овде положим добар почетак".

Они су даље питали старца: - "није ли ти досадно живети овде, и неудобно?" Старац је на посетиоце погледао озбиљно и с чуђењем рекао: - "Када из неке преке потребе морам да изађем из колибе онда је заиста и досадно и неудобно!" - "А лењост, оче, да ли те напада?" Вртећи главом старац је говорио: - "то је тиранка, мучитељка".

Желећи да подстакну старца на разговор, посетиоци су питали:

- "Оче, када те нападне страшна потиштеност, која не допушта чак ни да се бориш против ње, у гаквом стању изгледа као сасвим пропао, чиме се тада тешиш, будући да си сам?" - "Одбацујем сваку људску, овоземаљску наду, и усредсредивши се, обраћам се Богу са тугом. И Бог утешава. Живећи сам човек је принуђен да се бори против свих страсти!"

Из разговора о животу тамошњих пустињака постало је познато да су сви који живе у једној пустињи, иако по разним колибама, једнодушни и увек једни према другима осећају велику љубав. Једном је неки од суседа дошао до старца Илариона и усрдно га молио да га не заборавља у својим молитвама пошто се у то време налазио под теретом многих искушења, о чему је старац делимично и знао. Одговорио му је: - "кад не би било врлина, не би било ни таквог искушења; а пошто постоји врлина, увек је са њом присутна и невоља. Друкчије се не може!"

Последњих година свог живота отац Иларион је прешао да живи на Капсалу, јер су га већ напуштале животне снаге. Тамо је и умро 1880. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ВАРНАВА - КУЦО-ВЛАХ
(умро 1905)




Старац Варнава, пореклом Куцо - Влах, родио се 1829. године. Не налазећи мира души својој у свету, он га је оставио још у младости и отпремио се у тихо пристаниште спасења - Свету Гору. Овде је он ступио код старца Натанаила, великог и знаменитог подвижника, који је живео у скиту светог Василија. С њим је проживео многе године. После смрти старчеве отац Варнава је остао сам у тој колиби и тамо поживео још четрдесет година, подвизавајући се у умној молитви.

Једном су старца посетили руски монах и његов пратилац. Обилазећи старце они су у скит пошли већ после заласка сунца, а до скита је било још сат и по пута. Зато су били принуђени да се ту зауставе. Али на ноћење нису имали куд, осим да самог домаћина истерају из келије. У то време отац Варнава се враћао од суседа у своју колибу, и, видевши њихову недоумицу, с таквом љубављу је предложио да спавају код њега, да није било могуће не осетити дирнутост његовом искреношћу. Руски монах се потом сећао: - "Никада се нећу начудити љубави и срдачности каква се видела на оцу Варнави. Њему не само да није било неудобно, него се од све душе радовао".

На улазу у колибу водич ми је скренуо пажњу на клупицу коју је старац користио када је приступао умној молитви, и на корбач којим је себе кажњавао покојни старац Натанаил. Пошто нисмо стигли дуже да поразговарамо с оцем Иларионом код кога смо свратили успут, замолили смо да га позову. Старац је пошао да га тражи. Будући да није имао у чему да угреје воду, стрчао је уједно и до суседа да донесе посуду. Ми са собом нисмо носили ништа осим чаја па смо зато питали старца: - "Има ли нешто да се једе?" Он се извињавао да никуда није излазио због болести већ скоро годину дана, па нема залиху сухарака, и показао нам је остатке нагорелих корица. Али се одмах сетио да је био једном у манастиру светог Павла и да му је неки монах тамо дао просфору и хлеб које је он осушио и сада га чува негде на тавану. Одмах је отишао по њих па смо јели. Отац Варнава је онда сео поред прага, а отац Иларион је једва пристао да седне поред нас. Између осталог, питали смо старце: - "Шта треба човек да говори и ради да би могао да се учврсти, и да то буде сигурно?" Отац Варнава је одговорио: - "Треба да испуњава заповести Господње по Јеванђељу!" На то сам ја поменуо двојицу недалеко насељених монаха који су живели у прелести и рекао: - "Али те заповести много више него ми испуњавају Пахомије на Каруљи и Арсеније ту недалеко, а плод се не види!" Отац Варнава је одговорио: - "Не испуњавају их по разуму!"

При томе је старац Иларион заклимао главом, али је ћутао. Обратили смо се и њему: - "А ти, оче, шта кажеш?" Старац је одговорио споро и безвољно: - "Шта да се каже? Ја још ни човек нисам постао као што треба, па како да се назовем хришћанином?" Ја додадох да не бих могао без утехе да живим у пустињи. - "Колико се год може оставити - оставите телесне утехе и Бог ће помоћи", приметио је отац Варнава. Ја сам се обратио оцу Илариону: - "Оче, шта ти кажеш?" - "Шта да кажем осим онога што се код нас говорило: нека остави човек сваку утеху телесну и сваки мир, а затим ће ускоро доћи сазнање сопствених грехова; и тада већ човек долази у такво стање у коме пада пред Богом са плачем. Таквог ће га Господ убрзо видети!"

Отац Варнава је рекао: "Због чега ли смо дошли на Свету Гору, ако не да се спасемо? Па ако бисмо и цео свет стекли, а своје душе изгубили, каква нам је корист од тога?" "У манастиру, говорили смо ми, монаси се боре само с људима, а у пустињи и са ђаволима!" Отац Варнава је одговорио: - "Баш недавно сам са оцем Иларионом разговарао о томе да ђаво напада човека као лав и са таквом страшном снагом, као да хоће одмах да га прогута. Међутим, свако ко се подвизава у страху Божјем, чини га немоћнијим од мрава, па ђаво чим издалека види таквог човека, дрхти од страха!"

Затим смо прешли на разговор о његовом старцу Натанаилу. Старац Натанаил је ступио у манастир светог Павла и живео тамо више од десет година. Пошто је био антипросоп, заседао је у Киноту и тамо био подвргнут разним искушењима. Тако се, на пример, једном налазио у Кутлумушком манастиру са другим антипросопима, и тамо је потписао неку поруку турском паши у Солуну, у којој се из просте љубазности обећавало да ће се молити за њега. Због тога је њега обузело дубоко покајање, и он је хтео, ако већ не може сасвим да спречи такву посланицу, макар да избрише своје име. Када је почео о томе да говори, остали антипросопи су му се смејали; али када је он одлучно иступио, пожурили су да пошаљу човека са поруком у Солун, а оца Натанаила су задржали у Кутлумушу, умиривали га, и у међувремену затворили врата! Покајање је, упркос свему, тако завладало њиме, да је он кренуо не би ли сустигао гласника. Пошто је видео врата затворена гвозденим засунима, он их разбио будући да је од природе располагао огромном снагом. На граници Свете Горе је сустигао гласника, узео од њега папир (будући да је имао власт за тако нешто) и замрљао своје име! Отуда се није ни враћао на своје место, него је, презревши све, отишао у пустињу и населио се у колиби скита светог Василија где је проживео шеснаест година. Укупно је на Светој Гори живео око двадесет пет година и умро је октобра 1864.

По доласку у пустињу отац Натанаил се предао изузетном подвигу. Покајавши се за своју прошлост, он је проводио време у сузама, чинио по три хиљаде метанија на дан и јео само по комад сувог хлеба недељно. Често је ноћу, вероватно када би му се јавила нека помисао о храни или о неиздржљивости пустињског живота, ударао себе бичем који и данас чува отац Варнава. Дешавало се да на питање ученика какав се то чудан шум чуо ноћу, старац одговарао: - "То сам ја куцнуо да ти не би спавао!" Манастир му је слао све што му је требало и тамо су га сматрали за светог, што је било познато и самом оцу Натанаилу. Дуго се и усрдно молио да му Господ пошаље искусног руководиоца, па је најзад некако дознао о једном духовном старцу, отишао до њега и у разговору схватио да је то баш тај старац о коме се он молио. Открио је старцу своју душу и предао му се тако да би био спреман чак и у смрт да пође кад би му старац то наредио.

Старац му је најпре заповедио да оде у манастир светог Павла, где су га сматрали светим, и да их разувери на овај начин: требало је да оде у општу трпезу и да затражи двоструку порцију јела и вина, и да без обзира на то што му се утроба од прекомерног поста сва скупила, тако ради целу недељу дана. Отац Натанаил је све испунио, и братија је почела да се дошаптава, а при крају недеље и отворено говори међу собом, да се отац Натанаил налази у прелести. Сазнавши за то он се вратио старцу и све му испричао. Тада је старац рекао: - "Е, сада је добро. Иди у своју колибу и чини овако ..." Тада му је дао правило и упутио га у делање умно-срдачном молитвом, у коме је он достигао високу степеницу духовног успона.

Рецимо на овом месту неколико речи о бдењима која су тада код њих служена: монаси би долазили суботом дању, јели би заједно то што би се нашло и поразговарали: Јоасаф, Неофит, Натанаил и сам старац, па би почели бдење које су обављали по типику безмолвија - у умној молитви. Пролазећи тако ноћ, свако је стицао благодатне плодове по својој мери. После уобичајеног почетка, они би се смештали у стасидије и пребивали у молитви, све док не изађе сунце; тада су завршавали певањем "Честњејшују" и славославља. Поново би старац припремио нешто да поједу, па би се са хвалом Господу разилазили до идуће суботе. Касније, када је сам Натанаил постао старац, он је обављао тако бденије са учеником Варнавом, са оцем Герасимом и Иларионом. Дешавало се: читали би до шестопсалмија, онда би Герасим питао Натанаила: - "Како ћемо сад да продужимо - да читамо или да се прихватимо молитве?" Старац би имајући блажену навику да избор препусти брату, одговарао: - "Како хоћете!" Тада би бирали молитву. Погасили би свеће и почели. Сви су били на својим местима у цркви и бавили се молитвом. Свакога је Господ тешио по мери његових напора и духовног узраста. Понекад би старац Натанаил ускликнуо тако да би сви чули: - "Пресвета Тројице, помози ми!", после чега би опет наступила тишина. Када би дошло време да заврше бдење, сви осим Натанаила би се подигли са својих места, стварајући шум и накашљавајући се да би се и старац подигао. На крају би рекли: - "Оче, треба да завршимо!" - међутим старац није устајао и, очигледно, ништа није чуо. Сачекавши мало, они би упалили свеће да би, видевши пламен, старац и сам устао, али отац Натанаил ништа није видео ни чуо. Он је сав био тамо где пребива дух људи који се успну на степен описан код светог Калиста. Схвативши то, старац Герасим би, заједно са другима, заћутао. Разданило би се, прошао би још цео сат, и старац би почео да се креће; тада би сви устали и почели са окончањем бденија.

Ученик оца Натанаила, Варнава, много пута је видео старца у том стању.

Старац Варнава је умро 1905. године за време страшног земљотреса, када је велики камен пао на колибу и убио старца који је лежао на свом одру.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ НЕОФИТ - ГРК
(умро 1886)




Старац Неофит је пореклом Грк. На Свету Гору је први пут дошао за време грчког устанка, када је имао двадесет једну годину. Али, сазнавши да Турци одатле одводе младе људе, вратио се у свој крај и ступио у манастир Преображења на Метеорима, где је живео десет година и примио постриг у мантију. 1832. године, када су се стишали немири, поново је дошао у Свету Гору и населио се у скиту светог Василија, где је пробавио пет година. Затим је отишао у скит Капсокаливију где је био око шест година, а онда је све до саме смрти, скоро читавих четрдесет година, био на Катунакији. Ту је сам изградио једнособну колибицу, а онда на другом месту и другу, нешто већу келију и цркву Успења Божје Матере. Тада тамо још није било никога, а после су почели да се досељавају на тај крај. Примио је тамо ученика, Бугарина Игњатија, који је са њим живео тридесет пет година и био, по старчевој вољи, рукоположен у јеромонаха.

Старац Неофит је говорио: - "Ето, ја сам се даноноћно трудио са љубављу да изградим цркву и да тиме створим миран кутак за онекоји би пожелели да овде живе после мене!" На питање о досади пустињског живота, старац је одговарао: - "Када се човек привикне на усамљенички живот, и када почне да се наслађује тиховањем, онда уопште не жели да види другога. Шта год да човек чини, увек треба то да чини не због људи, него само ради Бога, јер Бог од нас тражи да се ми знојимо Њега ради и да лијемо сузе сваки дан. Живео сам скоро петнаест година сам у овој пустињи - овде није било никога, само шума и жбуње. А сада погледајте само колико их се доселило, и ја сам као у кавезу. Овде је код мене црква и сви су се прилепили за њу!"

У разговору је дотакнуто и питање искушења. Неко је рекао: -"Ако човек не поседује особиту благодат утешења онда не може да поднесе све ово!" А старац је одговорио: - "Треба се непрестано самоукоревати и то на тај начин што ћеш све друге сматрати светима, а себе грешнијим од свих у пуном смислу те речи, и тада ће благодат тешити душу. Замислите најмршавијег и најодвратнијег човека, и не мислите да сте иоле бољи од њега, него да нисте достојни да му целивате ноге. Бог ништа друго од нас толико не тражи колико смирење".

Када је реч прешла на општежиће старац је рекао: - "У општежићу се може лако спасти, само треба одбацити сопствену вољу!" Саговорници су му приметили да је то веома тешко, тим више што су у великим манастирима људи најразличитијих карактера, а и самољубље не допушта такво одрицање од самог себе. Старац је рекао: - "Ако бисмо пред очима стално држали награду која нас очекује и то што ће бити после смрти, не само да бисмо трпели увреде, него бисмо и батине и најбесмисленији терет подносили, не бунећи се, него чак веома радо, као што су свети мученици подносили мачеве, точкове, ватру и разне муке, и као што су подносили препободни оци. Сви су они баш то имали пред очима и подносили!" - "А да ли је то могуће у нашим условима?" Старац је одговорио: - "Чак и ако смо слаби, ипак свакодневно треба да се подвизавамо и доводимо себе у такво стање". Сви преподобни и мученици су се подвизавали на све што је добро и нису стајали на једном месту. Монашки живот је испуњен искушењима: ђаволи као звери кидишу на човека. Један се ава молио да му Господ покаже ђаволе, али Господ није хтео. Ава се поново молио и онда је видео како у ројевима лете око људи, као пчеле око кошнице! Ко чини добро нека се не плаши искушења. Не сме се обраћати пажња на оно што нам ђаво говори, него то треба презирати. Не треба гледати око себе, него напред, слично пливачу који не гледа под себе него како да се домогне обале. У Отечнику је за једног аву речено да је пошао са посудом по воду и пао у грех. На повратку му је ђаво полагао очајање у ум говорећи: - "Куда сад идеш и зашто? Нема теби спасења, иди у свет!", али је ава одговарао: - "Ђаволе, ти си то учинио, а ја ништа нисам учинио!" Дошавши у колибу започео је свој уобичајени посао као да се ништа није десило. Тада је Господ открио једном пустињаку да је тај и тај монах пао и устао. Тај је дошао и питао га шта се то с њим десило? Ава је испричао све. Тада је тај монах рекао: - "Твоје расуђивање је смрскало главу ђавола!"

Једном другом подвижнику ђаво је говорио: - "Зашто се ти молиш? И онако ћеш отићи у пакао!" Овај је одговорио: - "Ако и у пакао одем, и тамо ћу видети тебе под мојим ногама!"

Недељу дана пре смрти старац Неофит је легао у постељу због слабости. 17. децембра отац Игњатије је једном чуо да старац тешко дише, као од великог напора: - "Ах, ах!" - "Шта ти је старче?" - "Ах, како сам се уморио! Био сам у Коистантинопољу код Хаџи-Георгија и из далека видео султанов двор!" Онда је старац почео да плаче: - "Ах, умро Георгије!" Отац Игњатије га је тешио и уједно, чувајући се од искушења ђавола, почео да говори да тек што је примио телеграм у коме се каже да је Хаџи-Георгије још жив! Старац је поверовао и смирио се, рекавши: - "Ах, ђаво ме обмануо!"

После три дана старац Неофит је мирно отишао Господу. А затим је стигла вест да је Хаџи-Георгије умро управо тог дана када је старац Неофит о томе говорио.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ХАРИТОН - ГРК
(умро 1878)




Испод келије старца Неофита, на стрмој падини, стоји колиба у којој је дуго време живео славни старац Харитон, Грк. 1827. године, у својој двадесет петој дошао је на Свету Гору и у једној келији примио постриг у расофор под именом Христодул. Затим је ступио у Русик где је с именом Христофор био пострижен у мантију; али је ту проборавио само неке три године. Тада манастир није држао раднике и због тога су сами монаси обављали све послове, па неки тамо нису могли да издрже. Христофор је прешао у Дохијар, где је проживео седамнаест година и примио схиму са именом Харитон.

Прочитавши за то време много књига светих отаца увидео је да му много недостаје како би могао да се назове монахом. Благодат Божја је дирнула његово срце и позвала га на подвиг вишег духовног живота. Осетивши жељу за безмолвијем (молитвеним тиховањем) он је изашао из Дохијара и населио се у Ксенофонтском скиту, где је проживео три године, али је затим, видећи препреке за постизање свог циља, прешао у скит Мале свете Ане где се населио у колибици и тамо проживео девет година. После тога је за себе одабрао место на Катунакији, на голој стени, где је сопственим рукама почео да гради колибу. Дуго је тако радио не остављајући за то време пост. О раду може да суди свако ко погледа на каквој страшној и окомитој стени стоји његово пребивалиште. Јео је у то време само по један лук и хлеба са малом количином соли и воде. Али, пошто је за колибу морао да купује дрво, клинове и остало, старац је исцрпео сва своја средства која је имао после одласка из Дохијара и остао је, без ичега. Спавао је само по два сата на дан, а бдења је обављао сваке ноћи. У тој колиби је проживео двадесет година, све до своје смрти, без икаквог обезбеђења средстава.

Чувши да је духовник Јероним из Русика добротвор пустињака, он је два пута ишао до њега да се пожали на своје тешко стање; али услед неких околности тамо није могао да добије милостињу коју је просио. Старац Харитон је приметио: - "Када сам живео у манастиру знао сам да понижења доносе корист и због тога сам трпео сваку грубост и неправду. Тешко је и испричати шта су ми све радили; али зато сам привикао да све подносим, тако да и данас могу да издржим све што ми наиђе".

Старац Харитон је био веома духован човек; његов говор је био заиста дирљив. Једном су посетиоци дошли код старца још пре изласка сунца, и затекли га како је тек завршио своје бдење. Његово лице је сијало неком неизрецивом светлошћу и он је био испуњен благодаћу.

Старац је говорио: - "Овде је непомућена тишина. Тело болно подноси ова лишавања пустињског живота, али душу радује Сам Господ!"

Једном је старац рекао како треба да се моли сваки који прима милостињу од добротвора: 1869. године двојица монаха су му помогли и без молбе са његове стране. Старац је захвалио за ово добро дело, учинио за њих по хиљаду петсто метанија, и ово правило је дуго држао, "Ми не смемо просто да користимо милостињу, него треба да јој одговоримо по мери наших снага. Духовно делање се никако не може обављати међу људима, јер у таквој ситуацији ђаво налази мноштво разлога да обори човека и у стању је да разори његов дуготрајан труд. Међу људима се може изгубити духовна усмереност, а понекад и сам циљ монаштва. У пустињи ђаво не може, ако имате руководиоца, да делује на човека. Ја знам људе овде на Катунакији који свакодневно чине по две хиљаде метанија, и посте по четрдесет дана узимајући само мало хлеба!"

Старцу су приметили да такве подвиге могу да поднесу само јаки, али постоје и немоћни који се узвишују умним делањем и на тај начин постижу највише дарове. - "Да, постоје и такви, рекао је старац. - Они постојано пребивају у умиљењу срца, њихов је ум непрестано погружен у созрецање. Ја и данас знам људе који испуњавају све, све што је речено код отаца. Онако како је ава Арсеније целе ноћи стајао, тако и данас неки чине; али је то по благодати Божјој, а сам човек то не може да постигне!"

Старац је око келије подигао високе и витке зидине, вешто их градећи над провалијом, чему су се дивили сви који су видели овај велики труд. Питали смо га није ли га овај тешки посао спречавао да се бави умним делањем. Он је одговорио да је сваки положени камен освећен молитвеним сузама.

Када се повео разговор о искушењима старац је рекао: - "Господ са нама поступа као отац са децом. Не бојте се - постоје међу нама људи који се непрестано налазе у покајању пред Богом и тим покајањем привлаче милост Божју. Не бојте се. Ако се неком десило да претрпи од искушатеља, без тога се не може, јер смо ми у борби, у подвигу; али се не смемо плашити. Онај ко искрено жели да се спасе и који се по промислу подвргава искушењима неће остати у својој невољи. Господ допушта искушења све до саме смрти наше, али ради користи нашим душама. Ја овако са стране гледам како с братија по манастирима мучи. Они награду не виде, али ја је видим. Само ко подносе, добиће и награду. Не ваља када се неко врати у свет на пређашњи живот. Стрпљење је неопходно у свим искушењима. Господ их шаље по силама нашим, а ако је искушење веће, онда ће и снаге додати да се истрпи. Наш пустињачки живот је мучеништво које самовољно трпе сви они који желе да иду за Христом по Његовим речима: има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Наравно да се при испуњавању заповести Христових дешавају искушења којима Господ испробава нашу љубав".

Да би нас учврстио у подношењу тегоба, старац је испричао сопствени случај: једном га је један сусед позвао да му помогне при слагању камена. Ради љубави старац Харитон је пошао. Тамо је био још један човек с не баш пуним разумом. Требало је издубити рупу у камену и старац је рекао ономе који је држао чекић да мало сачека јер је сам хтео да управи длето. Међутим, онај је из све снаге распалио чекићем по старчевој руци и смрскао му прст. Четрдесет дана је старац патио не налазећи мира од страховитих болова. Притом није имао кога да му помогне, па је морао једном руком да меси и пече хлеб који је потом требало исећи и осушити на сухарке. Сам Господ зна како му је било тешко. Испричавши све ово старац је продужио: - "Онај ко хоће да се спасе нека се не плаши искушења, јер Господ зна колико можемо да поднесемо; ми смо само дужни да му се предамо речима: "Господе, чини са мном како знаш, нека у свему буде воља Твоја!", јер Господ од нас тражи само смирење и да са благодарношћу трпимо сва искушења која на нас наилазе!" Говорило се и о љубави и старац је рекао: - "Свако богатство, мир и радост овога света ништа не значе кад се упореде с љубављу Божјом. Када би све несреће напале на неког ко има љубав Божју, он би са радошћу живео усред њих. Тако су се радовали свети мученици и сви преподобни оци, трпећи мучења и свакаква злопаћења".

Питали смо шта да чинимо против искушења. Старац је одговорио: - "Потребна је велика пажња. Ја овде живим сам и видим како ђаво кидише на мене; али он ништа не може да учини јер се пазим. Чувам се да не учиним ништа зло против брата кроз кога ме ђаво искушава јер сам се из Отечника научио да треба трпети. Када сам још као млад дошао у Свету Гору, одмах сам хтео у пустињу, али су ми духовници саветовали да најпре ступим у општежиће, и тек тада у пустињу. Тако сам и учинио. Ступио сам у манастир, дању испуњавао послушање, а ноћу читао књиге отаца. А када сам са временом схватио да тако више не могу, удаљио сам се од људи. Овде сам видео деловање ђавола, каква све лукавства он припрема. Тако и ви: користите се временом по речима Апостола: користите време јер су дани зли. Ако видите да вас људи у манастиру не поправљају, онда се удаљите у пустињу и учите се из Светог Писма па ћете тако наћи пут. Међутим, и у општежићу се може удаљити од људи: не успостављајте пријатељства, не идите на састанке и разговоре. Када имате посла са многобројном братијом неопходно је да много читате, тим пре што ђаво подиже саблазни на људе. Неопходна је пажња. Ђаво најпре доноси прилог преко помисли, а онда се стара да се ми сагласимо са њим, а ми се на сваки начин требамо трудити да не пристанемо на његово испуњење. Нека он лаје као пас. Ја видим како она напада, али га се не плашим, нека он само лаје. А од молитве Исусове одмах бежи. Када размишљаш о својим гресима и о томе да си већ стар, да ћеш ускоро умрети и да ће ти Господ судити, онда враг са својим приносима не може да издржи поред тебе. Ја знам манастирски живот, зато тугујем због вас. Овде сам имао велику борбу, али сада сам навикао, и лукавог више не видим. Знајте, оци, да ваша борба није једноставна, него је против ђавола који из зависти војује против људи који желе да се спасу. Треба стално у срцу имати молитву!"

Ми смо му рекли какво мишљење имају у манастирима о пустињацима, да на њих гледају као на шумске звери! - "То је тачно, приметио је старац, али рећм ћу вам само ово: то су они који долазе право из света, који нису били ни у манастиру ни у послушању код старца. Они су млади и неискусни а страсти у њима остају какве су и биле. Они често иду по манастирима, нарушавају своје тиховање и уносе саблазан и прекоре на пустињаке. Осма је хиљада година од створења света и духовни пастири су се олењили те не брину о својим овцама. Ми живимој^ пажња, а силу ћемо стећи читањем књига отаца".

У то време старац је читао Добротољубље и веома га хвалио говорећи: - "каква је то књига, то су уста Христова! Они који се данас подвизавају боје се да кажу реч Божју, јер су људи немоћни и услед недостатка расуђивања лако се повреде. Добро је на време отићи од људи и осамити се и уз телесно уздржавање читати књиге и продирати у њихов смисао с Божјом помоћу. Без свестраног разумног одржавања не може се очистити ум. Свети оци су јели хлеб и пили воду!"

- "Преласци с једног места на друго разрушавају унутрашњи мир, а без њега се не може стећи и сачувати врлина. Ми смо напустили уставе светих отаца и због тога смо изгубили смисао самог монаштва. А ваљда смо ради тога оставили светски живот да бисмо се сачували од зла и изменили се, да не бисмо изгубили спасење. Светско мешање, смушеност и свакакво неприлично општење с другима у себи садрже пакао. Увек треба да мислимо на то зашто смо дошли, и да то испуњавамо. Не треба се плашити непријатеља: нека он чини своје!" Ми смо старцу говорили да не успевамо да испунимо своје обавезе према Богу, ближњима и сопственом звању. Старац је рекао: - "Ако не испуњавамо, онда се бар смиримо у помислима пред Богом. Тако су чинили преподобни Антоније и остали - нека тако и ми чинимо са смирењем, а ако не можемо, треба да се око тога потрудимо. Свети Давид је рекао: смирих се и спасе ме Господ! Тамо где се налазите, тамо чувајте монаштво. Своје правило извршавајте, читајте божанствене књиге. Мало по мало вежбајући се у томе, загрејаће се срце и доћи ће благодат Божја. Ако се човек није ослободио страсти, савест га изобличава. Неопходно је трпљење, јер када савест прекорава онда се човек смирава. Тада ће савест указати шта да се чини, и то ћете чути од сопственог срца. Ја сам био на разним послушањима и усрдно сам радио, али пошто сам читао божанствене списе, разумео сам да је потребно нешто друго. Непрестано се бавећи тиме ја сам тада чуо од срца шта треба чинити. И ето, дошао сам овамо, и, слава Богу, добро је. Сада се савест, која је раније прекоравала, претворила у радост. Непрестано се радујем. Сада не осећам засићеност при читању божанствених списа, него се храним као медом".

- "Рећи ћу вам и ово: када човек учини неки грех, тај га грех једе изнутра; а када доведе у ред свој живот и живи исправно, непрестано се радује јер је стекао смелост пред Христом. Као што грех загорчава живот, тако га врлина услађује. Шта више да се каже? Заповести испуњавајте, љубите ближњег, макар вас он понижавао и грдио, злотвору вратите добрим јер нам је наш Спаситељ рекао: Благосиљајте оне који вас куну, нините добро онима који вас вређају..., и још: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. У томе је смирење. Тако мало по мало долази благодат Божја и просвећује човека!"

На ово смо приметили старцу да за зло које примамо најчешће желимо да се осветимо! Старац је одговорио: - "тако ћеш и зло учинити и злотвора нећеш исправити; он ће бити још злочестији. А ако будемо трпели и чинили му добро, он се видевши нашу врлину, може исправити. Ако злог човека оштро покараш, он ће постати још гори, са већом жестином ће нападати. само од оних који имају страха Божјег може се очекивати да ће се поправити ако им се нешто каже. Погледајте: је ли Христос згрешио или је био нешто крив? Јевреји су Га гонили, а Он их је лечио. Трпео је од неразумних робова својих и чинио им добро. Такав је завет Спаситељ оставио и нама. Такође и Апостоли. Затварали су их у тамницу, тукли, малтретирали, а они су ицељивали свакога ко би им притекао. Слично су чинили свети оци и наши старци: њима су завидели, ругали им се и вређали их, и најнеопходније од њих отимали, а они су све трпели. Тако се преподобни Макарије, затекавши разбојнике како краду његове ствари, направио да је странац и помогао им чак да натоваре ствари!"

- "Монах би морао да се удаљи од политике и да се уклања од свих гласина и разних вести, јер кроз њих пада у искушење!

- Шта је рекао преподобни Антоније: већ се не бојим Бога него Га волим! Нешто слично и ја сада осећам у себи. И многи други су тако осећали јер су испуњавали Његове заповести!"

(Из једног другог разговора са старцем Харитоном): При нашем доласку старац нас је питао: - "Како Сте?" Ми смо одговорили да смо телесно добро, али нам је душа болесна! - На то је старац рекао: - "Онај ко се телесно добро осећа, тај је и у души добро, јер када је тело у добром стању онда човек благодари Господа што је Он милостиви тако учинио, тако га умирио и успокојио".

Ми смо замолили да нам то објасни и старац је продужио: -"Живећи међу људима тешко је проникнути у духовно делање, јер при општењу са њима и при сусретима често избијају несугласице и неспоразуми. Као што је вода чиста док стоји, али када падне киша онда се узмути, тако је и са умом људским међу људима. Онај, пак, који жели да се спасе, који љуби своје спасење, сабира свој ум и моли се: "Господе Исусе Христе, Ти видиш каква су ме искушења напала и у каквим се невољама налазим. Са свих страна сам окружен свим могућим искушењима и претрпан сам њима. Милошћу Твојом избави ме од њих и учини да све буде на корист!" Треба се молити да Господ дарује силу и просвећење, молити се да дарује Светог Духа, јер када Дух свети сиђе на човека, онда га просвећује као сунце, и човек види сва дела своја и разуме их, познаје шта је од Христа а шта од ђавола. Тада човек познаје и људе врле, и људе лукаве, који само носе маску врлине, јер сви говоре духовне речи, али су им циљеви други. Добри људи говоре из пуног срца!"

- "Верујте да човека који пребива у заповестима Божјим таква љубав Божја посећује да може ко хоће да га грди, да га понижава и вређа, и све то неће наћи одјека. Ко гаји у себи страх Божји, тај се клони свега људског: и сусрета и виђења, и шетњи и осталог. Ко има страх Божји тај се и међу људима просвећује; потом му се по мало отвара уз и он постепено сазнаје ствари, па прелази у љубав Божју!"

- "Када лукави ђаво ово види, почиње са својим смицалицама. Због тога је неопходна велика пажња да би се мисао о Богу чврсто сачувала. Господ помаже, али је од стране човека неопходна одлука и чување. Старајте се да живот проводите монашки, да увек тражите Господа вапијући: "помози ми Господе! просвети ме!", и тако се даноноћно устремљујте Богу. После овога човек почиње да пребива у побожном усхићењу, све му постаје разумљиво и он схвата како треба поступати. Од младости у нама се налазе страсти: код неког гордост, код неког гнев и остало. Треба их лечити лековима које су одредили свети оци. Неопходни су пост и бдење и треба се трудити да човек плаче. Јер, подвиг и јесте то да се ми молимо; тада нам Господ дарује Светог Духа. Због тога постимо, бдимо, подвизавамо се. Човек је увек дужан да се каје као грешник. Христос је отишао на крст да нам покаже начин живота. Ко хоће да се приближи Богу тај мора да се разапне свету, то јест свим страстима. Када Дух Свети просвети монаха, онда он не жели ни радост ни весеље, него воли све што је истински монашко. Тада он са чистим срцем стоји пред Богом и Господ удаљава од њега непријатеља који не може да се закачи за његове помисли. Господ Му дарује истинско смирење заједно са сузама. Да, а и зашто много говорити? Монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако онај ко се труди за спасење допусти да се спотакне, па чак и ако падне, и у паду проведе дан или два, не треба да се због тога помете, него нека чврсто држи свој пут; јер без борбе на овој стази се не може. Слично као у рату: пуцају и са једне и са друге стране, једном побеђују а други пут бивају и побеђени!"

Умро је старац Харитон овде на Катунакији 1878. године, проживевши на Светој Гори више од педесет година.



[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ДАНИЛО - ГРК
(умро 1889)




Отац Данило се родио 1804. године, а на Свету Гору је дошао после грчког устанка. Најпре је ступио код старца Неофита у скит Мале свете Ане, у келију светих Арханђела, и од тог старца је примио постриг и са њим проживео шест година. Пошто је пењање у овај скит, и ношење на себи свега што је потребно, веома тешко, старци нису могли дуже ту да живе, него су прешли у другу келију у скиту Велике свете Ане, где су живели девег година. На крају тог периода братство Григоријатског манастира је изабрало оца Неофита за игумана, а са њим је тамо отишао и отац Данило. Пошто је раније тај манастир био идиоритамски, и требало је у њему завести општежитељни поредак (што је увек праћено великим тешкоћама) а старац Неофит није могао на све да гледа, па је много посла пребацио на свог ученика Данила који је неуморно свуда стизао и успоставио потребан поредак.

После неког времена отац Неофит се одрекао игуманства, а братија је изабрала Данила. Много непријатности је било са ранијим проестосима који су хтели да живе самовољно, али је бољи део братије био на страни оца Данила. Ипак, ове непријатности су потрајале скоро дванаест година. На крају је и сам отац Данило закључио да би било најбоље да остави игуманство и да се удаљи у скит Мале Свете Ане, где је живео у почетку. Тражећи себи добро место за молитвено тиховање, он је ускоро прешао у скит светог Василија, и ту би и остао, да хладна клима скита који је смештен на великој висини није натерала старца да се пресели ниже према мору, на Катунакију, оставивши горе велику келију са црквом преподобног Макарија, коју је сам изградио. На Катунакији је себи подигао малу колибу и ту је живео сам. Његов ученик је живео одвојено. На овом месту је могао да живи без пећи како је навикао, јер није могао да живи у келији у којој се ложи.

Након што је оставио игуманство проживео је у пустињи око четрдесет година правећи крстиће. Његов ученик, Калиник, правио је кашике. Пред крај живота, пошто није био у стању да продужи са рукодељем, повремено је био у невољи. С обзиром на крајње сиромашне услове посетиоци су га питали каква је вера била потребна да се овде насели. Старац је одговорио: - "Човек треба да увек има три врлине: веру, наду и љубав. Вера значи - чврсто веровати у Божји промисао, да се Господ стара о нама, тако да и длака са главе наше неће пасти без воље Оца небеског. Нада - надати се са простосрдачном преданошћу у Њега. А љубав - љубити Га свим срцем, свом снагом душе. Са овим се може ступити на овакав живот!"

- "Немојте мислити да се овде живи без напора, не, овде се не само лије зној него и крв да би се стекло оно најнеопходније. Они који иду и просе и које неки због тога грде, никако друкчије не би могли да живе у пустињи, јер рукодеље за живот није довољно, особито данас пошто са рукодељем иде слабо. Цена је знатно пала, а све што нам овде треба је постало три пута скупље. Откако су одузели молдавске метохе, манастири су се лишили прихода, па и пустињаци од тога страдају. У општежићу сам се дванаест година трудио да све уредим по правилима светих отаца, да би главна брига била сконцентрисана на рад за душу, али нисам могао! Јер, данас је главна брига о спољашњем, док се готово потпуно заборавило на друге више наше потребе, што се делимично може и разумети, јер су сви лишени својих имања у Молдавији. Али ја нисам могао да пристанем на то, па сам оставио игуманство. Уосталом, за све време игумановања непрестано сам се молио да ме Бог постави на место које је за мене најбоље ради спасења, и припремао сам се пре свега што се тиче хране, ограничавајући се колико је то било могуће, и ни издалека не узимајући све што је положено на општу трпезу". Многи су долазили код старца Данила по савет. Једном је на питање о оцу Илариону Грузину, с којим је старац био у духовној вези, он ово испричао: - "Отац Иларион је имао велику моћ расуђивања и дубок ум, али о његовим подвизима ја не знам. Када сам изашао из манастира и населио се у пустињи, пошао сам да се посаветујем са њим. Ја сам хтео да једем сваки други дан, али он није благословио него је наредио да једем сваки по једном, а у суботу и недељу по два пута и то са уљем: - "Ради овако како ти ја кажем, то је твој пут!"

- Још сам питао оца Илариона о сну и он је рекао: - "Спавај онолико колико знаш, али када се пробудиш, устани и не лежи више!" И тачно је тако; у првом сну човек не види никакве маштарије, а у другом се рађају разна сновиђења.

Молите се од свег срца и са сузама, како би Господ поставио пут вашег живота по Његовој вољи и у свему увек даровао добар крај. Изнад свих врлина је када се савршено препустите Божјој вољи. Завист је гора од свих зала; она је главно зло. Онај ко се нада на Господа никада не пада и не плаши се; а завидљивац често пада. Бог може да распрши све њихове замисли. А ако се понекад и упркос наших добрих дела понешто и деси, то је воља Божја, јер је тако нужно да бисмо познали наше душе. Тада је за нас довољно да не чинимо зло онима који су нам учинили непријатности речју или делом. Оци су од зависти бежали, али они су живели по скитовима а у манастиру се то не може - тамо се треба повлачити и смиривати пред сваким. Блажена мати Синклитикија је говорила: -"Због чега мрзиш човека који те је увредио? Није те он увредио него ђаво, општи непријатељ нашег спасења. Он неће да ми заузмемо његово место у Царству небеском, место на коме је он био пре пада; зато се свим силама труди да нас спута и да нас збаци заједно са собом у доње адске пределе, како је говорио један древни старац који је много с њим војевао!"

- Не треба размишљати о искушењима, како се она дешавају и због чега. Боље је предати се у руке Богу и молити Му се, молити се непрестано. Пазите се да не истражујете од чега шта произилази, на пример ко је шта рекао, ко је шта учинио, и томе слично. Молите се само Богу: "Господе, опрости им! и имајте особиту љубав према Божјој Матери!

- Можда је и то на корист што се ваше срце жалости на месту где живите. А ако касније Господу буде угодно, послаће вас на друго место, на молитвено тиховање. Тада ви поднесите напор тиховања, сећајући се ранијих искушења. Макар и не било ништа за јело, тада ћете рећи: "иако немам шта да поједем, али имам тиховање и у њему утеху душе!" Пустињачки живот - то је свакодневни подвиг, присиљавање!"

О искушењима је старац говорио: "Треба почети усред искушења, јер једино искушења доводе до добра. Неко се, на пример, налази у тамници, али моли за помоћ и заштиту. И пророк Јона је био у утроби китовој, али се молио и Бог га је услишио. Уздржавајући се у храни, узимајући понекад мало вина, али само због слабог здравља, и зато што треба подржавати тело, да би оно било способније у духовним делима. Треба желети спасење и молити се за њега, и Господ ће учинити. Треба се предати вољи Божјој. Један старац се, како пише у Отечнику, разболео и дали су му послугу. Једном је слуга отишао а болесник је остао сам и био је на самрти. Пошто је од младости имао љубав према Пресветој Богородици, и сада се Њој молио. Јавила му се Царица Небеска и рекла: - "Зато што ме толико и усрдно молиш, дарујем ти још тридесет година и имаћеш снаге као да ти је самоме тридесет (а било му је деведесет). А после тога ћеш доћи у Царство мог Сина"".

Једном другом приликом старац Данило је говорио: - "пошто сам и сам носио сва та искушења, знам их и дубоко саучествујем са вама и увек се молим за вас. Прогледао сам потпуно и видим да вас је Господ ових година уздигао, у време које је за пустињаке постало веома тешко (у питању су биле непријатности за оне манастирске монахе који су помагали пустињацима). Мајка Божја вас је ради тога одредила и због тога не можете остати без искушења. Ја сам о свему томе и раније чуо од неких пустињака и молим се за вас посебно. Добро дело не може остати без искушења, њиме се оно очишћава и кроз њега се познаје да је богоугодно. Само, носите име Исуса Христа постојано у срцу, јер је Царство Божје у нама! Господ је рекао: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види светлост. Тако и ми кренимо брже путевима заповести Господњих, куда нас Он води, јер ће нас мало по мало извести на светлост. Господ неће пропустити да нас Својом помоћу приведе до доброг краја, као и мене: искушења и саблазни су ме довели овамо, а сада сам миран и славим Господа - тако славим, тако благодарим да се то изразити не може. Тако и ви чините!"

Старац је говорио: - "Треба чувати страх Божји и наду у Бога све до последњег минута свог живота. Господ помаже у искушењима кроз која можемо стећи велико искуство у расуђивању и награду од Бога за трпељивост и храброст. Ако се неко пажљиво буде бавио собом и избегавао све некорисне разговоре, онда ће мало по мало његов ум и мисли почети да се сабирају и Господ ће му дати непрекидну молитву јер, по ономе што је речено - даће молитву ономе ко се моли, она је дар Божји."

Старац Данило је отишао Господу 17. јуна 1889. године. После њега је у келији остао његов ученик, отац Калиник.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ИГЊАТИЈЕ - ГРК
(умро 1903)




Отац Игњатије је дошао на Свету Гору нешто пре 1850. године, када му је било тридесет година. У почетку је ступио у Русик и ту проживео тринаест година. Отуда је прешао у скит Свете Ане где се подвизавао осам година, а затим се желећи веће тиховање, населио у Катунакији, у једној малој колиби подигнутој уз знатну пећину у којој се око половине 19. века подвизавао један палестински старац, отац Варнава, при самом дну Катунакије близу Каруље. Тај отац Варнава је на молбу једног монаха који је желео да се настани у пустињи, саставио подробна упутства како проводити живот у молитвеном тиховању.

У почетку је отац Игњатије још могао да се бави рукодељем, и плео је бројанице. Он је могао да живи не осећајући оскудицу и тешећи се усамљеношћу коју је стекао. Али када му се око при сталном напрегнутом раду и читању разболело (а друго је било затворено по природи) услед чега је тешко видео, рукодеље више није могао да ради, и зато му је помоћ била веома потребна.

Једном су га посетиоци питали како може да живи у колиби где се ни метаније не може учинити, нити пак лећи услед стешњености, старац је одговорио: - "само нека тамо не буде тесно, а овде ћемо се већ стиснути ради будућег блага. Ради множине грехова својих стрпићу се овде!" При том је један од гостију показао другоме особиту направу за вешање и држаче у поду који су дању били окренути зиду и придигнути према плафону изнад прага. Да старац не би помислио како обраћају пажњу на његов живот и како виде његово оруђе за ноћне подвиге, изашли су да разгледају пећину палестинског старца.

Старац Игњатије је, по речима оних који су га знали, био изузетног живота, и имао је велики дар умносрдачне молитве. Умро је 1903. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ЗОСИМА - ГРК




Сакупљач животописа пустињака, отац Пантелејмон, чуо је једном да у дубокој пустињи, мало коме познатој и доступној, између Катунакије и Керасије, живи пустињак, па је силно пожелео да га посети. Тај старац је био по пореклу Грк, а име му је било Зосима.

По доласку у Свету Гору у почетку је био у Ксиропотаму, али је неопштежитељни поредак, и још више послушање које је добио - да плови бродовима и у разним местима обавља послове - у тој мери смутило његов дух, да је пошао на врх Атоса где се молио Царици Небеској не би ли му показала пут. Тамо га је захватио снег и он је десет дана провео на врху, све док није наишла могућност да се спусти низ планину Кармил, где се и населио при храму светог пророка Илије, без колибе, под избоченом стеном. Задивљује како је могао да живи на таквој висини без заштите. Али њега спољашње неудобности и патње нису узнемиривали, него невоље друге врсте, невоље од којих је трпео жестока искушења: демони му нису давали мира ни дању ни ноћу на све начине кидишући на њега. Да у то време није имао уз себе искусног руководиоца, пропао би.

Пошто није имао никаквих средстава да изгради колибу на планини, отац Зосима је кренуо по пустињи да тражи неко друго место. На крају је стигао у непроходну пустињу, и ту нашао готову колибицу коју је некада изградио неко кога можда нико и не зна.

О напорима старца Зосиме не може се ни говорити без ужаса: он носи воду од Керасије, два часа хода, и то по таквом путу да се и без терета једва иде.

(Из белешки оца Пантелејмона који је старца посетио 1872. године): Старац је изненађен нашим доласком, устао, поздравио нас и показао шта има: колиба је тесна и претопла, и зато је овде напољу хладније. Бацио сам поглед у њу: пред иконама гори кандило, прозора нема и светлост улази кроз врата. Високи одар је прибијен уз зид и под њим је све његово складиште: сухарци и рукодеље.

Питали смо га: - "Шта те је довело, старче, овамо на овако дивље место? Који си циљ имао?" - "Љубав Христова, а циљ је један: да овде страдам Христа ради за време овог кратког живота, па да се преселим у вечност!"

- "Какав утисак на тебе оставља ова пустиња, ове горе и камење и ово узбуркано море?" - "У свему видим величину Божју. Велика су дела Његова и ја се усхићавам и прослављам Његову доброту!"

Још смо га питали како може да иде бос и због чега не купи обућу. Старац је одговорио: - "Када бих ишао обувен тада моје рукодеље не би било довољно ни за саму обућу, макар се трудио и два пута више. Идем бос иако не без тешкоћа!" Рукодеље његово су једноставне дрвене кашике.

- "Како можеш тако да живиш и да трпиш овакву оскудицу у животу? Ми то не бисмо могли да поднесемо!" - "Ви, то је нешто друго. Ја сам прост човек и навикао сам. Кад се човек одрекне себе самог и пође за својим Господом, онда га благодат снажи и чува. Ви не гледајте на ово место, место не спасава човека, него добра дела Христа ради. А пошто сам био човек без скровишта, дошао сам овамо и населио се из тог простог разлога што за мене на другом месту није било пристаништа". Онда је додао: - "Бдење доноси човеку друго бдење - када човек бди његово срце се разгара и укорењује се у таквој љубави према Богу да молитва која у срцу делује не даје сна, чак и када би се на сан принуђавао. Ђаво се ничега толико не боји колико таквог трезвеног стања душе која бди и моли се. Он бежи као огњем опрљен и уопште није у стању да јој приђе!" Ето, то је све што знамо о пустињаку оцу Зосими.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ЈОВАН - РУС
(умро 1892)




Домовина оца Јована је била Буковина где се родио око 1833. године и на крштењу добио име Иља. Његов отац, по презимену Гарус, био је Молдављанин, а мати Украјинка, али на Светој Гори није живео с Молдављанима и увек је говорио да је Рус, јер је руски савршено знао. Он се својевремено оженио и имао деце. Његово омиљено занимање је било читање Псалтира, па су га сви уважавали и у случају нечије смрти позивали га да чита над покојником. Врло брзо је обудовео, и заједно са породицом прешао у Каменец-Подољску губернију. На овом месту није дуго живео него је заједно са својим оцем ступио у Преображенски манастир близу градића Бершад, а кћери је послао у женски манастир на Волини.

Искушеник Иља је после смрти оца решио да крене на Свету Гору. Узевши отпуст од манастира, отпремио се у Одесу где га је сустигла тешка болест. У том стању је учинио завет: ако оздрави, отићи ће у Свету Гору и ступити у монаштво, и тамо неће јести ни сира, ни јаја, ни млека, ни рибе, ни уља. Ускоро после тога је оздравио и добио дозволу. Отишао је из Одесе у Константинопољ, а отуда у Свету Гору. Имао је жељу и ревност да подражава великим древним подвижницима у пустињском и испосничком животу. Путовао је по полуострву и тражио за себе духовног наставника међу пустињацима. У то време је на Керасији у пећини над високом и стрмом урвином у молитвеном тиховању живео отац Пахомије, Србин, и до њега се успентрао Иља. Упорно га је молио да га прими као ученика. Отац Пахомије га је сазнавши о његовом претходном животу и о стремљењу ка строго подвижничком уставу, примио и после извесног времена постригао у схиму, назвавши га Јованом.

Када га је постригао отац Пахомије није разрешио његов поснички завет него му је потврдио да га продужи све до смрти. У једном тренутку отац Пахомије је, желећи да испита колико се његов ученик одрекао сопствене воље, наредио Јовану да једе све што му се понуди, што је отац Јован без поговора испуњавао. Видећи такво послушање вољи старца, отац Пахомије му је поново дозволио да се држи свог посног правила. Шеснаест година је он тако живео са својим старцем, подвизавајући се у разним подвизима покајања и унижења тела. Онда је отац Пахомије мирно умро оставивши оцу Јовану у наследство подвижништво, пустињаштво и испосништво. Сав свој живот на Светој Гори, као и његов старац, отац Јован је умерио ка најдубљем тиховању у што већој удаљености од пребивалишта других. Из тог разлога је често прелазио са једног места на друго, ако би само срео неку препреку за тиховање.

Једно време је живео на Керасији у разним колибама. Тада је код њега било три до четири ученика. Три пута се настањивао у пустињи Тиваида и тамо изградио четири колибе. Живећи на том месту он се често удаљавао на најпустија места. На такве походе он је са собом узимао сухарке, секиру, лопату, чајник и поњаву; све је то трпао у торбу и товарио на плећа. Уморивши се, или када би се ноћ приближила, он би се сместио на неком пропланку, рашчистио место, разапео над собом на гранама дрвећа платно и на тај начин направио шатор. У случају недостатка хране или воде није се много бринуо, него је по неколико дана проводио не једући и не пијући. Правило је имао опште, по бројаницама. За келијни канон је пребивао у умно-срдачној молитви по два сата. Све остало време је по мало читао, размишљао и највећим делом се старао да пребива у молитви.

У његовој келији није било ни столица, ни кревета. Да би заспао никада није легао на бок или на леђа, него је увек спавао у седећем ставу на поду, на простртој поњави. Иако је у писмености био самоук, знање му је било веома јасно, и лако је објашњавао тешка места из аскетских дела светих отаца и из Светог Писма. Понекад је ђаволска лукавства умним очима видео тако јасно као да их је гледао телесним. Од сталног пребивања у молитви, његов карактер је био незлобив, кротак и трпељив.

Ученици који су са њим живели били су дужни да се придржавају посног типика и веома ретко им је дозвољавао уље и вино. Светим Тајнама се отац Јован причешћивао по могућству сваке недеље. Један ученик је говорио да је оца Јована, који је ишао после причешћа у своју колибу, видео како сија јаче од сунца. Ученик се. усудио тек после годину и по дана да проговори старцу о томе, молећи да му објасни узрок такве појаве. - "Због тога је то било што си имао поверења према мени!"

Када је бивао код куће, отац Јован је свакодневно обављао бдење, почињао увече и завршавао идућег дана. За то време пребивао је у умној молитви.

Пред крај живота отац Јован је оставио Тиваиду и завукао се у најдубљу пустињу између Катунакије и Керасије над провалијом, на оном месту где је раније живео отац Зосима. Ту није много живео. Једном га се сетио њему близак по духу старац Варнава у скиту светог Василија. Позвао је свог ученика и послао га да посети оца Јована и да му каже како се давно нису видели, па се пита да ли је жив. Заиста, ученик га је једва застао у животу. Вративши се ка оцу Варнави са том вешћу, био је одмах послан руском духовнику, оцу Иродиону у истом том скиту. Али тај није био код куће. Отуда је потрчао на Катунакију ка духовнику оцу Игњатију Бугарину, али, док је тај стигао до пустиње самртника, по веома тешким стазама, отац је већ био испустио свој дух у руке Господње. Било је то 11. новембра 1892. године. На том месту је одмах био погребен.

Целог живота на Светој Гори он се веома усрдно занимао умно-срдачном молитвом, и достигао је у њој веома висок степен. Они који су му били блиски говорили су да је био удостојен многих духовних виђења, па су се многи од подвижника обраћали њему за савет.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ДАНИЛО - ГРК
(умро 1889)




Године 1814. уз обалу код Капсокаливијског скита пристао је једрењак. На њему се налазио осамнаестогодишњи младић Димитрије, Грк, који је касније постао старац Данило, и који је овамо дошао ради монашког живота. Пре него што је ступио на Свету Гору млади Димитрије је чврсто решио да узме за свога старца и руководиоца монаха кога најпре сретне, и да живи до смрти код њега. У тој намери, он је изашао на обалу, пошао на планину и када се већ успео високо и видео пред собом старца Германа, који је живео у келији светог Артемија, рекао је сам себи: - "Овде код овог старца морам да останем и да га послужим до смрти, јер ме је њему привео Сам Господ".

Старац Герман, родом Србин, био је наизглед јогунастог, суровог и жестоког карактера, па не само да је грдио свог послушног ученика, него га је и тукао скоро сваки дан, особито у почетку. Али он то није чинио просто, нити је њиме овладала страст гнева, него по духовном разуму, што дуго није разумевао не само ученик, него и други који су о томе знали. Упркос таквом односу, искушеник, који је био просвећен благодаћу, није остављао старца и слушао га је у свему без поговора. То се тако продужило све до смрти оца Германа, значи четрдесет година.

Сурово поступање старца са учеником није могло остати тајна, па су једног дана ка оцу Герману дошли старци из скита Свете Ане, не би ли га убедили да се мане суровости у односу према ученику. Старац им је одговорио јеванђелиским речима: ви не мислите оно што је Божје него оно што је људско. Схвативши да старац тако поступа по духовном разуму, старци су га оставили, чудећи се духовној мудрости Данила и његовој преданости старцу.

Након дугогодишњег живота уз старца, Данило је постигао најдубље смирење и удостојио се благодатних дарова. Једном, док је још био искушеник, Данило је ложио пећ за хлеб, и разгрћући жар, изгубио гвоздене машице које су биле слабо причвршћене за мотку. Дрва у пећи су горела. Обративши се старцу он је ускликнуо: -"Опрости, оче, сагреших, машице су спале!" - "Улази и извади!", строго је рекао старац. - "Благослови!", изговорио је искушеник. - "Бог да благослови!", говорио је старац. И ученик је ускочио у пећ, раскопао рукама жар и дохватио машице које су већ биле довољно ужарене, па са њима изашао, оставши ни најмање не опечен! Ускоро се вест о таквом чуду проширила по целој Светој Гори. Али пошто није желео да постане предмет свеопште пажње, Данило се сакрио и од старца и живео не зна се где, све док чудесни догађај није мало заборављен.

У тој келији светог Артемија Данило је са старцем проживео две године, а онда се преселио са њим у Хиландар, где су провели још годину дана, а одатле су прешли на Керасију где су били још седам година, онда опет у скит светог Василија где су били десет година, да би на крају отишли у скит свете Ане где су живели више од петнаест година у келији Васкрсења Господњег. Овде је умро старац Герман.

У почетку свог боравка на Светој Гори Данило је много пропатно не толико од старца колико од невоља којима је била подвргнута Света Гора: то је било време грчког устанка. Пустињаци су тада много пропатили: хлеба није било па су скупљали траву и кестење, чиме су се и хранили за све то време. Од кестена су правили брашно, сушећи и мељући га у прах. Ипак хлеб од млевеног кестења није могао бити испечен! Морало се додати и пшенично брашно, без кога се кестенова маса расипала, али је пшенично брашно било скоро немогуће наћи. Па и тако мешан пшенични и кестенов хлеб морао се јести само у великој нужди. Глад и невоље су често натеривали оца Данила да проси милостињу у неком манастиру, ако ништа друго, а оно хлеб за свог старца. Једном је негде добио пшеницу и носио је на својим леђима у пустињу. Ишао је ноћу да се не сретне са разбојницима али је ипак допао њима у руке. Они су му најпре узели пшеницу, а онда тражили новац. Када су после мучења видели да он нема ништа, пустили су га живог да иде. Отишавши други пут по храну, Данило је поново пао у руке разбојника који су водили три монаха. Дошавши на обалу разбојници су почели да укрцавају ухваћене на барку да би их негде продали. Данило је пао са сузама пред ноге капетана и молио га да га остави на Светој Гори, или, ако баш хоће, да му одмах одруби главу. Капетан га је само одгурнуо од себе, вероватно се не надајући да ће добити неку већу цену за човека тако малог раста, па је сео са осталима на барку и отпловио, а Данило се вратио старцу.

Ускоро је од разбојника оцу Данилу и старцу наишла нова невоља. У то време су живели на Керасији, у келији светог Јована Богослова, а недалеко од њих је живео јеромонах у келији светог Георгија. Тај јеромонах је такође патио од недостатка хране, па је, да би утолио глад, ноћу ловио рибу. Једие ноћи су га ухватили разбојници и натерали га да их доведе до своје келије. Покупивши у њој све што су могли, похарали су и друге келије у околини. Не нашавши код старца Германа ама баш ништа, натерали су њега и ученика да опљачкане ствари снесу до обале, али тамо због нечега нису обраћали пажњу на Германа и Данила, него су само јеромонаха узели са собом.

После смрти оца Германа, старац Данило се настанио у пећини изнад скита свете Ане. Та пећина је смештена у стени која се распукла при земљотресу, и која се протеже са северозапада на југ. Ако се погледа споља уплашиш се не само да живиш у њој, него и да јој приђеш, јер и нехотице мислиш да ће се сваког часа стена обрушити наниже и смрскати те. Пошто се стена уз литицу зауставила под углом, улаз је између ње и литице најпре увис, према истоку, а онда се када прођеш два три сежња, окреће удесно на југ где је смештен прозорчић, док су при улазу у пећину врата. На поду је лежала простирка са узглављем. Ту је седео старац када се бавио рукодељем и читањем књига којих је он имао подоста. У пећину се морало улазити побочке, али и тако се није могло избећи да се негде не закачи леђима о камен. Када се уђе у пећину морало се седети јер је било веома тесно.

(Из белешки оца Пантелејмона): Једном смо у пећину ушли нас тројица, и док се старац, који је ишао напред, није сместио код прозора, а мој пратилац сео тесно уз старца, ја у пећину нисам могао ни да уђем. Кад сам, пак, ја ушао, врата нису могла да се затворе све док се нисам чврсто стиснуо уз своје саговорнике. У углу на источној страни у камену је направљено удубљење где стоје иконе и књиге, а поред њих лобања старца Германа. За време разговора отац Данило је показивао на лобању и говорио са умиљењем, прекрстивши руке на грудима: - "Ништа не чиним, никакво добро дело немам, и једино се надам у милост Божју и у молитве старца. Чиме другим могу да се оправдам?" И изглед и сваки покрет оца Данила сведоче о његовом дубоком смиреноумљу. Игуман Илинског скита, отац Пајсије, молио је старца да каже неку реч на корист. - "Шта могу да вам кажем? Ја, човек грешан, тражим само милост Божју и на њу се једино надам!" Требало је видети с каквим је дубоким убеђењем отац Данило ово говорио, прекрстивши руке на грудима.

У оближњој пећини, која беше у виду колибе, живео је његов ученик. Старац му је уступио ту пећину и он је тамо живео самостално, одлазећи често и на дуже време. То је онерасположило многе отшелнике који су ради духовних савета долазили оцу Данилу, али је он сам управо својим стрпљењем хтео да победи непостојаност ученика, не заборављајући да му стално напомиње оно што је неопходно за његово душевно васпитање.

Лети 1880. године смо били код старца Данила и видели да су близу његове пећине посечена стабла и да је изграђена мала колиба коју је саградио један човек сажаливши се на болесног старца, који је патио од прехладе проузроковане влажним камењем у тесној пећини. Ова градња је извукла старца из његовог затвора па је он ишао у Кареју ради куповине некаквог материјала, иако тамо није био већ тридесет година.

Боравећи с времена на време код старца и знајући како строго избегава да даје савете и поуке, трудили смо се да га наведемо не би ли нам објаснио нешто из свог живота и зато смо му постављали разна питања. Он је најчешће избегавао одговоре, не остављајући ипак нека најједноставнија питања: "У искушењима, говорио је старац, треба благодарити Богу, јер их Он шаље због наше користи, и више него што можемо да поднесемо неће допустити искушитељу. А ако почнемо да се жалимо, наићи ће веће искушење. Када неко одбаци искушење или мисли да побегне од њега, обавезно ће срести много веће. Треба бити стрпљив, трпети. Свети мученици су крв проливали ради Христа, а ми макар да зној и труд пролијемо. Кроз искушења човек стиче искуство и усавршава се. Треба се трудити и молити се!"

- "Ипак, може ли се човек смирено молити ако је његов дух потресен неком невољом?" - "О томе треба да расуђују духовници, а ја сам прост човек", одговорио је старац. Ми смо рекли: - "па ми те и питамо, старче, не као духовника, него питамо просто. Јер и ти сам си некада раније бивао у невољама, па по своме искуству можеш знати како је то." - "Када је у невољи, одговорио је он, човек се са сузама обраћа Богу и Христос га теши. По мери невоље бива и утешење од Господа".

- "Али зар је заиста тачно, као што су нам рекли, да безмолвник не може више од три дана да остане у самоудубљењу и молитви, па макар имао и благодатни дар?" - "Да, одговарао је старац, јер је неопходан покрет да се не би запало у лењост. Али тако чине слаби, а ко је окусио плодове безмолвија за њега овај закон не важи!"

- "Зар могу они питали смо ми, и даље да пребивају у том стању, не излазећи из келије, и како је то могуће"! - "Могу" .., и он је очигледно хтео још нешто да каже, али је пресекао реч у самом почетку. Касније је додао: - "У пустињи се мора непрестано војевати против непријатеља, који жестоко воде борбу против подвижника. Овде је борба изблиза и зато су злоба и лукавство ђавола опасни. А ко живи са људима тај од њих има разоноду и расејаносат мисли па је због тога и духовна борба сасвим мала".

Иако је старац Данило Грк, српски се изражава са таквом лакоћом да су га многи сматрали Србином. Благодатни дарови којима је обасјан старац били су видни само у ретким случајевима, па и то против његове воље. На врху Катунакије живео је старац из Молдавије по имену Козма. Његов живот је био суров, али га је он подносио са благодарношћу. Једно време напала га је велика душевна тегоба и он није налазио мира чак ни у молитви, него је силно био оптерећен мислима. У таквом стању је изашао у шуму да тражи меко дрво "комарња" за своје рукодеље. Ишао је кроз шуму и одједном срео изможденог старца ниског раста са малом брадом и у најсиромашнијој одећи. Поклонио се старцу не знајући да је то био отац Данило, и одједном у себи осетио наглу промену: не само што је нестала пређашња тегоба, него се њиме разлила тиха унутрашња радост и светлост. Козма је био убеђен да је старац кога је срео обдарен великом благодаћу и да се у мислима помолио за њега сазнавши духом за његову душевну болест. Али тек што је пожурио према старцу и почео знацима, јер није знао грчки, да му захваљује, старац се брзо окренуо и сакрио се. После неколико година тај исти Козма је због некакве болести морао да набави свеже краставце. Знајући да их може наћи само у манастиру светог Павла, он је тамо отишао, али су га одбили пошто није умео да објасни зашто су му управо краставци неопходни. Враћајући се у своју пустињу он се попео високо у скит свете Ане. Тада је чуо да неко жури не би ли га стигао. Био је то старац Данило. Као да не осећа своју старост он је трком сустизао Козму уз стрму планину. Козма се поклонио старцу, а овај је из пазуха извукао шест свежих краставаца, тек убраних, спустио му их је у торбу и пошао наниже у правцу своје пећине, оставивши збуњеног и задивљеног Козму који није знао чему више да се диви: томе што је старац сазнао за његову невољу и потребу за краставцима, или томе где је Данило могао да узме те краставце којих код њега или у оближњим местима нема, а краставци су били тек убрани!

После неколико месеци отац Козма се са тешком торбом успињао по тој истој стрмини и журио у своју колибу. Било је зимско време, бурно и хладно. Почињао је да сипи снег, и он је напрегао све снаге не би ли до сумрака стигао кући. Када се већ попео високо дигла се таква вејавица да се више ништа није видело, а он је потпуно изгубио снагу. Сав мокар, без суве одеће да се пресвуче, почео је да тражи где да се склони. Видевши у близини велики камен Козма је решио да седне мало уз њега, и шта тамо налази? Склупчавши се у својој бедној одећи, без икаквог покривача, поред камена лежи бос старац Данило и дрхти од хладноће. Пошто је старца Данила по прећашњем искуству сматрао својим благодатним заштитником, Козма је скинуо торбу, положио је за узглавље и легао близу старца. Мећава се настављала и хладноћа се повећавала. Снег је густо застро земљу, а Козма је, лежећи близу старца, ускоро осетио топлоту, и то такву, да му је изгледало као да се налази у топлој соби. Тако је целу ноћ провео мирно и без штете. Рано ујутру старац Данило се подигао и пошао наниже ка својој пећини, а тамо где је лежао није било снега и било је потпуно суво.

По речима оца Јефтимија, живописца Јоасафског братства на Капсокалавији, Данило је био такав подвижник каквих данас нажалост више нема. Старац је свој живот завршио у својој пећини близу келије светог Артемија изнад скита свете Ане 19. јула 1879. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ АВРАМИЈЕ - ГРК




Отац Аврамије се родио 1811. године у трговачкој породици и у свету је био учитељ. На Свету Гору је дошао 1830. године, ступио у Григоријатски манастир и тамо живео шест година. Још док је био у свету заволео је молитвено тиховање и жудео за узвишеним животом. Касније је прешао у скит свете Ане и населио се при врху скита у малој колиби где је живео око две године. У то време његов старац је хтео да га испита, па га је послао у Дохијер где је две године служио у кухињи, а онда у Русик на годину дана. Старац га је видећи да се Аврамије учврстио у смиреноумљу, на крају благословио да оде у пустињу, што је било 1842. Он је тада, после краћег боравка у својој ранијој колиби, прешао у скит Мале свете Ане, где су оци ослобођени свих обавеза Великог скита свете Ане, али зато и не добијају ништа. Пошто немају ни воћњака, ни башти, они живе искључиво у молитви.

Ту је Аврамије себи саградио слабашну колибицу, у ствари три аршина дугу шупу и два и четврт широку, где је смештено мало огњиште и место где старац бди и одмара се. У другој колиби је живео његов ученик, отац Козма, који му је дошао 1854.

Живот оца Авремија је био узвишен, строгост умерена, расуђивање дубоко, али не стечено књишком ученошћу, него животним искустом и благодатним просвећењем.

Испод старчеве келије је смештена огромна пећина где се налазе кости древних тамошњих отаца, чисте, жуте као восак и мирисне. Двојица монаха који су тражили тиховање, молили су старца да их благослови да се населе у ту пећину, али овај није дозволио имајући за то своје разлоге. Место је ово тако усамљено и тако далеко од стазе која води у Каруљу да мало ко нарушава његово безмолвије.

(Из белешки оца Пантелејмона): Око 1870. године посетио сам оца Аврамија и замолио га да ме поучи како да се подносе душевне тегобе. - "Ако одбациш тегобе, говорио је старац, које те сустижу по Божјем допуштењу, наићи ће још веће. Од невоља постоји једно уточиште - трпети их. Отпором и тврдоглавошћу ништа се не постиже, само ћеш их умножити, и на крају ћете победити. Будите као трска: када наилази ветар, трска се повија, а када прође она се усправља. Ако се не повије бива сломљена. Искушења и невоље чине човека смиреним, а ништа није више од смирења. Зато искушења, када наиђу, треба пригрлити, ставити их, да тако кажем, под пазух, а ако се она развију и окруже те као море, онда напуни очи сузама и пливај у њима. Ако је светом апостолу Павлу, који се молио поводом искушења, било речено: доста ти је благодат моја, ако су њему била нужна искушења, шта онда да кажемо за нас страсне? Господ нам по Својој љубави шаље искушења да би нас довео до смирења. И ако се не смиримо малим искушењима, послаће и већа и чиниће то све дотле док нас не приведе смирењу. Тегобе и искушења су нам нужне, јер да није њих не бисмо се спасли. Ипак, више него што имамо снаге Господ никоме не попушта."

- "У душевним тегобама ради и крепи благодат, припремајући човека, а у телесним или материјалним тегобама ради ђаво и ту се испитује човекова воља, његова решеност и љубав према Богу, те ако се он бори, благодат неће закаснити да му помогне и да га утеши за његову намеру".

- "Све док човек не искорени страсти не може се молити у душевном миру. Мир духа долази после невоља које побуђују човека на молитву и рађају смирење. А смирење рађа мир у духу, и тада се човек, као васпитаван тегобама, искрено моли. Благодат Божја са нама поступа по изобилној љубави. Као мајка која учи дете да хода, придржавајући га обема рукама, она их држи око њега, да би га ако се он спотакне поново прихватила. А када он научи да мало хода сам, онда стоји и гледа и чим примети да дете пада, одмах га придржава и чува, све док се оно потпуно не учврсти. Тако са нама поступа благодат."

- "Ако постоји самољубивост, значи да су ту све страсти. Она сама је у стању да нас погуби. Од самољубивости долазе свађе, непријатељства, убиство, крађе и све што је зло. Чак и добра дела самољубивог човека нису Богу угодна!"

На путу за Каруљу, не тако далеко од старца Аврамија, живи монах Пахомије, Грк, о коме се учврстило мишљење да је у прелести. Ми смо о томе питали старца: - "Да, рекао је старац, он је нажалост изван пута и њега нико и ничим не може убедити. Он се не причешћује зато што ниједном јеромонаху не жели да учини метанију или да узме благослов. Он је убеђен да је рукоположен одозго. О духовнику му не смете ни поменути, јер ће бити сав ван себе. Али, његов живот је тако суров и строг да на целој Светој Гори нема много таквих који су му равни. Његово расуђивање је чисто ако не додирнете тему духовника и остало што га доводи до негодовања. Иначе, његова расуђивања су здрава и углавном тачна. Само понекад застрањује. Значи, он још није потпуно упао у канџе ђавоље, али је његов положај веома опасан. Сви га овде сажаљевају. Раније је живео у манастиру Симонопетра, а онда у пећинама на разним местима."

Питали смо још старца за његово рукодеље и сазнали да има десет година како га је оставио. Сада то и његовом ученику пада тешко, а особито ношење свега што је неопходно из пристаништа до њихове колибе. У храни се не ограничава, па се некад деси да узме и уље и рибу, премда их сам не купује.

(Из казивања старца Аврамија): - "Телесна искушења су лакша од душевних, али је са њима теже да се човек моли јер она побуђују спољашња чула. А душевна искушења теже рањавају душу, али брже доводе до молитве, и човек стиче корист чак и не осећајући, јер га искушења приводе смирењу, а смирење га чува од зла, и тада он припада Богу. И не само ми почетници него и савршени имају искушења, ради смирења!"

- "Што се тиче молитве у мирном стању духа, тај мир треба да буде последица победе над страстима. Ако не бисмо имали искушења и ако бисмо били у свету, наша помисао би се узгордила говорећи: "нема никога као ја!" Свети оци говоре: "ко одбацује искушења, тај их јача против себе; а ко трпи, тај добија снагу од Господа". Велика је благодат Господња трпети искушења, као што говори Апостол: Вама је даровано не само да верујете у Њега (Христа) него и да страдате за Њега, јер нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје."

- "Свети оци говоре да нема ничег слађег него страдати за Христа. Та иста сладост страдања за Христа давала је мученицима силу да претрпе до краја. Апостоли и мученици су страдали за Христа, а ми трпимо: наиђе ли на нас болест, тегоба, туга или искушење, све трпимо ради љубави према Христу, јер нам олакшава наду у Христа."

Замолили смо старца да се помоли и он је одговорио: - "Молитва манастира је као зид, а ми живимо као змије у рупи, као звери! Видите какви смо споља, а изнутра смо још гори!"

- "Неопходно је читати божанствене књиге; без тога душа се мало по мало хлади, чак се и помрачује и озлобљује. Чак и ако не испуњавамо читајући, ипак треба читати, јер ће нас то довести до самоукоревања; а без читања, живећи рђаво, нама изгледа да добро ходимо! Један је ава рекао ученику који није хтео да чита: - "од две посуде опери једну". Ученик је опрао. - "Која је чистија?", питао је ава. - "Опрана", одговорио је ученик. - "Тако је и са читањем божанствених књига, макар и не испуњавали оно што читамо!""

То је све што знамо о старцу Аврамију.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ГАВРИЛО - ГРК




Дошавши на Свету Гору 1846. године, отац Гаврило је ступио у манастир светог Павла. Био је тамо шест месеци па је прешао у скит светог Василија, одакле се ускоро преселио у колибу у скиту Мале свете Ане, где се удостојио пострига. Не знајући никакво рукодеље, он је затим продао колибу и населио се у пећини на том истом месту. Поред те своје пећине старац је почео да подиже зид, и када га је довољно подигао, разрушио је доње камење које се налазило на самој ивици амбиса, и одмах је цео зид затутњао у провалију! После тога старац се спуштао доле стрмом стазицом и поново носио увис исто то камење да би поново зидао свој зид који му је био потребан ни за шта друго осим ради умарања самог себе. Тако је чинио многе године, углавном ноћу.

Сви који проводе духовни живот имају некакво рукодеље, али бирају такво које им не одвлачи ум од богомислија. Напор је свакоме неопходан али не би требало да се човек веже за оно што чини. Због тога само они који су се потпуно усавршили могу да имају посао око келије, као што је на пример, воћњак или башта, плетење бројаница или израђивање кашика, а да се то обавља потпуно без страсти. А пошто се човек за свој посао понекад везује и неприметно, многи бирају такав рад који ни најмање не засењује ум при погружењу у богомислије или молитву. Један је старац током дугих година срубио близу своје келије огромно брдо. Тако је и отац Гаврило слагао зид и рушио га сваки пут.

Живот старчев је био тако сиромашан да су се и најубогији пустињаци чудили. Није имао ничега. Често је остајао и без сухарака, јер је само у крајњој нужди одлазио по њих у манастир светог Павла. Често је по неколико дана седео сасвим без хране.

Видевши толико сиромаштво питали су старца није ли му тешко. Он је одговарао са дубоким осећањем: - "Свети оци, данас или сутра ћемо отићи одавде. Може ли нам бити тешко када знамо шта нас очекује у вечности? У Отечнику је речено да је неки брат казао старцу: - "оче, у келији ме савлађује лењост!" Ава му је одговорио: - "Када бисмо знали шта су то муке паклене које чекају лењивце, онда бисмо трпели све, макар наша келија била и пуна црви!"" Из његовог одговора и дубоког смирења, се могло видети да је старац испричао оно што у унутрашњем делању обухвата целу његову душу и што му служи као подстрек на подвиге које је он тако прегорно носио.


[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ТЕОДОСИЈЕ - БУГАРИН




Отац Теодосије се родио у Бугарској, у Великом Трнову. Ту је пет година похађао духовну школу и добро изучио старогрчки језик. Дошавши на Свету Гору 1830, ступио је у скит Капсокаливију код неког старца Антонија, Грка, сурове и љуте ћуди, који не само што га је исцрпљивао тешким пословима, и није му давао да заспи, него га је још и на разне начине мучио. Неколико пута га је терао од себе али је овај сматрао да старац искушава његову љубав и постојаност, па се увек враћао и трпео исте суровости. Старац га је такође неколико пута слао у Русик са поруком за грчког духовника оца Макарија, да његовог ученика ставе на послушање у кухињу и да му не дају никакве олакшице, него да га оптерете свакаквим пословима.

Једном је прогнани ученик дошао до свог рођака, јеромонаха Пајсија, који је касније постао старешина Илинског скита, а тада је још увек живео на Капсокаливији, и испричао му све шта се дешава, тражећи од њега савет. Тај му је саветовао да се више не враћа оцу Антонију, па је отац Теодосије отишао код другог старца, али је тада отац Антоније, предомисливши се, дошао ка оцу Пајсију и замолио да каже ученику да се врати, обећавши да ће га пострићи. Отац Пајсије је поверовао али се нови старац, отац Теодосије успротивио. Сматрао је да не треба имати поверење у његова обећања, јер неће издржати, него ће по својој старој навици опет чинити што и раније. Тако се и десило: старац га је примио са радошћу и у присуству оца Пајсија хвалио његово послушање и стрпљење о чему се он тако уверио да сада жели да га постриже. После пострига нису прошла ни два месеца, а старац је опет истерао оца Теодосија. Тада су се њему обратили скитски старци, покушавши да га уразуме, и укорили га за непостојаност и суровост. Отац Антоније се покајао и заплакао, јер је отац Теодосије већ добио сушицу, кашљао и много патио. Примивши ученика натраг, живели су једно време у миру, а онда се и сам старац разболео. Видевши да му се приближава крај он је скрушено молио за опроштај говорећи: "Ја сам те убио, чедо моје, опрости ми!" Тако је често говорио, а на самој самрти је својим покајањем довео до суза све који су присуствовали. Његов ученик је плакао неутешно.

На Капсокаливији је отац Теодосије уз старца живео деветнаест година, а после њега још седам. Онда је прешао у скит Мале свете Ане и сместио се у келију Успења Божје Матере. Сада је већ толико патио од болести да је по два пута месечно готовио умирао а дисање се гасило од силног притиска на груди, тако да су околни пустињаци често долазили да се са њим опросте. Али он би се одједном на чудан начин као повратио и оживео би тако да је сва болест, осим слабости, пролазила. Једном су у недељу дошли суседи, опростили се, припалили свеће, окадили и не приметивши више знаке живота код старца који је лежао без даха и охлађен, отишли. Међутим, он је предвече осетио олакшање, почео да дише и толико се поправио да су га монаси из Русика, свративши да га посете, нашли већ скоро сасвим здравог и дуго су са њим разговарали. Сурови поступци оца Антонија и његова непоколебљивост изградили су у њему дубоко смиреноумље. Код њега није болест била узрок сталног сећања на смрт и непрестаног пребивања у умној молитви, него је болест била само средство да се развије већ стечена навика унутрашњег делања. У умној молитви се отац Теодосије тако узвисио да га је велики међу подвижницима старац Иларион Грузин сматрао духовним другом, а многи су код њега ишли по савет.

Болест старца се, идући својим природним путем, јако погоршала, будући да се он није лечио. И он би одавно умро да није био у стању да сам себи помогне. Благи Господ је за његово примерно трпљење на њему показао два чуда: продужио му је живот изнад било каквог људског очекивања, и послао му таквог ученика кога су сви који су га знали звали анђелом. То је била оваплоћена кротост и преданост старцу, која је ишла дотле да је он сам често заборављао на храну и одмор, старајући се о болесном старцу. Његово име је било Гаврило.

На питање о ученицима отац Теодосије је одговорио: - "Ученик има двоструку борбу: једну му налаже старац, а другу ђаво. Због тога су незаобилазне слабости, ма како да је иначе ученик добар. Данас он старца види као светог, а сутра напротив. Враг уноси разне помисли против старца, и што год ученик више поштује и уважава свог старца, то се више ђаво труди да разруши ту љубав, како пише свети Теодор Едески. Ево шта треба чинити у таквом случају: враг убацује помисао, а ми јој окрећемо леђа. И ако тако стално будемо избацивали помисли које нам убацује, остаћемо неповређени".

- "Боље је човеку да се подвизава до смрти и да не види благодат, него да је добије, па да је изгуби, јер ће такав бити осуђен као недостојан. Сва наша дела имају неки крај, само покајање нема краја до смрти. Ако неко раније напусти покајање, па макар био и свет, погинуће. Свети оци су се подвизавали до смрти - све више и више! Светим крштењем човек стиче савршену благодат као поклон, али је после дужан да се сам труди и тада се благодат постепено открива. Господ је понекад давао благодат светим оцима ради користи многих, али је овде пустиња и то није потребно, него је довољно што долазе још млади, и помоћу благодати успевају да живе на оваквим суровим местима!" О помислима старац је рекао: - "Ако мрежом можеш да уловиш ветар, онда ћеш уловити и помисли. Али ми можемо да их не примамо, да их одбацујемо и да се непрестано перемо покајањем: "опрости Господе, сагреших, кајем се!""

- Пошто старац није имао средстава за живот, његов ученик је радио без престанка. Али и тада им није било довољно да се исхране па је ученик, чим старац осети мало олакшање од своје болести, журио да људима, који су саучествовали њиховим невољама, каже у чему је највећа њихова нужда. Тада би их они снабдевали ко је чиме могао.

Када су питали оца Теодосија како је подносио батине старца Антонија, он је испричао следеће: - "На Капсокаливији је уз море живео старац Јоаникије Бугарин са искушеником Матејом, такође Бугарином. Старац је са њим поступао тако строго да је непрестано викао на њега и тукао га жестоко, а ученик му је само падао пред ноге и говорио: - "Опрости, опрости, оче!" Овај га је тукао ногом, штаком, и чим је год стигао. Ученик је осећао такво страхопоштовање пред старцем да у његовом присуству није смео да седне, него је само чучао, а при узвику старца он се само скупљао од страха, уважавања и страхопоштовања према њему. Тако је са њим провео све до смрти. А старац је са њим поступао као са псом, и чинио то у духовном разуму, на корист ученика, док је другима говорио да има анђела. После смрти ученикове кости су мирисале".

О себи је Теодосије говорио: - "Мој старац је са мном строго поступао зато што нисам имао ни послушање ни старање, и све то ми је било на корист, на поуку мојој души".

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ АМВРОСИЈЕ - ГРК
(умро 1871)




Отац Амвросије се родио 1778. године. На Свету Гору је стигао 1799. и ступио код старца Козме у скит Свете Ане, у келију светих Арханђела. Са старцем је у то време живео и његов побратим отац Игњатије.

На краће време пре грчког устанка у ноћи између првог и другог септембра 1820, над Светом Гором се разбеснео страшан циклон. Још око годину дана пре тога такви циклони су се често могли видети далеко на мору.

Но пред сам устанак "гнев" Божји је посетио Свету Гору у виду овог свеопштег разрушења, чија се главна сила обрушила на скит Свете Ане, док је друга места закачио само његов бок, али је и тамо створио много јада.

Старац Козма је са ученицима читао јутарњу. Одједном се чуло необично звиждање са шумом, тако да је отац Амвросије рекао старцу: - "Благослови оче да изађем и видим шта је то" - Но тек што је отворио врата, маса воде је навалила у цркву и испунила целу келију. Амвросије се обема рукама ухватио за довратак, а водени ток је са собом однео целу колибу са местом на коме је стајала, све до самих врата у западном зиду за која се управо и држао Амвросије. Једино је он и остао, а старце је однела вода. Тајфун је збрисао сву земљу, преорао башту и однео дрвеће које је тамо расло. Други стуб циклона је пао на келију преподобног Антонија и однео је целу заједно са старцем који је тамо живео, док је трећи стуб пао на око двеста метара од главне скитске цркве и однео две келије и млин. Остале келије у близини једва су се одржале, јер је вода наваљивала на саме прозоре. Процеп који је сада између главне цркве и келије оца Константина, раније није постојао; он је створен дејством циклона. Тако је отац Амвросије остао без стараца, без келије, без хлеба и свега осталог. Стога је он узео некакву вуну, те је плетући фесове успевао некако да се исхрани: али не задуго. Ускоро је избио устанак и Света Гора се напунила цивилима који су тражили прибежиште од Турака. Из манастира су скоро сви отишли, односећи са собом што су могли; остали су само ретки. Онда су нагрнули Турци. Почела је тиранија. Покупили су све скитске старце, одвели их у Лавру и затворили их у пирг, где су стајали у хладној и смрдљивој води до колена и у неизрецивим мукама призивали Пресвету Богородицу да им помогне. Онда су их извукли из пирга и навалили да траже од њих новац. Ко је могао, откупио се. Један од њих се сажалио над сиромасима, какав је био отац Амвросије, који нису имали нечега, па је за њих уплатио назначену суму.

У то време је род кестена, траве и свега осталог био изузетан, па је отац Амвросије ишао по пустињи и хранио се оним што је налазио. Онда је паша издао наредбу да у року од петнаест дана сви цивили изађу са Свете Горе, а у случају да после тог рока тамо неког сретне, одрубиће му одмах главу. И одједном се Света Гора очистила и монаси који су на њој остали поново су слободно дисали. Али, шта се онда десило? Вративши се кући већина избеглица тамо није ништа затекла, па су почели да се баве разбојништвом. Почели су да пристижу на Свету Гору и да јој плаћају за раније своје уточиште грабежима и тиранијом над монасима, на које су се обрушиле двоструке муке: од Турака којих су били пуни манастири, и од разбојника. Али од ових последњих су патили много више, и живот је постао право мучење. - "Сам Бог зна, говорио је отац Амвросије, шта ме је коштало да се опет населим у скиту, да изградим келију и да је опскрбим неопходним стварима".

Неко му је дао вуну и он је поново почео да плете фесове. Једном је скупио то што је направио, пошао барком са још пет отаца до Ксиропотама, да се отуда успне у Кареју, не би ли продао рукодеље и купио хлеб и вуну. Но тек што су почели да пристају кад их нападоше разбојници. Узели су све, а њих саме везали. Неко од њих је познавао оца Амвросија и рекао другима: - "Зашто га везујете? Њему је душа у носу. Келију му је вода однела, а он сам ничега нема!" Тада су га пустили. Он је почео да моли да му врате фесове, али су они рекли да су их већ поделили. Затим су почели да траже новац од других отаца, по петсто лева. Ово су пристали и замолили оца Амвросија да пође у скит и скупи новац од њихових ученика. Када је он већ хтео да се врати, лађар му је рекао: - "Шта то чиниш? Разбојници ће те погубити. Дај да ја одвезем!" Тако је лађар одвезао новац на Амулијани и тамо га предао.

После тога отац Амвросије нија имао шта да једе. Затим су га узели у Лавру да служи Турцима пошто је добро знао турски. Тамо је послуга носила беле прегаче и зато их нису дирали.

О старцима прошлих времена отац Амвросије је рекао: - "Када сам дошао на Свету Гору, овде је било истинских стараца и по изгледу, а особито по њиховом духовном искуству. Дешавало се да нисмо смели ни у лице да им погледамо. Ако погледаш, онда против своје воље затвараш очи од благодати која са тих лица сија. Зато смо поред њих пролазили погледа упрта у земљу. Њихова реч је била силна и сејала је око себе уважење и страхопоштовање растворено љубављу".

Старац Амвросије је умро 24. фебруара 1871. године. До последњег дана је говорио, а причешћивао се често. Тог последњег дана га је јеромонах који је дошао затекао хладног како лежи са затвореним очима. Због тога су мислили да је мртав. Но јеромонах је сагнувши се, рекао старцу на уво: - "Отвори уста". Отац Амвросије је отворио уста те су га причестили. Он је само прогутао, поново затворио очи, и његова душа је одлетела ка Господу.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ВИСАРИОН - КУЦО-ВЛАХ
(умро 1884)




Отац Висарион се родио 1809. године. На Свету Гору је стигао 1834. заједно са рођеним братом, духовником Зосимом, који је затим живео на Катунакији. Ступио је у Дионисијат где су га постригли после три године. Ту је живео двадесет година, а затим је, при примеру брата, пошао да молитвено тихује и живео је у разним пећинама. Једном се населио у влажну пећину, налик на свод, који је у земљи отворио мали извор што из планине избија негде изнад Катунакије. Када је Лавра о томе сазнала, учинили су све да га избаце, наводећи као разлог да се јарци и бикови плаше и не могу да приђу појилу које је изграђено поред пећине, јер тамо виде човека. После је живео испод Ксенофонтског скита, у Светој Ани и у Новом скиту, на камењу, где би склепао себи колибицу. Отац Висарион је родом Куцо-Влах. Раста је био веома високог, а његова стална ношња је била оваква: на ниској камилавки била је стављена наметка, кратак овештали подрасник и на њему јакна са неколико дугмади коју је он донео још када је дошао из света пре много година, и коју није скидао ни лети. Његова је келија била сасвим малена. Рукодеље његово је кројење, али је мало шио. Углавном се бавио читањем, размишљањем и умно-срдачном молитвом. Веома је добро познавао Свето писмо и дела отаца.

Руски монаси, који су 1871. посетили старца, замолили су га да проври воду за чај. Али, показало се да сем мале џезве код њега нема ничега. Тада су га замолили да их напоји духовним пићем. Требало је видети с каквим је одушевљењем говорио. Његов бас, и без тога громак, још је веселије одзвањао: - "Умној молитви се може научити и у манастиру. Та је ствар неопходна, али се стиче само уз искусног руководиоца и самопрегор, уз присиљавање, не остављајући при том и делатне подвиге: пост, посећивање храма и остало. У свему треба имати строгу пажњу. Добар је поредак у Русику. Раније је Дионисијат превазилазио све манастире. Тамо су били велики подвижници. Они постоје и сада, али не такви и не толико. Поредак се у неким братствима знатно изменио јер је тамо нестало мира. Сада Русик превазилази све по поретку који су завели игуман Герасим и духовник Јероним. Због тога чувајте то што имате па ће Христос са свим анђелима бити уз вас. Он и сада живи са вашом обитељи, само је неопходна пажња да се не удаљи. Треба да братија живи у миру и сагласности на сваком послу, иначе ће се све распасти, као што су пали и велики манастири, и све ће отићи на штету, као кад се пролије суд, а после течност више не можеш скупити ма како се трудио. Узмите на пример породицу, друштво, државу: јака је она држава где су поданици једнодушни и са подједнаком ревношћу се брину о општем добру, запостављајући своју личну корист. Где, пак, нема слоге, ту држава пада. Зашто су други манастири осиромашили и ослабили? Услед недостатка слоге. Тамо игумани смењују један другог".

О милостињи старац је говорио: - "Русик добро поступа што даје милостињу и снабдева сиромашне. Али није добро што даје отворено, у порти, јер многи пустињаци, када чују да се раздаје милостиња, устају и иду на пут да и сами приме, па тиме нарушавају своје безмолвије. Милостињу треба давати тајно и разматрати случајеве оних којима је потребна. Господ је дао заповест и то како лаку заповест! Она ће се прва поменути при Његовом другом доласку: Ходите благословени ... (Мт. 25, 34). Још је говорио старац: - "Ко у срцу носи жалост по Богу, тај има и смелост ка Њему и душа таквог човека се радује, а ко има телесни мир, његова душа је у бригама, а тело се радује!"

Питали смо старца да ли му искушења бивају од људи или од ђавола. Одговорио је: - "Од људи не, али од ђавола... Међутим и они су наши учитељи, без њих ни врлине не би било".

Старац Висарион је умро 1884. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЕРОМОНАХ АНТОНИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА




СТАРАЦ ЈОАКИМ - ГРК
(умро 1889)




Отац Јоаким, у свету Манојло, родио се на острву Криту у епархији Сфатја, у селу Каликрате. Тамошњи становници се из давних времена одликују смелошћу и вештином у грабежу и сматрају да је титула разбојника слава. Манојло није учио школе, а ни за молитву није знао. Имајући посла са својим вршњацима он је природно усвојио и њихове пороке. У двадесетој години живота је ступио на пут разбојништва. У жељи да заслужи име генерала (како се сам изразио) он није прилазио бандама осталих, него је од себе удаљавао чак и оне који су му долазили са намером да начине дружину. У првим својим пљачкама он је, као још неискусан, падао у руке војника и био затваран у тамницу, одакле је налазио могућност да се ослободи. А када је учестао са нападима и пљачкама, власти су стале да га прогоне, назначивши повелику уцену за његову главу. Тако је Манојло провео петнаест година. Но благи Господ је не желећи смрти грешнику, и видећи незлобиво срце код Манојла који је на лош пут стао једино зато што су били такви обичаји, устројио да се Манојло обрати из погибељи. Старији брат Манојла је због нечег доспео у затвор. О томе су испричали Манојлу. Сажаливши се на ситуацију брата, и особито његове породице, он је решио да се лично заузме за њега пред властима и да себе преда уместо њега. Како је старешинство у селу било хришћанско, Манојло је отишао ка једном од њих ноћу да пита за савет: да ли да се преда паши, или куда да иде? Старешина је обећао да поразговара са кајмакамом и, отишавши тамо, питао је: - "Ако ухватимо Манојла, да ли ћеш нам га оставити?" - "Остављам вам га", одговорио је кајмакам. Старешина је Манојлу испричао овај разговор и довео га кајмакаму. Овај је ценећи старешину, и поштујући задату реч, написао поруку паши (који је са своје стране уважавао кајмакама) да би требало поклонити живот Манојлу. Долазак Манојла је изненадио, па чак и запрепастио пашу који дуго није веровао својим очима да је то заиста Манојло, за чију главу је назначена толика сума. Особито није могао да поверује да се предао добровољно. Паша је био дирнут до суза и пустио је Манојловог брата, а њему је одмах предложио да ступи код њега у службу, на шта је овај пристао. Тако је служио, то паши, то кајмакаму, за шездесет лева месечно!

После четири године пашу су преместили у Солун, а Манојло га је замолио да га узме са собом. Онда је паша једном требало да оде на Свету Гору, па је с њим пошао и Манојло. Ту је, на Светој Гори, тада био онај исти кајмакам коме се најпре и предао Манојло и овај га је запитао не би ли остао као сердар. Но Манојло није пристао сматрајући да не треба да оставља пашу на путу, па се вратио у Солун. После недељу дана кајмакам је и сам дошао у Солун и измолио од паше да му да Манојла као човека снажног и способног ради чувања Свете Горе. Манојло је то примио као знак Божји, и оставивши и своју невесту, пошао са кајмакамом.

Читаве године Манојло је обављао своју службу на Светој Гори обилазећи манастире бивао је на празницима, ради чувања реда, као и други сердари. Затим су кајмакама назначили на неко друго место, и он је предложио Манојлу да пођу заједно. Но Манојло је одговорио: - "Ефенди, дозволи ми да овде проживим још годину дана, мени је овде јако добро!" Поживи, поживи!, одговорио је кајмакам и отишао сам. Од тог времена наступа потпуни обрт у животу Манојла који је осетио силан позив Божји да се одрекне света и да остатак свог живота посвети покајању. Прве године свог ходочасничког живота Манојло, да ли од досаде, да ли због свог пређашњег живота, није подносио тешко правило епитимије које му је задато, па је помишљао да оде са Свете Горе. Али, само што би то помислио, одмах би осетио како га нешто веже за Свету Гору, и то се понављало сваки пут кад год се појављивала жеља и решеност да оде. Три године је тако Манојло ишао уз кајмакама, али плату већ више није примао, а четврте године се пролазећи поред скита Свете Ане, тамо зауставио и годину дана живео код главне цркве. Прошло је дакле, пет година од његовог доласка на Свету Гору, и време епитимије се ближило крају. У срцу је осећао позив да остане, али се још увек борио против те мисли. У ствари он је већ био одлучио да остави Атон, само што је то била последња борба са самим собом. До Хиландара је дошао решен да се више не враћа, али је ту осетио такво стање душе да није могао крочити даље ни корака, него се вратио назад, обишао целу Свету Гору, и при том разделио све своје новце. Дошавши до скита Свете Ане Манојло није пошао даље. Дикеј - Висарион, који га је и раније знао, саучествовао је његовој душевној невољи па не само што му није спречавао да се тамо настани, него му је указао сваку почаст, и ускоро му је Господ помогао да стекне жељено уточиште.

Иза скита на северозападу постоји у стени велика пећина и Манојло је то место тако заволео да је решио, да, ако већ треба, онда баш у тој пећини остане, а не негде другде. Примивши благослов стараца, он се тамо и уселио, долазећи одатле свакодневно на рану литургију. Монаштво није примио, него је живео као мирјанин.

Једном је тако дошао у цркву пре литургије. Ту у порти је било сакупљено неколико монаха који су му рекли: - "Зашто ти, Манојло, међу нама живиш тако? Време ти је да оставиш цивилну одећу и ода обучеш монашку!" Манојло је избегао одговор и ушао у цркву, а када је стао на своје место чуо је тихи унутрашњии глас: - "А у ствари, зашто ти отежеш Манојло? Послушај савет стараца. Погледај, па ти си већ и сам стар. Имаш седу браду, куда ћеш тако? Зар не видиш како се о теби старају свети Јоаким и Ана са Божјом Матером? Сети се како те не пуштају одавде, не желе да се ти удаљиш са овог места!" Манојло је изашао из храма и рекао братији: - "Остајем овде, примам ваш савет, само ми купите одећу и назовите ме Ана, да бих и самим именом заувек припадао скиту!" Старци се нису зачудили толикој простоти Манојла, јер су знали његов ранији живот, па су му зато рекли да тако не иде, него ће га назвати Јоакимом. А за одећу су старци међу собом сакупили: дикеј је дао 10 лева, други колико је ко могао. Но пошто сума није била довољна, Манојло се отпремио у неке манастире да тамо замоли па је онда купио све неопходно. Тако су га и постригли. У то време се завршила и његова епитимија, па је могао приступити и причешћу Светих Тајни.

Пећина у којој је живео отац Јоаким је била пространа, висока, може се рећи чак и светла, образована у природној стени, али увек хладна и влажна, тим пре што није заштићена од ветра и непогода. Није имала ни врата ни прозора. Кад је падала киша у њој је било мокро, а када је био мраз влага се претварала у лед, па је чак и снег падао унутра ношен ветром и тамо остајао дуже него на отвореном месту. Ватру није имао, а топлу одећу није носио. У томе што је имао, танком подраснику и раси, ишао је и лети и зими.

Прошло је тек пет година од пострига, а за његову одлучност и добровољно страдање Господ му је дао смирење и умиљење.

Од времена пострига он је све више стицао страх Божји, па су га скитски оци изабрали за еклисиарха гробљанске цркве, куда је он свакодневно одлазио пре зоре да припреми све потребно за служење литургије. После службе је чистио цркву, затварао је и одлазио у своју пећину, узимајући са собом тестију воде. Иако је био неписмен, знао је напамет све празничне тропаре и кондаке. Али од свега дирљивији је код њега био дар умиљења и суза. Одредивши оца Јоакима за еклисиарха, скитски оци су решили да му сваког дана дају по хлеб. После литургије он је долазио у једну од келија где би добио хлеб и узео воду. Другог дана ишао је у другу и тако даље по реду. Тим хлебом, који није био много тежи од пола килограма и који би претходно исушио и претворио у сухарке, старац би угошћавао сваког ко дође до њега. Чим би неко дошао, он би брзо дохватио воду, наливао је у чанак и туда стављао суварке, стављао кашику и сложивши руке на груди, почињао да моли да тај једе и то тако умилно да ни сит није могао да одрекне тако искреном гостопримству...

Имао је крст у дуборезу који му је неко поклонио када је дошао на Свету Гору. На њему су са обе стране приказани 12 празника. У процепе и пукотине у крсту он је ставио много комадића вате које је узимао са светих моштију у сваком од манастира. По његовој живој вери од ове ватре се пећином ширио предиван мирис, као од самих светих моштију. Тај крст је био и једино његово благо, и чувао га је у дрвеној футроли. Када би неко долазио к њему, он је одмах вадио крст и предлагао новодошавшем да се помоли, после чега је молио госта да целива лик Божје Матере на хартији. Затим је предлагао да се седне, а сам би почињао да се стара о угошћењу. Приликом праштања он је увек чупао мало траве која је расла код њега међу камењем и давао на благослов од светог Јоакима и Ане и Пресвете Богородице.

Изгледао је веома измождено чему је наравно узрок био начин његовог живота. Сам је говорио: - "раније сам јео и месо и сваке ђаконије, пио вино у изобиљу, млеко нисам сркао кашиком него пио уместо воде, а сада ми је Господ даровао ову воду и хлеб и налазим да је то слађе од света што сам икада јео и пио у свету. Дивно је како пустиња услађује хлеб. Даје му нарочит укус, нарочиту сладост. Слава Теби Господе! Слава Теби Господе! Како је милостив Господ и како су велики његови дарови!"

Није му било непријатно да потврдно одговори на питање: - "Оче, ти си био Манојло разбојник?" - "Да, ја сам тај, ја! То је чудо милости Божје! Чудо! Ја никад нисам ни сањао да ћу бити монах, а погледајте шта је учинио Господ! Турчин, Турчин ме је овамо довео. Чудо, чудо милости Божје!"

У пећини није било ничега. На влажном поду, у углу, било је положено неколико старих дасака на којима се он одмарао, простирући преко тога остатак вуненог џака. Но чиме је он испуњавао дуге ноћи у својој пећини не палећи ватру, будући неписмен и немајући рукодеља? Нашавши негде две бачене празне тикве он је накупио у једну од њих мале камичке, а другу празну би стављао поред ње. И када би наступила ноћ, он је пребацивао из једне у другу каменчиће правећи са сваким по један земни поклон са Исусовом молитвом. Ти камичци су му замењивали бројанице.

У почетку му је по неко, сажаливши се над његовим сиромаштвом, давао то кошуљу, то друту одећу, али он је све врло брзо односио некоме од пустињака или остављао на путу којим пролазе једино пустињаци, радећи исто то и с новцем, ако му је неко давао. Видећи да он не носи те ствари, питали су га: - "Где је то што ти је поклоњено?" Отац Јоаккм је неодређено говорио као да не зна: - "Ја сам оставио у пећини, али изгледа да је неко у мом одсуству узео!" После тога, сазнавши за његове обичаје, престали су да му дају. А њему самом је била веома потребна топла одећа; продорна хладноћа пећине, влага, а уједно и измождено старачко тело учинили су своје. На крају је и он сам молио топли подрасник, мантију и јаче ципеле.

Осим метанија, његов труд се састојао и у томе што је ноћу чистио путеве од камења, уравњавајући стазе свим пролазницима. Вијугаве стазе често иду преко сипара на стрмој падини, и због тога стаза од камења често уопште не може да се очисти. Но он је скупљао, ако не баш све, а оно посебно оштро и велико камење и тиме поравнавао стазу колико је могао. Тамо где је камен често клизио на стазу, због чега се она није могла очистити, старац је смислио да изнад стазе изгради зидове, понекад један за другим паралелно на истом месту изнад пута, како би они задржавали камење. Основни циљ подвижника је био да свом телу не да мира, а уједно је по осећању дубоке љубави према оцима, хтео да им учини олакшицу да се не би сувише умарали у ходу.

Стари обичај Свете Горе је да се на раскршћима и окукама постављају крстови да би путници по њима знали где треба да скрену и на коју страну. У скиту Свете Ане, због страшних урвина и великих стена, стазе се рачвају у великом броју. У свако даље место, чак и у скоро сваку келију, води своја стаза. Месни житељи их добро познају, али је пешацима из других места тешко да се снађу у стазама које често пресецају једна другу. Отац Јоаким је на сваком раскршћу и наглој окуци поставио крстове утврдивши их добро камењем. Таквим својим рукодељем он је знатно олакшао пут многима.

Његова пећина је велики простор у мермерној стени који се образовао уздуж, са севера на југ. Улазак је са југозапада. До улаза води уска стазица из скита. На истоку се узвишују једна над другу стене, на југу је пећина заштићена планинском литицом, а са севера је провалија. Према провалији је подигнут зид од камена ради заштите пећине од снега који би без тога у зимско време напунио пећину. То се једном и десило, тако да су старца други морали да откопавају. Али тај зид није довршен, јер је процеп веома висок па се без скела није могло зидати даље. Због тога над зидом зјапи велика празнина коју наткриљује горња стена над провалијом, образујући тако неку врсту великог прозора. Старац је уз тај зид имао сложене даске на којима се он понекад одмарао. При улазу у пећину он је рашчистио камење и навукао земљу у којој је сејао жалфију, босиљак и још неку другу мирисну траву, коју је делио за благослов посетиоцима. На путу у пећину понегде је у расцепе међу камењем усађивао лозу, или бадем, или просто дрво и радовао се видећи како се зелене.

Једном су у разговору питали оца Јоакима није ли штетно по његово здравље да живи у тако влажној пећини и не плаши ли се прехладе? Он је одговорио: - "А зашто да се плашим? Ако се ухватим за руку свете Ане која другом руком држи руку Владичице, ја имам потпору, имам узданицу! Страх је од ђавола, а храброст и радост од Господа и Мајке Божје. Када војници иду у борбу онда у почетку као да се плаше. Но, стекавши храброст и започевши борбу, учвршћују се у тој храбрости и одолевају непријатељу - тада бивају награђени, добијају чинове и остало. Исто тако треба да буде и са монахом. Слава Теби, Боже! Толико дарова сам добио ја грешни. Био сам разбојник, блудник, преступник свих заповести Господњих, а каквим ме је даровима наградио Господ! Шта ће ми боље место за живот? Ја не знам како да захвалим Господу и Пречистој Његовој Матери за ову пећину. После пострига често сам помишљао да кренем по манастирима да се помолим пред светим моштима и чудотворним иконама, али кад само погледам на своју пећину, никако се од ње не могу растати. Помисао ми одмах говори: "А куда да кренеш? Шта ти овде фали? Одећу имаш. Ниси је тражио: теби су је овамо донели. Хлеб ти дају оци. Седи на овом месту! И ја, као да сам везан. Тако и остајем. Не могу да одем од пећине никуда сем у скит на литургију. Господ ми даје такву сладост у овој пећини да не бих могао одавде да кренем, па макар ми давали целу Свету Гору!"

- "Значи, старче, није ти овде хладно?" Одговорио је: - "Дешава се да се руке и ноге смрзну, скочане се тако да их ни мрднути не можеш. Али када то прође, осећаш се седам пута здравије него пре тога. Кажем вам, браћо, на Светој Гори говоре да је овде ваздух лош и да вода цури низ мермер, и плаше се тога. Страх је од ђавола. Ако је Мајка Божја Царица све весељене, а ово Њен дом, и ако се она стара о целом свету, онда се, наравно, још много више стара о сопственом дому и чега онда да се плашим? Да боље схватим штедрост Божју, нисам ни врата направио на својој пећини. Царица Небеска, Заступница је свих, па како онда можемо да се колебамо? Да, страх је од ђавола. Ако се кошуља мења зато да се осуши, онда је то у реду, а ако се мења од страха да се не прехладиш, томе не треба веровати. Јер ми треба да верујемо у Господа и Мајку Божју и светог Јоакима и Ану, а не у пресвлачење кошуље!"

- "Ево, игуман светог Павла је два пута долазио овамо и молио ме да их посетим, обећавајући све што ми је потребно, али ја не могу. И зато одећа долази мени овамо, и обућа, и хлеб, а воде има - слава Богу! Како ћу се оправдати ако кренем? Монах треба да покаже храброст и постојаност, као да је у рату хришћана с Турцима: у таквој борби само храбри излазе као победници. Ако они унапред не би били решени да иду до смрти, не би могли имати храбрости, не би могли победити, нити би икада стекли неки чин. Тако и монах у својим делима треба да покаже своју врсту храбрости, а пре свега да се утврди на једном месту и да се тамо строго држи!"

- "Једном сам, продужио је старац, у фебруару месецу пожелео да се попнем на врх Атоса и питао сам једног монаха који пут води горе, али он ме тако уплашио да сам дошао у пуну недоумицу. Говорио је да је тамо и лети опасно по здравље, толика влада хладноћа, а зими нико и не иде. После сам помислио: - "Како је то могуће, па то место је Светиња над Светињама. Може ли тамо некоме нашкодити, или тим више, може ли неко тамо пропасти?" Тако сам, питавши за пут Хаџи-Георгија, пошао. До заласка сунца сам стигао на врх и ушао у тамошњу цркву. У њој је био лед. Узео сам камен и њиме ломио лед. Очистио сам толико да сам могао да легнем, али сам почео да се предомишљам да ли да легнем. Помисао се ипак родила у мени: - "а шта ако се разболим?" Одмах сам на то одговорио: - "па зар је могуће? Овде је Светиња над Светињама!" У току ноћи руке и ноге су добро озебле, али сам се ујутру осетио сасвим здрав, седам пута здравији него када сам овамо долазио, и могао сам још три дана тамо да пребивам. До тог времена сам носио ветровку, али сам је потпуно оставио после тога. Од тада сам престао да се плашим било чега, знајући да је страх од ђавола и од недостатка вере!"

- "Ако ми дају ствар сличну некој коју већ имам онда једну дајем, да не бих имао две исте, јер сам био разбојник, блудник и велики грешник, па не смем да имам два пара ципела, две кошуље или нешто друго од одеће!"

О милостињи је старац говорио: - "Ја сам себи поставио за правило да никуда не идем и да ни од кога не тражим, али ако ми неко донесе, не одричем се и користим то за поправку пута или за обновљење порушеног зида, а највише за кандило у гробљанској цркви које се никад не гаси, а такође понекад молим јеромонаха да одслужи литургију. Али, ако би се десило да добијем велики прилог, онда бих на себе узео сав расход гробљанске цркве, то јест просфоре, вино, уље, восак, тамјан и остало". После тога старац Јоаким је устао и донео да покаже два хлеба, причајући како му је неко данас дао те хлебове, и ускликнуо: - "Шта ми још треба! Слава Теби Господе! Пресвета ми даје хлеба, шта ми још треба? Она ме свиме снабдева!"

- "Ви мислите да ја испуњавам нешто монашко. Ја седим овде и време проводим осуђујући друге, преједајући се и спавајући. Иако рибу нећу, али хлеб једем јако много, и при свему томе се надам у милост Божју, у покров Мајке Божје, у свете Јоакима и Ану, иако сам сасвим недостојан!"

По Божјем допуштењу, старцу Јоакиму се десило нешто слично ономе што је доживео преподобни Антоније. Ђаво му је донео велико искушење: после рада на стазама уочи једног празника, пошао је на свеноћно бденије у киријакон. Одједном се јавила таква силесија ђавола који су га ухватили и бацили наниже низ стрму падину према мору. Старац је, тумбајући се, летео наниже и када се на равном месту зауставио, ђаволи су га поново ухватили и поново бацили даље, па је тако неколико пута био бацан преко камених зубаца и кроз грмље, и доспео до самог мора. На велико изненађење, њему самоме није било ништа. Скитски оци су већ почели да се скупљају у киријакок, али видећи да Јоакима нема и знајући да он увек први долази у цркву, зачуђено су помислили да ли је уопште жив. Пошли су да се осведоче. У пећини није био, па су стали свуда да га траже и на крају су га по гласу нашли на обали мора. Онда је сабор решио да га више не пуштају у пећину, него су му дали место при самој гробљанској цркви.

Пред празник Васкрсења 1888. старац се разболео, легао у кревет и ништа није јео. Од тог времена па све до смрти проживео је без икакве хране осим што су му понеки гутљај воде сипали у уста. Иако му је глас сасвим ослабио, он је још увек могао да говори. Макар с тешкоћом, али су се речи могле разабрати. На четвртак Светле седмице, био је канон храмовног празника његове цркве у име Живоносног Источника. Сунце се већ приближавало хоризонту и још минут и било је спремно да зађе. Одједном је отац Јоаким ускликнуо громким гласом: - "Панагија му, Панагија му (Пресвета моја)!", и с овим речима је испустио дух у руке свог Господа, Кога је тако заволео. Старац Јоаким је умро када му је било око седамдесет година. Од тога је на Светој Гори проживео више од двадесет пет година.

[You must be registered and logged in to see this link.]