Tajanstvenim stazama duse...

Jednom smo se rastali,sada si opet tu…

Čak i kad to ne zaslužujem...
Hvala ti što činiš moj život ljepšim...
I što se zbog tebe radujem svakom novom danu...

Hvala što si ona koji moj život obasjava svjetlošću...
I onda kad je najveći mrak...
Najveća tama...

I još jednom...
Hvala ti što postojiš...
Za mene...

S tobom mogu budna sanjati,mogu sve…
Samo s tobom postojim…

Zivim bez tebe,tesko,pretesko,
dok ne prodju ovi talasi koji me lome
i plime..
a vetrovi ne oduvaju moje rime.
a onda ?...a onda..?
Ne znam..

Zivim bez tebe a nisam ziva,
telo mi lomi strah...

Cekam te na putu sna
ako se sretnemo ici cemo
do vrha ili do samog dna...

U pogresnom vremenu stvoreni
otkrismo
Hrabrosti treba
koliko i ljubavi...

I dalje hodam kao po ledu
I mislim kako bi cudesno bilo
Da ugledam tvoju siluetu
i kazem ti da znam da se
nikada neces zagubiti u meni
ni danas ni sutra ni u onom
nasem drugom svetu..

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira...

Samo ponekad zimi,

dok vjetrovi oplakuju dane,

sjetim se tebe, moja bivša draga,

i neke nježnosti davne...

Ti odlaziš i nema više vremena,

jer on je tu i daje sve što nisam ja.

Kad oprostiš, sjeti me se ponekad...

Ja još volim nespavane noći
kad u duši redam davne slike ,
ti u meni živiš kao oči
tvoje oči sjetne i velike ...

Vjeruj u pogled ovaj, kome su mile i svete
Tvog'' lica slatke draži,
I duši mojoj, što te, čisti, nebeski cv''jete,
Sa milovanjem traži.

Dusa tvoja ako jednom
mimo volje sama krene
trazit spokoj, mir i ruke
dusu moju, trazit mene
a ne znade kud da krene
kad je ovi puti lazu
tad stihovi nek joj kazu
sto ih svira struna moja, da zna
to sam ja...

U tebi me ima
Mnogo vise
Nego priznajes
Sebi

Tražim pomilovanje za one koji bježe od života...

Mogao bih svega da se odreknem
i svog bednog zivota ako treba
al` da le volim, ne mogu da poreknem
ni kad mi dusa krene put neba!

Noć mi srce zaledi
čeznja kad me umori,
od ove želje mogu umreti…

PRIJE no što sam te ljubio ništa ne bijaše moje:
teturao sam ulicama i stvarima:
ništa ne bijaše važno, a sve bez imena:
svijet je bio od zraka koji je čekao.

Gde si, ti koji mi imenom mojim u mislima prekidas snove?

i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni.....

Kad bih opet mogao da živim, lakše bih putovao
kada bih opet mogao da živim
s proljeća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni
više bih se na vrtešci okretao
više sutona posmatrao
i sa više djece igrao
kada bih život ponovo pred sobom imao....

Kada bih svoj život mogao ponovo da preživim,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više
bio bih gluplji nego što bijah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao....
Bio bih manji čistunac
više bih se izlagao opasnostima
više putovao, više sutona posmatrao,
na više planina popeo, više rijeka preplivao
išao bih na još više mjesta na koja nikad nisam otišao..