Tajanstvenim stazama duse...

Kao da mi je svest izmenjena.

Gledam stvari koje ne postoje.

Slušam zvukove koji se ne čuju.

Rukama grabim pokrete...

Kao da neko sedi dole u uglu i gleda me. Gleda i voli me mnogo...

Da si samo san koji sam u snu dotakla bilo bi lakse ne verovati ,
nosila sam taj san dugo pre tebe a onda se san pretvorio u javu
Dugo sam te cekala,jako dugo da vise nisam ni mislila da moj san postoji
cekala sam u snu da se uopste pojavis na javi .

Ucio si me da volim a ja nisam imala poima da ne umem da volim,da postoji ovako nesto
sto sve ostalo baca u zasenak ,da postoji ovako jaka ljubav ,ovako velika ,ogromna
nesaglediva.Ljubav bezgranicna koja odoleva svemu pa cak i tuzi i bolu u nekim momentima kad nalete .Toliko je jaka ta ljubav da sve unisti da ne postoji tamno vec samo svetlo ka kome pruzam ruke ,toplina koja se razliva iz mene

Nema zaborava ma sta se do sada desavalo , ta ljubav nije prestajala i ne moze da
ne stane vec raste ,raste kao kavasac a i ja sa njom ....
Sve sto sam ikada imala najlepse u sebi pruzeno je toj ljubavi ,ona mi izmamljuje stalno ponesto iz mene da se i sama cudim koliko izvire ...

Dodirnuo si možda
zvezdu što je pala
ali ne znaš tajne, sakrivene unutra
ne luduj, ne traži
možda oči tvoje ne izdrže draži
možda ruke tvoje ne sadrže
uspomene teške...

Misliš da imaš
jedno ime na dlanu
misliš da znaš priču prastaru...
Pitam te šta sve to ide
niz vene tvoje,
dok ocrtava šare prošle i buduće,
tvoje želje, tvoje uspomene...

Kako izgleda
Kad se ruža ljubavi
Rađa
Iz kamenog srca

To se ne moze shvatiti
To se oseća
To je bol...

А шта је ово ту,
На спаљеном длану,
Док мртав човек хода ?

Како опрати крв старих рана,
На чистом извору сна,
У коме месец умире ?

И како ћутати,
Када у стиснутом грлу гори,
Глас који у вечности живи ?

To tvoja ljubav zbori
reči koje moje srce ne ču,
ne verova...

To život na dlanovima šara,
otvara stare i pravi neke nove
rane...

Dok mesec se davi
u izvoru sna
umivam te vodom večitog izvora

Rane ti celivam
pokajanjem svojim
lice ti umivam poljupcima mojim...

Ускоро ће јутро,
Једно од многих које ће доћи,
Овде, међу гранама пролећа,
Овде где су духови ноћас лутали,
И сабласти лутале,
Остаће наши трагови,
Остаће туге и радости,
Остаће део речи,
Утиснут у столетним стаблима,
Оним који памте векове...

И нас ће памтити,
Док им се не будемо вратили,
У једном даху једног пролећа,
Када пелим буде цвао,
Када магле прекрију путеве,
Када део немира искида душе,
Када давне успомене занеме,
И сакрију путнике времена,
Путнике који лутају,
Тражећи место снова...

И зато памти овај трен,
Пламен ватре која се гаси,
И пламен обзорја који долази,
Да смени ноћ,
Да донесе дан,
Дан који ће постати нова ноћ,
У кругу времена и сати,
Које смо пустили,
Из златног кавеза времена.

Bar da ti skrene misao,
pa da zalutam putevima tvojim
nemilosrdno prostrtim preda me...

Bar da ti pogled padne pred moje oči
pa da smognem snage iz srca i duše
da ti očima kažem što reči ćute...

Bar da sunce ne izlazi ovako rano
pa da noć ova još malo
u rukama tvojim potraje...
Bar da usne više nikada
od tvojih poljubaca ne progovore

Онда пусти нека дан остане ноћ,
Нека минут постане сат,
Сат нека буде година,
Затвори очи и време ће стати...

Ту, на уснулом брегу јутра,
Заустави сунце нека не долази,
Заустави га мислима, жељама,
Заустави реке и мора...

Ту далеко од људи,
Од градова и предграђа,
Пусти, нека ово буде раскршће сна,
Раскршће среће и сете,
Нека ово буде раскршће на коме стојима,
Чекајући да месечева срма,
Остави бледи траг на нашим веђама.

Zatvorih oči
i tako jako poželeh želju.
Zaustavih svet u suludom krugu
i minute i sate, godine,
sluge tvoje...